Ne bi bilo replike da nije bilo pitanja Kosova. To pitanje sam negde sebi zapisao u svom uvodnom izlaganju i zaista sam ga namerno preskočio, jer je ta tema u Srbiji toliko zloupotrebljena i istrošena da mislim da građanima Srbije kada se pomene ta tema iz usta političara često izaziva sumnju da li se radi o nekakvim iskrenim namerama ili se radi, opet, o nekoj političkoj demagogiji.
Slažem se sa vama i ništa manje nego vi ne bih imao ništa protiv i želim da vidim srpskog vojnika na KiM da štiti Srbe i druge nealbance, da štiti naše manastire, naše svetkovine, da štiti ono što međunarodna zajednica ima obavezu da štiti danas. Ali, kao neko ko uvek voli da kaže otvoreno šta misli, vidim samo dva puta da srpski vojnik u budućnosti bude na Kosovu.
Jedan je, da ova skupština donese odluku da je, kao što piše u Ustavu, Kosovo deo naše teritorije i da koristeći svoje pravo, silom pokuša da povrati teritoriju KiM i da na taj način opet naši vojnici budu na KiM.
Za taj put nisam i ova država je samostalno donela odluku posle bombardovanja 1999. godine da se povuče sa KiM, dobrovoljno, a ta odluka je doneta u Skupštini Srbije.
Drugi put je upravo onaj koji vi negirate. Dakle, verujem da jedino punopravnim korišćenjem bezbednosnih kapaciteta Srbije u budućnosti, a to u nekoj krajnjoj instanci može da znači odluku da Srbija postane punopravni član NATO, jedino na taj način mogu da zamislim i da vidim nekog srpskog vojnika, Srbina, profesionalca kao deo nekog kontingenta na teritoriji KiM.
Verujem da to što sada kažem možda ne prija ušima većine građana u Srbiji, ali čvrsto verujem i uveren sam da je to jedini put kojim možemo da ispunimo Rezoluciju 1244, jer je taj deo Rezolucije neispunjen, neostvaren i ne vidim da možemo tu mogućnost da iskoristimo na neki drugi način, kao što sam rekao. Jedino, ili na silu, ali, ne verujem ni da ste vi za to, ili na način saradnje, partnerstva i kooperacije u budućnosti, a verujem da ćemo u tome i uspeti. Hvala. (Aplauz)

Gospodine Jelašiću, poštovana predsednice, poštovani narodni poslanici, pre nego što budem govorio o nekim pojedinačnim odredbama ovog zakona za koje mislim da su dobre, već su prethodnici govorili dosta o tome vrlo dobro, napravio bih kratak politički osvrt i rekao bih da je Narodna banka, a mi moramo to kao poslanici da priznamo, u periodu, negde, krajem 2008. godine ostvarila svoju funkciju i obezbedila stabilnost finansijskog sistema u Srbiji. Nažalost, niko to neće javno da kaže.
Sećam se kao narodni poslanik, doduše, sedeli smo u onoj drugoj zgradi, nekoliko stotina metara odavde, paničnih poziva sa govornice Narodne skupštine u vreme eskalacije svetske ekonomske i finansijske krize, o tome, kako Srbiji preti finansijski slom, kako banke nemaju da isplate više od 500 evra, kako se prave redovi i kako se Srbija približava onom periodu pre 2000. godine, kada banke nisu služile da čuvaju novac, već da ga kradu.
Mislim da je važno da se svi zajedno podsetimo da je najbolja politika ona koja daje rezultate, a u veoma teškom iskušenju tada je politika NBS dala rezultate. Mislim da smo jedna od najuspešnijih zemalja u regionu, što se tiče bankarskog sistema i da smo kroz tu tešku krizu pokazali da ono što se radilo u prethodnih deset godina, uz različite veće ili manje zamerke, jeste nešto što je možda najuspešnija reforma koja se desila u Srbiji u proteklih deset godina. Prosto, izazovi sa kojima se bankarski sistem suočio pokazali su da je on opstao i da je on potpuno suprotno od onoga što je predstavljao pre 2000. godine. Dakle, onda je predstavljao crnu rupu ovog društva i ove ekonomije, a danas predstavlja ipak jednu, rekao bih, od najstabilnijih tačaka i mislim da to građani i vide i cene i poštuju. Takođe, mislim da je to, red je reći, u velikoj meri zasluga rada svih guvernera NBS od 2000. godine pa naovamo.
Pozicija NBS i njena samostalnost zavisi i od ovih akata koje ćemo mi usvojiti, ali, rekao bih, zavise od naše zajedničke volje da NBS, kao poslanici, kao članovi Vlade, kao privrednici, tretiramo zaista kao nezavisnu instituciju. Politika koju vodi NBS ne može i nikada neće uspeti da zadovolji sve pojedinačne interese u ovoj zemlji. Nemoguće je da svi budu zadovoljni i oni koji su se zadužili u proteklom periodu, a ne razmišljajući o tome da može da dođe do pada vrednosti nacionalne valute, naravno, kredite osigurali na neki način i isplaćuju ih u evrima, ovde govorim pre svega o ljudima koji se bave biznisom, naravno, i o građanima, ne može da zadovolji zbog toga što, čini mi se, i možda će ovaj zakon to promeniti, nije dovoljno iskomunicirana osnovna uloga NBS.
Dakle, nije NBS institucija koja se onako kako njima odgovara sastane svaki dan i odredi da kurs dinara bude toliki i toliki. NBS, i dobro je što je ovim zakonom to eksplicitno rečeno, jeste institucija koja mora da vodi računa o stabilnosti cena. Nezavisnost NBS je sredstvo da NBS vodi računa o stabilnosti cena. Nije smisao nezavisnosti NBS da se to zapiše u nekom zakonu i da mi to ovde, kao narodni poslanici, jedan za drugi ponavljamo.
Dakle, to je samo sredstvo da Narodna banka Srbije vodi računa o stabilnosti cena. Nije smisao nezavisnosti Narodne banke Srbije da se to zapiše u nekom zakonu i da mi to ovde kao narodni poslanici jedan za drugim ponavljamo. To je samo sredstvo da se ostvari osnovni cilj, a to je stabilnost cena u Srbiji. Ovim zakonom je, takođe, jasno rečeno da je glavni instrument preko koga se ostvaruje stabilnost cena, odnosno ciljana inflacija – referentna kamatna stopa.
Zbog svega toga je važno da i mi kao poslanici, a i Narodna banka kao institucija, kroz proces komunikacije sa građanima jasno kaže koja je njihova uloga. Mi smo u poslednjih nekoliko meseci suočeni sa padom vrednosti dinara, na jedan, rekao bih, dosta vešt način. Najveći deo nezadovoljstva u vezi toga je preusmeren ka Narodnoj banci Srbije.
Kao što sam rekao, nije svakodnevna ponuda i tražnja deviza nešto što diktira Narodna banka. Tržište deviza funkcioniše kao i svako drugo tržište i tu uloga Narodne banke može da bude onako kako je rečeno i u Predlogu ovog novog zakona, da u sistemu fluktuirajućeg deviznog kursa ograniči, odnosno da neku vrstu korektivnog faktora za dnevne oscilacije kursa.
Mislim da je važno, i to treba sto puta, hiljadu puta ponoviti ovde, da je stabilnost cena i ciljana inflacija misija Narodne banke Srbije, a da nakon toga dolazi stabilnost finansijskog sistema i doprinos sprovođenju ekonomske politike Vlade. Vlada ima interese da raste industrijska proizvodnja, da raste zaposlenost, da se smanjuje nezaposlenost, da se povećavaju plate, ali to su ciljevi koji ponekada mogu da budu u konfliktu sa onim što je politika Narodne banke Srbije. Zbog toga je dobro da ovim zakonom dodatno obezbedimo samostalnost Narodne banke Srbije.
Želim da se osvrnem i na, rekao bih, najveću dilemu koja postoji u javnosti, a ona se tiče načina na koji se po ovom novom zakonu utvrđuje režim deviznog kursa. Mislim da bi bilo dobro da nas gospodin Jelašić obavesti o podršci, na primer, međunarodnih finansijskih organizacija, MMF-a, sistema evropskih i centralnih banaka i drugih o načinu na koji je uređen taj trougao između Saveta guvernera Narodne banke Srbije, guvernera i Izvršnog odbora Narodne banke. To je taj trougao u okviru koga se formira režim deviznog kursa, kao što je rečeno, na predlog Izvršnog odbora, Savet guvernera, uz saglasnost Vlade, određuje režim deviznog kursa.
To izgleda dosta jednostavno u Predlogu zakona, ali ako svi zajedno pogledamo da je Izvršni odbor, u stvari, guverner plus viceguverneri, da je Savet Narodne banke – pet članova koje mi biramo na predlog Odbora za finansije, da je Vlada 25 ministara i 10 političkih stranaka, onda može da dođe do jedne brige o tome kakav je tačno proces i mehanizam formiranja režima deviznog kursa. Verujem da je transparentnost u finansiranju režima deviznog kursa korak napred i da će relaksirati te napade koji su do sada bili fokusirani na guvernera Narodne banke Srbije. Neko je dobro to primetio – mislim da kurs više klizi procentualno otkada je guverner zvanično podneo ostavku, a o tome ne postoji neka velika hajka u medijima.
Prema tome, važno je da javnost bude obaveštena, pre svega, stručna, jer deo te stručne javnosti ima kredibilitet, ti ljudi imaju kredibilitet da iznose svoje sumnje, o tome, na koji način je ova formula primenjena i kakva je tu uloga svih ovih tela u okviru ovog zakona.
