Poštovana ministarka, poštovani saradnici, predsedavajuća, narodni poslanici, u ime poslaničke grupe želim da razjasnim nekoliko stvari. Rečeno je da smo mi, pretpostavljam da se misli na političku stranku, uništili Kragujevac, uništili Raču.
Prvo, bilo bi dobro da, ukoliko budemo imali dovoljno energije, sredstava i stranih investicija na način na koji smo uništili Kragujevac i Raču, da uništimo još neki grad u Srbiji koji se nalazi u teškom stanju, u kakvom su se svojevremeno nalazili Kragujevac i Rača.
Kragujevac je bio grad duhova. Fabrika koja zapošljava fiktivno ljude, koja je primila nekoliko stotina miliona evra iz budžeta da bi se ta fikcija održavala, a Vlada Srbije je, i mi to nećemo da kažemo da je to G17 plus, mi kažemo da je to projekat Vlade gde je učestvovao gospodin Dinkić, gde je svoj značajni doprinos angažovanjem dao i Boris Tadić, preokrenula to u potencijalno najvećeg izvoznika iz Srbije i fabriku koja će zapošljavati 2000 ljudi i nekoliko hiljada ljudi koji će biti kooperanti u svemu tome. Ne vidim šta je tu loše za Srbiju i šta je tu loše za Kragujevac i Raču.
Imali smo ovde ljudi ispred Skupštine, ispred Agencije za privatizaciju i nisu znali šta da rade. Nisu imali nikakvu budućnost. Dobili su fabriku koja zapošljava toliko ljudi, da ne mogu da rade samo ljudi iz Rače, nego i iz regiona. Otvara se takođe i fabrika u Nišu.
Možda je to vama smešno, ne ljutim se što se vi smejete. Mislim da svako ima pravo da na različit način tumači ovo ovde što se govori u Skupštini, ali nije fer, rekao bih, o predsednicima opština u Srbiji govoriti na taj način. To su vaše kolege, i gospodin Ničić, i gospodin Verko iz Kragujevca, i gospodin Vidoje Petrović. To su ljudi koji imaju poverenje građana u opštinama u kojima vode taj posao. Verujem da će u nekim narednim, a mi se zalažemo da to budu direktni izbori, biti izabrani direktno od građana i biti neki predstavnici na pravi način.
Za kraj, što se Mobtela tiče. Mobtel je, dragi prijatelji i poštovani građani, bila kompanija naša iz koje se finansirala jedna porodica u Srbiji. Mobtel je prodat na način na koji je to najbolje bilo moguće učiniti. U tom trenutku je dobijena ogromna svota novca.
Sada se kao narodni poslanik pitam – da li je naša obaveza bila da branimo interese jedne porodice ili jedne familije koja i dan-danas od tih prihoda živi, ili interes građana Srbije? Mislim da je odgovor vrlo jednostavan. Hvala.

Poštovana ministarka, poštovani saradnici, poštovani narodni poslanici, odmah ću da se osvrnem na pitanje – da li je ovo politički marketing ili nije i da li ima političke poruke ili nema.
Ima političke poruke. Mi smo politička stranka. Bili smo deo jedne široke predizborne koalicije Za evropsku Srbiju, kojoj su građani dali poverenje da vodi državu u narednom četvorogodišnjem periodu. Svakako da svaka od stranaka koja je bila deo te predizborne koalicije ima svoju politiku koju sprovodi u Vladi, jer smo za to dobili podršku od građana. Sa rezultatima politike koju sprovodimo mi u Vladi ćemo izaći na naredne parlamentarne izbore.
Nemamo nikakvu nameru da se krijemo iza institucija i da kažemo da nemamo politiku. Radimo predlažući ove zakone danas ovde i ono što je deo našeg političkog angažmana. Smatramo da rezultati takve politike omogućavaju i omogućiće građanima Srbije da idu brže ka EU, da bolje koriste fondove EU i da samim tim svi zajedno damo doprinos da se ova država približi ka jednoj modernoj, normalnoj i civilizovanoj državi, što je verovatno cilj svih nas.
Kada govorimo o regionima, naravno da nemamo ambiciju da imamo monopol na ovo pitanje i na ovu temu, i da kažemo – mi smo jedini koji znamo da izađemo u susret problemima regionalizacije Srbije. Nemamo nameru mi da čekamo neki opšti politički konsenzus, kada će se sve političke stranke dogovoriti i reći – sada je tema, sada možemo da govorimo o regionima i regionalnoj politici.
Preuzeli smo odgovornost da izađemo sa konkretnim rešenjima, na koji način Srbija treba da ide u susret problemu koji bi se rešavao, pričali mi o njemu ili ne. Podaci koje smo čuli na početku izlaganja o tome kakve su disproporcije u razvoju Srbije, u nezaposlenosti, u platama su vapaj Srbije da se nešto uradi po tom pitanju.
To je nešto što nas čeka na našem putu ka EU. To je nešto što je tema koju ne možemo da rešavamo onda kada dođe pritisak iz EU i kada nam kažu – sada morate da uradite nešto da vaša zemlja ima ravnomerniji regionalni razvoj. Onda mi kažemo – sada je možda neki rok, do kraja ne znam koje godine, da na tom pitanju nešto uradimo. Idemo u susret tom problemu.
Program koji ćemo izneti u narednih nekoliko nedelja je sveopšti politički program regionalizacije Srbije. Da se ne lažemo, bez politike nema regionalizacije Srbije. Mora da postoji politička stranka i političke stranke, politička volja građana Srbije da se desi regionalizacija. Na to dolaze ekonomski efekti i sve one prednosti koje građani Srbije treba da imaju sa procesom regionalizacije.
Ako ne možemo da uradimo odmah sve, ako ne možemo momentalno da promenimo Ustav, da uvedemo nove regione, možemo da uradimo ono što je moguće sada. Ovi koraci koje su neki danas nazvali političkim marketingom jesu nešto što je ipak realan politički korak i što je to jedna jasna politička odluka da izvršimo dekoncentraciju vlasti, da se u Srbiji prvi put, ako vam treba podrška za izvoz, ide u Užice.
Ako hoćete podršku za vaša mala ili srednja preduzeća iz Fonda za razvoj, da idete u Niš, ako hoćete da vidite šta se dešava sa zapošljavanjem, da idete u Kragujevac. Ako vas interesuje problematika regionalnog razvoja, da idete u Zaječar.
Nije mnogo i nije nikakav strateški preokret u ovoj zemlji, ali jeste nešto. Jeste prvi korak koji će odrediti, siguran sam, ovaj proces da ide u tom smeru da to više ne može da se vrati nazad.
Naravno, kada govorimo o tome i o dekoncentraciji institucija, naša misija nije da sirotinju jednako raspodelimo svima i da kažemo – Srbija je siromašna i sada to malo ili to ništa, dajemo svima da nemaju ništa. Naša je želja i naš je cilj da podignemo kapacitete u svim delovima Srbije, da sutra službenik u Leskovcu ili u Zaječaru, ili u Subotici ima taj, kako je rekao moj kolega "know how" da pristupi evropskim fondovima, da ne bude centralizovana država gde će se svi projekti pisati u Beogradu, gde će se sve pare prikupljati u Beogradu, a kasnije raspodeljivati po Srbiji. Uostalom, i filozofija EU je takva da nema centralizovane raspodele sredstava.
Ako hoćemo da Srbija bude, na primer, kao Poljska, koja je od 2004. do 2010. godine povukla 80 milijardi evra iz fondova EU, to je zemlja koja je iskoristila 100% sredstava iz fondova EU, onda mi moramo danas da razmišljamo o tome, kakvim kapacitetima da očekujemo kandidaturu Srbije za EU, koja je, nadamo se, u decembru na dnevnom redu sledeće godine. Ako je to politički marketing, onda je to u redu i ne bežimo od toga.
Ali, ako ne radimo mi taj posao ili ministri iz naše stranke u Vladi, mora neko drugi da radi, moraju da rade ministri iz neke druge stranke u ovoj ili nekoj narednoj vladi. Budite sigurni da je na poslednjem mestu ambicija da od toga pravimo politički projekat.
Da li će građani ceniti to što mi radimo po ovom pitanju, to će pokazati naredni izbori, ali mi ne možemo da kažemo da zato što neko misli da je politički marketing, mi nećemo da radimo svoj posao. Ako je neko ministar ekonomije i regionalnog razvoja on mora da radi taj posao, ako taj posao radi dobro, onda naravno ima veću podršku i on kao ministar i njegova stranka na čijem se čelu nalazi.
Da li je to politički marketing? U tom smislu jeste, ali politički marketing koji znači da nečim konkretnim što ste uradili za ovu državu vi motivišete ljude da vam daju podršku na nekim narednim izborima. To je vrlo jednostavno i mi od toga ne bežimo.
Kada govorimo o pitanju regionalizacije, često je, a to je za poslanike iz Beograda veoma važna tema, često je pitanje kakva je tu korist za Beograd, da li se na taj način uzima nešto što Beogradu pripada, da li Beograd gubi u procesu regionalizacije i kakvi će uopšte efekti biti za građane Beograda, našeg glavnog grada, koji je svakako razvojni centar koji pokreće celu Srbiju.
Siguran sam da će Beograd biti takođe značajan dobitnik u procesu regionalizacije zato što dekoncentracijom institucija, stvaranjem kapaciteta da se drugi delovi Srbije razvijaju brže u narednom periodu nego što se razvija Beograd, a svako ko je gledao ovaj novi plan razvoja Srbije u narednih 10 godina jasno se vidi da je neophodno da se regioni u Srbiji neravnomerno razvijaju da bi u nekom periodu do 2020. godine koliko-toliko dostigli neki civilizacijski nivo razvoja koji će biti prihvatljiv za sve.
Dakle, Beograd će biti dobitnik zato što neće biti u narednom periodu navale na Beograd, zato što to direktno utiče na svakodnevni život ljudi, na saobraćaj, na zapošljavanje, u krajnjoj liniji na kvalitet života.
To je jedan projekat gde mi ovom dekoncentracijom danas za koju ćemo se boriti činimo jedan mali, ali prvi i veoma važan i simboličan korak. Građanima Srbije jasno kažemo da je ovo proces koji je pokrenut sa dekoncentracijom, a da je to proces koji podrazumeva promenu mnogih zakona, u krajnjoj liniji, to je proces koji podrazumeva i promenu Ustava Srbije. Da li ćemo mi biti u Vladi koja će donositi tu odluku, o tome će svoju reč dati građani Srbije, a da će se ta odluka donositi u narednih nekoliko godina u Srbiji, to je apsolutno sigurno.
Važno je da kažem da mi nismo za neku vrstu egalitarizma i da se ne borimo za neku Srbiju gde ćemo reći – evo, za 10 godina će u Vranju biti stopa nezaposlenosti ista kao i na Starom gradu ili u Novom Sadu, itd. To je nemoguće, svaka zemlja ima krajeve koji su napredniji, koji imaju bolje ekonomske pokazatelje, koji vuku napred, ali je naša obaveza da preko države, preko agencija, preko fondova, preko ministarstava, preko političkog delovanja u krajnjoj liniji obezbedimo svima u Srbiji jednaku šansu da se sutra izbore i za domaće fondove koji su mali i za fondove EU koji su mnogo veći.
Kada to uradimo, kada omogućimo ljudima da imamo jednaku šansu, tu se naš posao i naša misija završava. Posle toga je sve u rukama lokalnih, regionalnih funkcionera, građana, ne samo funkcionera nego i drugih ljudi koji će se uključivati u različite vrste projekata koji će podržavati EU i tada ćemo moći da kažemo da smo posao regionalizacije na neki način zaokružili i završili.
Taj dan nije tako blizu, ali danas, usvajanjem ovih zakona, mi ipak činimo prvi korak koji je mali, ali nije učinjen nikada pre. Moglo je da se uradi 2001, 2002. ili 2005. ili 2010. godine itd. Učinjen je danas. Dakle, nije spektakularno ali je nešto vrlo konkretno i činjenica je da ćemo prvi put imati institucije koje su do sada bile centralizovane ili u Beogradu, smeštene u nekim drugim delovima Srbije.
Izrečene su mnoge kritike, ali ostaje naš poziv da svako da svoje predloge, svoje ideje. Mi posao regionalizacije ne možemo da izvedemo sami, ne možemo to da uradimo samostalno. Očekujemo podršku svih demokratskih političkih stranaka u Srbiji, njihove ideje i predloge i samo zajedničkim delovanjem na tu temu možemo taj problem da rešimo onako kako će biti najbolje u interesu građana Srbije.

