Poštovana predsedavajuća, poštovani ministre, poštovani narodni poslanici, javljam se da iskoristim ovu priliku da reagujem na jedno izlaganje poslanika Narodne skupštine koji je govorio u nekom pejorativnom smislu o saradnji Vojske Srbije sa državom Ohajo, sa nacionalnom gardom Ohaja i, ne zbog replike, nije diskusija dostojna replike, već zbog građana Srbije, samo da kažem nekoliko činjenica.
Radi se o jednoj ozbiljnoj državi, koja ima preko 11 miliona stanovnika, i mi smo uspostavili, kao država i kao vojska, bilateralnu saradnju. Postoje dve države koje sarađuju sa nacionalnom gardom Ohaja, a to su Srbija i Mađarska. Prema svim parametrima, koji su čisti i bez ikakvih emocija, naša saradnja je mnogo bolja. Inače je saradnja naše vojske sa nacionalnom gardom Ohaja u SAD ocenjena kao jedna od najuspešnijih bilateralnih saradnji između jedne vojske i jedne nacionalne garde.
To je država gde Srbija ima mnogo prijatelja. Jedan od dva senatora iz Ohaja je senator Vojnovič, čovek našeg porekla, koji je pravi iskreni prijatelj Srba i Srbije, i koji nam otvara vrata gde god mi to hoćemo i gde god on može da ih otvori, a to nije malo. On je jedan od najuglednijih američkih senatora.
Tamo ima dosta ljudi našeg porekla. Nedavno je predsednik Srbije razgovarao sa guvernerom gospodinom Stiklendom. Ima čak i jedan kongresmen Denis Kučinić, sa kojim smo mi nedavno u poseti razgovarali i koji je bio jedan od glavnih inicijatora da se u američkom Kongresu donese rezolucija o prekidu bombardovanja Srbije od strane NATO-a 1999. godine.
Postoji mnogo oblasti saradnje u kojima naša država sa njima sarađuje - sport, pa se sada otvara i prostor za saradnju u oblasti pravosuđa i mogućnost nekakve ekonomske saradnje.
Što se tiče vojne saradnje, daleko od toga da je to nekakva neozbiljna saradnja. Mislim da vojni podaci o tome dosta govore. Pripadnici naše vojske su bili tamo, pripadnici nacionalne garde Ohajo su dolazili u Srbiju. Reći ću, između ostalog, da su tamo išli pripadnici naše najelitnije 63. padobranske jedinice da zajedno imaju taktičke i vojne vežbe.
Mislim da je to saradnja koja može i Vojsci Srbije i Vladi Srbije i Srbiji da služi na ponos. Te činjenice sam želeo da iznesem ovde isključivo zbog građana Srbije. Hvala.

Poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, poštovano predsedništvo, mislim da je, bez obzira na velike razlike koje su ispoljene tokom ove već dvodnevne diskusije, ovo jedna od do sada najozbiljnijih diskusija koja se vodila o nekom zakonskom predlogu u Skupštini Srbije.
Želeo bih u ovom dodatku izlaganja da istaknem nekoliko stvari bez želje da dalje polemišem sa poslanicima, koji su sa pravom i u skladu sa demokratskom tradicijom imali drugačije mišljenje.
Ove strategije koje su predložene, naravno da u jednoj meri, i to ne u maloj meri, odslikavaju politiku Vlade koja se nalazi na čelu ove države. Sasvim je sigurno da je na čelu neka druga Vlada da strategija ne bi bila ovakva ili da strategije verovatno uopšte ne bi bilo.
Ono što je posebno važno, to je da nije realno neko stalno insistiranje na konsenzusu i potrebi da se jednoglasno usvoji Strategija odbrane ili nacionalne bezbednosti. To je i u svetu veoma retko, a to je u Srbiji nemoguće i nepotrebno je, s obzirom na to da postoje duboke i suštinske razlike i praktično dva koncepta u toj oblasti.
Mislim da je dovoljno što smo imali ovako kvalitetnu i sadržajnu raspravu u Skupštini Srbije, kao i da su građani mogli da se upoznaju šta koja strana nudi i traži, ako to svedemo na dve strane, i da se na osnovu toga odluče na nekim narednim izborima, a ova strategija i ova koncepcija je nešto što su po mom dubokom uverenju građani podržali na prethodnim parlamentarnim izborima.
Mislim da je strategija dobra i da je ova diskusija to pokazala, a da je najviše napadana po pitanju u kome se ona uopšte jasno nije izjasnila.
Mi smo ovde imali i političke, i stranačke, i pojedinačne stavove o potrebi intenziteta i brzine uključivanja ove zemlje u evropske i evroatlantske integracije, ali mislim da, u skladu sa nekom trenutnom politikom, strategija nije dala konačan odgovor na to pitanje, iako je jasno da je izabran put koji ide i koji vodi Srbiju ka punom kapacitetu u evroatlantskim integracijama.
Ono što je sigurno napredak i što moraju da priznaju i predstavnici opozicionih stranaka, to je da se o ovom dokumentu javno raspravljalo u Skupštini. Ima veliki broj amandmana.
Mi smo na Odboru za bezbednost čuli od predstavnika Ministarstva da će možda neki od amandmana biti usvojeni, ali je ovo to što se nudi, to što će većinska skupština izabrati i mi kao vladajuća koalicija jasno stajemo iza ovog opredeljenja i preuzimamo apsolutno svu odgovornost.
Mislim da tema nije samo politička. Treba biti realan i shvatiti činjenicu da živimo u jednom veoma teško i nebezbednom okruženju, da smo država koja ima granice koje 100 zemalja interpretira na jedan način, 60 zemalja na drugi način, da smo zemlja koja se nalazi u središtu nekog regiona koji je 10 ili 15 godina bio zahvaćen ratnim sukobima, da u našem okruženju imamo države koje su pod međunarodnim protektoratom i od nas se očekuje da pomognemo da one opstanu.
I to je ono što eliminiše političku dimenziju obe ove strategije, i to je ono što ovoj zemlji i ovoj državi i organima bezbednosti, Vojsci, Policiji, svima drugima nalaže ogromnu odgovornost u budućnosti.
Smatram da smo sa ovom strategijom napravili jedan dobar iskorak i da smo potvrdili sve ono što se radi, pre svega, u domenu, da kažem, Ministarstvo odbrane, u poslednjih nekoliko godina, a to su vidljive reforme i to su vidljivi reformski rezultati u tom sektoru.
Ono što sam, takođe, istakao juče, rekao bih pravi put mi imamo Vojsku Srbije kao spoljnopolitički kapacitet jedne države i mislim da je to put kojim treba ova zemlja da ide, kao i da je to potpuno drugačija koncepcija od one koja je bila na vlasti do 2000. godine, koja nas je uvela u sukob sa NATO paktom.
Naravno, ima različitih koncepcija i kada bismo mi te stvari gledali crno-belo i kada bismo gledali kroz strašne žrtve koje su se desile tokom bombardovanja 1999. godine verovatno nikada ta tema i ne bi bila na dnevnom redu, ali i oni koji danas kritikuju to, a neki od njih su tada bili opozicija, znaju da smo do tog tragičnog stanja došli, pre svega, zahvaljujući pogrešnoj politici koju smo vodili mi kao država i kao narod koji je takvu politiku podržavao.
Moramo da imamo hrabrosti da napravimo zaokret! Moramo da imamo hrabrosti da odgovorimo na neka teška pitanja! Moramo da imamo hrabrosti da građanima saopštimo neku istinu koju u ovom trenutku ne uviđa ili nema natpolovičnu većinu! Moramo da imamo hrabrosti, takođe, da donošenjem ove strategije okrenemo Srbiju i našu Vojsku ka budućnosti!
Mislim da ćemo i dalje tokom ove rasprave, kada budemo govorili o nekim drugim pratećim zakonima, upravo pokazati da smo, bez obzira na teške traume koje prate ovu državu u proteklih desetak ili petnaest godina, kao parlament smogli snage da podržimo nesporno jednu strategiju i jednu orijentaciju koja će sigurno otvoriti prostor da Vojska Srbije postane kontstruktivni činilac u regionu.
Ono što je naš krajnji cilj, to je da Vojska Srbije postane vodeća sila u regionu. Mislim da je to pravi patriotizam, ako govorimo o tome ko je patriota, a ko izdajnik.
Ako za pet ili deset godina naša Vojska bude najjača u regionu, ako za pet ili deset godina Vojska Srbije bude garant stabilnosti svih građana u regionu, ne samo građana Srbije, ako za pet ili deset godina Vojska Srbije bude u mogućnosti da se možda kroz učešće u zajedničkim operacijama vrati na teritoriju KiM, to je, poštovani poslanici, jedina politika koja može da doprinese i da ostvari da popravimo ono što je u prošlosti ova država pokvarila i tragične rezultate koji su ostali iza nje.
Dakle, to je politika koja mora da donese rezultate i ona će, siguran sam, u narednom periodu biti napadana, ali verujem, siguran sam i ubeđen sam, da je ispred nas najbolji pokazatelj i najbolji činilac koji će vrednovati rezultate svega onoga što ćemo nakon ovog zasedanja usvojiti. Hvala. (Aplauz.)

