Mi smo ovim amandmanom izneli naš stav u pogledu prestanka mandata predsednika i članova komisije. Gospodin Kesejić je ukazao na neke detalje ukoliko bi se prihvatio prvi naš amandman i onda bi to činilo jednu logičku celinu, ali hoću da ukažem i na neke probleme koje prouzrokuje član 14. Ne možda toliko direktno koliko po logici stvari dolaze problemi.
Prvo i osnovno, u ovom zakonu nije rešeno pitanje ko je osnivač agencije. Može da se zaključi na bazi nekih odredbi ovog predloga zakona da je osnivač Narodna skupština Republike Srbije, ali takođe postoji još 10 odredbi koje ukazuju da osnivačka prava nad agencijom vrši Vlada Republike Srbije u pogledu izveštaja, u pogledu finansijskog plana, u pogledu utvrđivanja da li su nastupili razlozi za razrešenje itd.
To može biti veliki problem prilikom primene odredbe člana 14; i još jedan takođe veliki problem, ne znam kako je Vlada prihvatila da sama sebi veže ruke, jer u uvodnim članovima ovog zakona predlagač se izjasnio i rekao jasno da je agencija, između ostalog, dužna i da obezbedi sprovođenje i unapređenje utvrđene politike u ovoj oblasti. To po logici stvari i treba da bude tako.
Međutim, već u sledećim članovima predlagač je rekao da je agencija samostalna, odnosno nezavisna, regulatorno telo, kontrolno telo, telo koje donosi opšte akte, propisuje standarde, propisuje sve i svašta, nezavisno telo od bilo koga. Pa ako je nezavisno, onda je nezavisno i od utvrđene politike.
Zbog čega to kažem - politika je u domenu programa, političkog stava, ali ono što se pretoči u jedan opšti akt, to je već pravni akt. I, ukoliko taj pravni akt donosi agencija koja je samostalna i nezavisna i u tom opštem aktu nema političkih stavova, strategije razvoja ili plana numeracije itd, onda je pogrešan posao, onda je član 14. praktično neprimenjiv.
Zbog toga, ovom grupom amandmana mi jednostavno želimo da izvršimo dodatni pritisak na predlagača da promeni kompletno poglavlje II, da se ministarstvo ne odriče onih nadležnosti, koje mora da ima po Ustavu, da ne formira ovu agenciju kao naddržavni organ. Ona je u suštini naddržavni organ, koji neće biti ni pod čijom kontrolom. Osim toga, zakonodavno telo, kao i izvršno telo snabdeveno je punim kapacitetom prava; zakonodavno telo u oblasti donošenja propisa, Vlada kao izvršni organ u oblasti sprovođenja zakona.
Mi sada formiramo organ da sprovodi zakon, a on nema apsolutno nikakve dodirne veze sa onim organom, a to je Vlada, koji po Ustavu mora biti odgovoran za izvršenje zakona. To je ta opasnost koju nosi ovaj koncept zakona i praktično devalvira sve ovo što ste naveli u članu 14.
Ovo u članu 14. biće nesprovodivo, ne zbog sadržaja člana 14, nego onoga što prethodi članu 14, gde je data agencija kao nešto što je nedodirljivo, što niko ne sme ni da pomene, da se ne bi ugrozila neka njena navodna nezavisnost i samostalnost. To je opasnost jer Vlada snosi punu političku odgovornost, a imaće jedno telo na koje neće imati apsolutno nikakav uticaj.

Predlogom da se izbriše ovaj član mi nismo protiv materije u ovom članu. Ta materija je potrebna. Verovatno je Srbiji potreban jedan poseban propis koji bi sprečio taj sukob interesa ili zloupotrebu činjenice da se jedno lice nalazi na nekoj državnoj funkciji, a da je njegov bliski prijatelj, rođak u nekoj neposrednoj interesnoj vezi sa tim organom.
Mi smo ovim amandmanom samo hteli da skrenemo pažnju na to da je krajnje vreme da se obezbedi takav propis, objektivan, nepristrasan i ne tako preširok kao što je odredba člana 16. Ona je stvarno široka. Čovek ne može, iako je veliki stručnjak, da bude izabran za člana te agencije, ukoliko mu je sin portir u Telekomu, on je kažnjen.
Ukoliko je kod nekog provajdera ćerka kafe kuvarica, na primer, on praktično bez obzira što je profesor na elektronskom fakultetu ne može biti član tog upravnog odbora, a radi se o velikom stručnjaku. Naravno, slažem se da su bile dobre namere kada je ova odredba stavljena u član 16. Ovako data odredba je široka. Kada je neka norma toliko široka, onda dozvoljava proizvoljna tumačenja i proizvoljnu primenu.
Mi smo ovim amandnom hteli da skrenemo pažnju Vladi da hitno predloži jedan zakon, koje bi kompletno regulisao tu materiju kako da se spreči sukob interesa ili podudarnost interesa državnih funkcionera, generalno, ne samo agencije, nego i drugih pravnih lica i subjekata koji se obraćaju nekom organu da bi ostvarili neko pravo ili neki interes zakonom zasnovan.
Ako se ovako ovo tumači, onda stvarno dolazimo u situaciju da ako je neko izabran za ministra, a žena mu u tom trenutku nigde nije radila, ona ne moće da se zaposli pet godina ili četiri godina dok je on ministar. Dolazimo u situaciju da ni brat ne može da se zaposli u nekom preduzeću, a ako primenimo ovu logiku, onda predsednik Vlade i predsednik Republike može da računa da će mu u porodici biti svi nezaposleni. Ta je logika ovde primenjena.
Ovakva norma ništa ne znači. Zbog čega? Bilo je i ranije, i pre pet godina, i pre 10 i pre 50 godina zloupotreba ove, u to vreme, moralne norme. Koja je zloupotreba? Mi imamo danas situaciju da ministar i savetnik imaju privatna preduzeća, a vodi se na ime nekog trećeg lica koje nema, budibog s nama, nema nikakve dodirne veze sa geodezijom, sa katastarskim podlogama itd. To svi pričaju u Ministarstvu i to svi znaju. Vi ministra ne možete da stegnete zbog toga, jer nigde u papirima ne stoji njegovo ime i prezime. Činjenica je, jer se priča, zna se da ta firma dobija poslove i može da radi podloge itd. pošto je to licencirani posao i samo neko može da radi ko ispunjava te uslove.
Ovo je samo jedan primer da i ovako široka norma ništa ne znači u praksi. Naravno, sukobljeni smo sa navikama, kakav je to ministar i predsednik Vlade ako nije učinio za svoj kraj ili za svoju rodbinu. To je prisutno kod nas. Od toga treba nekako da se oslobodimo. Kako ćemo? Sistemom moralnih normi očigledno ne možemo, jer su tu u pitanju navike. Nego kompletnim propisom koji bi regulisao to sve, i to što se bude regulisalo tim propisom odnosilo bi se i na agenciju i na komisiju, bez obzira na koju varijantu.
Zato smo i podneli ovaj amandman i predlažemo Vladi da je mnogo bolje da se izbriše ovaj član, a da se primene neke moralne norme koje važe u društvu i spreči moguća zloupotreba da interesne grupe imaju svoje predstavnike u agenciji. Verujte, veliki broj interesnih grupa se priprema da ima svog čoveka u toj agenciji. Već su odavno krenuli sa lobiranjem i rezultat tog lobiranja je možda i ovakav predlog zakona.

