Član 4. Predloga zakona odnosi se na član 64. Krivičnog zakona, i to je krivično delo otmice. Ako je broj otmica u porastu, to je za poslednjih 10 godina novo krivično delo, bilo je i ranije propisano, ali nije bilo toliko često. Takođe predlažemo da se promene oni delovi odredaba koje se tiču sankcija, da se povećaju sankcije, da se poveća kazna zatvora.
Mi predlažemo da to bude teža mera, nego što je predložila Vlada, a da bi se videlo zašto je potrebno da to bude dugotrajnija kazna zatvora, evo ja ću samo da citiram ono što već postoji: "Ko silom, pretnjom, obmanom ili na drugi način odvede ili zadrži neko lice, sa namerom da ga ne pusti na slobodu dok od njega ili drugog lica ne iznudi novac (o tome smo mesec dana mogli da čujemo sve i svašta) ili kakvu drugu imovinsku korist, ili da njega ili koga drugog, prinudi da nešto drugo učini, ne učini ili trpi, kazniće se zatvorom..." SRS predlaže da ta kazna zatvora bude teža. Zašto - pa, udarilo se na čoveka, na njegovo dostojanstvo, na njegov život, na njegovo telo.
Ako se pogledaju sledeći stavovi tog člana, gde se po posledicama kvalifikuje ovo krivično delo, ako hoćemo da iskorenimo otmice iz naše zemlje, onda ne samo što treba da predvidimo teže kazne, zatvorske, nego treba to i da primenimo. Znate, ne možemo mi medijskim ratom da pobedimo kriminal, ne možemo mi medijskim ratom da ukažemo - e, tamo se to dešava, ne dešava se tu gde smo se kupali. Ne ide, postoje zdravstveni radnici, gledali ljudi sa terase ko se kupa, kako se kupa, ko sa kim prijateljuje, sve je jasno.
Srbija je mnogo mala država, 10 miliona ljudi, pa Njujork ima više, aman. Sve se kod nas zna, kod nas ništa ne može da se sakrije, i tu se slažete sa mnom. Pa naravno da se slažete, mala smo država, pa ako pogledate, verovatno 40% ljudi ovde su rođaci u nekom trećem ili četvrtom kolenu.
E, pošto želimo to da iskorenimo, dajte veće kazne, dajte da se kazni i onaj ko to priprema, i onaj ko pomaže da se dešavaju otmice, da se raščisti pitanje otmica.
Šta će Srbiji otmice, zašto? Eto, možemo da kažemo - ne želimo više da to krivično delo bude kod nas, dajte da raščivijamo do kraja. Ko je znao za otmice, ko je vršio otmice, ko je izvlačio iz zatvora otmičare, ko je skidao dlake, ko je tamo uklanjao dokaze, ko se sa kim družio, da li su otmice bile osnov da se operu pare, čije pare, koliko para, ko je kome dao, od koga su kupljena kola, od onih koji su oteti.

Iznuđivanje iskaza je ovo krivično delo, a  mi predlažemo da se pooštre kazne. Zašto da se pooštre kazne - zato što se radi o nečemu što je zabranjeno ne samo našim krivičnim zakonom nego gotovo svim međunarodnim dokumentima koji se tiču ljudskih prava, a otprilike slična odredba se nalazi u ustavima svih republika. To je obično glava II, koja se skraćeno zove - Deklaracija o ljudskim pravima.
Znači, ukoliko se nasiljem, prinudom i na drugi način iznuđuje iskaz, to je krivično delo. Onaj ko je to uradio, krivično je odgovoran. Mi predlažemo da kazna bude veća nego ona što je predložila Vlada Republike Srbije.
Kako to može da se iznudi iskaz - pa može, veže se za radijator osumnjičeni, ili mu se nacrtaju stepenice, pa mu se kaže: popni se na stepenice, ako ne možeš da se popneš, molim te potpiši ovu izjavu itd. Čitanje onih prava koja pripadaju osumnjičenom, na početku prvog viđenja sa organima reda, po pravilu izostaje, i nakon novog zakonika o krivičnom postupku.
Verujte, ljudi, da dobar broj ljudi u MUP-u, taj tzv. policijski lobi, kuka, traži i vapi za onim policijskim pritvorom od tri dana, a ako bi oni donosili zakone, kod njih bi policijski pritvor bio i 33 godine. To je činjenica, mi takve ljude imamo u službi, i ne treba da zatvaramo oči pred tom činjenicom.
Imamo ljude koji saslušavaju u posebnim prostorijama, iznuđuju iskaze. To je naša realnost. Za to nije kriva ni ova, ni ona prethodna vlast, to je nešto što je nasleđeno, što teče krvotokom naše policije, i to onog dela policije koji se bavi isleđivanjem.
Da bi se to iskorenilo, da bi se ti ljudi ili neki novi koji treba da rade na rasvetljavanju krivičnih dela i koji dolaze u dodir sa osumnjičenima, svedocima itd, priveli Ustavu i zakonu, mi moramo da povećamo krivične sankcije za ta lica, zbog sebe, zbog naše dece, zbog prijatelja koji mogu da se nađu, ni krivi ni dužni, u vrlo teškoj situaciji.