Poštovana predsedavajuća, poštovani ministre, poštovani narodni poslanici, uvek imam zadovoljstvo poslednjih dana da govorim posle gospodina Šormaza. Mislim da je sasvim u redu njegova diskusija i neki argumenti postoje, međutim, uvek se postavlja pitanje šta je alternativa.
Mislim da, posmatrajući stvari tako crno-belo, možda bismo neki deo te diskusije mogli da prihvatimo. Sve ću vas podsetiti da je naš današnji put, a i ova strategija, da je presečeno kada smo 2006. godine ušli u Partnerstvo za mir. Svi znamo da tada čak ni DS nije bila deo Vlade Republike Srbije, da je tada bila manjinska vlada koju je podržavala SPS.
Dakle, tada je doneta strateška odluka, jer svi znamo ako hoćemo da govorimo argumentovano, da je tada odluka o ulasku u Partnerstvo za mir bila ona tačka kada praktično pokažete jasnu volju šta je vaš krajni cilj. To je bilo 2006. godine. Svi znamo da je 2006. godine svima nama bilo poznato šta će se desiti sa Kosovom, bilo je samo pitanje kakva će strategija biti primenjena: da li će uspeti da se dobije većina u Savetu bezbednosti, pa da se tu proglasi nezavisnost Kosova, pošto zbog protivljenja Rusije i Kine ta većina nije pridobijena, dobila se druga strategija.
Takođe, svi smo znali, gospodine Šormaz, 2006. godine, da će oni proglasiti nezavisnost i svi smo znali da će Amerika biti jedna od prvih država, ako ne i prva, koja će tu nezavisnost priznati.
Prema tome, sa svim tim saznanjima, vrlo čvrsto tvrdim da smo svi znali, doneli smo odluku o ulasku u Partnerstvo za mir i tada smo ušli u Partnerstvo za mir, takođe, na mala vrata pogurani od strane SAD.
Ne možemo u roku od dve ili tri godine da kažemo da neke činjenice ili argumente nismo znali kada smo donosili odluke, verujući tada, verujem da je to tada bila dobra odluka i ubeđen sam da smo odmah posle 2000. godine ušli u Partnerstvo za mir, pa u NATO, da bismo neke šanse, kada govorimo o nekom boljem rešenju statusa Kosova, sigurno imali.
Znate bolje od mene da su tada uslovi za ulazak u NATO bili mnogo manje sporni nego što su oni danas i bili su pre svega politički, a ne tehnički ili neke vojne prirode.
Mislim da je dobar ovaj zakon o upotrebi Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama. Dobro je da i vi to podržavate i dobro je da to zakonski regulišemo. Zaista neke države to regulišu tako što vlada donese odluku, bez učešća skupštine, ali mislim da je Srbija takva država u kojoj zaista Parlament mora da ima krajnju reč kada donosimo takvu odluku koja se tiče takvih operacija.
Verujem da ćemo i poštovati sve ono što piše u ovom zakonu, da ćemo imati priliku da usvajamo te godišnje planove, da će biti manje nekih vanrednih situacija kada će se to angažovanje vršiti van godišnjih planova, ali u svakom slučaju imamo Skupštinu, imamo Odbor za bezbednost, imamo javnost, medije i svi će biti uključeni u proces donošenja tih odluka.
Mislim da je dobro da imamo zakon. Zaista je on dobar i on jasno po svim tačkama i članovima reguliše na koji način mi možemo da donesemo takvu odluku. Na taj način opet otvaramo jedan spoljnopolitički kapacitet. Ne bih se sada osvrtao na tu vašu konkretnu priču o Avganistanu i da li treba tamo da učestvujemo ili ne treba, verovatno ne treba. Znate, ali kada ste deo jednog zajedničkog društva i organizacije, sve to ima koristi i nedostatke. Ako pomognete partneru na jednom polju vojno, možete očekivati uzvratnu podršku politički i ekonomski. Tako svet funkcioniše. Irska možda može da opstane kao ostrvo, ali Srbija ne može. To je moje duboko uverenje, zato ćemo mi da glasamo za ovaj zakon.
Što se tiče ovih manje spornih zakona, a to su odbrana, civilno služenje, smatram da će to skoro svi podržati. Tu su otklonjene neke nejasnoće.
Što se tiče civilnog služenja pretpostavljam da je ideja da se ta oblast uredi i naravno to svi podržavamo i da će to ostati kao mogućnost za svakoga ko želi na taj način da služi vojni rok. Ipak je potrebno da imamo jasna pravila, jer smo i sami bili svedoci mnogih slučajeva gde se to civilno služenje vojnog roka pretvaralo u neku farsu, da to praktično nije imalo nikakvog smisla, dakle, ili će ono postojati i onda imati smisao ili apsolutno neće postojati, ali mi ćemo taj zakon podržati.
Ovo što je najatraktivnije to je verovatno pitanje oko VBA i oko VOA. Pretpostavljam da ćemo u nekom narednom periodu taj zakon ponovo menjati.
Ono što je dobro jeste da smo napravili korak napred da se napokon i te institucije otvaraju za kontrolu. Ko će biti Generalni inspektor, kako će to čovek raditi taj posao, kome će biti odgovoran – to su sve pitanja za raspravu i za argumentovanu analizu, ali je dobro da je taj proces započeo.
Smatram da ne možemo da očekujemo da ni od jedne institucije da na početku da fantastične rezultate, ali uspostavljanjem Generalnog inspektora na primet, 2009. godine sigurno će dati rezultat. Ta institucija će za pet-šest godina imati svoju težinu, svoj kredibilitet i postaće organ koji će ozbiljno moći da kontroliše rad tih obaveštajnih agencija, isto tako kao što će imati svoju ulogu Unutrašnja kontrola.
Bez obzira na to i baš zbog toga hoću da kažem da mi poslanici moramo i dalje da zadržimo, a i da tražimo, značajnu ulogu Odbora za bezbednost u kontroli obaveštajnih agencija i vojnih, naravno, zato što je Odbor za bezbednost Skupštine Srbije uvek, bez obzira ko je na vlasti i ko je u opoziciji, jedna višestranačka komisija koja na pravi način može da vrši civilnu kontrolu nad tim agencijama.
Mi smo tokom ove godine imali dve ekskurzije, nisam imao priliku i zadovoljstvo da učestvujem u tim agencijama, ne verujem da je to nešto pomoglo.
Ipak, na neki način otvorili smo vrata i pokazali da i te stvari nisu nedostižne za kontrolu. Ja ću se kao član Odbora za bezbednost zaista truditi da taj odbor dobije svoje mesto i ulogu u kontroli tih obaveštajnih institucija. Verujemo da ćemo tu imati podršku svih drugih parlamentarnih stranaka.
Tako da, podržavamo ove zakone kao nesporno reformske zakone, kao dobar početak i kao priliku da se taj proces kontrole uspostavi i da započne uspostavljanje veće transparentnosti rada tih institucija, zato što smo mi politički veliku cenu plaćali, kada govorimo o Haškom tribunalu. Stalno su nam isporučivali, je li tako, izveštaje zvanične ili nezvanične – da su to institucije koje sprečavaju završetak saradnje, da se vrši opstrukcija. Da se ne vraćamo u prošlost, vi se sećate da su te institucije imale ulogu posle 2000. godine u tadašnjim sukobima između različitih lidera i stranaka.
Mislim, zaista, da je ovo dobar početak. Mi ćemo zbog toga podržati zakon i kroz rad Skupštine i kroz rad Odbora za bezbednost pratićemo koliko je napredak napravljen. Naravno, uz vašu podršku i saradnju predlagaćemo sve promene koje su neophodne da se taj zakon poboljša.

Šta god vi kažete, neću da kažem da je neozbiljno i neodgovorno i poštujem sve vaše argumente, ali upravo se tu sukobljavaju dve koncepcije. To što se desilo 2008. godine, desilo se, tvrdim vam da smo svi to znali 2006. godine, ali nije važno. Možda je sada neko zaboravio da je znao.
Hoću da kažem šta je naša alternativa. Ako je 2008. godine proglašena nezavisnost, da li mi tim vašim planom i vašom strategijom, šta činimo, da li dobijamo veći broj zemalja koje će nam pomoći da vratimo Kosovo i Metohiju? Da li imate plan da vojno intervenišemo da vratimo Kosovo i Metohiju u sastav Srbije? Koji je to vojni savez van NATO pakta kom Srbija treba ili može da se priključi da bi eventualno ostvarila svoje interese?
Ovde govorim isključivo o ostvarivanju interesa Srbije kroz učešće, na primer, u tim multinacionalnim operacijama. Vi dobro znate da ta nezavisnost Kosova nije zbog Koštunice ili Đinđića ili ne znam koga, to je proces koji je trajao 30 ili 40 godina i svoje ishodište je doživeo 2008. godine kada su oni to učinili. Šta mi možemo da radimo? Da se začaurimo i da čekamo narednih 50 godina da proradi međunarodno pravo? Međunarodno pravo tu očigledno nije radilo, kao što nije radilo ni na primeru Abhazije, gde je Rusija prekršila međunarodno pravo kada je bilo njima u interesu. Velike sile mogu da gaze međunarodno pravo, kada se pozivaju na međunarodno pravo, kada je to njima u interesu.
Šta Srbija tu može da uradi? Da li vi imate neki plan? U redu, ako imate plan, to ću da podržim. Ali ne vidim da možemo da popravimo naš status bez saradnje sa onima koji su, kako vi kažete, prekršili međunarodno pravo. Žao mi je što smo mi žrtva kršenja međunarodnog prava i žao mi je što mi nismo bili ti partneri koji su možda zajedno sa njima kršili međunarodno pravo.
I, pravo da vam kažem, za interes Srbije pre bih pristao da budem partner nekom i da kršim međunarodno pravo, nego da ovako virtuelno branimo međunarodno pravo i kao rezultat toga imamo izgubljeno Kosovo, imamo izolaciju Srbije i nemamo nikakvu perspektivu. To je rezultat 30 ili 40 godina procesa. Ne mogu naredne generacije da čekaju pet decenija da se neko u svetu seti i da vidi da li primenjuje ili ne primenjuje međunarodno pravo.
Uostalom, mi smo kroz našu diplomatsku akciju pokušali (kako se zagrcnem od tog međunarodnog prava) i pokušaćemo da iskoristimo ponovo institut međunarodnog prava. Nisam neki veliki optimista, ali smo pokušali. Pravo je jedno, a realan život je drugo. Zbog toga podržavamo ovaj zakon. Hvala.