Mi smo ovim našim amandmanom izložili naš koncept, šta bi to mogla da radi komisija i koje akte da donosi. Naravno, poslovnik o radu i opšti akt za merila i kriterijume radi objektivnosti i nepristrasnosti u radu komisije. Kada se pročita taj amandman, on bitno odudara od onoga što reguliše isti član Predloga zakona Vlade Republike Srbije. Želim da vam ukažem na probleme koje prouzrokuje član 17.
Vidite, ako Narodna skupština zakonom osniva agenciju, ako bira predsednika i članove upravnog odbora, onda po logici stvari osnivačka prava nad agencijum treba da vrši Narodna skupština. Međutim, vi ste osnivačka prava i sve prebacili Vladi Republike Srbije. Zbog toga, u poslednjem stavu ovog člana, vi kažete da saglasnost na statut daje Vlada Republike Srbije. Znači, došlo je do zbrke nekih pojmova i nekih stvari, jer je očigledno predlagač želeo nešto da napravi, da to bude samostalno i nezavisno, ali na neki način da bude vezano, pa i politički, pa možda i ovom odredbom, pa i na drugi način sa Vladom.
I u toj zbrci i papazjaniji došlo se do toga da nema principa, od prvog do ovog člana vi nemate princip, nemate načelo do krajnje konsekvence, odnosno do kraja. Onda se postavlja pitanje, ako Vlada daje saglasnost na statut, zašto Narodna skupština bira, zašto Vlada ne izabere, to joj je ionako izvršni posao.
Vlada sprovodi zakone, Vlada izvršava zakone. U Ustavu se kaže da je Vlada vezana za zakon, baš se koristi ta reč da je vezana za zakon da bi se pokazalo koliko je ta organska sprega između Vlade kao izvršnog organa i onoga što je zakonodavno telo odlučilo. Zakonodavno telo je dalo sva pravila ponašanja izvršnom organu kako treba da radi; a ovde Vlada ne želi to, već pravi agenciju, pa sada, mi bismo malo sa agencijom, hajde da damo saglasnost na statut agencije. To je vrlo opasno.
Drugo, u prethodnim odredbama vi ste dali velika ovlašćenja u pogledu borbe protiv monopola toj agenciji. Dali ste takva ovlašćenja koja su pravno nemoguća. Zbog čega su ona pravno nemoguća? Nemoguća su zbog jednog razloga, što monopole i narušavanje monopola, to sve mora da se reši jednim antimonopolskim zakonom. Znači, mora da se definiše šta je prirodni monopol, šta je funkcionalni monopol, moraju da se definišu mere kojima se zloupotrebljava monopolski položaj; pa tek kasnije, na bazi tog zakona ako ima potrebe za nekim specifičnostima, onda kod telekomunikacija da se formira neko podtelo protiv monopola, da se izvuku ta opšta načela i opšta pravila i prilagode problematici u oblasti telekomunikacija. Vi ste pošli obrnutim putem.
Ne postoji opšte antimonopolsko zakonodavstvo, pravi se nešto pojedinačno, a to pojedinačno se pravi na taj način što se kontrolnom, regulacionom telu, odnosno agenciji daje mogućnost da kaže - ovo je monopol, ovo nije monopol, ovo je dominantni položaj, ovo nije dominantni položaj, ovo je pretežni položaj, ovo nije pretežni položaj. Ovde u zakonu vi nemate princip na osnovu koga bi agencija mogla da donese opšti akt i da to definiše.
Osim toga, onaj ko je pisao ovaj zakon, on nije pogledao Zakon o uređenju sudova, jer tamo postoji sud nadležan za sve sporove povodom monopola, zloupotrebe monopolskog položaja itd. Ovako se pravi nepotrebna papazjanija kako bi agencija bila nešto u bezvazdušnom prostoru, nedefinisano, na vetrometini svih onih koji imaju samo interese da ona takva bude.
Naš interes nije da agencija bude takva, naš interes je preciznost, jasna načela, jasne zakonske odredbe, jasna odgovornost da bi zakon mogao da bude objektivan, odnosno opšti akt za sve.

