Član 7. Predloga zakona se vrši intervencija na članu 21. osnovnog teksta, tako što se dodaju novi stavovi, potpuno nepotrebni stavovi koji regulišu prava sudije Ustavnog suda po prestanku mandata i prestanku vršenja funkcija, a nije to slučaj kada se ide u penziju. To se vrlo prosto rešava i do sada u praksi nije bilo problema, gospođo Malović. Ako je neko sa jednog radnog mesta izabran na funkciju sudije Ustavnog suda, po prestanku mandata se vraća na svoje prethodno radno mesto. Dok je bio u funkciji sudije Ustavnog suda, mirovao mu je radni odnos. Vrlo prosto i jednostavno. Znači, ono što važi za vodoinstalatere, što važi za druge profesije, treba da važi i ovde.
Još jedna stvar koja pravno-tehnički ne bi smela da bude u ovom tekstu, Visoki savet sudstva, odnosno Državno veće tužilaca su dužni da u roku od 30 dana od dana prestanka dužnosti sudije Ustavnog suda donesu rešenje u slučaju iz stava 6. ovog člana. Ne može formulacija – dužni su. Ne može njima da se propisuje obaveza. Ne može. To je jedna specifična situacija kada je neko izabran na funkciju sudije Ustavnog suda sa nekog od tih mesta gde je imao pravosudnu funkciju, gde je zastupljen princip stalnosti te sudijske funkcije.
Znači, sudijska funkcija je zasnovana na principu stalnosti, pa ako je taj sudija u međuvremenu izabran za sudiju Ustavnog suda, njemu je mirovao radni odnos u onoj sudijskoj funkciji. Po prestanku funkcije sudije Ustavnog suda vraća se na onu svoju. Nema nikakvih problema. Ali, ovde se posebno to ističe. Ne znam zašto posebno. Ne znam zašto ste imali potrebu da na ovaj način nešto precizirate, što nije bilo sporno do sada. Ništa nije bilo sporno do sada. U praksi nije bilo nikakvog spora, tim pre što Visoki savet sudstva i ova veća tužilaca, svakog dana ne bira, niti razrešava sudije. Oni su taj posao poprilično završili. Verovatno jedanputa, dva puta godišnje ako treba da se popuni neko upražnjeno mesto, ili da se eventualno poveća broj sudija, ide neki konkurs, ide neka popuna. Ali, ne.
Stičem utisak da ste vi imali nameru da sa velikim brojem izmena, 40 i nešto članova, u stvari ovo predstavite ozbiljnim predlogom zakona i da u tom moru odredbi u suštini prikrijete nekoliko odredbi. Mislim da su najvažnije ove odredbe o platama, položaju i ova novotarija o malom i velikom veću, ali doći ćemo do toga. To je dibidus, katastrofa, to je promašaj.
Gospođo Malović, predlažem vam da prihvatite ovaj amandman SRS, jer ako prihvatite taj amandman, onda će manje ovaj predlog zakona da bude unakažen nego što je sad, kako ovo izgleda.

Ovaj amandman na član 8. obuhvata suštinski još nekoliko amandmana, pošto ovaj član je praktično uvodni za sve ovo dalje što se razrađuje.
"Sednice javne rasprave i drugi oblici rada Ustavnog suda mogu se, po odluci Ustavnog suda, održavati izvan sedišta Ustavnog suda." Uopšte mi nije jasno zašto ste u odredbi zakona kojom se reguliše sedište ubacili novi stav gde se govori gde sve Sud može da radi. Uopšte mi to nije jasno. Zašto ste to uradili? Zašto vam je to bilo potrebno? Imate Poslovnik, imate i druge podzakonske akte kojima sve to može da se reguliše. Zašto bi se to regulisalo zakonom? Obaveza postoji da se zakonom propiše sedište, a gde će još Ustavni sud da zaseda, gde će da radi, ne postoji obaveza, a vi ste to ubacili. Da li zbog Sremskih Karlovaca, zbog čega? Da li jedva čekate da se ovo promeni, pa ćete da zakažete sednicu Ustavnog suda u Kosovskoj Mitrovici? Možda zbog toga. Ako je to zbog toga, slažemo se, samo napišite.
Imamo nameru da idemo do Jagnjenice, tamo da održimo sednicu Ustavnog suda, tamo ćemo da vršimo ocenu ustavnosti i zakonitosti uredbi Vlade Republike Srbije, gde se dogovor iz Brisela pretočio u uredbe, pa ćemo ocenu da vršimo tamo, pa ovo nam je potrebno da bi Ustavni sud mogao da ode do Jagnjenice. Verovatno ste zbog toga to menjali. Niste zbog toga to menjali, imate neke druge namere. Ovo po svojoj sadržini ne pripada ovom članu.

