Mi iz principijelnih razloga predlažemo da se ovaj član i celo ovo poglavlje briše, ali pošto ste već pretpostavljam napravili politički dogovor i ovaj član će verovatno da prođe, samo da vas blagonaklono upozorim, na strani 6, uvodna rečenica - kao samostalna, odnosno nezavisna organizacija.
Kada se kaže samostalna pa stavi zapeta, pa odnosno, onda reč nezavisna treba da bude sinonim za onu reč ispred zapete. To je nemoguće u našem pravno-političkom sistemu. Ne znam ko vam je pisao ovo. Samo su sudovi samostalni i nezavisni organi. Vi ste ovde rekli - agencija je samostalna, odnosno nezavisna. Ovo "odnosno" tumačite kao "ili". Ne može ili - ili; ili je samostalna, ili je nezavisna; ne može da bude - odnosno nezavisna. U tom prostoru se kreće vaše viđenje ove agencije kao prosto jedne nevladine organizacije u kojoj sve može. Ona donosi propise, ona propisuje standarde, ako ne ovo, onda će ono i to je taj saobraćajac na raskrsnici. Kada dođeš do raskrsnice tek onda znaš koji si prekršaj napravio, a prekršaj si napravio kada si uključio kola i krenuo da voziš. Ne može tako u zakonu. Kod nas nešto tako ne može da bude napisano u zakonu.
Hoću nešto da kažem u vezi poslaničke grupe koja je napravila intervenciju, a koja se tiče stava 2. Tu se kaže: "Agencija je samostalni pravni subjekat i funkcionalno je nezavisna od bilo kog državnog organa, kao i od svih organizacija i lica koja se bave telekomunikacionim mrežama, sredstvima ili uslugama."
Ako je toliko nezavisna od svega, šta onda radi. Napisali ste, kada se njoj neko obrati oni kažu - ne dolaziš u obzir, mi nećemo ništa da radimo, mi smo samostalni, nezavisni i nemamo nikakvu obavezu ni prema kome. To piše u ovom stavu što ste vi napisali. Možda ste vi nešto drugo mislili, možda ste nešto drugo želeli, ali to ste napisali.
Upravo zbog onoga na početku što je rečeno - neko je čitao, pa nije pročitao. Pročitajte šta ste napisali. Ili je samostalna, ili nezavisna. Ako je samostalna, onda je to jedna druga stvar, vezana je za zakon i za propise, ali vi imate agenciju koja nije vezana ni za jedan propis. Ona sama pravi propise, totalna dispozicija jedne agencije koja može sve i svašta.
Ti si monopolista, ti nisi monopolista i ako bi išli sa primenom propisa o monopolu imate funkcionalni monopol, imate regionalni monopol i neko može da bude monopolista u Beogradu, a da nije monopolista u Nišu zbog usluge, a neko može da bude monopolista zbog mreže. Ko to treba da reguliše? Agencija. Na osnovu čega? Na osnovu nekog svog ovlašćenja.
Ako je nezavisna, onda kako prihodi, kome ona podleže, kome ona odgovara i zašto bi prihodi bili samo njeni, zar to nisu prihodi budžeta. Ko je njih ovlastio da oni budu samostalni i nezavisni i u pogledu prihoda, razreza, uzimanja itd. Ne znam da li ste vodili računa o tome. To je krupna primedba.
Gospođo Čomić, koliko vidim Nataše Mićić nema, a ovde u listingu stoji da je ona glasala. Molim vas, na osnovu člana 116. stav 2 - za narodnog poslanika koji koristi identifikacionu karticu drugog narodnog poslanika itd, vidite nekako da primenite ovu odredbu, pa sami sebe kaznite.

 Mi predložemo brisanje ovog člana iz potpuno principijelnih razloga, pošto imamo drugačiju koncepciju kako to treba da izgleda, da stručne poslove treba da radi ministarstvo, a ono što bi bilo suzbijanje monopola i eventualno dodela tih dozvola, to treba da radi posebna komisija, formirana pri ministarstvu, prilično udaljena od ministarstva, ali da to bude makar u jednoj istoj funkciji. Ali, to je već nešto drugo.
Mi predlažemo da se ovaj član briše, i ujedno, pošto će verovatno to većina da preseče i da odluči kako da bude, ujedno da vam ukažemo na nedostatke u članu 8. Predloga zakona. Ovim članom vi definišete praktično pravni subjektivitet jedne agencije. Znate, ako je ta agencija pravno lice, ako treba da bude upisana u neki registar i otpočne da radi, onda je neophodno makar minimalno poštovanje odredbi koje se tiču svakog pravnog lica.
Praktično, vi ovde imate upravni odbor i imate nešto što bi se zvalo stručna služba agencije. Da biste registrovali pravno lice treba da imate još neke druge organe, treba da imate i odgovorno lice. Praktično, napravili ste jednu zbrku: upravni odbor je kolegijalni organ, a u nekome od kasnijih članova vi kažete da predsednik ima prava i dužnosti direktora preduzeća itd. Ali, na bazi ove odredbe teško da možete kod suda da registrujete agenciju, nećete biti u mogućnosti da registrujete agenciju jer vam fali sve ono što je potrebno za jedno pravno lice da bi se registrovalo.
Verovatno odgovarajućim intervencijama možete nešto da postignete, ali vam kažem da u ovoj odredbi postoji ta manjkavost i taj nedostatak. Posebno je problematičan poslednji stav, gde govorite o mogućnosti da upravni odbor angažuje domaća i strana pravna ili fizička lica za pojedine stručne poslove.
Mi iz SRS se najviše plašimo toga i angažovanja tih stručnjaka, jer je očigledno da je to manir prisutan i u ostalim ministarstvima i posebnim stavkama budžeta, zaključenje ugovora, posebne usluge po ugovoru itd. Budite uvereni, ako vam je agencija samostalna i nezavisna i budete koristili usluge nezavisnih stručnjaka, odavde i iz inostranstva, onda se neće razlikovati ništa od Saveznog ministarstva za veze, onog prethodnog, pre 5. oktobra 2000. godine, neće ništa da se razlikuje.
U tim stručnim i konsalting uslugama budite uvereni da će među uslovima za obavljanje delatnosti koje bude propisala agencija biti i takvih uslova koji neminovno znače obezbeđenje opreme samo jednog proizvođača. Zapamtite, samo jednog proizvođača. Ovo što je vraćeno kad je u pitanju "Telekom" za 300 miliona, a što realno vredi milijarde, tek treba da se odmota. Zašto bi Italijani nešto što vredi milijardu prodali za 300 miliona? Nađite vezu između te činjenice, samostalnosti agencije i mogućnosti da angažuje sve i svašta i neke nazovistručnjake, da preporuče samo opremu nekih proizvođača da bi direktno ušli u uslove koje propisuje agencija.

