Dame i gospodo narodni poslanici, u pitanju su veletržnice, to je za nas poljoprivrednike veoma zanimljivo ali moram reći da se radi o trgovini na veliko.

Stranka bivšeg režima je takođe trgovala na veliko. Prodala je zemlju za fotelju, trgovali su nacionalnim interesima ove zemlje, trgovali su suverenitete ove zemlje i prodavali ga budzašto. Proizvodnja ih nije interesovala za kredite i za novac od prodaje kapitala za tuđi novac trgovali su tuđom robom.

Što se poljoprivrednika tiče, poljoprivrednici su 90-ih godina podneli teret socijalnog mira, to izdržali, cene poljoprivrednih proizvoda su bile ispod socijalnih. Jedan vagon pšenice je vredeo kao gajba piva zbog inflacije. Kamion stoke, za kamion stoke niste mogli dobiti više od 100 maraka. Poljoprivrednici u Srbiji ili seljaci su svesno bez velike pobune izdržali teret vojnih i ekonomskih pritisaka na našu zemlju. Mi smo sanjali da posle promena država to poljoprivrednicima vrati.

U to vreme Miodrag Kostić i ostali današnji veliki poljoprivrednici se bavili švercom nafte i preprodavali poljoprivrednicima. Nije im palo na pamet da se bave poljoprivredom po socijalnim cenama. Danas su oni veleposednici, dok smo mi sanjali san o tome da posle promena država sve to vrati poljoprivrednicima što su izgubili ne obnavljajući mehanizaciju 90-ih godina i opremu, dotle su tajkuni zajedno sa pojedinim liderima DOS-a, sanjali san da kada do promene dođe kako da zaposednu stotine i stotine hiljada hektara poljoprivrednih površina. To su i učinili. Kada su kupili kombinate radnike su otpustili, stoku rasprodali, a time naše prerađivačke kapacitete, klanice itd, ostavili bez sirovina.

Tako su uništili prerađivačku industriju. Preduzeća su ima bila kao školjke, isisaju kapital i to vrate u činiju, odnosno ono što im nije trebalo vraćaju se Agenciji za privatizaciju, koja je onda morala da izdržava takve firme iz koje su oni isisali kapital. Poljoprivrednicama nikada nije vraćen interes i ja sam se zalagao da poljoprivredno zemljište ne bude predmet privatizacije.

Vlahović, ima poslanika ovde koji su bili u to vreme poslanici, izašao za govornicu i obećao mi, to stoji u stenogramima, i obećao da poljoprivredno zemljište neće biti predmet privatizacije, i slagao. Tražio sam da 30% prerađivačkih kapaciteta ode u vlasništvo poljoprivrednicima, kao nadoknada za izgubljenu dobit 90-ih godina. Ni to nisu mogli da dobijemo, nego su to šećerane, recimo, dali Miodragu Kostiću za tri evra, zajedno sa šećerom ni ugovorenom šećernom repom. Ali, Miodragu Kostiću to nije bilo dosta, pa je morao i da prepakuje, zbog prepakivanja je cena šećera i u Srbiji preferencijalna, šećer je u Bosni je bio dva puta jeftiniji nego u Srbiji, koji je taj šećer proizvodila. Kada se domogao zemljišta, onda mu se nisu neke parcele dopale. Onda je Vlada Mirka Cvetkovića, zamenila 1.200 hektara zemljišta koja je kupio Milorad Kostić, sitne parcele, to je spisak ovoliki bio, za ovoliki spisak državnih parcela, ukrupnjavali su privatno, a Zakon o poljoprivrednom zemljištu, kaže, da se zamena može vršiti samo kada se ukrupnjava državno, ali su ukrupnjavali Koletovo. Što znači da je Kole upravljao državom.

To je bila ta vrsta trgovine i ja slobodno mogu reći da su oni prodali zemlju za fotelju, seljake su ostavili bez perspektive, bez mogućnosti da kroz preradu zarade ono što su izgubili ne samo 90-ih godina, već ono što u primarnoj proizvodnji danas, eventualno izgube, zbog niskih cena ne mogu ga kroz prerađivačku industriju da zarade, zato što im oni nisu omogućili da budu suvlasnici prerađivačkih kapaciteta. Ova država nije radila za običan narod, radila je za tajkune i za međusobno povezane funkcionere. Privatni biznisi su spojeni sa javnim funkcijama i da nije bilo promene 2012. godine ova država bi verovatno bila bivša.