Članu 11. je otprilike ista sudbina kao i ovih nekoliko prethodnih 9, 10. i taj 11. i sledeći koji ću takođe da obrazlažem. To je potpuno ista priča samo što ovaj 11. se odnosi na budžet Ustavnog suda. Uopšte mi nije jasno zašto ste imali potrebe da menjate i ubacujete ove stvari sa ciljem da nešto razjasnite kada postoji Zakon o budžetskom sistemu, kada postojeća odredba člana 28. sasvim dovoljno načelno reguliše ovo pitanje sredstava za rad Ustavnog suda. Zašto ste ubacivali ovaj poslovnik? Zašto ste ubacivali ceo ovaj postupak? Zašto ste toliko insistirali na ovome, kada to već sve postoji u propisima? Zakon o budžetskom sistemu postoji.
Odgovarajuće odredbe će postojati i u sledećem Zakonu o budžetu za 2012. godinu, koja se tiču Ustavnog suda. Zašto ste išli na ovo, to mi uopšte nije jasno? Jednostavno ste imali potrebu da gomilate izmene ovih članova, da bi se nešto prikrilo. Šta je ovde epohalno što se menja?
"Ustavni sud samostalno raspolaže sredstvima budžeta Ustavnog suda", i dosad je i uvek je. "Vlada ne može bez saglasnosti predsednika Ustavnog suda obustaviti, odložiti, ograničiti izvršenje budžeta Ustavnog suda". Kad se to desilo? Nikad se nije desilo. Čak je ova odredba i lošija. Ovde se insistira na saglasnosti predsednika Ustavnog suda. Može, znači, ako je on saglasan. Jak štih, on će da da saglasnost da se obustavi plaćanje sa budžeta Ustavnog suda.
Besmislene odredbe, koje ništa apsolutno ne znače. Da vam ne pričam, verovatno je jedan ili dva stava iz ovog člana kontradiktoran Zakonu o budžetskom sistemu.

To su dva člana 28 a. i 28 b. mislim da ovo trebate da izbrišete, jer stvarno vi od Ustavnog suda pravite maltene Narodnu skupštinu. Te radna tela Ustavnog suda, te sekretar pregovara, te ovaj pregovara, te ovaj pregovara sa ovim, te ovo, te ono, a što se tiče člana 28 b. molim vas, i Ustavni sud mora da ima internu kontrolu.
Svaki korisnik budžetskih sredstava mora da ima internu kontrolu i Ustavni sud mora da vodi računa o Zakonu o računovodstvu i reviziji i on nije valjda vanzemaljac i kod njih dolaze nadležni inspekcijski organi da kontrolišu kakve odluke donose Ustavni sud ali i kakvo je materijalno, finansijsko poslovanje jer oni ne uživaju imunitet. Doduše, od kad je zavladala demokratija, gospođo Čomić, mi ćemo u ponedeljak imati i onu tačku dnevnog reda, prestanak funkcije onog sudije, člana Visokog saveta sudstva. Da li ste videli njegov tekst ostavke? Baca drvlje i kamenje na Visoki savet sudstva. Kaže da ne prave ni zapisnike ovi, gospođa Malović i Boško Ristić. Niti zapisnike sa sednica, niti se pitaju nešto članovi. Čovek revoltiran podneo ostavku i na dve strane nas obavestio.
Tako da, poštovani građani ako vi mislite da u Ustavnom sudu sede sve apostoli ili u našem pravosuđu sve sede baš onako, da ga pozoveš u kuću. Videćete u ponedeljak kada budemo čitali ostavku čoveka, šta je napisao. Ne vode čak ni zapisnik. Preglasavanje, šta ne rade tamo i sad kad ja upotrebim neku tačnu rečenicu ili tačnu reč da opišem stanje kako izgleda transformacija pravosuđa, dobijem opomenu. A vidite svakog dana nas neko obaveštava, na bazi ličnog primera, šta se dešava u transformisanom, prodemokratskom pravosuđu.
Vidite, gomilaju neke odredbe ovde, upisuju nešto potpuno nepotrebno. Ustavni sud u pogledu materijalno-finansijskog poslovanja ne razlikuje se od drugih pravnih lica koji su korisnici budžetskih sredstava. Tačka, nema tu šta više da se priča. I kod vas ima da dođe budžetska inspekcija, da dođu drugi inspekcijski organi i kod vas ima da dođe DRI da prekontroliše, i kod vas može policija privrednog kriminala da dođe.