Zamolio bih predlagača da samo pogleda član 9, šta su napisali.
Kada se kaže nadležan, misli se na organ. Organ je nadležan da nešto uradi. Vi ste ovde napisali "agencija je nadležna", kao da je pravno lice nadležno. Možete da zamislite - pravno lice "Frikom" je nadležno da pravi sladolede! To tako ispada, kako ste vi napisali. Znači, kada se kaže reč nadležnost, onda se misli na neki organ ili organizaciju koja vrši javna ovlašćenja. Vi ste ovde rekli da je agencija nadležna, a to je pogrešno i praktično to ništa ne znači.
Dalje, mi smatramo da sve ovo što ste naveli treba da bude nadležnost Ministarstva za poslove telekomunikacija. U prilog tome je i tačka 18). Vi ste ovde naveli da donosi tehničke propise. To su standardi. To Ministarstvo treba da radi. Ono treba da propiše standarde, kao što Ministarstvo građevine propisuje standarde kad je u pitanju građevina; kad je u pitanju oblast zaštite životne sredine takođe postoji nadležno ministarstvo koje propisuje standarde, iako postoji i tamo neka agencija.
Znači, sve ono što je struka, tehnički propisi, standardi, to mora da propisuje nadležni državni organ, da bi tako taj propis dobio obavezujuću snagu. Ukoliko to propiše ovakvo regulatorno telo, postavljeno da ne odgovara nikome, ne zavisi ni od koga i može sve, prepuno kapaciteta vlasti kad je u pitanju telekomunikacija, dolazimo u situaciju da nemamo pravni poredak kad je u pitanju ova vrlo značajna oblast.
Verovatno se slažete da u tački 1) reč "naročito" apsolutno ništa ne znači. Apsolutno ništa ne znači da se sa tom rečju nešto posebno ističe, kad je to redovan posao koje bi, po logici stvari, moralo da radi Ministarstvo. Naravno, mi nismo amandmanom obuhvatili još neke stvari. Postoji tu još najmanje sedam tačaka koje bi, ako se sledi naš amandman, morale da budu u nadležnosti Ministarstva; ovde su ti poslovi dati agenciji. Pošto su naši amandmani više upućujući i nešto što upozorava predlagača koliko zakon ima manjkavosti, koliko je nedorečen, nadam se da ste shvatili što nismo do krajnjih konsekvenci razvili ovu osnovnu ideju kojom, praktično, predlažemo da ovo bude u nadležnosti Ministarstva.
Još jedanput vas upozoravam da i u ovom članu, kao i u nekoliko narednih članova, imate isprepletane odredbe koje agenciji daju i prvostepenu, i drugostepenu i apsolutnu nadležnost da rešava o nekim stvarima. To nije dobro i tako nešto ne sme da se da ni jednom organu. Takvo pravo ne poseduje čak ni Republička skupština. Budite uvereni da čak ni Republička skupština ne raspolaže sa tim kapacitetom vlasti. Opasno je, zapamtite, opasno je, jer će preko takve agencije sa ovakvim, kako vi kažete, nadležnostima, u stvari se radi o poslovima i ovlašćenjima, sve i svašta da se dešava na našem tržištu.

Ovim amandmanom hteli smo da skrenemo pažnju predlagaču da nije dobro da se agenciji daju ova ovlašćenja. Zbog čega? Praktično sa ovim ovlašćenjima agencija postaje najveći monopolista. Neko ko raspolaže tolikom snagom, moći do apsolutnog monopola, nije u mogućnosti da bude objektivan, nepristrasan i da primenjuje antimonopolske propise.

Ako već imate nameru da vam ovaj član ovako prođe, budite uvereni da sve što ste ovde naveli može da se tumači kao mera i aktivnost kojima se sprečava zloupotreba monopola. U ovoj oblasti, po funkcionalnoj definiciji, imamo dva monopola: monopol Telekoma, prirodno nastao iz činjenice nasleđenog pravno-političkog sistema i razvoja telekomunikacija; i monopol od pre desetak godina u oblasti mobilne telefonije, drži ga Mobtel, koji je takođe na neki način monopolista. I svako ko ima ekskluzivnu licencu je monopolista; čim ima svoju mrežu, mogućnost da odluči o tome ko ima pristup na njegovu mrežu, ko može preko njegove mreže da nudi usluge i definiše uslove.

Ovim amandmanom samo želimo da vam skrenemo pažnju da je u oblasti telekomunikacija nama potreban organ da sprečava sve vrste zloupotrebe monopola. A on je prisutan i verovatno mora biti prisutan. Kažite ko u vašoj verziji treba da razvija novu fiksnu telefoniju. Nema ideje. Da li je to elektroprivreda, da li je to železnica ili neki treći operater?

Koliko ova država želi da razvija fiksnu telefoniju? Bez fiksne mreže nema ni mobilne, nema razvoja telekomunikacija.