Poštovano predsedništvo, poštovani ministre, saradnici, narodni poslanici, mislim da je ovo važna tema i bez obzira što, kako je ministar rekao, nije politička slika onoga što Vojska ili Vlada radi ona daje jasan politički prizvuk, koji, čitajući ovu strategiju nacionalne bezbednosti, kod mene budi optimizam. U ovom trenutku u okruženju u kome se Srbija nalazi Vojska i Ministarstvo odbrane čine zaista maksimalne napore da Srbiju održe na onom kursu na kome se nalazi od 5. oktobra 2000. godine, zahvaljujući volji građana Srbije.
Ovde smo slušali neke prethodnike koji su, neki ozbiljno, neki neozbiljno, analizirali ovaj dokument.
Čuli smo od jednog čoveka, koji ima, bar sam kaže, impresivnu vojnu karijeru, da je tvrditi da je bezbednost nedeljiva – ordinarna glupost.
Parlament je mesto gde mogu da se kažu takve stvari, ali baš zbog toga želim da počnem od te tačke i da se građanima Srbije obratim sa objašnjenjem, odnosno pokušajem objašnjenja da ne možemo govoriti o tome da je bezbednost ordinarna glupost i da je bezbednost nedeljiva, jer su građani Srbije tokom 1999. godine, zahvaljujući jednoj lošoj politici, katastrofalnoj politici, pogrešnoj politici, na svojoj glavi osetili šta je međunarodna bezbednost i kako je bezbednost, nažalost, deljiva i kako ono što vi radite danas ne može da bude nešto što se tiče samo suvereniteta jedne zemlje i jedne teritorije. Taj koncept je odavno prevaziđen.
Zbog toga je dobro što je na ovaj način Strategija predstavljena javnosti, jer na ovaj način šaljemo i domaćoj i međunarodnoj javnosti poruku šta hoćemo, gde idemo, kakvi su naši ciljevi. Tu nema apsolutno ništa skriveno i mislim da je to zaista dobra stvar.
Dalje, mislim da u oblasti Vojske, u oblasti vojne bezbednosti, u oblasti naših potencijala, Srbija, na žalost ili na sreću, bolje stoji nego što je politički i ekonomski posmatrano u regionu i da zbog toga naša orijentacija za međunarodnom saradnjom, naša spremnost da podelimo naše bezbednosne kapacitete, naša želja da integrišemo bezbednosne kapacitete Srbije u regionalno i međunarodno okruženje može da bude nešto od čega će Vojska sigurno, a i građani Srbije, uveren sam, imati opipljive materijalne koristi. Jer se politika na kraju, što se građana tiče, svodi na to da li političari umeju da formulišu vlast i da vode Vladu na taj način da građani od toga imaju određeni ekonomski boljitak.
U tom smislu, hoću da kažem da je definisanje ovakve nacionalne strategije otvoren prostor da Srbija postane zaista lider u regionu zapadnog Balkana. I pruža nam se prilika da, od jedne zemlje koja je pre deset godina bila glavni problem u regionu zapadnog Balkana, postanemo država koja će biti vojni, a samim tim, kroz određeno vreme, politički i ekonomski lider u regionu.
Da bismo to ostvarili, mi moramo da se otvaramo, mi ne možemo da se zatvaramo.
Mislim da je zbog toga važno da se o svim tim stvarima ovako otvoreno i nedvosmisleno govori i u Narodnoj skupštini i dobro je što se, a to je i obaveza, Strategija usvaja ovde. I dobro je što su neki drugi zakoni na dnevnom redu, i dobro je što ćemo usvojiti i ovaj zakon o međunarodnom angažovanju naših vojnih i drugih snaga.
Hoću da kažem da Srbija, htela - ne htela, ima ključnu ulogu u regionu.
Mi smo zemlja u koju svi gledaju kada govorimo o BiH, mi smo zemlja koja je, koliko god je to bilo moguće, uzdržano reagovala na samoproglašenje nezavisnosti Kosova i Metohije i koja, od kad ova vlada ima mandat, sarađuje sa evropskim institucijama na Kosovu i Metohiji, razmišljajući, ne o tome da demagoški svaki dan ponavlja ono što je već jasno poznato, već, na koji način da može Srbima i drugim građanima kojima je svakodnevno ugrožen život na teritoriji Kosova i Metohije kroz tu saradnju da učini neku konkretnu pomoć.
Po pitanju BiH, naravno, kao jedan od garanta Dejtonskog sporazuma, Srbija se, takođe, ponaša veoma odgovorno i veoma konstruktivno. Mislim da je to jedna kriza kojoj očigledno idemo u susret, to se čuje na svakom koraku, to se golim okom vidi. I zbog toga je momenat u kojem donosimo ovu nacionalnu strategiju bezbednosti, ovaj zakon o odbrani i sve druge prateće stvari, još jedan korak pri čemu šaljemo jasnu poruku međunarodnoj zajednici o tome da će naša konstruktivna uloga u regionu i dalje biti takva kakva je i do sada – da jačanjem i snaženjem vojnih potencijala Srbije region može da ide samo ka stabilnosti, a ne ka nestabilnosti.
U tom smislu, kada govorimo o regionalnoj ulozi Srbije, onda se postavlja pitanje i budućnosti naših integracija i to je pomenuto na različite načine od svih prethodnih govornika. Svako od nas ovde može da iznese svoj lični ili stranački stav, ali se postavlja pitanje – da li je naš cilj da određene ciljeve ostvarimo ili nam je cilj da samo promovišemo stranački stav?
Svi znamo da je odluka o vojnoj neutralnosti doneta u određenom političkom trenutku, kao sredstvo da se predupredi dramatičan put ove zemlje kojim je ona mogla da ide da su neke druge snage pobedile na talasu proglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije.
Svi znamo da je u tom trenutku to bio manje ili više voljan kompromis, koji je omogućio da imamo predsedničke izbore i pobedu demokratskog kandidata, nakon toga, ubrzo, parlamentarne izbore i pobedu evropske koalicije.
Da li su svi koji su glasali za vojnu neutralnost duboko uvereni da je to u interesu Srbije, kada govorimo o nekoj slici u budućnosti? Verovatno da ne, ali nažalost, mi smo ušli u takav politički sistem u kome ne možemo sve ciljeve da ostvarimo odmah, ali imamo pravo da sanjamo i da verujemo da ćemo ostvariti sve ciljeve za koje smo se borili u nekom realnom vremenskom roku.
U tom smislu, mogu da kažem da sam uveren da je interes Srbije da u budućnosti, nekoj bliskoj, realnoj, postane punopravni član NATO pakta, ali moram da primetim da mi još u potpunosti nismo iskoristili potencijale koji postoje u saradnji kroz Partnerstvo za mir sa NATO paktom i mislim da je to dobar put.
Smatram da u narednom periodu možemo očekivati veću aktivnost u toj oblasti i da na taj način mi već šaljemo poruku gde će se ova zemlja naći na kraju tog puta. Kroz takav put i kroz takvu saradnju, verujem da ćemo i najveći deo društva pridobiti za tu konačnu odluku.
Ko će na kraju preuzeti odgovornost, da li građani na referendumu ili političari u Vladi, Skupštini, videćemo, to je pitanje za budućnost, ali u svakom slučaju, mislim da o tome govore i ljudi koji su kompetentni za vojnu oblast. Jasno je da ćemo u jednom trenutku doći u situaciju da budemo možda najmoćnija vojna zemlja u regionu, a da se ne nalazimo formalno u članstvu NATO, i jasno je da ćemo u tom trenutku na to pitanje odgovoriti.
Ono što hoću da kažem, to je da nekako u senci postoje određene druge aktivnosti koje nas vode ka tom cilju, a koje nisu dovoljno afirmisane. Mislim da je i gospodin Jovanović govorio o jednoj poseti parlamentarne delegacije Sjedinjenim Američkim Državama. Pošto sam bio član te delegacije, hoću da kažem da sam se zaista dobro osećao, da imamo Vojsku koja vodi napred srpsko društvo.
Dakle, da imate Vojsku, da imate instituciju, koja često u prošlosti nije bila baš povezivana sa nekakvim demokratskim procesima, uostalom, juče je bila ta tragična ''petogodišnjica'', ali da osećate na svakom koraku gde ste primljeni, da su reforme i stvari koje su učinjene u srpskoj Vojsci otvorile vrata srpskoj politici, mislim da je to proces koji mora da se nastavi i da je to proces gde Srbija zaista ima veliku šansu.
Samo ću reći da je naša saradnja sa Nacionalnom gardom Ohaja, kojoj su se mnogi ovde podsmevali, nešto što je ocenjeno kao najbolja bilateralna saradnja u toj oblasti, da u ovom trenutku jedan naš kadet studira na Vest Pointu, ili pitomac, kako bi neki drugi rekli. Mislim da su to konkretne stvari od kojih građani Srbije imaju korist, da je to pravac koji smo jasno zauzeli i donošenjem ove strategije mi na tom putu ostajemo.
U svakom slučaju, dobro je da je javna rasprava bila toliko otvorena, dugačka, da je svako mogao da uzme učešće u njoj. Malo je čudno da će za ovu strategiju glasati ljudi koji potpuno različito vide šta ona nudi, gde nas vodi i kakvi su joj ciljevi, ali to je, verovatno, neka, slika političkog raspoloženja u Srbiji danas.
U dokumentu je naglašeno, time ću završiti, da je danas pitanje energetske bezbednosti, stabilnosti, itd, jedno od ključnih, kada govorimo o bezbednosti i stabilnosti jedne države. Mislim da je to nešto što verovatno možda i nije trebalo više da bude obrađeno, ali, u svakom slučaju, mi danas praktično živimo u situaciji kada je naša energetska zavisnost od jedne države velika, jer danas Rusija ima kompaniju koja je većinski vlasnik naše najveće kompanije.
Mislim da je to pitanje sa kojim se verovatno nosila ova strategija i da je to nešto što je sada naša ekonomska i politička realnost, kao i da ćemo, takođe, sa tim faktorom u budućnosti morati da računamo. Verujem da će to biti, bez obzira na sve razlike i bez obzira na različite stavove pojedinačno nekih od nas prema tom aranžmanu, nešto što će ipak dati konstruktivni doprinos svemu tome.
Želim na kraju da kažem da i pitanje ulaska u NATO nije nešto na šta nas neko tera, da nikako nije povezano sa ulaskom u EU, i oni koji ne žele da vide Srbiju u NATO pokušavaju veštački da vežu ulazak Srbije u NATO sa ulaskom u EU, da nas, za razliku od nekih drugih, NATO bar ne tera da menjamo imena ulica. Ali verujem da ćemo ovakvim putem i ovakvim razvojem doći u situaciju da to bude naš krajnji i prirodni cilj, bez nekakve ideološke rasprave na tom putu, jer zaista, mi danas više ne živimo u nekom hladnoratovskom periodu.
Ako ste primetili, te dve zemlje danas sarađuju veoma korektno, veoma profesionalno i veoma uspešno. Zato mislim da na taj način i mi moramo da razmišljamo, ukoliko želimo da ova zemlja izraste u ono za šta potencijal zaista postoji, a to je ekonomski, vojni i politički lider celokupnog regiona. Hvala. (Aplauz.)

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, poštovani narodni poslanici, rekao bih prvo da nije Predlog zakona koji se danas nalazi pred nama došao tako iznenada. On jeste rezultat, pre svega, politički treba preuzeti odgovornost i hoćemo da je preuzmemo, dela koalicionog sporazuma koji je napravila vladajuća koalicija kada je formirala ovu vladu, i samim tim deo i naših predizbornih obećanja.
Donošenjem ovog zakona praktično ispunjavamo to što smo građanima rekli tokom izborne kampanje i verujem da ćemo uz podršku najvećeg broja poslanika, naših koalicionih partnera, do kraja meseca ovaj zakon i doneti.
Što se tiče iznenadnosti njegovog pojavljivanja, samo bih prethodnika podsetio da su oni nas iznenada, ako mogu tako da kažem, preko noći naterali da donesemo rezoluciju o vojnoj neutralnosti, što je, čini mi se, možda i važnije od ovog zakona o informisanju i danas, nekoliko godina nakon toga, ne možemo da se ispetljamo iz te pozicije.
Da ne pominjem ugovor o NIS-u i činjenicu da se takođe iznenada pojavio na sednici Vlade, posle raspisivanja predsedničkih izbora. Prema tome, i mnogo gorih je primera bilo i mislim da, što se ovog zakona tiče, on ima sasvim dovoljnu podršku u javnosti i poslanika, i političkih stranaka i udruženja, i verujem da će njegova završna forma biti izuzetan napredak u ovoj oblasti.
Da kažem da postoje, rekao bih, dve pogrešne pretpostavke kada govorim o ovom zakonu. Prva je da je cilj gašenje medija i gušenje kritičke reči. Druga pogrešna pretpostavka je da su danas mediji u Srbiji potpuno slobodni i nezavisni i da ćemo ih donošenjem izmena i dopuna ovog zakona ugušiti i sprečiti tu njihovu slobodu koja danas postoji.
Rekao bih da je donošenje ovog zakona naša civilizacijska obaveza koja će omogućiti i dodatno ohrabriti medije da mogu da pišu pre svega o Vladi, o parlamentu kritički i na pravi način, a onemogućiti medijski linč i bezgranično obračunavanje sa nekom unapred zadatom metom, bez obzira da li se radi o nekoj instituciji, pojedincu, političkoj stranci, bez ikakve odgovornosti za ono što je napisano ili izrečeno.
Mislim da je odgovornost svih onih koji danas u Srbiji predstavljaju demokratski blok, ako uopšte više takva institucija u Srbiji može da se definiše, da eliminišemo jednu, rekao bih, dozu političkog konformizma koja poprilično traje u srpskom društvu, a ona glasi – ako mene ne napadaju, baš me briga što napadaju nego drugog i što krše njegova prava, sve dok nisam na meti neću da obraćam pažnju na to.
Mislim da na ovaj način štitimo i one koji su danas na meti, štitimo i one koji su bili pre na meti, možda neke zakasnelo, ali to nas ne može sprečiti u našoj obavezi da ovaj zakon donesemo i da ovaj važan segment srpskog društva uredimo na jedan način koji će sigurno predstavljati značajan korak napred.
Naravno da je donošenje ovog zakona izazvalo ogromnu medijsku pažnju, tenzije u društvu, jer se u medijima prepliću i politički, i ekonomski i svi drugi interesi jedne države, pa tako i Srbije. Bilo je neozbiljno i naivno očekivati da se oko ovog zakona postigne konsenzus, ali mislim da je dovoljno da on bude izglasan u Skupštini Srbije većinom za koju su se na izborima građani Srbije demokratski opredelili.
Moram da kažem da nama smeta nesolidarnost dela naših koalicionih partnera, odnosno na kraju će se pokazati jedne političke stranke, jer postoje i zakoni za koje smo mi glasali, a za koje, kada bismo samostalno odlučivali, sigurno ne bismo njima dali podršku.
Potpuno smo razumeli, a to je činila i DS kada smo formirali ovu vladu, potrebu da ispoštujemo učešće, npr, Stranke penzionera, da opteretimo sve građane Srbije značajno većim iznosom od onoga što je u ovom trenutku moguće kada govorimo o penzijama, da opteretimo budžet, da budemo u situaciji da pravimo dva ili tri rebalansa.
Nismo se vodili isključivo stranačkim interesima, stavili smo čak u stranu tu nekakvu reformsku crtu koja je kod donošenja tog zakona bila nužna i zaista smo očekivali da će u nekim drugim stvarima, koje su možda naizgled nama važnije, ali mislim da to treba da bude jednako važno svima, doživeti istu vrstu solidarnosti.
To se nije desilo kod ovog zakona. Imali smo i kod Zakona o privrednim komorama, ali sve je to shvatanje načina na koji vladajuća većina funkcioniše. I kada bismo mi, odnosno kada budemo odlučili da na isti način budemo tretirali zakone, moći ćemo u nekoj budućnosti sigurno da imamo više problema i mnogo sporije donošenje zakona. Verujem da je ovo poslednji takav slučaj i nadam se da se to ni sada neće desiti.
Hoću da kažem da nije realno reći da će donošenje ovog zakona dovesti do gašenja velikog broja medija u Srbiji. Samo ću vas podsetiti, to svi dobro znate, da je u proteklih devet ili deset godina mnogo medija ugašeno samo od sebe. Nastajali su, trajali su neki dva broja, neki dva meseca, neki godinu-dve dana.
Onda kada su završili svoju misiju, političku ili ekonomsku ili kakvu god drugu, nestajali su sa medijske scene kao da nikada nisu postojali, zatvarani su, otvarani su drugi ili slični pod drugačijim ili sličnim imenima.
Mislim da je zbog toga predlog da se nakon tromesečne blokade ide automatski u zatvaranje nekih medija racionalno rešenje, zbog toga što se radi o velikom stepenu društvene odgovornosti i činjenici da pojedini mediji, sa ogromnim tiražom za koji se sami hvale da iznosi nekoliko desetina hiljada ili nekoliko stotina hiljada, ne mogu da dozvole sebi da budu u takvoj blokadi, jer onda tu nešto zaista nije u redu.
Hoću da kažem drugu stvar, a to je teza da ćemo ovim ugušiti medijsku slobodu u Srbiji apsolutno nije tačna. Ni danas mediji u Srbiji nisu apsolutno slobodni onako kako bismo mi to idealizovali u nekakvom društvu.
Nigde mediji nisu sto posto slobodni i normalno je da uvek postoje različiti uticaji, normalno je da će se ti uticaji nastaviti i posle donošenja ovog zakona, i politički, i ekonomski i svaki drugi.
Ali, na ovaj način mislim da pravimo jedan značajan korak i šaljemo poruku srpskom društvu da hoćemo da menjamo stvari u toj oblasti i da hoćemo da ispoštujemo volju građana koji, verujem da su glasanjem za našu koaliciju, dali mandat i da tu oblast društva u potpunosti uredimo.
Mislim da je tu najvažnija stvar pitanje transparentnosti vlasništva.
To je vrlo dobra stvar, vrlo važna stvar. Na taj način nećemo zabraniti medijima da se svrstaju uz jednu stranku ili uz jednu stranu, ili uz jednu stranu u jednoj istoj stranci, što možete da čitate svaki dan u različitim medijima.
Ali će bar čitaoci, slušaoci ili gledaoci moći da vide ko su vlasnici svega toga i da možda proniknu u neke prave ciljeve i motive takvog pisanja ili takvog govorenja i to je ste ono transparentno, o čemu je govorila poslanica Nove Srbije, i jeste prozirno.
Mislim da na taj način omogućavamo svakom mediju da se bori za onu politiku za koju smatra da će omogućiti napredak ili nazadovanje ovog društva, šta je kome cilj, ali će u svakom slučaju medijska scena biti mnogo transparentnija, mnogo jasnija i građanima će mnogo jasnije biti koji je kvalitet i kakva je relevantnost određenih napisa i informacija.
Amandmani koje je Vlada predložila jesu dokaz da je imala sluha za reakciju javnosti, koja je bila takva kakva jeste, da je izašla u susret, u onoj meri koliko je to moguće, da se neke stvari poprave sa dobrom voljom, a da se ne naruši suština zakona.
Verujem da je to dobra stvar, pozitivna stvar, i siguran sam da će, ukoliko se tokom ove rasprave nekakvi konkretniji amandmani koji mogu zakon da poprave ili ga na drugi način predstave, a da ne ugroze njegovu suštinu, od strane nadležnog ministarstva biti prihvaćeni.
Dakle, nadam se i verujem da će zakon jasnom većinom biti usvojen i da ćemo nakon toga vrlo brzo imati rezultate u medijskoj sferi i da će građani Srbije videti da i dalje postoji jasno pravo da se kritikuje i da se kritikuju one pojave u društvu za koje mediji smatraju da nisu dobre, ali da mora da postoji jasna odgovornost za ono što je napisano.