Ovde ste ubacili u članu 28 a. "u slučaju nesaglasnosti". Kakve nesaglasnosti? Objasnite kakve nesaglasnosti, nesaglasnosti molim vas? Zašto bi Ustavni sud svoj budžet, predlog svog budžeta, nacrt svog budžeta pravio na drugi način nego što to je propisano kriterijumima za druge korisnike budžetskih sredstava. Šta ima u budžetu Ustavnog suda? Plate, zakonom propisano koji su koeficijenti, broj zaposlenih, kadrovski plan i to se zna kako može da se napravi, minuli rad, može da se izračuna, materijalni troškovi mogu da se izračunaju koliko vam treba tonera, koliko papira, koliko grejanja, koliko ovo, koliko ono.
U čemu bi bila neka velika nesaglasnost između Ministarstva finansija i Ustavnog suda prilikom utvrđivanja predloga budžeta. Možda u savetovanjima koje ste planirali za državne službenike. Jaki su vam službenici ako moraju da idu na Kopaonik ili na Zlatibor na savetovanje, znači bili loši studenti. Toliko bili loši studenti da im je potrebno dodatno obrazovanje. Ili da možda malo sudije Ustavnog suda održe predavanje pa da uzmu koju dnevnicu, kao sad što su bili neki na Kopaoniku.
Molim vas, o čemu vi pričate? Vi stvarno mislite da u svakoj lepoj ambalaži može da se gurne nešto? Znate, ko se mnogo reklamira? Na televiziji se samo reklamiraju falš proizvodi. Njima je potrebna velika reklama jer preko velike reklame se vrši propaganda, a propaganda je kako prevariti. Da bi se prevario potrošač, to je vrlo prosto i jednostavno.
Još samo fali odredba, pre početka dnevnika treba da ide reklamni spot "verujte Ustavnom sudu Srbije".

Gospođo Čomić, to je član 30. osnovnog teksta koji se menja članom 13. Predloga ovog zakona.
Šta je drugi stav člana 30? "U postupku pred Ustavnim sudom mogu učestvovati lica koja ovlasti učesnik u postupku". Izuzetno lepa, precizna formulacija. Šta tome može da se doda? Ništa.
Ekspertima smeta to. Šta predlažu? Da sada to glasi ovako: u postupku pred Ustavnim sudom mogu učestvovati lica koja na osnovu specijalnog punomoćja ovlaste učesnici u postupku. Normalan čovek bi postavio pitanje šta je sada u onoj formulaciji loše pa da treba neko specijalno punomoćje, šta se iza toga krije? Šta? Ko će koga da predstavlja? Pa uvek mora da ima neko punomoćje. Ne, nego da uvedemo još nešto novo, ako možemo.
Vidite li šta se radi? Izbrišite ovo, jer praktično ništa ne znači. Ova prethodna formulacija je pet puta bolja nego ova.

Član 14. i 15. ipak čine jednu celinu. Ne znam zašto ste menjali član 35. sa ova dva u Predlogu zakona jer to je to. To obuhvata to, sudiju izvestioca.
Sada ste ovde ubacili – izuzetno kada to složenost zahteva može odrediti jednog ili više sudija koji će zajedno sa sudijom izvestiocem sprovesti postupak i pripremiti zajednički predlog akata o kojima odlučuje Ustavni sud.
Izvinite, molim vas, ovo nije materija za zakon. Ovo je baš prava materija za Poslovnik o radu Ustavnog suda.
Sasvim vam je dobar bio član 35. Na bazi tog načelnog principa iz člana 35. mogli ste u Poslovniku da ovo lepo razradite i da završite posao. Zašto opterećujete zakon nekim stvarima koje su stvarno pitanje unutrašnjeg karaktera, načina organizacije rada i to u onome preprethodnom postupku? Zašto opterećujete zakon ovakvim stvarima? Zašto? Da li jedan sudija izvestilac, da li će da mu pomaže više, pa znate i sami da sve pripremaju savetnici. Sve pripremaju savetnici.
Drugo nešto, ako se radi o oceni ustavnosti nekog zakona, a postoji neki načelni stav od pre sedam,osam godina, da ne idem dalje, od 2007. godine itd, pa prepisuje se onaj stav, pa se i ne uzima u ruke.
Pravite filozofiju od ovoga da bi opravdali koeficijent 12, da bi opravdali mogućnost da sudija Ustavnog suda radi i posle penzije, dok ne umre itd. itd.
Morate da shvatite jednu stvar, kada su doneti propisi o odlasku u starosnu penziju, stvorena je određena prezunkcija da čovek sa 65 godina života gubi opštu radnu sposobnost. Da li postoje izuzeci posle toga? Postojali su - univerzitetski profesori, radnici hitne pomoći, nastavnici i profesori u srednjim školama. Zbog izuzetnosti posla moglo je da se produži još šest meseci itd. itd.