Ono što je, takođe, meni bilo interesantno, a to je, da Savet isto donosi odluku o režimu deviznog kursa glasanjem, a u Savetu nema kao u Izvršnom odboru "zlatni glas" guvernera. Savet ima pet članova, a može da bude prisutno najmanje tri. Možda može da se desi teoretska situacija da sednici Saveta prisustvuju četiri člana Saveta. Ne znam kako će Savet izabrati režim deviznog kursa ukoliko je glasanje 2:2, ali pretpostavljam da postoji neko rešenje i za to.
U svakom slučaju, konkretne promene ovog zakona predstavljaju korak napred u utvrđivanju samostalnosti i nezavisnosti institucije Narodne banke Srbije i mislim da postoji nekoliko veoma važnih stvari koje nam garantuju da će Narodna banka biti institucija koja ima potpunu samostalnost. Po meni, najvažnija odredba je eksplicitna zabrana monetarnog finansiranja Vlade, uopšte, svih nivoa vlasti u Srbiji. Jasno je rečeno da Narodna banka Srbije ne može i da je zabranjeno da finansira javni sektor. Mislim da je dobro da je ta eksplicitna odredba jasno uneta u Predlog zakona o Narodnoj banci Srbije.
Važno je što je u delu koji se tiče intervencije Narodne banke Srbije na deviznom tržištu rečeno veoma jasno, ja ću to pročitati, da bih bio potpuno precizan – da se intervencije na deviznom tržištu sprovode radi sprovođenja monetarne politike, a u skladu sa utvrđenim režimom kursa dinara. Prema tome, ne kao što je do sada bio Predlog zakona, da se intervencije na deviznom tržištu sprovode radi usmeravanja kursa dinara, već se u skladu sa utvrđenim režimom kursa dinara sprovode intervencije na deviznom tržištu.
Dakle, fokus je monetarna politika i stabilnost cena, a ne kurs dinara. To je važno, još jednom ponavljam, zbog toga da svaki građanin Srbije mora da zna da u procesu formiranja kursa, a to boli sve građane Srbije, Narodna banka Srbije samo predstavlja jednu kariku celog tog procesa i ne možemo svu odgovornost svaliti na Narodnu banku. Ako je ekonomija u padu, ako imamo pad društvenog proizvoda, ako imamo manje direktne investicije, ako imamo veći stepen zaduživanja, sasvim je logično da se sve te ekonomske stvari koje se dešavaju u realnoj ekonomiji negde prelivaju na devizno tržište i sasvim je logično da ne može Narodna banka Srbije protivno ekonomskim kretanjima u Srbiji nemilice trošeći devizne rezerve da odbrani neki kurs koji nije realan.
I zbog toga je, takođe važno, pa mislim da bi bilo dobro da nam gospodin Jelašić i o tome kaže koju reč više, dakle, o intenzitetu dnevne odbrane deviznog kursa, ne odbrane deviznog kursa, nego intervencije na deviznom tržištu, zbog toga što se i tu u medijima, i od onih koji to znaju, a najčešće od onih koji o tome nemaju pojma, govori o jednom katastrofičnom scenariju – da mi idemo ka potpunom iscrpljivanju deviznih rezervi i da to može dovesti do dramatičnih rezultata. Dakle, kakav je tempo i intervencija na deviznom tržištu u smislu trošenja deviznih rezervi, kakav je tempo priliva, jer postoji naravno i priliv, ne postoji samo odliv deviznih rezervi i kakva je projekcija do kraja godine, sa kojom količinom novca možemo računati da Narodna banka Srbije može intervenisati na deviznom tržištu.
Ono što je za mene i Poslaničku grupu G17 plus bilo važno, to je da se eksplicitno uvela odredba o platama zaposlenih u Narodnoj banci Srbije, da se te plate vezuju za bankarski sektor, da moramo u jednom trenutku da iskoračimo iz neke, rekao bih, ipak, demagogije i da omogućimo ljudima koji u državnoj administraciji rade stručne poslove, da za te poslove budu plaćeni na odgovarajući način, da bismo ljude ili zadržali ili privukli da rade u državnom sektoru. Žao mi je samo što tu logiku nismo primenili kod Državne revizorske institucije, gde smo, takođe, mogli opravdati više plate, na primer, odredbom da one budu u skladu sa platama u sektoru revizije u Srbiji, a te su plate, verujte, mnogo više od onoga što je u našoj Državnoj revizorskoj instituciji.
Predlog ovog zakona nesumnjivo predstavlja korak napred i predstavlja i omogućava mnogo veću transparentnost u radu Narodne banke Srbije i veoma je važan član 2. stav 4, koji kaže: "Državni organi i organizacije, kao ni druga lica, ne mogu ugrožavati samostalnost i nezavisnost Narodne banke Srbije, niti mogu vršiti uticaj na Narodnu banku Srbije, organe Narodne banke Srbije i članove ovih organa u obavljanju njihovih funkcija." Kada bi se ovaj član 2. retroaktivno primenio, mislim da bi bilo mnogo onih koji su u proteklom periodu pokušali da čine upravo ono što ovaj član 2. stav 4. zabranjuje. Dobro je što je to sad jasno rečeno.
Mi dajemo punu podršku da to tako funkcioniše i u praksi. Jedino ne znamo na koji način će se to u praksi sprovoditi, u smislu – ko je taj ko može da proceni da li je neki državni organ, da li je organizacija ili je neko pojedinačno lice uticalo na rad Narodne banke i narušilo njenu samostalnost. Sem jedne naše zajedničke svesti o tome da Narodna banka treba da radi samostalno posao, ne vidim koji drugi garant može to da nam obezbedi.
Ovde se postavilo i pitanje Saveta Narodne banke i uticaja političkih partija. Mislim da je najbolji dokaz da toga gotovo da nije bilo ili da je bilo minimalno, jeste činjenica da mi sada, praktično, još nije zvanično ali je više nego izvesno, na mesto novog guvernera Narodne banke dovodimo i podržaćemo, verovatno, čoveka koji se trenutno nalazi na čelu Saveta Narodne banke. Nisam čuo da je bilo ko izneo neku zamerku na njegovu stručnost, ali bih rekao da mi ne zvuči logično da nakon deset godina i svega onoga što se pozitivno desilo, govorim o ovom finansijskom sektoru u Srbiji, bilo koja vladajuća stranka može da pomisli da u Savet Narodne banke delegira ljude koji bi tu imali ne znam kakvu misiju, da u ime i za račun neke političke stranke utiču na kurs.
Mislim da to tako ne stoji, nisam baš toliko naivan da mislim da će kurs da se formira u nekim idealnim uslovima i da nema mnogo ljudi koji će biti zainteresovani da na razne načine utiču na mehanizam i na ulogu Narodne banke u celom tom procesu, ali mi ovde glasamo za novi zakon, biraćemo novog guvernera, biraćemo transparentno članove Odbora za finansije, članove Saveta Narodne banke, pet ljudi za koje se ipak traže određeni kvalitetu u Predlogu ovog zakona, potpuno jednaki kvalitetima čoveka koji treba da se nalazi na čelu Narodne banke Srbije, plus jedan član koji mora da ima iskustva u računovodstvu i reviziji.
I, mi do tog trenutka imamo pravo da iznosimo sve svoje sumnje i u kandidata za guvernera i u kandidate za članove Saveta i da ih ovde u Skupštini propitujemo i pitamo kakve su im namere, kakvo im je znanje i kakva im je stručnost, ali, jednom to preispitivanje mora da stane. Ako Skupština kao nadležni organ da podršku ljudima koji treba da budu šest godina na određenim funkcijama, vrlo je lako izračunati da će i neka druga vlada imati posla sa ljudima koje mi izaberemo da budu članovi saveta i da bude guverner Narodne banke Srbije, onda mi moramo pretpostaviti elementarnu samostalnost, stručnost i sposobnost tih ljudi da rade svoj posao.
Dakle, naša uloga je u donošenju zakona, naša uloga je u eventualnom prihvatanju nekih amandmana. Verujem da će Vlada imati sluha za dobre amandmane. Naša uloga je u izboru pojedinaca ili banka za amandmane, ali naša uloga prestaje onog trenutka kada damo poverenje ljudima da rade taj svoj posao i to je sasvim logično i to je suština samostalnosti personalne, finansijske i svake druge Narodne banke Srbije i time bih završio.
Sve je u našim rukama, i izglasavanje ovog zakona, ali i svest da na ovaj način mi sve te ingerencije prepuštamo ljudima koje će izabrati ova skupština i da treba da imamo elementarno poverenje da će oni dobro i kvalitetno raditi svoj posao. Uveren sam da ono što se dešavalo u Narodnoj banci Srbije u poslednjih deset godina jeste najbolja garancija da će oni taj svoj posao, bez obzira ko personalno bude na čelu ili u Savetu, nastaviti da rade i zbog toga ćemo mi, naravno, ovaj predlog zakona podržati. Hvala. (Aplauz)

Hvala. Poštovana predsednice, poštovani narodni poslanici, mislim da je rasprava o izmenama Zakona o DRI zašla u onaj deo koji devalvira vrednost ovog predloga zakona. Naime, prvobitni predlog, koji je podnelo sedam poslanika vladajuće koalicije, bio je izraz, rekao bih, realne mogućnosti da se u ovom trenutku omogući ono što je bio zahtev, pre svega, javnosti, ali i članova Saveta DRI i želja svih nas – da plate u DRI, koje su bile prilično destimulativne, svi zajedno dovedemo na nivo koji će omogućiti motivaciju novih mladih ljudi koji će naći sebi tu mesto i koji će proširiti na taj način potencijal i kapacitet DRI.