Zato obratite pažnju, monopol mora da bude prisutan. Pitanje je koliko treba da se suzbije, kako da se spreče zloupotrebe korišćenja tog monopola. Nekada je postojao antimonopolski zakon, koji nije bio dobar. Postojala je antimonopolska komisija, koja nije bila dobra jer je bilo sijaset podzakonskih propisa koji su sputavali njen rad. Verovatno ova vlada u svom programu ima formiranje nekog antimonopolskog tela za suzbijanje monopola. Pa, mi u svim oblastima imamo monopole. Monopol u oblasti telekomunikacija, gde su profiti vrlo značajni, gde postoji veliko interesovanje, gde se stalno razvijaju nove tehnologije, naravno da zaslužuje posebnu pažnju.

Ovako kako ste postavili ovlašćenja u borbi protiv zloupotrebe monopola, dali jednom organu, koji je iznad svih, nadorgan, to samo znači da ste uspostavili monopol nekog organa, organizacije ili pravnog lica; ono će praktično da podstiče nove monopole, jer može da propisuje, kontroliše, odlučuje. Doduše, ne može da kažnjava i dobro je što ne može. Ali, nema veće kazne ako je korisniku uskratio neku uslugu.

 

 Mi predlažemo promenu ovog člana. Naravno, dobili ste tekst našeg amandmana. Svaka vlada bi jedva dočekala da ovo stoji u zakonu. Nažalost, ova dosmanlijska vlada ne želi da ovo bude napisano u zakonu, a naš predlog je otprilike tako da predsednike i članove imenuje i razrešava Vlada Republike Srbije. Zašto? Zbog toga što Vlada Republike Srbije izvršava zakone.
Zakone ne izvršava Narodna skupština. Izbor funkcionera, članova nekog organa itd. je izvršni deo aktivnosti i to pripada po definiciji Vladi. Kao što Vlada sprovodi neki zakon, tako i bira ljude za neki organ propisan tim zakonom. Narodna skupština izuzetno to radi i u tačno određenim slučajevima koji su Ustavom predviđeni, sudije, tužioci, a verovatno će biti i guverner Narodne banke Srbije itd.
Kada su u pitanju podorgani, organi izvršne vlasti, onda Vlada sprovodi zakon, ona izvršava zakon. Na čelu te izvršne vlasti je Vlada. Izvršenje zakona jeste da se obrazuje ova komisija koju mi predlažemo. U krajnjem slučaju, ako zadržite agenciju, i predsednika i članove upravnog odbora agencije treba da bira Vlada. Ništa to nije opasno. Zbog čega? Vlada snosi punu odgovornost za vođenje unutrašnje i spoljne politike. Ne može agencija da snosi odgovornost.
Vlada odgovara za rad svih organa uprave, Vlada odgovara za ekonomsku politiku, da li je bilo inflacije, da li nije bilo inflacije, da li je ovaj organ dobro radio, da li je ministarstvo dobro radilo, da li su se zidali stanovi, da li su se gradili putevi itd. Na ovaj način, ova vlada kaže, mi bismo hteli nešto, ali neka to bude tamo, agenciji, pa mi ćemo da menjamo članove agencije kada dođe vreme, naravno kada ne završe nešto po nalogu Vlade ili koalicione većine.
I onda će opet kao sa ovim sudijama, kad smo mi rekli, nemojte da ih birate, oni su odgovorili, ne, oni su predivni. Prošlo je pola godine i nisu završili ono što su od njih očekivali i kažu, mi ih menjamo; nalazimo predmet PP taj i taj, nije zalepljena taksena marka. Ne želimo mi to tako, znamo mi tu igru i onda kažemo, Vlada formira komisiju i Vlada snosi punu odgovornost za sve što se radi u ovoj državi, što je u domenu izvršne vlasti.
Druga stvar, mi kao opoziciona stranka volimo ovo rešenje. Zašto? Mi da smo na vlasti, mi bismo ovo prihvatili, da snosimo punu odgovornost, jer nama ne bi bilo sasvim svejedno kako će da radi agencija. Mi vodimo jednu politiku, a agencija vodi neku treću politiku. Ne verujem da to i ovoj vladi odgovara, da nema nikakvog uticaja na vođenje te politike.
Ovo je dobro i zbog jedne stvari koja mora napokon kod nas da zaživi. Znate, prilikom svakih izbora, verovatno i promene vlasti, velika seoba naroda nastupa. To je potpuno normalno. Seli se administracija, sele se funkcioneri, sele se političari, napušta se, dolaze neki novi. To je prirodni proces. Bez obzira kakav zakon da se usvoji, neka vam prođu i ove odredbee o tome kako će Narodna skupština da bira članove i predsednika upravnog odbora.
Svaka nova vlast promeniće ih za pet dana, u to budite sigurni. Nije bitno, neka dođe Murta neki, mora da ih promeni. Ako želi diskontinuitet sa ovom vlašću, mora da promeni. Ona preporuka što ste dobili od međunarodne organizacije za Internet provajdere i servise itd, gde se kaže odredite različite načine za mandat, da ne bi nova vlast menjala, prevarili su vas. Kod njih se menja čim se promeni vlast.
(Predsednik: Peti minut.)
Zašto se u Srbiji to ne bi promenilo na bazi demokratskih principa za koje smo se borili i ugradili ste ih za protekle dve godine.