Jedna je stvar kada je neko penzioner, pa dođe na neku funkciju, penzioner izabran za poslanika, a druga je stvar kada čovek u toku radnog odnosa stekne uslove za prestanak radnog odnosa po sili zakona. Tu nema popuštanja. Ako postoje neki izuzeci, oni moraju baš restriktivno da se tumače. Zašto? Zbog one prezunkcije šta znači 65 godina.
Slažem se, danas je pitanje da li ta granica od 65 godina treba da postoji, s obzirom da su se mnoge stvari promenile u današnjem modernom životu. Produžen je život itd, što valja preispitivati, ali sada ovde više pričam sa gledišta principa. Jedno je prestanak po sili zakona, a drugo je izbor na funkciju. Potpuno dve različite stvari.
Ne može zakon da se piše kao novinski tekst, to morate jedanput da shvatite. Ne može ono iz žargona na ulici da uđe u nov tekst. Mi sada ovde imamo ovo. Sedne tamo neki pametan, stavi prst na čelo i teraj, masakriraj pravnu normu i onda ovi iz Ustavnog suda se vataju za glavu kada treba da vrše ocenu, recimo, ustavnosti nekog zakona, pa šta je hteo pisac da kaže.
Svojevremeno sam se zalagao da povodom svakog zakona koji ide na ocenu ustavnosti obavezno ide i stenogram sa sednice Narodne skupštine, pa da tačno čujemo podnosilac amandmana šta je mislio kada je napisao amandman i ukoliko je većina glasala za taj amandman i postao sastavni deo Predloga zakona i kasnije postao član zakona, e to je značenje koje ima taj novi član. To je to značenje.
Da smo tako gledali, gospođo Malović, onda bi član 102. stav 2. Ustava Republike Srbije potpuno drugačije gledale sudije Ustavnog suda, pa bi se onda pomenuo i Živadin Lekić i oni što kradu mandate i Bogoljub Karić koji krade mandate, pa da je zbog toga došao član 102. stav 2. Ne, vi ajde žargonski. Lepo zvuči u novinama, može da prođe, organizujmo većinu i završavajmo posao. E pa ne može na o ruk. Pravo je ozbiljna stvar.

Ovo je neznatna izmena člana 36. Na prvi pogled deluje da je dobro to urađeno, podnesak, mada kada je u pitanju Ustavni sud treba koristite termine "predlog", "inicijativa", "ustavna žalba", "zahtev", a ne "podnesak". Podnesak je nešto što se vezuje za vrednovne sudove i za pravosuđe, ali dobro.
Ono zbog čega smo najviše tražili da se briše član 16. jeste ono što se predlaže u tačkama 3, 5. i 6. Imamo nekog razumevanje za ovo pod 3, ali da se apriori odmah odbaci zato što je anonimno mislimo da je to iluzorno. Ustavni sud gubi smisao. Ustavni sud treba da funkcioniše po sistemu fame kao tužilac. Tužilac je čuo da se priča o nekom krivičnom delu, pa je pokrenuo istragu protiv nekog n.n. i razrešio krivično delo.
Ustavni sud je dobio anonimnu predstavku. Iza anonimne predstavke je, recimo, Gordana Čomić, napisala žena, ne sviđa joj se neki predlog zakona, napisala, ali nije htela da napiše ime i prezime.
(Predsedavajuća: Ja bih se uvek potpisala, narodni poslaniče.)
Dobro, vas sam uzeo za primer.
(Predsedavajuća: Nekog drugog uzmite za primer, jer bih se ja potpisala, ne brinite.)
Dobro, onda Nada Kolundžija. To ne znači da sud treba da odbaci inicijativu. Uzme inicijativu, pročita, pa ako ima nekog osnova, po službenoj dužnosti donosi rešenje o pokretanju postupka. Da li je tako, gospođo Malović? Ovde, čisto papirološki: šta, nije potpisano, baci ga. Nemojte tako, Ustavni sud ne bi smeo da radi.
To toliko nije važno. Međutim, ovo pod brojem 5) kada utvrdite da je podnesak očigledno neosnovan. Izvinite, molim vas, nađite mi tog čoveka koji će odmah da vam kaže kada uzme inicijativu, da kaže - ovo je neosnovano. Dvadeset i pet poslanika može da pokrene postupak pred Ustavnim sudom, dođe kod dr Bose Nenadić, ona ima veliko iskustvo, kaže – šta, 25, ovo je neosnovano. Kako to može? To je još u ovoj prethodnoj fazi. Ili pod brojem 6) ako utvrdi da se podneskom zloupotrebljava pravo. Molim vas, zašto ste te tri stvari ubacili u neki novi izgled člana 36. Član 36. je sasvim bio dobar, dobro je napisan. Moguće da je pravno-tehnički trebalo da se izvrši neka promena, ali u svakom slučaju, postojeći član 36. je mnogo kvalitetniji nego član 16. predloga ovog zakona.

