Što se Vojislava Šešelja tiče, evo da vam poželim da vam se predsednik što pre vrati i ako pobedite na izborima, možda ćete opet imati priliku da se bavite Kragujevcem, "Fijatom" i slično, ali o tome će odlučiti građani.

Što se akcija tiče, to nije nikakva tajna. Dakle, u trenutku kada je usvojen ovaj Zakon o skupštini, za šta je tada glasala i DS i DSS, to jeste bila procenjena vrednost preduzeća koja treba da budu privatizovana u narednom periodu. To nije nikakva izmišljotina niti naše stranke, niti Mlađana Dinkića. Zakonom o privatizaciji postojala je obaveza da se deo od privatizovanih sredstava 15% raspodeli svim građanima koji nisu osetili benefite privatizacije zato što nisu radili u firmama koje su bile privatizovane.

Da li smo preuzeli politički rizik? Jesmo. Da li je u tom trenutku to tako izgledalo? Jeste. Mogu da vam ponovim ono što ćemo ponavljati svaki dan, ako treba. Niko u tom trenutku čini mi se nije mogao da predvidi ove razmere svetske ekonomske krize, ove razmere pada vrednosti, generalno, preduzeća i ekonomije, niko nije mogao da predvidi da će Srbija da pokloni NIS Rusiji, bez bilo kakvog tendera, bez bilo kakvog, da kažem, javnog. Videćemo sada kakva će biti cena "Telekoma", pa ćemo možda moći da vidimo šta je moglo da se dobije za NIS.

Prema tome, to što govorimo o "Fijatu", preuzimamo apsolutno odgovornost za ono što je izrečeno pred gađanima Srbije. To je vrlo merljivo i ne bežimo od tog našeg izbornog obećanja i svesni smo koju nam političku štetu nanosi činjenica da je obećano hiljadu evra, a da građani u svom portfelju danas nemaju hiljadu evra, ali ćemo u narednom periodu učiniti sve da ekonomska situacija bude što bolja, da za firme koje su preostale dobijemo bolju cenu i da obezbedimo građanima jednu pristojnu naknadu za činjenicu da su i oni učestvovali u stvaranju nekakvih dobara ove zemlje, a da nisu imali priliku da rade u tim firmama koje su se dobro prodale.

Mogu ja da koristim vreme?  Dobro. Što se tiče, mislim da ni jedan projekat nije bio na tapetu kao ovaj projekat "Fijata" i zaista ne vidim zbog čega tolika želja da jedan projekat koji će predstavljati povratak Srbije u industrijskom smislu, u ono vreme koje je bilo obeleženo u nekom ranijem periodu, predstavlja i izaziva toliku potrebu da postoji želja da jedna takva priča propadne.

Takođe, mislim da nijedan projekat u poslednjih nekoliko godina nije do te mere pretresan sa svih strana da se znaju svi elementi zajedničkog ulaganja koje je napravila država Srbija sa "Fijat grupom" iz Italije, gde je prosto rečeno odnos 2:1, na svako ulaganje od strane "Fijata", po dva eura, ide u ulaganje Srbije i da to jeste priča koja treba da podigne industriju, da već u protekle dve godine imamo Kragujevac. Poslanici iz Kragujevca, građani Kragujevca koji žive tamo znaju šta je Kragujevac, i da je to bio simptom za dolinu gladi, za propast i za potpunu katastrofu u kojoj se zemlja nalazi, a da to danas predstavlja jedan od vodećih centara Srbije.

Zbog čega potreba da se do te mere obesmisli investicija koja zaista, a pre nekoliko godina niko nije ni pomišljao da Srbija može da bude bilo kakva zemlja koja će se baviti proizvodnjom automobila, da postane jedna od vodećih u ovom regionu, kao korak da posle "Fijata" se u Srbiji pojave i drugi proizvođači, a pored dolaska "Fijata", dobitak treba da bude i prateća industrija koja treba da uposli još nekoliko hiljada ljudi, preko 10 hiljada. Dakle, projekat je u toku, država čini šta može sa svoje strane da izvede do kraja.

Sa druge strane, postoji i jedan neverovatan politički otpor i potreba da jedna takva stvar propadne, kao da bi propašću toga mogao bilo ko u Srbiji da profitira.

Kažem vam, mi stojimo iza tog projekta, mi ne bežimo od političke odgovornosti, ali ne tražimo bilo kakvu političku podršku ili bilo kakav politički profit kada se taj projekat bude realizovao. Sama činjenica da ćemo pomoći i doprineti da se pokrene reindustrijalizacija Srbije, za nas će biti važnija satisfakcija od bilo kakve priče o dobrim izbornim rezultatima.

39/1 DM/CG 18,30-18,40

Što se tiče NIS tiče mi smatramo i danas kao što smo smatrali u vreme kada je taj sporazum pravljen, da je moralo da dođe do razdvajanja sporazuma o Južnom toku i prodaje NIS, da je NIS trebao da bude prodat kao bilo koja druga kompanija koja se prodaje u Srbiji putem javne licitacije dostavljanjem obavezujući ponuda i nakon toga direktnom licitacijom za one koji su dali najkorisnije, najkonkretnije ponude. Uvereni smo i danas da bi prihod koji bi Srbija dobija, a to je bilo vreme pre svetske ekonomske krize, bio bi višestruko puta viši nego ovo što smo dobili sada.

Takođe, ono što se desilo u Čačku je strašno i mi pratimo te vesti, još uvek nema informacija. Svi se zajedno nadamo da žrtava nema, ali ne vidi na koji način ta tragedija može da doprinese bilo kakvoj raspravi o budžetu Republike Srbije za 2011. godinu i zašto postoji potreba da se one stvari koje se dešavaju same od sebe, direktno vezuju za ono što mi danas govorimo u parlamentu. Mislim da nama treba, bez obzira na vreme koje je teško, manje, rekao bih agresije u međusobnim odnosima. Mislim da možemo da razgovaramo vrlo civilizovano, vrlo kulturno bez bilo kakve poviše energije i negativne energije usmerene ka političkim protivnicima. Oseća se ta negativna energija u sali. Što se nas tiče apsolutno dajemo podršku da svako radi svoj posao i policija, i tužilaštvo i sve druge nadležne institucije da utvrđuju gde ima korupcije, gde ima kriminala. To nije posao ni za Vladu Republike Srbije niti za Narodnu skupštinu. To mora da bude odvojeno od svakodnevnog političkog života.

Što se tiče potrebe da Vlada definiše neku svoju strategiju do 2020. godine, mislim da je to dobro i da li je to što je predložila Vlada ili grupa eksperata, ili DS, svakako je to podložno i neophodno je da se otvori javna rasprava o svemu tome. Mislim da je najzad došlo vreme da treba da živimo u zemlji koja šta će biti 2020. godine, a ne koja zna šta će biti samo za nekoliko godina ili nekoliko meseci unapred. Mi smo otvoreni za sve druge sugestije, otvoreni smo da učestvujemo u bilo kojoj drugoj otvorenoj raspravi, ako neko ponudi alternativni model razvoja. Čini mi se da smo u proteklih godinu dana dostigli određen nivo političke svesti i kulture koji nas obavezuje da međusobno razgovaramo o velikim razlikama i političkim i ekonomskim i socijalnim, a da u to ne unosimo bilo kakvu energiju ostrašćenosti ili želje da komšiji crkne krava, pa će nama zbog toga biti bolje. Hvala.

Poslednja replika što se ovog tiče. Mislim da je zaista bilo kakva rasprava dalja po ovom pitanju besmislena. Dakle, ili će biti proizvodnje ili je neće biti. Nije ovo nikakvo obećanje koje može da nestane ili da se sakrije. Ili će država u partnerstvu sa Fijatom napraviti od propale kragujevačke Zastave fabriku koja će biti jedan od zamajaca te nove izvozne strategije za koju se svi zajedno zalažemo, ili toga neće biti. Mi kažemo da će biti. Mi kažemo da svako ispunjava svoj deo obaveza, iako je protekle dve godine bilo vreme strašne ekonomske krize, iako ste, siguran sam, pošto vidim da se vrlo ozbiljno bavite ekonomijom, mogli da pratite do koje mere je Fijat u samoj Italiji imao problema, baš zbog toga što je odlučio da jedan veliki deo svoje proizvodnje izmesti u Srbiju, vođen ekonomskom logikom da je ovde proizvodnja efikasnija i isplativija za tu kompaniju.

Niko ne očekuje da oni dođu u Srbiju i da ulože iz bilo kakvih patriotskih razloga ili dobrih odnosa između Srbije i Italije, već zato što su pronašli svoj ekonomski interes i Srbija se potrudila da taj ekonomski interes pronađu ovde. To je to. Apsolutno stojimo iza svega toga i država će u narednoj godini učiniti da taj projekat na vaše zadovoljstvo dobije svoju realizaciju. Mislim da smo, deo energije da ste potrošili u ispravljanju nekih drugih krivih drina za koje snosite odgovornost, uložili kao što ste uložili u pokušaj i želju da propadne ovaj projekat, mislim da bi građanima Srbije bilo mnogo bolje.