Danas povodom ova četiri predloga zakona imamo nastavak diskusije o rebalansu budžeta od pre mesec dana. Tada je rečeno da je taj rebalans  poslednji u to vreme, a evo došlo da mora da se menja prihodna strana.
Način na koji se menja prihodna strana i traže nedostajajuća sredstva samo dokazuje da je izvršna vlast u stanju raspadanja, odnosno unutrašnje propasti. Zašto je u tom stanju? Iz jednog prostog razloga, što treba da se opomene vlast da su sve reforme koje su urađene bile u funkciji destrukcije i zaustavljanja života u Srbiji. Zbog toga imamo negativne stope, negativne indekse po svim ekonomskim pokazateljima industrijskog i privrednog razvoja.
To nam se dešava iz prostog razloga što sve što nam se nudi kao reforma nije suštinska reforma nego blokada i ono malo života u Srbiji. Poreska reforma je doživela krah. Platni promet takođe. Šta drugo možemo da očekujemo ukoliko nema pomoći iz inostranstva, a nema akumulativne i reproduktivne sposobnosti niti države, niti privrede. Naravno, mora da se krene sa novim zahvatanjem, pa čak u formi podizanja akciza. Ne želim da pričam o pravnim razlozima, jer gotovo sva predložena rešenja su pravno nebulozna pa i ne zaslužuju neki poseban komentar. Kod promene zakona o akcizama, imaćemo u jednom istom članu i indeksirane iznose i neindeksirane iznose akciza.
Naravno, ovaj naš predlagač je otišao i korak dalje, pa je uveo i indeksaciju administrativne takse, nešto što je apsolutno nemoguće, jer i to pokazuje da praktično naš predlagač ne zna šta je administrativna taksa. Administrativna taksa je narodski objašnjeno obična marka što se lepi na zahtev i na bilo kakav podnesak koji se podnosi organu, odnosno kojim stranka opšti sa organom.
To treba da bude nešto simbolično, kao znak ozbiljnosti da je stranka podnela zahtev. Ako ne bi bilo te takse, moglo bi se pretpostaviti da se neko šalio kada se obratio organu. To je definicija te administrativne takse.
Međutim, sada stičemo utisak na bazi ovog predloga zakona da je to značajan poreski izvor, da je to značajan javni prihod, pa tako i ono što je simbolika i gest ozbiljnosti, postala je vrlo važna i značajna stavka. Neke iznose taksi možemo i da razumemo, te visoke, kada su u pitanju neka specifična prava, gde se stranka obraća zahtevom državnom organu. Verovatno treba uvažiti neke promene zbog preraspodele nadležnosti i odnosa između ovog što je ostalo od savezne države i Republike, jer su i mnoge administrativne stvari prešle na Republiku.
Kako protumačiti one iznose taksa gde čovek mora da se obrati radi zaštite svog prava, ogromne takse povodom žalbi, prigovora i drugih podnesaka kojima se štite prava od organa koji je odlučivao o nekom pravu i interesu pojedinog građanina. Na ovaj način Vlada pokazuje da je skupo i opasno ukoliko se za zaštitu prava obratimo njoj i državnim organima.
Verovatno veliki broj ljudi neće ni da se javlja za neka prava, jer nije u mogućnosti da obezbedi traženi dokument. A svakako u priči o taksama treba da se kaže da se na tim šalterima kupuju i obrasci zahteva, fotokopirani, po nekoliko desetina dinara koštaju. Evo, jedan moj prijatelj se žali da u Beogradu nema gde da kupi zahtev za izdavanje oružnog lista za nošenje, odnosno držanje oružja itd. Nema ga, pa idite do policije i vidite kolika mu je cena.
Ako se i na ovim simboličnim sitnicama obezbeđuju ovako velika sredstva, onda je to dokaz da nam predstoji jedan argentinski scenario, u režiji nekih ljudi koji su došli iz tri lepa inostranstva, pa se prosto čude ovde šta se to dešavalo za proteklih 12 godina. Drže nam neka nesuvisla predavanja o gubitku dve trećine društvenog proizvoda. Njih su poslali oni koji su uništili taj naš proizvod i koji su nas bombardovali.
Ova skupština je kriva što je dala podršku diletantima, proteranim iz tri zemlje, bajnim nekim stručnjacima koji dokazuju svoju nestručnost ovde i doživljavaju velike aplauze, a ministarstva nemaju pare ni za gorivo, ni za papir; idite na blagajnu pa vidite da li možete da naplatite svoje troškove. Plaćate za ovaj zakon, a to znači da ćemo još brže da vidimo kako se raspada ova vlada, a ona je to i zaslužila.