Gospođo Čomić, ovo nikako ne bi smelo da stoji u budućem zakonu o Ustavnom sudu. To je taj član koji je vrlo važan. Evo, da pročitam o čemu se radi. Ustavni sud odlučuje o pitanjima iz svoje nadležnosti na sednici Ustavnog suda, sednici velikog veća ili sednici malog veća. Neću dalje da čitam, jer kasnije sledi nekoliko članova koji definišu o čemu se odlučuje, kako se odlučuje itd. Ja se u potpunosti slažem da različite odluke može da donese Ustavni sud, da u prethodnoj fazi to može da bude i manje važno itd.
Međutim, Ustav Republike Srbije ne dozvoljava da Ustavni sud ima veća. Da budemo načisto, ne dozvoljava. Pazite, može sudija pojedinac, veće tri sudije, veće od pet. Ali, to je pravosuđe. To je Osnovni sud, Viši sud, Apelacioni sud, Vrhovni kasacioni, to je pravosuđe, tu je zastupljena stalnost, tu se rešava o pojedinačnim pravima i interesima građana. Ustavni sud nije pravosuđe. Sudije se samo nazivaju - sudije Ustavnog suda. Oni se biraju na devet godina. Oni odlučuju o ustavnosti i zakonitosti opštih akata. To nema veze sa pravosuđem, nema nikakve veze.
Ustav kaže – sudije Ustavnog suda odlučuju većinom glasova od ukupnog broja sudija. I nemoguće je sada praviti veća, kao organizacione delove, zapamtite, to je prva greška, kao organizacioni delovi, pa onda određujete različitu nadležnost. Ja se slažem da su neke stvari kod ovih veća prethodno pitanje, ali uvek mora da odluči Ustavni sud u punom sastavu. I nikakva smetnja nije do sada bila. Da ste napisali - radno telo ili pripremno telo itd, a vi ste pokušali da oponašate Evropski sud za ljudska prava u Strazburu. Evropski sud za ljudska prava u Strazburu nije Ustavni sud Saveta Evrope. Nije, već je sud koji pruža zaštitu građanima onih država koje su članice Saveta Evrope i to kao poslednja instanca, pa se kaže četvrti stub. O čemu? O onim situacijama za koje Evropska konvencija garantuje da ne smeju da se krše ljudska prava.
Da li imamo mi nešto slično kod nas? Imamo, ustavnu žalbu, slična je. Da smo znali da ćete vi ovako da unakazite redovno pravosuđe, nikada ustavnu žalbu ne bismo stavljali Ustavnom sudu. Ona bi danas više odgovarala Vrhovnom kasacionom sudu. Ali nismo znali da ćete vi ovako da upropastite. Da smo mi znali da ćete vi ovako da upropastite redovno sudstvo, nikada u Ustavu ne bi bila ustavna žalba Ustavnom sudu, nego bi predlog ili zahtev za zaštitu prava išao prema Vrhovnom kasacionom sudu, s obzirom da on sada više nema nadležnosti i ne može da se uporedi sa Vrhovnim sudom Srbije kao nekada.
Ali ne, jedno smo pričali kada je bio Ustav, kada je trebala transformacija, navalili Amerikanci, dali 100 miliona dolara i oni unakazili ovo sve i promenili maltene i koncepciju. To je taj problem. izbacite malo – veliko veće. To ne sme da stoji niti kao organizacija Ustavnog suda, niti može da stoji sa gledišta nadležnosti, niti sa gledišta mogućnosti da neko donese odluku, a da nisu sve sudije Ustavnog suda.
Ove tri stvari koje sam vam naveo, a to sadrže ove odredbe, to je u očiglednoj suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije. Ako meni ne verujete, pogledajte odredbe Ustava koje se tiču Ustavnog suda.
Čime vi pravdate? Vi ne pravdate čak ni Evropskim sudom za ljudska prava, ni nekom praksom, nego – nasledili smo veliki broj predmeta od Ustavnog suda Državne zajednice Srbije i Crne Gore i to želimo efikasno da rešimo, a tu ima mnogo onih predmeta koji i ne zaslužuju neko rešavanje. I u načelnoj raspravi smo vam rekli za situaciju kada je, hajde da kažem, Srpska radikalna stranka pokretala postupke još 2001. godine. Znate šta se desilo? Pre nekoliko meseci smo dobili odgovarajući akt Ustavnog suda, da je bespredmetno više da se razmatra predlog za ocenu zakonitosti nekoliko uredbi, jer u međuvremenu one više nisu na snazi, pošto su doneti novi zakoni o energetici itd.