Mi moramo ubuduće voditi računa i dobro izračunati ono što je gospođa Jeftović rekla, 300 hiljade hektara poljoprivrednog zemljišta, to znaju kolege i sa desne i sa leve strane u Vojvodini danas vredi oko pet milijardi. Po ceni PIK Bečeja, u nekoj ponovljenoj privatizaciji, cena PIK Bečeja sa tri hiljade hektara zemlje je bila 50 miliona evra, to je sto puta manje zemljišta nego što su oni prodali sa svim kombinatima i zadrugama. Trista hiljada poljoprivrednog zemljišta vrede pet milijardi evra. Država je zbog tajkuna i bivših funkcionera oštećena za četiri milijarde 950 miliona evra samo u poljoprivrednom zemljištu, a da bi se bavili samo poljoprivrednim zemljištem stoku su poklali, radnike otpustili, prerađivačka industrija ostala bez prerade mleka, mesa, jaja i tako dalje. Tako da je šteta višestruka.

Verujem da ćemo kroz veletržnice nešto učiniti, ali bez učešća poljoprivrednika u skladištenju, bez učešća poljoprivrednika u preradi, bez učešća njihovog u vlasništvu tih kapaciteta koje valja podizati, subvencionisati, bez učešća u hladnjačama, silosima, skladištima, bez učešća u preradi veletržnice će biti malo. Hvala vam.

Može da se kopa kukuruz i bez njive i bez motike. Može, recimo, kod Miodraga Kostića. On je pokupio sve njive, a ima i motike. Treba imati samo dobra leđa.

Ovaj amandman govori o cenama. Već smo govorili više puta da se spajanjem javnih funkcija i privatnih biznisa u privatizaciji, bolje reći grabizaciji, ovi udruženi zločinački poduhvat, plus Boško Ljotić Žutić su sve kupili za džabe. Sve što je bilo naše, postalo je njihovo. Cena je bila „za džabe“, a i to „za džabe“ je imalo neke popuste. Da li je tako? Prethodno su kupovali recimo marke za desetinu njene vrednosti ne po realnom kursu, već po zvaničnom. Dobiju pravo da kupe marke, plate ih deset dinara, izađu na ulicu i prodaju za sto dinara, ponovo se vrate i kupe deset puta više maraka, iznesu to lepo na kipar i, kada je došla privatizacija, grabizacija, onda su sav taj kapital pretvorili još u veći kapital.

Po procenama međunarodnih organizacija, naša zemlja je prodata za džabe. Izneto je to 2011. godine samo preko privatizacije, a to strane organizacije tvrde, 51 milijarda dolara. Toliko su oštećeni građani Republike Srbije.

Sad, taj raj bogatih je zasnovan na paklu siromašnih. Rezultat toga je 600 hiljada ljudi otpuštenih sa posla i nije to sve, zato što su ti ljudi sa prihodovne strane prebačeni na rashodnu. Dakle, umesto da pune fondove, prešli su u socijalne slučajeve i država je morala da ima takvu vrstu rashoda.

Što se cena tiče, to smo mogli da vidimo koliko košta država iz, gospodine Martinoviću, prepisa razgovora Roćen – Jeremić, koliko košta država, koliko košta ono majke državi Srbiji i Crnoj Gori, koliko košta prodaja nacionalnih interesa ne samo Srbiju i narod u Srbiji, već i narod u Crnoj Gori, koliko košta prodaja suvereniteta Srbije, kolika je cena prodaja suvereniteta Crne Gore. To je sve koštalo 30 noćenja u hotelu Sveti Stefan u Crnoj Gori.

(Aleksandar Martinović: Dvadeset i devet.)

Eto, dvadeset i devet. Dakle, ne čak ni 30, nego 29. Mora da im je Milo Roćenu i Jeremiću skinuo jedno noćenje i rekao – e neće, vala, biti 30, nego 29. Verujem da su toliko i cenili državu i verujem da građani po tome treba da cene ove što bojkotuju Narodnu skupštinu. Verujem da će sutra narod na izborima bojkotovati stranke koje bojkotuju Narodnu Skupštinu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde je pomenut Nebojša Mišić, pa sam se prisetio tog vrlog savetnika, čini mi se, predsednika Vlade do 2003. godine, a čini mi se da je bio savetnik u Ministarstvu poljoprivrede i trgovine. Mislim da je bio višestruki savetnik. Inače, je to suprug Aleksandre Drecun. Da li je tako, gospodine Martinoviću? Gospođa je bila zamenik Đelića, ministra za finansije. Tako su se oni to porodično, kroz nepotizam, upakovali u Vladu. Poznati su, jer su porodično učestvovali u aferi „Energo zelena“ koja će ovu državu skupo koštati.

Pre toga, čini mi se, gospođa Kostić je tvrdila da je Nebojša Mišić doneo uredbu, odnosno pravilnik o narodnom hlebu, što je tačno. On je u taj pravilnik uneo i odredbu da se u narodnom hlebu može upotrebljavati isključivo samo aditiv koji je uvozila njegova firma. Tako je spojio funkciju, lepo i korisno. Kada sam na to ukazao predsedniku Vlade, čini mi se da ga je on smenio.