Poštovana gospođo predsednice, gospodine ministre, poštovani poslanici, ono što se u nazivu svakog zakona, odnosno obrazloženju prvo navede jeste potreba da zakon donesemo zbog evropskih integracija i ulaska u Evropsku uniju. Mislim da je to važno, ali ne treba da živimo u nekoj vrsti iluzija da, konkretno u ovoj oblasti, stvari u EU funkcionišu savršeno i da tamo ne postoje problemi konkurencije, da ne postoje problemi monopola. Naprotiv, to je jedna oblast koja je sporna i u Evropskoj uniji, i tamo postoje različiti uticaji i želje privrednika da ostvare što je moguće bolji položaj, ali postoji i krajnja reč komisije koja se istim tim poslom bavi, njena ogromna ovlašćenja i nemogućnost da se iz bilo kakvih struktura koje su van te komisije utiče na njenu odluku.

Mislim da je ovaj predlog zakona očigledan napredak u odnosu na zakon koji je donet pre četiri godine, jer smo imali četiri godine prakse sa ovim pitanjem. Mislim da smo kroz tu praksu videli koje su nedorečenosti zakona, odnosno nemogućnosti da se on sprovede na način kako je sve to zamišljeno kada je pisan. Siguran sam da ćemo kada usvojimo ovaj zakon i krenemo u njegovo sprovođenje videti potencijalne nedostatke, kako se to kaže - rupe u zakonu, koje uvek mogu da služe kao prostor da se izbegne ono što je zakonodavac hteo da postavi u svom tekstu zakona.

To je normalna stvar, zbog toga i postoje institucije izmene zakona, zbog toga postoji mogućnost, kada se oceni da jedan zakon nije dovoljno kvalitetan, da se donese novi.

Ono što je za mene mnogo važno jeste činjenica da je ova tema prisutna u javnosti, da mi kroz ovu skupštinsku debatu javnost Srbije obaveštavamo o tome da Vlada vodi računa o toj oblasti i da čini ono što je u njenoj moći da se oblast zaštite konkurencije reguliše na najbolji mogući način.

Ne mislim da je dobar pristup u donošenju ovog zakona ukoliko očekujemo da će samo njegovo donošenje doneti odgovarajuća brza i laka rešenja i da ćemo imati konkretne kompanije koje će biti žrtve ovog zakona. Mislim da se često ne govori dovoljno o tome da postoje različite situacije, postoji dominantan položaj, a postoji i zloupotreba dominantnog položaja. Dakle, sama činjenica da neko u nekoj oblasti ima dominantan položaj ne znači automatski da je to problem i da je to prekršaj. Upravo se zakon zato i donosi. Mislim da je ovde dosta precizno dato šta znači dominantan položaj i, što je važnije, šta znači njegova zloupotreba i na koji način se to sankcioniše.

Takođe je dobro što se veliki broj različitih institucija uključuje u izbor Komisije. Za mene je Komisija, u stvari, ključna institucija koja treba da bude rezultat donošenja novog zakona. Smatram da je uključenje nadležnog skupštinskog odbora dobra stvar, jer ćemo na taj način sve nesporazume koji će se javljati u Skupštini Srbije moći da razmatramo pred nadležnim odborom, ukoliko se ikada pojavi neka vrsta sumnje da Vlada ne radi dobro svoj posao ili da Komisija ne radi dobro svoj posao. Siguran sam da će dokaz da Komisija dobro radi svoj posao biti taj da ni Komisija, ni članovi Komisije u budućnosti neće biti u javnosti i u medijima. Mislim da je to specifična vrsta posla, koja podrazumeva da ga rade ljudi koji su za to dobro obučeni i koji imaju potrebu da reše problem, a ne potrebu da imaju publicitet.

Smatram da javnost nije dovoljno upoznata sa problemima, metodologijom i da nije tako jednostavno utvrditi nečiji položaj na tržištu, da li ga upotrebljava ili ga zloupotrebljava, i na koji način to dokazati. Mislim da u tom smislu država mora da ohrabri Komisiju i stručne službe Komisije na svakodnevno usavršavanje i osposobljavanje ljudi koji će taj posao raditi u narednih nekoliko decenija.

To kažem zato što upravo političke stranke koje danas čine Vladu i političke stranke koje će sutra činiti Vladu moraju da pokažu da ih ne interesuje rad Komisije. Na taj način će Vlada pokazati spremnost da Komisija radi svoj posao samostalno i da donosi odluke u skladu sa ekonomskim parametrima i sa metodologijom po kojoj radi, a ne na osnovu toga kakvo je očekivanje javnosti ili kakav je pritisak neke stranke iz vlasti ili opozicije.

Svi zajedno ovde treba da se okrenemo u prošlost i da vidimo da je često pitanje bilo kakvih ekonomskih dešavanja u Srbiji više bilo sredstvo za određene političke obračune, nego što je imalo za cilj da se zaista uvede red u neku oblast u ekonomiji u Srbiji.

Posebno bih istakao dve stvari: da je povećan kapacitet rada Komisije, a samim tim podignut i autoritet Komisije, i izbačena jedna odredba koja je dosta usporavala rad Komisije i zbog koje su se gomilali predmeti – to je pitanje praga koncentracije i potrebe da se Komisija bavi nekim predmetima za koje je bilo očigledno da tu nema nikakvih problema i da Komisija ne treba tu da gubi vreme.

Što se tiče zakona, on je pre svega, kao i svaki zakon koji se donosi, okrenut ka budućnosti. Zato mislim da ne treba živeti u iluziji da problema monopola, dominantnog položaja i njegove zloupotrebe nije bilo ili je eventualno bilo samo do 2003, 2005. ili ove godine. Siguran sam da će ta problematika biti još ozbiljnija u budućnosti i da će izazovi komisije biti mnogo veći; odnosno, potreba za odgovarajućim radom, znanjem, tehnikama da se to dokaže biće mnogo veći izazov nego što je to bilo do sada.

Smatram, takođe, da će rešavanje problema o kojima se ovde često govori biti moguće i kroz određene prateće podzakonske akte, ali pre svega, kao što je ministar rekao, mislim da je zaista dobra stvar donošenje novog zakona o trgovini, jednoj oblasti koja se ipak, uz sve probleme koji je prate, pokazala kao oblast koja je najviše i najbrže rasla u Srbiji u proteklih osam ili devet godina. Dakle, stope rasta su bile gotovo dvostruko veće nego što je bila stopa rasta GDP u Srbiji u poslednjih osam ili devet godina.

Kada slušamo o problemima malih ili srednjih trgovinskih preduzeća činjenica je da ako se pojavi neki hipermarket u okolini od nekoliko kilometara, kao da je pala atomska bomba, ta mala i srednja trgovinska preduzeća nestanu, ali to nije slučaj jedino u Srbiji, to se dešava i u drugim zemljama.

Takođe bih rekao da Strategija razvoja trgovine koju je usvojila Vlada Republike Srbije daje odgovore i na ta pitanja. Nijedno tržište ne može da postoji, ne mogu potrošači da budu zadovoljni samo time što će ići u supermarkete ili hipermarkete.

U toj strategiji postoji odgovor na pitanje na koji način mogu da se pojave nekakvi regionalni lideri, na koji način mogu da se popune te tržišne niše, koje sigurno ne mogu da budu popunjene isključivo od strane velikih trgovinskih lanaca. Tu će takođe biti mesta za „intervenciju“ države, u onoj meri u kojoj ona neće da narušava konkurenciju.

Ovo je vreme velike ekonomske krize i država ne treba da beži od svoje uloge u ekonomiji.

Ako to čine sve države u Evropskoj uniji, ako to čine Sjedinjene Američke Države, ako je danas na ekonomskoj berzi najsigurniji igrač država – prodaje se jedino ono što država hoće da kupi ili su investitori zainteresovani da kupe jedino ono što država hoće da proda – ne treba država, a samim tim ni Vlada Srbije, da poklekne pred pritiskom neke vrste političkog napada da država ne treba ništa da radi, nikada.