Čak nije ni bitan krivični postupak, ali velika je uvreda i narušavanje dostojanstva jednog čoveka od 50-60 godina, za koga je neko rekao da može da bude svedok, kada ga privedu u stanicu i ne da neku izjavu koja odgovara policiji, a oni ga šamaraju. To je iznuđivanje iskaza, da bi se formirao krivični predmet, da bi neko zatvorio - to je rešeno, okrene papir, ide kući, uspešan je u poslu. Kako je došlo do tog uspeha, duša i srce nekih ljudi to zna. Zbog toga treba da se sankcioniše.
Mene prosto iznenađuje zašto Vlada nije povećala kaznu za to, pogotovo me iznenađuju oni koji pričaju da su demonstrirali i bili premlaćivani, privođeni. Valjda su još te posledice na leđima, valjda ih taj pendrek koji su primili po neki put štrecne kad su na vlasti, da traže da se nešto promeni.

Ovo je još jedno krivično delo iz Glave 8, a to su krivična dela protiv sloboda i prava čoveka i građanina. To sad ima novu terminologiju, posle usvajanja Ustavne povelje i Povelje o ljudskim i manjinskim pravima. Onaj ko je donosio Ustavnu povelju i radio na Povelji o ljudskim i manjinskim pravima, u znak poštovanja prema onome što je uradio pre mesec i po dana, mogao je da promeni i naziv i veliki broj ovih krivičnih dela, u skladu sa onim što je napisano u Povelji o ljudskim i manjinskim pravima.
Znači, ovom glavom se razrađuje ona obaveza i ona garancija koju pruža svaki ustav, a to je da je zabranjeno da se krše ljudska prava i svi akti i sve radnje kršenja ljudskih prava su kažnjivi, kako to tradicionalno stoji u svim ustavima.
Ovo je jedno od tih dela - zlostava u službi. Moram da kažem da se ne sećam da je ova odredba primenjena u nekom konkretnom slučaju i da je neko odgovarao zbog ovoga. Ali, ovo delo treba da postoji. Pročitaću, da bi se videlo koja je ta vrednost koja se štiti ovim krivičnim delom: "Službeno lice koje u vršenju službe drugog zlostavi, uvredi ili uopšte prema njemu postupi na način kojim se vređa ljudsko dostojanstvo ...". Znači, štiti se čovekovo dostojanstvo.
Radnja izvršenja ovog krivičnog dela, vidite, može da bude čak i uvreda koju izvrši službeno lice, uvreda koju građanin pretrpi na šalteru, kad zakuca na vrata neke službene prostorije da pita da li je njegov predmet gotov, pa dobije nabrajanje familije. Sve to može da se smesti u ovo krivično delo, a svako od nas je, verovatno, ako ne bio u situaciji da istrpi neku uvredu, onda sigurno neku tešku neprijatnost koja bi mogla da se svrsta u ovo krivično delo.
Ako želimo red, ako želimo rad, ako želimo odgovornost službenih lica, verovatno treba i da se povećaju kazne za izvršioce ovakvih krivičnih dela. Zbog toga je SRS i predložila da tamo gde stoji: "tri meseca", u tom članu Predloga zakona bude upisano: "jedna godina". Objavljivanje ove promene u "Službenom glasniku" je upozorenje koje bi trebalo da dođe do onih ljudi koji mogu biti izvršioci ovog krivičnog dela.

U pitanju je novo krivično delo i dobro je što je napokon i ugradnjom ovog člana skrenuta pažnja na jednu pojavu, da se povećao broj nenormalnih ljudi. Čim se povećao broj nenormalnih i nastranih ljudi, onda su se javili i, ovi lešinari koji treba da zadovolje tu nenormalnost i, naravno, zloupotrebljavaju putem pornografije i decu.
Predložili smo da se povećaju ove kazne zatvora. I sami ste videli kod drugog stava, baš jedna rigorozna kazna, jer ovo delo može da učini samo apsolutno svesno lice. Onaj ko koristi produkte te pornografije je nastrano lice, ali onaj ko organizuje ova snimanja i predstave je apsolutno orijentisan u vremenu i prostoru i kao takav potpuno krivično odgovoran, uračunljiv i njega treba maksimalno kazniti. Ali mi nismo hteli prilikom amandmanske intervencije da idemo dalje, osim u delu koji se tiče sankcija.
Celokupna formulacija prvog stava ovog člana može biti problematična u primeni ovog zakona. Mislim da je Vlada mogla da smogne snage da prilagodi formulaciju da bi se omogućio sudu jednostavniji pristup ovom problemu i jednostavnija primena ove odredbe. Ovako trapava formulacija može da bude kontraefektivna u nekoj nameri da se suzbije pojava omogućavanja nastranosti.
Predlažem Narodnoj skupštini i poslanicima, kada budu razmatrali ovaj amandman, da obrate posebnu pažnju i da imaju u vidu stav 2. ovog člana koji se tiče krivične odgovornosti i sankcija, ukoliko je ovo delo učinjeno prema deci mlađoj od 14 godina.