Poštovani narodni poslanici, poštovana gospođo Dragutinović, poštovana gospođo Čomić, pre nego što počnem da branim budžet, rekao bih da u ovoj raspravi do sada, u kojoj sam bio nazočan sve vreme, nisam čuo bukvalno nijedan predlog šta bi drugačije trebalo uraditi sa ovim predlogom budžeta, sa sredstvima kojima Vlada u ovom trenutku raspolaže, način na koji bi se ona raspodelila, kakva bi drugačija trebalo da bude poreska politika, kakva drugačija investiciona politika, gde država treba da ulaže, iz kojih sredstava, na koji način i kako u datoj ekonomskoj situaciji, uz najgoru Vladu koju imamo u okruženju u istoriji, može nešto bolje da se uradi i na koji način da se građanima Srbije ponudi neka alternativa.
Dakle, čuli smo različite kritike, nekakve paušalne i od nekih poslanika, rekao bih, ozbiljne, koji su pokušali bar da im kritika bude ozbiljna. Čuli smo i nekoliko računovodstvenih, dosta pouzdanih analiza, ali zaista nismo čuli nijedan konkretan predlog na koji način bi moglo drugačije da se radi u ovom trenutku, što ne znači, naravno, da tih predloga neće biti.
Moram na početku da demantujem ono što je gospodin Ilić rekao, kada je rekao – ceo budžet je Ministarstvo ekonomije, NIP itd.
Kada govorimo o procentima, kada bih hteo da budem ciničan, mogu da kažem onako kako zaista jeste, da je budžet Ministarstva ekonomije tek nešto iznad 5% ukupnog budžeta Republike Srbije i manje od toga. Ta fascinacija pojedinim ministarstvima i ministrima postaje očigledno predmet određenog ličnog odnosa, a ne nekakve drugačije ekonomske vizije. Žao mi je što je tako, ali neke stvari očigledno ne mogu nikad da se promene.
Moram da kažem da smo i mi nezadovoljni nekim stvarima i da su, pretpostavljam, ono što je ministarka lepo rekla, iza kulisa bile određene borbe različitih političkih prioriteta o tome kako sredstva raspodeliti i da u ovom trenutku raspolažemo nekakvim političkim, više nego ekonomskim kompromisom budžeta.
U svakom slučaju, ne možemo, bez obzira što smo iz vladajuće koalicije, da ne kažemo činjenicu da Vlada jeste dobro radila u prethodnom periodu, da je iskreno i pošteno ministarka rekla da je bilo više rebalansa, da radimo u uslovima koji ne znače nekakvu ekonomsku predvidivost, da danas, dok mi ovde govorimo, u Rumuniji, koja je članica EU, čovek sa nacionalne televizije je skočio usred parlamenta očajan zbog toga u kakvom se stanju nalazi ekonomija te zemlje ili kakvu politiku vodi Vlada.
Dakle, nigde nije idealno. U Grčkoj, takođe zemlji članici EU, svaki dan gledamo stotine hiljada ljudi koji žestoko demonstriraju protiv mera štednje koje je MMF zadao grčkoj Vladi kao obavezu da bi mogla da povuče određena sredstva da bi se izvukla iz krize u kojoj se nalazi.
Kolega Andrić je govorio o nekakvim platama u regionu. Naše plate jesu pale u evrima, ali mislim da je to bilo prilagođavanje koje je bilo rezultat činjenice da Srbija ima fleksibilni devizni kurs. Mnoge zemlje sa kojima nas je on poredio imaju fiksni devizni kurs. Mislim da to poređenje u ekonomskom smislu nije baš bilo dobro.
Takođe, treba reći da je i zadati okvir budžeta nešto što mi nismo mogli da menjamo i što neće menjati ni neka naredna vlada, ukoliko se bude držala Zakona o budžetskom sistemu, kao i mera fiskalne odgovornosti i da, koristeći elemente fiskalne odgovornosti, naš deficit za narednu godinu je projektovan na nivou 4,1% BDP.
Trebalo bi da bude korak ka putu koji kaže da će 2015. godine on iznositi ne više od jednog procenta BDP. To su neki kriterijumi koje EU od nas traži. Pored akciza i nekih drugih stvari, kako je ovde bilo ironičnih komentara, ima i nekih zaista važnih makroekonomskih kriterijuma koje u ovom trenutku Srbija ispoljava i ispunjava bolje nego neke članice EU.
Kada govorimo o fiskalnom deficitu, usvajanjem zakona o budžetu i fiskalnoj odgovornosti, mi imamo ono što je za jednu državu, ako želi da bude stabilna, najvažnije, a to je predvidivost javnih finansija. Ko hoće da investira u Srbiju, može da kaže da ima birokratije, da ima korupcije, da ima problema, da ima nekih suvišnih propisa, ali ne može da kaže da nema predvidivosti javnih finansija i ne može da kaže – ne znam da li ćemo investirati u ovu državu, ko zna šta će biti 2014. ili 2015. godine.
Mi to podržavamo i kao politička stranka. Apsolutno smo za to da se kroz zakone o fiskalnoj odgovornosti izbegne ono što se dešavalo i pre 2000. i posle 2000. godine, a to je način na koji se troše budžetska sredstva tokom neke predizborne godine.
Ako očekujemo izbore 2012. godine, ako ne budemo krajem januara silom izbačeni iz Vlade, 2011. godina zaista jeste predizborna godina, ali ne mogu, koliko god zlonameran bio, da vidim da je budžet napravljen na način da je to predizborna godina. Mislim da je to dobra stvar, jer na ovaj način pravimo iskorak iz nekakve partijske države u kojoj smo svi zajedno veoma dugo živeli.
Ekonomski parametri na osnovu kojih je ovaj budžet projektovan i o čemu mi govorimo danas, takođe su indikator da nije tako crno kao što smo mogli da čujemo u nekoliko prethodnih sati. Dakle, ako živimo u Srbiji koja je ostvarila jedan skroman rast od 1,5% BDP tokom 2010. godine, ako je projekcija da to bude duplo više 2011. godine, onda mi je nejasno i ne mogu da prihvatim argument da se Srbija nalazi u recesiji.
Ako je 2010. godina omogućila delimično rešavanje najvećeg problema s kojim se našla zemlja suočava, a to je spoljnotrgovinski deficit, uz duplo veći rast izvoza nego uvoza, onda ne mogu da prihvatim činjenicu da smo najgori u regionu.
Ako očekujemo da se takav trend nastavi 2011. i 2012. godine, onda je mnogo bolje da ekonomija ide tim putem nego da imamo nekakav formalni dokument koji, kako je gospodin Popović rekao, kao – kakav vi novi model rasta imate kad nemate bilo kakav dokument. Ovo je postkrizni model ekonomskog rasta i razvoja Srbije 2011. do 2020. godine, u čijoj izradi su učestvovali neki od naših vodećih ekonomista, neki od njih i savetnici premijera.
Mislim da je pristup koji je tu pokazan mnogo važniji od činjenice da li je to nekakav dokument koji je usvojilo neko vladino telo pa stoji na sajtu Vlade. Imali smo na desetine različitih ekonomskih dokumenata u prošlosti koji su bili zvanični elementi, pa od toga nije bilo ništa. Uostalom, ne sećam se da je pre 2000. godine npr. Vlada usvojila dokument da godišnja inflacija bude 100000%, pa se ipak to u realnom životu dešavalo.
Bilo je dosta zamerki kada govorimo o merama Vlade u krizi, ali rekao bih da sam apsolutno za liberalni kapitalizam i naša politička stranka, čini mi se da je i radom u proteklom periodu pokazala da je za to, ali je i činjenica da, kada se desi kriza, onda i najliberalnije zemlje sveta, kao što su SAD, na primer, pristupe određenom državnom intervencionizmu.
Jer u situaciji kada vam preti kolaps tržišta, kada kolaps tržišta može da dovede do propasti celokupnog ekonomskog sistema, onda je sasvim logično da država interveniše u pokušaju da obezbedi makroekonomsku i finansijsku stabilnost. To je radila Srbija, ali je takođe, a to niko nije rekao, bila jedna od retkih zemalja koja npr. ni dinar od svojih sredstava poreskih obveznika nije uložila u nekakve banke, da ih izvuče iz kolapsa u kome su se nalazile.
Danas slušamo priče o tome kako je javni dug visok, a niko neće da kaže da je npr. 50% strukture direktnog duga države, unutrašnjeg, obaveza stare devizne štednje koju vraćamo od 31.5.2002. godine, pa treba da je vraćamo zaključno sa 31.5.2016. godine. Dakle, svake godine 300 miliona evra poreski obveznici izdvajaju da bi vratili štednju koja je građanima uzeta pre 2000. godine.
Dakle, svake godine jedan most na Adi ili šest mostova na Beškoj, kako je izračunao gospodin Ilić, ode kao obaveza države prema onome što je dug koji je država napravila, a od koga nije moglo da se beži.
Naravno, bez obzira što zaista iskreno branimo ovaj budžet u potpunosti, mi ne bežimo i od toga da govorimo koje je mere Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja preduzelo protekle dve godine, koje su kritikovane kao subvencije kroz kredite, kroz subvencije privatnim preduzećima, kroz mere za nezaposlenost.
Mislim da su to neki rezultati koji ne treba da se kriju i građani treba da znaju da je kroz program mera za ublažavanje negativnih efekata svetske ekonomske krize, zaključno sa 13. decembrom 2010. godine, mala preduzeća u Srbiji su podigla 2660 kredita za likvidnost u iznosu od 47.499.393 miliona evra, da su podigla dinarskih kredita u iznosu od 204.152 miliona evra, da je u vreme krize bilo i investicionih kredita, govorim samo o malim preduzećima, ne govorim o realizovanim kreditima srednjih i velikih preduzeća, u iznosu od 64.757 miliona evra, 1292 investiciona kredita, da su kroz potrošačke kredite građani kupovali automobile, 11.208 u iznosu od 75 miliona evra, da je bilo i drugih vrsta potrošačkih kredita za poljoprivrednu mehanizaciju, nameštaj itd.
To su nekakvi rezultati koji su omogućili da u vreme kada je zbog pada ekonomske aktivnosti došlo do ozbiljne krize likvidnosti u srpskoj ekonomiji da se taj period prebrodi i da ekonomija nastavi normalno da funkcioniše.
Što se tiče subvencija privatnim preduzećima i tu smo čuli dosta kritika. U ovom trenutku, to je podatak koji je takođe proverljiv, aktivno je kroz sve kredite, reći ću vam tačno, 129 različitih projekata, koji zajedno donose preko 700 miliona evra investicije u Srbiji i otvaraju oko 20.000 radnih mesta. Za tih 700 miliona evra država je kroz subvencije privatnim preduzećima odobrila 70 miliona evra.
To jeste mera koja neće biti moguća u Srbiji kada budemo ušli u EU, ali to je mera koja u ovom trenutku ne može da se kritikuje zbog potrebe da imamo što više stranih direktnih investicija i ne verujem da neko može da kritikuje činjenicu da je u Leskovcu otvorena fabrika koja treba da zaposli 600 ljudi ili, kao što smo čuli, da je "Jura" korporacija nekakva maska koja treba da sakrije ne znam šta, da sakrije činjenica da je to strana investicija koja je od planiranih 1.000 ljudi došla do 1.300 radnika koji danas tamo rade, umesto da se vuku ovde po ulicama ispred Agencije za privatizaciju.
Postoji veliki broj takvih kompanija, nije ovo prilika da govorimo o tome, ali to nisu nikakve nevidljive mere, to nije ništa što je tajna i to nije ništa što nema rezultate. Možemo da govorimo o tome da li je moglo drugačije, ali nismo čuli ni jedan predlog. Potpuno smo otvoreni da čujemo na koji način možemo da imamo strane direktne investicije u Srbiji i kako to može da se desi da u Srbiji bude ekonomski bum u vreme kada postoji svetska ekonomska kriza.
Naravno, ovo su sve mere koje se odnose na vreme kada je 2008, 2009, pa i 2010. godine bila svetska ekonomska kriza. Mislimo da je to poglavlje na neki način zatvoreno. Zbog toga verujem da Vlada mora da se okrene ka novoj ekonomskoj politici koja podrazumeva da se pojača borba protiv birokratije, da bude mnogo manje korupcije i kriminala, jer su korupcija i kriminal jedna od najvećih barijera stranim direktnim investicijama i investitorima, da država mora postepeno da izlazi iz ekonomije, zato što je uvek bolje da se dinar iz budžeta manje da državi, a da se da mogućnost da ga nekakav privatni investitor troši, investira itd.
Ono što je ovaj budžet pokazao, a to je da Vlada ovolika kolika jeste, sa ovolikim brojem funkcija, postaje usko grlo srpske države ili privrede ili ekonomije i da mora da postoji potreba koja ne mora da bude politička, ali može ka decentralizaciji Srbije. To je u svakom slučaju jedan proces koji je jasno dobio podršku gotovo svih relevantnih političkih stranaka.
Različiti su predlozi na dnevnom redu, ali ću samo, pokušavajući da argumentujem da to ne znači skuplju državu, reći da npr. ove godine iz budžeta plaćamo preko 400 miliona dinara za funkcionisanje 29 upravnih okruga u Srbiji. Ako mi neko kaže šta ti okruzi rade, gde sede i predstavnici stranaka vladajuće koalicije, kakve rezultate donose, ako to vredi toliko, onda ću se prvi boriti protiv dalje regionalizacije i decentralizacije.
Postoji i u postojećim sredstvima mogućnost da se određenom preraspodelom napravi neka vrsta drugačije organizacije.
Kada govorimo o budžetu, onda treba videti i na šta ta sredstva idu. Zbog građana, 15,63% ide na rashode na zaposlene, na subvencije 4,3, na dotacije transfera 27,30%. Tu ću se zadržati na kritici koju smo dobili vezano za reformu penzionog sistema i da ove godine dotacija organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja 274 milijarde.
Penzije su preuzeta obaveza. Prošlo je 10 godina od 2000. godine i mogao je da se reformiše penzioni sistem, nije. Nećemo da se vraćamo unazad ko je sve tu priliku propustio, ali je sigurno da u ovom trenutku prava koja uživaju pojedini penzioneri nisu ista. Neko je ta prava stekao na pravi način, do kraja ispunjavajući svoj radni staž, neko nažalost nije, ali ne može stečena prava da ukinemo. Drago mi je što će Suzana Grubješić govoriti o tome na koji način podržavamo reformu penzionog sistema u narednom periodu u pokušaju da to bude mnogo manji deo nego što je sad društvenog proizvoda.
Kratko ću se osvrnuti na prateće zakone. Što se tiče akciza, naravno da je teško boriti se protiv podizanja akciza, pogotovo na cigarete, ali jeste ostao neki utisak da tu nije ostvarena, ako mogu da kažem, komunikacija sa stranim investitorima. Ono što smo mogli da vidimo u medijima, pretpostavljam da je moglo na drugi način da se to uradi. Jeste postojao određeni akcioni plan, ali mislim da je to neka poruka koju šaljemo budućim investitorima da treba da vodimo računa o tome.
Što se tiče efekata povećanog PDV-a, zalagaćemo se da vidimo da li tu može da dođe do određenih promena. Imamo još dovoljno vremena. U svakom slučaju, i to je jedna mera na koju je Vlada bila praktično naterana da bi imala veće prihode.
Što se tiče poreza na imovinu, želeo sam da kažem, to sam rekao i na Odboru za finansije ministarki i mislim da smo se složili, naravno da porez na imovinu ne može da bude socijalna kategorija, ali dok god ne budemo naterali sve građane Srbije da plaćaju porez na imovinu, u ovom trenutku veliki broj građana ne plaća porez na imovinu, dotle nije pravedno ili pošteno naplaćivati građanima koji inače uredno plaćaju porez na imovinu.
S obzirom da je to prihod lokalne samouprave, nadam se da će se lokalna samouprava, motivisana činjenicom da je država postavila gornji limit za porez na imovinu, potruditi u narednom periodu da obezbedi princip pravednosti i da naplati svim građanima porez na imovinu, jer ćemo jedino tako opravdati činjenicu da smo danas doneli ili donosimo odluku o povećanju stope poreza na imovinu.
Mislim da je i dobro što se ministarka na početku osvrnula na rokove. Govorili smo o tome. Bilo je i rebalansa budžeta i drugih zahteva. Ono što je za nas važno, da je makroekonomski ispoštovan sporazum sa MMF. Ne plašimo se činjenice da on ističe, možda se i produži, možda to bude sporazum koji će biti za nijansu niži od sporazuma gde povlačimo sredstva, gde ćemo samo imati obavezu da poštujemo određene kriterijume.
Mislim da je to u ovom trenutku važno za Srbiju, a prvi smo ušli u vreme krize u sporazum sa MMF, pa tada takođe nismo bili pohvaljeni, kao što smo sada kritikovani zašto taj sporazum ističe. Ne možemo da ga produžimo, jer je potpisan na toliko kliko je potpisan i traje i postoji mogućnost da se produži ukoliko bude volje obe strane.
Rekao bih na kraju i da rad DRI koju smo podržavali od samog početka i činjenica da je tokom prošle godine kontrolisala preko 70% sredstava, završavam, dokazuje da postoji i kontrola onoga što se troši. U svakom slučaju, nećemo stajati njima na putu. Oni treba da rade svoj posao, podnose prekršajne ili krivične prijave, ako ima za to osnova, ali nema osnova da se kritikuje činjenica da DRI radi svoj posao. Vlada radi svoj posao, Skupština radi svoj, DRI svoj, ali mislim da to nisu stvari koje mogu da prepliću jedna drugu.
Biće prilike za raspravu u narednom periodu. Podržaćemo ovaj budžet kao dokaz da je Srbija prošla teške dve i po godine ekonomske krize i recesije kroz način na koji neke druge zemlje u okruženju EU nisu uspele. Hvala.