Ovim članom se reguliše finansijski plan agencije. Naravno, mi smo amandmanom pratili onaj naš prvi amandman, gde smatramo da deo poslova koji su ovim predlogom zakona namenjeni agenciji treba da vrši posebna komisija koja bi organizaciono bila u sastavu ministarstva, naravno, poprilično nezavisna od ministarstva, a sredstva i uslove za rad bi obezbeđivalo ministarstvo, radi pre svega efikasnosti i celishodnosti obavljanja tih poslova.
Naravno, taj koncept Vlada ne prihvata, ona zastupa potpuno drugačiji koncept i taj koncept izražava u pogledu finansijskog plana u članu 18. Predloga zakona i opet moram da konstatujem neke stvari koje poprilično zbunjuju. Kaže se - finansijskim planom utvrđuju se ukupni prihodi i rashodi Agencije, uključujući i rezerve za nepredviđene izdatke, kao i elementi za celovito sagledavanje politike zarada i zaposlenosti u Agenciji.
Znači, politika zarada u Agenciji. Verovatno nijedno ministarstvo nema takvo neko ovlašćenje, to ovlašćenje pripada Vladi, i ne samo za ministarstva, nego i za druge organe. Ovde vidite da je to poseban problem.
Dalje, u četvrtom stavu stoji konstatacija u pogledu rashoda da ne mogu biti veći od realnih troškova rada. Šta to znači - realni troškovi rada? Valjda neki optimalni, neophodni, minimalni, šta su to realni, ko će to da procenjuje, onaj ko daje saglasnost?
Onaj ko bude davao saglasnost, on će je davati u zavisnosti od toga kako je agencija radila sa dozvolama, licencama, menjala uslove, menjala minimalne uslove za obavljanje te delatnosti i kako je koji, verovatno, proizvođač opreme ili onaj koji pruža neke usluge, ostvario neko pravo. Verovatno zbog toga stoji ovo "realnih troškova".
Dalje, kaže se "ukupno ostvarenih rashoda", verovatno se misli na realizovane rashode. I ovde se vidi problem ko je osnivač? Ko vrši osnivačka prava? Zašto saglasnost daje Vlada? Agencija je pravno lice. Ministarstva nisu pravna lica. Vlada i država su pravno lice. Oni su agenciji dali isti pravni status kao što ima država. Razmislite malo o tome. Jedno pravno lice daje saglasnost drugom pravnom licu.
Zato predlagač insistira na ovom rešenju da ova agencija bude ovako nedodirljiva, fluidna, finansijskim planom može sve i svašta da predvidi. Verovatno ste usvojili i amandman DOS-a, a to je taj autonomaški deo, gde otprilike u tom planu treba da se sagleda posebno za Vojvodinu. Nisam navodio prethodne članove gde je to Vlada usvajala, ali sve se posebno iskazuje za Vojvodinu. U jednom tehnološkom sistemu, u jednom kontrolnom organu koji kontroliše jedinstveni tehnološki sistem, posebno izdvajati i posebno prikazivati sredstva prema užim teritorijalnimi područjima, to je razarajuće za državu.
Pitanje je da li uopšte imamo prava da ovu oblast na nivou Republike regulišemo. Ako se pozovemo na Ustavnu povelju, verovatno da ima pravnog osnova, obzirom da je Ustavna povelja doneta u cilju razgradnje države, ali ti tehnološki sistemi imaju potrebu širenja. Zbog toga imate i one interkonekcije, povezivanja. Tu se najbolje oslikava ideal imperijalizma, zajedničkog kriterijuma, jedinstvenog kriterijuma da obuhvati što veće područje.
Kod tehnoloških sistema postoji izuzetna potreba. Nažalost, usvajanjem amandmana DOS-a mi ćemo verovatno u tim izveštajima imati za sada Srbiju i Vojvodinu, a posle ovog srpskog ustava, verovatno regione, subregione, potkantone, dokantone, ko zna koja rešenja nam se pripremaju.

Kako god da ste koncipirali, član 19. je praktično neodrživ, jer znači da vaša agencija svima šalje poruku - mi ćemo da zaposlimo toliko i toliko ljudi, nama je potrebno toliko i toliko para i mi ćemo to da obezbedimo od naknade koju ćemo mi da regulišemo, mi ćemo da propišemo, uzećemo i ako nešto pretekne, to ide u budžet Republike Srbije.
Takvo ovlašćenje verujte da nema čak ni Vlada Republike Srbije, jer i u pogledu svih prihoda i rashoda ona je vezana najmanje sa pet-šest zakona koji se direktno tiču sredstava. Ovde je preneto ogromno ovlašćenje jednoj agenciji. Naravno, ona nikada neće imati problema sa finansiranjem, jer ima tu zainteresovanih koji su voljni da plate, ali da plate odgovarajući rad agencije.
Ono što stvarno zbunjuje, to je što kažete da visinu naknade koju operateri plaćaju za dobijeno pravo gradnje, posedovanja i korišćenja, a zatim za pružanje usluga, sertifikata, korišćenje i dodelu radio frekvencija, tehničkog pregleda, utvrđuje upravni odbor - a jedino jednokratna naknada za licencu ide direktno u budžet Republike Srbije i to je izvorni prihod Republike Srbije.
Sve drugo što radi agencija je prihod agencije kao pravnog lica. Ako se pojavi višak, ide u budžet Republike. Naravno, poslednji stav kaže kako će se premostiti ova situacija. Ako osnujete agenciju, neće biti velikih problema, obezbediće se sredstva, nije ni bitno kako. Međutim, svi prihodi, a ovde mi nemamo vašu konstataciju da li se radi o javnim prihodima, ali svi javni prihodi su u jednom sistemu i svi javni prihodi se iskazuju na jednom mestu.
Setite se, pre godinu i po dana ministar Đelić se ovde zaklinjao da nijedan dinar javnih prihoda i javnih rashoda neće biti mimo budžeta. Ovaj član je u suprotnosti sa tim propisima o budžetskom sistemu, u direktnoj, otvorenoj suprotnosti. Ne znam kako je to prošlo Republički sekretarijat za zakonodavstvo. Ovo je moralo da se vrati.
Da je kojim slučajem Vlada prihvatila naš koncept, onda bi ove poslove radilo ministarstvo i drugi deo poslova komisija, a sva ta sredstva bi bila uključena u budžet, i na prihodnoj i na rashodnoj strani, ne bi bilo mogućnosti da bilo ko drugi interveniše; a u slučaju prihvatanja našeg koncepta budite sigurni da bi cenovnik, tarifnik svih ovih naknada utvrđivalo ministarstvo ili čak možda i Vlada, a Vlada je odgovorna za ekonomsku politiku.
Svi javni prihodi i javni rashodi su sastavni deo ekonomske politike. Zašto se izvlači to i daje agenciji koja, sa gledišta Narodne skupštine, nije odgovorna. Koji su to veći interesi, to je centralno pitanje današnje i jučerašnje sednice, koji su to tako veliki interesi da nas teraju, da nas predlagač ovakvim predlogom zakona bombarduje i da kaže da moramo da prekršimo Ustav, moramo da prekršimo sve postojeće zakone i da formiramo neku agenciju.
Navodno to traži neko iz inostranstva. Rekao sam vam da može neko da traži da napravimo srpsku NASU, ali šta vredi kada nemamo kosmodrom, nemamo spejs-šatl. Manje imamo priključaka nego Minhen i šta će nam onda ovo. U ono samoupravno vreme 99% ovih poslova je radilo javno preduzeće, pa na neki način stiskano od strane države da se suzbije monopol. Zar hvatamo priključak sa Evropom samo po terminima, nemojte molim vas.