Poštovani gospodine predsedavajući, poštovani narodni poslanici, poštovani građani Srbije, mislim da je danas važna tačka dnevnog reda i da ona nema neku veliku važnost na osnovu većine diskusija koje smo do sada čuli i pokušaću da se u potpunosti okrenem upravo onome što je tema danas i što je na dnevnom redu i da na samom početku ponovim jasan stav naše stranke.
Vi ste uostalom čuli šefa naše poslaničke grupe o odnosu prema deklaraciji, o potrebi da se ona donese, o rekao bih jednom istorijskom trenutku u kome se nalazimo i u kome sagledavamo ono što se dešavalo u prošlosti i pokušavamo da nađemo pravu meru i odnos.
Prema tome, i zbog prošlosti i svega što se dešavalo, ali pre svega zbog budućnosti građana ove zemlje i Srbije kao države, naravno da niko ne može da spori činjenicu i konstataciju da su tokom 90-ih godina na teritoriji bivše Jugoslavije izvršeni stravični zločini nad srpskim narodom, građanima Srbije, ali u isto vreme nažalost ne možemo ni da pobegnemo od utiska koji postoji u regionu u celoj međunarodnoj zajednici da kao Srbi iz tog sukoba, iz takvih ratova izlazimo sa epitetom najvećih zločinaca na Balkanu.
Sada se postavlja pitanje – kako je moguće da jedan narod, koji nikada nije imao epitet zločinačkog naroda, koji je imao slavnu istoriju, koji je imao slavnu prošlost, koji se uvek nalazio na pobedničkoj strani, na pravoj strani, kakav je to splet okolnosti, kakva je to igra sudbine da posle nekoliko godina, i pored stravičnih žrtava kojima je bio izložen, ponese epitet naroda koji je narod zločina?
Nažalost, to je posledica činjenice da oni koji su te zločine činili u naše ime i dan-danas nisu spremni da izađu i da odgovaraju, nego se kriju po prtljažnicima autobusa, kriju se i to je šamar svim građanima Srbije danas koji su živi, ali je dragi prijatelji, poštovane kolege poslanici, to šamar pre svega Srbima i građanima Srbije koji su tokom tih ratova bili žrtve zločina.
Dakle, oni koji su ubijali u naše ime i činili zločine, još dvojica njih se danas kukavički kriju i posle 10 godina zadaju novi šamar i novu blamažu i žrtvama zločina i celom srpskom narodu. Mislim da je danas i prilika i mesto da ih pozovemo iz Skupštine Srbije da učine jedan dostojanstven čin i da izađu pred sud, kao što su neki i učinili, i tamo dokažu svoju nevinost, jer i dalje, nakon 10 godina, zbog tih i takvih ljudi nosimo epitete kakve nosimo.
Postavlja se pitanje – zbog čega smo kao država i kao narod tako prošli? Mislim da je odgovor relativno jednostavan. Verovatno će istorija davati mnogo bolje razloge nego što možemo mi danas da damo. Odgovor je da jedini narod od naroda bivše Jugoslavije je bio srpski narod koji nije imao svoju strategiju, koji nije imao svoju jasnu nacionalnu politiku.
Jedini smo branili Jugoslaviju, dok su svi drugi bežali iz Jugoslavije. Jedini smo branili JNA, dok su svi drugi bežali iz te vojske i dezertirali. Vreme je pokazalo da nismo branili ni ideju Jugoslavije, ni ideju JNA, već da je to bila samo jedna maska i formula i lažna politika koja je trebalo da očuva privilegije onih koji su u toj državi i toj vojsci živeli dobro. Prošli smo tako zato što su drugi imali jasan cilj šta žele da ostvare i koju su cenu spremni da plate da bi ostvarili te svoje ciljeve.
Postavlja se pitanje – šta je izlaz iz svega toga i na koji način mi kao narod i država možemo da idemo dalje? Sigurno da je to poštovanje i pijetet prema žrtvama, ali pre svega snaga da izgradimo jednu mnogo moderniju i drugačiju Srbiju da bi žrtve koje su pale u budućnosti dobile svoj smisao.
Da li to možemo nastavljanjem sukoba i konflikata u regionu, u Evropi? Sigurno je da ne možemo. Sigurno je da je pravi put koji smo izabrali posle 2000. godine, sa većim ili manjim uspehom, sa više ili manje opstrukcija, sa više ili manje snage nas samih da raskrstimo sa stvarima koje su definitivno bile crni deo naše prošlosti.
Nameće se jedini logičan put, a to je prijateljstvo. Ako nije moguće prijateljstvo, onda partnerstvo s onima s kojima smo bili u sukobu. Kao najveći narod u regionu, imamo obavezu da budemo i lider u tom procesu.
Mislim da ono što ova država radi u poslednjih nekoliko godina, spremnost da učinimo neke stvari u poslednjih nekoliko meseci, otvara prostor da Srbija bude ponovo lider u regionu, da budemo partneri i prijatelji sa zemljama i narodima koji nas okružuju, da na taj način izgradimo jednu zemlju koja će biti razvijena, koja će biti moderna, i koja će makar deci i unucima ljudi koji su izgubili svoje živote i koji su bili žrtve užasnih zločina dati neku satisfakciju da tako žive danas i da bolje žive sutra.
To je neka pouka koju možemo kao građani, kao političari da izvučemo iz prošlosti. Ako opet zločine koji su se dešavali kao država budemo koristili kao energiju da nastavimo tim istim i lošim putem, da se i dalje sukobljavamo, da i dalje budemo crna rupa u celom regionu, onda i to što se dešavalo u prošlosti, ti ljudi koji su izgubili svoje živote i sve to će izgubiti bilo kakav smisao.
Moram da kažem da moramo imati snage da pružimo ruku i mi njima i oni nama, i NATO paktu, bez obzira šta kolege iz DSS pričale. Iskoristiću ovu priliku da se zahvalim Vojislavu Koštunici što je učinio odlučujući korak da Srbija postane član Partnerstva za mir, što je doneo odluku da Srbija priđe Partnerstvu za mir i koliko god se danas neki bunili, siguran sam da će u istoriju Srbije, a mi se kao stranka zalažemo za ulazak Srbije u NATO, ostati časno ime Vojislava Koštunice koji je učinio prvi i važan korak da Srbija postane član Partnerstva za mir i član NATO pakta.
Jedino na taj način, saradnjom s državama s kojima smo ratovali, partnerstvo sa našim neprijateljima iz prošlosti, spremnošću da napravimo jednu drugačiju, moderniju Srbiju, da budemo deo evroatlantske porodice naroda, jedino na taj način možemo garantovati da se takve stvari više neće dešavati u budućnosti. Ljudi koji su bili žrtve imaju zaista naše poštovanje, naš respekt, a ne da budu samo municija za nekakvu političku borbu i za naše međusobne obračune.
S takvim uverenjem mi glasamo za ovu rezoluciju, uvereni da je 21. vek vreme i prilika da govorimo o nekim lepšim stvarima i da ćemo sve nesreće koje smo kao narod i država u 20. veku proživeli koristiti kao energiju, kao stimulans, kao pouku da u 21. veku od Srbije napravimo modernu i organizovanu državu koja će biti lider u celom regionu i kojoj se u budućnosti ovakve stvari neće dešavati.

Poštovani ministre, poštovani narodni poslanici, imamo priliku svakog dana da čujemo, iz meni nepoznatih razloga, fiksaciju jedne parlamentarne političke stranke drugom parlamentarnom političkom strankom i mi smo u ovom parlamentu u svakom trenutku u protekle dve godine, a to ćemo činiti i do kraja mandata ovog parlamenta, trudili se i trudićemo se da duh parlamentarizma bude nešto što je iznad ličnih odnosa mržnji i otrovnih strelica, koje sigurno ne mogu da doprinesu da imamo bolji kvalitet zakona, a to je ono što građane Srbije u svakom slučaju najviše treba da interesuje i to je ono što je naš posao i zbog čega smo mi kao narodni poslanici plaćeni, a rekao bih parama građana Srbije.
Na različite načine u proteklom periodu pokušavao sam da odgovorim na takvu vrstu prozivke i kako god pokušate da komunicirate rezultati su uvek isti. Žao mi je što je tako i žao mi je što jedna najnovija politička stranka, nastala iz jedne starije političke stranke, pričajući o tome da je drugačija i da se promenila i da je od ovih ljudi otišla zato što su oni primitivni, nekulturni i ne znaju da se ponašaju prema svojim političkim protivnicima, vređaju ih itd. U proteklih godinu dana ili koliko to već traje ne vidim da se jezik kojim se koristi ta nova politička stranka razlikuje od onoga za šta oni svoje prethodnike, čiji su deo bili, optužuju.
Nemam načina, pokušavajući da se spustim na najniži mogući meni zamislivi nivo, da razgovaram i da komuniciram na taj način i u svakom slučaju nije vredno trošenja vremena, energije i novca građana Srbije da se bespredmetno replicira za svaku takvu stvar. Mi ćemo nastaviti da delujemo kao normalna i civilizovana poslanička grupa, trudeći se da se argumentima borimo za svoje zakone, za svoje birače i za interese građana Srbije.