To su po svim kriterijumima deca, niti stariji maloletnici, niti bilo šta drugo, nego klasična deca, to je jedna sveska koja tek treba da se piše, da se formira ličnost. Kako će da se oseća to dete, porodica, prijatelji, ukoliko se na nekom pornografskom materijalu, bez obzira da li montažom ili na drugi način, prepozna neko iz komšiluka.
Predložio bih vam da kada budete odlučivali o amandmanima ovaj amandman prihvatite, jer svi možemo onda dignute glave da izađemo iz ove prostorije i da kažemo da smo nešto uradili za našu decu, za dostojanstvo naše dece.

Ovim amandmanom se praktično menja predlog Vlade koji se odnosi na član 169, a to su teški slučajevi razbojničke krađe i razbojništva.
U zavisnosti od posledica, određuje se težina odgovarajućeg krivičnog dela. SRS predlaže da se promeni, da kažem, i kaznena politika, mada to nije pravilan izraz, da se reči "10 godina ili zatvorom od 40 godina" zamene rečima "12 godina". Znači, 12 godina, kao minimalna kazna za slučaj ako pri izvršenju razbojničke krađe ili razbojništva neko lice sa umišljajem bude lišeno života.
Dakle, ovaj kvalifikovani oblik razbojničke krađe i razbojništva, koji ima kao direktnu posledicu ubistvo, treba da bude i posebno sankcionisan, treba kazna da bude daleko veća. Mi ovde predlažemo samo taj minimum kazne, a maksimum treba da se kreće u onim okvirima koji su propisani zakonom.
Na ovaj način dokazujemo da svi oni koji sa pištoljem uđu u menjačnicu, ubiju zatečenog službenika, pokupe pare, treba adekvatno da budu kažnjeni. Svi drugi nasilnici koji radi koristoljublja, sticanja neke imovine i neke koristi prihvate ljudski život i gubitak ljudskog života kao kolateralnu žrtvu, treba na odgovarajući način da budu kažnjeni i ta kazna koju mi predlažemo poprilično odgovara kazni koju smo predložili i za ubistvo.

Šteta je što je ovom intervencijom koju je učinila Vlada kao predlagač zakona to urađeno samo kada je u pitanju krivični postupak. Verovatno da se motivi nalaze u aktuelnim krivičnim postupcima i krivičnim postupcima koji tek treba da se pokrenu, pa je verovatno to taj trenutni interes da treba zapretiti sa većom kaznom u slučaju lažnog svedočenja u krivičnom postupku.
Mi prihvatamo da kazna za ovo krivično delo treba da bude teža, ali koristimo priliku da ukažemo da ta kazna treba da bude teža i kada se radi o lažnim iskazima datim u parničnom ili u bilo kom drugom postupku, jer se u svim tim postupcima najdirektnije rešava o pravima jednog čoveka, o njegovim interesima i onome što mu pripada.
Problem ovog krivičnog dela je, između ostalog, u tome što naš Zakonik o krivičnom postupku ne sadrži neke odredbe na osnovu kojih bismo nesumnjivo mogli da utvrdimo da li je ovo krivično delo izvršeno. Svako ko je kojim slučajem bio prisutan u sudnici na nekom od ročišta, na glavnom pretresu, mogao je da ima izuzetnu priliku i da vidi kako sudija interpretira ono što je rekao okrivljeni, kako diktira u zapisnik one reči koje je rekao svedok i kako prenosi misli svedoka date pred sudom.
Da bismo bili sigurni da postoji ovo krivično delo siguran sam da je potrebna kvalitetna izmena Zakonika o krivičnom postupku, i to u smislu vođenja stenografskih beleški za vreme glavnog pretresa, jer ono što izdiktira sudija, verujte, u 70 - 80% slučajeva je ono što lice koje je došlo do suda i dalo izjavu pred sudijama nije ni mislilo, nije to čak ni reklo.
Okrivljeni nema pravo da diktira svoju izjavu na zapisnik, već, po Zakoniku o krivičnom postupku, on to saopštava sudiji, a sudija prenosi i diktira. U tome se nalazi možda i najveći problem, zbog čega je ovo krivično delo vrlo retko bilo predmet krivičnih postupaka, a ono direktno zadire u pitanje istine u krivičnom postupku.
To je možda centralno pitanje krivične odgovornosti. Nekoliko hiljada knjiga je napisano na temu - istina u krivičnom postupku. Teorija nije došla do pravog odgovora gde je mera i gde treba tražiti istinu.
Koristim ovu priliku da kažem odsutnom predlagaču zakona, valjda će da čita beleške sa ove sednice, u kom pravcu treba da dogradi krivične propise.

Ovaj amandman se odnosi na krivično delo falsifikovanja službene isprave, a zna se ko može biti izvršilac ovog krivičnog dela. Mi predlažemo promenu u stavu 1. člana 248. da to što je Vlada predložila da bude šest meseci, bude jedna godina. Razloge za ovo pronalazimo u tome da se falsifikovanje takvih isprava na direktan način tiče prava svakog građanina. Na taj način onaj ko je ovlašćen da primenjuje propise i da poštuje Ustav i zakon praktično pravi neku virtualnu stvarnost, sa namerom da ostvari bilo kakvu korist, ili nanese štetu bilo kome. I to spada u grupu teških krivičnih dela koja vrše službena lica, i to treba sankcionisati na najoštriji način.