Pre svega, da se zahvalim gospodinu Stevanoviću na konkretnim predlozima koje je izneo i to je u redu. To je politika jedne političke stranke i naravno da ćemo sutra, kad mi budemo u opoziciji, kritikovati budžet i da ćemo imati različit pristup kako to da se reši. Ali, neke stvari zaista ne stoje.
Kada govorite o dugu i o tome da je predvidiv jedino dug u svemu ovome, i to je možda tačno da je dug predvidiv, ali ne vidim šta je tu loše. Stalno se građanima priča o nekakvom dugu, kao da je ova Vlada došla odjednom iz nekakve države koja nikome nije bila dužna i koja je bila sjajna pa se zadužila unedogled.
Ovde na preko 30-ak strana imamo opis zašto se država zadužila. Ali, ako vi pročitate da mi moramo da platimo neisplaćene penzije poljoprivrednicima u iznosu od 61 milion evra, staru deviznu štednju koja je deo unutrašnjeg javnog duga u iznosu od 2.389.355.310 evra. Ako moramo da uzimamo kredite koji su veoma povoljni za obnovu energetskog sistema, ja ću vam samo pročitati pod kojim uslovima ova država uzima kredite. Čitaću ovaj što smo dobili od Rusa, pa da uporedimo.
Na primer, uzimamo po šest meseci libor plus fiksna marža 007. Uzimamo 0,75% troškove servisiranja, IDA krediti, na primer. Mogu da nađem bilo koji primer, uopšte nije nešto preterano važno. Ali, imamo dug prema Pariskom klubu, koji je inače posle 2000. godine, i sami dobro znate, smanjen, ali on je i dalje deo javnog duga od milijardu i 600. Londonski klub – 760 miliona.
Sve u svemu, ne postoji država na svetu koja se ne zadužuje. Znači, nema šanse. Ne postoji firma koja se ne zadužuje. Ako firma nije zadužena, ona ne radi dobro. Postoji samo pitanje kakav je vaš kreditni rejting i koliko ste vi pouzdan partner.
Ako imate mogućnost da se zadužite, onda je to dobra stvar, onda znači da možete da ulažete i da idete napred. Naš nivo duga je na 37-38% i to nije tako visoko. Kamo sreće da ova država u budućnosti popravi kreditni rejting pa da može i više da se zadužuje i više da ulaže.

Dakle, razlika nije tolika kao što je bila pre četiri minuta. Znači, država treba da se zadužuje, pitanje je samo gde? Ako posmatrate budžetski deficit od 120 milijardi, vi onda možete da kažete – hajde da ukinemo pola penzija pa će država biti na nuli ili će biti u nekom suficitu. Govorim o tome da je nemoguće nekakve nasleđene obaveze eliminisati.
Ovaj budžet je pre svega socijalna kategorija. Vi govorite o transferima lokalnim samoupravama, govorimo o penzijama, govorimo o socijalnim davanjima, govorimo o platama. Mi smo socijalna država. A to što povlačimo kredite je jedini način da koliko-toliko imamo nekakav razvoj, neke investicije i kakvo-takvo razvijanje infrastrukture.
Da li je idealno? Ne. Da li smo mi najbolja moguća vlada koja to čini? Sigurno da nismo. Ali, kažem da u ovom trenutku makroekonomski posmatrano ne može da se radi mnogo šta drugačije.
Ako imate jednu državu gde imate 18% nezaposlenih, ako imate razorenu infrastrukturu, ako imate činjenicu da smo deset godina daleko od EU – tu smo, gde smo i mi u tom okruženju radimo šta možemo. Govorim o tome zašto smo mi zaduženi u republičkoj vladi. Sutra vi kada budete ponovo u prilici, radićete to na drugi način. Ali, nijednu investiciju ne bih potcenjivao.
Mi ne možemo još uvek visoke tehnologije da dovodimo, ali ako 600 ljudi, izvinite, dođe da pravi čarape u Leskovcu, i to je dobra stvar. Ako dođu ljudi u Sombor, ako dođe "Dajtek" u Niš itd.
Što se "Fijata" tiče, to je zaista važna investicija. Ako 200 hiljada vozila treba iz Srbije da ide na tržište EU, ne vidim šta je to loše? Kasnimo godinu dana, godinu i po, ali, bila je kriza, "Fijat" i u Italiji ima svojih problema, ali mi idemo ka toj investiciji. Vidite koliko je poverenje da smo mi dali našim partnerima da ta sredstva stoje kod njih. Znači, nema nikakvih problema, sve će biti u redu. Hvala.

Izvinjavam se, vrlo ću kratko.
Što se revizora tiče, da ponovim hiljaditi put, neka čovek radi svoj posao, neka podnosi prekršajne, krivične prijave i kakve god druge. Videli ste da je naše ministarstvo omladine i sporta najbolje prošlo u toj reviziji prošle godine. Dakle, nemamo problem. Neka ljudi rade svoj posao. Imaju četiri puta veći budžet i treba ove godine, odnosno naredne, da zaposle još 75 ljudi.
Što se "Fijata" tiče, pitate zašto država? To je bio jedini način da "Fijat" dođe. Dakle, 2:1 je bila formula – na dva dinara ili evra ulaganja "Fijata" jedan dinar ulaganja države, obećanje da će dobiti zemljište, da će dobiti infrastrukturu. To je bio jedini način da dovedete "Fijat" u Srbiju. Nije postojao drugi način.
"Fijat" nije zanimalo da dođe u Srbiju pod nekakvim uobičajenim uslovima jer je mogao da ide u Rumuniju pod takvim uslovima. Mi smo procenili. Preuzimamo rizik na sebe, politički, ekonomski i svaki drugi. Mislimo da je bolje obezbediti takve uslove u Srbiji da bi došli i ovde proizvodili 200 hiljada vozila, zaposlili 2.000 ljudi, celu prateću mašineriju, nego da odu negde drugde a mi da kažemo – znate šta, mi nećemo da vam dajemo posebne uslove, nastavićemo da plaćamo 100 miliona godišnje radnicima koji dođu u 9 sati tamo, prijave se na posao i onda kroz ogradu izađu da obrađuju svoje bašte. Znači, mi smo hteli to da promenimo. Da li je plaćena neka cena? Jeste. Ali, ne vidim da je moglo drugačije.
Ako vi sutra dođete na vlast pa dođu "Folksvagen", "Krajsler", druge neke firme, bez ikakvih posebnih uslova, ja ću ovde prvi da vam čestitam i da vam skinem kapu. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, javljam se samo da se naslonim na ovu diskusiju i mislim da je dobro pitanje koje je otvorio kolega iz SNS, a radi se o tome da Vojska u Srbiji, kao i u svakom drugom delu sveta, dobija drugu dimenziju.
Čak i ako je preovlađujuća motivacija nekoga da se prijavi za profesionalno služenje vojnog roka to da nađe posao, to nikako ne bih gledao kao nekakav negativni kontekst. Naprotiv, mislim da je to samo prvi korak u domenu svesti jednog društva o tome kakvu ulogu vojska može da ima u jednoj državi.
Verujem da će u nekom narednom periodu, ako se ovakav trend reformi i modernizacije Vojske nastavi, a siguran sam da će se to desiti, da će to biti slučaj, Vojska iskoristiti i druge potencijale kojima raspolaže. To je jedna institucija koja ima i svoj unutrašnji značaj stabilnosti, koje je pokazala u proteklom periodu, i značajan ekonomski potencijal u jednoj državi koja dosta ima problema sa izvoznom orijentacijom privrede.
Mi danas sa ekonomske tačke gledišta govorimo o vojsci kao jednoj grani koja je već sada ne samo potencijalno važan faktor srpske izvozne ekonomije, kao o jednoj instituciji koja u bezbednosnoj politici Srbije igra odlučujuću ulogu i kao jednoj instituciji koja takođe u spoljnoj politici Srbije daje značajan doprinos evroatlantskom putu ove države.
Prema tome, cela ova priča o profesionalizaciji vojske očigledno ima jedan mnogo širi kontekst koji izlazi iz te tehničke stvari da od 1. januara 2011. godine će Vojska Srbije biti profesionalna vojska, već potpuno jedna promena slike institucije naše vojske u srpskom društvu i pravljenje jedne ozbiljne osnove da se potencijali vojske iskoriste na pravi način.
Dakle, da građani ne prepoznaju vojsku kao jednu silu koja u državi postoji, koju plaćaju poreski obveznici za, ne daj bože, vreme kada treba da nas brani od neke agresije, već da je to jedna organizacija i institucija koja daje ogroman doprinos i u mirnodopskom periodu i koja može da da veliki značaj razvojnim potencijalima naše zemlje.
Mislim da je zbog toga ova rasprava o profesionalizaciji prvi put u javnosti otvorila debatu o ulozi koju Vojska Srbije ima u mirnodopskom periodu i činjenici da Vojska Srbije u mirnodopskom periodu nije nikakvo opterećenje za poreske obveznike, da građani plaćaju iz svog budžeta da bismo za pet, deset ili 50 godina bili u prilici da ratujemo, već da Vojska Srbije ima veoma značajnu funkciju, čak i značajniju nego što je to za vreme ratnih dejstava.
Mislim da je takav jedan prilaz i doveo do toga da sva relevantna istraživanja javnog mnjenja govore o tome da se poverenje u vojsku kao instituciju povratilo i da je ona sada na jednom visokom, veoma respektabilnom nivou, iako smo u nedavnoj prošlosti imali veoma velikih problema koji su bili vezani za vojsku.
Dakle, iz jedne teške situacije ona izlazi kao institucija koju građani, i oni koji direktno tamo rade, i oni koji ne rade u Vojsci, prepoznaju kao instituciju u koju imaju dosta poverenja. Siguran sam da će se takav trend nastaviti i u budućnosti. Zbog toga je dobro što donosimo ovaj zakon.