Ako ste me tako shvatili, izvinjavam se. Meni nije teško da se izvinim u Narodnoj skupštini. Nisam imao nameru da vređam SRS, samo sam govorio o tome na koji način su poslanici, koji su bili deo poslaničkog kluba SRS, opravdali svoj odlazak od vas, pa sam povukao paralelu i rekao da ne vidim, ako ste vi takvi kakvi oni kažu da jeste, da su oni danas drugačiji. To nije bitno, to je jasna stvar. Mi nemamo nikad nameru da bilo koga vređamo ili da razgovaramo na taj način.
Što se tiče konstatacije gospođe Jorgovanke Tabaković, radi njene informisanosti, a i informisanosti građana, Ujedinjeni regioni Srbije su jedan politički projekat koji još uvek nije politička stranka i nemate razloga da brinete. Vi ste još uvek najmlađa politička stranka.
Verujem da ćete u nekom narednom periodu imati priliku i da na političkom terenu, na narednim izborima izmerite svoju snagu i sa drugim političkim strankama, i sa Ujedinjenim regionima Srbije. Kako će ko proći, naravno, tu svoju završnu reč daće građani Srbiji, ali mislim da svi zajedno treba da doprinesemo, nakon 10 godina demokratskih promena, da atmosfera u Srbiji, bar u parlamentu, bude drugačija, jer mi svi ovde predstavljamo građane Srbije i naša obaveza je da govorimo na način koji priliči Narodnoj skupštini.
Očekujte da ćemo mi to svakako činiti u narednom periodu, bez obzira na to kako druge političke stranke ili drugi poslanici u Skupštini budu imali odnos prema nama.

Poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre i saradnici, poštovani narodni poslanici, kako ko kome izgleda i ko je kome simpatičan, govorio sam juče o tome. Mislim da nije važno za raspravu i za kvalitet ovog zakona, ali dobro, danas je desetogodišnjica 5. oktobra, pa su se mnoge stvari u međuvremenu promenile, pa i međusobne simpatije i antipatije.
Što se tiče samog zakona, mislim da je on dovoljno diskutovan ovde i dovoljno je reči rečeno. Svoju diskusiju bih postavio malo drugačije. Mislim da mnogo govorimo o zakonu, a malo govorimo o građanima koji treba da budu korisnici jednog ovakvog zakona.
Kad govorimo i kad kritikujemo zakon, uvek treba da razmišljamo o tome kako je bilo juče, kako je bilo pre pet dana, a da zamišljamo i da verujemo u to da će mnogo bolje biti u nekom budućem periodu.
Dakle, problematika zaštite potrošača nije nešto što se rešava jednim zakonom ili jednim zakonskim ili podzakonskim aktom, to je, pre svega, proces ne samo u Srbiji nego u svim razvijenim zapadnoevropskim zemljama, ka čijim standardima i ka čijem partnerstvu, nadam se, Srbija stremi.
Hoću da kažem da sam zakon, za mene lično, nema nikakav problem kvaliteta, jer su nadležne institucije EU dale svoje mišljenje o zakonu. Koliko sam upoznat, i naš ministar trgovine je razgovarao sa evropskim komesarom Džonom Dalijem, koji je, takođe, da veoma pozitivno mišljenje i ocenio da je zakon jedan od najboljih u istočnoj Evropi iz te oblasti. Za nekog ko veruje da Srbija mora da bude što pre član EU, nema potrebe da u odnosu na tako izrečene stavove i mišljenja dajem nekakve supervizije ili da tražim nekakve dodatne analize.
Mislim da je zakon korak napred i to veliki korak napred u oblasti zaštite potrošača. Podsetio bih naše građane i gledaoce da je zakon o zaštiti potrošača samo deo jednog paketa od pet ili šest zakona koji reguliše oblast zaštite potrošača, dakle, tu je i zakon o oglašavanju na primer, zatim zakon o zaštiti konkurencije. Dakle, čitav set zakona o bezbednosti proizvoda, na primer, čitav set zakona koji se možda direktno ne nazivaju zakonima o zaštiti potrošača, reguliše oblast zaštite potrošača i mislim da smo tu, kao država, u proteklih deset godina napravili dosta koraka napred.
Rekao bih, takođe, da je za mene važno, i za našu poslaničku grupu, da duh zakona koji provejava, a kako ga mi razumemo, jeste jedan pokušaj da se svest u društvu promeni. Mi smo uvek imali jedan odnos gde je država iznad građana, gde građani stalno dobijaju informacije o tome kakve ih sankcije čekaju ukoliko ne ispune neke svoje obaveze.
Pa ne znam, ako ne plate električnu energiju na vreme, sankcije su te i te, ako ne plate račun infostana na vreme, sankcije su takve i takve, ako ne plate kreditnu ratu na vreme, sankcije su takve i takve. Dakle, stalno je bila jedna ofanziva ka građanima i, rekao bih, kampanja o tome, kakve posledice oni kao građani, kao potrošači trpe ukoliko ne ispunjavaju svoje obaveze. To je logično.
Kad kupujete neku uslugu i kad želite da ostvarite neku uslugu, bez obzira da li je kupujete, da li letujete, da li se lečite, za to na određeni način direktno ili indirektno plaćate. Postavlja se pitanje, i mislim da je to najveća stvar ovog zakona, koja su vaša prava kao potrošača, kao građanina, kad platite za određenu uslugu ili određeni proizvod.
Mislim da ovim zakonom, ovom raspravom i budućom nekom raspravom upravo ulazimo u suštinu da građani spoznaju svoja prava, da shvate da država ima obavezu da govori o pravima, da ih informiše o njihovim pravima i da im kao slabijim igračima na tržištu da podršku da se za svoja prava izbore.
Nije logično da se pojedinačni građani bolje na tržišnoj utakmici snađu, na tržišnom terenu, od velikih multinacionalnih kompanija, koje su jake finansijski, koje imaju dobar marketing, koje imaju dobar pi-ar, koje imaju sjajnu organizaciju, ali zato jeste tu država, zato jeste tu zakonodavna aktivnost, zato jesu različite organizacije potrošača, koje treba da brane interes građana.
Mislim da donošenjem ovakvog zakona mi otvaramo prostor da se govori o tome, da to ne bude jednostran proces gde imate određene obaveze, već da to bude proces gde neko brine o vašim pravima.
Mislim da donošenje ovakvog zakona, pored toga što ispunjavamo neke svoje zacrtane obaveze na putu evropskih integracije, jeste naš interes i mislim da je donošenje ovakvog zakona interes svih ozbiljnih kompanija koje posluju na srpskom tržištu.
Mislim da će oni koji ozbiljno nastupaju na tržištu, oni koji hoće dugo da ostanu u Srbiji, oni koji hoće da se bore za svoje potrošače kvalitetom usluge i odgovarajućom cenom, biti ti koji će pozdraviti donošenje jednog ovakvog zakona i koji će svakako pozdraviti uređenje oblasti zaštite potrošača.
Naravno, podržaćemo ovaj zakon. Verujem da će i drugi poslanici u Republičkoj skupštini. Mislim da je ovaj zakon samo jedna tačka u procesu jednog teškog posla zaštite potrošača i mislim da ovaj put kojim smo krenuli u ovoj oblasti još posle 2000. godine mora da se nastavi i moramo stalno da težimo ka novim i boljim rešenjima.
To rade i zemlje EU, to rade i SAD, gde je nivo zaštićenosti potrošača najviši. Moramo da koristimo njihova iskustva i da vidimo koje su to oblasti koje nas u budućnosti čekaju kao izazovi, koje oblasti u budućnosti treba da regulišemo i na koji način da obavestimo građane koja su njihova prava.
Razmišljajući o tome identifikovao sam četiri oblasti za koje može da postoji potencijalna opasnost odnosno kroz njih postoji prilika da građani na pravi način budu informisani o njihovim pravima i verujem da će nas u budućnosti mnogo više čekati posla u oblasti javne edukacije građana i nekih kampanja.
Danas sam video jedan liflet Ministarstva trgovine u novinama. Često možemo da vidimo liflete ili akcije Ministarstva zdravlja o tome kakva su naša prava i šta možemo da tražimo i da ne treba da pred davaocima usluga pognemo glavu, kao da je to što oni nama daju, kao da mi na to nemamo pravo.
Dakle, podizanje te svesti kod građana da znaju da za ono što plaćaju imaju pravo jeste jedna od one četiri tačke koje u budućnosti treba da budu veoma važne u nekoj državnoj aktivnosti, jer prosto naša je obaveza da kao ljudi koji predstavljamo građane u Skupštini, vi ministri koji predstavljate građane u Vladi, štitimo zajednički njihove interese.
Zatim oblast zaštite identiteta i privatnosti. Mi smo jedno tržište u razvoju. Dosta toga je nejasno u toj oblasti. Ne zna se tačno granica kada vi dajete neke vaše podatke nekoj kompaniji ili na nekom prodajnom mestu, do koje mere oni mogu da se koriste. Mislim da je dosta važno da o tome u budućnosti razgovaramo i da građani na pravi način zaštitimo od toga.
Zatim oblast advertajzinga, gde je važno da imamo jednu jasnu kontrolu o tome šta se reklamira na koji način, da li je ono što se kaže prava stvar, pre svega iz oblasti, na primer, različitih stvari koje su vezane za zdravlje. Mislim da smo tu kao država napravili jedan ogroman pomak, ali da nas sve veći i veći izazovi očekuju u budućnosti jer je to jedno tržište koje je vrlo kompetitivno i oni koji se na tom tržištu bore ko nekada i ne biraju sredstvo kako da dođu do krajnjeg potrošača.
Ono što je možda najveći izazov u budućnosti to je oblast visokih tehnologija, dakle Internet, telekomunikacije, direct mail-a. To je jedna oblast gde su tehnologije ispred zakonodavstva i nije se lako boriti sa činjenicom da se svakodnevno unapređuju kanali komunikacije, više neželjeni nego željeni sa krajnjim potrošačima i pretpostavljam da ćemo tu stalno nekakvim javnim kampanjama, podzakonskim aktima i sličnim stvarima obaveštavati naše sugrađane odnosno potencijalne potrošače o tome šta je u stvari narušavanje njihovih prava i koja prava oni zaista imaju.
To su nekoliko stvari koje su naš pokušaj da ovaj zakon osvetlimo na drugačiji način, a ne čisto pravno i birokratski. Sada ću iskoristiti ovu raspravu od sat i po vremena, kada ima pravo ko koliko da govori, da prekinem tačno u deset minuta.