I na samom kraju, s obzirom da je ovo poslednji amandman na čitav kompleks ovih zakona, samo pozivam sve narodne poslanike da prilikom glasanja o ovim predlozima zakona i o ovom amandmanu imaju u vidu da ova brza promena seta krivičnih zakona, trapavo izvedena, nedorečena, ukazuje da se nešto ozbiljno priprema, da nismo na dobrom putu, da će ovi krivični postupci koji nam slede dobiti neki čudan tok, a imamo iskustva za protekle dve i po godine, da sve što je brzo, to je i kuso, to je loše, to se u praksi pokazalo loše.
Jedan od tih primera je i Zakon o jednokratnom porezu na ekstraprofit. On nije, narodski rečeno, "pukao" zbog toga što neko nije pokazao upornost, nego zato što postoje sistemski promašaji koji ga čine neprimenjivim.
Mi smo pokušali sa velikim brojem amandmana da ukažemo na problem i da nešto poboljšamo, ako je moguće da se poboljša. Međutim, očigledno da će identifikacione kartice da reše problem nečega što duboko zadire u ljudska prava. Na koji način i čiji je to interes, neka svako proceni, pa kada se završi glasanje, neka se pogleda u ogledalo i neka kaže kojim smo to putem krenuli.
Na krivičnim zakonima se radi godinama, to da znate. Prave se studije, ima vremena i za studije, i za procene, i za programe, i za promene bitnih obeležja svakog krivičnog dela, i za pronalaženje novih krivičnih dela, opisivanje novih krivičnih dela, utvrđivanje novog stepena društvene opasnosti u izmenjenim okolnostima, ali ova brzina sve treba da nas zabrine, pogotovu te odredbe da zakon stupa na snagu narednog dana od dana objavljivanja.
Danas je 11. april, simbol da je na današnji dan, pre godinu dana, jedan čovek izvršio samoubistvo, verovatno zbog toga što je osetio da se prema njemu čini neki grupni zločin. Donet je Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom. Svi oni koji su rekli - neka idu tamo, pa neka dokazuju svoju nevinost, pokazali su koliko poznaju osnove prava.
I znajte, ne postoji razlika između onih koji krše propise i čine krivična dela, i onih koji donose uredbe, pa kažu - znamo da je protivustavno, ali donosi korist. I ljudi čine krivična dela, zato što znaju da je to protiv zakona, ali imaju neku korist.

Sve predložene odluke u okviru ove tačke dnevnog reda naravno da zaslužuju pažnju, ali ja bih se u ovom prvom delu osvrnuo na predloženu odluku  o izboru sudija. Odnosi se na izbor sudija Vrhovnog suda Srbije i Okružnog suda u Beogradu.
Naravno, ne sporim ni pravni osnov, ni mogućnost predlaganja itd, ali nadam se da u okviru ove tačke dnevnog reda može malo da se dotakne pitanje sposobnosti, dostojnosti predloženih kandidata, iz jednog prostog razloga, da vidimo ko su ti ljudi i koji su njihovi kvaliteti zbog kojih se predlažu za tako visoke sudijske funkcije.
Naravno, Vrhovni sud, od stotinak sudija, ima nekoliko upražnjenih mesta. Neki su otišli u penziju i dobro je što su otišli u penziju. Na njihovo mesto dolaze novi ljudi. Ono što, nesumnjivo, može da se zaključi na bazi nekih postavljenja za v.d. sudije, v.d. predsednike, a oni su uključeni u ovu odluku, jeste da je očigledno kadrovsku politiku vodio neko drugi, a ne Visoki savet pravosuđa, niti nadležni odbori, a verovatno neće ni Skupština.
Tako u Novom Sadu sednu za sto, dogovore se ko bi mogao da bude na toj funkciji i predlože čoveka. Da li postoje kvaliteti, da li o tome stručna javnost nešto može značajnije da kaže, nije bitno. Bitno da je vreme ćutanja, vreme vanrednog stanja, miljenici mogu da idu, većina postoji.
U ovom predlogu posebnu pažnju zaslužuje kandidat pod rednim brojem 9, odnosi se na Vrhovni sud Srbije. On će biti upamćen po jednoj čuvenoj rečenici kad se šetao Okružnim zatvorom u Beogradu, kada je rekao: "Ko mi je uzeo pritvorenika?" Istražni sudija okružnog suda ne zna ko mu je ukrao pritvorenika. Pritvorenik mu je nestao na bazi jedne odluke, na osnovu pretposlednjeg člana Ustava iz 1990. godine koji daje pravo Republici Srbiji da štiti svoja prava od SFRJ ili od republika unutar SFRJ kada su ugroženi interesi Republike Srbije.