 Dame i gospodo, da nam je predstavnik Vlade ovde verovatno ne bih izlazio da obrazlažem ovaj amandman, jer izgleda da neko još nije obavestio Vladu da ne postoji Narodna banka Jugoslavije, nego da po Zakonu o sprovođenju Ustavne povelje mi imamo obavezu da i tu temu zvanu - Narodna banka Jugoslavije prevedemo u Narodna banka Srbije.
Pošto neki ne znaju šta je tema, evo, član 24. stav 1. po predlagaču glasi: "Štampanje, izdavanje i vođenje evidencije o izdatim taksenim markama vrši Narodna banka Jugoslavije (to nam predlaže Vlada koja je dala saglasnost na promenu ustava i formiranje državne zajednice, pa kaže) shodno propisima kojima je uređeno izdavanje novca i vrednosnica."
Ovaj amandman bi verovatno bio prihvaćen da predstavnik Vlade nije imao preča posla, da je bio ovde, da je došao, ali suština ovog amandmana je nešto drugo. Administrativne takse se, pre svega, plaćaju administrativnim taksenim markama. To je nešto malo veće nego obična poštanska marka, na naličju ima verovatno grb države članice Srbije utisnut u vrednost te taksene marke. Na poleđini je onaj lepak, pa se to zalepi na zahtev i to je način na koji se plaćaju administrativne takse.
To je uobičajeni način i zbog toga vrednost administrativne takse je uvek simbolična, skromna, dokaz ozbiljnosti i postojanja stranke koja se zahtevom obratila jednom organu. Pošto su u ovom zakonu sve takse tako date da predstavljaju u suštini porez, jer ako je neka taksa 30 i nešto hiljada dinara, pa neka bude i dve hiljade dinara, onda se postavlja pitanje da li je to administrativna taksa ili je nešto što liči na porez.
A za porez je karakteristično da se njegova visina utvrđuje srazmerno materijalnim mogućnostima i ekonomskom potencijalu obveznika, na bazi ustavne norme o tome da su svi građani dužni da učestvuju u finansiranju poslova državne uprave, odnosno javnih poslova i države. S obzirom na ove naše iznose taksi po ovom predlogu zakona, verovatno je predlagač mogao da nađe i bolje rešenje.
Znači, ako se opredeljuje za tako visoke takse, bilo bi bolje da je izbacio odredbu o taksenim markama. Činjenica je da te taksene marke teško mogu da se nabave, a gotovo za sve što treba da platimo kao taksu obično nas službenik u pisarnici upozori da se na susednom šalteru nalazi uplatna jedinica neke banke, pa kupite uplatnicu, pa uplatite, pa platite troškove platnog prometa i tako obezbedite, da kažem, minimalni uslov da vaš zahtev uđe u administrativnu proceduru.
Ako je politika administrativnih taksa zamena za poresku politiku, onda treba izbaciti mogućnost korišćenja taksenih maraka. Ako je politika da taksena marka bude samo simbol, znak da stranka postoji i da se obratila nekim zahtevom, onda NBJ treba da izdaje taksene marke. To nam je obaveza i po Ustavnoj povelji i po Zakonu za sprovođenje Ustavne povelje, koji kaže da ukoliko menjamo propise, dužni smo to na odgovarajući način da uradimo i ne samo u nazivima organa, nego i u nadležnostima i drugim poslovima. Molim kolege koji su uvideli da NBJ ne može više da postoji, da prihvate ovaj amandman i da pomognu poreskim organima.

Pa eto, da iskoristim četiri minuta, da dam opštu ocenu ovog predloga zakona. Može da se kaže da je ovo neuspeli pokušaj spajanja oblasti i materija koje su do sada regulisane sa tri, četiri ili možda više zakona.
Neuspeli pokušaj iz jednog prostog razloga što sve one nedoumice, nepreciznosti i gluposti postojeća četiri zakona ne rešava ovaj omnibus zakon, nego nam uvodi jednu novu kategoriju, a to su licencirana pravna lica, koja će sve te međušupljine između pojedinih faza, od planiranja do upotrebne dozvole, da popune. Znači, samo licencirana pravna lica.
U tom smislu, predlagač se dosetio da formira inženjersku komoru. I naravno, toj inženjerskoj komori je preneo javna ovlašćenja, a ona je po ovom predlogu zakona jedno obično udruženje građana. Obično udruženje građana ni po Ustavu, i ovom, i onome koji budete doneli, niti po bilo kom postojećem zakonu, niti sledećim zakonima koje budete doneli, neće biti u prilici da sprovodi javna ovlašćenja.
Narodna skupština nije ovlašćena da zakonom prenese to jednom udruženju građana. Ako ste kao uporedno koristili nešto što je prisutno kod advokatskih komora, onda moram da vam kažem da ste pogrešili, jer advokatske komore samo vrše upis advokata, ali ne daju dozvolu za rad, pa makar se ona zvala i licencom. To je jedna stvar. Druga stvar koja siurno zaslužuje pažnju, to je što je predlagač zakona pokušao da reguliše materiju za koju, prvo nije nadležan, drugo nije kompetentan i treće, uradio je to na pogrešan način. To je nešto što se tiče režima gradskog građevinskog zemljišta, pa bez obzira da li ga vi zvali gradsko građevinsko zemljište ili zemljište u gradskom području ili koristili nove termine. Vi uvodite nešto novo, a koliko je to promašeno najbolje pokazuje član 81. vašeg predloga zakona, gde vi sad predviđate zakup i zaključenje ugovora o zakupu sa nekim, a kako ste naveli radi izgradnje objekata za potrebe obavljanja poslova iz nadležnosti državnih organa". Molim vas, država sama sa sobom zaključuje ugovor o zakupu.
Kod režima gradskog građevinskog zemljišta vi uvodite maltene dve-tri kategorije. Naravno, rešenje postoji. Postojeće rešenje u zakonu nije dobro, ovo što vi nudite je još gore. Vi ste bili u obavezi da u odredbama o režimu gradskog građevinskog zemljišta odredite neophodne kriterijume i limite u kojima se mogu kretati te naknade, jer je Vlada Republike Srbije odgovorna za ekonomsku politiku. Ne možete vi ad hok blanko da prepustite sve to lokalnoj samoupravi.
Koliko je ovaj zakon loš, on čak neće moći ni da se proveri kod Ustavnog suda, a čak ni podzakonski akti koji budu doneti na osnovu ovog zakona.
Još samo jedna stvar, pošto mi vreme ističe, urbanistički, planerski i građevinski standardi nisu samo tehničko pitanje, a ovaj zakon je neprimenjiv ukoliko ministar, zavod ili ta fantomska komora ne donese najmanje 40 podzakonskih akata za koje, ni po jednom ustavu, ni po jednom zakonu, te asocijacije ne bi mogle da budu ovlašćene, jer se direktno tiču osnovnih prava čoveka.