Poštovana predsedavajuća, poštovana gospođo ministarko, poštovani narodni poslanici, mislim da smo danas na dnevnom redu zaista suočeni sa važnim predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu koji u stvari predstavlja implementiranje Zakona o fiskalnoj odgovornosti u sam Zakon o budžetskom sistemu.
S obzirom da smo se u proteklih 40 minuta delimično odvojili od teme, osećam potrebu da i narodne poslanike, a pre svega građane, ponovo podsetim na to o čemu mi danas ovde razgovaramo. Dakle, to je jedan zakon koji nema nikakvu apsolutnu stranačku obojenost, koji je potpuno stručni pokušaj da se javne finansije Srbije uspostave na temeljima koji će omogućiti njihovo srednjoročno i dugoročno funkcionisanje, a koje neće imati nikakve veze s tim koja politička stranka ili koja politička koalicija se nalazi na vlasti, u Vladi ili u većini u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Mislim da bi bilo dobro da ovaj zakon u tom smislu dobije mnogo širu podršku u Narodnoj skupštini, ali da mi, praktično, ako pažljivo čitamo termine, govorimo o 2015. godini, pa u nekim parametrima koji će fiskalni savet uspostaviti nakon toga, dakle, govorimo o više izbornih ciklusa koji će biti tretirani donošenjem ovog zakona, tako da ne vidim nijedan razlog da ovu jednu ozbiljnu i odgovornu raspravu pretvorimo u ispoljavanje ličnih simpatija i antipatija prema pojedinim ministrima. Ali, naravno, svako ima pravo da se za svoje stavove bori na način na koji misli da je to najbolje.
Reći ću, zbog građana Srbije, da ovaj zakon sigurno nije zakon koji će doneti nekakav trenutni boljitak i bolji život građanima Srbije i ne treba se voditi tom argumentacijom. To je jedan, rekao bih, tehnički i tehnokratski zakon koji uvodi red u javne finansije.
Polazi se od pretpostavke koja nije karakteristična samo za Srbiju, ona je karakteristična za sva više ili manje uređena demokratska društva, a to je da postoji jedna intencija i želja političara da javne finansije usklađuju sa izbornim ciklusima i da se jednom analizom može utvrditi da, kako se približavamo izborima, postoji pritisak da se možda troši više nego što je to moguće i što je realno, da bi se ta potrošnja pretvorila u nekakav izborni benefit.
Mi smo, kao država, u proteklih deset godina napravili ogromne pomake i ogroman napredak i ovih dana se obeležava desetogodišnjica promena koje su se desile. Kada kritikujemo sve ono što se desilo u proteklih deset godina, a često zaboravimo i mi sami koji smo deo vladajuće koalicije u proteklih deset godina, nikada ne smemo da zaboravimo, i hoću da podsetim i poslanike i građane Srbije da je u toj deceniji, koja je prethodila ovih deset godina demokratskih promena, bila jedna ekonomska situacija u kojoj je izgubljeno 150 milijardi evra potencijalnog društvenog proizvoda.
Dakle, kada danas govorimo o tome da li je povraćaj na jedan uloženi dinar ovoliki ili onoliki, to je vrlo ozbiljna analiza i zahteva potpunu argumentaciju, ali moramo da govorimo i o tome da je za deset godina Srbija izgubila 150 miliona evra potencijalnog društvenog proizvoda, pa možemo da izračunamo koliko je to penzija, plata i socijalne pomoći i koliko ljudi danas siromašnije i lošije živi zbog te činjenice.
Naravno, to je pitanje prošlosti i nemamo nameru da se bavimo time, imamo nameru da govorimo o tome šta ovaj zakon znači za javne finansije u budućnosti. Mislim da je dobro što je na kraju izabrana opcija da se kroz jednu formulu ide na prilagođavanje fiskalnog deficita koji je u skladu sa ekonomskim kretanjima zemlje.
Koliko je meni poznato, bila je prva varijanta da se ide jednim linearnim putem postepenog smanjenja fiskalnog deficita iz godine u godinu. Naravno, to je ignorisalo činjenicu da posle možda ekonomske recesije koja je bila protekle godine, nas čeka, nadamo se svi, neko bolje vreme u narednom periodu.
I onda uvođenje fiskalnih pravila koja eksplicitno, kroz formulu, regulišu iznos fiskalnog deficita na opštem nivou, na nivou države, svakako je jedna mera koja treba da omogući anticikličnost fiskalne politike, dakle, da u periodima kada ide dobro, kada je društveni proizvod blizu potencijalnog društvenog proizvoda, kada je rast veći, da onda imamo mogućnost da ostvarimo možda i suficit.
A u periodima kada je ekonomija u krizi da imamo prostora da imamo možda viši deficit od tog ciljanog deficita, zbog toga što je uloga države u krizi veoma važna. Mislim da je to naša država pokazala tokom 2008. i 2009. godine. Bilo je mnogo različitih kritika, sa različitih pozicija, zašto je država intervenisala 2008. i 2009. godine, ali mislim da ne postoji nijedna ozbiljna i odgovorna vlada u svetu koja nije koristila fiskalnu intervenciju da doprinese, spreči i smanji taj period koji se odnosio na pad privredne aktivnosti.
Vodeća svetska ekonomija je potrošila stotine milijardi evra, i to pre svega intervencijom u bankarskom sektoru, da spasi banke koje su bile pred kolapsom. Mi smo pomagali preduzećima kroz kredite koji su bili subvencionisani, da bi mogla da održe svoju tekuću aktivnost.
Mislim da je važno što smo predlogom ovog zakona regulisali da opšti nivo duga države ne prelazi 45%. Posebno hoću da naglasim, mislim da to do sada niko nije naveo, činjenicu da iza tog iznosa od 45% stoji odrednica da ta javni dug ne uključuje restituciju, što je veoma važno pitanje.
Jer, mislim da imamo jednu ekonomsku, političku i moralnu obavezu prema ljudima koji potražuju svoju imovinu koja im je oduzeta na nelegalan način, da to pitanje rešimo i da na taj način iskoristimo taj, rekao bih, gep koji postoji između 45% našeg duga, koga smo zacrtali ovde u zakonu o fiskalnoj odgovornosti i nekog duga koji se podrazumeva, mastrihtskim kriterijumima od 60%, dakle, da u tom nekom vakuumu možemo da izvršimo proces ispravljanja nepravde prema ljudima kojima je imovina nacionalizovana.
Pored tih elemenata koji se tiču opštih stvari, za ograničenje opšteg fiskalnog deficita države, plus javnog duga, mislim da je važna odredba zakona i intencija da se promeni struktura izdataka. Dakle, mi smo država koja ima najveće izdatke za penzije i za plate javnog sektora u regionu. Bez obzira što je u relativnom smislu taj izdatak visok, pojedinačne plate nisu visoke zbog toga što je naš društveni proizvod po glavi stanovnika prilično nizak.
Promenom ove strukture i odvajanjem većeg iznosa sredstava za investicije, mislim da je put koji će omogućiti pre svega održavanje postojećeg penzionog sistema na realnim osnovama i utvrđivanje osnove da u budućnosti korisnici penzija iz budžeta i javni sektor mogu očekivati realan rast plata, koji bi pratio naravno u potpunosti promene cena, dakle inflaciju, a u jednom delu rast društvenog proizvoda.
Moramo reći da u proteklih deset godina kao država smo trošili više nego što smo pravili, da je ta naša povećanja tražnja pokrivana iz visokog spoljnotrgovinskog deficita i zbog toga u narednom periodu te stvari moramo da izjednačimo.
Ono što je, takođe, za nas važno jeste činjenica da se uvodi nezavisno stručno telo - fiskalni savet. Rekao bih da mi kao Skupština pre svega verifikujemo predloge, ne bih rekao da mi biramo članove fiskalnog saveta, ali ne sumnjam da će i predlozi biti dobri, obzirom da dolaze od guvernera, ministra finansija, predsednika Republike. Dati su i određeni kriterijumi koji garantuju da će predložena kadrovska rešenja svakako biti u skladu sa potrebama da to bude jedno odgovorno i važno telo.
Mislim da u zakonu nije toliko naglašeno, ali da će praksa dovesti do toga da će postojati izuzetno bliska saradnja fiskalnog saveta sa DRI.
U nekom širem smislu te reči to su dva organa koja rade, praktično, isti ili sličan posao i probleme i muke koje smo svi zajedno imali, ali i podrška koju smo dali DRI i rast uticaja tog nezavisnost stručnog tela govore u prilog činjenici da tu postoji mnogo oblasti u kojima njihova saradnja sigurno može da da sinergetski efekat, a u svakom slučaju je definisano da DRI kontroliše rad fiskalnog saveta, ali verujem da tu neće biti mnogo posla i da će se taj posao raditi na pravi način.
Naravno, ovde je pitanje i prilika da odgovorim na primedbe mog dragog kolege gospodina Pastora, koji je veoma diplomatski, ali i vrlo otvoreno govorio o pitanju zakona o javnoj svojini. Da, mi jesmo rekli, kao Ujedinjeni regioni Srbije, da ćemo insistirati da se zakon o javnoj svojini nađe na dnevnom redu jesenjeg zasedanja Skupštine. Evo, to pred ministarkom, pred poslanicima, pred građanima, pred našim biračima ponavljamo i mi ćemo insistirati na tome.