Taj sudija je, praktično, dokazao da ne bi mogao više da bude sudija, jer on nije pozvao na odgovornost nikoga zbog toga što mu je nestao pritvorenik. Pritvorenik je bio po njegovom rešenju u pritvoru i, da upotrebim jednu reč - kompletnu vlast nad tim pritvorenikom je imao taj sudija. Prosto je nemoguća situacija da sudija ne zna gde mu je pritvorenik.
Doduše, to nije jedina stvar po kojoj je taj sudija poznat. On je poznat i po tome što je odugovlačio neke krivične predmete, dok je bio u sudu. Nije hteo da ih završi, a problem je bila jedna nula. Neko je rekao da je neko otkupio milion tona, što je teoretski nemoguće, a u suštini, bilo je samo 100.000 tona, što je moguće. Naravno, maksimalno je odugovlačio taj postupak, naravno, po nalogu nekog trećeg čoveka, a onaj što je tužio nije znao za taj dogovor. U suštini, prevara se desila tamo što je greškom otkucana jedna nula. Naravno, taj postupak se završio sa nekom uslovnom osudom. Taj postupak više nije ni bitan, ali je bitan taj sudija. On je na ta dva - tri predmeta dokazao kakav je sudija.
Ranije je predsednik tog suda, gde i dan-danas radi taj sudija, kao borac za prava sudija i ugledni član Društva sudija, otišao u Vrhovni sud, tako da se priča kompletira. Jedan sudija koordinator Vrhovnog suda je otišao u penziju. Koordinator, to je izmišljena funkcija. Ona ne postoji u poslovniku, niti organizaciji suda. Ali, on je bio zadužen da koordinira sve političke procese koji se dešavaju, a pogotovo kada u zadnjoj instanci o tome raspravlja Vrhovni sud Srbije.
Očigledno da se društvo kompletira, ne Društvo sudija, nego posebna grupa, u uslovima kada još ne postoji specijalno odeljenje Apelacionog suda za ova suđenja, gde to još pripada u nadležnosti Vrhovnog suda, i tamo će to da se grupiše i po sistemu - verovatno je neko učinio krivično delo, okončaće se neki krivični postupci.
Slična situacija je i sa Okružnim sudom u Beogradu. Nisam hteo da diskutujem o kandidatu pod brojem 13, kad je u pitanju okružni sud. Prisustvovao sam nekim suđenjima gde je taj čovek sudio. On je vrlo korektan sudija, barem što se tiče postupka i onih procesnih normi. On to sasvim solidno poštuje.
Međutim, kada sam posle nekoliko dana video predlog da on više nije kandidat, onda mi je sve bilo jasno i vidim da se umešao onaj čuveni Cane - Žabac. Taj sudija sudi u jednom krivičnom predmetu - kleveta sa teškom posledicom, to je član 92. stav 3. u vezi stava 2. i stava 1. Krivičnog zakona Republike Srbije. Tog sudiju je tim advokata Caneta-Žapca hteo da izuzme. Zbog čega, nisu naveli ni razlog, ali su hteli da ga izuzmu. Pošto im to nije uspelo, a taj sudija pokazao se i kao žilav, jer insistira da se vidi Cane-Žabac i vodi postupak u skladu sa Zakonom o krivičnom postupku, očigledno da se on više ne uklapa, da ga je neko greškom predložio i da on neće biti podoban za okružni sud, za posebno odeljenje koje bi sudilo u odabranim predmetima.
To su dva - tri primera kadrovske politike. Naravno, većina ima pravo da sprovodi tu kadrovsku politiku, ali većina ima i obavezu da čuje za ove razloge, da se upozna sa ovim razlozima. Postoje sudski predmeti, može sve to lepo da se vidi. Ne bih želeo da posle izbora ovih sudija dođemo u situaciju u kojoj smo bili pre nekoliko dana, kada predlagač, koga smo upozorili na nedostatke, nedostojnost, nestručnost i na druge probleme zbog čega neki ljudi ne smeju da budu izabrani, sa dve godine zakašnjenja zaključi da smo mi bili u pravu, a onda po hitnom postupku on sam razrešava.
Znači, unapred vas obaveštavamo šta je sve moguće posle ovakvih brzopletih predloga, očigledno predloga sa jednim jedinstvenim interesom, da se preko kolena, kako zakon tako i krivični postupci koji slede, presaviju, završe i pošalju ljudi tamo gde treba. Onaj ko je uradio i treba da ide, ali on ima pravo na zakoniti postupak. Država je dužna da mu obezbedi zakoniti postupak.
(Predsednik: Deseti minut. Da li želite da koristite i sledećih 10 minuta?)
Ne.
Ta brzopletost je opasna, jer zbog brzopletosti će neko biti amnestiran iako je učinio krivično delo.