Tačno, samo što niste odgovorili na pitanja – kako je moguće da posle deset godina uzmu predmet u ruke? Što nisu uzeli predmet 2001, 2002. godine? Bilo gusto, bio živ Đinđić, pa nije smelo, jer se ticalo one uredbe o prometu nafte i naftnih derivata. Sećate se onog Novakovića, onih svih mogućih afera koje su bile? Bilo gusto, pa niko nije smeo da uzme predmet u ruke. Kad se u međuvremenu završilo sve, prodat NIS itd, sada je ovo bespredmetno.
Znate šta, i posle 40 godina je bespredmetno da pričamo o nekim stvarima koje se danas dešavaju.

Mi nismo podneli amandman zbog malo ili veliko, nego što ovo nije u skladu sa Ustavom Republike Srbije. Bez obzira na ovo – donosi odluke, donosi rešenja iz tog člana itd, sve mora da završi na stolu gde se nalaze sve sudije Ustavnog suda. Imamo prilike da gledamo te izuzetno lepe kadrove iz onog okruglog salona tamo, videli ste ono plavo-crne uniforme, oni sednu onako kao u polukrug, pa zakače ogrlice. Imaju kao lajnu sa likom Borisa Tadića, kao odlikovanje, kao rektori.
Oni sednu, namrgode se da budu ozbiljni. Mi ako dođemo, mi ćemo ono gnezdo da im stavimo na glavu i ono gnezdo ima stave kao oni engleski lordovi, Dom lordova, pa svi gnezdo stave gore sa loknicama, pa kad plaše, neka plaše ljude, a ne ovako samo pola plaše.
Kada oni onako zasednu, ima ih 15, svako ima predmet, 15 foto-kopija, gledaju ko je za, ko je protiv, tako se odlučuje. To bi otprilike bilo tako. Da li bi neko mogao da zamisli situaciju da zakone donosi Zakonodavni odbor? Kako bi to moglo da bude? Ili, Odbor za finansije donosi Zakon o budžetu. Ovi drugi nisu ni potrebni, jel tako? Ili, Odbor za budžet utvrđuje da nešto nije u redu i vraća ga. Ili, Odbor za pravosuđe kaže – ovo je toliko loše, ne smemo ni u ruke da uhvatimo i vratimo to gospođi Malović. Ne može tako. Mora da dođe na Skupštinu. Ako treba da odluči Skupština, zna se, Skupština je 250 i postoje pravila za rad tih 250 u Narodnoj skupštini. A ovde ne.
U potpunosti se slažem da postoji gradacija u pogledu važnosti ovih pitanja. To nije sporno. Ali, odluku mora da donosi pun sastav Ustavnog suda.

Mislim da ovim članom 21. niste ni trebali ništa da menjate. Sve je već obuhvaćeno postojećim članom 46. Slična je situacija i kod prethodnog amandmana na član 20. i gde se odnosi na član 45. osnovnog teksta. Vi ste ubacili ovu 15. tačku, ali je ona već obuhvaćena prethodnim tačkama, samo to da vam kažem.
Kaže se: "Ustavni sud odlukom odbija zahtev za utvrđivanje neustavnosti ili nezakonitosti opšteg akta iz inicijative povodom koje je doneto rešenje o pokretanju postupka". Znate, to je već obuhvaćeno prethodnim tačkama. Zašto vam to kažem? Da nije kojim slučajem obuhvaćeno, do sada Ustavni sud nikada ne bi mogao da donese ovakvu odluku, a on donosi, on već donosi takve odluke. Na osnovu čega donosi? Na bazi istog tog člana 45. Znači, neko ko je hteo da ovo precizira, nije razumeo ono prethodno.
Slična je situacija i sa članom 46 - Sud rešenjem pokreće postupak za utvrđivanje. Meni se, recimo, ne sviđa, ali, šta da radimo, u Ustavu je napisano – potvrđenim međunarodnim ugovorima. Kako ono beše – kao mečka toljagu. Ali, ja to pozdravljam, šta da radim. Znači, član 46. vi ništa značajnije ne menjate. Opet tražite neko preciziranje.
Gospođo Malović, ono što je apsolutno neprihvatljivo je ova poslednja tačka 10 – Odlaže objavljivanje svoje odluke u "Službenom glasniku" Republike Srbije. To nikako ne dolazi u obzir. Kada donese odluku, mora da se potrudi da se ta odluka odmah objavi u "Službenom glasniku". Ne postoji nijedan razlog da se odlaže objavljivanje tih odluka. Zašto?