Manje važan deo, ali ne potpuno nebitan, u tom predlogu zakona jeste bila i plata članova i predsednika Saveta DRI. Mi smo u Odboru za finansije nekoliko meseci vodili raspravu o tome koliko u ovom trenutku, kao narodni poslanici, možemo da podržimo povećanje plate predsednika i članova Saveta.
Prva varijanta, koja je podrazumevala gotovo dvostruko višu platu od one koja je bila na snazi, dobila je pozitivno mišljenje od Ministarstva finansija. Međutim, kroz raspravu smo videli da ne postoji politički konsenzus da se tako dramatično poveća plata i onda smo imali otprilike dva meseca nekih pokušaja, razgovora, pregovora sa članovima Saveta DRI. Otežavajuća okolnost u svemu tome je bila činjenica da ne postoji nekakav jasan raspon koji bi određivao plate već smo morali taj problem da rešimo ad hok, dakle, kao slučaj za sebe.
Smatrao sam da jedina logika koja može da bude branjena u Skupštini jeste da mi na kraju prihvatimo neki kompromisni predlog članova Saveta DRI. Taj predlog je, u stvari, rezultat onoga što sam ja predložio u svom amandmanu, takođe i kolege iz SRS.
Dakle, zbog javnosti, zbog članova Saveta DRI, zbog stručne javnosti koja sa velikom pažnjom prati ovu raspravu, hoću da kažem da ovaj amandman nije rezultat nikakvog sukoba unutar vladajuće koalicije. Dakle, ako amandman ne prođe, mi ćemo, naravno, podržati ovaj predlog zakona jer ćemo svakako unaprediti uslove rada DRI i bez ovog amandmana. On je samo rezultat jedne logike da ispoštujemo ono što je bio zahtev DRI i potrebe da kažemo da smo u ovom trenutku učinili maksimum i omogućili ljudima da rade pod uslovima koje su praktično oni sami tražili i predupredimo u budućnosti bilo kakvu sumnju članova Saveta, javnosti i svih državnih službenika o tome da ljudi koji rade jedan tako odgovoran posao nemaju odgovarajuće uslove za rad.
Moram da kažem da je odluka Vlade da usvoji jedan od ponuđenih amandmana unela dodatnu konfuziju u ovu raspravu i moram da priznam da mi nije jasno zašto je Vlada donela odluku da, na primer, usvoji amandman kojim se predlaže da se plate povećaju za 40%, a da odbije amandman mojih kolega i moj, koji predlaže da se plate povećaju za 50%. Jer, logika nalaže da se radilo o nekakvom trgovanju, kao na pijaci, gde je neko pošao od logike i rekao – evo, predlog je 30%, ovi najekstremniji traže 50%, mi ćemo kao kompromis da ponudimo 40% i još ćemo da prihvatimo amandman opozicione stranke i da sve to lepo izgleda u javnosti. Mislim da tu je Vlada promašila suštinu i žao mi je što je tako.
Nadam se da ćemo mi imati prilike da kroz ovu raspravu tu grešku Vlade ispravimo, jer se ovde, još jednom ponavljam, ne radi apsolutno ni o kakvom predlogu koji ima nekakvo stranačko opredeljenje ili utemeljenje. Interes svih nas narodnih poslanika je da DRI kao institucija zaživi. Ona će trajati mnogo duže nego što će trajati bilo ko od nas ovde u Skupštini ili u političkom životu. Možda će se nekad, negde, u nekoj istoriji zabeležiti da smo mi kao narodni poslanici izglasavanjem ovog zakona učinili jedan mali napor da Državnoj revizorskoj instituciji obezbedimo uslove da normalno obavlja svoj posao, tim pre što će opseg rada ove godine biti veći, što će prvi put predmet revizije biti i javna preduzeća.
Na ovaj način mi idemo u susret toliko očekivanom upitniku EU, dakle, sa velikom dozom optimizma očekujemo da tokom jeseni Srbija dobije upitnik EU, da počnemo da odgovaramo na ta pitanja, da tokom 2011. godine dobijemo status kandidata za EU i ubrzamo evropske integracije naše zemlje. Mislim da prvi put imamo priliku da uradimo nešto bar za korak ispred onoga što će nam neminovno predstavnici EU u narednom periodu tražiti.
Siguran sam da će za brzinu ulaska Srbije u EU jedan od ključnih elemenata (ako eliminišemo ovo političko, haško pitanje) biti upravo suštinske reforme, koje podrazumevaju i unapređeno upravljanje javnim finansijama. Jedan od elemenata (to možemo pitati sve naše kolege iz okruženja, mislim na zemlje iz okruženja), jedan od osnovnih parametara na koji način jedna zemlja upravlja javnim finansijama, kako kontroliše javne finansije, jeste upravo položaj, uloga i rezultati rada DRI.
Mislim da treba dodatno da budemo zabrinuti zato što smo poslednja zemlja u regionu koja je omogućila rad DRI, zato što smo poslednja zemlja u regionu koja je dobila izveštaj DRI. Danas kada razgovaramo o ovom zakonu i sutra kada budemo glasali treba da razmišljamo o tome da ima nekoliko koraka koje moramo da učinimo ubrzano da bismo sve te zaostatke i nedostatke koje smo imali u prošlosti nadoknadili, da bismo jesen sačekali spremni i da bi 2011. godina bila ta godina kada će Srbija i formalno dobiti status kandidata za članstvo u EU.
Po meni, ova rasprava je, kao što sam rekao i kada je bila rasprava u načelu, izvan bilo kakve stranačke prepirke, izvan bilo kakve stranačke logike i interesa. Ovo je potreba Skupštine da donese jedan zakon koji bi objedinio vlast i opoziciju, a zapravo još jedan pokušaj da damo podršku Državnoj revizorskoj instituciji. Ne predsedniku te institucije, ne članovima Saveta, već instituciji koja u poslednje dve godine funkcioniše u Srbiji.
Zbog toga je važno da javnost ne razume ovu našu raspravu o amandmanima kao nekakvo trkanje u tome da li ćemo dati platu predsedniku 220.000; druge kolege iz vlasti bi mu dale 187.000, a Vlada je oduševljena idejom da ta plata bude 202.000. Upravo to nije suština. Mislim da je suština potpuna drugačija.
Nadam se da ćemo uspeti da iznađemo način da u potpunosti prihvatimo ono što je bio predlog samog Saveta DRI. Neće biti nikakav problem i neću biti razočaran ako ovaj amandman ne bude usvojen. Naravno da ćemo podržati ovaj zakon.
Mislim da je ova rasprava samo doprinela kvalitetu rasprave o suštini uloge Državne revizorske institucije.
Slažem se sa mnogim stvarima koje je rekao kolega Krasić i verujem da će to biti pouka članovima Saveta DRI da nam izveštaj za 2009. godinu prirede na način kako i priliči jednoj tako ozbiljnoj instituciji, da se govori o suštini, a ne da se pravi nekakav medijski performans, koji potpuno odvlači pažnju od suštine. Onda, naravno, imamo velika očekivanja javnosti, a nakon toga, kao i uvek u Srbiji, veliko i još veće razočarenje te iste javnosti.
Još jednom, podrška za izmene Zakona, uverenje da ćemo omogućiti pre svega novim, mladim ljudima da nađu posao u DRI i da će za pet ili nekoliko godina to biti institucija kojom ćemo moći da se ponosimo, a mi ćemo moći da kažemo da smo dali značajan doprinos početku rada te institucije. Hvala.

Poštovana predsednice, poštovani poslanici, na kraju rasprave sam želeo da u ime G17 plus izrazim veliko zadovoljstvo zbog toga što je rasprava o izmenama Zakona o DRI omogućila da praktično sve stranke parlamenta podrže rad ovog nezavisnog tela. Mislim da smo na taj način poslali jednu jasnu, rekao bih parlamentarnu poruku, ne stranačku poruku, o potrebi da u Srbiji postoje institucije koje normalno rade svoj posao, koje nisu deo dnevne politike i koje će trajati bez obzira na to kakva bude politička situacija u Skupštini ili u Vladi.
Mislim da je važno, ukoliko do kraja ove rasprave (mislim i na raspravu o amandmanima) budemo imali većinu, da prihvatimo i onaj amandman koji podrazumeva da plata bude 50% veća, zbog toga što to nije nikakvo cenkanje ili bilo kakva pijačna trgovina sa platom predsednika ili članova Saveta, već jednostavno izraz potrebe da kao poslanici prihvatimo ono što su sami članovi DRI rekli da je odgovarajuća zarada, koja bi njima u potpunosti omogućila da svoj posao rade kvalitetno i na pravi način. Mislim da bismo na taj način demonstrirali potpunu spremnost da izađemo u susret njihovim zahtevima i još jednom pokazali da kao institucija imaju našu punu podršku i da treba da nastave da rade svoj posao u budućnosti.
Sam iznos plate, o čemu je poslanik Mirović govorio, neće uticati u nekoj masi u pregovorima Srbije sa MMF-om. Mi smo, naime, čak i za onu prvobitnu verziju, koja je podrazumevala gotovo duplo veću platu, dobili mišljenje Ministarstva finansija, koje je u svom obrazloženju vrlo jasno reklo da ima dovoljno sredstava da se u okviru predviđene mase izdataka u budžetu Republike Srbije omogući takva plata.