Međutim, to nije smetalo Borisu Tadiću da ga ponovo aktivira. Nije smetalo Mićoviću, nije smetalo Ješiću i taj isti čovek, a radi se o prijatelju Miodraga Kostića, sa Belgijancima je napravio aferu „Energo zelena“ u Inđiji koja će ovu državu skupo koštati.

Kada je, pošto se radi o radnom vremenu, u pitanju prodaja imovine, prodaja finansijskih sredstava, prodaja firmi, prodaja preduzeća, kada je u pitanju prodaja nacionalnih interesa, bivši režim, udruženi zločinački poduhvat, koji sad podržava i Boško Ljotić žutić, nije znao za radno vreme. Prodavali su naše interese i vanredno i prekovremeno, kad god su osetili potrebu.

Dame i gospodo, ovaj član govori o rasprodaji, sezonskom sniženju i akcijskoj prodaji.

Trgovina obuhvata i trgovinu medijskim uslugama, RTS, javni servis. Dsa li imamo pravo kao narodni poslanici, kao građani da znamo po kojoj ceni je Dragan Đilas od RTS-a, pa i od žutog Bujketa kupovao reklamne sekunde?

Da li imamo pravo kao narodni poslanici, kao građani da znamo po kojoj ceni je Dragan Đilas od RTS, pa i od žutog Bujketa kupovao reklamne sekunde? Da li imamo pravo da znamo koliko koštaju medijske usluge u tom marketinškom delu? Da li je tačno da je RTS zajedno sa Đilasom napravio takvu vrstu klime poslovne, da ukoliko kupite reklamu direktno od RTS to je skuplje nego da kupite od Đilasa? Da je Dragan Đilas ne samo u RTS nego i u nekim privatnim medijima kupovao reklamni prostor po jednoj ceni, a preprodavao ga višestruko višoj ceni. Na takav način, zahvaljujući svojoj funkciji i trgovini uticajem obezbedio sebi enormno bogatstvo.

Građani koji plaćaju pretplatu Javnom servisu, koji se izdržava od pretplate i reklama, svakako imaju pravo da to znaju, mi kao narodni poslanici, mislim da smo nekoliko puta sanirali gubitke RTS koji su pravili zahvaljujući negativnoj trgovini sa Draganom Đilasom. Hoću da znam, a verujem i kolege narodni poslanici, pošto su prodavane reklamne sekunde, pošto ih je prodavao RTS, a pošto ih je na medijskom tržištu, kao medijske usluge kroz oglašavanje prodavao Dragan Đilas?

Vreme je da nam policija i tužilaštvo saopšte te podatke i da nam saopšte ukoliko je bilo trgovine uticajem, ukoliko je bilo preprodaje i špekulacija, vreme je da tužilaštvo kaže i koga goni i po kom članu Krivičnog zakonika? Takođe ja pitam, pitam Javni servis, pitam ministarstvo, a evo gde Ministarstvo trgovine obuhvata telekomunikacije? Pitam Ministarstvo trgovine, kad već obuhvata telekomunikacije, ne samo o lošijem položaju domaćih medija naspram lažnih prekograničnih, sada ih pitam i sledeće, sportska prava, da nam tačno odgovore od koga je RTS kupovao sportska prava?

Da li je kupovao od organizatora sportskih priredbi, od UEFA, FIFA itd, da li ih je kupovao direktno ili ih je kupovao od firme povezane sa Junajted grupom, Junajted medijom, Dajrekt medijom Dragana Đilasa sa firmama Dragana Šolaka, Dejvida Petreusa šefa CIA? Da li su sportska prava, prenose, kupovali direktno ili su poput reklamnih sekundi pustili da Dragan Đilas, Šolak i Junajted grupa, Junajted medija kupe sportska prava od organizatora iako njihovi mediji pod njihovom kontrolom ne pokrivaju celo tržište i ne mogu da, po Zakonu medijima, prenose na teritoriji Srbije te sportske priredbe.

Postavlja se pitanje zašto neko ko ne može da vrši prenos najznačajniji događaja ne pokriva celo tržište nema slobodan pristup kroz antenu, zašto neko kupuje sportska prava, kada to ne može da prenosi? Pa kupuje ih zato što zna da će ih preprodati Bujoševiću, žutom Bujketu RTS. I zato nas interesuje da li je RTS kupovao sportska prava direktno od organizatora sportskih priredbi ili je to kupovao od Dajrakt medije, Junajted medije, Junajted grupe, odnosno od firmi povezanih sa Draganom Šolakom, Draganom Đilasom, Dejvidom Petreusom?