Uključio bih se u ovu debatu zato što podržavam ono što je rekao gospodin Palalić da nam je potrebna javna debata.
Ne bih voleo da imamo dvostruke standarde i da kada je bila doneta rezolucija na koju se on poziva, ne sećam se da je bilo neke javne debate, ne sećam se da je bilo referenduma, da su građani Srbije pozivani na biračka mesta da daju svoj sud o tome da li Srbija treba ili ne treba u deklaraciji o Kosovu da proglasi vojnu neutralnost.
Prema tome, ako je to tako tada bilo, ne vidim zašto bi bilo sutra drugačije ako neka druga većina u Skupštini Srbije proceni politički, ekonomski ili bezbednosno da ta deklaracija treba da se promeni.
Drugo, drago mi je što je ministar Šutanovac rekao onako kako stvari stoje da to apsolutno nije nikakva deklaracija o vojnoj neutralnosti. Kao pravnik dobro znate da vojna neutralnost može da zaživi u nekakvoj praksi kada potpišete, kao što je to slučaj sa Švajcarskom, ugovor o tome da druge zemlje priznaju vašu vojnu neutralnost.
To što smo mi doneli 2007. godine u decembru ili novembru Deklaraciju o vojnoj neutralnosti, kazaću vam da vas je tada više brinulo kako će se završiti predsednički izbori 2008. godine nego šta će biti sa odlukom na KiM. To je bila suština cele te priče.
Priča o Deklaraciji o KiM je bila maska za pokušaj da se na predsedničkim izborima neformalno podrži tadašnji vaš kandidat Tomislav Nikolić. O tome se radi. Ne radi se ni o kakvoj vojnoj neutralnosti.
Danas živimo sa posledicama jedne takve deklaracije i moramo da imamo otvorenu debatu o tome kakav će biti budući bezbednosni put Srbije bez prejudiciranja, dozvolićete da svako od nas ima prava da kaže šta misli, kao što vi smatrate da država treba da uđe u taj kako kažete ODKB, ne verujem da je ODKB nastao juče.
Niko vama nije branio da uvedete Srbiju 2006. ili 2007. godine u institucije ODKB, a mislim ako gledamo istraživanja javnog mnjenja da nismo korektni prema građanima Srbije, jer 67% građana Srbije smatra da Srbija treba da bude deo nekog regionalnog, odnosno globalnog sistema bezbednosti.
Kada ih pitate da li su za NATO, onda je taj broj naravno manji. Možemo da govorimo da li je to 20 ili 25%, ali postoji svest kod građana Srbije o potrebi da Srbija bude deo globalnog sistema bezbednosti. Na nama je da damo određenu političku viziju o tome da li da budemo u Partnerstvu za mir, da li je to dovoljno, da li da budemo u NATO ili da se družimo sa zemljama u ODKB, ali u svakom slučaju, ne treba na građane prebacivati tu vrstu političke odluke.
Rekao bih da je zaklanjanje iza NATO sada postala nekakva uporišna tačka različitih političkih stranaka koje ne mogu da se udruže na nekoj drugoj temi. U ovom trenutku to nije tema za Srbiju i ne postoji ni jedna vlada koja može Srbiju da uvede tajno u NATO. Mi putujemo i u Parlamentarnu skupštinu i vaši predstavnici su članovi te delegacije i tamo razgovaramo o prednostima, o nedostacima, o svemu tome šta Srbija može da ima kroz Partnerstvo za mir, šta može da ima kroz NATO itd.
Prema tome, to je jedna normalna politika i ne vidim kako je moguće da jednu zemlju tajno uvedene u NATO, niti to može tehnički, niti to može da se desi politički, ali nam je neophodna rasprava o tome. Šta građani Srbije dobijaju takvom jednom odlukom? Da li je niži kreditni rizik? Da li su veće mogućnosti za strane investicije? Da li nam je veći stepen bezbednosti itd?
Prema tome, naš stav je poznat. Mi smatramo da put mora da bude i dalje put evroatlantskih integracija, da krajnje odredište naše treba da bude punopravno članstvo u NATO, ali dozvoljavamo, naravno, različitu debatu, različite argumente, ali nemate pravo da zaboravite da je odluka da 2006. godine uđemo u Partnerstvo za mir bila najveći korak Srbije ka NATO paktu.
I nemojte mi reći da 2006. godine nismo znali da će Kosovo proglasiti nezavisnost 15 meseci nakon toga. Vi ste znali to dobro, gospodine Palaliću, i oni koji vode vašu stranku, bolje nego ja. To što ste 2007. godine proračunali da politička neutralnost ili vojna neutralnost može da donese veću podršku građana na izborima, žao mi je, i tu ste promašili. Hvala.