Mi smo amandmanom predložili šta bi to mogla da radi komisija, koju evidenciju da vodi. Međutim, očigledno će ova agencija morati da vodi još jednu evidenciju. To bi bila evidencija svečanih otvaranja novih telefonskih centrala. Evo, meni su ljudi iz Telekoma poslali ovo pismo, neki direktor Direkcije za spoljne odnose, Ivan Đurić, 29. marta ove godine. Iz Beograda su poneli neke ploče, promenili tamo, i odmah napravili proslavu kao da je otvaranje nove telefonske centrale.
I naravno, bratija na čelu sa ministrom verovatno, u "Bata-pežo" restoranu, 49.820 dinara, ima tu čak i šta je bilo toplo predjelo, ali je važno da Draško mora da plati iz svog budžeta. Kaže - na teret budžeta generalnog direktora Telekoma. E vidite, nekada je to bilo drugačije, seljaci se organizuju, sakupe pare, napravi se centrala, svi oni tehničari, projektanti i kontrolori koji su izvršili tehnički prijem, dođu na svečano otvaranje, seljaci zakolju nešto, organizuju neku proslavu. Ona ne košta Telekom, je li tako Miloše, ne košta ništa Telekom. Bilo je i muzike, bilo je svega, i veselja, ljudi iz Telekoma dođu kao gosti, posluže se malo i odu.
Nije bilo na račun Telekoma. E vidite, ovo je novi demokratski standard, 49.000 dinara u jednom lepom restoranu, hladno predjelo, neko veselje, zbog nekoliko ploča, koje su donete da se ubace i da se kaže - e, to je sada nova digitalna centrala. Molim vas, nikakva investicija, ništa.
Ovo što sam rekao vežite za one amandmane koje je Vlada prihvatila, a tiču se neke vrste samostalnosti organizacionog dela ili iskazivanja podataka vezanih za AP Vojvodinu. Verovatno će onda ovo ići na teret agencije, jer ona vrši tehnički prijem objekata, pa će valjda sastavni deo i tehničkog prijema biti ova vrsta reprezentacije i onda ne čudi što se Drašku drma fotelja. Drma mu se fotelja, on tumači jedan član jednog ugovora dve godine, stale su investicije, osim ako ono što je nekada napravljeno predstavlja da je to sada mnogo veći procenat, ali to je isto, to je bilo i pre dve godine.
Nema nikakvih investicija u fiksnu telefoniju, nema kvalitetnih investicija. Ima prema Vrčinu neka nova telefonska centrala, projektovana za neke buduće vikendice, ima u Prokuplju, ono zavičajno, odakle sam, da ostane zabeleženo itd. Ali to je bilo i nekada, to ništa nije novo. To je bilo i pre 30, i pre 50 godina, i pre 10 godina. Planovi razvoja prema zavičaju. Čijem - generala Jove, Jovina livada, uvodili auto-put. U Vojvodini uvodili auto-put, četiri trake, a na tom lokalitetu ne živi ni 100 ljudi.
Naravno, put je bio potreban, ali ne sa četiri trake. Naravno da je tom Vrčinu, ili ne znam gde još ovde prave, potrebna telefonska centrala, ali neka bude sa 500-600 priključaka, koliko je maksimalno i moguće da se napravi, a ne nekoliko hiljada. Ili, ono što sam vam juče pričao, Braće Jerković - kako će ljudi da se povežu kada ministar građevina neće dati saglasnost nikome ko ima bespravno podignuti objekat?
Ko će da vodi te evidencije promašenih stvari, ko će da vodi ove evidencije o ovim lepim ugostiteljskim uslugama? Molim vas, samo zapamtite, ovo su novi demokratski standardi, jer za sve što je urađeno za ove dve i po godine, ako ne prva rečenica DOS-manlija sa ove govornice, a onda druga rečenica je bila - imamo podršku sa Zapada i imamo potvrdu da je to u skladu sa demokratskim standardima. Ne verujem da se u Zapadnoj Evropi za tri ploče pravi ugostiteljski račun 50.000 dinara, da bi se neko lepo tamo osećao dok je bio prisutan.

Pošto se ovaj naš amandman očigledno ne uklapa u koncept koji je Vlada ovim predlogom zakona promovisala, moram da kažem da vi imate član 23. u čijoj primeni ćete imati velikih problema. Prvo, što taj član duboko zadire u nešto što naknadno regulišete u odredbama članova 25. do 28. Znači, duboko zadirete. Nije problem što ponavljate nešto, nego je problem što se brkaju neki pojmovi. U toj zbrci pojmova proizilazi da sve što agencija odluči, a nije opšti akt, jeste pojedinačni upravni akt, odmah konačan. Protiv njega je moguće voditi samo upravni spor pred upravnim sudom. Zaboravili ste da nešto što ste naveli kao nadležnost agencije nije upravna stvar.

Skrenuo bih vam pažnju na član 9. Vi na nekoliko mesta, u okviru tih poslova i nadležnosti, imate napisano da agencija rešava spor. Rešavanje spora nije upravna stvar. Za sporove je nadležan sud. Moguće je da se pojave dve-tri stranke sa suprotnim interesima, ali se postupak vodi povodom zahteva jedne stranke i prava jedne stranke, pa se jave zainteresovani učesnici čija se prava to tiče, tako da je moguće da dve-tri stranke učestvuju, ali kad se rešava spor, onda to više nije upravna stvar.

Slično vam je i u pogledu člana 10. Vi kažete - "sprečava monopolske aktivnosti ukoliko nisu ...". Monopol nije upravna stvar. Ako meni ne verujete, pročitajte član 24. Zakona o uređenju sudova. Tamo tačno stoji za šta je nadležan Trgovinski sud, pa kaže: "Rešava sporove u prvom stepenu o narušavanju konkurencije, zloupotrebe monopolskog položaja, dominantnog položaja na tržištu i zaključenja monopolskih sporazuma". Nadam se da ste sada to povezali sa onim prethodnim amandmanima, gde sam vam ukazivao na problem. Mi nemamo antimonopolsko zakonodavstvo i pošto nemamo na opšti način to rešeno, ne možemo sada da izvlačimo i da pravimo pojedinačna pravila, jer ona nemaju zakonski osnov.