Poštovani predsedničke, poštovani predsedniče Vlade, predsednice Skupštine, dame i gospodo ministri i narodni poslanici, na našu inicijativu i uz podršku Generalne skupštine UN, Međunarodni sud pravde je dao savetodavno mišljenje da Deklaracija o nezavisnosti Kosova nije u neskladu sa međunarodnim pravom.
Odluka suda je bila jedna od udarnih vesti u vodećim svetskim medijima. Opšti je politički utisak da je Međunarodni sud pravde u dobroj meri dao nedostajući legalitet odluke Kosova da proglasi nezavisnost od Srbije. Malo je bilo prostora za naše pravno tumačenje da sud nije odgovorio na suštinsko pitanje.
Nakon ovakvog ishoda pred najvišim pravnim telom UN, mi ne možemo i ne smemo zabiti glavu u pesak i ignorisati političku realnost. Ona je veoma nepovoljna za Srbiju. Ne možemo ići dalje napred bez sagledavanja dosadašnjih efekata i rezultata naše politike.
Naša spoljnopolitička inicijativa nije dala očekivane rezultate. Verovali smo da će presuda Međunarodnog suda pravde biti vetar u leđa naporima Srbije da se na polju međunarodnog prava ospori legalitet jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova. Verovali smo da su naši pravni argumenti takvi da mogu da promene političku realnost.
Izabrali smo sud, uvereni da će na polju prava pobediti pravo i da ćemo ojačani pravnim argumentima, overenim pred najvišom pravnom instancom UN, vratiti loptu na politički teren pred Generalnu skupštinu UN.
Izgubili smo pravnu bitku prošle nedelje. Vojna avantura je završena odavno porazom. Politika - Kosovo, pa tek onda EU - doživela je dvostruki poraz na izborima 2008. godine. Možda će neko reći da je ovakva konstatacija politički defetizam i moralna malodušnost na koju nemamo pravo. Čvrsto verujem da je to istina i da je suočavanje sa njom jedini lek od koga može da nam bude sutra bolje. Zato je važno što su predsednici vlada otvoreno rekli da je odluka suda teška i nepovoljna.
Gde smo danas i šta moramo činiti sutra? Dva su pitanja na koja odgovor mora dati Narodna skupština Republike Srbije. Da li smo u sličnim situacijama bili u prošlosti i kakve smo odluke donosili? Podsetiću sve, a mnogi su bili i učesnici toga, da smo u sukob sa NATO paktom ušli odbijajući plan u Rambujeu, koji je predviđao 10.000 vojnika NATO na Kosovu i nekoliko hiljada vojnika Srbije.
Rekli smo tada - neće strana čizma kročiti na srpsku zemlju. Ostvarili smo političko jedinstvo kod tog stava. Da li smo postigli zacrtan cilj? Šta je bio rezultat takve politike? Da li stotine hiljada Srba mogu da se pozovu na to tada ostvareno narodno jedinstvo i odluku Skupštine i vrate se na Kosovo? Ne mogu. Da li smo narodnim jedinstvom i demonstriranjem rešenosti da odbijemo kompromis izbegli bombardovanje? Nismo.
Da li smo skupštinskom deklaracijom sprečili dolazak 10.000 stranih vojnika na Kosovo? Nismo. Umesto 10.000, došlo je 40.000. Šta hoću da kažem? Ta i takva deklaracija nije uvažavala realnost i nije vodila računa o ljudima, o Kosovu, o ljudima na Kosovu i interesima Srbije, već isključivo o dnevnoj politici. Realnost je učinila Deklaraciju mrtvim slovom na papiru.
Šta smo postigli Rezolucijom iz 2007. godine? Sve je umrlo, živa je nažalost još samo vojna neutralnost. Šta da činimo danas da ne bi u neku sličnu situaciju došli sutra? Kako da donesemo odluku koja uvažava novu, a rekao bih pre staru političku realnost? Kako da Vlada sprovodi današnju odluku, a da ona bude osnov za pobedu, a ne novi poraz?
Odgovorna, mudra i realna politika je višestruko važnija od nacionalnog konsenzusa. Neophodno je da tražimo političko rešenje u UN, zajedno sa zemljama EU i SAD. Dakle, da današnja odluka bude osnov Vladi za kompromis, a ne za sukob, da pružimo ruku, a ne da okrenemo glavu, da demonstriramo odgovornost prema Srbiji i budućnosti naše dece.
Srbija nema snage za novo razdoblje sukoba sa najmoćnijim zemljama sveta. Ekonomija je krhka, na staklenim nogama. Narod grca u problemima, siromaštvo je prisutno svuda oko nas. Ljudi teško žive i sa neizvesnošću gledaju budućnost. Gledaju današnju Skupštinu, očekujući da im ulijemo optimizam i nadu, a ne pesimizam i strepnju.
Poštovani gospodine predsedniče, poštovani ministri, tom i takvom stanju u Srbiji pomoći nema ako ne nađemo rešenje u partnerstvu sa onima od kojih zavisi budućnost Srbije i naše dece. Biću krajnje otvoren i vrlo jasan. Ne vidim mogućnost da pred Generalnom skupštinom UN, koja je politički teren par ekselans, ostvarimo i odbranimo svoje interese bez podrške najmoćnijih zemalja sveta, dakle, bez podrške EU i Amerike.
Ako je, kako sami tvrdimo, politika pobedila na polju prava, jako teško se možemo nadati da politika izgubi na polju politike. Takvim tumačenjem ove današnje odluke pokazaćemo kritičan stepen nacionalne odgovornosti i patriotizma ili, kao što je rekao gospodin Dačić, ako opet krenemo pogrešnim putem, putem sukoba sa našim jedinim prirodnim partnerima, nećemo moći nikoga da optužimo za sopstvenu propast.
Mi po svaku cenu moramo omogućiti budućnost Srbiji i našoj deci i to mora da bude rezultat današnje odluke. Svi dobro znamo da je jedini održiv političko-ekonomski okvir koji garantuje razvoj, napredak i zapošljavanje Srbije ulazak u EU. To je naše tržište, izvor kapitala, jedina sigurna luka za naš brod. Taj zadatak da vodimo Srbiju u EU su nam pre svega dali građani Srbije na izborima 2008. godine.
Podsetiću vas sve, podsetiću i građane Srbije, da u najkritičnijem i najosetljivijem političkom trenutku u mesecima proglašenja nezavisnosti Kosova građani Srbije nisu imali dilemu, nisu poklekli i predali se. Nisu izabrali politiku sukoba sa EU i Amerikom. Glasali su za Evropu dva puta, prvi put za Borisa, drugi put Za evropsku Srbiju.
Glasali su Za evropsku Srbiju zato što su znali da je to jedina politika koja može da omogući normalan i uravnotežen razvoj ove zemlje. Mi smo imali dovoljno glasova da formiramo Vladu, ali zahvaljujući i političkoj i ljudskoj hrabrosti rukovodstva Socijalističke partije izabrali smo put koji je jedini mogući za ovu zemlju.
Nema ulaska u EU ako smo u sukobu sa EU i Amerikom, to je aksiom i to je mantra koja mora biti ideja vodilja svake naše političke odluke, i ove danas i svake naredne sutra, i tačka. Tu nema i ne sme niko da ima dilemu. Ova skupština predstavlja većinsku volju građana koji hoće Srbiju u EU.
Nakon današnje odluke Vlada mora da preduzme političku inicijativu koja će nam omogućiti da pred Generalnom skupštinom UN očuvamo i partnere i naše interese. Moguće je, ako interese budemo branili sa našim partnerima. Vlada je to uspešno činila do sada, ali sada će joj zadatak biti daleko teži.
Dakle, glasamo za današnju odluku sa čvrstim uverenjem da Vladi Srbije dajemo podršku, ohrabrenje i vetar u leđa da učini ono što je moguće, ponavljam, da očuvamo interese, a ne izgubimo partnere.
Poštovani poslanici, poštovani građani Srbije, ako budemo imali dilemu šta da radimo u budućnosti, vratimo se uvek u februar i maj 2008. godine, poštujmo jasno i nedvosmisleno iskazanu volju građana da nas predsednik države i Vlada vode u EU. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, mislim da današnji kvalitet rasprave sve nas mora da natera na razmišljanje o tome kako da ovako ozbiljnu raspravu ipak unapredimo.
Slažem se sa nekim svojim prethodnicima i tokom ovog samog zasedanja razgovarao sam i sa sekretarom Skupštine, moramo da nađemo način da ljude koje biramo na ovako ozbiljne funkcije, odgovorne, sa rokom od šest godina, moramo da nađemo poslovničke mogućnosti da im pružimo priliku da se i oni obrate nama, da se mi obratimo njima, da imamo kvalitetnu raspravu.
Na taj način ovaj izbor guvernera NBS, pored toga što smo ga unapredili činjenicom da ga više formalno ne predlažemo mi kao članovi Odbora za finansije, već predsednik države, što je mislim i logično i dobro rešenje, da tu raspravu podignemo za još jedan nivo, ne samo kada govorimo o guverneru, već o svim drugim značajnim funkcijama koje bira Narodna skupština, a nalazimo se u situaciji da praktično s ljudima koje treba da izaberemo u plenumu ne možemo da vodimo raspravu.
Uveren sam da će nakon izbora novog guvernera, a to je i prilika da kažem da će gospodin Šoškić imati svu podršku naše poslaničke grupe za izbor, verovatno imati priliku da u Skupštini razgovara sa poslanicima, da obrazloži svoj program, da nas upozna sa svojim idejama i na taj način da opravda podršku koju smo mu kao vladajuća koalicija dali. Izvesno je da će imati dovoljnu podršku da bude izabran za novog guvernera NBS.
Mislim da bi bolji kvalitet rasprave doprineo i većem poverenju javnosti i u instituciju Narodne banke i u novog guvernera NBS.
Što se tiče odlazećeg guvernera Narodne banke, rekao bih da se u Srbiji uvek dešavaju stvari koje su normalne, a to je da ljudi dobijaju pohvale za svoj rad tek kada napuste funkciju na kojoj se nalaze. Tokom svih godina dok vode neku funkciju, a govorim npr. o guverneru Jelašiću, najčešće se nalaze pod snažnim pritiskom, udarom javnosti i onih koji imaju šta da kažu o njihovom poslu, ali najčešće i nekompetentnih i polupismenih, koji o tome nemaju apsolutno nikakva saznanja.
Neću ovde ni idolopoklonički hvaliti odlazećeg guvernera Jelašića. Samo ću reći da je činjenica da je posao za koji je on bio izabran radio veoma dobro i veoma korektno, da je po zakonu njegova osnovna dužnost bila da čuva monetarnu stabilnost, da obezbedi funkcionisanje finansijskog sektora i da je Srbija u protekle dve godine, kao zemlja koja nije mogla da izbegne efekte svetske ekonomske krize, imala i realne i virtuelne stres testove kroz koje su prošle sve naše banke, gde se videlo da je bankarski sistem u Srbiji jedan od retkih sektora koji je u potpunosti reformisan na način koji nam omogućava da dostignemo standarde EU.
On u nekom smislu treba da bude model kako u nekim drugim sektorima privrede, ekonomije, a rekao bih i društva, moramo da uspostavimo potpuno jasne standarde koji će omogućiti da se kvalitet života u Srbiji postepeno približava kvalitetu života u boljim zemljama EU, ka čemu, verujem, svi zajedno težimo, bez obzira da li smo poslanici vladajućih ili opozicionih stranaka.
To je i tema današnjeg života u Srbiji. Neki prethodnici su govorili o tome da se u Srbiji danas teško živi. Treba reći da građani nisu zadovoljni ekonomskom situacijom, da verovatno većina građana danas kaže da je nezadovoljna, više nego što je zadovoljna ekonomskom situacijom, da i očekivanja građana po pitanju nekih ekonomskih performansi i njihovih ličnih i nacionalnih nisu tako optimistička i da je to, rekao bih, nešto što kao narodni poslanici ne smemo da ignorišemo.
Mi smo na izborima izabrani da predstavljamo građane, Vlada je izabrana da radi u interesu građana i tokom svog mandata i mi kao narodni poslanici i Vlada koju smo mi kao narodni poslanici izabrali mora da osluškuje, rekao bih, raspoloženje odnosno neraspoloženje građana i da radi mnogo bolje i kvalitetnije da bismo rešavali sve probleme sa kojima se naša država suočava.
U tom smislu je dodatno kvalitet rada guvernera NBS i kvalitet bankarskog sektora u Srbiji dokaz da stvari u Srbiji ipak mogu da budu na evropskom nivou, bez obzira na to što se država formalno ne nalazi u EU. Treba podsetiti da je i pre Jelašića bilo guvernera, da je bankarski sistem u Srbiji nicao praktično iz pepela, da je pored toga što je bilo neophodno stvoriti jedan potpuno novi bankarski sistem, država imala obavezu i da vrati dugove prethodnog bankarskog sistema, koji nije bio bankarski sistem i gde nije postojala NBS, ona je predstavljala, rekao bih, produženu ruku politike Vlade Republike Srbije i nije imala apsolutno nikakvu nezavisnost.
Kada danas govorimo o tome da ne postoji apsolutna nezavisnost NBS, treba reći da možda situacija nije idealna, ali sve to treba posmatrati kao jedan proces i videti odakle smo mi krenuli pre 10 godina, gde se nalazimo danas, a gde bi se nalazili da se takve stvari ipak nisu pokrenule sa mrtve tačke.
To je treći deo mog izlaganja, odnosi se na one sumnje koje su mnogi poslanici izneli na Predlog zakona o NBS, o tome da li će ipak neko smanjenje ovlašćenja guvernera NBS doprineti da se izgubi nezavisnost institucije NBS. Rekao bih da i čovek koga predlažemo i činjenica da smo na Odboru za finansije razmatrali predlog za predsednika Saveta NBS, da će se predlog u Skupštini pojaviti.
Mi ćemo sigurno morati i pre glasanja za guvernera NBS da izaberemo predsednika Saveta NBS, zato što predsednik Saveta NBS ostaje na tom čelu dok se ne izabere njegov naslednik, da bismo predupredili situaciju da Dejan Šoškić bude i guverner i predsednik Saveta.
Očekujem da ćemo pre izbora guvernera izabrati predsednika Saveta. Dakle, prosleđena kandidatura i predlog da se na čelu Saveta NBS nalazi Boško Živković je po meni garant koji eliminiše sumnje koje smo imali eventualno tokom rasprave o tome na koji način će npr. Savet NBS na predlog izvršnog odbora i Vlade NBS utvrđivati režim kursa.
Mislim da svi zajedno ne treba da imamo bilo kakve dileme da Srbija sigurno neće biti zemlja koja će imati fiksni devizni kurs, bez obzira da li je to nečiji politički ili ekonomski interes, da Srbija sigurno neće biti zemlja gde će devizne rezerve koristiti za političke interese i za predizbornu kampanju.
Uostalom, mi smo jedna od prvih država koja je potpisala i pre početka krize sporazum sa MMF i imamo tu, rekao bih, međunarodnu superviziju naše monetarne politike.
I ako postoje nekada opravdane sumnje kako će se neki naši funkcioneri i političari ponašati, da li bi podlegli iskušenju da koriste devizne rezerve za političke svrhe ili za političku kampanju, rad NBS kao institucije u protekli deset godina, sporazum sa MMF i jedna odgovornost svih nas kao ljudi koji podržavamo Vladu i ljudi koji su danas članovi Vlade tera nas na zaključak da, naravno, nikom ne pada na pamet da se igra sa nekim dostignutim standardima i nivoima i da je povratak u to neko vreme apsolutno nemoguć.
Uostalom, tu je javnost, tu je stručna javnost, tu je i Narodna skupština, koja u svakom trenutku može da vrši kontrolu i da postavlja pitanja iz te oblasti.
Ono što nije u potpunosti postignuto, a što je odlazeći guverner Jelašić rekao tokom svojih intervjua u poslednjih nekoliko nedelja, mislim da svi zajedno nismo uspeli da građanima na pravi način predstavimo šta je to institucija NBS, koji su njeni zadaci, koja je njena uloga i drago mi je što novi zakon o NBS precizno definiše da je osnovni zadatak NBS targetiranje inflacije i, nakon toga, ostali zadaci, pre svega stabilnost finansijskog sistema.
Zadaci Vlade su drugačiji, Vlada mora da rešava ogroman problem nezaposlenosti, Vlada mora da rešava problem spoljnotrgovinskog deficita, Vlada i rešava i, biće još bolje u narednom periodu, pitanje povećanog izvoza. U tom smislu je važno da građani Srbije i od novog guvernera ne očekuju da će on imati bilo kakav čarobni štapić putem koga će moći da se igra sa režimom kursa i da ga menja na način koji je suprotan osnovnoj ekonomskoj logici, a to je logika ponude i tražnje.
Nadam se da će i novi guverner biti oslobođen tog personalnog pritiska, kome je jako bio izložen Radovan Jelašić, o tome da je on odgovoran za kurs i da on mora da reši taj problem.
Što se tiče dolazećeg guvernera NBS, naravno, puna naša podrška i u danu za glasanje. Poruka gospodinu Šoškiću je da je dan za glasanje možda poslednji dan kada on zavisi od političara, od nas u Skupštini, da ga nakon toga biramo za jedan period od šest godina i da treba da koristi prethodna iskustva i da potpuno samostalno, u saradnji sa svojim partnerima, vodi NBS. Ukoliko bude tako, imaće apsolutnu i punu podršku G17 plus i za svoj izbor i za svoj rad.

Poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine Jelašiću, poštovani narodni poslanici, samo ću kratko da se osvrnem na pitanje pozicije i nezavisnosti Narodne banke.
Rekao bih da ovde donosimo zakon koji treba da nam omogući instrumente da zaštitimo poziciju Narodne banke kao institucije. Naravno da kao narodni poslanici ne možemo unapred u potpunosti predvideti u kojim će se sve situacijama naći bilo novi guverner Narodne banke, bilo članovi Izvršnog odbora, bilo članovi Saveta guvernera NBS. Ne možemo napraviti nikakav mehanizam koji nas može zaštiti od toga da ljudi čine ovakve ili onakve političke ili ekonomske odluke.
Moramo da budemo svesni činjenice da će i novi guverner Narodne banke biti pod različitim pritiscima, kao što je pod pritiscima bio i gospodin Jelašić. Nažalost, u Srbiji se odomaćilo jedno pravilo, koje je loše i kome svi zajedno doprinosimo, a to je činjenica da se ljudima najčešće odaje priznanje za njihov rad ili onda kada taj rad završe tragično ili onda kada svojom voljom napuste poziciju na kojoj se nalaze. Mali broj njih ima podršku za istinske reformske poteze dok ih čine na poziciji na kojoj se nalaze.
Zbog toga mislim da je i dostignuti nivo samostalnosti ili nezavisnosti, a nisam toliki stručnjak da razlikujem ta dva pojma, Narodne banke nešto što neće moći da se vraća i što bilo koja institucija, pojedinac ili političar neće u budućnosti moći da oduzme građanima Srbije.
Naravno da je pozicija guvernera Narodne banke važna i naravno da je u zemlji gde je veliki broj građana i privrednika zadužen, pitanje kursa postalo pitanje maltene ekonomskog prioriteta. Sasvim je logično, ako kurs dnevno oscilira tako da to nekoga košta nekoliko miliona ili nekoliko desetina miliona više ili manje nekih obaveza koje je preuzeo u nekom kreditu koji je indeksiran u evrima, jasno je na kakvoj će se vrućoj stolici nalaziti i novi guverner Narodne banke i viceguverneri, odnosno članovi Izvršnog odbora, a posebno, složio bih se s tim, rečeno je dosta toga u ovoj diskusiji, članovi Saveta Narodne banke.
Mislim da treba, kao poslanici, da unapred preuzmemo obavezu pred javnošću Srbije da se, kada dođemo u situaciju da biramo članove Saveta Narodne banke, koji, po novom predlogu zakona o Narodnoj banci, u saradnji sa Izvršnim odborom i Vladom, daju konačnu reč o režimu deviznog kursa, vodimo isključivo kvalitetima kojima smo se vodili u ranijim slučajevima izbora guvernera Narodne banke. Svako od nas ko na bilo koji način pristane da ima neku političku ulogu u procesu izbora članova Narodne banke, Saveta Narodne banke, učinio bi medveđu uslugu i svojoj političkoj stranci, ali to je manje bitno, učinio bi, pre svega, medveđu uslugu građanima Srbije.
Mislim da je zato važno i šteta je (juče sam to postavio kao poslaničko pitanje, ali vidim da nije izazvalo posebnu pažnju, što je i logično) što smo u ovaj proces izmena Zakona o Narodnoj banci u Skupštini Srbije ušli na pogrešan način i nismo ovlastili Odbor za finansije da bude nadležni odbor za razmatranje Zakona o Narodnoj banci i amandmana na Zakon o NBS. To ću i danas da ponovim. U narednom periodu ćemo imati mandat da, kao članovi Odbora za finansije, Skupštini predlažemo članove Saveta guvernera Narodne banke, ljude koji će davati maltene krajnju reč o režimu kursa u Srbiji, veoma osetljivoj temi, a kao članovi Odbora za finansije nemamo pravo da se izjašnjavamo o Zakonu o Narodnoj banci.
Čini mi se da smo na taj način napravili grešku u koracima, koju možemo da ispravimo kroz ovu raspravu u pojedinostima i koju možemo da ispravimo u narednom periodu, vodeći računa o nezavisnosti Narodne banke, vodeći računa o činjenici da nijedan guverner Narodne banke koji dođe na njeno čelo neće moći da ispravi sliku ekonomije u Srbiji.
Dakle, ne postoji taj kurs koji može da promeni strukturu naše privrede, koji može da omogući građanima da žive bolje u odnosu na ono koliko realno može da im to omogući privreda i država u situaciji u kojoj se nalaze, ne postoji taj kurs Narodne banke koji može penzionerima da da veću penziju. Zbog toga su to stvari koje su veoma ozbiljne i zbog toga mislim da je ova rasprava vrlo kvalitetna i dobra.
Verujem da će, bez obzira na određene sumnje, kao što sam rekao i kada smo govorili o ovom zakonu u načelu, donošenje ovog zakona unaprediti rad Narodne banke, guvernera, Saveta guvernera, članova Izvršnog odbora i biti korak napred u odnosu na standarde koje smo dostigli u proteklih desetak godina, a složićemo se, bar većina poslanika je spremna da se složi, da su to standardi koji su omogućili da i Narodna banka bude institucija za respekt i da celokupni bankarski sistem u Srbiji pokaže, a uostalom i pokazuje, svoju žilavost i vrednost tokom ekonomske krize. Hvala.