Hoće li Ustavni sud da ocenjuje ove uredbe Bogdanovićeve i Stefanovićeve, pa će da utvrdi da nisu saglasne sa zakonom, itd, ili su u suprotnosti sa Ustavom? Onda će da odloži objavljivanje svoje odluke. Zašto? Da KFOR pregazi na barikadama tamo one ljude, jel zato? Pa kada pregazi, onda će reći – nismo mi krivi, mi smo izvršili ocenu ustavnosti i zakonitosti. Jel to to? Ja ne znam koji bi razlog bio da se odlaže objavljivanje odluke? Vrlo je važno objavljivanje odluke – proizvodi pravno dejstvo, obaveštava se javnost, edukuju se građani šta je ustavno a šta nije, a vi odlažete. Zašto da ljudi sa zakašnjenjem saznaju kakva je odluka Ustavnog suda. Koji je to opravdani razlog? Ovde ne postoji nijedan razlog. Ništa nije navedeno kao razlog.
Ili je to možda zbog ovih sudija, njihovih ustavnih žalbi i ovo što treba da rešite, pa da ne prikažete odmah nego malo kasnije. Ali, ne možete da prevarite Amerikance, oni sve to prate, oni imaju insajdere iznutra. Znači, ako mislite da odlaganjem objavljivanja možete nekoga da prevarite, ne možete. Unutra su insajderi, tasteri. Oni vam definišu dnevni red sednica Ustavnog suda.

Sada su malo pretumbali ove članove, 47, 48, itd. Znači, ono što je bilo u članu 47. sada će biti u članu 23. Predloga zakona. Sve su izbrkali. Potpuno nepotrebno. "Odluke i rešenja Ustavnog suda sadrže uvod, izreku i obrazloženje". I to je dovoljno da stoji. Šta će više? Član 48, kad ne donosi druge akte, a Ustavni sud donosi zaključke. Sada ste to okrenuli, pa ste ovamo napisali da Ustavni sud donosi zaključke, pa ste naveli situaciju kada se donosi zaključak, itd.
Slažem se. Zaključak formalno-pravno potpada pod odlučivanje, pošto je odlučivanje širi pojam. Potpada pod širi pojam odluke. Ali, to je do sada bilo regulisano Poslovnikom o radu Ustavnog suda. Zašto opterećujete zakon? Tim pre što ovo nije odluka koja u meritoru rešava neke stvari. Ovo su sve prethodna procesna pitanja. Zašto ste ovo ubacivali u zakon, meni uopšte nije jasno?
Opet vam kažem – član 47. i 48. postojećeg teksta u potpunosti zadovoljava potrebu šta treba zakonom da se propiše. Nepotrebno ovo radite, ali, dobro.

Obuhvatio bih oba ova dva amandmana da završim ovo. Kada se rešava ustavna žalba, ne znam zašto bi morao podnosilac ustavne žalbe da opredeli tužbeni zahtev, jer nije tužbeni zahtev, ali tako ispada, za zahtev za naknadu štete itd.
Što se tiče ovog člana 33, nema tu neke značajne promene člana 89, samo što ste sada izdvojili sudske odluke. Znači, kada poništava pojedinačni pravni akt povodom ustavne žalbe, Ustavni sud ne može da poništi sudsku odluku. Tu ste nešto pogrešili i tako je otpao smisao ustavne žalbe.
Rekao sam vam malopre, kada se Ustav donosio 2006. godine, sećate se gospođo Čomić, ideja sa ustavnom žalbom je bila da se predupredi i spreči masovan odlazak zahteva i pisanje predstavki Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu. Tako je bilo. Vrlo dobro se sećam.
Znači, pojedinačni pravni akt organa uprave može da se poništi ukoliko se na osnovu ustavne žalbe utvrdi da je došlo do kršenja ljudskih i manjinskih prava, ali ne može sudska odluka. Zašto? Nema odgovora.

To je novi član 102a. U postupku po žalbi sudije, javnog tužioca i zamenika javnog tužioca, shodno se primenjuju odredbe ovog zakona kojima se uređuje postupak po ustavnoj žalbi. To je malo izvučeno, da se na neki način precizira, zato što podhitno treba da se reši status onih što primaju platu a ništa ne rade. Oni već dve godine tako lepo primaju platu a ništa ne rade.
Sada se postavlja pitanje – ko obezbeđuje sredstva? Zašto se njima obezbeđuju sredstva? Kako neko može da zarađuje platu a da ništa ne radi? Gde to ima? Znam da je to u Narodnoj skupštini – ne moraš da dolaziš u Skupštinu, imaš platu. Mi što radimo, kada ćete nama onih 10% kao sudijama Ustavnog suda, gospođo Čomić? Je li vam smešno? Mi izginusmo ovde, a oni broje pare tamo. Vidite i sami šta rade. Vama je to smešno, ali to je tako. Znači, ljudi primaju platu a ne rade dve godine.
