Evo, završavam za dvadeset sekundi.
...da sva javna preduzeća podnesu izveštaj i ja se nadam da ćemo vrlo brzo imati sve te podatke. Ukoliko neko smatra da će nastavkom ove kampanje naterati da se povuku neki nervozni potezi, toga, u svakom slučaju, neće biti, ali sam siguran da će ova kampanja isterati mnoge stvari na čistac i mi se unapred radujemo tome. Hvala.

Ja ću kratko, poštovani poslanici, samo oko NIS-a.
Dakle, mi smo ovde ratifikovali ugovor o NIS-u. Mislim da smo i danas imali Odbor za industriju. U svakom slučaju, važno je da taj proces bude transparentan. Videli ste da su određene primedbe koje su iznosili poslanici u Republičkom parlamentu prihvaćene. Pregovori idu nekim svojim tokom i siguran sam da će javnost u Srbiji biti informisana na vreme o tome kakvi su ugovori sklopljeni. Nema nikakvog razloga da se od javnosti beži. U svakom slučaju, verujem da je cela priča oko naftno-gasnog aranžmana dobila odgovarajući publicitet, jer je to važan ugovor i sporazum za nas i nema nikakve sumnje da će bilo kakva rasprava koja doprinosi poboljšanju tog sporazuma biti samo od koristi za našu državu, tako da je tu naša pozicija veoma jasna. Hvala.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, uz rizik da budem opomenut da nemam pravi osnov za javljanje po Poslovniku, ipak ću iskoristiti članove 225. i 226. da malo relaksiram atmosferu među opozicionim strankama kada govorimo o budžetu.
Dakle, nije nikakva tajna da se mi sledeće godine susrećemo sa velikim finansijskim izazovima i da budžet treba da bude sastavljen od onoga što realno Srbija može da ponudi građanima, projektovanog rasta društvenog proizvoda, sporazuma koji Srbija treba da potpiše sa Međunarodnim monetarnim fondom i određenih obaveza koje smo mi kao država od MMF-a preuzeli da bismo taj sporazum do kraja, odnosno do polovine ovog meseca potpisali.
Prema tome, da bismo sve te stvari ispoštovali, kao i činjenicu da je vladajuća koalicija sastavljena od različitih stranaka, od kojih svaka ima različite prioritete, sigurno je da ćemo u nekom veoma kratkom roku imati predlog budžeta. Ali, ako se vratimo nekoliko godina unazad, setićemo se da je bilo perioda kada je budžet usvajan u dva ujutru, da je bilo perioda kada su poslanici koji nisu učestvovali na izborima dolazili ovde da glasaju za budžet. Bilo je različitih dramatičnih političkih situacija. Uostalom, uvek se politička situacija reflektuje preko usvajanja, neusvajanja budžeta, lakoće ili dramatike kojom se taj budžet usvaja. Isto je tako i sada. Prema tome, uz opravdanu zabrinutost poslanika LDP-a i DSS-a, mislim da ćemo u narednom periodu, relativno skoro, svi imati prilike da kažemo svoju reč o budžetu.
Mislim da je sasvim jasno da u ovom trenutku budžet predstavlja ključnu ekonomsku poruku koju će Vlada Srbije i Skupština Srbije poslati naredne godine i za strane investitore i za sve ostale ekonomske činioce. Bez obzira na to što je pozivanje na svetsku finansijsku krizu jedna mantra koja se koristi možda češće nego što bi trebalo, to jeste činjenica; pogledajte i okruženje i razvijenije zemlje, ima dosta problema. Logično je da tih problema ima i Srbija, ali ja se nadam da ćemo uspeti sve te probleme da rešimo i da ćemo imati zadovoljstvo da ovde čujemo kritike ili pohvale različitih stranaka što se tiče predloga ovog budžeta. Hvala.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, juče smo ratifikovali SSP kao početak jednog procesa ulaska Srbije u EU. Samom činjenicom da smo taj sporazum ratifikovali, glasanje će biti u ponedeljak ...
(Vjerica Radeta, sa mesta: U ponedeljak glasanje?)
... a i vi ste, gospođo Radeta, rekli da ćete glasati, tako da verujem da će sporazum biti velikom većinom prihvaćen. Otvorili smo priliku za Srbiju da uđe u EU, što ne znači da će ta prilika biti iskorišćena, a uz sporazum videli smo veliki broj koraka i stvari koje moraju da se dese da bi se ceo proces završio. Ne baš tako detaljno, ali slično stvari stoje i sa ovim sporazumom koji Skupština Srbije treba da verifikuje i po tom sporazumu ćemo otvoriti vrata za eventualno buduću energetsku saradnju između Srbije i Rusije i na taj način ući u proces pregovaranja iz koga treba da proizađe konačni kupoprodajni ugovor koji bi se ticao svih elemenata ovog sporazuma.
Zbog toga je važno reći da je Srbija zemlja koja mora da se bavi ovom temom, jer po proizvodnji nafte i gasa nismo i nemamo dovoljno kapaciteta da sami sebe izdržavamo, 10 - 12% je naša domaća proizvodnja u odnosu na potrebe i zbog toga je neophodno da jedan ovakav sporazum napravimo.