Ako smatrate da su pojedine odredbe ovog predloga zakona antimonopolske odredbe koje mogu da nadomeste nedostatak opšteg zakona, kažem vam da se grdno varate, jer u procesnim odredbama, u odredbama o postupku, vi ne možete to da sprovedete. Vama se osuda antimonopolskog ponašanja, osuda zloupotrebe monopola ili neovlašćeno iskorišćavanje dominantnog položaja javlja kao upravna stvar.

Istovremeno, u ovom trenutku postoji nadležnost suda koji rešava monopole. To je fundamentalni nedostatak ovog predloga zakona, koji obezvređuje sve procesne odredbe u ovom vašem predlogu zakona. One su suštinski neprimenjive. Malo vispreniji advokat, poput petorice-šestorice koji se nalaze u ovoj skupštini, sve odluke vaše agencije ima da poništi, da ukine. Vodite računa, kada se priča o monopolu, ne priča se samo o naknadi štete. Ako neko misli da je monopol prouzrokovanje neke štete, grdno se vara.

 

Ovaj član Predloga zakona odnosi se na nešto što predlagač zove - kontrola. Kako ne bih ponavljao ovo što je gospodin Čolić pre mene izložio, otprilike neko naše viđenje, u okviru našeg koncepta te bi poslove moralo da radi ministarstvo ili eventualno komisija, samo bih istakao da ne znam  kako bi to agencija mogla da vrši kontrolu ovoga što je navedeno u stavu 2. tačka 5). Kaže se ovako, u vršenju kontrole agencija je ovlašćena da proverava postupanje javnih telekomunikacionih operatora u odnosu na obaveze predviđene ovim zakonom u oblasti, pa su navedene oblasti i onda se kaže, privatnosti i bezbednosti informacija.
Opet se dotičemo pitanja razdelnika. Makar i oko male veze sa Telekomom, svi znaju da postoji ta prostorija u kojoj se sluša. Poneki put ključeve te prostorije ima čovek koji radi u Telekomu zadužen da pomaže državnoj bezbednosti, ali vrlo često se dešava da ključeve ima direktno državna bezbednost. Poneki put, pripravnici se u Telekomu iznenade kada vide neke ljude koji nisu zaposleni, ali oni lepo sa burekom i jogurtom uđu da odslušaju, mogu pre podne, mogu popodne itd.
Kako bi jedna agencija uspela da proverava postupanje, pošto se Telekom može smatrati operaterom u pogledu zaštite bezbednosti i informacija, a tu dođe čovek sa legitimacijom koji maltene neće ni da razgovara sa ljudima iz Telekoma, jer je ovlašćen da na tačno određene žičice stavi štipaljke i da lepo snima, sluša. Da li je onaj ko poseduje telekomunikacionu opremu, konkretno Telekom, ovlašćen da potraži od pripadnika BIA-e naredbu u skladu sa Zakonikom o krivičnom postupku i Zakonom o Bezbednosno-informativnoj agenciji i da traži zvaničan papir kojim se njemu to dozvoljava. Može da potraži, ali verovatno sutra neće biti na poslu, dobiće otkaz.
Ovo ne pričam zbog toga, lično ne izražavam partijski stav, ali smatram da sve državne funkcionere treba prisluškivati i da tu nije ništa opasno. Kamo sreće da se prisluškuju što više i što bolje. Ne bi se desilo to što se dešava. Javni funkcioner zaslužje da se prisluškuje. Ali to je moj lični stav. Nema potrebe da se vi sa tim opterećujete.
Mene nešto drugo muči. Razvoj ove opreme je toliko daleko otišao da smo mi 5. oktobra imali četiri stanice od milion do dva miliona maraka, odnosno dolara vrednosti. Od toga su tri bile u posedu organizovanih kriminilanih grupa, koje su prisluškivali sve komunikacije u ovoj zemlji značajne za sprovođenje petooktobarskog puča. Znate verovatno, čitali ste knjige, objavljeno je, jedna je bila na Fruškoj Gori, jedna je bila u Surčinu. Još neke su se u međuvremenu formirale. Na njih agencija ne može da ima nikakav uticaj, jednostavno ne zna da postoje....

Ovo stvarno jeste realni problem kako definisati onoga ko treba da radi u organizaciji, a poverena su mu neka javna ovlašćenja itd. Sličan problem je bio i na nivou lokalne smaouprave. Bio je problem kako komunalno preduzeće da ima komunalne inspektore, komunalne policajce. To je sedam ili osam godina bio veliki problem koji nije mogao da se reši, pa onda neka ekološka kontrola, nije ni to moglo da se reši.
Ovog vašeg kontrolora bih mogao da uporedim otprilike sa kontrolorom u autobusu. On nije inspektor, ali je ovlašćen da izvrši kontrolu. Može neku kaznu da naplati i to je nešto mnogo više nego ovo što ima vaš kontrolor. Vi ste u definisanju kontrolora pošli od toga da bi to trebalo da bude neki inspektor sa ograničenim ovlašćenjima, odnosno neko službeno lice koje vodi postupak za agenciju.
Sve bi to bilo dobro, ali imate prethodne odredbe koje kažu da agencija, kada vodi postupak, mora da omogući učesniku u postupku da se izjasni, da dostavi dokaze i priloži dokumentaciju, pa je moguće da pokrije sve ono u zapisniku što je konstatovao vaš kontrolor. Zašto da to pokrije? Čisto zbog vremenskog proteka nekog perioda gde su se promenile neke stvari i u postupku koji se vodi ispred agencije čovek dođe i da izjavu, razjasni te stvari i ispostavi se da je kontrolor džabe vodio postupak; a da je kojim slučajem bio snabdeven ovlašćenjima inspektora, on bi mogao direktno da primeni neku od mera inspekcijskog nadzora.
Naravno, vi niste mogli to da uradite, jer ste te mere vezali samo za upravni odbor. Tu će biti jedan funkcionalni problem, a zbog čega? Vi praktično priznajete da nije moguć inspekcijski nadzor, pa ste ovom kombinacijom pronašli loše rešenje, jer petoro sposobnih ljudi mogu svaki zapisnik ovakvog kontrolora sa ovakvim ovlašćenjima da svedu na nivo ne činjenica, nego indicija.
To je nešto što može da bude u krajnjem slučaju insinuacija i onda se džabe vodio postupak. Znate i sami, inspektor je službeno lice ovlašćeno da preduzima mere inspekcijskog nadzora, da nalaže kontrolisanom subjektu nešto da radi; ovaj vaš ne može to da radi i tu je veliki problem, zbog čega ćete vi imati kasnije problema u sprovođenju ovog zakona.
Međutim, moram predlagača da pohvalim samo zbog jedne stvari, on je ipak malo ozbiljniji bio ovde, nego kada je neko predlagao izmene Zakona o javnom tužilaštvu. Ovde se za običnog kontrolora traže tri godine radnog iskustva, a mi smo pre nekoliko dana razmatrali da je za zamenika opštinskog javnog tužioca potrebno godinu dana radnog iskustva. Ipak je ovaj zakon malo ozbiljniji, jer, znate i sami, sa godinu dana radnog iskustva retko ko može da položi pravosudni ispit, a Skupština je bila primorana da izglasa, zbog onog stanja i potrebe da se nastavi i danas, da budu izabrani za zamenike opštinskih javnih tužilaca i ljudi sa godinu dana radnog staža.