Mi ćemo kao stranka, naravno, podržati predlog izmena ovog zakona. Insistiraćemo da se tema DRI izmesti iz dnevne politike, da članovi Saveta, da zaposleni u DRI mogu svoj posao da obavljaju na pravi način, bez bilo kakvih direktnih ili indirektnih pritisaka, jer ono što oni rade je obaveza koju mi kao poslanici imamo prema građanima Srbije, dakle, da postoji jedna potpuno nezavisna, neutralna, odgovorna, stručna i profesionalna kontrola javnih finansija.
Raduje me, takođe, to što će (nadam se ne samo zbog obaveze prema EU, tih dvesta miliona evra koje će država dobiti) DRI izvršiti kontrolu najmanje tri javna preduzeća. Uveren sam da je kontrola finansiranja, odnosno kontrola finansija javnih preduzeća takođe važan segment uspostavljanja reda u finansijskom sistemu Srbije.
Moram na kraju da kažem i da je ovaj zakon na dnevnom redu zahvaljujući, rekao bih, svim članovima Odbora za finansije. Mi smo ovog puta, bez obzira na stranačke razlike, demonstrirali jedan minimum saglasnosti, pre svega o potrebi da se ovakav zakon donese. Nekoliko meseci je trajala ta rasprava u Odboru za finansije. Bilo je različitih predloga, ideja, inicijativa. Želeo bih i da se zahvalim ovako javno predsedniku Odbora za finansije gospodinu Krasiću, koji je pokazao razumevanje, toleranciju i strpljenje da svi zajedno dođemo do jednog rešenja koje bi bilo prihvatljivo i za Narodnu skupštinu, i za Odbor za finansije i za DRI.
Mislim da smo se ovim zakonom bar na nekoliko dana izdigli iznad svakodnevne političke situacije u Srbiji, koja podrazumeva da oko svakog stava mora da postoji apsolutna suprotstavljenost između poslanika vlasti i opozicije. Bilo bi dobro da ovaj model rada Skupština više koristi u budućnosti. Znam da postoje ogromne razlike između političkih stranaka i poslanika koji sede u ovoj skupštini, ali duboko verujem da postoje i neke stvari oko kojih možemo da nađemo zajednički jezik i da na taj način relaksiramo politički život u Srbiji, koji je i suviše prljav, opterećen i dovodi do ogromne apstinencije i razočaranja kod ljudi.
Mislim da usvajanjem ovog zakona velikom većinom možemo da pošaljemo poruku javnosti da u Srbiji ima trenutaka, ima političke odgovornosti i da postoji spremnost svih političkih aktera, svih političkih stranaka da kada se radi o nekim interesima koji nisu deo dnevne politike napravimo dogovor između različitih političkih opcija i mislim da na taj način svi zajedno radimo u interesu građana Srbije. Hvala.

Poštovana predsednice, poštovani narodni poslanici, prvo bih o ovim procentima, s obzirom na to da je gospodin Obradović u svom dobrom izlaganju pokrenuo temu, koja jeste bila centralna na Odboru za finansije, a ticala se našeg predloga o tome koliko treba da podignemo plate zaposlenima u DRI da bi oni dobili odgovarajuće uslove za rad, da bi mogli, onako kako je rečeno u njihovom izveštaju koji su napravili prošle godine, da privuku odgovarajuće kadrove, ljude, kvalitetne, da bi imali mogućnost da svoj posao rade kvalitetno i na pravi način.
Počeli smo od jednog predloga koji je načelno bio prihvaćen od članova Odbora za finansije. Međutim, kada smo svi zajedno pogledali kolika bi bila plata predsednika Saveta DRI, ta prva projekcija je bila negde 270.000 ili 300.000 dinara. U opštoj, da kažem, hajci na visinu primanja državnih službenika nije mogao da se postigne dogovor o tome i da to bude predlog, iako je inicijalno čak i za taj iznos sredstava i za te plate Ministarstvo finansija dalo pozitivno mišljenje i reklo da načelno nemaju ništa protiv i da imaju dovoljno sredstava da se obezbedi tolika plata članova i predsednika Saveta. Samim tim i plate zaposlenih bi bile više.
Bili smo se gotovo dogovorili u Odboru za finansije da jedan takav predlog uputimo Skupštini, međutim, nakon nekih naknadnih političkih konsultacija se ipak videlo da ne postoji političko raspoloženje da tako dramatično povećamo plate predsedniku i članovima Saveta.
Kad govorimo o tome kolika je prava mera za plate predsednika ili članova Saveta, možemo u ovom trenutku da pođemo samo od njihove želje, koliku platu žele da imaju. U svom amandmanu sam predložio da to bude 50%, zato što je na kraju u razgovorima koje smo mi kao članovi Odbora za finansije vodili sa predstavnicima DRI, pre svega sa predsednikom i sekretarom, njihova poslednja želja bila da to bude upravo ono što ja želim da podržim.
Slažem se potpuno da nemamo nijedan parametar koji bi nam omogućio da na osnovu plate, na primer, predsednika Skupštine utvrđujemo plate svih drugih odgovornih lica. Moram da kažem da smo svi zajedno sami krivi što smo Narodnu skupštinu doveli u takvu situaciju da danas građani misle da ove plate koje primamo jesu previsoke za ovo što se radi u Narodnoj skupštini.
Uveren sam da ćemo u nekom narednom periodu uspeti da se zajednički izborimo za bolju poziciju i status Narodne skupštine, ne kao nekakve institucije gde sada mi imamo većinu, nego kao institucije koja treba da ima centralno mesto u političkom sistemu Srbije. Uveren sam da ni nama koji smo danas na vlasti ovakav položaj Narodne skupštine sigurno ne doprinosi, a uveren sam da ni ljudima koji posle nas budu došli na vlast u Srbiji neće biti u interesu, ni političkom, ni svakom drugom, da Narodna skupština bude institucija koja nema zavidnu podršku građana. Verujem da ćemo mi u narednih nekoliko meseci ili narednih godinu ili dve dana uspeti da nekim potezima tu situaciju popravimo.
Što se tiče uslova rada, ne bih uslove rada vezivao isključivo za platu. Znate, ako vas neko izabere sa predsednika Saveta ili za člana Saveta DRI jedne države, onda vi to ne možete da posmatrate isključivo kroz platu. To je jedan ogroman vetar u leđa vašoj privatnoj karijeri. Ako hoćemo te stvari da postavimo tako, predsednik neke države, predsednik Amerike zarađuje pedeset puta više posle odlaska sa dužnosti, nego što formalno zarađuje dok je predsednik te države. Dakle, ne možemo uvek trenutno posmatrati i reći – neko se nalazi na čelu Saveta i za tih četiri, pet ili šest godina on treba da zgrne toliku platu da do kraja života ne mora ništa da radi.
Mislim da tu ima dva elementa: s jedne strane, naravno da je važna ta finansijska nezavisnost, a s druge strane, prosto postoji elemenat časti i činjenica da ste vi jedini, ili ste vas petoro jedini ljudi u celoj Srbiji koji imate mogućnost da radite taj posao, a siguran sam da u Srbiji ima nekoliko desetina kandidata koji bi taj posao mogli da rade na jednako dobar način.
Žao mi je što se priča o DRI praktično svela na primanja, na to da li je plata ovolika, da li član Saveta ima pravo na topli obrok. Prosto, šaljemo sliku kao da je to jedna prolazna funkcija koja će trajati nekoliko godina, da će ti ljudi u to vreme biti tu i da posle toga oni nemaju šta da rade u životu. Mislim da to nije dobra poruka i mislim da zbog toga Odbor za finansije nije prihvatio ideju da se pored povećanja plata ide i na produženje mandata članovima DRI. Smatramo da je važno da razmišljamo i o produženju mandata, ali da kada sledeći put budemo birali svi zajedno budemo svesni, i mi koji biramo i ljudi koji će biti izabrani, šta to u stvari znači, šta znači ako kao predstavnici građana Srbije nekoga izaberemo da pet-šest godina radi taj odgovoran državni posao, dakle, da to ima određenu, mogu čak da kažem i ekonomsku cenu i ogromne beneficije.
Mislim da je ova rasprava zbog toga dobra i da ne postoje velike razlike između poslanika vlasti i poslanika opozicije. To se može videti i po tome da postoje neki amandmani koji su gotovo potpuno istovetni, bez obzira na to da li dolaze iz stranaka vladajuće koalicije ili stranaka opozicije.
Ono što mi na ovaj način treba da učinimo, to je da podignemo svest građana i svih nas zajedno o instituciji koja tek nastaje u Srbiji u poslednjih nekoliko godina i koja treba da traje narednih nekoliko desetina godina. Ono što mi danas radimo predstavlja samo neku vrstu kamena-temeljca da to za pet, deset ili petnaest godina bude institucija koja će imati punu podršku javnosti i koja će biti respektabilna, gde će raditi sposobni, obrazovani ljudi, koji će taj posao raditi na najbolji način.
Kada se pojavio izveštaj DRI i sam sam prilično negativno reagovao na način na koji se on pojavio u javnosti i to sam rekao i gospodinu Sretenoviću kao predsedniku Saveta. Mislim da je napravio veliku grešku u tom trenutku, da je prosto izašao u javnost, podigao očekivanja. Posle tog izveštaja je jedan dobar broj građana očekivao da će neki državni službenici bukvalno završiti u zatvoru. Takva slika stvorena je iznošenjem izveštaja u javnost potpuno neselektivno i bez dobre pripreme javnosti šta su nalazi i kakve će biti posledice svega toga.