Međutim, u procesu pregovaranja, kao što je potpredsednik Vlade, gospodin Đelić, rekao, mi ratifikujemo celokupan sporazum koji ima nekoliko elemenata, Vidi se po današnjoj raspravi u Skupštini Srbije, mislim da nijedna tema nije dobila u poslednjih nekoliko godina ovoliku transparentnost i publicitet kao što je ovaj sporazum i mislim da će u narednom periodu, u narednih nekoliko meseci ili možda i duže od godinu dana, kako budemo išli ka tom krajnjem ugovoru, imati potpuno prisustvo javnosti, da neće biti bilo kakvih problema koji bi doveli do toga da naša država eventualno potpiše neki negativan sporazum.
Podsetiću da tu postoje tri osnovna elementa budućeg ugovora, pre svega pitanje gasovoda, njegovog kapaciteta, samim tim i suštine gasovoda, zatim pitanje regionalnog skladišta u Banatskom dvoru, takođe kapaciteta, i naravno pitanje NIS. Postoji mnogo elemenata o kojima će se razgovarati u narednom periodu, i o strukturi i o tome šta se kupuje kada se kupuje NIS i šta je sa eksploatacijom nafte u Srbiji. Prema tome, mislim da postoji ogroman prostor da, ukoliko budemo dobro pregovarali, napravimo jedan povoljan aranžman za Srbiju.
Ono što je važno, to je da je javnost prisutna. Mislim da niko nije pomenuo član 15. ovog sporazuma. Strane koje su ovo verifikovale u januaru u Moskvi bile su svesne da će doći, kada se pravi jedan ovako veliki posao, dolazi do interesa, sumnji i raznih drugih stvari. Lepo je rečeno, u slučaju nastanka okolnosti koje sprečavaju jednu od strana u ostvarivanju njenih obaveza ili drugih razlika u vezi ovog sporazuma, ovlašćeni organi obavljaju određene konsultacije radi donošenja uzajamno prihvatljivih odluka. Ukoliko su razlike nepremostive, rešavaće se putem pregovora između strana uz pravno odličavanje odgovarajućih protokola.
Važno je to reći zbog građana Srbije, da ne bi stekli utisak da ratifikacijom ovog sporazuma sledeće nedelje, da se sada ne vezujem za neki konkretan dan, ne znači da će već sutradan taj gasovod da krene kroz Srbiju i da će Naftna industrija postati vlasništvo Gasproma. To je početak jednog ozbiljnog i ne tako kratkog procesa dogovaranja. Kažem - ne tako kratkog, jer on ne može da bude ni završen dok se ne završi Studija izvodljivosti, koju čini mi se radi ćerka kompanija Eni od Gasproma i procenjeno je da će kraj te studije biti krajem 2008. godine, a kako stvari stoje, verovatno će to biti ipak u prvoj polovini 2009. godine.
Prema tome, vreme je ispred nas, da možda i na nekoj novoj sednici Skupštine Srbije...
(Predsednik: Vreme.)
ponovo razgovaramo o tome da Vlada Republike Srbije ponovo zauzme stav ukoliko bude neophodno...
(Predsednik: Gospodine Seniću, vreme. Dozvoljavam da nastavite kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe.)
... Nije neophodno da strasti budu baš ovoliko uzburkane zato što se od javnosti ništa ne može sakriti. Imate primer Ukrajine gde je jedna cela administracija i vlada pala zato što je napravila loš sporazum, pa je narod u nekoj revoluciji to srušio. Posle toga su prodali 10 ili 15 puta skuplje.
Prema tome, vreme ispred nas će dati odgovor na sva pitanja koja nas muče, na sve dileme koje opterećuju eventualno ovaj sporazum. Hoću da kažem da će G17 plus glasati za ratifikaciju ovog gasnog aranžmana.
Da podsetim poslanike i sve političke stranke da se ovaj sporazum prvi put našao na Vladi u jednom osetljivom političkom trenutku nekoliko dana pre nego što su raspisani predsednički izbori, kada je Srbija bila u jednoj situaciji kada je prethodna vlada praktično počela ozbiljno da se deli i da je pitanje ratifikacije SSP i balansa i razgovora o ovom aranžmanu sa Ruskom Federacijom bila jednostavno ono što je rekao i potpredsednik Đelić, i ekonomska i politička realnost u kojoj danas živi Srbija.
Vi danas imate i zemlje EU koje su prilično zavisne od uvoza gasa iz Rusije, pa kada gledate kako zaseda Savet ministara EU kada se izjašnjava o nekim pitanjima Rusije, može negde iza scene da se vidi koliki je uticaj i koliko je važno koliko je zemlja zavisna od uvoza gasa iz Rusije. Neke druge bogatije države mogu da se bore alternativnim vidovima energije, Amerika može da planira da izgradi 60 nuklearnih centrala u narednih deset godina. Mi imamo oratorijum do 2020. godine.
Mi smo tu gde jesmo, razgovaramo o ovom sporazumu, ratifikovaćemo ovaj sporazum, ali to predstavlja početak ozbiljnih razgovora koji treba da dovedu do finalnog kupoprodajnog ugovora koji u svakom slučaju mora da zaštiti vitalne nacionalne i ekonomske interese Srbije. Hvala.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju predstavlja praktično pretposlednji korak u smislu punog uključenja Srbije u EU. On predstavlja tek šansu za našu državu, za naše društvo i našu privredu da krenemo napred. Dva osnovna aspekta ovog sporazuma su: ekonomski i politički.

