Zahvaljujem, predsedniče.
Uvaženi gospodine ministre, predstavnici Vlade, predstavnici Direkcije za železnice, uvaženi narodni poslanici, danas govorimo o više zakonskih rešenja, a ja ću se bazirati na Zakon o bezbednosti i interoperabilnosti železnica.
Kao i u dosadašnjem radu Skupštine, uvek kada se na dnevnom redu nađu zakoni koji imaju neke veze sa železničkim saobraćajem veliko je interesovanje, i to sa razlogom. Podsetiću da je isto tako veliko interesovanje bilo i kada smo usvajali krovni Zakon o železnicama u maju ove godine, a takođe i kada smo usvajali ili ratifikovali tzv. ruski kredit od 800 miliona dolara ili kada smo ratifikovali kredit od arapskog ekonomskog razvojnog fonda na 25 miliona dolara za završetak prve faze Železničke stanice „Beograd centar“, ali i kada smo usvajali Konvenciju o učešću srpskih železnica u međunarodnom železničkom saobraćaju, tzv. KOTIF.
Na samom početku ne mogu da se složim sa obrazloženjem koje je predlagač dao da je osnovni razlog za donošenje ovog zakona ispunjavanje međunarodnih obaveza naše zemlje i naših železnica i usklađivanje sa pravnom regulativom. Daleko od toga da to nije potrebno i da do toga treba da dođe. Dolazim iz političke partije URS koja od svog zasnivanja zastupa tezu da Srbija treba da bude članica EU i nijednog trenutka to ne sporimo, niti ćemo od toga odustati, ali kada danas u srpskoj Skupštini govorimo o bezbednosti i interoperabilnosti železnica, osnovni razlog za donošenje ovog zakona jeste povećanje bezbednosti svih učesnika u železničkom saobraćaju, onih koji pružaju uslugu, ali i onih koji ih koriste. Znači, bezbednost na prvom mestu, ali svakako i usklađivanje sa svim direktivama koje ste naveli u obrazloženju.
Takođe, u obrazloženju ste dali, a na to su me upozorili radnici, ljudi koji su iz „Železnica“, jedno obrazloženje da sadašnji, trenutni i aktuelni zakon iz 1998. godine, koji je pre 15 godina usvojen u Saveznoj skupštini, nije adekvatan, sa čime se slažem, jer je došlo do značajnih promena na srpskim železnicama. Verujte, i te 1998. godine sam radio u sistemu „Železnica Srbije“ i ništa se nije promenilo za ovih 15 godina na srpskim železnicama. I tada se pričalo o reformama. I tada niko nije imao hrabrosti ozbiljno da uđe u reforme. I tada su se ljudi plašili za svoje mesto, jer se pričalo o višku zaposlenih u „Železnicama“. I tada su bili otkazivani vozovi i bila su velika kašnjenja. Nije bilo rezervnih delova.
Jedino što ne mogu da se setim da li je tada neki voz od Beograda do Bara putova 32 sata. Jedina razlika jeste što je to tada bio nacionalni voz, a danas je to međunarodni voz. Neko bi rekao da je to podatak za onu rubriku „Verovali ili ne“, međutim, to je činjenica. Upravo ta činjenica da jedan voz putuje od Beograda do Bara 32 sata, na sreću nije to svaki dan, to se desilo samo jednom, jeste jedan eklatantan primer srpske železničke interoperabilnosti.
Kada smo već kod termina interoperabilnost, više puta je i sam ministar rekao da to nije neko najsrećnije rešenje. Sada da se bavimo malo lingvistikom i ja da pokušam da dam svoj doprinos, kao i uvaženi kolega Čikiriz, pa sam potražio pomoć i u rečnicima. Nije problem što će u naslovu zakona stajati interoperabilnost, to je termin koji se odomaćio. Doduše, ne toliko u železničkom saobraćaju, koliko u oblasti informatičkih tehnologija, više je zastupljen u toj oblasti. Nisam od onih koji po svaku cenu traže neki naš domaći termin. Međutim, sam termin interoperabilnost predstavlja mogućnost više različitih sistema i podsistema da zajednički dobro rade. Našao sam jedno tumačenje, čini mi se jako korektno, gde interoperabilnost predstavlja potpunu međusobnu usaglašenost. Znači, potpuna međusobna usaglašenost sistema i podsistema.