Mi danas, nekoliko meseci nakon toga, imamo činjenicu da jesu podnete prekršajne prijave, da jeste bilo određenih propusta, da su neki propusti, kao što je ovde rečeno, sistemski, da su neke greške napravljene, ali da to nije ni izbliza ono što su građani mislili da jeste kada se taj izveštaj pojavio početkom ove godine i kada je nekoliko dana, dve ili tri nedelje trajala prava hajka i na Vladu, i na poslanike i na sve državne institucije.
Mislim da je ta greška bila velika i nadam se da će svi iz te greške da izvuku pouku i da ćemo kada budemo raspravljali o izveštaju za ovu godinu imati mnogo bolje uslove rada, da će to biti u Narodnoj skupštini ili u Odboru za finansije, ali da će to biti prezentovano na jedan način koji ne znači neku vrstu raspaljivanja javnosti, hranjenja javnosti, koja je ionako umorna od različitih političkih trzavica i naravno željna da s vremena na vreme vidi ko je šta uradio, ko je pogrešio i kojih razmera je ta greška.
Dakle, ljudi koji rade posao u DRI moraju da budu svesni svoje pozicije, moraju da budu svesni težine reči koju izgovaraju. Moraju da budu svesni činjenice da ni za vreme prethodne, sadašnje i neke buduće vlade njihov angažman ne treba da ima nikakve veze sa političkom pozadinom, da budu veoma vešti u izbegavanju bilo kakve političke zloupotrebe njihovog rada.
Čini mi se da je nekoliko meseci nakon prvog izveštaja DRI situacija mnogo bolja. Mislim da ta institucija ima jedan korektan tretman u Narodnoj skupštini. Nisam uveren da svi znaju koliko je veliki značaj DRI, da ima apsolutno iskrenu podršku svih, ali to ne treba nas u Narodnoj skupštini da spreči da usvojimo izmene ovog zakona, bez obzira na to da li ćemo na kraju to usvojiti u predloženom iznosu ili će biti nešto više. Mislim da to zaista nije suština, suština je da mi na ovaj način pošaljemo poruku, i ljudima koji rade u DRI i javnosti i onim ljudima čiji će rad DRI kontrolisati, da postoji apsolutna i nepodeljena podrška radu DRI i da je to jedan proces koji nikada više ne može da se vrati na početnu tačku.
Meni je žao što je naša Državna revizorska institucija manje uradila u proteklih nekoliko godina nego što je uradila, na primer, takva institucija u Crnoj Gori. Oni su ranije i počeli. Mi smo, nažalost, praktično poslednja zemlja u regionu koja je počela, koja je imala rezultate rada DRI, ali to ne znači da taj loš početak predstavlja opravdanje za neki budući period. Nadam se, takođe, da će i obuhvat rada DRI biti mnogo širi nego što je bio do sada.
Mislim da usvajanjem ovog zakona stavljamo ad akta priču o uslovima rada DRI. Dakle, ako i nakon donošenja ovih promena zakona, pri slušanju narednog izveštaja budemo imali priliku da čujemo da uslovi rada nisu bili dobri, da nema dovoljno kandidata, onda možemo doći u situaciju da se zapitamo kakvi su uopšte uslovi rada neophodni da bi jedna takva institucija dobro radila svoj posao.
Verujem i nadam se da će DRI ove godine smoći snage da da mišljenje, a ne da se uzdrži od mišljenja o reviziji koju će činiti i koju, koliko smo informisani iz medija, već čini u proteklih nekoliko nedelja.
Ono što je takođe važno, to je da se fokus rada Državne revizorske institucije malo pomeri ka javnim preduzećima. Da smo ranije imali DRI, ne bi nam se desila ova blamaža koja nam se dešava sa NIS-om, da mi godinu dana i više nakon što je kompanija prodata „Gaspromu“ ne znamo kakav je njen rezultat, da ljudi koji su ruska strana, koja je uložila sredstva, danas dolaze u situaciju da shvataju da ima mnogo više gubitaka nego što je to izgledalo na početku i da mi danas ne znamo da li će uopšte to što smo mislili da smo prodali biti prihod ili će država u narednih nekoliko godina biti uskraćena za svoj deo profita zato što se pokazuje da stvari stoje mnogo drugačije nego što je izgledalo.
Zato je važno da se rad DRI proširi na javna preduzeća, na lokalne samouprave i da to bude poruka svim ljudima koji su izabrani od strane građana i raspolažu novcem građana da će svako trošenje novca poreskih obveznika biti predmet kontrole i da sa tom svešću svoj posao rade. Mislim da je ta preventivna funkcija mnogo važnija u Srbiji nego što je sam nalaz, bilo onaj koji je bio tokom ove godine, bilo onaj koji će se pojaviti tokom naredne godine, konkretan nalaz. Dakle, mnogo je važnija ta preventivna funkcija i jačanje svesti državne administracije, lokalne samouprave i u javnim preduzećima da uvek postoji institucija koja će imati dovoljno kapaciteta, spremnosti i hrabrosti da uđe u koštac sa analizom finansija, bilo kog novca koji je novac poreskih obveznika.
To je ipak jedna stvar koja se u Srbiji dosta pomerila napred i mislim da je situacija mnogo bolja. Mislim da mi ovim danas praktično činimo ono što jesmo obećali građanima u izbornoj kampanji, a to je ubrzanje evroatlantskih integracija. Dakle, mnogo je bilo političkih parola, mnogo je bilo priče, a bilo je malo (čini mi se često) konkretnih rezultata. Sa ovakvim stvarima mi i EU šaljemo poruku da smo spremni da prihvatimo standarde koji tamo postoje i pre nego što postanemo punopravna članica EU.
Ako u fokus našeg političkog delovanja u budućnosti budemo stavili to šta mi možemo sami da uradimo da bismo se što pre približili standardima EU, umesto da svakodnevno govorimo o tome kada će doći taj dan kada će Srbija zvanično ući u EU, mislim da ćemo mnogo brže i efikasnije uraditi stvari i da će taj dan doći mnogo brže nego ako svakodnevno politički licitiramo o danu i datumu.
Dakle, G17 plus će apsolutno podržati Predlog ovog zakona. Videćemo da li postoji mogućnost da se kroz amandmane po našem mišljenju i dodatno poboljša. Verujem da ćemo na ovaj način sa dnevnog reda skinuti pitanje da li postoji institucionalna podrška DRI, da ćemo im dati novi vetar u leđa da svoj posao rade korektno i da ćemo u narednom periodu moći da očekujemo mnogo bolje izveštaje, mnogo veći obuhvat i da će zbog toga i upravljanje javnim finansijama u Srbiji biti efikasnije nego što je to bilo u proteklom periodu. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, poštovana gospođo ministre, poštovani narodni poslanici, želim samo da se osvrnem na jednu političku dimenziju Zakona o regionalnom razvoju i činjenicu da ne možemo očekivati da se Zakon o regionalnom razvoju donese tako što će ga predložiti, izglasati i usvojiti, na primer, Republički zavod za statistiku.
To bilo dobro jer pretpostavljam da bi u tom trenutku stručnjaci Zavoda uneli ekonomske, političke parametre, regionalne, broj stanovnika, društveni proizvod i iz te neke formule izbacili ono što bi bilo najidealnije sa statističke tačke gledišta za Srbiju u tom smislu statističke podele regiona u Srbiji.
Međutim, stalno prenebregavamo činjenicu da evo i danas raspravljamo o Zakonu u Narodnoj skupštini Republike Srbije gde sedimo kao predstavnici različitih političkih stranaka, gde sedimo kao predstavnici različitih delova Srbije i gde da bi jedan ovakav zakon dobio većinsku podršku moramo da svi zajedno obezbedimo većinu koja će dati podršku takvom zakonu.
Samim tim smo sukobljeni iz različitih političkih interesa, ne samo iz različitih političkih stranaka nego čak u okviru istih političkih stranaka, jer sasvim je logično da ljudi pokušavaju da promovišu što više mogu za svoj kraj, za svoj region, za svoju opštinu, da bi na taj način opravdali poverenje birača koji su za njih glasali.
Sav taj splet različitih interesa i političke realnosti nas dovodi da u ovom trenutku ne možemo da očekujemo da usvojeni zakon u potpunosti zadovolji svaku stranku ovde ili svaki centar, grad, mesto, selo ili opštinu u Srbiji.
Ono što je važno, preuzeli smo političku odgovornost da pokrenemo ovu temu i da otvorimo pitanje regionalizacije Srbije. Mi ne bežimo od toga. Ovde su se čule i optužbe da je to deo neke naše stranačke kampanje, a rekao bih da je to potpuno legitimno i da nijednoj drugoj političkoj stranci nije zabranjeno da iznosi svoje predloge i ideje u odnosu na bilo koje pitanje koje je važno za društvo u Srbiji, da li je to regionalizacija, da li je to ekonomija, finansije, spoljna politika, odbrana, šta god da je, postoji obaveza svake stranke da iznese svoj stav ili svoj koncept na koji način bi se ta oblast društva uredila.