Naravno, mi smo ovim amandmanom išli do kraja kada je u pitanju naš koncept zakona. Međutim, uvažavam realnost da verovatno to neće ni da dođe do merodavnog mesta, ali moram da vam ukažem na probleme koje nosi vaš član 26. Oni se ne tiču samo stava 3, već se tiču kompletnog člana.
U drugom stavu kažete: "Kontrolor telekomunikacija dužan je da preduzme potrebne preventivne mere...". Koje su to potrebne preventivne mere? Ako mislite da treba da postoje neke preventivne mere, morate nekako da ih definišete i da navedete da je za preduzimanje tih mera ovlašćen kontrolor kao službeno lice. To ne postoji u odredbama ovog zakona.
Dalje, vi u poslednjem stavu to priznajete, maksimum onoga na šta je ovlašćen kontrolor jeste da, pored sačinjavanja zapisnika, eventualno predloži preduzimanje nekih mera organu, a to je upravni odbor agencije.
Ako ste imali prilike da čitate Zakon o opštem upravnom postupku, a posebno odredbe o inspekcijskom nadzoru, mogli ste da primetite da u našem zakonu postoji nekoliko vrsta zapisnika - zapisnik o inspekcijskom pregledu, inspekcijskom nadzoru i to je jedna forma, zapisnik gde se sprovodi poseban ispitni postupak, zapisnik gde se sprovodi skraćeni postupak, pa su tačno propisani slučajevi kada je moguće da se službena radnja preduzme u odgovarajućem poslu.
Pošto ovog vašeg kontrolora, kako ste ga vi dali, ne možete nigde da smestite u postojećim odredbama Zakona o opštem upravnom postupku, postavlja se pitanje šta je taj zapisnik suštinski? Da li je to zapisnik o uviđaju? Verovatno da naginje ka tome, ali nije to.
Vaši kontrolori su ovlašćeni da izvrše pregled, merenja i eventualno da uzmu izjavu. Kažite mi, molim vas, u čemu se tu ogleda neka specifičnost koja već ne postoji u Zakonu o opštem upravnom postupku? Nema nikakve specifičnosti, svako službeno lice bilo kog organa uprave sve ovo radi na poznat zakonski način, sve je jasno i kada se završi radnja primerak zapisnika se dostavlja stranci, kao dokaz da je učestvovala i da zna šta je rekla, na šta se pozvala i da eventualno u žalbi može da istakne i da kaže - falsifikovali ste zapisnik.
Ovoga nema, jer tek posle izricanja mere od strane upravnog odbora stranka dobija mogućnost da vidi zapisnik sačinjen nekoliko meseci pre toga.

 Mi smo amandmanom praktično izložili naš koncept šta smatramo da treba da bude u nadležnosti kog organa kada je u pitanju oblast telekomunikacija  i nešto što se tiče kontrole, ali obzirom da sam malopre pokušao da vam objasnim gde se nalazi kontrolor po vašem predlogu zakona, sada moram da vas upozorim na ovo što stoji u stavu 1. tačka 7), gde se kaže da je upravni odbor ovlašćen da zabrani izgradnju objekata unutar bezbednosne zone oko radio stanice. Moram da vam kažem da agencija nema to ovlašćenje, ne može da ima i ne može ni da ga dobije ovim zakonom. Zbog čega?
Ne može iz prostog razloga što smo pre nekoliko dana usvojili Zakon o planiranju i izgradnji objekata i jedna ideja nije do kraja sprovedena, a to je ideja da kada su u pitanju takvi objekti, trafo stanice, znači taj energetski deo, ili telefonske centrale, bazne stanice, kako se to zove kod mobilne telefonije, nije sprovedena do kraja ideja o odobrenju za gradnju i građevinsku dozvolu kao složenom upravnom aktu u čijem donošenju učestvuju dva organa: jedan nadležan za čisto poslove građevinarstva i drugi za tehniku.
Pošto ta građevinska dozvola nije složeni upravni akt, onda možete da zabranite tehnički deo te investicije, ali građevinski nikako ne možete zabraniti, jer i u postojećim propisima praksa je takva. Ako ide optički kabl Beograd-Niš, pošto je od republičkog interesa i značaja, o tome se pita republički organ, ali eksproprijaciju, službenost, realne terete, sve završavaju nadležni organi jedinica lokalne samouprave na magistralnom pravcu gde ide taj optički kabl. Za kopanje i za ono što radi neka građevinska operativa ide posebno građevinska dozvola, a za tehnički aspekt ide druga vrsta dozvole i vi tu drugu vrstu dozvole možete da sprečite, ali klasičnu građevinsku ne možete, jer niste ovlašćeni za pitanje građevinarstva sa gledišta urbanizma, arhitekture, izvođenja građevinskih i zanatskih radova.
Oko stava 2. smo već pričali. Stav 6. - gde će upravni odbor da naloži kontroloru da zapečati objekat. Ne može. Zašto? Kontrolor, kako ste ga dali u zakonu, nije snabdeven ovlašćenjima koja pripadaju inspekcijskom organu i takav objekat ne može niko da zatvori ko nije snabdeven tim ovlašćenjima, a vi vašeg kontrolora niste mogli da snabdete inspekcijskim nadležnostima iz prostog razloga što ste agenciju zadržali nešto iznad izvršne vlasti i praktično mi donosimo zakon koji uopšte ne može da se sprovede. S punim pravom svako može vašeg inspektora da izbaci, da mu ne dozvoli da uđe; eventualno možete da sprovedete odluku o meri preko policije ili da tražite izvršenje po pravilima opšteg upravnog postupka, administrativno izvršenje, ali kontrolora nema.
Ne znam ko vam je pisao ovo. Taj čovek jednostavno nije čitao naš pravni sistem u zemlji. Da je malo pročitao pravni sistem ne bi pravio ovako katastrofalne greške. Verujte, neka se izglasa sa 350 glasova ovo je nesprovodivo i to je problem. Zbog toga smo uporni da vam kažemo: nemojte da pravite nešto što je virtuelno.