Takođe, u velikom rečniku stoji da operabilan predstavlja onog ko ima mogućnost da nekom operacijom bude izlečen. Postavlja se ključno pitanje danas u ovoj Skupštini – da li za srpske železnice ima leka i postoji li operacija koja može izlečiti srpske železnice? Ako već pričamo tom medicinskom terminologijom, na početku bi trebali da postavimo i dijagnozu. Danas kada pomenete srpske železnice najpre se javljaju asocijacije na kašnjenje, otkazivanje vozova, na hladne, neosvetljene vagone, na nedostatak vučnih i vučenih sredstava, ne gubljenje stalnih i tradicionalnih komitenata iz privrede, koji su nekad koristili teretni železnički saobraćaj i, naravno, više puta danas pomenute subvencije od strane države prema železnicama, bez kojih železnice, naravno, ne bi mogle ni da funkcionišu.
Sve je to posledica da železnice danas jesu u jednom veoma teškom stanju ali najpre sve ovo je nastalo kao posledica jedne loše privredne situacije, prestanka potrebe za transportnim uslugama. To mogu da nazovem i svrstan u red objektivnog, ali s druge strane i dosta subjektivno u radu same firme „Železnice Srbije“ i odnosa samog ministarstva u prethodnim decenijama prema toj firmi. Jedna loša kadrovska politika, jedna loša socijalna politika, veliki upliv politike u „Železnici“, dosta malo ulaganje u infrastrukturu i nedostatak hrabrosti za ozbiljne reforme u srpskim železnicama.
Sve je to dovelo da danas od 3.809 kilometara železničke mreže 1.768 kilometara čine magistralne pruge, a elektrificirano je oko 32% tih pruga. Samo 7% pruga ili 276 kilometara ima dva koloseka, samo 45% pruga ima dozvoljeno osovinsko opterećenje od 22,5 tona, dok je na 30% pruga to opterećenje ispod 16 tona. Dozvoljena brzina prelazi 100 kilometara na čas na svega 3,2% pruga, a najveći deo pruga, oko 50% mreže dozvoljava maksimalnu brzinu do 60 kilometara na čas. Sa izuzetkom pojedinih sekcija pruga Beograd – Šid i Velika Plana – Niš, koje su dvokolosečne elektrificirane i na nekim deonicama dozvoljavaju veće brzine. Sve ostale pruga imaju zastarele tehničke i tehnološke parametre. Čak i na nekim sekcijama ovih pruga ima deonica u veoma lošem stanju tako da se brzina često privremeno ograničava na 20 kilometara na čas.
„Železnice Srbije“ raspolažu, ne zvanično, na papiru sa oko 480 lokomotiva, 8.500 teretnih, 550 putničkih vagona. Vučna i vučna vozila su relativno stara, nepouzdana, što ne retko rezultira defektima u toku vožnje. Prosečna starost voznih sredstava prelazi 30 godina, a stopa raspoloživosti u zavisnosti od tipa varira između 26% i 61%. U poslednjoj godini su na prugama Srbije uvedene lagane vožnje na 320 mesta u ukupnoj dužini od 535 kilometara, što predstavlja 16% svih pruga koje su eksploataciji.
Telekomunikacioni sistemi, koji su danas u upotrebi, a svi oni koji rade na „Železnici Srbije“ znaju šta za bezbednost znače ovi sistemi su tri generacije starije od onih koji su danas u redovnoj upotrebi u razvijenim evropskim železnicama. Zbog ovakvog stanja u proteklih pet godina dogodilo se više od stotinu iskliznuća vozova, otkazano je nekoliko hiljada polazaka. Suvišno je govoriti kakav je uticaj infrastrukture na bezbednost saobraćaja.
Postavlja se logično pitanje da li ćemo ovim zakonom uspeti da podignemo bezbednost saobraćaja ako imamo ovako lošu infrastrukturu? Sa velikim zadovoljstvom sam u ovoj Skupštini glasao za ruski kredit od 800 miliona dolara i za ostale pomenute kredite, jer smatram i podržavam tezu da se u srpsku železnicu najpre mora uložiti u oblast infrastrukture.
Međutim, postavlja se pitanje - šta je danas sa tim novcem? Zašto nisu krenuli radovi na Koridoru 10? Podsetiću vas, na naše obaveze do 2020. godine koje smo preuzeli da brzina na Koridoru 10 bude 160 kilometara na čas, na naše obaveze o dvokolosečnim prugama, na ostale naše obaveze. Podsetiću vas na tadašnja obećanja da će doći do ozbiljne rekonstrukcije, detaljne rekonstrukcije pruge Beograd – Bar. Dolazim iz grada Užica, već 30 godina zapadna Srbija čeka ozbiljnu rekonstrukciju pruge Beograd – Bar. Mašinovođe svakodnevno upozoravaju da je bezbednost veoma ugrožena. Znači, to svakog dana slušamo. To je veoma bitna pruga, pored drumskog Koridora 11, to je žila kucavica i to je pitanje budućnosti zapadne Srbije. Svakim danom tom prugom iz Kragujevca za Bar prođu dve kompozicije sa 500 fijatovih automobila.