Zahvaljujem, gospođo Čomić, na objašnjenju.
Što se tiče kritika, ne mislim da, ako izaberemo članove Saveta guvernera Narodne banke, oni treba da računaju na bilo kakvu podršku nas narodnih poslanika u svom budućem radu. Smatram da članovi Saveta treba da budu izabrani kao stručna lica, uostalom predlog zakona o NBS i podrazumeva jednake uslove kao i za guvernera NBS, koja ne treba u svom radu da brinu o tome da li će imati podršku poslanika, političara, članova Vlade, ministara itd.
Imam pravo, kao narodni poslanik, da iznesem i određene kritike, bez obzira na to što pripadam vladajućoj koaliciji. Mislim da takav način rasprave svima nama može da pomogne da dođemo do, pre svega, svesti u društvu o tome šta znači pozicija Narodne banke, kakva je pozicija guvernera i shvatanja da NBS nije deo vladajuće koalicije, da nije deo Vlade.
Da li je to uvek tako bilo, pre 2000. godine? Naravno da nije. Nije uvek bilo ni posle 2000. godine, ali obaveza nas, narodnih poslanika, je da, ceneći političke okolnosti i političke mogućnosti, donesemo najbolje i najkvalitetnije moguće zakone. Da li je bilo moguće doneti nešto bolje? Sigurno da jeste. Da li je ovo zakon iza kojeg svim srcem staje guverner koji odlazi? To on najbolje zna. Ali, ovo je zakon koji u ovom trenutku dobija podršku Narodne skupštine i kojim treba svi da omogućimo da se održi pozicija i guvernera i Narodne banke, onakva kakva je bila do sada.
Ono što je meni, kao običnom građaninu, posebno interesantno, jeste činjenica da, otkad je gospodin Jelašić najavio da će napustiti mesto guvernera NBS, teško mogu ijedan tekst u novinama da pročitam i vidim da se neko bavi pitanjem kursa na način na koji se on bavio, a teško mogu da primetim i da je kurs stabilniji od trenutka kada je gospodin Jelašić tu svoju odluku obznanio.
Iz toga možemo da izvučemo neku poruku, iz toga možemo da izvučemo neku pouku, ali ja znam dobro i cenim ono što je gospodin Jelašić radio. Verujem da će taj posao nastaviti dobro da radi i budući guverner. Verujem da će onog trenutka kada bude izabran na tu funkciju shvatiti da je njegov mandat mandat od pet godina, da je njegov mandat njegova prilika da radi nešto što apsolutno nema veze s bilo kakvim željama ljudi u Narodnoj skupštini ili Vladi i da će se njegov rad ceniti na osnovu toga, a ne na osnovu određenih političkih ili privrednih interesa. Ako svako od nas da neki mali doprinos tome, rezultati će biti svakako bolji.

Poštovana predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, kao ovlašćeni predstavnik i kao član Odbora za finansije Narodne skupštine Republike Srbije, želeo bih da dobijem objašnjenje vezano za raspravu o Zakonu o Narodnoj banci Srbije. Naime, kratko ću podsetiti poslanike i javnost da je u dosadašnjem Zakonu o Narodnoj banci Srbije Odbor za finansije bio ovlašćeni odbor koji je čak i formalno Skupštini Srbije predlagao kandidata za guvernera Narodne banke Srbije.

Dakle, na osnovu predloga nas, članova Odbora za finansije, Narodna skupština je birala guvernera Narodne banke Srbije. Mi ovih dana imamo u proceduri Predlog novog zakona o Narodnoj banci Srbije i, kao što se većina nas složila, imamo jedno novo i mnogo bolje rešenje o tome da kandidata za guvernera Narodne banke Srbije predlaže predsednik Republike, i mislim da na taj način jačamo i poziciju guvernera Narodne banke Srbije i ceo mehanizam odlučivanja dobija svoj puni smisao.

Ipak, i novim Predlogom zakona o Narodnoj banci Srbije, Odbor za finansije je ovlašćeno telo Narodne skupštine Republike Srbije, koja bira članove Saveta Narodne banke Srbije, što je veoma važna stvar. Rasprava je pokazala da postoji čak i jedna vrsta uzdržanosti u javnosti o tome zato što Savet, na kraju uz dogovor sa Izvršnim odborom, donosi odluku o režimu kursa. Dakle, nama ostaje jedno veoma važno ovlašćenje da biramo, odnosno da predlažemo članove Saveta Narodne banke Srbije.

Šta je moje pitanje? Moje pitanje je - kako je onda došlo do, pretpostavljam, tehničke greške, da Odbor za finansije nije uopšte ovlašćeni odbor da raspravlja o Zakonu o Narodnoj banci Srbije i da raspravlja o amandmanima na Zakon o Narodnoj banci Srbije?

Dakle, složićemo se svi da nema mnogo logike da raspravljamo o radu Narodne banke, da usvajamo izveštaj, da smo pre nekoliko nedelja usvojili ostavku guvernera Narodne banke, Jelašića, da ćemo po novom zakonu predlagati članove Saveta Narodne banke, a da u procesu izmena i dopuna Zakona o Narodnoj banci Srbije nismo ovlašćeni, kao Odbor, da razmatramo taj zakon i amandmane.

Mislim da ćemo na ovaj način umanjiti i ulogu i kredibilitet Odbora u našem budućem veoma važnom poslu, a to je izbor članova Saveta NBS. Pretpostavljam da je sada kasno da tu, siguran sam, tehničku grešku ispravimo i ovo je samo moj jedan, rekao bih, više apel i pitanje da u nekoj budućoj proceduri vodimo računa o tome da uskladimo nadležnost i rad odbora sa onim što piše u pojedinim zakonima, da ne bismo došli u neku situaciju da to nema neke logike sa onim što se raspravlja. U svakom slučaju, ukoliko postoji neko racionalno objašnjenje, biću veoma zadovoljan ukoliko ga dobijem.

Kratko ću reći, pre svega, da je način predlaganja guvernera najbolji i najveći napredak koji se desio u ovom zakonu. Ilustrovaću to činjenicom, kao član Odbora za finansije, mi nismo nadležni Odbor u Skupštini Srbije koji treba da se izjašnjava o ovom zakonu. Ovim predlogom zakona smo potpuno uskladili suštinu i formu.
Rekao bih da je važno što je došlo do razjašnjenja, trougla, između Saveta guvernera, Vlade Srbije i Izvršnog odbora Narodne banke. Smatram da Predlogom ovog zakona moramo, bez obzira na to što je on evidentno, do neke mere, smanjio ovlašćenja samog guvernera, ipak, zadržati instituciju guvernera kao rukovodioca i guvernera Narodne banke, koji je prvi među jednakima, čovek koji mora da ima za nijansu veći uticaj od ostalih lica koja rukovode Narodnom bankom.
Cilj je da Narodna banka ostvari svoju osnovnu funkciju, a to je kontrola cena i niska inflacija. G17 plus će podržati ovaj zakon. Apsolutno ćemo insistirati da u najvećem delu taj zakon bude upravo onakav kakav je i stigao u skupštinsku proceduru. Naravno, spremni smo i na razgovor o određenim amandmanima, pre svega, onima koji na neki način, ispravljaju neke tehničke nejasnoće. Zaista smatramo da je važno zadržati i suštinu ovog zakona, jer je on, kao što sam rekao, jedan korak napred u utvrđivanju nezavisnosti i samostalne pozicije NBS. Hvala.