Mislim da je dobro za ekonomiju kada je država što manje uključena u njene tokove, ali je ovo vreme takvo da ukoliko se država ne uključi u ekonomske tokove zaista preti mogućnost da se desi potpuni ekonomski kolaps.

Mislim da je uloga države opravdana u svim oblastima ekonomije danas, u onoj meri u kojoj ona doprinosi da se loše stanje popravi.

Zato verujem da će usvajanje ovog zakona, a pogotovo ukoliko usvajanje zakona bude praćeno podrškom većine, koja nije ograničena samo na stranke koje čine vladajuću koaliciju, predstavljati dobru stvar u Srbiji i da će otvoriti prostor da se pošalje jasna poruka na koji način će se tržište u Srbiji regulisati u budućnosti.

Dobro je što će se članovi Komisije birati na način kako je to utvrđeno. Dobro je što se traže određene stručne, naučne i druge kvalifikacije za ljude koji treba da rade u Komisiji za zaštitu konkurencije, jer je odgovornost tih ljudi ogromna.

Očekivanja su velika, ono što mi treba da im omogućimo, to je da donesemo ovaj zakon, da ispoštujemo taj proces, da glasamo za ljude za koje verujem da će taj odgovoran posao moći da rade, ukoliko je to zaista tako, uz određenu podršku stručnih službi, uz finansijsku podršku, na jedan efikasniji način, u smislu pristupa informacijama, dokumentima itd., da pustimo da ta komisija od trenutka kada bude konstituisana radi svoj posao na taj način i da njeno trajanje, rad i vrednost ne budu vezani za bilo koju vladu, pa ni za ovu vladu koja se danas nalazi na vlasti u Srbiji.

Očigledno je da se tu stvari popravljaju. Siguran sam da će Komisija za zaštitu konkurencije u narednim godinama izrasti, u najpozitivnijem smislu reči, u jednu od najmoćnijih agencija Vlade Republike Srbije, čija će se reč slušati i koja će imati svoju težinu i kredibilitet.

Naravno, podržaćemo Predlog ovog zakona, uz spremnost da razgovaramo sa drugim političkim strankama i da amandmanima popravimo ono što je nedovoljno pojašnjeno da bismo imali što je moguće širu podršku za ovaj zakon.

Poštovani predsedavajući, gospodine Nikoliću, žao mi je što ste me pomenuli. Nisam imao nameru uopšte da govorim o tome. Ovde sam reagovao onako kako svaki normalan čovek treba da reaguje kada vidi da dva jača čoveka napadnu jednog slabijeg.
Nemam nameru …
(Iz sale: Tako si i Vuka branio?)
Jeste završili vi iz DSS-a što niste glasali za ruski sporazum?
Nemam, gospodine Nikoliću, s vama nameru ni da se bijem, ni da vas izazivam na dvoboj. Mislim da biste i vi u sličnoj situaciji reagovali. Čovek se u jednom trenutku našao između vas i gospodina Markićevića. Nije se odavde videlo šta želite da uradite. Preventivno sam se tamo pojavio da ga zaštitim. Hvala.

Poštovana gospođo Dragutinović, poštovana gospođo Čomić, poštovani narodni poslanici, kada govorim o rebalansu pre svega bih se osvrnuo na aspekt finansiranja budžeta. Mislim da je malo rečeno po tom pitanju u ovoj raspravi.
Rekao bih nešto i o reformama koje moraju da prate ovaj rebalans budžeta, rekao bih o nekoje solidarnosti unutar Vlade koja treba da postoji, ukoliko ove mere treba i hoćemo svi zajedno da daju rezultate i o nekoj politici koju Vlada mora da vodi, koja mora da postoji, bez obzira što postoji ekonomska kriza.
Deficit iznosi 90 milijardi dinara. Kada pogledate predlog budžeta vidite da je on u stvari 70 milijardi dinara, ali građana radi moramo da kažemo da je to konsolidovani deficit. Dakle, da u 90 milijardi dinara ulazi deficit – centralni deficit države, deficit opština, lokalnih samouprava, Javnog preduzeća Putevi, odnosno ulazi deficit opštine i gradova, kao što sam rekao.
Dakle, bez obzira privredni subjekti koji se nalaze na nižem nivou Vlade Republike Srbije su ti koji se eventualno zadužuju, a to su na primer Javno preduzeće Putevi – država je garant koja garantuje da će taj dug biti vraćen i zbog toga ta sredstva predstavljaju javni dug.
Kada to posmatramo u celini, onda je ukupno finansiranje deficita i javnog duga negde oko 218 milijardi dinara, a od toga je ukupna otplata glavnice duga 147 milijardi 924 miliona dinara. Dakle, ta razlika između 218 i 147 predstavlja u stvari to neto finansiranje od 70 milijardi dinara, na osnovu koga mi pokrivamo, da kažem, budžetski deficit koji je iskazan u ovom rebalansu budžeta.
Građani treba da znaju da se taj deo od 147 milijardi dinara deli tako što na otplatu duga domaćim kreditorima ide 131 milijarda dinara, stranim 13 milijardi dinara i da su dospele garancije stranim kreditorima oko 4 milijardi dinara. I da u stvari mi imamo u ovom predlogu budžeta ukupno povećanje finansiranja u odnosu na predlog budžeta iz 2009. godine od 125 milijardi dinara, što je otprilike na nivou otplate glavnice domaćim kreditorima. Mi vidimo da se u obrazloženju zakona navodi iznos 120 milijardi dinara kao otplata glavnice za domaće hartije od vrednosti.
Indirektno možemo da zaključimo da, s obzirom da se jedan deo ovog iznosa, otprilike 30 milijardi, odnosi na već emitovane hartije od vrednosti, da je ostalo 90 milijardi dinara i da to korespondira u stvari sa tim konsolidovanim deficitom koji je na nivou 3% društvenog proizvoda i to otprilike predstavlja iznos repos toka kod NB negde sredinom aprila 2009. godine.
S obzirom da očekujemo da će u drugoj polovini godine doći do pada tražnje i da će deflacija koja postoji u međunarodnom okruženju dovesti do toga da će biti lakše da se održi ciljani nivo inflacije, pretpostavljamo da će u nekom narednom periodu NBS omogućiti nižim kamatnim stopama da se ta sredstva koja postoje u repos toku preusmere u državne hartije od vrednosti. To je transparentno finansiranje tekućeg stanja koje je prouzrokovano tekućim makroekonomskim kretanjima.
To je nešto na šta Vlada Republike Srbije reaguje i to je sasvim normalna stvar, s obzirom na činjenicu da se projekcije ekonomskih kretanja u svetu menjaju svaki dan, ali ako pogledamo prognoze MMF svakih mesec dana u poslednje vreme sve nažalost dobijamo sve lošiju i lošiju projekciju.
Rekao bih da ne stoje optužbe da Vlada Republike Srbije ne zna šta radi, ako posmatramo to na globalnom nivou, onda ne zna šta radi ni MMF, ni SB, ni Vlada SAD, niti vlade vodećih zemalja EU, odnosno sve te vlade zajedno, kao i Vlada Republike Srbije, rade onako kako nameću tekuće okolnosti. Ovo je najveća ekonomska kriza koja postoji posle velike depresije i sasvim je normalno da dnevno morate da prilagođavate svoju ekonomsku politiku.
Ono što može da bude dobra stvar u svemu ovome da je ovo možda prilika za reforme koje nisu, i to treba reći otvoreno, učinjene u proteklih 8 ili 9 godina, ekonomska konjunktura je bila mnogo bolja i omogućavala je da se lagodnije živi. Lagodnije je živela država, lagodnije je živela porodica, lagodnije su živeli svi građani pojedinačno, jer je ekonomija rasla i sada je nažalost došao jedan trenutak kada se taj račun i ta crta iznenada, i rekao bih, neočekivano podvlači, i svi se, od svakog čoveka pa do države, prilagođavamo svemu tome.
Da se u budućnosti takve stvari ne bi dešavale, mislim da je važno da razmišljamo svi zajedno o reformi javnog sektora, ali ne samo o reformi javnog sektora, ovoj prinudnoj koju smo morali da učinimo, zato što ne bismo mogli da opstanemo kao država, već o strateškoj reformi javnog sektora, prilagođavanju javnog sektora veličini naše ekonomije, veličini naše države.
Da razmišljamo o tome na koji način možemo da smanjimo deficit između izvoza i uvoza, jer nam aranžman koji ćemo potpisati sa MMF omogućava da u narednih godinu-dve dana zadržimo tu spoljašnju likvidnost, ali to nije model ekonomije koju u narednom periodu možemo beskonačno da koristimo. Smanjiće se prihodi od privatizacije. Ne znamo ni sada da procenimo kakvo će biti kreditno tržište posle prolaska svetske ekonomske krize.
Srbija mora svoj javni sektor da svede na projekciju naše buduće ekonomije, a to podrazumeva, pre svega, smanjenje izdataka ka različitim javnim fondovima, restruktuiranje tih fondova i ono što su naveli neki poslanici opozicije, ali to nije ništa novo, činjenicu da se 40% penzija danas finansira iz budžeta Republike Srbije, a moramo da znamo da to nije nešto što se dešava u poslednjih nekoliko godina.
Moramo da znamo da je penzioni fond decenijama uništavan, da krajem 2000. godine penzije i druge beneficije nisu ni postojale. Praktično, na ovaj put se tek vraćamo i zbog toga je važno da reforme koje nam slede upravo koncentrišu na to da u budućnosti ne moramo da gasimo požar, već da možemo normalno da projektujemo svoju ekonomiju.
Treća stvar koja je važna je solidarnost Vlade, to je jedna poruka koja znači da kroz ovu krizu Srbija sa ovom Vladom može da prođe samo ako Vlada bude funkcionisala kao celina. Ne može kriza da se prebrodi tako što će Vlada funkcionisati kao politička koalicija stranaka u kojoj će svaka stranka gledati da izađe što manje oštećena.
Jer je normalno kada je kriza, kada su ljudi nezadovoljni da stranke koje se nalaze na vlasti trpe rejtingom, trpe popularnošću i nekim drugim stvarima. U tom smislu, preraspodela odgovornosti i trpnja, ako mogu tako da kažem, normalno moraju da budu bar proporcionalna učešće u vladi.
Teško može da opstane jedan mehanizam ukoliko su neki zaduženi samo za popularne poteze, a neki za nepopularne poteze, jer je ovo godina koja će odlučiti i omogućiti da kriza bude prevaziđena i da do kraja mandata ispunimo obećanja zbog kojih su građani glasali za koaliciju ZES tokom 2008. godine.
Na kraju, hoću da kažem da Vlada Srbije, bez obzira na tešku ekonomsku krizu, mora da vodi politiku zbog koje su opet građani glasali za koaliciju ZES, a to je politika ulaska u EU, to je politika koja podrazumeva aktivno učešće u Partnerstvu za mir.
To je politika koja može samo da se kreće još brže ka tim ciljevima, a nikako ekonomska kriza ne sme, i neće i ne treba da posluži za revidiranje takve politike.
Zbog toga hoću da pozdravim, na primer, činjenicu da je Vlada donela određene odluke u tom pravcu. Hoću da kažem da je dobro što je juče ministar inostranih poslova boravio u SAD, bez obzira na neke maliciozne kritike, tipa da li se sastao sa sagovornicima na odgovarajućem nivou.
Mislim da budućnost Srbije, bez obzira na ovu krizu, ne sme da bude zamagljena i ona jeste u partnerstvu sa EU, ona jeste u dobrim odnosima sa SAD, ona jeste u saradnji sa Kinom i Rusijom. Ali, pre svega, ako pogledate ekonomiju i strukturu naše zemlje videćete koji su naši partneri bez kojih Srbija nije preživela u proteklih 8 godina i ne može da preživi u narednih 10 ili 15 godina.
To je element politike Vlade Republike Srbije koji mora da ostane na snazi, bez obzira na ekonomsku krizu, jer je on garant da ćemo vođenjem takve politike ostaviti perspektivu da kada kriza prođe nastave se investicije iz onih delova sveta odakle su najviše dolazile posle 2000. godine, a videćete i predlogom nekih amandmana da takvih investicija ima i iz Kine, Rusije, ali najvećim delom iz EU. Hvala.