 Ovaj predlog odluke da se izaberu sudije Vrhovnog suda Srbije i Okružnog suda u Beogradu, a imajući u vidu uslove koje treba da ispunjavaju predloženi kandidati, znači da niko od predloženih kandidata verovatno nije dobio neku krivičnu prijavu, zbog krivičnog dela kršenja zakona od strane sudije. Verovatno da ovaj predlog znači da su u dosadašnjoj sudijskoj karijeri pokazali zavidan stepen efikasnosti, a verovatno da su tokom radnog veka su imali mali broj presuda koje su ukinute ili poništene od strane drugostepenog suda. Ovi kandidati koji se predlažu za Vrhovni sud verovatno su u obrazloženju neke od svojih presuda zauzeli neki nov, pravni stav koji je postao obavezujući i ušao u sudsku praksu.
To bi sve verovatno trebalo da bude tako. Nije ni vreme ni mesto da se pominju konkretno imena, za pojedine kandidate sasvim pouzdano može da se kaže da su prepoznatljivi po nečemu što je suprotno onome što sam malopre naveo kao kvalitet i garanciju prilikom izbora. Nažalost, mi u sudu imamo i sudije koje ne znaju šta je imunitet.
Prosto sam iznenađen da jedan sudija Petog opštinskog suda nije predložen za Okružni sud, jer bi se on sigurno kvalifikovao po novim kriterijumima. To je onaj čuveni sudija koji je dobio i krivičnu prijavu i ima prilično sličnih njemu na ovom spisku. To je onaj sudija koji ne zna šta je imunitet narodnog poslanika, pa donosi onakve presude, zbog kojih Okružni sud mora da na nekoliko strana obrazlaže i da ukaže na elementarno nepoznavanje. A da je brucoš, taj čovek bi više znao nego kao sudija.
Meni je krivo što krivična prijava nije još uvek uzeta u razmatranje, zbog alternativno navedena dva krivična dela. Jedno je kršenje zakona od strane sudije, a drugo je mito u pravosuđu. Međutim, tužilaštvo uporno ćuti, a slični njemu napreduju. Neću da pominjem imena, da me pogrešno ne bi shvatili, da se izražavam uvredljivo, mada je nemoguće da se čovek sa ove skupštinske govornice izrazi uvredljivo, jer Krivični zakon dozvoljava da prilikom zastupanja političkih stavova i vršenja političke delatnosti može da se prekorači i ta crta. To nećemo da koristimo.
Samo bih ukazao da nije dobro kada predstavnik Vlade, koji zvanično nije predlagač ove odluke, a pričam o Odluci o izboru sudija itd, posle dva dana odsustva iz ove sale dođe i kaže ... svašta se tu predlagalo, da ste bili prisutni čuli biste da je SRS tražila da se pooštre sankcije i da se preciziraju, i da se malo razjasne elementi i obeležja nekih krivičnih dela, da bi sud mogao da bude efikasniji, da bi u krajnjem slučaju i predkrivični postupak mogao da bude kvalitetniji. Kada se dođe ovde, pa kada se paušalno kaže - obratite se za zaštitu Sadamu Huseinu, to mora da se prokomentariše iz jednog prostog razloga, što mi kao građani Srbije ne treba da tražimo zaštitu van Srbije za sva naša prava. Zaštitu treba da tražimo u Srbiji, od nadležnih organa koji bi morali da budu i nepristrasni, i objektivni i vezani za Ustav i zakon.
Ako već pričamo i pominjemo to ime i prezime, onda treba da se setimo da je to ime i prezime bilo na našoj strani, makar verbalno, kada nas je neko bombardovao, pa makar trunka nekog morala nam kaže da ako baš ne volimo ne treba baš ni da mrzimo.

Nije ništa mimo teme, sve je u okviru teme. Treba da shvatite jednu stvar, da ukoliko neko ne posluša predstavnika Vlade i ne obrati se tamo za pomoć, prosto se plašim da će biti ljudi koji će se obratiti na drugu stranu, Savetu Evrope, i to je mnogo opasnije. Zašto je opasnije? Zato što ta Evropa ima neke posebne kriterijume. Znate i sami da čovek može da bude mirotvorac, garant mira, garant stabilnosti.

Gospođo, ja upravo pričam o Vrhovnom sudu i Okružnom sudu kao institucijama gde se ljudi obraćaju za zaštitu svojih prava. Samo pravim paralelu i ukazujem da nas je jedan predstavnik Vlade uputio da se za zaštitu obratimo nekome drugome. Ja kažem da taj drugi nije nadležan, ali postoji treći organ koji je nadležan pored Vrhovnog suda, pored Okružnog suda, a to su komisije Saveta Evrope i druge institucije, jer nam je predstavnik Vlade ovde očitao predavanje kako je u kontaktu sa tim organizacijama dobio punu podršku za odredbe naših zakona koje treba da primenjuju ovi ljudi, a te odredbe kažu da čovek može tri godine da bude u pritvoru i da čeka na odluku.
Ne znam u čemu sam tu prekoračio neko ovlašćenje, da se ne držim teme dnevnog reda. Pričam o ljudima koji treba da primene ove propise. Pričam o tome da li su ti ljudi sposobni da primene te propise, da li je njihova postojeća referenca adekvatna da mogu da primene nove propise. Polovina njih neće da razume ove nove propise. O tome pričam. Ali, za proteklih nekoliko dana mi smo dobili još jednu zaštitnu instituciju. To je komisija, to je Sud Saveta Evrope. O toj instanci moraju da vode računa ljudi koje su predložili. Moraju da vode računa.