Poštovani gospodine ministre, poštovani saradnici, poštovana predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, da se legitimišem odmah, vojsku sam služio u Kraljevu, posle negde dalje.
Mislim da je tema važna i da je politički veoma osetljiva jer se nalazimo u jednom novom koraku reforme koja se dešava u vojsci poslednjih nekoliko godina.
Krenuo bih od istraživanja javnog mnjenja na koji se poziva gospodin Pelević. Tačno, u tim istraživanjima javnog mnjenja koalicija vaše stranke i Bogoljuba Karića je trenutno u prednosti, ali po tim istraživanjima javnog mnjenja je i vojska institucija koja je jedna od najrespektabilnijih institucija u Srbiji danas posle institucije crkve. Nalazi se u samom vrhu. Mislim da je to priznanje građana onome što se radi u Ministarstvu i vojsci poslednjih nekoliko godina.
Ne bojimo se da politički pokrenemo teme koje možda u ovom trenutku takođe ne izazivaju većinsko raspoloženje građana o tome kako neki od nas misle, ali takođe je vojska bila institucija koja je rapidno pre nekoliko godina gubila svoj ugled, gde su svako malo vojnici nalaženi da su izvršili ubistvo, samoubistvo, da ih je neko ubio zato što su čuvali neke vojne objekte. Verujem da će se te stvari brzo otkriti.
Stvari se menjaju i zato ćemo mi podržati predlog zakona o ukidanju obaveznog služenja vojnog roka, zato što verujemo da je to važan korak u procesu uspostavljanja institucije vojske kao faktora koji će da doprinosi boljitku ovog društva, a ne kao faktora koji će da opterećuje budućnost Srbije.
Ona neka vojska na koju se pozivaju, velika, a koja je imala regrute itd, izblamirala je Srbiju i srpski narod tokom 90-ih godina, niti se znalo da li je srpska vojska, niti šta brani, i koga brani, niti od koga brani. Završila je tragično i na jedan najgori mogući način poništila sve one pobede koje je nekadašnja srpska vojska ostvarila pre toga i zbog toga je to vreme koga se sećamo sa velikim razočarenjem i ogorčenjem.
Sećamo se i toga, bez obzira na pesme o tome koliko se rado ili ne ide u vojsku, da je većina ljudi tražila svaki mogući način da izbegne poziv za mobilizaciju, da su ljudi ili bežali iz svog stana ili su bežali iz svoje države i da ste ih silom uteravali da služe vojsku i da se bore tamo gde je neki politički vrh to odredio.
Na početku ću reći da lično mislim da nisam za to da se referendumom odlučuje da li Srbija treba da bude ili ne bude član NATO jer 1999. godine niko grđane Srbije nije izveo na referendum da ih pita da li su raspoloženi da budu bombardovani 78 dana od strane NATO, niti je bilo ko te građane posle 78 dana pitao da li hoće da prekinu rat sa NATO koji smo na kraju dobili.
Važno je da profesionalizacija vojske predstavlja korak u stabilizaciji političkih i ekonomskih prilika u Srbiji. Danas kada govorimo o vojsci, govorimo kao o jednoj grani koja podstiče izvoz Srbije, govorim o faktoru koji podstiče političku stabilnost u Srbiji.
Dakle, smanjuje nivo političke nestabilnosti i svaki strani investitor kada investira u Srbiju, svaka banka koja kreditira privredu ili građanina Srbije i kada odlučuje o marži kredita koliko će plaćati firme u Srbiji ili koliko će pojedinci plaćati u odnosu na neku osnovnu cenu kapitala kroz euribor ili libor, ona kaže – ovde je niska politička stabilnost, marža će biti 4, 5, 6 ili 7%.
Svakako da uloga i pozicija vojske u Srbiji utiče i na svakodnevni život privrede i građana Srbije i što ona bude zauzimala jasniju poziciju u budućnosti to će i politička stabilnost biti na mnogo višem nivou i te premije rizika koju građani ili privreda plaćaju kada uzimaju kredite od stranih banaka će biti niže. Dakle, radi se i o nekim efektima koji su važni u svakodnevnom životu.
Ono što je posebno značajno, to je da se u poslednjih nekoliko godina promenila svest šta su zaista potencijali vojske.
Nije vojska grupa koja treba da brani Srbiju od nekog pitanja budućeg rata, to je sila koja odvraća potencijalne agresore na našu zemlju, ali pre svega to je jedna institucija koja može da donese neke koristi društvu, mnogo veće nego što je to bilo u nekom proteklom periodu.
Moram da kažem da u poslednjih nekoliko godina Vojska i Ministarstvo su imali značajne rezultate na tom vojnom planu i na planu ekonomije, na planu te vojne privrede, na spoljnopolitičkom planu, u činjenici da vi kroz tu vojnu diplomatiju nekada možete da komunicirate određene političke poruke i efikasnije nego što to može da se čini kroz klasičnu diplomatiju.
Dakle, naša odluka ili neke naredne vlade biće kakvo društvo u Srbiji želimo da imamo, da li želimo da budemo deo evroatlantskih integracija i da ovu zemlju u potpunosti uklopimo u taj koncept, za šta verujem da većina građana jeste ili želimo da stalno živimo u nekom okruženju, kao što je jedan od govornika ranije rekao, potencijalnih pretnji, ratova, sukoba itd.
Ova zemlja mislim da više nema koji rat da izgubi. Svaki koji je vodila u poslednjih 10 ili 15 godina je izgubila, sa sve tom velikom i silnom vojskom.
Strategija mora da se menja. Kosovo smo izgubili u ratu sa NATO paktom. Strategija mora da se menja. Moramo da vidimo kakva je budućnost i šta možemo da uradimo u narednom periodu i kako vojska može da doprinese da Srbija bude ozbiljnija, organizovanija, respektabilnija sila.
Uveren sam da je vojska svojim delovanjem u proteklih nekoliko godina više uradila za popravljanje imidža Srbije, ne ispalivši pri tom nijedan metak, nego što je uradila ona silna vojska koja je sve te ratove izgubila pre toga i na kraju ušla u sukob sa NATO paktom.
Kada govorimo o profesionalizaciji vojske, govorimo i o tome da bezbednost više nije deljiva kategorija. Vi ne možete da kažete – ovo je naša država, mi branimo Srbiju, ne zanima nas šta se dešava u Rumuniji, u Bugarskoj, u Češkoj. Videli ste ovih dana kako jedan čovek može da uzdrma celokupan bezbednosni sistem u svetu. Dakle, jedan pojedinac, koji je uspeo da se dokopa telegrama koje su američke ambasade slale u Vašington ili obrnuto, uspeo u roku od 24 časa da prilično uzdrma međunarodni poredak.
Protiv takvih stvari zajednički bezbednosni sistemi u budućnosti treba da se bore. Ako je pojedinac uspeo da uđe u takav sistem, ko nama ne garantuje da sutra neki drugi ludak ne može da se dočepa neke nuklearne bombe, rakete ili nekakvog ko zna kakvog sredstva i da u ozbiljnoj meri ugrozi mir u svetu?
Na takve pretnje ne može više da odgovori nijedna država pojedinačno. Na takve pretnje ne mogu da odgovore ni SAD pojedinačno, jer na ovom primeru se pokazalo da je i ta najveća vojna sila na svetu ranjiva. Dakle, o tome govorimo.
Svet ide ka drugačijoj klimi u budućnosti, ka novim izazovima, ka novim pretnjama. Ovde smo često slušali o tome kako je naše mesto u nekom drugom savezu itd. Šta je onda tražio predsednik Rusije Dmitrij Medvedev nedavno u Portugalu, kada je usvajan novi koncept NATO za narednih 10 godina?
On nije išao i rekao ili tražio odobrenje od Srbije da li može da se pojavi tamo, već je kao ozbiljan predsednik svoje države, na mestu gde se donose strateške odluke, štitio interes Rusije. Nije sedeo u Moskvi i rekao – nas to ne zanima. Vi ne čitate šta se danas dešava u svetu.
Vi ne čitate da NATO i Rusija postaju strateški partneri, da imaju u komšiluku Rusije problem koji je jednako problem i za Rusiju i za SAD, da sarađuju u borbi protiv terorizma u Avganistanu, da jedni drugima daju logističku podršku. Gde je tu Srbija? Na čijoj smo mi strani? Mi treba da ostanemo negde u vakuumu, ni tamo, ni ovamo, kao i uvek kada smo to činili u prošlosti. Na kraju, niti nas respektuju Rusi jer smo kao vojno neutralni, a suštinski nismo, niti nas respektuje druga strana gde prirodno kao zemlja pripadamo.
Kada govorimo o vojnoj neutralnosti, moram da kažem kakav je bio politički kontekst kada je doneta odluka o vojnoj neutralnosti. To je bio trenutak kada je zemlja išla ka jednom teškom političkom momentu, kada je bilo jasno da će Kosovo proglasiti nezavisnost, kada je bio interes da se održe predsednički izbori, kada je druga strana procenila da je bolje sačekati predsedničke izbore nakon proglašenja nezavisnosti Kosova, verujući tada da će Tomislav Nikolić, kao vaš kandidat, pobediti Borisa Tadića i da će se formirati neka nova Vlada.
Od tada su se, gospodo, skoro sve okolnosti promenile. Niti je Tomislav Nikolić tamo gde je bio, niti je protiv EU, niti su ljudi iz DSS na vlasti, niti imaju svog premijera. Dakle, okolnosti su se promenile u Srbiji, okolnosti su se promenile u svetu.
Naredni izbori, i tu podržavam ono što je govorio ministar odbrane gospodin Dragan Šutanovac, jesu prilika da svako kaže gde je i za šta se zalaže i nakon narednih izbora mi očekujemo da će jedna od prvih odluka Vlade biti predlog Skupštini da se ukine Rezolucija o vojnoj neutralnosti, jer je ona politički, ekonomski i bezbednosno neodrživa.
Ako na izborima pobede snage koje veruju u to, uveren sam da će neki koji su danas poslanici ovde opozicije biti takođe prisutni na toj sednici kada ćemo ukinuti tu odluku jer je sada jasno da je to politički neodrživa pozicija Srbije, ekonomski, bezbednosno, kako god posmatramo stvari.
Tada je bila doneta odluka jer je tada bilo neophodno praviti kompromis, pa je za Srbiju bilo mnogo važnije da dobije demokratskog predsednika i kasnije demokratsku vladu koja će se na pravi način suočiti sa izazovom proglašenja nezavisnosti Kosova, nego da govori o nekim stvarima koje tada nisu predstavljale prioritet.
Mislim da je važno reći da je međunarodna saradnja koju ima vojska kroz nekoliko projekata nešto što je zaista dramatično doprinelo porastu ugleda Srbije. Dakle, tu takođe moram da kažem da smo 2006. godine ušli u partnerstvo za mir, kada je DS bila opoziciona stranka, da je 2006. godine Vlada tadašnja usvojila odluku koja je omogućila predsedniku Srbije da sa tadašnjom državnom sekretarkom Kondolizom Rajs potpiše SOFA sporazum, koji nam je omogućio da nakon toga sa nacionalnom gardom Ohaja uspostavimo dobru saradnju. To su činjenice.
Dakle, tada je krenuo put Srbije ka evroatlantskim integracijama. U stvari, on je krenuo 2000. godine, politički, ali suštinski SOFA sporazum i Partnerstvo za mir su prvi korak Srbije ka evroatlantskim integracijama. Vi kada ste deo ta dva paketa, vi ne možete više da govorite o tome da ste deo samo evropskih integracija. Mi kroz te sporazume sarađujemo sa našim atlantskim partnerima.
Takođe, u junu smo doneli odluku o upućivanju međunarodnih misija Vojske Srbije na šest delikatnih mesta u svetu. To je u okviru UN. Radi se na tome da kroz misije EU naša vojska i policija takođe učestvuje. Otvara se prostor da pomognemo i tamo gde je danas najteže. Mislim da su to dobre stvari i da su to potencijali koje ova država u Srbiji u budućnosti treba da koristi.
Rekao bih još jednu stvar, a tiče se odluke o tome kada je treba doneti, da li Srbija treba da postane članica NATO. Uveren sam da treba. Novi koncept bezbednosti koji je usvojen nedavno u Portugalu nam predstavlja novi NATO koji se otvara i ka članicama i ka nečlanicama.
Saradnja između NATO i Rusije postaje sve čvršća. Mi smo to videli, kao članovi delegacije Parlamentarne skupštine NATO, nedavno u Varšavi, gde smo imali priliku da razgovaramo i sa predsednikom Parlamentarne skupštine i sa drugim članovima Parlamentarne skupštine NATO. Dakle, u tom procesu mi nemamo puno prostora da stojimo sa strane. Mi nemamo vremena da gubimo i da ispuštamo prilike koje se nalaze pred nama, jer je to mogućnost.
Nisam dovoljno uveren da vam kažem, ulaskom u NATO ćemo dve ili tri godine ranije ući u EU, ne treba davati takve olake izjave, ali vam otvara nove kanale komunikacije sa partnerima od kojih očekujete sutra da vam daju podršku da uđete u EU. U krajnjoj liniji, danas je NATO vojska na Kosovu. Ako hoćemo da branimo Srbe na KiM, valjda je interes ove države da sarađujemo sa vojnicima koji se nalaze na KiM. Da vam kažem da je jedini način da se srpski vojnik nekada u budućnosti vrati na KiM jeste da se vrati kao pripadnik NATO snaga.
Zašto je to tako, možemo da pričamo do sutra o tome. Ajde da vidimo kako sutra te stvari možemo da ispravimo. Hoću da kažem da je i ekonomski aspekt takođe važna stvar, kada govorimo o ulasku u evroatlantske integracije u potpunosti.
Analize pokazuju da su sve zemlje bivše Istočne Evrope imale određeni porast u stranim direktnim investicijama onog trenutka kada su donele odluku o punopravnom članstvu u NATO. Prosto to je jedan signal stranim investitorima da je to jedna zemlja koja prihvata nove standarde i da tu treba ulagati. Mislim da je to takođe jedan argument koji treba uvažavati kada se bude donosila odluka.
Uvažavajući naravno jednu tragičnu prošlost koju država Srbija ima, uvažavajući činjenicu da smo mi ovde bili 78 dana pod bombama. Svi zajedno smo bili bombardovani kada smo bili gađani. Niko nije gledao da li smo članovi ove ili one političke stranke, da li smo mladi, da li smo stari? Ali, duboko sam uveren da je to bio rezultat jedne pogrešne politike.
Ako nas je jedna pogrešna politika 1999. godine dovela pod NATO bombe, ajde da iz tog lošeg iskustva izvučemo neke dobre stvari, da iz negativne prošlosti otvorimo perspektivu za neke nove generacije koje dolaze u Srbiju, a ne stalno da od Srbije pravimo zemlju koja u permanentnom većem ili manjem sukobu sa najmoćnijim zemljama sveta.
Mi nemamo snage više da budemo u tom sukobu. Da li je on politički, da li je on vojni, da li je on ekonomski? Nema šanse. Ova država ima 40 milijardi evra BDP, pet, šest hiljada po glavi stanovnika, 300 evra prosečne plate, i sa tim potencijalima, ekonomskim mi ne možemo više da budemo protiv svih.
Ne možemo da opstanemo kao jedna crna rupa u regionu, Crna Gora, BiH, Makedonija sutra, i mi ćemo za 10 godina dočekati da Kosovo bude primljeno u NATO, a mi ćemo sedeti u Narodnoj skupštini i pričati kako je vojna neutralnost jedina održiva pozicija.
Zbog toga, zaista, iskrena i puna podrška ovome što radi Ministarstvo odbrane, ministru Draganu Šutanovcu, znamo koliko mu je teško da radi u određenim političkim ograničenjima, a najbolje upoznat od svih nas koliko potencijala gubimo zato što ta politička ograničenja postoje.
Doneo sam nešto da vam pokažem, ovo je poslednji list, odnosno broj Harward Busines rewiew, broj za novembar, gde se govori o tome, samo da pokažem gde smo mi danas, kako direktori velikih međunarodnih kompanija mogu da koriste vojna iskustva u vođenju kompanija, čitave naučne studije se prave po tom pitanju. Ne postoje više granice između vojske, kompanije, između bezbednosti.
To treba Srbija da koristi i to su potencijali kojima ova zemlja raspolaže.
Naša je odluka da li ćemo je koristiti ili ne. Ja sam uveren da ćemo ih koristiti u budućnosti, vodeći računa o svemu onome što se dešavalo u prošlosti, ali samo kao negativno podsećanje da smo jednom kao država i kao narod grešili i da nam se to nikada više ne desi. Hvala.