Naša dodatna obaveza je, zato što smo deo vladajuće koalicije, imamo odgovornost političku preuzetu kada je Vlada formirana za pitanje ekonomije i regionalnog razvoja Srbije. Dakle, ne možete nas optuživati da za političke promocije koristimo ono što je deo Zakona o Vladi koji je ovde izglasala skupštinska većina i koja je nama naložila da se u okviru Vlade Srbije bavimo pitanjem regionalizacije.
Na ovaj način, uveren sam najbolji u ovom trenutku, dajemo predlog, razgovaramo o zakonu, o amandmanima, javna rasprava je u toku, ali ovo je samo prvi korak u suštinskoj regionalizaciji Srbije. Očigledno je da je ovo tema koja, bez obzira ko sutra bude bio na vlasti u Srbiji, neće moći da se više izmesti sa glavnog političkog menija i da će svaka stranka, vladajuća koalicija morati da da odgovor na pitanje na koji način regionalizovati Srbiju.
Jer nas je vreme na terenu nateralo da se susretnemo sa tim problemom jer vidimo da na političkoj sceni lokalni lideri, bez obzira da li su to ljudi potekli iz svoje sredine pa tamo napravili neku svoju političku stranku ili su neki lokalni lideri većih stranaka koji su vremenom prepoznali više svoj lokalni interes nego da se aktivnije uključe u nacionalnu politiku, dakle, traže podršku u Beogradu za ravnomerniji regionalni razvoj.
Činjenica je da smo mi tu potrebu građana, političkih stranaka, organizacija itd. prepoznali, ne znači ništa negativno. Mislim da znači pozitivno. Zbog toga je i takav odijum u okviru cele ove priče, a opet ne brani bilo kome drugom da se na isti način ili na još bolji, što bi opet bilo u interesu građana Srbije, uhvati u koštac sa tom problematikom i da da neka rešenja koja mogu ili da donesu bolji zakon ili da poboljšaju postojeći.
Mi ne bežimo od političke dimenzije ovog zakona, ali nijedan zakon u Skupštini, u Vladi, u bilo kakvoj normalnoj demokratskoj državi ne može da se donese ako iza toga ne postoji jasna politička volja. Mi iskazujemo jasnu političku volju da radimo na regionalizaciji Srbije, na statističkoj, na političkoj i na svakoj drugoj. Za to nam treba podrška i naših partnera u Vladi i treba nam podrška opozicionih stranaka, jer smatram da je to pitanje koje nije samo pitanje jedne vlade ili političke stranke.
Zbog toga je nemoguće zamisliti situaciju da se danas donosi Zakon o regionalnom razvoju, kakvo god da je bilo rešenje, koji bi obezbedilo saglasnost stranaka, svih pojedinaca u strankama ili svih delova Srbije, ali ogroman napredak je činjenica da se ovakav zakon donosi i da se tema regionalizacije stavlja u ravan sa svim ostalim velikim nacionalnim pitanjima.
Mislim da će iz ove rasprave pre svega imati korist građani Srbije koji mogu da vide da se ne samo u izbornoj kampanji za neke lokalne izbore, kao što je to možda nekada bio slučaj, ne samo posle 2000. godine, i pre 2000. godine, brine o nekim delovima Srbije ili o nekoj konkretnoj opštini, već da je ovo zaista jedan proces koji će nam omogućiti da u narednom periodu, beskonačnom koji je ispred nas, to pitanje u Srbiji bude rešeno i statistički, i politički i ekonomski.
Mi kao stranka u ovom trenutku podržavamo tu priču. Stali smo iza pitanja regionalizacije, svesni svih tih sumnji koje će se pojaviti zbog toga što ne mogu svi interesi u jednom trenutku da budu namireni, ali ako je to tako ne znači da ne treba da radite ništa.
Ne znači da činjenica da ne možete sto posto da zadovoljite svakog poslanika u sali ili baš svako mesto u Srbiji vam je argument da kažete – u redu, dok se ne postigne ta apsolutna saglasnost mi nećemo doneti taj zakon i nećemo tražiti podršku Skupštine.
Donošenjem ovog zakona ćemo na pravi način konkretno otvoriti proces suštinski regionalizacije u Srbiji. Dobro znate da ona kasnije, ukoliko se nastavi ta politička regionalizacija, podrazumeva i promenu Ustava, izmenu mnogih zakona.
Dakle, nije to nešto što može da se završi ni na jednoj sednici Skupštine niti u jednom mandatu Vlade, ali uveren sam da je ovaj zakon pravi početak i da će se u jednom trenutku ipak reći da je ovo bio prvi konkretan korak koji je neka vlada ili neko ministarstvo učinilo da se na pravi i jedan odgovoran način pokrene pitanje regionalizacije.
Zbog toga mislim da je donošenje ovog zakona izuzetno važno za građane Srbije i da će oni u narednom periodu prepoznati i konkretne mogućnosti koje će se otvoriti zbog toga što Srbija priznaje činjenicu da ne može da živi kao višestruko centralizovana zemlja, već da mora biti zemlja koja će svakom građaninu otvoriti, koliko god je to u ovom trenutku moguće, jednaku šansu da ostvari svoja prava, bez obzira da li je u pitanju posao, ili je u pitanju obrazovanje ili je u pitanju ostvarivanje političkih interesa. Zato verujem da je u ovom trenutku ovo dobar, odličan Predlog zakona i da će dobiti podršku u Skupštini.

Poštovana predsedavajuća, poštovani poslanici, nema razloga da se prekine sednica. Mislim da postoje svi razlozi da ovde razgovaramo normalno i dostojanstveno, onako kako to građani Srbije očekuju.
Ne možemo stalno da se nađemo u blatu, a onda kada se svi zajedno nečijom zaslugom nađemo u blatu pokušavamo iz toga da izađemo jednako prljavi i da kažemo ajde sada da prekinemo ovu sednicu da vidimo o čemu se radi.
Ovde je, kao i uvek, pitanje zamene teza. Dakle, lansirate ih, cela priča počne jednom laži i onda se ta laž ne argumentuje kada vi demantujete očigledno i kažete da ta i ta osoba je primila ili nije primila otpremninu, da je taj čovek uradio to ili nije uradio to. Kada se utvrdi da to nije tako onda prelazimo na sledeću priču - hajde da vidimo, dostavićemo dokaze nadležnim organima kasnije itd.
Ovde smo stalno suočeni sa jednom takvom politikom, gde ste prinuđeni da se branite od nečega što očigledno nije istina, a da onaj ko tu laž plasira ne trpi apsolutno nikakvu konsekvencu zbog svega toga.
Dakle, optužite nekoga da je uzeo pare, posle nekoliko minuta se utvrdi da on to nije učinio, a nakon toga kažemo sada smo svi u blatu, hajde da prekinemo sednicu, šta da radimo.
Mi imamo ovde na dnevnom redu nekoliko ozbiljnih zakona i ogroman prostor, i vremenski i svaki drugi, da se ti zakoni normalno kritikuju argumentovano i da se kaže šta eventualno nije dobro i na koji način to može da se ispravi. Ne možemo stalno prolaziti kroz isto blato.
Jednom moramo da podvučemo crtu ili će ovo biti Narodna skupština gde će se dobro meriti šta svako kaže ili će ovo da bude jedna vrsta brloga gde je dobro da se svi tu u jednoj gomili međusobno pobijemo, da padnemo u blato i da nakon toga svaki dan prekidamo i utvrđujemo ko je kriv.
Dakle, mi moramo da utvrdimo pravila i mi se trudimo koliko je moguće da delujemo u skladu sa tim pravilima. Ali, ako bude ovako nastavljeno, ako se od Skupštine bude pravio brlog, ako budu vladala pravila brloga, onda normalno da ćemo se i mi tim pravilima voditi i ponašati. Hvala.

Član 104. Čini mi se da se prvi put javljam, ali ovo što je rekao gospodin Nikolić ne može da ostane tako nezapaženo. Dakle, eksplicitno je rekao da opstruiramo ruske poslove u Srbiji.
Rusija je velika država. Rusija je ozbiljna svetska sila. Bez obzira na to što je ovo dnevno-politička rasprava, ne možemo se tako neodgovorno ponašati prema našoj međunarodnoj poziciji.
Za razliku od vas, gospodine Nikoliću, mi smo prema svima, pa i prema Rusima, uvek imali iskren stav, i kada je bilo pitanje NIS jedina razlika između nas i vas je ta što smo mi tada Rusima, ne zato što ne volimo Rusiju ili imamo bilo kakav problem s njima, otvoreno rekli šta mislimo o tom poslu.
Na Odboru za energetiku, gospodine Nikoliću, rekao sam, i sada ću to da ponovim, da sam ubeđen da će Sporazum koji smo potpisali sa NIS odnosno sa "Gaspromom" uzrokovati u narednom periodu pogoršanje srpsko-ruskih odnosa.
Evo, pazite šta vam kažem, umesto cilja koji je bio postavljen, da takvim jednim sporazumom gde smo našu najveću naftnu kompaniju praktično bez tendera dali "Gaspromu", uspostavimo bolje odnose sa Rusijom koja nam daje značajnu međunarodnu podršku, vreme koje je ispred nas pokazaće da će to biti jedan od većih faktora spoticanja između Srbije i Rusije. O tome se radi.
Nemamo mi problem ni sa Rusijom, ni sa ruskim investicijama. Što se nas tiče, svako je dobrodošao, ali uvek hoćemo da igramo otvoreno, po jasnim pravilima, baš zbog toga što ne želimo kratkoročne dobitke, a dugoročne gubitke.