Znači, postavljam pitanje – šta je sa novcem od ruskog kredita i zašto konačno ne kreću radovi? Ovih dana u žiži interesovanja je priča oko pribojskog „Fapa“. Ne mislite valjda da će neko da dođe da uloži u „Fap“ ako nema put i prugu? Znači, mi moramo tražiti investitore i na tome, siguran sam da Vlada radi, ali mora nešto tim investitorima i ponuditi.
Jedna od pozitivnih tekovina zakona o „Železnici“ koje smo usvojili u maju ove godine jeste mogućnost da narodni poslanici i Narodna skupština učestvuju i pomognu u donošenju plana za infrastrukturno ulaganje na železnicama Srbije.
Podsetiću vas gospodine ministre, vi ste tada kao narodni poslanik verovatno glasali za Zakon o železnici, na član 46. Zakona o železnici. Za nas poslanike jako važan.
Pročitaću da ne bih parafrazirao – Narodna skupština na Predlog Vlade donosi nacionalni program železničke infrastrukture tj. nacionalni program koji obuhvata postojeće karakteristike i stanje železničke infrastrukture Republike Srbije, strategiju izgradnje, rekonstrukcije i održavanje železničke infrastrukture, razvojne komponente u izgradnji novih kapaciteta infrastrukture od posebnog značaja za Republiku Srbiju, definisanje strukture dinamike, realizacije i prioriteta, visine i izvora finansijskih sredstava potrebnih za izvršavanje aktivnosti iz nacionalnog programa, nacionalni program se donosi na period od pet godina. Vlada podnosi Narodnoj skupštini jedanput godišnje izveštaj o realizaciji nacionalnog programa. Na osnovu nacionalnog programa upravljač infrastrukture izgrađuje godišnji program izgradnje, rekonstrukcije i održavanje železničke infrastrukture. Upravljač infrastrukture dva puta godišnje podnosi Vladi izveštaj o realizaciji godišnjeg programa izgradnje, rekonstrukcije i održavanje železničke infrastrukture.
Pitanje za vas gospodine ministre – da li je Vlada spremila nacionalni program? Kada će se nacionalni program naći pred Narodnom skupštinom i pred narodnim poslanicima? Kada će „Železnice Srbije“ uraditi godišnji plan o ulaganju u infrastrukturu i rekonstrukciju i održavanje? Mislim da bi to bilo interesanto.
Što se tiče sami interoparabilnosti, već sam rekao da interoparabilnost predstavlja mogućnost jednog sinhronizovanog delovanja više sistema i podsistema. Svi oni koji imaju neke veze i dodira sa železnicom znaju da je železnica jedan vrlo kompleksan sistem. Naravno, to sa strane ne izgleda tako. Još jednom kažem, obični korisnici imaju neke druge asocijacije prema železnici. Znači, veliki broj podsistema veoma složenih. Upravo ovaj zakon, inače, da se razumemo, smatram da je ovo neophodan zakon, upravo usklađuje rad svih tih podsistema. Međutim, postavlja se pitanje da li će donošenje ovog zakona rešiti sve probleme na železnici i da li će nakon donošenja ovog zakona bezbednost biti značajno poboljšana.
U članu 9. Predloga zakona definišu se jedinstveni tehnički propisi kao tehničke specifikacije sa kojima podsistem mora biti usaglašen. Jedinstvene tehničke propise donosi OTIF kao sastavni deo Konvencije o međunarodnim železničkim prevozom. Moje pitanje jeste – koliko podsistema neće ispuniti ove veoma stroge zahteve koje će prema nama postaviti OTIF? Takođe, se postavlja pitanje – u zakonu stoj da Direkcija pored svega ostalog donosi i tehničke specifikacije interoparabilnost? Koliko podsistema neće zadovoljiti te stroge zahteve?
Kako to izgleda na terenu? U zakonu to izgleda mnogo lepo, međutim, mi na terenu imamo jednu sasvim drugačiju sliku. To ću pokušati slikovito da pokažem. Lokomotiva koja vuče voz iz Beograda za Bar dolazi na pregled u radionicu Makiš. U radionici Makiš konstatuju da nije ispravna, da tamo u nekom elektro ormaru E7, neki elektro pneumatski ventil nije ispravan. Oni nemaju taj elektro pneumatski ventil. Oni sa neke druge lokomotive koja je već stavljena van pogona, skidaju taj elektro pneumatski ventil da bi osposobili. Ona kreće da vozi voz od Beograda prema Baru, s obzirom da je stavljen polovan deo ona se kvari na otvorenoj pruzi između Ražane i Kosjerića. U Kosjeriću čeka drugi međunarodni voz koji ne može da prođe preko ovog voza.