Poštovana gospođo Čomić, poštovani narodni poslanici, poštovana gospođo ministre, saradnici, govoriću samo o zakonu o spoljnotrgovinskom poslovanju.
Vidim da je za govornike interesantniji zakon o turizmu, tako da ću ostaviti više vremena njima za tu diskusiju.
Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju je neka vrsta pokazatelja potrebe da u ovom trenutku Srbija usvajanjem tog zakona načini taj poslednji korak ka punopravnom članstvu u Svetskoj trgovinskoj organizaciji.
I sam sam imao priliku da učestvujem na pregovorima o prijemu Srbije u Svetsku trgovinsku organizaciju i čini mi se da ovde još uvek ne postoji svest o tome, prvo, koliko je malo zemalja ostalo van Svetske trgovinske organizacije, a s druge strane, koliko je za našu izvoznu privredu važno formalno članstvo u Svetskoj trgovinskoj organizaciji, pogotovo u ovim vremenima kada je najgori efekat svetske ekonomske krize upravo na međunarodnu trgovinu.
Praktično, ovaj sporazum sa MMF-om koji, nadam se, sklapamo u prvoj polovini maja, kojim spasavamo eksternu likvidnost naše zemlje... Dakle, moramo realno da pogledamo istini u oči, da vidimo koliko je širok spoljnotrgovinski deficit naše države, koliko je dramatično veći uvoz od izvoza, koliko je to do sada bilo moguće pokrivati u prethodnih osam godina kreditima koji su bili relativno povoljni, stranim direktnim investicijama, koliko će to biti nemoguće pokrivati u narednom periodu. I, ono što je Vlada usvojila kao svoj strateški zadatak, to je da na srednji rok taj deficit, odnosno razlika ne bude veća od 5%.
Neophodna mera za dostizanje tog cilja je upravo usvajanje ovog zakona, kasnije i punopravno članstvo Srbije u Svetskoj trgovinskoj organizaciji. Time ćemo mi i formalno biti u obavezi da preuzmemo neke obaveze koje smo već ranije preuzeli i mislim da je zbog toga važno sada naglasiti, bez obzira na ogromne kritike koje su u javnosti prisutne, koliko je bila važna odluka Srbije o jednostranoj primeni SSP-a, iako je to teško u ovoj godini zbog inače smanjenih budžetskih prihoda.
Na ovaj način smo poslali poruku EU, kao našem najznačajnijem spoljnotrgovinskom partneru, da smo spremni da prihvatimo te principe i da ćemo prilagoditi naša preduzeća u potpunosti uslovima svetske trgovine, tako da sutra kada ta odluka bude (ona praktično od strane EU postoji posle 2000. godine) budemo spremni.
Ono što je važno, to je da građani shvate da dugoročno održavanje deficita, odnosno disbalansa između uvoza i izvoza ova država ne može da izdrži. Radi se o milijardama i milijardama dolara koje mi iz eksternih izvora moramo da prihodujemo godišnje da bismo taj disbalans izdržali. Hoću da kažem, da nije bilo ovih mera Vlade Republike Srbije, da nije bilo izvesnog sporazuma sa MMF-om, da bi u 2008, 2009. i 2010. godini za 8,5 milijardi evra bile smanjene devizne rezerve ove države i da bismo verovatno došli u situaciju pucanja tzv. eksterne likvidnosti.
To je nešto što se čak i staroj Jugoslaviji desilo 1981. godine, kada u jednom trenutku (čini mi se da je to bilo baš nekog petog, šestog maja 1981. godine) više nije bila u mogućnosti da servisira svoje međunarodne obaveze.
Zbog toga je izvozna orijentacija naše zemlje, podrška Agencije za promociju izvoza, bolja saradnja sa stranim investitorima, potpuna liberalizacija spoljnotrgovinskog režima nešto što teško opterećuje našu privredu, ali ono što nam već na srednji rok mora dati odgovarajuće rezultate. Jer, u uslovima svetske ekonomije koja će možda biti bolja za godinu i po dana, ali koja više nikada neće biti takva kao što je bila pre svetske ekonomske krize, kada ćemo biti u daleko težoj poziciji za strani novac, za strano finansiranje, ova privreda mora da bude i da postane u međuvremenu maksimalno izvozno orijentisana. To je jedini održivi način i jedini održivi model kako Srbija može da ide napred i da se razvija.
Ono što takođe treba reći zbog naših građana, jer se često manipuliše tom temom slobodnog izvoza i uvoza, kako naša država nije zaštićena – čak i po ovom zakonu, čak i po odredbama Svetske trgovinske organizacije, vi kao država imate pravo na zaštitne mere za svoju ekonomiju, dakle na antidampinške mere, na kompenzatorne mere, na mere zaštite od prekomernog uvoza, na mere koje sprečavaju preveliki spoljnotrgovinski deficit, i to se ovim zakonom na jedan način koji je prihvatljiv i za Svetsku trgovinsku organizaciju uređuje.
Privreda Srbije i Vlada Srbije će biti (da bi građani Srbije razumeli sutra) u situaciji da ukoliko neko želi da izveze neku robu na srpsko tržište po ceni koja je niža nego što je na matičnom tržištu zemlje izvoznika, može da "udari" (da tako kažem, da bi građani razumeli) antindampišku taksu i da na taj način poskupljuju uvoz, da može da reaguje kompenzatornim merama, ukoliko se od zemlje izvoznika subvencioniše uvoz u Srbiju, odnosno izvoz na naše tržište; da može da reaguje takođe kada je prekomerni uvoz takav da ugrožava domaću industriju i da može da reaguje kada je naš platno-bilansni deficit ugrožen.
Dakle, pored prednosti, prihoda i svega onoga što prijem u Svetsku trgovinsku organizaciju vama daje i otvara nove mogućnosti za širenje svog izvoza, otvara se i legitimna odbrambena politika države. To je ono, čini mi se, sa čime građani nisu u dovoljnoj meri upoznati. Dakle, građani nisu u dovoljnoj meri upoznati da je legitimno pravo u najliberalnijoj ekonomiji danas da štitite interese svoje države.
Usvajanjem ovog zakona i njegovom primenom i prijemom u Svetsku trgovinsku organizaciju dobićemo instrumente i da pojačamo naš izvoz i da štitimo naše tržište. To su pojmovi koji su veoma važni i kojima se do sada, nažalost, iz političkih razloga manipulisalo. Zaštita tržišta onda kada je ugrožena naša industrija, realno, a ne zaštita tržišta da bi se u Srbiji održala proizvodnja nečega što nije rentabilno čak ni u samoj Srbiji, a kamoli na nekom tržištu EU ili nekih drugih zemalja gde to treba da izvozimo.
Zbog toga je ovaj zakon važan i verujem da će ogromnom većinom glasova poslanika u Skupštini biti podržan i da ćemo na taj način stvoriti institucionalne uslove, kao što sam rekao, da idemo na agresivniju izvoznu politiku ove države, da smanjimo platno-bilansni deficit i da se spremimo za neko buduće vreme koje će biti daleko teže nego što je bilo vreme do 2008. godine. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovana gospođo ministre, izvinjavam se što nisam ovde od početka kao ovlašćeni predstavnika, u drugoj zgradi smo imali važnu sednicu Odbora za bezbednost.
Krenuću od ovog poslednjeg zakona o kojem je govorio gospodin Nikolić, upravo da naglasim razliku koja postoji između predlagača i argumenata koje je gospodin Nikolić izneo.
Naime, rekao bih da sve ono što je on nabrojao kao nedostatke, smatram kao prednosti privrednih komora koje treba da se organizuju po novom principu i, suvoparno govoreći, možete da iznosite veliki broj argumenata za i protiv, da dajete predlog i primere zemalja koje imaju obavezno članstvo, ali mislim da je neadekvatno ekonomsku situaciju Srbije postaviti tako da našu zemlju poredimo sa Francuskom, Austrijom, Španijom i nekim drugim državama EU koje su, nažalost, daleko ispred nas.
Ovde se radi o ključnoj reči, a to je reforma institucija i treba reći na početku, moram da kažem, na moje žaljenje ovaj zakon stupa na snagu tek 1. januara 2013. godine, ako nekim ljudima koji rade svoj posao, kako je gospodin Nikolić rekao, a siguran sam da on to dobro zna jer je u tim strukturama dugo, dobro, kvalitetno i sposobno, ne vidim razloga da isti ti ljudi, ista ta infrastruktura, isti ti kadrovi ne mogu da se za tri i nešto godine pripreme za jedan potpuno novi i drugačiji sistem.
Ono što nas je vreme naučilo od 2000. godine pa naovamo u Srbiji jeste da reforme mogu da budu uspešne samo ako su brutalne. Dakle, upravo takvu reč koristim jer brutalna reforma bankarskog sistema koja se desila 2000. godine, koja je izazvala velika komešanja u društvu i koja je izazvala ogromne otpore i ljudi koji su radili tamo i institucija i države, nas je danas dovela u situaciju da imamo bankarski sistem koji je najbolji u regionu, koji ima najveću kapitalnu pokrivenost i koji nam, sticajem tih srećnih i dobrih okolnosti, da su reforme izvršene tada kada je bilo političke volje i političke snage, omogućava da mnogo lakše nego neke zemlje iz okruženja prebrodimo ekonomsku krizu.
Mislim da argumenti protiv promene Zakona o privrednim komorama apsolutno ne stoje, jer bilo kakva privatizacija, bilo kakva situacija, kad vi ljude koji se udružuju terate da se bore za svoje tržište, neminovno dovodi do toga da takve institucije budu bolje.
Iskoristiću još jedan argument gospodina Nikolića, koji nisam znao, a to je da 17% preduzeća plaća članarinu Privrednoj komori Srbije. Tim pre, dobro je da se te komore oslobode, odnosno privredni subjekti obaveznog članstva i da se organizuju mnogo manje, sposobnije i efikasnije komore, jer je besmisleno da ste član jednog sistema a da ne činite svoju osnovnu obavezu, a to je da plaćate članarinu.
Ako se pokaže vremenom da je jedino Privredna komora Srbije ta institucija koja može da zastupa našu privredu na najbolji mogući način, nema razloga da se svi oni privredni subjekti koji su sada članovi privredne komore, po zakonu i zato što je to njihova obaveza, ponovo ne udruže na novim osnovama i da tako ostvaruju svoj interes.
Ne govorim negativno o dosadašnjem radu privredne komore, ne govorim ni pozitivno o budućim rezultatima, govorim o potrebi da se jedna institucija reformiše i da mnogo bolje rezultate da nego što su to rezultati do sada. Verujem da ćemo na kraju ipak dobiti podršku naših koalicionih partnera koji su uvek bili dobri i lojalni koalicioni partneri kada je to bilo potrebno.
Drugu stvar koju želim da kažem jeste jedno tehničko pitanje, spajanja dve agencije koje se bave finansiranjem i osiguranjem izvoza. Argumenti koji su dati u obrazloženju su, rekao bih, birokratski, koji su neophodni, jer imamo dve agencije koje se bave istim poslom, ali ono što je suština ove priče, a to je da kao država, kao Vlada, ova sada ili bilo koja druga, buduća, dakle, ova ekonomska kriza je otkrila ono što smo svi znali, osnovni nedostatak našeg ekonomskog sistema, a to je visok spoljnotrgovinski deficit. On se ove godine smanjuje, iznosiće 13% društvenog proizvoda, ali se ne smanjuje zato što nam raste izvoz, nego se smanjuje zato što mnogo više pada uvoz nego što raste izvoz, tako da tom smanjenju ne treba da se mnogo radujemo, jer kada pada uvoz, pada i društvena proizvodnja i ekonomija se kreće generalno mnogo sporije.
Naša ekonomija u narednom periodu mora da bude agresivno izvozno orijentisana i u tom smislu je dobro da se od dve postojeće agencije napravi jedna, da se jasno znaju nadležnosti i prava i da se privrednim subjektima da mnogo šira i konkretnija podrška, jer ono u pismu o namerama koje je Vlada uputila MMF što smo se obavezali – to je da na neki srednji rok naš deficit bude 5%. To nije lako dostići i mislim da ćemo u tom delu u budućem periodu sigurno imati najviše problema, tako da ćemo podržati ovaj predlog zakona o spajanju ove dve institucije. Verujem da ćemo iz dve institucije dobiti jednu koja je bolja i koja će imati mnogo više i sredstava i kapaciteta i spremnosti da podrži našu izvoznu privredu.
Tačka koja se tiče Fonda za razvoj Republike Srbije, to bih rekao i posmatrao kroz pitanje uloge države u ekonomskoj krizi. Ako pogledate deficit budžeta najmoćnijih danas zemalja, to ću da pročitam, ne znam na pamet, teško pamtim brojeve, dakle – Amerika 13,7; Japan – 5,6; Britanije – 11,3; Rusija – 8; cela evropska zona – 5,3. Deficit budžeta govori o tome koliko je aktivna uloga države u tekućim ekonomskim kretanjima. To je jedan davno, mislili smo, prevaziđen, zaboravljen kejnzijanski metod ekonomije opet došao na dnevni red i tako mora da bude i u Srbiji.
Država mora da nadoknadi manjak izvozne tražnje. Država mora da nadoknadi nedostatak likvidnih sredstava. Država mora da omogući građanima da pod povoljnijim uslovima dobijaju potrošačke kredite. Sve su to stvari koje ćemo moći efikasnije da radimo kroz usvajanje ovog predloga zakona. Dobra je stvar što se već sada ostavlja mogućnost da u budućem periodu to bude akcionarsko društvo, uz obavezu da 51% vlasništva, kad god to bude, mora da ostane u rukama Republike Srbije. To je važno zato što Fond za razvoj u narednom periodu pored te ekonomske dimenzije ima mnogo važnu dimenziju koja se često u našoj zemlji više posmatra politički nego ekonomski. To je pitanje regionalnog razvoja i to je ekonomsko pitanje, koje se u političke svrhe često zloupotrebljava.
Fond za razvoj u budućnosti mora da vodi računa o onim delovima Srbije koji ne mogu po nekim, rekao bih, tekućim tržišnim, ekonomskim i kreditnim uslovima da se zadužuju i ako bi tako bilo, oni bi dramatično zaostajali za drugim delovima Srbije, što dovodi do određenih ekonomskih, socijalnih i političkih problema. Ovaj predlog zakona ima važnu stvar. U sadašnjosti omogućava državi instrumente, daje joj moć da utiče na ekonomiju i ne bežimo od toga. O tome se govori. Sve ove mere su državne mere da bismo oporavili ekonomiju, a otvara prostor u budućnosti da se on transformiše, da budemo moderniji, da ne bude 100% u vlasništvu države i u krajnjoj liniji da na taj način bude finansijski moćniji i da može da ima mnogo veću ulogu.
Podržaćemo ova tri predloga zakona. Što se tiče amandmana, videćemo, ali čini mi se da je bitno da kada govorimo o ovim predlozima zakona znamo šta je suština, jer se iza suvoparnih naziva ovih zakona kriju stvari o kojima sam pokušao da govorim u proteklih osam i po minuta. Hvala. (Aplauz.)