Važno je to da se kaže. Nemojte uvlačiti sada u naš sukob i Rusiju. Nema razloga. Ima i nekih drugih argumenata, ali je važno da se ovo čuje. Dakle, nemamo ni mi ništa kao stranka, niti bilo ko od nas pojedinačno protiv Rusije, protiv ruskih interesa. Za razliku od vas, kažemo šta mislimo i kažem vam da je Srbiji mesto u evroatlantskim integracijama, poštujemo Rusiju i nismo licemerni i dvolični, a vreme ispred nas će pokazati ko je govorio istinu, a ko je kupio trenutne političke poene.

Poštovani predsedavajući, poštovani poslanici, sigurno da danas dan nije za repliku i uopšte nemam nameru da na ovo što je gospodin Nikolić govorio odgovaram u smislu replike. Hoću samo da kažem, gospodine Nikoliću, da mi danas imamo kao ljudi moralnu obavezu da kažemo šta mislimo o masakru koji se desio u julu 95. godine u Srebrenici, koju je Međunarodni sud pravde, najviši organ pravde UN, okvalifikovao kao genocid.
Nemojte u današnju raspravu da unosite stranačke bilo kakve odnose. Nemojte pogotovo, gospodine Nikoliću, da unosite stranačke odnose zbog vaših ličnih problema. Rekao sam vam još pre godinu dana da put od bine, sa koje gledate kako gori američka ambasada, do prijema u američku ambasadu nije tako lak i nije tako jednostavan. Danas vam kažem da put od negiranja EU do ulaska u EU takođe nije tako lak i jednostavan.
Razumem da je vama danas teško i da šaljete poruku stranim ambasadorima kako vi hoćete da osudite zločin u Srebrenici, ali fokus grupe nalaže drugačije. Fokus grupe nalaže da govorite upravo ono što govorite danas, da bi rejting vaše stranke bio veći za dva ili tri procentna poena od DS ili bilo koje druge stranke vladajuće koalicije.
Ali, gospodine Nikoliću, hajde da današnji dan posvetimo istini, hajde da današnji dan bude prilika za sve nas da kažemo šta mislimo o tom masakru u Srebrenici. Hajde da danas odamo dužnu poštu žrtvama i porodicama žrtava zbog tog masakra, a da već sutra ovde imate i ministra iz G 17 ili bilo koje druge političke stranke, pa ih optužite za Telekom i za bilo šta što je legitimna politička borba.
Ali, nemojte nas sve, nemojte građane Srbije da uvlačite u vaš lični problem jer ne možete, prvi put otkad ste prešli na evropski put, da budete i nacionalista i Evropejac. Došla je tačka kada morate da se odredite i vi ste napravili svoj izbor, nas ostavite na miru da odradimo ovo što je na dnevnom redu i da makar malo povratimo dostojanstvo Srbiji, pre svega vodeći računa o narušenom dostojanstvu, a vi ste bili jedan od glavnih ideologa takve politike.
Imate našu podršku za evropski put, ali je taj put, gospodine Nikoliću, jako težak, velike su prepreke. Nije dovoljno samo da promenite ime stranke i da govorite drugačije. Morate svima nama zajedno da pomognete da izlečimo sve te bolesti koje su nas tokom devedesetih godina napale, zbog kojih smo danas (Predsednik: Vreme. Privedite kraju, molim vas.) tu gde jesmo, da 15 godina nakon masakra u Srebrenici razgovaramo o tome i ne možemo napred.

Nema potrebe.

Poštovana predsednice, poštovani članovi predsedništva, poštovani narodni poslanici, biću krajnje iskren, duboko sam uveren da ovu raspravu vodimo u trenutku kada javno mnjenje u Srbiji bolje razume argumente Miloša Aligrudića nego što razume argumente koje mi iznosimo danas ovde, predlažući ovu deklaraciju. Mislim da je zbog toga važno da vodimo jednu ovako otvorenu i hrabru raspravu, 15 godina nakon masakra koji se desio u Srebrenici, a koji je Međunarodni sud pravde, gospodine Aligrudiću, okvalifikovao kao genocid, a koji je najviši pravni organ UN-a i naše poslednje utočište da Kosovo više nećemo gledati samo na vremenskoj prognozi, nego da postoji možda neko međunarodno pravo na koje možemo da se pozivamo. Dakle, takvo je stanje danas u Srbiji.
Verovatno, većina građana smatra da ovu deklaraciju ne treba doneti, a nemali broj građana, kao vi, smatra da je to temeljno protiv naših nacionalnih i državnih interesa. Upravo mislim suprotno i drago mi je što će, nadam se, većina poslanika u Skupštini zaključiti suprotno, da je donošenje deklaracije, gde mi implicitno i eksplicitno priznajemo presudu Međunarodnog suda pravde o Srebrenici, najveća i najbolja moguća odbrana srpskih nacionalnih interesa, jer ono što se desilo u Srebrenici, gospodine Aligrudiću, trijumf je zla i predstavlja najsramniji događaj koji se vezuje za srpski narod u njegovoj istoriji i krajnje je vreme da se Srpska skupština od tog zla i te sramote ogradi.

Moram da ga izazovem.

Mi danas imamo obavezu, dakle, jednu moralnu obavezu i ovde se govorilo o tome da se kao ljudi ogradimo od toga i da kažemo da su to činili pojedinci, koji su to činili u svoje ime, a lažno se zaklanjajući iza patriotizma. Vi, gospodine Aligrudiću, to dobro znate i bili ste stranka koja se, takođe, borila protiv Miloševića.
Dakle, da dok su pojedinci ginuli i gubili živote i dok su porodice ostajale bez svoje dece, pojedinci s ove i s one strane Drine su normalno trgovali, normalno se bogatili, bavili se švercom duvana, kokaina i ko zna čega sve ne. Od te i takve politike, lažnog patriotizma, mi se danas u Skupštini Srbije ograđujemo i ograđujemo se od toga da bilo kada u budućnosti političke i društvene prilike budu takve da se jedna takva politika ponovi.
Mi danas upućujemo izraze najdubljeg saučešća porodicama žrtava i shvatamo da su taj bol i žrtve neizbrisivi i nenadoknadivi, ali činimo ono što možemo u ovom trenutku, da kažemo da razumemo njihov bol i da razumemo da, kao država, tada, bez obzira na to ko je bio na vlasti, nismo učinili sve što smo mogli da sprečimo taj događaj. Zbog toga danas, 15 godina nakon julskog masakra u Srebrenici, evo i danas, otvorite sajt CNN-a, pre sat vremena, ne ova rasprava, neka druga stvar vezana za Srebrenicu je tema svetskih medija. Ukucajte, bilo ko od naših građana, na Guglu, ili veb pretraživaču, ili search images, pa ćete videti kakve se slike pojavljuju.
Mi ne damo da to budu slike Srbije, srpskog naroda, jer istorija ne pamti nikada da su to bile slike ni Srbije, ni srpskog naroda, jer smo mi bili narod koji se kroz istoriju borio pravedno, za svoje nacionalne ciljeve, i ne samo za svoje nacionalne ciljeve, nego i za nacionalne ciljeve nekih naših sunarodnika iz regiona, i uvek smo bili na pravoj strani, uvek smo bili na strani principa pravde i slobode, i baš zbog toga što su oni koji su pojedinačno činili zločine u Srebrenici hteli da se sakriju iza istorije i tradicije srpskog naroda, mi danas kažemo – ne, gospodo, to su pojedinci, činili su zločin u svoje ime.
Žao nam je što Srbija tada nije učinila maksimalni napor da taj zločin spreči, ali oni nemaju veze ni sa prošlošću Srbije, ni sa sadašnjošću Srbije, a najmanje imaju pravo da ugrožavaju budućnost ove države i dece koja se rađaju i koja će se tek roditi u Srbiji. Mislim da je to pravi patriotizam i dobro znamo svi da se takve patriote, i pre i posle 2000. godine, i pre i posle Srebrenice, nisu libile da ubijaju, i u Srbiji i van Srbije, pripadnike srpskog naroda, ako su to bili neki hrabri i razumni ljudi, koji su hteli i imali snage i spremnosti da dignu glas protiv takve politike.
Bez obzira, kao što sam rekao, na možda bolnu raspravu danas i na strašne stvari koje su se čule, sami treba da se zapitamo – da li je normalno bilo da se tako nešto dešava kada mi danas, 2010. godine, ovde u Skupštini Srbije prebrojavamo da li je bilo ovoliko vezanih žrtava ili onoliko, da li je dete bilo pečeno ili nije bilo pečeno, da li je bilo žena ili nije bilo žena? Je li to politika iza koje mi treba da stanemo? Zar zbog toga što su neki pojedinci, koristeći rat i najgore stvari koje rat sa sobom nosi, učinili zločin koji se kvalifikuje u toj presudi kao genocid, zato što su neki pojedinci optuženi, neki su na listi da su ratni zločinci, mi, zbog nekog lažnog solidarisanja s njima, samo zato što pripadaju srpskom narodu kome i mi pripadamo, treba da ćutimo, da pognemo glavu i da 15 godina i narednih 15 godina ova država trpi zbog takvih pojedinaca?
Mislim da ne treba. Uveren sam da su i vaše namere slične, ne vaše kao DSS-a, nego svih drugih stranaka koje možda danas neće podržati ovu deklaraciju, ali moramo da budemo svesni da je od svih zločina koji su se desili tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji zločin u Srebrenici izdvojen i da je drugačiji i zbog toga je ova deklaracija, ova rasprava, potrebna za našu zemlju i za ovu skupštinu.