Zašto primaju platu a ne rade dve godine? Kako je to moguće? Primaju istu platu kao sudije Prvog osnovnog suda koji izgiboše od posla, zatrpani su predmetima, kako reče Petar Jojić – milion predmeta i milion podnesaka itd. Kako je to moguće, objasnite mi molim vas? Ko obezbeđuje pare? Odakle mu pare? Ako se obezbeđuje iz budžeta, koja je prihodna strana budžeta za te pare? Da to možda nije zaduženje? Ili je od PDV-a? Od čega je? Kako to obezbeđujete pare? Na osnovu kog pravnog akta njima isplaćujete?
Ako je to tako, oni su praktično postali tehnološki višak. Sudija tehnološki višak. Je li tako? Zbog transformacije suda. Šta da radimo sa zaposlenima u privredi koji su postali tehnološki višak? Ko njima treba da isplaćuje platu, naknadu? Kako kada prestane radni odnos zato što je tehnološki višak, pa se iskoristi onaj socijalni program itd, pa ode na Biro za zapošljavanje, pa tamo ima neku naknadu u zavisnosti od godina radnog staža, šest meseci, devet meseci, nije ni bitno? Kako ovi mogu da dobijaju punu platu, a ništa ne rade? Još se oni hvale.
Imam svakog meseca moje druženje sa pravnicima iz Niša, ima nas 10 generacija, i uvek se na kraju druženja napravi onaj čaršav, pa se potpišemo ko gde radi, telefoni za komunikaciju. Jedan moj kolega uvek mi već dve godine piše – sedim kući, primam platu. Pitam ga – aman, čoveče, šta ti to znači? Kaže – nisam prošao reizbor. Pa, kako ti je? Kaže – super, brate, znaš kako, plata dolazi, ja ne idem na posao. Eto, gospođo Čomić.
Sada kada smo rekli da će ovo da bude po principima ustavne žalbe, onda će to efikasno da se reši. Verovatno ste zaboravili da neće možda i ta rešenja da se ne objavljuju, da se odlaže objavljivanje. I to će objavljivanje da se odloži, da javnost ne vidi ko se sve vratio na posao. Au, obrali smo bostan onda.

Evo kako glasi član 40. – postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona okončaće se po odredbama ovog zakona. To retko kad ima prilike da se čuje, obično se okončava po onom zakonu koji je bio na snazi kad je pokrenut postupak.
Znači, vi se gnušate propisa o postupku od pre 15 dana. Kako to, pre 15 dana pokrenut postupak, a vi sad kažete – nije dobar redosled odredbi o postupku, primenjivaće se posle stupanja na snagu ovog zakona ovaj zakon? Nema logike. Ovo ne zalazi u pitanje retroaktivnosti, ali ovo zalazi u problem načela legaliteta. Izvinite, molim vas. U datim okolnostima, po datim uslovima, vi propisujete. Drugo nešto ovo nije zakon kod koga bi mogla da se primeni povoljnija kazna, jer nema kazne. Ali, žargonski sve može da se strpa u zakon.
Šta imamo u drugom stavu? Zahtevi za naknadu štete podneti komisiji iz člana 90. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu do dana stupanja na snagu ovog zakona rešiće se u skladu sa propisima koji su važili do dana stupanja na snagu ovog zakona. Opa, sad pa obrnuto. Naknada štete po ustavnim žalbama, pojedinačni akti itd. itd. Država treba da plati štetu, utvrdio Ustavni sud, a izvršenje ide preko komisije ministarstva.

Obuhvatio bih oba ova dva amandmana da završim ovo. Kada se rešava ustavna žalba, ne znam zašto bi morao podnosilac ustavne žalbe da opredeli tužbeni zahtev, jer nije tužbeni zahtev, ali tako ispada, za zahtev za naknadu štete itd.
Što se tiče ovog člana 33, nema tu neke značajne promene člana 89, samo što ste sada izdvojili sudske odluke. Znači, kada poništava pojedinačni pravni akt povodom ustavne žalbe, Ustavni sud ne može da poništi sudsku odluku. Tu ste nešto pogrešili i tako je otpao smisao ustavne žalbe.
Rekao sam vam malopre, kada se Ustav donosio 2006. godine, sećate se gospođo Čomić, ideja sa ustavnom žalbom je bila da se predupredi i spreči masovan odlazak zahteva i pisanje predstavki Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu. Tako je bilo. Vrlo dobro se sećam.
Znači, pojedinačni pravni akt organa uprave može da se poništi ukoliko se na osnovu ustavne žalbe utvrdi da je došlo do kršenja ljudskih i manjinskih prava, ali ne može sudska odluka. Zašto? Nema odgovora.