Ekonomski aspekt Sporazuma će biti vrlo merljiv u narednim godinama.

Dakle, sve kritike koje smo ovde čuli biće vrlo lako proverljive narednih nekoliko godina, jer je ekonomija nauka i oblast koja ima nekoliko veoma jasnih parametara.

Mi u narednih nekoliko godina ukoliko želimo da idemo stopom razvoja od sedam ili osam posto godišnje moramo da imamo mnogo veći priliv stranih direktnih investicija nego što je to bilo do sada, jer je do sada stopa bila, takođe, 6, 7 ili 8% u proseku, ali je ona bila uzrokovana pre svega niskom bazom iz 2000. godine. Brži rast društvenog proizvoda znači priliku za rešavanje problema nezaposlenosti, kao možda najvećeg ekonomskog problema danas u Srbiji.

Potpisivanje i dosledno sprovođenje ovog sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju predstavlja priliku da u Srbiji rešimo i pitanje monopola.

Nažalost, u proteklih nekoliko godina, a posebno u poslednjih godinu, godinu i po dana, pitanje monopola je bilo, pre svega, političko pitanje.

Političke stranke su imale svoj stav o tome kako je tržište Srbije uređeno, da li neka kompanija ima ili nema monopolski položaj, a najmanje je tu bilo prilike za stručnu i za ekonomsku ocenu stanja u toj oblasti. Zbog toga će prilikom realizacije Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju ukoliko budemo prihvatili, a to je nužno, evropske norme koje mere da li postoji monopol u nekoj oblasti, da li je zloupotrebljena monopolska pozicija ili ne, omogućiti da se na to pitanje da ekonomski odgovor, a to će u svakom slučaju biti u interesu građana Srbije.

Dalji ekonomski problem koji opterećuje Srbiju jeste pitanje nedovoljno razvijene infrastrukture i to je jedna od najvažnijih oblasti koja se reguliše Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju. Naravno, a to vidimo i na primeru zemalja koje već jesu članovi EU, kao što su Bugarska i Rumunija, pitanje borbe protiv korupcije i kriminala je možda ključni aspekt koji jednoj državi omogućava da ide dalje napred u odnosima sa EU.