Poštovana ministarko, poštovana predsednice Skupštine, poštovani narodni poslanici, mislim da je ova rasprava koja se odigrava bez direktnih TV prenosa još jedan argument da te prenose ne treba ukidati, jer je očigledno da, kada prenosa nema, nema interesovanja ni za neku veliku raspravu.

Hoću još jednom, kao član Odbora za finansije, da izrazim zahvalnost ministarki što je bila jutros na sednici Odbora i što nam je dala neka dodatna objašnjenja vezana za rebalans budžeta, koji u svakom slučaju predstavlja, rekao bih, ostvarenje budžeta koji smo usvojili krajem prošle godine.

Želim da se osvrnem na atmosferu koja je tada vladala. Sećamo se da je bilo dosta skepticizma u Narodnoj skupštini, čak i u stručnoj javnosti, da li je taj budžet realan, da li će prihodi biti toliki koliki su projektovani, bilo je dosta komentara da je to preoptimistički budžet i da su očekivani prihodi od PDV-a suviše optimistički postavljeni.

Međutim, ako pogledate obrazloženje predloga rebalansa i kada uporedimo kolone onoga što je projektovano, indeksa koji je ostvaren sada kada govorimo o rebalansu, videćete da su to brojevi između 98 i 102-103, što govori da je država već krajem prošle godine, bez obzira na tešku ekonomsku krizu, imala jasan cilj šta želi da ostvari budžetom i jasnu projekciju i prihoda i rashoda.

Tako da se ovaj rebalans u velikoj meri uklapa u ono što je usvojeno krajem prošle godine, što je dobro, dakle imamo ozbiljnu prognozu i možemo biti, primenjujući tu istu metodologiju, optimisti kada govorimo o budžetu za 2011. godinu, a ovo što danas govorimo jeste, pre svega, rekao bih vršenje socijalne funkcije države.

Dakle, u vreme teške ekonomske krize se neki tradicionalni ekonomski, tržišni modeli sklone u stranu, država mora da pomogne najugroženijim građanima i tu nemate nekog velikog izbora, i mi smo, kao Vlada i kao Narodna skupština, svedoci toga da je praktično država više nego što je to neophodno u nekoj normalnoj i zdravoj ekonomskoj situaciji vršila svoju socijalnu funkciju i ovim rebalansom mi praktično verifikujemo ono što je učinjeno u nekom proteklom periodu.

Ono što je važno za kreditni rejting ove zemlje i uopšte za integritet Vlade, jeste činjenica da je MMF koautor, ako mogu tako da kažem, rebalansa o kome danas govorimo i koji ćemo usvojiti. To, u vreme kada se Irska, koja je godinama predstavljana kao primer šta znači ubrzana i uspešna evropska ekonomija, odluči da se obrati MMF-u, dodatno govori o tome da je Srbija učinila pravu stvar kada je 2008. godine zatražila pomoć od MMF-a i ne slažem se, kao što je rečeno u prethodnim diskusijama, da je Srbija kasnila. Meni se čini da je Srbija prva zemlja u regionu koja se obratila MMF-u, i to je učinila u pravom trenutku.

Kada kažemo da je budžet socijalno orijentisan ovim rebalansom, postavlja se pitanje, a to je za nas veoma važno, da li je budžet reformski. Naravno, kada imate naglašenu socijalnu komponentu, on ne može u isto vreme da bude i reformski budžet i on, u svakom slučaju, predstavlja, u ekonomskom smislu reči, preživljavanje do nekih boljih vremena, koja očekujemo u 2011. godini, a koja možemo s pravom očekivati na osnovu ekonomskih indikatora iz 2010. godine.

Dakle, ono što je posebno važno i ohrabrujuće, to je treći kvartal, koji govori o tome da neko naše očekivanje o nekom rastu društvenog proizvoda iznad 3% tokom 2011. godine nije nerealno i da može da bude nešto sa čim možemo da projektujemo neka ekonomska kretanja u toku 2011. godine.

To je važno zato što će nam to onda omogućiti da imamo budžet koji će biti više reformski, a manje socijalni. Jer, ako jedna država čini ubrzane i hrabre reforme, manji broj njenih stanovnika ima potrebu da se država o njima socijalno stara. Tako da je naše uverenje da ovo što se dešavalo tokom 2008, 2009. i 2010. godine jeste bio adekvatan odgovor Vlade Republike Srbije, Ministarstva finansija, na naglašenu potrebu da u vreme krize država ima mnogo veću funkciju nego što je to potrebno kada je ekonomska situacija normalna i kada tržište u takvoj normalnoj ekonomskoj situaciji funkcioniše na najbolji mogući način.

Ono što je dobro i što se u ovom rebalansu takođe vidi, to je da je, verovatno pritisnuta i tom krizom i pritiskom javnosti da se smanje troškovi koji nisu možda najneophodniji, država ušla, rekao bih, u taj jedan ipak reformski deo. Ne u punoj meri, ali u meri koja se tiče redukcije, odnosno smanjenja javne potrošnje, smanjenja administracije, uvek dodatnog odlučivanja da li da se određena sredstva potroše ili ne, i ja mislim da je to važno zadržati u toku 2011. i 2012. godine. Jer ćemo samo pravljenjem jasno orijentisane reformske vlade moći da tražimo na narednim izborima poverenje građana za novi mandat.

Zato mislim da je pitanje rekonstrukcije Vlade ključna stvar. Možda ne toliko u ekonomskom smislu, jer znamo da ukidanje sedam ili deset ministarstava, ako gledamo kvantitativno, neće dovesti do dramatičnih ušteda, neće dovesti gotovo ni do kakvih ušteda, ali će biti jasna politička poruka da razumemo očekivanja građana, da nam je 2008. godine, kada smo formirali Vladu, jedini zadatak bio da okupimo sve stranke koje hoće da zadrže evropski kurs Srbije, pa je samim tim Vlada bila velika i glomazna, sastavljena od 25 ministarstava, i da smo tada pravili neke kompromise koji su bili nužni da bi se osnovni put ove države održao, a da je danas, 2010. godine, vreme drugačije.

Zbog toga se G17 plus zalaže za radikalnu rekonstrukciju Vlade koja će biti korak napred u upravljanju sredstvima i korak napred u tome da u narednim godinama što manje socijalnih funkcija bude na teretu državi.

Hoću, takođe, da kažem da je, po našoj oceni, država bila veoma aktivna u protekle dve i po ili tri godine za vreme krize i da je najvažniji rezultat te aktivnosti upumpavanje likvidnosti i, rekao bih, zbog toga direktno mnogo manji pad društvenog proizvoda tokom prethodne godine i ovaj očekivani rast tokom 2010. godine. Dakle, podrška koju su banke dale i privredi i stanovništvu kroz subvencionisane kredite je mera koja je u dobroj meri smanjila intenzitet ekonomske krize.

Naravno, ne možete nikada unazad da računate šta bi bilo da država nije tako intervenisala, nema baš tako preciznih instrumenata, ali uveren sam da bi kriza mnogo oštrije pogodila Srbiju i njenu privredu i njene građane. Zbog toga je još jednom važno da naglasimo da je tu zaista uloga države bila ključna.

Ono što je takođe važno, to je podrška novim investicijama. Nekoliko puta smo govorili o tome. Bez obzira na osporavanja od strane opozicije i jednog dela stručne javnosti, podrška za nove investitore, za zapošljavanje novih ljudi, jeste bila ključna poluga da, koliko-toliko, održimo izloženost stranih direktnih investicija ka Srbiji u toku 2010. godine. Prosto, kreirali smo jedan ambijent koji je mnoge od investitora naveo da ipak dođu u Srbiju i ulažu, bez obzira na to što nije formalno članica EU, i to je sigurno mehanizam koji će država u narednom periodu, u većoj ili manjoj meri, zadržati.

Najveći problem koji se javlja je pitanje duga. Ako statistički posmatramo, mislim da država nije prezadužena. Ona je ispod 40%. Mastriški kriterijumi kažu da država može da ima javni dug 60% od društvenog proizvoda. Mnoge evropske zemlje su iznad toga. Ali, ono što je zabrinjavajuće, to je ubrzani trend koji se desio u poslednjih nešto više od godinu dana.

To je rezultat ne politike države, već rezultat nužde u kojoj se država našla zato što je zbog finansijske krize u svetu došlo do realnog pada prihoda, i država, ako je želela da očuva postojeći nivo ekonomske aktivnosti, nije imala drugi način nego da povećanim zaduženjem omogući da se njene funkcije održavaju u tom periodu. Tako da mi ovo zaduženje vidimo kao meru nužde, koja je bila dobra i neophodna.

Ono što je za nas važno i ohrabrujuće jeste činjenica da smo pre nešto više od mesec dana doneli Zakon o fiskalnoj odgovornosti i na taj način praktično zakonski ograničili neko buduće zaduživanje države na 45% društvenog proizvoda, naravno bez restitucije. Samim tim, formula koju smo tada usvojili će nam i dovesti nekakav budžetski deficit za 2011. godinu na nivo 4,1. Dakle, taj zakon radi, nije kako su skeptici rekli, da to nema nikakve veze.

Kao što je rečeno u uvodu, zbog građana je važno reći da Srbija ipak jeste zemlja koja može da se meri sa svojim okruženjem, da mi očekujemo narednih godina, po ovom planu koji smo svi zajednički podržali, stope rasta posle 2011. godine iznad 5% društvenog proizvoda, da je plan za EU između 1% i 1,6%, za svet je preko 4%, ali da mi moramo da se merimo sa zemljama Centralne i Istočne Evrope, gde je cilj da rast društvenog proizvoda takođe bude otprilike iznad 5%.

To je jedini način da se ovaj trend koji je uspostavljen, a to je novi rast na bazi ne potrošnje, već na bazi rasta izvoza, u narednih deset godina održi i da na osnovu toga dobijemo drugačiju srpsku ekonomiju. Dakle, ne ekonomiju koja je zasnovana na potrošnji, privatnoj ili javnoj, već ekonomiju koja je zasnovana na proizvodnji, na izvozu, na tome da nam izvoz čini bar preko 50% društvenog proizvoda, a ne kao što je to situacija danas. Ali, danas ima rezultata koji nam ukazuju na to da će tako biti moguće napredovanje i u budućnosti. Ono što je malo pesimistički, ali to je ministarka jutros razjasnila na Odboru za finansije, jeste pad ovih investicija, ali verujem da je 2011. godina kada će birokratija manje smetati ljudima koji hoće da rade.