Mene je gospodin Batić naterao da vodim računa.

Gospodin Batić je ministar pravde. Ako ste imali prilike da prošle nedelje pročitate šta piše u Zakonu o ministarstvima videli ste da Ministarstvo pravde ima, između ostalog, nadležnosti, kako neko reče, ali obavlja poslove krivičnog zakonodavstva itd. Nemojte vi mene da branite od gospodina Batića. On je nas sve uputio ovde da idemo na pogrešne adrese. Nećemo mi pogrešne adrese. Mi hoćemo da se javimo ovim ljudima koje ćete da izaberete za sudije, ali hoćemo da kažemo da tražimo od tih sudija da primenjuju propise, da primenjuju zakone, pa čak i ove felerične, ali objektivno, nepristrasno na jedinstven način za sve.
I, izražavam nezadovoljstvo ukoliko među ovim kandidatima postoji jedan za koga je podneta krivična prijava zbog krivičnog dela kršenja zakona od strane sudije, a ima ih. Zašto krivična prijava nije realizovana? Tužilaštvo nije htelo da sprovede postupak do kraja.

Ove odluke spadaju u deo posla koji Narodna skupština Republike Srbije mora da uradi po zakonu koji je usvojen prošle godine. Doduše, ovaj posao radimo sa velikim zakašnjenjem i, rekao bih, pod pritiskom javnosti.
Ako se imaju u vidu ovlašćenja ovog saveta, tome doda i ovo stanje, sledi zaključak da podobni kandidati treba da budu izabrani, da se formira savet i da se zavede red, pre svega među nedisciplinovanim medijima. To su oni mediji koji pokažu iole spremnosti da kroz etar prikažu neku sliku koja nije po volji vlasti, nije po volji DOS-u.
Naravno, ideja je da to sve bude u skladu sa zakonom, preko Saveta koji će da raspodeli frekvence, prava, razgradi monopole, uspostavi nove monopole. To je svrha ove brzine sa zakašnjenjem, pošto bi tako moglo da se definiše.
Kada se pogleda šta je to predloženo i ko bi trebalo da bude član, nepogrešivo može da se utvrdi da ovaj savet čine nevladine organizacije, 70% predloženih kandidata su ili na čelu neke nevladine organizacije ili blizu neke nevladine organizacije koja ima dodirnih tačaka sa slobodnim i nazovinezavisnim medijima, mada ta kategorija ne postoji. Očigledno, sledi raščišćavanje, uskraćivanje dozvola, uspostavljanje novih regionalnih, pokrajinskih, lokalnih, pa i globalnih medija, barem kad se tiče prostora Republike Srbije.
Ovi ljudi, u kombinaciji malo struke iz oblasti novinarstva i malo struke iz oblasti tehnike koja je neophodna, treba da zavedu red, da smanje broj elektronskih medija na neku razumnu meru. Naravno, princip tog smanjenja će biti naklonost, podobnost, ko je glavni finansijer kog medija, kako je obezbedio kamere, gde je išao po sredstva za predajnik, ko mu je obezbedio predajnik, ko se reklamirao u kampanji, na kom mediju, koji medij je doslovno primenjivao sve mere iz Naredbe o posebnim merama za vreme vanrednog stanja i posebno mere Biroa za komunikaciju Vlade Republike Srbije.
Znači, ono što nije moglo u skladu sa zakonom i propisanim rokom, sada u uslovima vanrednog stanja može da se završi po hitnom postupku. Sada postoji čak i opravdanje ukoliko neki mediji izgube dozvolu, jer ta oblast nije bila regulisana, pa su bile i ružičaste televizije, onakvi mediji, onakve radio stanice, pa su se mešali programi i sve se to izbrkalo, a sada će to ovaj savet da dovede u normalno stanje.
Nisam pristalica neke terminologije koja je korišćena za proteklih 10 godina - neće nastupiti medijski mrak, kako je nekada bilo govora iz razloga što Internet čini svoje, iz razloga što je Srbija mala zemlja, iz razloga što sloboda štampe i klasična sloboda ne može nikako da se ugasi, jer se pravo na izdavanje novina i publikacija ostvaruje podnošenjem obične prijave da se to registruje, tako da postoji mogućnost da se čuje i ona druga strana.
Ono što zabrinjava, to je da zahtev za medijskom dominacijom, zahtev za obezbeđenje medija kao sredstva za mentalnu manipulaciju, sada dobija svoje posebno opravdanje, a objektivnost i zakonitost rada budućeg saveta se opravdava sastavom, a tu su predstavnici nevladinih organizacija.
Neću da upotrebim jednu reč, koju je upotrebio gospodin Mićunović, a ona je vrlo slikovita, nije uvredljiva, ali da ne bih rizikovao opomenu, neću je upotrebiti. Predstavnici, najviđeniji članovi nevladinih organizacija su upravo ljudi koji pokazuju natprosečnu upornost u zaštiti pojedinog prava ili jedne slobode. To je po nekoj definiciji.