Takođe hoćemo da znamo cenu, da vidimo koliko se to gospodin Bujke, žuti Bujke ugradio, to je onaj što ne dopušta da ja dođem tamo da ne govorim o ovim prekograničnim, piratskim televizijama, lažnim prekograničnim. Dakle, to ga ne interesuje, iako je direktno njegova televizija oštećena jer ovi im uzimaju novac od reklame. Njega to ne interesuje šta rade ovi na tržištu, njega interesuje samo preprodaja. Ja tvrdim da je druga pljačka Dragana Đilasa, Dragana Šolaka, SVV-a, Junajted grupe, bila preprodaja sportskih prava, kupovali su sportska prava znajući da ne mogu da ih prenose, kupovali su ga sa ciljem, jer su znali da će žuti Bujke u preprodaji to daleko više platiti. Znali su da će uzeti novac, da će nešto dati Bujketu i ekipi iz RTS-a, a da će njima mnogo više ostati. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Markoviću, nije to u RTS-u samo reklamne sekunde i preprodaja sportskih prava, nisu to jedini biznisi Dragana Đilasa, Dragana Šolaka, sa žutim Bujketom, žuti Bujke koji mi cenzuriše. Evo, ja mu dozvoljavam opet, njegova televizija je rekla, tamo neka urednica, da se izbaci neki moj prilog, samo zato kao što je ona navela, neće da emituje ljude sa farme. Skinula prilog o žetvenim ostacima, gde sam kao predsednik Odbora za poljoprivredu na njihov poziv govorio da je opasno i štetno paliti žetvene ostatke da to treba zaoravati. Te dve rečenice mi ponekad zasmetaju. Mislim da im ne smetaju te dve rečenice već neke druge, a da sam kažnjen upravo zbog ovog što govorim, o biznisima RTS, o crnim biznisima, najcrnjoj korupciji koju sprovode žuti Bujke, Dragan Đilas, Dragan Šolak. Žutog Bujketa treba slančiti, to ja tvrdim, odmah, dok nije promenio destinaciju i otišao na Maltu kao i ovi sa kojima trguje. To odmah staviti u lance i katance. On to radi sigurno.

On to radi sigurno. Neka nam dostavi podatke da li je kupovao sportska prava od preprodavaca i sve će vam biti jasno. Jasno će vam biti ko se koliko ugradio i ko je koliko zaradio. A svu tu štetu kroz pretplatu plate građani Republike Srbije. To je javni servis i mi imamo pravo ovde da imamo te informacije.

Ali, nije to sve. Setite se serija koje se narodnim novcem razigravaju. Snima se neka serija, prvi serijal od desetak epizoda isfinansira RTS, razigra glumce, glumačku ekipu, tehniku, razigra sve, razigra i publiku, izazove interesovanje publike i serija posle prvog serijala odjednom promeni TV stanicu i ode na TV stanice pod kontrolom Dragana Đilasa i Dragana Šolaka. Koliko to košta, to zna žuti Bujke i ukoliko bi se učinilo ono što ja predlažem, ja verujem da bi ta ptica u kavezu propevala. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj član govori o zabranjenim radnjama, o špekulacijama, o bitnom menjanju ponuda itd.

Špekulacije. Naime ja tvrdim da upad u RTS od strane grupe koju je predvodio Boško Ljotić žutić zvani jenki koji je sada rado viđen gost u američkoj ambasadi, nije bio ni spontan, ni neorganizovan, a čini mi se da je bio dogovoren i sa ljudima unutar RTS. Cilj je bio da se ne menja odnos snaga u REM ili ako se menja, zato je to drugi zahtev opozicije, ili ako se menja da ne bude na štetu Đilasa, Šolaka, a bogami i žutog Bujketa koji ozbiljno sarađuje sa njima.

Po svojoj nadležnosti REM treba da omogući da najznačajniji sportski događaji obavezno moraju da budu prenošeni na kanalima koji pokrivaju celo tržište. Očigledno da se žuti Bujke uopšte ne buni što se to pravilo ne poštuje, čak naprotiv. Ukoliko se to kojim slučajem emituje na državnom javnom servisu onda je to sportski događaj koji nije kupljen od organizatora, nego ga je RTS kupio od Junajted medije, Dajrak medije i firmi povezani sa Đilasom i Šolakom.

Takođe, žutem Bujketu ne smeta što suprotno Zakonu o medijima član 100. kanali nisu poređani tako da Nacionalni servis bude na prvom kanalu, već se nađe tek na trećem. Uopšte se čovek glasno ne buni. Očigledno da mu odgovara da Đilasovi i Šolakov biznisi idu, niti mu smeta što lažni prekogranični kanali nezakonito emituju reklame i time umanjuju prihode RTS. Đilasov, Šolakov, a verovatno i Bujketov novčanik je sve deblji, a zaposleni u RTS imaju bedne i mizerne plate, upravo zato što i RTS preko REM, lažnim prekograničnim kanalima eksploatišu u svoju korist Đilas, Šolak, a boga mi i žuti Bujke. Hvala.

Dame i gospodo, ja se nosim mišlju, pošto postoje dva Poslovnika, jedan za mene, drugi za ostale, da ovo ustupim u ime dijaloga kolegama. Demokratija je procedura.

Ako rešim da reklamiram Poslovnik, to sam mogao učiniti jedno 30, 40, 50 puta. Toliko je najmanje Poslovnik bio povređen.