 Ovim amandmanom želimo samo da preciziramo ono što predlagač nije želeo da uradi; tri vrlo važna pojma, dominiraju u  ovom članu, tako su trapavo napisana i nedefinisana da, praktično, zahtevaju da novinar bude društveno-politički radnik i da novinar uvodi svoju slobodnu procenu šta može, kad može, koliko može i naročito da pazi da se ne zameri nekome.
Mi amandmanom preciziramo ko to može da bude državni funkcioner ili nosilac političke funkcije. Odmah da vam kažem, oko tog našeg predloga u ovom amandmanu može da se razgovara. Taj spisak funkcionera i političara može biti i širi i uži i to nije problem. Problem u vašem članu 9. je što ste napisali da se ne zna ko utvrđuje važnost. Problem je u tome što u stavu 2. imate neku meru ograničenja - "srazmerno". Ko je taj kantar, ko će to da izmeri? Nalazimo se na nečemu što se zove teren objavljivanja podataka o privatnom životu nosilaca državne ili političke funkcije.
Znači, mi samo amandmanom preciziramo minimum, da nema te arbitrarnosti koja zahteva politički uticaj. Ceo je ovaj zakon protiv slobode informisanja; zasniva na nekim načelima iz 1968. i 1969. godine, verovatno poznat većini predlagača, a to je, otprilike, onaj koncept nemačkog socijalizma gde građanin ne zna šta je njegov interes i šta je dobro za njega, već je potrebna partija, država koja će da procenjuje šta je to javni interes, da odlučuje o tome i da to nameće u formi interesovanja javnosti; kako se ovde kaže, važno za javnost, naročito važno itd.
Dakle, ovaj član treba da postoji, jer neke sklonosti, osobine, nastranosti i neki detalji iz privatnog života nosilaca ovih funkcija su verovatno bitni, ali moraju da budu u uzročno-posledičnoj vezi sa funkcijom koju to lice obavlja. Zato predlažem da ovaj amandman hitno usvojite, jer na taj način štitite sve.

Kada bi predlagaču i našim skupštinskim odborima neko postavio pitanje zašto ovaj amandman nije usvojen, apsolutno sam siguran da ne mogu da navedu ni jedan razlog zbog čega ovo ne prihvataju. A ne prihvataju terminološku ispravku, jer je greškom navedeno u stavu 1. - sredstvo javnog informisanja, a radi se o sredstvu javnog obaveštavanja; znači, reč "informisanje" pretvara se u reč "obaveštavanje". To je ta promena, vi to ne prihvatate, iako je apsolutno terminološki ispravnije što se predlaže amandmanom.
Kao i drugi deo, gde se reč "ideja" briše, jer apsolutno ništa ne znači posle informacije i mišljenja kao pojmova kojima se saopštavaju misli.
I treći deo, niste prihvatili reč "rasturanje", a to je tradicionalna reč kojom se označava način, kako vi to kažete, distribucije štampanih javnih glasila. No, verovatno će kasnije da dođe do saznanja o potrebi prihvatanja ovoga, da naši zakoni liče na nešto.
Da bih bio ubedljiv predlagaču da prihvati ovaj amandman, navešću slučaj jedne televizijske emisije obrazovnog programa koja je bila u "bunkeru". A bila je u "bunkeru" zato što je vrlo slikovito opisivala moć medijske manipulacije televizije.
Snimljen je jedan događaj sa tri kamere, sa tri različite pozicije. Ako se pogleda prvi snimak, vidi se kako jedan automobil žestoko, brutalno gazi jednog čoveka. Ako se taj događaj posmatra putem druge kamere, onda se vidi kako je taj čovek skočio na automobil. Ako se pogleda snimak treće kamere, onda se vidi da je tog čoveka neko jurio, pa je on u bekstvu naleteo na taj automobil. Naravno, ta emisija je otišla u "bunker", nije mogla da se prikaže, jer skida masku sa RTS u to vreme. Ali, ta emisija skida masku i sa RTS danas, sa svih naših medija.
Mene samo zabrinjava što je autor ove emisije zaboravio, od kada je postao političar, tu moć, mogućnost medija i potrebu da mediji budu objektivni, da potpuno i istinito obaveštavaju. Zbog toga nam taj nudi ovakav zakon protiv izveštavanja, protiv informisanja, protiv informacione slobode.

Ovo je dobar član na kome može da se najbolje prikaže besmislenost kompletnog zakonskog projekta. Taj član nosi naslov - Isključenje odgovornosti; misli se na isključenje odgovornosti za prouzrokovanu štetu i navedeni su neki razlozi koji isključuju odgovornost.
Međutim, sva sreća što vaj zakon ne može da devalvira Krivični zakon i Zakon o obligacionim odnosima koji, mada ne sadrže mnogo odredbi, ali predstavljaju temelj za zaštitu prava pojedinca, tako da od člana 92. do 101. Krivičnog zakona postoje odredbe o uvredi, kleveti i drugim modaltitetima i načinima izvršenje krivičnog dela kojima se vređa čast i ugled pojedinca, te ovaj zakon to ne može da isključi.
Takođe, u članu 198, 199. i 200. Zakona o obligacionim odnosima, pisan hvala bogu po tezama profesora Konstatinovića i niko još nije smeo da ga dirne i dobro je što nije smeo, data je mogućnost i naknada štete, kako materijalne, tako i nematerijalne, za slučaj povrede časti, ugleda, ali ima i dodatak u članu 200. koji kaže - za povrede slobode i prava čoveka i građanina.
Ovo što ste vi naveli kao razlog koji isključuje odgovornost za naknadu štete praktično ništa ne znači. Preporučujem svim narodnim poslanicima da, ukoliko se nađu na udaru nekog medija, ne koriste ovaj zakon koji bude danas usvojen, nego pre svega Krivični zakon i Zakon o obligacionim odnosima.
Jer u ovom zakonu nalazi se galimatijas odredbi o odgovoru i ispravci, apsolutno nebitnim stvarima, komplikovanom postupku, pravno - tehnički lošem napisanom, a može da se tumači kako je kome volja, ali na sve moguće načine se ovde isključuje mogućnost zaštite povređenih prava jedne ličnosti.
Zato, vratimo se našim tradicionalnim zakonima, jer očigledno je ovo smišljeno da se publika zamajava i da se vrši pritisak na novinare, kako bi uništili svoju unutrašnju slobodu štampe i omogućili politbiroima i drugim komitetima da vrše politički uticaj i da se omoguće bezgranične manipulacije medijima, što predstavlja suprotnost onog prvog člana koji je naveden u Predlogu ovog zakona.
Zbog toga pozivam sve da ne glasaju za ovaj predlog zakona, jer je ovo loš zakonski projekat.