Poštovani gospodine ministre, poštovani saradnici, poštovana predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, kao što je gospođa Čomić pre neki dan rekla – mi smo napunili dve godine rada ovog parlamenta i, otprilike, smo na dve godine rada ove Vlade i na početku želim da kažem stav naše stranke i svoj lični stav o tome šta je u protekle dve godine uradilo Ministarstvo odbrane. Želim krajnje iskreno i puna srca da kažem da mislimo da je Ministarstvo odbrane u protekle dve godine vrlo dobro, čak i odlično radilo svoj posao, ne samo u smislu rada zakona i nekakvih dnevnopolitičkih aktivnosti, već, pre svega, u smislu politike, koju je vodio tim Ministarstva odbrane na čelu sa ministrom Šutanovcem. Mislim da ako ovako budu nastavili da rade da će i dalje imati našu podršku u parlamentu.
Za mene je, kao narodnog poslanika, simbol uspešnosti te politike, mada se sigurno moje kolege preko puta neće složiti, bio prošlonedeljni susret ministra odbrane Srbije i ministra odbrane Hrvatske. Mislim da je na taj način poslata jedna slika koja govori mnogo više od svih reči koje ovde možemo da izgovorimo o tome kako je moguće iz neprijateljstva, posle relativno kratkog vremena, izgraditi partnerstvo. Mislim da je to čin koji građani Srbije treba da podrže i da pozdrave, jer je to put i politika koja vodi Srbiju ubrzano u evropske, a rekao bih i, ako smem da kažem, evroatlantske integracije.
Zašto je ova tema važna? Važna je i zato što je naša skupština usvojila novi koncept bezbednosti koji jasno govori da bezbednost više nije nedeljiva kategorija, da bezbednost jedne zemlje nije nešto što je samo njeno unutrašnje pitanje. Citiraću ovde, na zadovoljstvo svojih kolega iz SRS, generalnog sekretara NATO, koji je na prošlomesečnom zasedanju Parlamentarne skupštine rekao da nijedna zemlja ne može da bude dovoljno velika da sama rešava svoja bezbednosna pitanja, ali nijedna zemlja, malo mi se čini da se to odnosi na nas i na slične države, ne može da bude dovoljno mala da joj se regionalna i međunarodna bezbednosna kretanja i dešavanja ne tiču.
Ovo što danas raspravljamo i ono o čemu danas govorimo jeste upravo važna tema, jer se nalazimo u vreme kada su naši partneri u EU u velikoj ekonomskoj krizi, kada nismo kao država koja može da ekonomsku pomoć da EU, da na taj način budemo na karti interesovanja za brže učlanjenje u EU, ali kada jesmo zemlja koja ima sjajan izvozni resurs, a tiče se pitanja bezbednosti, i mislim da je to ruka za koju čvrsto ova država treba da se uhvati, ruka naših evroatlantskih partnera. Dakle, bezbednost je oblast koju Srbija može da izvozi, koja je strateški potrebna našim partnerima u Evropi i širom sveta, i na taj način možemo da predupredimo usporavanje političkih integracija zbog ekonomske krize koja postoji, a nadam se, i svi zajedno, da će ona relativno brzo proći.
Kada govorimo o ovim pitanjima, to je pitanje interesa. Dakle, ne treba da idemo u bezbednosne integracije zato što to neko od nas traži ili zato što se na taj način dokazujemo našim partnerima, ili zato što na taj način ispunjavamo određene međunarodne obaveze koje neko traži od nas, ili koje neko nama naređuje. Radi se o jednom političkom, ekonomskom i svakom drugom, pre svega spoljnopolitičkom interesu i na ovaj način malim koracima, angažmanima na ovaj način u vojnim misijama širom sveta mi podižemo kredibilitet naše zemlje i na dodatan način možemo sutra da se borimo za neke druge stvari koje se tiču pitanja koja država Srbija nije definisala sa tim istim partnerima. Prema tome, ako kao država nemamo saglasnost sa većinom članica EU, sa većinom članica NATO, o tome šta je za nas Srbija i kolika je, i šta je za njih i kolika je, ne vidim da u ratu sa tim istim zemljama možemo da pridobijemo njih za neke naše argumente. Verujem da samo u partnerstvu taj posao možemo da uradimo mnogo bolje.
Ovde su pročitane neke zemlje gde ćemo učestvovati, i vojska i policija: Kongo, Obala Slonovače, Liberija, Liban, Čad, Haiti, Kipar. Kada bih pročitao Avganistan, naravno da to ništa drugačije ne bi zvučalo od svih ovih zemalja koje smo nabrojali, govorim to zbog toga što građani treba da znaju i ja kao narodni poslanik, iako to ministar sigurno zna i ministar Dačić, ali imam obavezu da prenesem i želju naših partnera o eventualnoj podršci Srbije u mirovnim misijama u Avganistanu.
Ne agitujem ovde da mi neku takvu odluku u budućnosti donesemo, hoću da kažem da tamo učestvuje preko 50 zemalja, da se od nas može očekivati pomoć koja nema nikakve veze sa borbenim dejstvima i koja bi mogla da ima isključivo elemente obuke tamošnjih bezbednosnih snaga. Na taj način bismo, sa relativno malo napora, mogli da dobijemo mnogo kredibiliteta i podrške. To je samo jedno moje razmišljanje i iskorak iz onog što mi danas govorimo i o čemu raspravljamo. Nije to tako strašno. Nije to tako antipatriotski, jer građani treba da znaju da je jedan od ključnih partnera svih zemalja koje vode u Avganistanu mirovnu misiju ili ratnu misiju Rusija, koja daje najveću moguću logističku podršku za operacije koje se dešavaju u Avganistanu. Rusija koja je naš prirodni partner, Rusija koja je naš politički i ekonomski partner, pronašla je svoj nacionalni interes da daje potpunu logističku podršku i predstavlja jednu od ključnih zemalja da se te operacije tamo izvode na najbolji mogući način.
Mislim da je ova tema važna (a gledaću da završim pre utakmice) i da ne možemo da izbegnemo i priču o bezbednosnoj budućnosti Srbije. Ja lako mogu da kažem Srbija treba da uđe u NATO, i da poberem neke poene bilo kod građana, bilo kod onih koji su zainteresovani da Srbija donese takvu odluku, ali bih rekao da Srbija mora, pre svega, da iskoristi sve svoje potencijale u Partnerstvu za mir. Hoću da izrazim svoje veliko zadovoljstvo, lično sam se upoznao sa činjenicom kao član delegacije Skupštine Srbije koja je boravila u Briselu, o tome da će 2010. godina biti mnogo bolja godina u smislu korišćenja programa koje naša zemlja ima u saradnji u ovoj fazi saradnje sa NATO i kroz Partnerstvo za mir, vidi se napredak u saradnji. Očekujemo svi da će tokom ove godine uz nekakvo rešavanje tehničkih problema biti kompletirana misija Srbije u NATO i da ćemo na taj način postaviti jednu novu, da kažem, osnovu saradnje sa tom moćnom organizacijom kroz program Partnerstvo za mir.
Hoću da kažem, voleo bih, ubeđen sam i podržavam inicijativu čak ovih političkih stranaka koje se zalažu da se građani na referendumu izjasne o tome da li jesu ili nisu za ulazak Srbije u NATO. To implicira jednu logičnu stvar, a ta stvar znači da mi kao poslanici u narednom periodu treba da razmišljamo o tome da ukinemo odredbu Rezolucije o vojnoj neutralnosti, zato što je ta odluka o ulasku u Partnerstvo za mir doneta 2006. godine, kada DS nije ni bila član vladajuće koalicije. Ta odluka o ulasku u Partnerstvo za mir je implicitno podrazumevala da će se naš taj proces evrointegracija završiti do kraja. I ukoliko se protivnici ulaska u NATO pakt zalažu da se građani izjasne o tome, onda je besmisleno da u narednom periodu živimo u statusu zemlje koja ima neutralni status, jer činjenica da smo neutralni, samim tim, podrazumeva da nikada nećemo postati članica NATO.
Dakle, postoji nekoliko nelogičnosti i malih i različitih načina gledanja na to kakva je budućnost Srbije u bezbednosnom smislu. Lično vam je poznat moj stav. Mislim da u narednih nekoliko godina ne treba da vršimo agitaciju prema građanima ''za'' ili ''protiv'' ulaska Srbije u NATO. Mislim da kroz saradnju sa NATO u Partnerstvu za mir treba da pokažemo na koji način Vojska Srbije i oficiri Srbije imaju koristi od te saradnje, da građani vide i da razumeju, a i da nam veruju više ili manje, da bi takva saradnja u potpunosti dovela i do određenih ekonomskih boljitaka za Srbiju, i da na kraju, na određeni način, ili građani ili odgovorni političari, donesu tu odluku.
U svakom slučaju, mislim da je Srbija danas zemlja koja u regionu, a ja ono što pročitam verujem da je tako, i po pitanju bezbednosne strategije i po pitanju izvoza vojne opreme, jeste zemlja koja predstavlja jedan respektabilni faktor. Mislim da svi zajedno treba da budemo zadovoljni i ponosni što 2010. godine živimo u Srbiji gde naša vojska predstavlja faktor mira, političke stabilnosti, ekonomski adut ove zemlje, i što su ljudi koji se nalaze na čelu Ministarstva, na čelu Vojske dobrodošli i dragi gosti u regionu, a i šire.
U svakom slučaju, to je samo jedan od niza razloga zbog koga ćemo mi, naravno, podržati predlog ova dva zakona, i kao što sam rekao na početku, nastaviti da dajemo punu podršku načinu na koji ljudi koji vode Ministarstvo odbrane, rade to u protekle dve godine. Hvala. (Aplauz)

Hvala, kratko ću. Prvo, gospodine Martinoviću, mislim da ste vi, ne mislim, očigledno je da ste vi mladi i obrazovani, ne znam što ste stalno zagledani u neke ratove u budućnosti. Da li će ratova biti ili neće ne zavisi ni od vaše vizije ni od vaših informacija, ni od mojih istih takvih. Ovde sam samo pokušao da govorim o nekakvim temama koje se tiču ove teme. Najlakše mi je bilo da izađem i da pročitam zakon, da citiram gde i koliko vojnika ide i kada odlaze, kada se vraćaju. Prosto, ovo su sve teme za koje mislim da građani Srbije imaju pravo od nas kao narodnih poslanika da čuju, dakle, to su teme koje se nalaze na dnevnom redu i tiču se nas.
Kao što sam krajnje iskreno rekao, pitaju nas ljudi, govore o tome, razgovaramo, mislim da je potrebno da to podelimo sa građanima. Daleko od toga da sam agitovao ovde za neku takvu odluku. Mislim da Srbija uvek mora da sledi i štiti svoje nacionalne interese. Svaka čast i Rusiji i SAD i Nemačkoj i svim drugim vodećim zemljama, za mene će uvek biti prava odluka ona koja na najbolji mogući način štiti naše nacionalne interese. Verujem da je i Rusija, ceneći svoje nacionalne interese, donela odluku o tome da logističku podršku da operacijama trupa u Avganistanu i verujem da i ona ima informacije svojih bezbednosnih službi, pa je uvažavajući i te informacije donela odluku koju je donela.
Dakle, bezbednosno pitanje je važno i meni je bila poenta da proširimo tu temu. To nije samo pitanje slanja 20 ili 30 vojnika, to je šire pitanje, to je pitanje naše koncepcije u budućnosti, to je naš važan, očigledno, i veliki ekonomski resurs i potencijal i mislim da tu priliku, u meri u kojoj možemo istovremeno i da štitimo naše interese, moramo i treba da iskoristimo. Hvala.