Šta reći na ovu temu u državi, a danas je dan kada su moji dedovi izgubili komandanta koji je streljan. Nije uzeta imovina samo njemu. Streljano je u Srbiji preko 70.000 ljudi.

Ne treba žaliti samo srpskog čiču. Treba žaliti sve stradale, bez obzira na ideologiju, a posebno one koji su i stradali i izgubili život, imovinu, a ovi koji su izgubili život, njihovu naslednici su izgubili imovinu.

U državi u kojoj je sprovedena otimačina po nekoliko osnova privatne svojine, u državi koja se opredelila za demokratija, pravo svojine bi trebalo da bude sveto pravo. Mi još nismo vratili imovinu onih koji su streljani, imovinu onih kojima je imovina surovo oteta.

Ja ću vam navesti primer Sime Paunovića iz Surduka. U Sremu nije bilo četnika. Postojali su samo partizani sa naše strane, nažalost, sa one druge ustaše i Nemci. Čovek je na svom salašu krio više postava partizana. Na kraju rata oni koje je krio i hranio su ga streljali kao veleposednika. Imovina oteta i do dana današnjeg nije vraćena pravnim sledbenicima, odnosno naslednicima.

U državi u kojoj nismo vratili imovinu otetu terorom, mi danas sa previše žuči govorimo i o svetim pravima nekih drugih ljudi na štednju. Oni su izgubili i štednju i sredstva za rad, mehanizaciju, njive, objekte itd. Izgubili su i život.

Danas je dan kada je nekima od njih streljan komandant. Kako je sve ovo nastalo, ni to nismo kaznili? Država koja nema snage da kazni otimačinu privatne imovine, gubitak ljudskih života, njena perspektiva neće biti svetla, ni budućnost.

Da vidimo kako je nastala ova nepravda, da se ne raspravljamo ping-pong, Hrvati – Srbi, Hrvati – Srbi. Kolega Atlagić, da ispravim i to, je govorio da ovde jedna trećina poslanika priznaje Kosovo i Metohiju, ja priznajem Kosovo i Metohiju, ja priznajem Kosovo i Metohiju. Upotrebio je izraz, ovde jedna trećina priznaje Kosovo i Metohiju, da ga ispravim, ja priznajem Kosovo i Metohiju, kao južnu srpsku pokrajinu. Albanci to ne priznaju. Verovatno je želeo da kaže da postoji jedan određeni broj poslanika koji priznaju divlju državu Kosovo, divlju NATO državu, NATO bazu, verovatno je mislio na to, pa želim ovim putem da ga ispravim.

Možda se meni jednog dana dopadne pripajanje Albanije našoj južnoj pokrajini, a i vreme je brate da Srbija izađe na more, ni kriva ni dužna. Srbija će se razgraničiti sa Albancima, pitanje je samo kada, kojim sredstvima i na kojoj liniji. Pa zato to što će pripajanje Albanije Kosovu i Metohiji, našoj južnoj pokrajini, Srbija izaći na more, to će doprineti da Srbija hladno, ili će se Albanci preseliti u Švajcarsku, Austriju itd, zbog nemaštine oni će otići, zato valja dizati ekonomiju države Srbije i treba poštovati imovinska prava.

Počeo sam, kako smo došli do ovoga? Pa, lepo. Godine 1998/99. u parlamentu, a ovde ima poslanika koji su tada bili, zbog inflacije i šverca cigareta, nafte i svega, rekao sam da sve države imaju kriminalce, samo u Srbiji, tada u SRJ, kriminalci imaju svoju državu.

Rekao sam i to da treba da vrate otetu imovinu za vreme inflacije i šverca, da vrate u Srbiju. Ja sam pogrešio. Deo kapitala je vraćen u Srbiju, da bi ga ponovo podigli, da bi za taj deo novca kupili daleko veću vrednost u imovini raznih preduzeća.

Da bi došli do preduzeća morali su, pošto linija dugova ide ovako, država ima deviznu štednju, država ima dugove prema stranim bankama i fondovima, to plasira preko poslovnih banaka, poslovne banke to plasiraju u privredu i vi kada likvidirate najveće banke, kada ih likvidirate, vi praktično radite sledeće - razbojnički dolazite do imovine, koju ćete privatizovati, a dugove i dugove za deviznu štednju prepuštate narodu. Narodu dugovi, za deviznu štednju i dugovi preduzeća, a razbojnicima preduzeća gde su oni svoje funkcije uklopili sa privatnim biznisima, svojim i svojih tajkuna.