Pa eto, mi smo otprilike tridesetak članova komentarisali i tu je pre svega bilo govora o tome kako je to posebno, regulatorno, kontrolno telo, niti u izvršnoj vlasti, niti u zakonodavnoj. Došli smo do člana koji definiše praktično komercijalne usluge tog tela.
Znate, ako neko pravno lice ili organ ima kontrolora kao poluinspektora, onda je nespojivo da to pravno lice može da obavlja, uz naknadu, sledeće poslove: na zahtev telekomunikacionih operatora ili drugih lica ispituje radio stanice; ispituje predajnike i prijemnike; vrši druga ispitivanja i merenja. Nisu to ispitivanja i merenja u cilju kontrole, nego u sledećem stavu stoji: "Za ispitivanje i merenje iz stava 3. tačke 1) i 2) plaćaju se troškovi utvrđeni u cenovniku koji donosi Agencija".
E pa molim vas, ko može sada da definiše agenicju, šta je ona? Ona treba da ima neki merno-kontrolni centar da bi ostvarila svoju funkciju, ali zašto bi na zahtev operatera merila nešto, ili se možda iza tog zahteva da se nešto izmeri krije ova naknada, da se plati zbog nečega drugog? Pa svi ti operateri, ako su iole ozbiljniji, imaju svoje merne uređaje, imaju svoje stručnjake.
Ako su ovo poslovi koji se pružaju na komercijalnoj osnovi, onda postoje druge organizacije koje imaju sertifikat da su kadrovski i materijalno osposobljene da vrše ta merenja. Zašto bi i ova komercijalna merenja bila u toj fantomskoj agenciji? To je taj problem što smo agenicju, ovako kako ste je vi predložili, stavili iznad Vlade, iznad Skupštine, iznad svega. I sada, poverujte u ono što je rekla ministar, da to nije naddržavni organ. Da li je to tačno što je rekla?

Ovo je član koji nas uvodi u potpuno novo poglavlje i ima puno razloga zbog čega treba da se prihvati amandman na naslov ovog poglavlja. Verovatno da ćemo svi da se složimo oko toga da je izvršna vlast vezana zakonom. Verovatno da ćemo da se složimo oko toga, kada bi poslovi iz oblasti komunikacija bili u nadležnosti ministarstva, da bi ministarstvo i Vlada morali da primenjuju Zakon o koncesijama, postojeći ili budući, sasvim svejedno. Verovatno ne postoji ništa prirodnije, pored eksploatacije rude i izgradnje puta, da su i telekomunikacione mreže klasičan primer nečega što može da bude predmet koncesije.
Nažalost, u ovom predlogu zakona izgradnja, kako ovde stoji, posedovanje i korišćenje te telekomunikacione mreže nije koncesija, nego pojedinačna licenca. Tu stvarno nastupaju veliki problemi. Ako se priča o licenci, onda je neminovno da se priča o ugovoru, jer se samo ugovorom prenosi licenca. Ulazimo u materiju prava industrijske svojine. Pa čak i ova dva ekskluzivna imaju ugovor koji je zaključen sa Vladom, kojim je priznato to ekskluzivno pravo. Verovatno i tamo stoji greškom upotrebljena reč "licenca". Kad je u pitanju mreža, verovatno ne postoji bolji primer od toga da se ukaže da je to predmet koncesije. To mora da ide po nekim drugim pravilima i nekim drugim principima.
Što se tiče pružanja usluga telekomunikacije za korišćenje već postjeće opreme, odnosno mreže drugog vlasnika ili posednika, ima mesta da se primeni princip dozvole, kao što i kod radio stanica ima mesta da se primeni princip odobrenja, kao što ima mesta i za sertifikate i za tehničke dozvole. Ali, kad je u pitanju mreža, neminovno je da bude koncesija.
Pošto ovaj zakon ne dotiče koncesiju, samo upozoravam sve narodne poslanike da razmisle o jednoj stvari - mi smo morali pre ovog zakona makar da imamo neke naznake naše strategije ili programa razvoja telekomunikacija. Ako ne toliko zbog ovih mobilnih, da li postoji mogućnost za trećeg i četvrtog na našem prostoru, onda verovatno zbog razvoja fiksne telefonije, gde je mreža verovatno najznačajnija.
Ne zaboravite jednu stvar - i postojeća infrastruktura fiksne telefonije ima svoj ograničeni rok trajanja. Postoji amortizacioni vek, postoje propisi, postoji faktičko stanje da nešto izdrži do određenog dana, a posle određenog dana ne može da radi. Vodite računa da ovako neozbiljnim zakonom ne otvorimo prostor za nešto novo, neprovereno, a da pri tom bitno narušimo i ugrozimo ono što imamo. Da porušimo, razgradimo i na drugi način utičemo na ono što već imamo, moram da vam kažem da mi nismo ovlašćeni, jer je ipak ta mreža nacionalno bogatstvo.