Postavlja se pitanje šta dalje? Oni obaveštavaju dispečerski centar u Požegi. Oni nemaju drugu lokomotivu da im pošalju da najpre skloni taj voz, pa da propuste ovaj međunarodni voz koji je krenuo ka Beogradu. Pa skidaju lokomotivu sa tog međunarodnog voza da bi uvukli voz koji je ostao u kvaru na otvorenoj pruzi. Sve to traje, traje, ponekada i 32 sata. Hoću da ukažem. Znači, stanje na terenu jeste mnogo teže i ozbiljnije nego što to nama izgleda iz skupštinskih klupa i nego što to i sam zakon može da predvidi.
Ukazao bih na još neke nelogičnosti u samom tekstu zakona. U članu 1. se kaže da odredbe ovog zakona se ne primenjuju na metroe, tramvaje i druge šinske lake sisteme, a odredbe o interoperabilnosti ne primenjuju se na turističko-muzejsku železnicu. U članu 7. stoji – koji se tiče zahteva za interoperabilnost se kaže da se zahtevi za obezbeđenje interoperabilnosti se mogu primeniti i na vozila koja se koriste i za turističko-muzejske železnice. Znači, to je jedna nelogičnost i sigurna sam da će neko o tome voditi računa.
Što se tiče same direkcije što je gospodin Trkulja. Velika ovlašćenja i odgovornost su i Zakonom o železnici a i ovim zakonom o bezbednosti interoperabilnosti dati, povereni Direkciji za železnicu. Nema skoro ni jednog člana u ovom novom zakonu gde Direkcije nemaju neku svoju obavezu i odgovornost.
Moje pitanje jeste – da li je Direkcija danas u ovom trenutku sposobna da ispuni te sve obaveze? Vi ste svesni koliko propisa je potrebno doneti samo u naredne dve godine, da li posedujete kadrovske potencijale i da li ste organizacionu strukturu, kao što vam i sam Zakon o železnici nalaže u članu 109., nalaže da jednostavno uskladite svoju organizacionu strukturu kako bi ispunili sve ove obaveze.
Takođe ja postavljam pitanje, to je pitanje za ministra - da li je u onom roku od tri meseca, koji je propisan članom 110, da li su izvršene sve pripreme za koje je bilo, da kažem, zaduženo Ministarstvo? Jer sam Zakon je članom 110. propisivao da u naredna tri meseca od izglasavanja zakona moraju biti izvršene sve pripreme kako bi zakon zaživeo.
Na kraju, gospodine ministre, smatram da je dobro što se u skupštinskoj proceduri našao ovaj zakon, i smatram da je neophodan, međutim, podsetiću na još jedan član koji je meni jako bio zanimljiv, a zanimljiv je i svim onim ljudima koji rade na Železnici. U članu 118. koji propisuje službene oznake i službeno odelo, stoji da je otpravnik vozova obavezan da nosi crvenu kapu. Gospodine ministre, on tu crvenu kapu nosi još od 1848. godine, kada je Niškom prugom tutnjao, jurio voz celih 35-40 km na sat. Danas, posle 130 godina Srpskim železnicama jure vozovi sa prosečnom brzinom 42 km na sat. Dok u isto vreme Nemački Simensov brzi voz, Fijat Italijanski, Francuski TŽV, jure i preko 300, pa u nekim slučajevima maksimalnom brzinom i preko 500 km na sat.
Ne kažem da ste odgovorni, da ste krivi. Ne kažem, zatekli ste dosta toga lošeg, ali šta je ono što ja vama zameram gospodine ministre danas? Zato što ste nam rekli da ni do sada nije postojala spremnost da se uđe u ozbiljne reforme u Srpskim železnicama, a da niste ni sigurni da ta spremnost postoji i danas.
Mi iz Ujedinjenih regiona Srbije želimo da vas ohrabrimo. Uđite u ozbiljne reforme, u ozbiljne rezone. Danas su Srpskoj železnici potrebni hrabri, najpre je železnici potrebna istina, potrebni su stručni profesionalci, najmanje partijski kadrovi, potrebni su borci za svakog putnika, za svaki kilogram prevezene robe. Železnica mora da se odrekne svojih loših navika da će po svaku cenu dobiti novac za platu. I kada ste rekli da podela preduzeća na infrastrukturu i na prevoz će doneti neke rezultate, nisam siguran da i sami verujete u to. Četvrtim paketom Evropska komisija je u januaru ove godine dala mogućnost i fleksibilnost da pojedine zemlje odustanu od tog modela. Znači, znam da ni sami ne verujete u taj model i da niste sigurni da će to dati neke rezultate.
I na samom kraju, još jednom vas ohrabrujemo, imajte hrabrosti, uđite u ozbiljne reforme Srpske železnice kao ministar, jer jedino pod tim uslovima ovaj zakon će imati smisla. Hvala.