Samo da vas podsetim, da onaj koji je kupio šećeranu za tri evra u Kovačici ima u šećeru 20 miliona evra, taj je bio finansijski direktor DS, Miodrag Kostić. Ako nije tačno, neka me neko ovde ispravi. Dakle, tako je došlo do svih ovih dugova i danas dugove firmi i devizne dugove plaćaju građani Republike Srbije, pa čak i oni koji su rođeni posle raspada SFRJ zato što je privreda, da je ostala u vlasništvu banaka, banke bi prodale preduzeća, tako vratile dugove i napunile deviznu štednju, a građani bi ostali čisti. Međutim, jedna razbojnička družina, za koje su Alibaba i 40 razbojnika, onako Majka Tereza, je rešila sasvim drugačije.

To je bio naš problem i da vam ne bi kvario pauzu, po nekom drugom amandmanu ću nastaviti dalje. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ova zemlja ne pripada samo nama, ova zemlja pripada i onima koji su živeli pre nas. Ova zemlja pripada, naravno i Draži, Račanu sigurno i Silviju Degenu, ne pripada.

Dakle, gospodine Atlagiću, ja vam ne zameram na tom Degenu, Račanu itd, a vi meni slobodno zamerite na Draži, a možete u tim vašim istorijskim spisima, možete da napišete i da je Draža Mihajlović osnovao Goli otok, slobodno. Ja sam ponosan na svoje dedove i ponosan na vojsku komandanta Čiče, koji je streljan na današnji dan.

Ova zemlja pripada i tim sukobljenim vojnicima. Ova zemlja pripada precima, ova zemlja će pripadati i potomcima. Mi o tome treba da vodimo računa.

Dobrica Ćosić je rekao da u obračunu velikih sila balkanski narodi su samo kusur u međusobnom razračunavanju, a da se najčešće ti veliki računi velikih sila plate kožom srpskog naroda i mi o tome, eto, gospodine Atlagiću, Dobrica Ćosić nije bio doktor nauka, nije završio ni fakultet.

Interesantne su te vaše tvrdnje da su izgorele štedne knjižice tamo negde gde su bili ratovi, ali diplome nisu, valjda su imale dobar ram.

Dakle, gospodine Atlagiću, sigurno je da od naše mržnje, a to je čini mi se rekao Dučić, jel tako gospodine Martinoviću, da od naše mržnje imaju i međusobnih sukoba samo koristi naši neprijatelji.

Braćo Srbi i sestre Srpkinje, građani i građanke, drugovi i drugarice, treba da poslušamo te koji su živeli ovde i koji su svakako bili vredniji i pametniji od nas. Od naših sukoba i podela koristi imaju samo naši protivnici.

Kolega Mirčić je ovde govorio da sam bio svedok nekih događaja, to su bile ponude da su ekonomske interese određenih velikih sila, ekonomske interese recimo, u izgradnju neke infrastrukture, upakuju i politički interesi srpskog naroda i Republike Srpske. Taj predlog su uz pomoć Hamovića i Lazarevića određeni ljudi u Republici Srpskoj odbili. To nas je koštalo lošijeg položaja.

To nas je koštalo nestajanja vojske Republike Srpske. To nas je koštalo i granice koju umesto policije Republike Srpske, sada kontroliše federalna ili konfederalna policija. Znači, o tome mogu da svedočim gde god hoćete.

Ali, poput naše države, mala sam ja stranka i mala politička ličnost koja je tome mogla da doprinese, oni koji su se tada pitali u Srbiji, posle smrti Đinđića, možete da mislite šta hoćete, ali posle njega su došli deset puta gori.

Nastala je politika puzajućeg izvinjavanja, od Srebrenice pa nadalje. Samo se puzalo i izvinjavalo i to nas je, naravno, koštalo. Mi smo zahvalni svim svojim prijateljima kao zemlja, treba da ih čuvamo kao dragocenost u sefu, nismo zahvalni našim protivnicima, ali sa njima moramo da radimo, da makar pokušamo da smanjimo broj protivnika jer svoje interese nećemo ostvariti samo prijateljima, samo uz pomoć prijatelja, već će nam trebati makar malo manje protivljenja ovih koji su na drugoj strani. Zato ja cenim i napore onih koji rade na tome, mada ja na tome lično ne bih mogao da radim, ne bih imao želudac za tako nešto.

Mi moramo da vodimo računa o Srbiji i o ekonomskim interesima Srbije. Mi moramo da upakujemo ruske energente i minerale, da ih upakujemo ovde uz pomoć kineskih inovacija i znanja i zapadnih investicija i da to plasiramo ne samo u Rusiju, pre svega na okolna tržišta i tržišta EU.

Ja se nadam da ćemo uskoro zahvaljujući tim stranim investicijama napraviti suficit kakav pravimo sa CEFT-om, isti takav ćemo napraviti verovatno i sa EU. Kad Srbija bude ekonomski jaka, neće se više prazniti. Ja živim za taj dan kada se Srbija više neće prazniti sa stanovništvom, ali Albanci treba da povedu računa da je najefikasnije etničko čišćenje siromaštvo, a čistači u ovom slučaju su Švajcarska, Nemačka, Austrija, Holandija, Belgija, sve tamo gde Albanci idu. To je njihov problem što se oni prazne.