Vidimo da čak i onog trenutka kada zvanično postanete član EU ukoliko država nema vidljive i jasne borbe i jasne rezultate u borbi protiv korupcije i kriminala da ne postoji mogućnost da koristi sredstva EU.

Postoje još dva važna ekonomska aspekta koja treba da budu rešena u srpskoj ekonomiji, a koja mogu da budu rešena uz pomoć EU.

To je pitanje regionalnog razvoja i pitanje energetske nezavisnosti Srbije, odnosno energetske zavisnosti Srbije. Samo da dam jedan podatak da Srbija zadovoljava iz domaće proizvodnje jedva 20% potreba, kada govorimo o nafti i 10% kada govorimo o prirodnom gasu, ali siguran sam da će tačka dnevnog reda koja se tiče Sporazuma o gasifikaciji sa Ruskom federacijom biti prilika da govorimo nešto više i o tom pitanju.

U krajnjoj liniji i taj sporazum, o kome se mnogo govori u poslednjih nekoliko meseci, sigurno neće biti ponuđen Srbiji ni na potpisivanje ni na realizaciju ukoliko ne budemo na našem putu, na putu ka EU, jer sigurno ni da interes Ruske Federacije nije da gradi na primer magistralni gasovod kroz neku zemlju koja će ostati izolovana od evroatlantskih integracija.

Drugi aspekt koji najčešće spominje opozicija, to je političko pitanje i pitanje da li ratifikacijom ovog sporazuma Srbija priznaje Kosovo i Metohiju. Mislim da to nije korektno.

Pregovori su počeli 10-og meseca 2005. godine i tadašnja Vlada je dobro znala da KiM ide ka nezavisnosti. Mi smo očekivali i 2005. i 2006. i 2007. godine da se ta stvar desi. Zajedničkom akcijom srpske vlade uz podršku nekih država u Međunarodnoj zajednici sprečen je scenario da Kosovo dobije nezavisnost kroz UN. Ali su svi tada bili svesni, i oni koji danas govore o tome da je ovo priznanje nezavisnosti Kosova, da će se to ako ne bude rešeno kroz UN rešiti tako što će Kosovo samostalno doneti odluku o nezavisnosti.

I tada se znalo da će veliki broj zemalja EU, SAD priznati jednostrano proglašenu nezavisnost KiM. Nije to nešto što se pojavilo nakon odluke Skupštine KiM, to je nešto što se unapred znalo.

Ukoliko je za nas bilo neprihvatljivo da sarađujemo sa EU i sa zemljama koje će priznati nezavisnost KiM onda ni tada, pre tri godine, nije uopšte trebalo da započnemo proces pregovora o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, nego da na početku tražimo od EU, a to nije moguće, ali to se traži danas, da u jednom dokumentu, izjavi, Sporazumu, saopštenju, kaže da će Srbija biti primljena u EU u smislu celine teritorije i da od Srbije neće biti traženo da prizna nezavisnost KiM pre nego što uđe u EU.

To ne znači da Srbija neće biti suočena sa zahtevom da prizna KiM pre nego što uđe u EU, odnosno što kasnije budemo ušli u EU postoji veća opasnost da se takav zahtev ispostavi pred Srbe.

Zbog toga je veoma važno da taj proces bude veoma brz i da traje narednih nekoliko godina, ako je moguće ne više od četiri godine. Iako smo čuli da ovde to nije moguće, mislim da jeste i mislim da smo tehničkim pregovorima pokazali da ova država ima kapaciteta da uradi taj posao.

Valjda je logično ako uđemo u EU, kao država koja nije priznala KiM, da je bolje braniti nacionalne interese iz pozicije člana EU kao još jedna zemlja koja ne priznaje KiM. Verovatno bi lakše bilo Srbiji da je 2001, 2002. ili 2003. postala punopravni član EU i NATO pakta, pa da iz te pozicije brani eventualnu nameru kosovskih Albanaca da jednostrano proglase svoju nezavisnost.

Ono što slušamo danas kao argument i taj argument poštujemo, trebalo je izvući kao argument 2005. godine kada je počeo ovaj proces i reći EU – gospodo, nećemo sa vama ni da razgovaramo dok se unapred ne obavežete da nijedna država EU neće priznati KiM. Pa, ko može da očekuje kada je 21 zemlja EU priznala KiM da Evropska unija sada može da izda neko saopštenje i da potpiše ugovor da oni te jednostrane odluke tih zemalja ne priznaju.