Rekao bih nešto i o zakonima koji se tiču finansijskog sistema, bankarskog sektora, Agencije za osiguranje depozita.

Podsetio bih i mislim da mi jesmo podneli taj amandman, lično sam ga podneo, da se osiguravaju depoziti na izvoz do 50.000 evra, da smo na taj način sprečili jedan već viđeni kolaps bankarskog sistema u Srbiji, jer ste imali sučeljene bar tri činjenice. S jedne strane, ljudi gledaju da propadaju vodeće svetske investicione banke (ne znaju građani toliko šta je investiciona a šta klasična banka), imate ogromnu finansijsku krizu, imate pritisak sećanja na ono što je bilo u Srbiji pre 2000. godine, kada ostavite novac u banci i ne možete više nikada da ga uzmete nazad, i imate pritisak, čak je bilo i u Skupštini, ka građanima da što pre svoje uloge podignu i mislim da je ta mera bila u tom trenutku ključna da se spreči onaj očekivani stampedo na naš bankarski sistem, koji je ozbiljno mogao da ga ugrozi, i mislim da je on u realnom životu prošao najteži mogući test.

Zato potpuno podržavamo ove predloge izmena finansijskih zakona, zato što mislimo da je dobro da država sada, kada nema krize i kada ne očekujemo da će u narednih godinu ili dve takva kriza da se desi, da kada se ona ponovo desi u ekonomiji, a to je logika, sigurno da će posle nekog rasta kriza doći, da država ima pravne okvire i instrumente da deluje upravo onako kako je rečeno, po principu najnižeg troška.

Dakle, najskuplje je za državu da, koristeći taj Zakon o zaštiti depozita, isplati ljude čiji bi depoziti eventualno bili ugroženi ukoliko bi banka otišla u stečaj ili bi izgubila dozvolu za rad, i dobra su ova rešenja koja daju još dva nova instrumenta i omogućavaju ono što je najvažnije za građane, da ne brinu za svoje uloge, a da, ako dođe do nekih problema, to država može da reši na za nju najjeftiniji mogući način. Tako da ćemo sa velikim zadovoljstvom podržati ove izmene zakona.

Rekao bih i nešto, pošto smo spojili mnogo tačaka, o Predlogu zakona o davanju garancije Republike Srbije u korist Eksport Development Canada po zaduženju RTB Bor. Mislim da je važno da građani znaju da je država odlučila da pokrene novi investicioni ciklus u Boru.

Dakle, imali smo tri neuspela pokušaja za izbor strateškog partnera. Nemamo više vremena da čekamo novog strateškog partnera, jer se može desiti da se, čekajući da Bor dobije strateškog partnera, sav potencijal izgubi, tako da je Vlada donela mislim dobru odluku da ide na jednu ozbiljnu investiciju, koja se sastoji iz većeg dela, to je izgradnja nove topionice i fabrike sumporne kiseline, i drugog, manjeg dela, a to je ulaganje u rudarsko-metaluršku opremu.

Građana radi, važno je reći da je to investicija koja je zaista pozamašna, ukupno iznosi 175 miliona evra, da se finansira od kredita Kanadske izvozne banke u visini od 135 miliona evra i Republike Srbije u visini od 40 miliona evra, da su uslovi za dolarski deo zajma, pošto je iznos kredita 101.250.000 dolara, šestomesečni libor plus 3,11% godišnje kamate, a za zajam u evrima šestomesečni euribor plus takođe 3,11% na godišnjem nivou.

Šta su efekti toga? Koji su očekivani efekti? Zbog čega država garantuje za kredit? Zbog čega daje sredstva iz svog budžeta da se pokrene proizvodnja u Boru i da se poboljša?

Efekti su vrlo merljivi. Kao rezultat te investicije očekujemo da se poveća iskorišćenje metala u Topionici sa 93% na 98%. Reći ću vam da je to na godišnjem nivou deset i po miliona dolara nove dobiti. Dalje, povećanje iskorišćenja sumpor-dioksida sa 50% na 98%, što je na godišnjem nivou 5,7 miliona dolara. Što je za građane Bora mnogo važnije od ovih 5,7 miliona dolara, to je ekološki čista proizvodnja. Dakle, rezultat ove investicije treba da bude Bor koji će živeti u normalnim uslovima, gde će deca moći normalno da žive.

Takođe važna stvar je povećanje godišnje proizvodnje zlata sa sadašnjih 350 na 800 kilograma godišnje, što je povećanje godišnje dobiti do deset miliona dolara. Dakle, ukupni efekti su 26,2 miliona dolara, i to je nešto što svakako jeste dobra vest i za ljude koji rade u Boru i za ceo grad, a kompanija sa kojom je Vlada napravila sporazum je jedna od vodećih svetskih kompanija u toj oblasti.

To su, mislim, dobre stvari i verujem da sve ovo što budemo izglasali na ovoj kratkoj sednici jeste pokazatelj da Vlada Republike Srbije, uprkos teškoj ekonomskoj krizi u kojoj radi svoj posao, zaista taj posao radi veoma dobro. Zbog toga, naša puna podrška ovim zakonima i očekivanje da će naredna godina omogućiti mnogo više prostora za reforme. Hvala.

Hteo sam da reagujem na navode da je to novi "Fijat" i prosto je neverovatno do koje mere se jedna od najvećih industrijskih investicija u Srbiji, koja se desila u poslednjih 20 godina, neprestano iz dana u dan ovde u Narodnoj skupštini obesmišljava, bez bilo kakvog razloga i bez bilo kakvog argumenta, i pokušava da se predstavi kao nekakav stranački projekat.
Ponosni smo na ono što su predstavnici naše stranke učinili da "Fijat" ponovo dođe u Srbiju i učestvuje. Ako pratite medija, vidim da ste dobro informisani bar o onome što znate o Egiptu, videli ste da je upravo u SAD predsednik kompanije "Fijat" najavio proizvodnju dva nova modela u Srbiji.
Sad se postavlja pitanje da li je za Kragujevac, grad koji je centar Šumadije, iz koga dolazi predsednik vaše stranke, bolje bilo vreme kada je postojala fabrika u kojoj su, da ne govorim pre 2000. godine, posle 2000. godine stotine miliona evra iz budžeta ubacivane samo da bi se sačuvao socijalni mir ili je bolje subvencionisati stranog ozbiljnog strateškog partnera koji dolazi u Srbiju sa željom da izvozi 200.000 automobila godišnje.
Koja to ekonomija koju zastupate garantuje da je bolji model koji znači gašenje vatre i ubacivanje sredstava bez ikakvog autputa iz te fabrike. O čemu pričate?
Dajte neki bolji predlog ili model ako mislite da za Srbiju nije dobro da "Fijat" bude u Kragujevcu, da izvozimo 200.000 automobila. Juče smo govorili o tome, država je subvencionisala sa 47 miliona evra zapošljavanje i novootvorena radna mesta i to je tačno, ali na to je došlo 600 miliona evra novih investicija, na to je došlo 17.500 novih radnih mesta.

Gospodine predsedavajući, ako mogu repliku na izlaganje Zorana Ostojića, a odnosi se na podatke, ali ne podatke, nego ocenu da Ministarstvo ekonomije daje hiljade evra za različite projekte.
U Hrvatskom saboru postoji jedna odrednica u Poslovniku koja kaže – ispravljanje netačnih navoda. To kod nas nema, ali ću sad pokušati da vam odgovorim konkretno brojevima i mislim da je to dobra prilika zato što se više puta ovde u parlamentu i u javnosti spekulisalo o tome koliko je sredstava dato i kakvi su efekti svega toga, vodeći računa o tome da Srbija nije jedina zemlja koja je danas u krizi i da sve moderne zemlje u krizi imaju mnogo veću ulogu države nego što je to u normalno vreme.
Zbog vas, gospodine Ostojiću, jer znam da ste vrlo ozbiljan narodni poslanik, a i zbog građana Srbije, da kažem da je ukupan broj odobrenih projekata, kao finansijska podrška za investitore u Srbiji, 114, a da je ukupna vrednost investicionih projekata, koja je na ovaj način data Srbiji, odnosno količina sredstava koja je uložena, 635,1 milion evra, da je ukupan iznos odobrenih podsticajnih sredstava od strane Vlade Republike Srbije 47,3 miliona evra i da je zahvaljujući tome broj novootvorenih radnih mesta 17.194. Vrlo lakom računicom doći ćemo do prosečnog iznosa podsticaja po radnom mestu od 2.486,8 evra.
Još malo podataka. Dakle, broj novih radnih mesta koji je otvoren po različitim okruzima zahvaljujući podsticajima koje je Vlada Republike Srbije dala; u Podunavskom okrugu je otvoreno 1.161 novo radno mesto, u Mačvanskom okrugu je otvoreno 1.215 novih radnih mesta, u Topličkom okrugu je otvoreno 1.500 novih radnih mesta, u Jablaničkom okrugu je otvoreno 1.554 nova radna mesta, u Zapadnobačkom okrugu je otvoreno 830 novih radnih mesta.
I reći ću još jednu stvar, to je to, broj novih radnih mesta po zemlji porekla investitora je takođe interesantan podatak, jer se ovde stalno govori o davanju sredstava nekakvim stranim firmama, što opet ne mislim da je loše. Dakle, broj novih radnih mesta po poreklu investitora, po zemlji porekla investitora Srbija 6.782, Nemačka 3.761, Italija 2.860, Velika Britanija 333, Južna Koreja 1.024 itd. Toliko o tome.