Mislim da je okej politička opservacija. Naravno da uvek u Skupštini treba da govorimo o političkim odnosima, jer ovde predstavljamo političke stranke, koalicije. Ali zaista, Vlada jeste sastavljena od različitih političkih stranaka, ali predloge koje dostavlja Skupštini ona dostavlja kao deo neke zajedničke politike koju vodi. Dakle, ovde ne postoje predlozi jedne, druge, treće ili četvrte političke stranke iz Vlade, ovde postoje predlozi nadležnih ministarstava za koje Vlada u Skupštini traži svoju podršku.
Normalno je da se, pre svega, Vlada obraća strankama koje čine vladajuću koaliciju i da Vlada ne očekuje da stranke koje su opozicione, glasajući za neke zakone potpomažu opstanak vladajuće koalicije.
Da bi se jedan zakon našao na dnevnom redu Skupštine dobro znate koliko vremena treba, koliko odbora prolazi u Vladi, na kraju krajeva i u Skupštini. U krajnjoj liniji, Vladu čine neke stranke koje su koalicioni partneri, tamo odnos nije baš ovakav da zakon ne može da prođe, postoji jedna druga većina, ali je zato i Skupština mesto gde treba o nekim razlikama da govorimo.
Ono što je ključna stvar ovog zakona, to je poslednja rečenica, da on stupa na snagu 2013. godine, dakle, niko nije imao nameru da ga donese da stupi na snagu sutra i da se onda desi, kako ovde neki govornici kažu, raspad nekog sistema, itd. Podsetiću vas da i u najboljem slučaju, kada bi ova Vlada tako dobro funkcionisala da dočeka naredne redovne izbore, mislim da će oni biti 2012. godine, dakle, dovoljno vremena ima da neka nova koalicija promeni taj zakon pre nego što on stupi na snagu.
Nije to pitanje nečega što će se pojaviti na dnevnom sutra i dati odmah rezultate, već je upravo poruka jedna kako taj sistem treba da se organizuje i na koji način on treba da funkcioniše. Mislim da ovde možemo da govorimo o prednostima i nedostacima, ali ne možemo mi da nalažemo privrednim subjektima u Srbiji na koji način će se organizovati.
Ovim zakonom koji je sada na snazi njima je naloženo kako da se organizuju. Dakle, one nemaju mogućnost drugačije organizacije. Zato i kažem, ukoliko je ovaj sistem, ova struktura ljudi ili kako god to posmatrate, jedino moguće rešenje i daju najbolje rezultate, onda sam ubeđen da će tim pre privredni subjekti upravo ceneći svoj interes ekonomski napraviti istu ili sličnu vrstu organizacije.
Ono što je cilj ovog zakona jeste da se razgraniče koristi, štete, prednosti i nedostaci ovakvog sistema. Zbog čega neki privredni subjekt mora da bude član neke privredne komore koja je osnovana po zakonu, a koja nema tu vrstu ambicije ili ukoliko ima ambiciju da pravi neku drugu vrstu?
Mi ovim zakonom nemamo predlog nikakvih represivnih mera u kojima piše – ako se ne bude organizovao taj i taj na ovaj i onaj način udružio sa tim i tim, onda će država da uradi ne znam šta. Predlaže se jedan vrlo liberalni pristup i vrlo širok pristup koji omogućava privrednim subjektima u Srbiji od 2013. godine da se po tom pitanju određuju onako kako oni misle da je njihov ekonomski interes.
Zbog toga mislim da treba ovaj zakon da dobije podršku, baš zato što ćemo mi osloboditi državu obaveze da se bavi onim poslom kojim ne mora da se bavi, uostalom, i tendencija je u svetu, bar u ozbiljnim državama, da se država kada nije kriza oslobađa onih poslova koje ne mora da radi. Duboko se nadam da 2013. godine neće biti kriza kao što je to sada. Hvala.