Srbija treba da spreči svojom ekonomijom koju treba da razvije pražnjenje Srbije, da zadrži postojeće teritorije, a daće Bog da drugi uvide da je savez sa Srbijom najbolje moguće rešenje i da će Srbija biti velika, da će biti velika pre svega karakterno, ekonomski, verovatno voljom i drugih i teritorijalno. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, pljačka devizne štednje većinom su opljačkani siromašniji građani, srednji sloj. Siromaštvo nisu proizveli siromašni, već bogati. Kako su bogati postali bogati? To su dobitnici inflacije i dobitnici tranzicije. To su isti ljudi, to su oni isti ljudi kojima je Milošević dozvolio da se obogate kroz inflaciju.

Setimo se samo da je crni kurs bio 20, 30 puta veći od navodnog zvaničnog kursa. Uticali su na tadašnju postavu, tako što su kupovali recimo devize po zvaničnom kursu za 100 dinara, a na crno na ulici ga prodavali za 1.000 dinara, za 10, 20, 30, 50 puta veći iznos, a onda im to nije bilo dosta. Oni koji su kupovali devize na ulici su za te pare kupovali benzin i cigarete, pa su recimo oni za marku koju su kupili za 10 pfeninga kupovali litar benzina tim istima koji su opljačkali za devize i za deviznu štednju i onu iz slamarice štednju, za te iste pare, taj benzin i dizel prodavali za tri evra. To je bila višestruka pljačka.

Novac od te vrste pljačke, dobijen inflacijom i švercom, je otišao na Kipar i belosvetske banke, a onda su ti isti ljudi postali prijatelji DOS, pa i finansijski direktori, pa su krenuli da budu dobitni tranzicije. Kada smo svi mi gubili sve oni su se bogatili, kupovali su sve. Oni su rešili da naprave tri vrste banaka. Jedne banke su likvidirali, druge su prodali strancima, a treće su opljačkali kao što je „Agrobanka“ u kasnijem periodu i Razvojna banka Vojvodine.

Ovu prvu likvidaciju su izvršili da bi se domogli imovine društvenog kapitala i da bi za onaj novac koji su opljačkali prvi put građane, ovog puta pokupuju njihove firme, ili ga ostave bez posla. Krv na slamčicu su oni njima popili od 1990. do 2010. godine, da bi stekli svoje ogromno bogatstvo, a sa druge strane su proizveli siromaštvo koje je bilo neizdrživo za gledanje. Stotine hiljada slaboplaćenih, nezaposlenih i otpuštenih su proizveli. Mi to ne treba da zaboravimo.

Otuda i devizna štednja je nestala. I moj predlog za vraćanje te devizne štednje, da je to izvodljivo, protokom ovoga vremena bi bio – da država konfiskuje imovinu svih tajkuna, ali ne nepravedno, da sudskim putem ili nekim nekim drugim demokratskim putem, prihvatljivim demokratskim putem, ne streljanjem, kao što su radili njihovi očevi. Sve su to deca komunizma, bivših funkcionera. Zar niste primetili da svi ti dobitnici, na kraju dobitni komunizma i tranzicije su bili tu nešto i da recimo njima nisu simpatične Rusija i Kina, a svi mi koji smo naginjali ravnogorcima, više ljubimo Rusiju i Kinu. Neverovatan paradoks. Ali para može sve.

Moj predlog je sledeći, da sve što su oni dali državi, sav taj novac država njima vrati, sa 5% kamate. Evo i sa 10% kamate godišnje, a sve što im je država dala, znači sve što su oni dali državi da im se vrati sa 10% kamate, a da država sve ono što su oni dobili od države privatizacijom vrati sebi. Mislim da je to pravedno, da njihov novac bude sa 10% kamate, a da se državi bez ikakve kamate vrati zemljište, kombinati, fabrike itd.

Devizna štednja je nestala upravo tako što su oni kupovali za 10%, a na ulici po zvaničnom navodnom kursu, a na ulici su je prodavali sirotinji, od koje su je uzeli, deviznu štednju prodavali i po 10, 20 puta većoj sumi da bi oni kupovali benzin, po tri puta većoj sumi nego što su ga oni kupili u inostranstvu. I to je pljačka koja je vršena. Po meni ona čuvena parola „tačku na pljačku“ koja je od Liberalnog saveza prerasla bila u koaliciju Vojvodine mislim da je trebala da stupi na snagu. Mislim da tu tačku nismo stavili zbog stranog faktora. Multinacionalne kompanije i banke su želele da naše banke nestanu, i ovi su im učinili uslugu.