Mogu da kažem da je dobro što se ovako raspravlja u Skupštini. Prvi put posle dužeg vremena govorimo o nekim stvarima koje su važne za ovu državu, ne govorimo samo o nekim pojedinačnim zakonima, i na ovaj način i građanima Srbije na neki način šaljemo poruku koji su razlozi bili što je ova zemlja patila do 2000. godine i zašto mi danas, pod teretom takvih zločina, ne možemo normalno i dovoljno brzo da se razvijamo, kao što bi bilo da toga nije bilo, ili da smo imali hrabrosti da već 2001, 2002. ili 2003. godine donesemo ovakvu ili sličnu deklaraciju.
Moram da vam kažem da sam danas ponosan što će Skupština doneti ovakvu deklaraciju, da će verovatno većina nas koji budemo glasali za ovo, i naših stranaka, izaći s nekim nižim procentom podrške kod građana Srbije nego što je bio pre ove skupštine, ali ćemo izaći podignute glave, jer smo prvi put, što je važno, iako je vlast promenjena pre deset godina, povukli istorijsku paralelu između ratnih zločina, kriminalaca, ratnih profitera, koji su bili manjina u vreme rata, i ogromne većine građana Srbije, koji su uvek bili, jesu i biće veliki narod i pripadaće velikom narodu, pre svega, zahvaljujući našoj spremnosti da se na ovaj način suočimo sa stvarima koje su se dešavale tada, koje je neko činio pozivajući se da čini u naše ime.
U moje ime nije činio, nije činio u ime većinske Srbije. I tada je to bilo strašno, strašno je i sada, i zbog toga je podrška ovoj deklaraciji, gospodo, odbrana srpskih nacionalnih interesa i patriotizam prve vrste. Hvala vam.

Poštovana predsedavajuća, poštovani ministre, poštovani narodni poslanici, mislim da je ova rasprava dosta korisna i mi kao vladajuća koalicija ne bežimo od činjenice da ovaj zakon ima određenu političku dimenziju. Mi na ovaj način izvršavamo našu političku, rekao bih, i moralnu obavezu prema ljudima koji su nepravedno gonjeni, jer se radilo o jednoj politici koja nije uspela da mobiliše ljude, koja nije uspela da ubedi građane da je vredno odazvati se pozivu za mobilizaciju, da je vredno položiti život za takvu politiku.
Naravno da izražavamo najdublje saučešće porodicama onih koji su zbog te i takve politike izgubili svoj život, ali nas to nikako ne može naterati da ne donesemo ovaj zakon i damo amnestiju ljudima koji nisu prihvatili tu državnu politiku kao nešto što je bilo vredno i kao nešto u šta su oni verovali.
Mislim da mi ovim zakonom upravo, za razliku od vaše diskusije, jasno postavljamo temelje budućnosti i šaljemo ljudima poruku da, ne ova vlada, jer to nije pitanje jedne vlade, nego da Srbija u budućnosti više nikada neće biti u situaciji da mobiliše mlade ljude, da mobiliše decu, da ih šalje u rat, a da ne zna ratne ciljeve.
Ako se vratimo samo u 1999. godinu, u vreme bombardovanja od strane NATO pakta, mnogo ljudi je mobilisano, mnogo ljudi je poginulo, a na kraju, ta politika je morala da prizna poraz i da se povuče i potpiše praktično kapitulaciju. Sada se postavlja pitanje da li smo mi pogrešili zato što danas dajemo amnestiju ili su pogrešili oni koji su bili uvereni da takva politika može da da rezultate?
Što se tiče budućnosti Srbije, mi Srbiju vidimo kao deo kolektivnog sistema bezbednosti – srećom, ona je već članica Partnerstva za mir – i ubeđeni smo da Srbija ne može da očuva svoju bezbednost kao zemlja koja će biti izolovana u regionu zapadnog Balkana, koja neće sarađivati sa svim zemljama iz okruženja i koja neće uspostavljati, kako ste vi to rekli, NATO standarde u svojoj vojsci.
Smatram da mi na ovaj način šaljemo jasnu poruku da u budućnosti nismo sami, da u budućnosti neće biti neke neodgovorne vlade koja će donositi odluke kojima će rizikovati živote svojih građana i da će, kada govorimo o bezbednosti (a vi mora da znate činjenicu da naša vojska ide ubrzano ka profesionalizaciji, što mi apsolutno pozdravljamo), Srbija sa svojim oružanim snagama, manjim, ali efikasnijim, biti deo šireg bezbednosnog sektora i da ćemo na taj način mnogo efikasnije zaštititi i naše nacionalne interese i živote naših građana.
Moram da se osvrnem na raspravu o naknadi države i o tome koliko država treba da plati porodicama ljudi koji su ubijeni. Pomenut je bivši predsednik Ivan Stambolić. Zbog digniteta i odnosa prema njegovoj porodici, činjenica da je bivši predsednik Srbije završio u jami sa krečom... Mislim da nije dostojno ove skupštine da pominjemo njegovu sudbinu i da se ismevamo nad činjenicom da bivši predsednik Srbije mesec dana uoči izbora biva kidnapovan od, pokazalo se posle, državnih službenika, mučki ubijen i bačen u jamu sa krečom, da nakon nekoliko godina, kada su njegovi posmrtni ostaci otkriveni, praktično od njega nije ostalo ništa.
Elementarno ljudsko dostojanstvo nam nalaže da se sa tim stvarima ne igramo i da na taj način još jednom shvatimo u kakvoj smo državi živeli do 2000. godine, i da usvajanjem ovog zakona pokažemo da takve stvari u budućnosti ne da se neće dešavati, nego da to nikome neće moći da padne na pamet. Zbog toga će G17 plus podržati donošenje ovog zakona, kao našu obavezu prema prošlosti i kao poruku za budućnost da se jedno takvo vreme u Srbiji više neće vratiti. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, uključio bih se u ovu raspravu o Kosovu i Metohiji. Mislim da je neka pitanja gospodin Stevanović postavio i da na ta pitanja postoje odgovori. Ti odgovori su dati na izborima u maju 2008. godine. Za nas u vladajućoj koaliciji ne postoji nikakva dilema da su građani na tim izborima praktično glasali o tome šta je za njih prioritet Vlade koju žele da vide nakon parlamentarnih izbora.
Podsetiću vas da su izbori održani samo nekoliko meseci nakon jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova i Metohije, da je koalicija ZES jasno u fokus svoje izborne kampanje stavila evropsku budućnost Srbije i evropske vrednosti Srbije, da ste vi, tada doduše jedinstveni, i neke druge koalicije i stranke neke druge stvari stavili u fokus i ponudili građanima.
Građani su u najtežem momentu, samo nekoliko meseci nakon proglašenja nezavisnosti Kosova, podršku na izborima dali nama, relativnu, ne apsolutnu, toliko relativnu da smo mogli da formiramo koaliciju koja u fokus svoga rada, delovanja, angažovanja stavlja evropski put Srbije. To je tada bilo, to je tako danas, to će tako biti dok ova vlada na tim principima bude postojala, a uveren sam da će to biti do kraja njenog mandata.
Moram da kažem da za nas ne postoji nijedna dilema. Ako me pitate šta je naš prioritet, naš prioritet je evropska budućnost Srbije, ali smo isto tako uvereni da evropska budućnost Srbije može da se osvoji i da se odbrani vodeći računa o onome što je na neki način, sami ćete priznati, nasleđeno, ne kažem samo od vas, to je nasleđeno i od vlada koje su vodile zemlju od 2000. do 2007. godine, kada su održani izbori. Svi moramo biti realni i odgovorni i prihvatiti rezultate, odnosno početno stanje sa kojim se ova vlada suočila.
Da li postoji pritisak EU? Postoji, ali postoji jedna tačka gde možemo u principu da se složimo, a to je da će, što se Srbije tiče, kosovska nezavisnost biti legitimizovana onog trenutka kada bismo mi kao vlada ili svi zajedno kao Skupština doneli odluku da priznajemo Kosovo i Metohiju kao nezavisnu državu, poslali ambasadora, uspostavili diplomatske odnose itd.
Duboko sam uveren, ako Srbija brzo bude išla ka EU, verujem i ka NATO, da bismo mogli da uđemo u EU bez potrebe da se uopšte bavimo tom temom kosovske nezavisnosti, kosovske državnosti itd. Ako budemo sporo išli ka EU, nisam siguran da i ta tema neće biti na dnevnom redu.
Ali, sve ono što je ova vlada radila u protekle dve godine nas uverava da idemo maksimalno brzo ka EU i da možemo, vodeći računa o tome da je evropski put Srbije prioritet, da obezbedimo ulazak Srbije u EU i da se, u skladu sa raspoloživim mogućnostima, borimo za Rezoluciju 1244, koja nam je pravna osnova i koja nam omogućava da se borimo protiv jednostrano proglašene odluke o nezavisnosti Kosova i Metohije.
Onako kako je sada, mislim da je to maksimum, vodeći računa o onome što naša spoljna politika često kaže, a verujem da će tako i biti u budućnosti i da je centralni strateški prioritet za Srbiju EU. Dakle, mi ostajemo na tom kursu, uvereni da imamo podršku građana. Složićete se da nije bilo goreg vremena da se održe izbori nego 2008. godina, kada su građani ipak rekli – mi sve prihvatamo, razumemo sve, ali podršku dajemo koaliciji koja će se boriti za evropsku budućnost Srbije. Hvala.