Poštovana predsednice, predsedniče Vlade, dame i gospodo ministri, evo ja ću ova dva planirana pitanja da spojim u jedno da bi predstavnici opozicije mogli da govore još.
Hoću samo da kažem da smo u ovoj raspravi, a sada je malo govorio premijer Cvetković, nekako zaboravili okruženje u kome se danas živi i radi. Samo ću tri ilustrativna podatka da kažem.
Baš danas je, koincidencija je, novi predsednik Amerike izlagao budžet za 2010. godinu i sumirao budžet za 2009. godinu; njihov deficit će biti 1.750 milijardi ili 12,3% društvenog proizvoda. Jedna druga zemlja, koja je nama kao bliska, kada govorimo o "prženju" deviznih rezervi, "spržila" je preko 200 milijardi dolara da odbrani kurs svoje valute. To su neke stvari koje se dešavaju u celom svetu. Vrednost berzi je pala višestruko, u Rusiji 70%, u Americi 49%, u većini evropskih zemalja oko 50%. Dakle, to je okruženje u kome mi živimo i radimo i nema razloga da to ignorišemo i da se sada pravimo da li je neko iz vlasti ili je neko iz opozicije i da različito pristupamo tom pitanju.
Naravno, kada ste predstavnik vlasti i postavljate pitanje Vladi to možda izgleda malo smešno i ljudi misle da su to unapred pripremljena pitanja. Mislim da moramo da se naviknemo na jednu podelu koja će kad-tad morati da postoji u Srbiji – da postoji izvršna vlast i da postoji zakonodavna vlast, i da to što smo mi poslanici vladajuće koalicije ne znači da treba da budemo uskraćeni za pravo, štaviše, da pitamo ministre koje smo izabrali kakvi su im planovi, kakve su im ideje i da tražimo odgovornost za podršku koju smo im dali.
Ova svoja dva pitanja ću da sažmem u jedno, otprilike su za ministarku finansija gospođu Dragutinović: pošto ima različitih podataka, kakva je procena prihoda za prva dva meseca u budžetu, u javnosti se dosta priča o potrebi rebalansa budžeta, kakva je strategija eventualne nadoknade nekog eventualno većeg deficita? Drugo pitanje: da li se razmišlja o povećanju PDV-a kao meri koja bi eventualno rešila neke probleme?
Sada neću iznositi svoj stav, niti stav stranke G17 plus o tome. Mislim da je to važno pitanje i da javnost treba da zna kakva je strategija Vlade, jer se Vlada nalazi, još ovo da kažem i završavam, u teškoj situaciji. S jedne strane smo svi primorani na štednju, a s druge strane, Vlada mora da troši više da bi nadoknadila nedostatak tražnje koji postoji, logično, manje je stranih investicija, manje kredita, ekonomska kontrakcija itd. Hvala.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo ministri, poštovani narodni poslanici, rasprava o Vladi Republike Srbije nema velikog smisla ukoliko na samom početku ne osvetlimo politički kontekst u kome je ova vlada formirana, jer čini mi se da smo relativno brzo zaboravili koliko je burna bila 2008. godina i šta se sve dešavalo na njenom početku.
Imali smo dva puta izbore, imali smo jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova i imali smo pokušaj onih snaga koje su izgubile 2000. godine, pa su se ponadale da će 12. marta da se vrate na vlast, da na temi Kosova i na krokodilskim suzama zbog gubitka Kosova ponovo uspostave vladu koja bi jedini cilj imala, ne ekonomske reforme zemlje, ne ulazak u EU, ne čak ni sprovođenje sporazuma sa Ruskom Federacijom, već isključivo žestok obračuna sa svojim političkim protivnicima.
Proglašenje nezavisnosti Kosova je bila idealna pozornica da se takva vlada formira i mi smo išli na izbore u najgorim mogućim uslovima kada govorimo o borbi za evropsku ideju Srbije, a to je borba koju građani Srbije vode već 18 godina, otkad je uspostavljen višestranački sistem.
Pored toga i pored takve atmosfere, i pored hajke i linča koja se vodila na koaliciju Za evropsku Srbiju, kao listu koja hoće da izda Srbiju i da proda Kosovo, građani su masovno, više čak nego što smo i mi sami očekivali, dali podršku našoj listi i dali nam mandat da formiramo vladu i da vodimo Srbiju dalje u EU.
Naravno, neki koji sada dobacuju jao, stajali su na bini i čekali da na talasu plamena američke ambasade uđu u tu vladu koja bi se obračunala sa političkim protivnicima, a danas stoje u dugim redovima da dođu i uđu na prijem u istu tu ambasadu.
I to vam govori o tome koliko se politički kontekst u Srbiji za ovih godinu dana promenio i to vam govori o tome koliko je bila velika pobeda koalicije Za evropsku Srbiju na izborima koji su održani pre samo šest meseci.
Pored ubedljive pobede, ti se nisu predali ni posle izbornog poraza. Pokušali su svim mogućim sredstvima, pritiscima i ucenama, pre svega na jednog koalicionog partnera, da ih nateraju da formiraju, kako je ovde takođe u raspravi rečeno, vladu koja će brojati 126 poslanika, koja nema nikakav program, koja nema nikakav cilj, već samo obračun sa ljudima, strankama i političarima kojima je na srcu evropska ideja Srbije.
Vlada je formirana i posle šest meseci ima dobre rezultate. U oblasti ekonomije, iako ovde čujemo ruganje sporazumu sa Fijatom, mi se nalazimo u procesu sklapanja tog sporazuma, koji će transformisati jednog srpskog gubitaša, u koji je država ulagala stotine miliona evra u poslednjih osam godina, u potencijalno najveći izvozni adut naše privrede, koji treba da reši jedan od najvećih naših ekonomskih problema, a to je visok spoljnotrgovinski deficit.
Taj sporazum će biti realizovan, mi čvrsto verujemo u to i nema veza toliko što dolazi do krize u auto-industriji. Naravno, ona utiče na naša očekivanja i strahovi su veći, ali morate da znate da u svim modernim ekonomijama dolazi do izmeštanja klasične proizvodnje.
Američka ekonomija preko 80% prihoda ima od usluga, dolazi do izmeštanja proizvodnje upravo iz razloga što je Srbija toj fabrici ponudila uslove koji nije mogla da dobije ni u jednoj zemlji u okruženju, a naravno da ne može da dobije ni u samoj Italiji, jer tamo radnika "Fijata" morate da platite nekoliko hiljada evra.
Mi smo ponudili naše komparativne prednosti, borimo se za taj sporazum i verujemo da će on biti realizovan u interesu građana Srbije i u interesu naše ekonomije.
Napravili smo boljitak i u oblasti socijalne politike. Možda je tu bilo različitih koncepata kako treba da se radi. Mi smo smatrali da treba razvijati ekonomiju i da na taj način radimo za socijalnu odgovornost naših građana, ali smo ispoštovali zahtev našeg koalicionog partnera da se dostignuti nivo penzija rebalansom budžeta iz ove godine obezbedi i budžetom za 2009. godinu.
To je jedan nužan, zdrav, u svakom slučaju zdrav kompromis koji mora da odražava trenutnu političku snagu partnera u vladajućoj koaliciji.
U oblasti spoljne politike država je nasledila nezavisnost Kosova i činjenicu da su, kada kažem kvalitetno onda mislim na najmoćnije zemlje, kvalitetno mali broj zemalja, u smislu broja zemalja koje danas postoje u UN, ali gotovo sve zemlje EU i SAD priznale nezavisnost Kosova. Ali, mi smo uspeli da ono što je naizgled izgledalo kao nebitno, kvantitet, odnosno ogroman broj zemalja koji nije želeo da sledi takvu politiku, da tu činjenicu verifikujemo institucionalno u Generalnoj skupštini UN i da ova država napravi, posle dužeg vremena, jednu veliku diplomatsku pobedu i da možda ne spase proces proglašenja nezavisnosti Kosova, ali da ga, u svakom slučaju, uspori i da pokaže da to nije pitanje od kojeg je Srbija digla ruke.
To nije tema kojom se Vlada koalicije "Za evropsku Srbiju" neće baviti i postoje diplomatski i politički načini da čuvamo teritorijalni integritet ove države, a da u isto vreme održavamo odnose, naravno, i sa onima koji nas u toj borbi podržavaju, ali i da održavamo odnose, i to je politička realnost i politički pragmatizam, i sa onim zemljama koje su proglasile nezavisnost Kosova.
Zbog toga je Vlada ponovo uspostavila bilateralne odnose, jer ne možemo ni sanjati da povratimo integritet ukoliko budemo u nekom političkom sukobu sa EU ili sa SAD. Prema tome, one optužbe koje su stajale kada je ova Vlada formirana, da ne vodi računa o Kosovu, da ne vodi računa o teritorijalnom integritetu, praktično smo pokazali da može, kroz međunarodne institucije, bez obzira na ogroman otpor jakih zemalja, da se napravi diplomatska pobeda. Mislim da je to dobro i da nam to priznaju svi.
U oblasti spoljne politike smo nastavili put ka evropskim integracijama i to je kamen temeljac koji je omogućio da se Vlada koalicije "Za evropsku Srbiju" napravi. Siguran sam da ćemo i završetkom saradnje sa Haškim tribunalom uspeti da otklonimo i tu poslednju prepreku koja se zove jedna članica EU i da nastavimo sprovođenje tog sporazuma.
Takođe, treba reći, to je onaj deo koji se tiče ekonomije, da je na naše insistiranje, i to je dobro, bez obzira na 300 miliona evra gotovo izgubljenih poreskih prihoda, ova država, ova Vlada, ova Skupština će odlučiti da počne da primenjuje taj sporazum od 1. januara. To je naša poruka EU - činimo sve što možemo po pitanju Haškog tribunala, sami primenjujemo taj sporazum i očekujemo da tu hrabro ispruženu ruku Srbije prihvate i naši prijatelji iz EU i da krenemo tim putem dalje.
Treća stvar koja se tiče ove Vlade, a koja je možda najvažnija, to je budućnost Vlade Republike Srbije i to je činjenica da ona ima svoju političku budućnost, bez obzira na to što se poslednjih dana mediji više bave pričom o tome kolike su razlike u Vladi Srbije nego pričom o tome kakve su sličnosti između koalicionih partnera.
Siguran sam da Vlada ima budućnost ukoliko ostane čvrsta na kursu politike za koju su građani, kao što sam rekao u najgorim mogućim uslovima, dali mandat i dali podršku.
Ovde je u govorima lidera opozicije rečeno da postoje razlike u stavovima koalicionih partnera. Mi te razlike ne krijemo. Mi smo o tim razlikama obavestili javnost i mi mislimo da je takav način rada Vlade samo kvalitet, i nov kvalitet u odnosu na neke ranije slučajeve i ranije periode kada, kao, razlika nije bilo, a kada je bilo mnogo bočnih udaraca ispod stola i kada Vlada, u suštini, nije imala jedinstvo.
Verujem da ova Vlada ima budućnost, ali ima i ogroman rizik. Ovo je Vlada koja može da dovede Srbiju u EU. Kad kažem da dovede u EU, mislim da je dovede na korak od ulaska u EU, ali ovo je, takođe, poštovani poslanici, poslednja Vlada koja može da ispuni tu misiju i Vlada koja ima priliku, ukoliko taj posao ne bi završila, da ozbiljno ugrozi ideju evroatlantskih i evropskih integracija u Srbiji.
Mislim da je to upozorenje, ta opasnost koja lebdi nad svim članovima Vlade, koja lebdi nad članovima poslaničke većine u Skupštini Srbije, mnogo veći garant da će Vlada ostvariti takve rezultate i da je ta obaveza mnogo veća pretnja i obaveza za njen uspešan rad, nego što je pretnja bilo koje pojedinačno ili ukupno svih opozicionih stranaka.
Nijedna vlada nije imala ovoliko testova, opstrukcija, problema kao ova Vlada u proteklih šest meseci, ali cilj ka kome ona stremi je veliki, to je Srbija u EU. Eventualni gubitak da ne ostvarimo taj put je takođe veliki i zbog toga je naša obaveza da sve članice vladajuće koalicije rade svoj posao, da svako radi i obavlja onaj posao za koji su mu mandat dali građani Srbije i da na kraju mandata ove Vlade zajednički konstatujemo da smo uradili posao i da na miru idemo na neke naredne parlamentarne izbore, na kojima će i opozicione stranke moći da kažu šta misle o tom radu, a na kraju krajeva, građani Srbije na najbolji mogući način da ocene njen rad. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, postoji, s razlogom, opravdan strah kako će ekonomska situacija u Srbiji izgledati sledeće godine. Upravo to jeste bio jedan od razloga zbog čega su se ovako dugo vodili razgovori o budžetu, upravo, insistiranje da se u okviru budžeta obezbede sredstva za investicije koje su neophodne kada smo napravili sporazum sa "Fiatom". Dakle, od 2000. do 2008. godine, to je jedan od najvećih problema Srbije. Stotine i stotine evra su uložene u Kragujevac, kao što ste i sami mogli da se uverite, bez bilo kakvih konkretnih rezultata, samo za potrebe očuvanja socijalne stabilnosti.
Mislim da smo prošle godine napravili dobar ugovor. Koliko god je tada bilo otpora prema svemu tome, ono što je mnogo gore i što mnogo više zabrinjava, jeste činjenica da se taj otpor nastavlja i u proteklih nekoliko meseci i očigledno nekome jeste stalo da se ugovor koji je potpisan i koji predstavlja strateški ugovor i strateški važan dokument za ovu državu, koji treba da obezbedi nekoliko hiljada novih radnih mesta, koji treba da obezbedi novi izvoz, nove strane direktne investicije, po svaku cenu pokuša da opstruira.
Ako neko želi da sruši taj ugovor, pri tom, ne govorim o tome da opozicione stranke ruše ugovor, to je vrlo lako i vrlo jednostavno i može da se uradi relativno brzo. Ali, to je pitanje za Kragujevčane, pitanje za građane Šumadije, za sve one koji su poslednjih nekoliko meseci videli kakav je to ugovor i koliko je doprineo rastu očekivanja. Neka se ljudi samo pogledaju i neka kažu koliko su, na primer, cene stanova u Kragujevcu skočile u poslednjih nekoliko meseci, kao rezultat očekivanja da će to biti dobra stvar, koja će napokon taj grad i ceo region izvući iz situacije u kojoj se nalazi.
Naravno, nije ovde bitan ni "Fiat", nisu ovde bitne ni neke druge stvari. Kada god dođemo u situaciju da se približimo normalnom radu Skupštine, u poslednjih nekoliko meseci, postoji jedna stranka koja je problem u vladajućoj koaliciji i tu postoji, očigledno, opšti konsenzus.
Nadam se da ćemo za nekoliko dana imati dvodnevnu ili trodnevnu raspravu o poverenju Vladi. Ovde će biti svi ministri. Biće predstavnici svih političkih stranaka. Nadam se da će opozicione stranke imati prilike, siguran sam u to, da pitaju ministre i sve stranke o tome šta je urađeno u proteklih nekoliko meseci, ko je ispunio svoja predizborna obećanja.
Naravno, treba reći još jednu stvar. Ono što je govorio gospodin Todorović, prosto, da mu dam priliku da replicira, o nekoj sprezi, mislim da ste rekli medija, centara moći, itd. Mislim da je i vaša stranka često bila na udaru medija. Mislim da se u istoriji...
(Predsednik: Vreme.)
... bar novijoj, Srbije, posle 2000. godine, ne pamti da je jedan politički lider i jedna politička stranka bila izložena tolikom linču od strane medija, kao što se u poslednjih nekoliko nedelja desilo sa strankom G17 plus. Ne možete govoriti o tome da postoji sprega između medija i političara, ako kod svih dnevnih novina, svih televizijskih stanica, imate potpuno isti pristup, isti prilaz i pokušaj da se napravi neka vrsta političke pripreme za ono što se ovih dana govori po kuloarima da će se desiti tokom naredne godine.
(Predsednik: Vreme.)
Mislim da su poslednji izbori, koji su se desili pre nekoliko meseci, doneli veliku pobedu, pre svega, za građane koji su opredeljeni za evropsku Srbiju. Ja sam malo probio termin, ali mislim da smo imali prilike da proteklih nekoliko nedelja slušamo različite priče. Mi se nismo javljali, nismo govorili.
(Predsednik: Molim vas privedite kraju izlaganje)
Mislim da zaista treba da govorimo o tome koji su problemi ovde, o čemu se radi i zbog čega se ta hajka nastavlja. Mi smo se onda dogovorili da sva javna preduzeća ...