Prema tome, stanje je takvo kakvo jeste i na nama je da što pre uđemo u EU, da sa onih nekoliko zemalja koje nisu priznale nezavisnost pokušamo da mi sutra budemo zemlja koja će sprečiti KiM da uđe u EU, a ne da čekamo da oni uđu pre nas pa da nas blokiraju za 10 ili 11 godina, da ne postanemo nikada član EU.

Naravno, vama to sada izgleda kao nemoguć scenario, ali pre nekoliko godina je izgledalo i nemoguće da će Kosovo proglasiti nezavisnost, pa se nažalost ta stvar desila. Videli smo u poslednjih mesec dana da interes velikih sila nije međunarodno pravo, nego međunarodno pravo onda kada njima to odgovara, a kada im ne odgovara onda već nađu neko objašnjenje. To su pravila igre koja su nažalost postala i počela da važe na međunarodnoj sceni posle jednostranog proglašenja Kosova i što pre to shvatimo bolje ćemo se u svemu tome snaći.

Treća stvar, ne treba ni građanima Srbije slati neku vrstu lažne nade da ćemo samim potpisivanjem Sporazuma rešiti sve naše probleme. To je tek šansa za srpsku ekonomiju i to je tek prilika za srpsko društvo. Od naših kapaciteta će zavisiti koliko ćemo uspešno promeniti ekonomiju, koliko ćemo uspešno privući te pretpristupne fondove. Imate primer zemalja koje 10 ili 20% tih fondova koriste samo zato što nemaju dovoljno kapaciteta.

Prema tome, ovo jeste i ekonomski i nacionalni i svaki drugi interes. Zbog toga je dobro što će ova skupština podržati ovaj sporazum, bez obzira što je rečeno da je to neka mala većina protiv velike manjine. Da je formirana neka druga koalicija verovatno bi ta mala većina odbila ovaj sporazum, ali srećom građani Srbije su glasali da Sporazum bude ratifikovan i to će biti urađeno u narednih nekoliko dana.

Član 104. pretpostavljam da me niste razumeli. Nisam rekao da su 2005. godine izigravani pregovori, niti da je doneta odluka da se neka nezavisnost Kosova i Metohije prihvati unapred. Ne pada mi na pamet da ovde za skupštinskom govornicom govorim o nekim stvarima koje su 2005. godine bile deo priprema za pregovarački proces, jer to ne bi bilo korektno prema ljudima koji su tada u svemu tome učestvovali, ali ne možete da me ubedite, niti možete da ubedite javnost Srbije da 2005. godine niko od državnih funkcionera nije očekivao da će Kosovo na ovaj ili onaj način proglasiti nezavisnost.
Uspeh našeg pregovaračkog tima je bio taj i to nije mala stvar što smo uz podršku članica Saveta bezbednosti uspeli da sprečimo da se to desi kroz institucije UN i Saveta bezbednosti, što nam sad daje neku osnovu da tu odluku nekad možemo u budućnosti da promenimo, a 2005. godine smo dobro znali da će se pre ili kasnije, nažalost, ova stvar desiti i bilo je pitanje naše političke strategije da li hoćemo da uđemo u razgovore sa EU. Ko 2005. godine nije znao da će većina zemalja EU, kada bude proglašena nezavisnost Kosova, tu nezavisnost prihvatiti nije trebalo da se bavi politikom. To nije nikakva naknadna pamet, to je samo pitanje spremnosti i strategije države.
Mi i danas ne prihvatamo tu odluku, ali ne možemo da kažemo da nismo pre tri godine znali šta će se desiti i danas odlučujemo o tome. Mi možemo da idemo u EU i ako nam kažu za četiri godine ne možete da uđete dok ne priznate nezavisnost Kosova, mi ćemo kao Skupština doneti odluku da je to za nas neprihvatljivo. Ali, to znamo i sada može da se postavi kao pitanje. Ako uđemo brže to neće biti tema, ako budemo opet odlagali za pet ili šest godina, to će, takođe, biti tema i, takođe, ćemo na taj izazov morati da odgovorimo. Zato je bolje da uđemo brže i da rešimo taj problem iz pozicije članice EU.