Doduše, kod nas je status nevladinih organizacija vrlo problematičan, obzirom da se one finansiraju preko budžeta; pa, jednostavno, babe i žabe ne idu zajedno i verovatno 60% tih nevladinih organizacija ne bi mogle da imaju taj status, ali mi ih tretiramo kao udruženja građana, nešto što svako ima pravo da osnuje u skladu sa Ustavom, da prijavi i da otpočne da radi.
Ovde su predstavnici onih nevladinih organizacija koje su podržavane iz inostranstva, ali ne zbog one upornosti u zaštiti nekog prava, nego zbog potrebe, u jednom periodu, da se stvori medijska atmosfera i raspoloženje u javnom mnjenju da su svi protiv nečeg, i kada to protiv dolazi sa više strana, onda se stvara utisak da su svi protiv nečega.
Tu upornost nevladine organizacije, a pre svega mislim na članove tih nevladinih organizacija koji su predloženi ovde, naravno, nisu mogli da sakriju. Oni su za proteklih nekoliko godina pokazali političku opredeljenost, da ne mogu da budu objektivni, dokazali da su opredeljeni, na kojoj se strani nalaze, kako shvataju demokratiju i šta misle o ljudskim pravima.
Predstavnici medija, prestavnici nevladinih organizacija koji su tako imenovani ovde da predstavljaju te asocijacije su u stvari ljudi koji su obezbedili sredstva iz inostranstva za jednu logistiku koja je bila neophodna pre nekoliko godina ovde; prikazivali su nam ljudska prava i demokratiju u jednom svetlu, a kada su njihovi simpatizeri došli na vlast više ništa što su ranije pričali nije važilo, jer sada važe neki drugi propisi, neka druga načela rada.
Nema više opšteg bunta, nema više onog patološkog zahteva da se zaštiti ljudsko pravo, već se kaže da je situacija teška, treba imati razumevanja za novonastalu situaciju, raščišćava se nešto od pre Tita i potrebno je vreme, nalazimo se u tranziciji, i još puno insinuacija koje mogu da posluže ili da prevare nekoga da se radi o nečemu što je ozbiljno.
E, ta grupa se skupila sada na jednom mestu i ona treba da zavede red u medijima, a taj red će biti podobnost samo DOS-u; ti mogu da rade, drugi će biti zatvoreni ili utišani ili će im biti smanjena vidljivost; i, naravno sa drugim odredbama na kojima će oni da insistiraju iz onog osnovnog zakona, biće zatvoreno za drugačije mišljenje i građani Srbije će biti, moram da kažem, u tom mraku koji ste prizivali.

Ukazao bih na povredu Poslovnika koja se desila juče u popodnevnom delu zasedanja Narodne skupštine.
Naime, u to vreme, predsedavajuća, gospođa Čomić, je grubo prekršila odredbe člana 103. stav 1. koje glase: "Mera oduzimanja reči izriče se narodnom poslaniku kome su prethodno izrečene dva mere opomene, a koji i posle toga čini povredu Poslovnika iz člana 102. ovog poslovnika".
Pročitaću deo stenografskih beležaka sa tog dela sednice, gde je gospođa Pop-Lazić rekla: "Nije povreda Poslovnika, ja bih molila, na osnovu člana 82. Poslovnika, da se utvrdi da li postoji kvorum za rad ove skupštine. Znamo da je u 18,00 časova košarkaška utakmica Zvezda-Partizan, verovatno su poslanici otišli na tu utakmicu."
Posle toga je odmah reagovala predsedavajuća i rekla: "Narodni poslaniče, Poslovnik vas obavezuje da ne iznosite činjenice iz privatnog života drugih lica. Ne možete imati nikakve informacije o motivima, željama, i sklonostima drugih poslanika, pa vam izričem opomenu."
Pošto bi to bila treća opomena, po nekoj logici stvari, oduzeta je reč. Međutim, prvo, to je zloupotreba nečega što u Poslovniku stoji - diskrecionog ovlašćenja predsednika; moram da kažem da po Poslovniku takva ovlašćenja ne poseduje predsednik Narodne skupštine, niti predsedavajući, jer predsednik, odnosno predsedavajući se stara o radu, i u okviru tog staranja, kao prvi među jednakima, može da izriče mere, a ono što se zove diskreciono ovlašćenje odnosi se pre svega na službeno lice nekog državnog organa, koje u vršenju te službene dužnosti, kada rešava o nekim pravima, može da izabere ono što je najcelishodnije.
S obzirom da se ovde radi o merama kojima se uspostavlja red, praktično postoji ta zakonska zabrana i nemogućnost primene diskrecionih ovlašćenja. S obzirom da ovde nije ništa izneto o privatnom životu nekih pojedinaca, a na to ukazuje i nekoliko stranica ispred ovoga, gde je jedan od poslanika rekao - mi razumemo motive onih političara itd, a za to nije dobio opomenu, predlažemo, u ime SRS, da se o ovome izjasni Administrativni odbor i da vrati u zakonito stanje ceo ovaj tok sednice.