Gospodine predsedavajući, poštovana gospodo narodni poslanici, poštovana ministarka, ovo je jedna tema koja izaziva veliko interesovanje i svakako da u Narodnoj skupštini nije lako braniti predlog zakona o zaduživanju države i svakako je to tema koja ne može da vam donese političke poene. Svakako da to nije nešto što u predizbornoj kampanji bilo koja stranka vladajuće koalicije može da koristi kao adut i da kaže da je to dobro.
Ono što jeste činjenica, to je da Srbija, zajedno sa drugim zemljama iz okruženja, EU, pa i celog sveta, živi u vremenima teške ekonomske krize, u kojima država mora da reaguje, da se ne bi desio potpuni slom nacionalne ekonomije.
Ako je zemlja koja ima najjaču privredu danas u svetu, a to su SAD, reagovale tokom ekonomske krize i iz državnog budžeta dala stotine milijarde dolara da bi se sprečio kolaps finansijskog sistema, ne zato što je tamo neko voleo banke koje su došle na ivicu finansijske propasti, već zato što bi propast tih investicionih banaka dovela do potpunog kolapsa američke, samim tim i svetske privrede, onda je valjda logično da u vreme krize i druge zemlje, pa i Srbija, mnogo više intervenišu nego što je to bilo ili će biti u nekim srećnijim i boljim ekonomskim vremenima.
Politički posmatrano, mislim da nijedna vlada, nijedno ministarstvo finansija ili bilo koje drugo, u poslednjih nekoliko godina nije transparentnije izlazila pred poslanike i pred građane, obrazlažući i budžet i rebalans budžeta i reviziju budžeta i dodatne potrebe za finansiranjem, pa je tako to i danas.
Svakako da potreba da Vlada uzima komercijalne kredite od banaka nije najsrećnije rešenje. U nekakvoj teoriji bi bilo bolje da država Srbija ima međunarodni bond, da može da ga emituje na međunarodnom tržištu i na taj način da se zadužuje, ali čini mi se da je naš kreditni rizik još uvek visok, tako da nam taj instrument zaduživanja države još uvek nije na raspolaganju.
Isto tako, ušli smo u zonu kada emitovanje zapisa državnog trezora, zbog fluktuacije na deviznom kursu, nije više toliko atraktivna investiciona mogućnost i država se okrenula u ovom trenutku jedinoj mogućnosti, a to je podizanje komercijalnih kredita.
Na ovaj način, dodatnim zaduživanjem, mi povećavamo stepen zaduženosti države u odnosu na društveni proizvod. Prema podacima sa sajta Ministarstva finansija, taj stepen je negde oko 38%. Zakonom o fiskalnoj odgovornosti mi smo došli do rešenja da država ne treba da se zaduži više od 45%, bez restitucije, u odnosu na društveni proizvod.
Svakako treba pogledati prošlost i reći da je 2000. godine stepen zaduženja države u odnosu na društveni proizvod iznosio 169,3%, da je 2001. godine iznosio 102,2%, da je 2007. godine, kada je svetska ekonomija bila na vrhuncu, samim tim i ekonomska situacija u Srbiji znatno bolja, to bilo 29,4%, a da se ove godine približavamo cifri od 40%.
Dakle, svakako da to nije popularna mera i to nije mera koju je Vlada ili Ministarstvo finansija donelo sa oduševljenjem. U svakom slučaju, ako usvojite budžet, vi taj budžet morate da realizujete. Mislim da je Vlada Srbije u proteklom periodu učinila dosta koraka na smanjenju svoje potrošnje, na smanjenju potrošnje države i praktično smo došli do tačke kada ne postoji više mogućnost kratkoročnog smanjenja potrošnje, koji bi nam oslobodio sredstva koja su nam neophodna za izvršenje budžeta.
Naravno da u nekom narednom periodu, ako ova vlada ili bilo koja naredna vlada bude sledila program ekonomskih reformi koja podrazumeva da se ova država za narednih 10 godina promeni i da od nekakve države koja je zasnovana na uvozu i na potrošačkom rastu ekonomije, postane države gde će izvoz činiti 65% društvenog proizvoda, gde će rast biti zasnovan na izvozu, ali to je nešto što je projekcija, to je nešto što je želja svih nas, ali treba reagovati u situaciji u kojoj se danas nalazimo.
Smatram da jedna racionalna analiza mora da oda i priznanje merama koje je Vlada Srbije uradila u protekle dve godine, jer vi ne možete da živite van onoga kako jeste stanje u okruženju, kakvo je stanje u mnogim zemljama EU, kod kojih je odavno stepen zaduženja javnog duga u odnosu na društveni proizvod prešao nekakve kriterijume iz Mastrihta koji iznose 60%.
Naravno da se ovde postavlja pitanje zašto se mi zadužujemo, da li je to za nekakvu tekuću potrošnju ili za investicije, ali čini mi se da u ovom trenutku, u tom smislu, država ima prostora da u narednom periodu strukturu potrošnje poboljša. Dakle, ne može se samo količina ili obim te potrošnje smanjiti, ali svakako da se ta struktura u nekom narednom periodu može promeniti.
Ona predstavlja, nažalost ili na sreću, ali to je realnost i odnos političkih snaga i to je bilo i u ovoj vladi i u nekoj prethodnoj, a to će biti i u svakoj narednoj vladi, sve dok Srbija ne bude došla u situaciju da, npr, jedna stranka vodi Vladu, pa onda može u potpunosti da sprovodi svoj politički program, u skladu sa svojom ekonomskom doktrinom, a to se sigurno neće desiti u nekom narednom srednjoročnom periodu.
Smatram da zbog toga treba podržati predlog ovog zakona i mi ćemo glasati za njega, jer je to nešto što je veoma transparentno i jasno, to su uslovi koje je Vlada dobila. Mislim da smo i mi od predstavnika Vlade na Odboru za finansije bili na jedan korektan način obavešteni i o načinu na koji je cela procedura odrađena i o učesnicima same procedure. U krajnjoj liniji, svi poslanici i javnost su obavešteni o uslovima pod kojima se država zadužuje.
Ono što je opasnost u ovom delu zaduživanja jeste činjenica da je ovaj dug, praktično, u evrima i da ono što jeste bio rizik za banke, kada govorimo o kupovini trezorskih zapisa, dakle promena deviznog kursa, jeste opasnost koja se sada nadvija nad državom i u nekoj budućnosti, obzirom da je obaveza da se vrati iznos koji je u evrima.
Svakako, ozbiljnija promena deviznog kursa će dodatno opteretiti dodatno naš budžet, ali to ne znači da trenutna politika deviznog kursa nije dobra. Devizni kurs je na neki način slika stanja u kome se nalazi naša privreda i, bez obzira što njegove oscilacije izazivaju logično uznemirenje, pre svega građana i privrede, mislim da je politika koju vodi Narodna banka u ovom trenutku apsolutno opravdana. To se pokazalo u prethodne dve godine. Zbog takve politike deviznog kursa, pad privrednih aktivnosti u Srbiji je ipak bio manji u odnosu na neke druge zemlje u regionu.
Ono što je u narednom periodu zadatak Vlade i svih nas, to je, pre svega, bolje upravljanje sredstvima kojima svi zajedno raspolažemo, i Vlada i lokalne samouprave.
To što smo usvojili Zakon o fiskalnoj odgovornosti koji nas tera da do 2015. godine dođemo u situaciju da je deficit ne veći od jednog procenta društvenog proizvoda, to je jedno krovno rešenje koje predstavlja kvantitativno ograničenje za naše trošenje. Ono što je izazov u narednom periodu i mislim da je to i posao koji nas čeka na putu pridruženja EU, to je kvalitet trošenja sredstava.
Dakle, nije samo u pitanju kvantitet, koliko ćemo mi sredstava potrošiti, već i ono što potrošimo za koje svrhe nam služi i kakav je efekat svakog dinara koji se iz budžeta plasira i potroši. Zbog toga je meni bilo važno da iznesem ove podatke u delu koji je bio rezervisan za repliku.
U tom smislu rekao bih nešto i o ovom drugom kreditu. Dakle, ministarka je rekla dosta toga u uvodnom izlaganju vezano za garanciju koju država daje za zaduživanje JAT Ervejza, naše aviokompanije, ali mislim da u budućnosti ne bi bilo loše da i Odbor za finansije i narodni poslanici u procesu donošenja odluke o kreditima koje daje država, na primer za garancije javnih preduzeća, imaju uvid u plan trošenja tih sredstava, u bilanse stanja uspeha, keš lou tih preduzeća.
Nema ovde nekih velikih stručnjaka koji bi mogli o tome da govore, ali mi želimo da znamo kakva je ideja i na koji će način ta sredstva biti utrošena. Moramo da znamo rizik koji postoji da garancija države za zaduženje jednog javnog preduzeća u nekom narednom periodu postane obaveza države, jer je u ugovoru jasno precizirano da ako javno preduzeće ne može da vrati svoj dug taj dug će morati da vrati država.
Ako bismo pustili da se to javno preduzeće zaduži bez garancije države na finansijskom tržištu, nisam siguran da li bi uopšte mogli da se zaduže, a kamo li pod uslovima koji su praktično kao da se zadužuje država.
Dakle, mislim da u tom delu ne bi štetilo svima nama više informacija i argumenata koji bi nam dali dodatnu argumentaciju da takve zakone podržimo, da takva zaduženja podržimo i zato kažem da mi je drago što je u svom uvodnom izlaganju ministarka finansija rekla mnogo više o tome nego što smo mogli do sada da čujemo na Odboru za finansije.
Tako da verujem da ćemo i u narednom periodu i u ovom danu za raspravu u pojedinostima takođe dobiti još neke dodatne informacije koje će nas učvrstiti u tome da davanje garancija za jedno takvo zaduženje javnog preduzeća predstavlja deo strategije da to javno preduzeće izađe iz pozicije u kojoj se nalazi u proteklih nekoliko godina, da je to i deo možda nekakvog budućeg restruktuiranja tog preduzeća, privlačenje stranog partnera itd.
Veoma je važno da znamo da to nije nekakav iznuđeni potez koji treba samo trenutno da ugasi vatru ili požar koji je izbio, a da nema nekakve veće priče ili šire ideje kakav će biti rezultat svega toga, jer ako je naša garancija, garancija za gašenje požara i ako za nekoliko godina se ispostavi da garancija postaje obaveza države, nama će ili bilo kome drugom ko posle ove vladajuće koalicije bude donosio odluke biti mnogo teže da možda u budućnosti neke opravdane garancije dobiju za to podršku u Skupštini Srbije.
Bilo bi veoma važno da i po ovom kreditu i po nekim budućim kada je država garant imamo tu jednu raspravu koja bi nam dala nekakvu širu sliku o tome šta je ideja, jer priznaćemo svi, 51,5 miliona evra nije malo. Uostalom, mi imamo celu raspravu o tome da se država zaduži za 250 miliona evra.
Dakle, svakako da je način na koji se govori u Srbiji o zaduženju države u poslednje dve godine ipak jedan korak napred, veliki pritisak i medija i nekakvih nevladinih organizacija i stručne javnosti. I činjenica da naša država ima sporazum sa MMF mislim da ipak jeste jedan okvir koji čak i nekim poslanicima opozicije daje prostor da kažu i neku dobru reč o onome što Vlada i Ministarstvo finansija radi u protekle dve godine.

Što se tiče Fijata, vama je dobro poznato da je najskuplja proizvodnja Fijata u Italiji. U Italiji nije samo pitanje ekonomije, znate, to je firma i kompanija koja potiče iz Italije. Nije lako sada doneti odluku da se potpuna proizvodnja dislocira iz Italije.
Kada govorimo o Fijatu morate da znate, a znate dobro, da je Srbija od 2000. do 2007. godine dala nekoliko stotina miliona evra u kragujevačku Zastavu, takođe novac poreskih obveznika, samo da bi očuvala socijalni mir. Mi smo imali izbor između toga da nastavimo da gasimo parama poreskih obveznika socijalni mir, da nemamo nova radna mesta, da nemamo novu proizvodnju, da nemamo nove proizvodne modele ili da sa manje para podstaknemo dolazak strateškog partnera i otvaranje perspektive da proizvodnja automobila postane strateška grana izvoza, srpskog izvoza, što je nadam se uspeh koji treba svi da respektujemo.
Ne radi se ovde o jednoj političkoj stranci, ne misli niko da je to mogla da postigne jedna politička stranka, to je rezultat rada svih ljudi koji su zaduženi za oblast ekonomije i mi ne želimo da na sebe preuzimamo zaslugu i da kažemo – zbog naše stranke će za dve godine u Srbiji biti izvoženo 200.000 automobila, ali svakako je bolje dati stimulaciju po radnom mestu da se otvori fabrika koja će da izvozi 200.000 automobila nego davati za gašenje socijalnog požara.
Što se tiče tog hapšenja, da vas i to obavestim, a mogu i posle da vam u toku sednice ostavim dokument, upravo je na inicijativu Ministarstva ekonomije iz 2009. godine dopisom MUP, Ivici Dačiću, zatraženo da se pokrene istraga koja je rezultirala ovim hapšenjem i mi to hapšenje pozdravljamo, i svako drugo hapšenje ljudi koji zloupotrebljavaju svoj službeni položaj, bez obzira da li su ili nisu članovi bilo koje političke stranke.