Ovim amandmanom je predloženo jedno pravno - tehničko i logičko usklađivanje prelaznih i završnih odredbi u onom delu koji se odnosi na lokalne medije, odnosno medije čiji su osnivači jedinice lokalne samouprave.
Predlog je da se doda novi stav, kojim se tačno određuje da u roku od godinu dana prestaje javno glasilo. Jer, jednim tumačenjem, postojeći stav 2. se odnosi, kad su u pitanju lokalni mediji, pre svega na štampane medije, novine, a ovaj stav 3, za koji predlažemo da se dopiše, praktično bi se odnosio na nešto što je već materija koja je regulisana Zakonom o radiodifuziji.
Verovatno je u kombinaciji ovih silnih amandmana nešto i prošlo, pošto su neki amandmani već i usvojeni, ali ako se ide na tri godine, pa četiri godine, mislim da je to loše. Loše je iz prostog razloga što je očigledno ovaj predlog zakona za jednokratnu upotrebu, da nadomesti produženo vanredno stanje u sferi informisanja, da se očuva monopol nad medijima.
Juče smo imali prilike da čujemo da i pored izričite zakonske norme da se u roku od četiri godine privatizuju ti mediji, čiji je osnivač lokalna samouprava, mi imamo na delu da se formiraju ti mediji, i najverovatnije se prave neke startne pozicije za buduću privatizaciju, mada je ceo taj zakon o radiodifuziji u teškom zakašnjenju.
Na šta bih ukazao predlagaču - gotovo da nemate jednu normu u ovom predlogu zakona kojom se obavezuje i nalaže glasilu da objavi državno saopštenje, što je prosto nedopustivo. To je zbog toga što smatrate da je dovoljan politički uticaj, da to ne treba pretakati u neku normu.
Dalje, ceo kompleks pitanja vezanih za odgovor i ispravku niste postavili kao grešku, nešto što je promaklo u javnom glasilu, a mi smo suočeni na ovom kaubojskom tržištu sa namerom, sa svešću urednika i novinara da objavi neistinitu informaciju, da čovek jedinac ima brata, da je taj i taj zaklao ženu nekome, ili čuveni Petar Luković, "nož, žica, Srebrenica", i to niste sankcionisali ovim zakonom i ne možete da ga sankcionišete.
Zato sam i rekao - hvala bogu, postoji Krivični zakon i Zakon o obligacionim odnosima, koji pružaju punu zaštitu, za razliku od ove obične magle koja se raspršila, da se zabavljamo odgovorima, ispravkama, koje suštinski ništa ne znače, niti bilo koga obavezuju.
Poseban deo je morao da se obradi, koji je standard u novinarstvu.

Ovim amandmanom Srpska radikalna stranka želi da precizira predmet ovog zakona polazeći od Ustavom garantovane informacione slobode. Tražimo da se ovim zakonom uredi sloboda informisanja koja omogućava slobodno formiranje i ispoljavanje mišljenja i prava i dužnosti u obavljanju poslova javnog informisanja.
Prvim delom ove uvodne rečenice pokušavamo da bliže odredimo šta bi to trebalo da znači - informaciona sloboda. Naravno, uvažavamo nastojanje predlagača da ispravi ono što je u Povelji o ljudskim i manjinskim pravima povodom slobode informisanja i medija loše napisano, ali predlagač očigledno stavom 1. člana 1. nije uspeo taj nedostatak da otkloni, dok mi praktično, ako se usvoji ovaj amandman, promovišemo neke standarde koji prate ovaj deo slobode mišljenja svakog pojedinca. Naravno, mi tražimo da se u okviru te promene stava 1. praktično doda i novi stav: "Svako ima pravo na slobodu mišljenja i slobodu dobijanja i saopštavanja informacija i ideja".
Ovde smo stavili reč "ideja", mada mislim da Evropska konvencija u jednom drugom kontekstu koristi pojam ideje i da to sve može da se obuhvati mišljenjem i informacijom. Mi tražimo da se, kao zamena za prvi, ubaci još jedan stav, da se svakome garantuje sloboda štampanja i rasturanja novina i drugih javnih glasila, sloboda proizvodnje i emitovanja radio i TV programa i osnivanje pravnih lica koja se bave javnim informisanjem.
Ova intervencija je neophodna iz prostog razloga što i naš Ustav, i Povelja i sva međunarodna dokumenta o ljudskim pravima kažu da se svakome garantuje sloboda štampe. Fizičko lice može da izdaje novine i zbog toga je potrebno da se u članu 1. izvrši ova izmena, jer ona praktično do krajnjih konsekvenci uvodi sve do sada priznate standarde, poput unutrašnje slobode štampe, slobode izražavanja i kreiranja itd.