Dame i gospodo, problem ovog člana 36. je u tome što vi u stavu 3. kažete da se licenca praktično izdaje licu koje je učestvovalo u postupku javnog nadmetanja, a ako to lice ispunjava sve uslove predviđene ovim zakonom i aktima agencije. U ovom zakonu vi niste stavili nijedan uslov. Sve ste prepustili agenciji da ona sama propiše. Verovatno će jedini uslov biti pare i ništa drugo, jer postoji mogućnost da se dozvola da i pre početka gradnje, odnosno kada čovek ima nameru da krene u neki posao, on prijavljuje nameru na nekom javnom oglasu i ako se izbori sa parama, u smislu stava 6, onda može da završi posao. Tako piše, čitam kako je ministarka rekla prošli put, neki nisu čitali, samo čitam ono što je napisano.
Mi ovim amandmanom tražimo da stav 6. promenite da Ministarstvo ne određuje početnu cenu, nego Vlada. To je jedna stvar.
Druga stvar, tražimo da se stav 9. izbaci, a zbog čega? To što vi nešto pogrešno nazivate ne daje vam za pravo da imate odredbu stava 9. Nijedna dozvola ne može da bude predmet zaloga. Mi ovde pričamo o dozvolama; dozvola se odobrava nekom pravnom licu da koristi nešto i kako ste već naveli šta sve treba da sadrži u jednom od sledećih članova. To je pravo koje pripada tom licu koje je navedeno u tom papiru, a vi pogrešno nazivate - licencom.
Dozvola, odobrava se pravo korišćenja tom i tom, imate 18 tačaka, šta sve sadrži to što vi pogrešno nazivate - licencom. Ta dozvola ne može biti predmet zaloga. Molim vas, to bi isto bilo kao kad bi dozvola za oružje bila predmet zaloga. Vozačka dozvola - predmet zaloga; saobraćajna bi donekle i mogla, jer ima neko imovinsko pravo, sadrži u sebi, ali je pitanje i to. Kako je moguće to, pravo korišćenja nečega što je pod specijalnim režimom, da bude predmet zaloga?
Pazite, ako to protumačim ovako kako ste vi to lepo napisali u stavu 9, BK koji ima pare, može da isfabrikuje 30 njih koji će da se jave na konkurs, jedan će sigurno da pobedi, a pošto nema para da plati da bi pobedio, oni će jednostavno da kažu - mi ćemo da ti obezbedimo pare, a u zalogu ti ćeš da daš tu dozvolu; potražićemo za 15 dana da vratiš ono što si kao sredstvo obezbeđenja dao - dozvolu, i tako prelazi pravo na tu firmu koja nije učestvovala na javnom nadmetanju.
Ona nije bila prisutna, nije učestvovala. Molim vas, ne može u telekomunikacijama kao izbor direktora gimnazije, pa se izabere čovek koji nije konkurisao, to ne može, jer se radi, kako ste vi rekli, o delimično ograničenim resursima, nekim ograničenjima, o nekom pravu, ne može to pravo da bude predmet otvorene manipulacije koja stoji u stavu 9. ovog člana.
Znači, teoretski je moguće da onaj ko ima pare, pošalje drugog; ako ste ovo preslikavali prema ovim javnim nadmetanjima oko privatizacije, onda ste potpuno u pravu. Sve naše privatizacije su suštinski ovako urađene. U Canetovo ime Pera, u Perino Đoka, u Mikino Laza itd, a krajnjeg vlasnika ćemo da saznamo tek za dve ili tri godine kada se ovo raščisti, bude malo mirno, pa onda on može da se pojavi, pravi vlasnik. Zašto to unosite sistemski kroz ovu odredbu u oblast telekomunikacija? Nemojte da unosite to, bez obzira u čijoj nadležnosti da bude; dozvola ne može biti predmet zaloga, molim vas, jer ne sadrži imovinsko pravo. Daje pravo korišćenja, i to pod određenim uslovima, a kome? Tom licu koje je navedeno u dozvoli. Vi tu grešku nastavljate i kasnije u sledećim članovima

Da bi se shvatila težina stava 2. člana 40, uputio bih vas da pročitate stav 1. u članu 38.
Agencija izdaje odobrenje svakom licu koje namerava da eksploatiše telekomunikacionu mrežu ili da pruža javnu telekomunikacionu uslugu na koju se primenjuje ovaj režim, ako to lice ispunjava, odnosno ako prihvati da ispunjava uslove propisane za tu mrežu, odnosno uslugu. Znači, svakom licu se daje to odobrenje.
Članom 40. reguliše se kako se to menja. Kod licence je to sporazum, pa i mimo sporazuma odlukom. Kod odobrenja to je odluka. Propisuje se neki postupak da se stranka najavi i kao donja granica da ispod minimalnih mera, kojima se nešto pomera u pravu tog lica, ne treba ići dalje itd.
Kada se pogleda sve ovo, dolazi se do zaključka da je predlagač imao u vidu akt koji nije samo dozvola nego i sporazum, odnosno neki ugovor.
Ako već pričate o smanjivanju obima prava, prihvatam vašu terminologiju, u licenci koja važi 20 godina neminovno je da postoji ugovor. Vi ugovor nemate. Vi običnu dozvolu nazivate licencom, jer država nije vlasnik prava industrijske svojine. Korišćenje resursa nije oblast industrijske svojine. Tu je problem koji se provlači i zahvata i ovaj član 40. Vi navodite dobre razloge, doći će do promene, ugrožavanja javnog morala, postoji javni interes i neko ko je na osnovu odobrenja pružao usluge nekih oglasa, kocke, prijave itd. zbog nekih promenjenih okolnosti narušen je javni moral jer se ne žele više pornografske slike, neke reklame i to treba da se izbaci. Ali, ide se u probleme jer se zahvata nešto što se zove stečena prava.
Zbog toga je potrebno da vi ovaj zakon, ako ste ovlašćeni, povučete, preuredite u skladu sa ovim primedbama, jer verujte da će biti manja šteta ukoliko ovaj zakon zakasni za mesec ili dva dana, a elementarno se sredi, bez obzira u kojoj koncepciji, nego ovako nedorečen da ugleda svetlost dana. Jer, moguće su svakojake malverzacije a da svi budemo isključeni od mogućnosti da na bilo koji način utičemo, pa čak i javnom kritikom, da se to promeni i da se vrati u normalu.
Vidite, nije dovoljno prepisivati, država se promenila, naziv se promenio a vama još stoje stari nazivi. Nemojte tu brzinu uzimati. Zakoni se ne donose na brzinu. Komplikovana je procedura dok se ne usaglase svi interesi, dok se nađe pravilno tumačenje Ustava, dok se uporede postojeći zakoni, dok se pogleda šta se namerava menjati da bi se to uskladilo i da bi bilo u jednom sistemu. Ovako, da nudite nešto što istrčava iz sistema, bode oči i u sudaru sa stvarnošću ovo će biti mnogo bolno.