Predlagač zakona napravio je veliku grešku kada je menjao ovaj član. Ne znam koji su motivi i koji su razlozi zašto je predložio da se ovaj član menja; on može da sadrži neku gramatičku ili lingvističku nepravilnost, višestruki povrat deluje malo rogobatno, ali to u pravu ima tačno svoje određeno značenje i to značenje se nije promenilo 200 i nešto godina. To treba da bude jedan od instituta koji omogućava sudu i sudiji da prilikom individualizacije primeni vrlo precizan kriterijum, a to je ranije osuđivanje tog lica, što ukazuje na njegovu sklonost, znači, dokazanu sklonost da čini krivična dela.
Ako se izbaci reč - višestruki, onda to pooštravanje gubi taj svoj značaj nekog naročitog slučaja i sklonost nekog izvršioca. Zbog toga tražimo da praktično ostane i dalje taj pojam, višestruki povrat, da ukaže na kontinuitet, možda i psihičko stanje jedne ličnosti koja je sklona kriminalu. Čak više za ovaj član nije ni bitno da li je ta sklonost prema vršenju samo određenih krivičnih dela, ali višestruki povrat ukazuje na to da se radi o konfliktnoj ličnosti, pa u nekim varijantama i psihopatskoj strukturi ličnosti, koja jednostavno ne može da prihvati norme ponašanja u jednom zdravom društvu i svoj prostor, svoje bitisanje nalazi u činjenju društveno opasnih i zabranjenih dela.
Zato reč "višestruki" posebno potencira tu sklonost. To je prvi razlog zbog koga smo podneli ovaj amandman i tražimo da se zadrži nešto što je klasičan institut materije krivičnog prava.
Druga intervencija koju smo izvršili ovim amandmanom odnosi se na stav 2. postojećeg člana 46. a taj stav 2. glasi: "Stroža kazna ne sme preći dvostruku meru propisane kazne." U osnovnom tekstu sada stoji, znači, "ni 15 godina zatvora", a mi tražimo amandmanom da se izbriše ovo "ni 15 godina". Zbog čega?
Ostatak teksta nije toliko bitan za ovaj amandman, a glasi - a ako je propisana kazna zatvora od 40 godina zatvora, ne sme preći 40 godina. Ovo ograničenje je prihvatljivo, ali ovo za 15 godina, smatramo da treba da se izbriše, mada to ukazuje na sticaj, a ova odredba ne tretira sticaj. Ova odredba tretira situaciju da je lice protiv koga se vodi postupak ranije već imalo izvršeno krivično delo za koje je osuđeno, za koje je izrečena kazna, a kod sticaja jednom presudom se rešava situacija i rasvetljava pet, šest i više dela.
Znači, ne sme da se pravi to povezivanje i ta greška, ali ova norma i ovaj deo "ni 15 godina" praktično ništa ne znači u ovoj odredbi i samo može da zbuni sud prilikom odmeravanja kazne za najnovije delo pošto je to očigledno pojedinac, a on je onda jedna mašina za činjenje krivičnih dela.
Zato predlažemo da se ove reči "ni 15 godina" izbace; naravno, ovo se odnosi samo na kaznu zatvora, a na novčanu kaznu ne može da se odnosi, jer taj član ne tretira tu vrstu pooštravanja.

 Pravno-logička veza u ovom članu je prethodni član 7. Predloga zakona; mada je podnet amandman, nažalost, niko nije izašao da obrazloži to. To je osobito težak slučaj, naročito težak slučaj. To je izbačeno iz našeg zakonodavstva još 1990. godine i svi uslovi i razlozi koji mogu da ukazuju da se radi o osobito teškom slučaju, ubačeni su u konkretna krivična dela; da li je to stav 2, 3. ili 4. nekog člana koji reguliše i opisuje elemente i biće određenog krivičnog dela. Mi praktično sada imamo osobito težak, naročito težak slučaj za već postojeće naročito teške slučajeve kod konkretnih krivičnih dela.
Kada se ta logika primeni, onda ne čudi rešenje koje je predloženo u članu 8. Predloga zakona, da se do jedinstvene kazne, kada je u pitanju sticaj, dolazi po sistemu jedan i jedan jednako je dva, dva i dva jednako je četiri i tako do plus beskonačno. Svi oni sa pravnog fakulteta, koje je malopre moj prethodnik pomenuo ćute, jednostavno ćute i ne smeju ništa da kažu. Ukoliko budu pisali o ovim izmenama i dopunama, budite sigurni, to će biti predstavljeno, ove izmene, kao smehotresna olimpijada nemogućih stvari, pravno i životno nemogućih stvari.
O čemu se radi? Ako se neko lice izvodi pred sud, tog trenutka se utvrdi u sudskom postupku da je učinilo 10 krivičnih dela iste vrste, različite vrste ili onih krivičnih dela koja logično slede jedno za drugim, doći ćemo u situaciju da postavimo pitanje - a zašto ga država nije sprečila kada je učinio prvo delo. Da ga je država sprečila nakon prvog dela, on ne bi bio višestruki povratnik i ne bi činio druga dela i ne bi bio mašina za kriminal. Znači, tu država ne može da isključi svoju odgovornost. To je prvi problem.
Drugi problem koji se javlja je isleđivanje. Naš MUP još uvek radi po sistemu - uhvati čoveka, proglasi ga da je osumnjičeni i onda se 30 nerasvetljenih dela strpa na njegov račun, odvede se u NjC, drži dva-tri dana ili se zaveže za radijator, priznaj, priznaj, priznaj i čovek prizna. Kada ga izvedu pred istražnog sudiju, on potvrdi tu izjavu i završio je svoj posao.
Zbog toga u pravnoj teoriji postoji dvojno mišljenje o tome šta znači priznanje okrivljenog. Da li je to samo stranačka izjava, jer je okrivljeni stranka u postupku ili je to puno priznanje da je delo izvršno.
Zbog toga i zbog tih konkretnih nedostataka, u našoj krivičnoj praksi, ovakva matematika prilikom utvrđivanja jedinstvene kazne zatvora ne sme da se prihvati. Doći ćemo u situaciju da se čoveku nakalemi 10-tak krivičnih dela za koje je već u sledećim odredbama ovog zakona propisano kao, recimo, najmanja kazna tri godine, za 10 dela 30 i nešto godina kazne zatvora.
(Predsednik: Peti minut.)
Još jedan veliki nedostatak ovog člana jeste što se na ovaj način iz ruku sudije koji treba da primeni individualizaciju izbacuje najvažniji argument u krivičnoj odgovornosti čoveka.