Finansijsko tržište je potpuno pripalo stranim bankama, protiv kojih je Boško Obradović bio, a sada se druži sa onima koji su strane banke doveli. Neverovatno. Pa je on bio, ne znam protiv tajkuna a druži se sa Đilasom. Strani faktor je to dopustio da bi se domogao i on dela imovine. Uzeli su pivare, cementare, sve što je na ovom tržištu donosilo profite, da se ne bi izlilo na njihova tržišta, da ne bi slučajno u demokratiji i tržišnoj ekonomiji mi zauzeli neko evropsko tržište.

Oni su rešili da uzmu ono što je ovde dobit već donosilo, fabrike cementa, pivare, banke, osiguravajuće kuće, a ovo su namerno ostavili tajkunima, i saglasili se sa ovom vrstom pljačke. Zašto? Zato što su znali da su tajkuni prijatelji DOS i da će uticati na buduće sastave vlade i da će Republika Srbija na takav način izgubiti suverenitet. Zato ja predlažem da ubuduće teško povraćen suverenitet i deo suvereniteta koji smo povratili ponovo ne bi izgubili, da kaznimo te tajkune i da konačno kaznimo one 24 privatizacije. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, nadam se da smo saglasni da su dobitnici raznih tranzicija i inflacija krivi za siromaštvo siromašnih. Po cenu ekonomskog razaranja zemlje i svakojakog uništavanja države Srbije, oni su se obogatili.

Ali, na stranu što nismo kaznili, treba da znamo da su to veoma opasni ljudi, nemaju nikakvih skrupula. Oni se novcem ne služe, oni novcu služe. Treba da znamo da su opasni, jer osećaju od nas strah. Oni od svog bogatstva imaju strah da ga ne izgube i taj strah smo im generisali mi i nemojmo ih potcenjivati. Zato ja pozivam organe gonjenja, posebno tužilaštvo i gospođu Dolovac, da ono što se kazniti može, da konačno kaznimo.

S obzirom da sam više puta prekršio pravila, odnosno utrošio više vremena nego što je to dozvoljeno, ja ću ovaj put jedan deo vremena vratiti. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, trgovina je važna stvar, ali ako trgujete tuđim novcem, za tuđu robu, onda vi fiktivno možete da pokažete i rast BDP. Udruženi zločinački poduhvat stranke bivšeg režima su pravo to uradile, prihod od prodaje kapitala, koji mi nemamo, prihod od prodaje Mobtela, i kredite koje su povukli, iz kredita isplaćujući penzije, dižući potrošnju, je u originalu značilo, za tuđi novac kupujemo tuđu robu, pri tome, prodali su fabrike, industrijski prsten oko Beograda, Zmaj, IMT, FOB, Železnik, dve Rakovice, itd, su nestale. Nestala je proizvodnja robe, ali su oko Beograda umesto industrijskih fabrika nikli su šoping molovi, trgovinski centri, kako se to već zove, instalirani su strani trgovinski centri, ili veliki domaći šoping molovi za stranu robu. Tako smo odustali od proizvodnje, prešli na trgovinu, a pošto nismo imali dovoljno zlata, i nekih rudnih bogatstava, naša privreda je doživela kolaps i otpušeno je 400 hiljada ljudi i sa prihodovne strane prebačeno na rashodnu. Umesto da proizvode ljudi su postali socijalni slučaj.

Male zemlje, a tu uključujem i našu, ne mogu da opstanu bez ofanzivnog izvoza. Moraju da proizvedu robu i da je izvezu da bi mogli da servisiraju dugove, one dugove koji nisu poslužili da se napravi izvoz za vraćanje duga, a taj zločinački poduhvat je uradila stranka bivšeg režima.

Nama je ostalo da dovedemo investitore, ne samo da bi proizvodili robu, već da bi obnovili nove tehnologije, nove standarde u proizvodnji i napravili i proizveli robu koju možemo da izvezemo, prodamo. Kad strani investitori dođu mnogi prigovaraju njima, ne želeći da priznaju da nam oni donesu u komad tržišta svog za tu robu koju proizvode ovde.

Tako je ova zemlja krenula u pravom pravcu i na pravom je putu da proizvodimo našu robu, da izvozimo, a da kroz strane investicije zanavljamo nove tehnologije i da tako ovu zemlju vučemo napred. To stranka bivšeg režima nije uradila, i zato smo zatekli potpuno zapuštenu, napuštenu zemlju, bez ikakve šanse za sadašnje i buduće generacije.

Mi izvozom robe treba da servisiramo dugove, da servisiramo izgradnju auto-puteva, i infrastrukture. Ta infrastruktura i ti auto-putevi treba da služi ne samo da se provozi kao za vreme stranke bivšeg režima, strana roba do stranih trgovinskih lanaca, da kredite uzimamo od stranih banaka za koje garantuje država. Ta infrastruktura treba da posluži da sirovine brže ulaze u Srbiju, a da gotovi proizvodi brže izlaze iz Srbije na njihova tržišta, a da od tog novca, sem egzistencije stanovništva servisiramo dugove, nabavljamo vojnu opremu, visoke tehnologije. Tu ne treba štedeti. Imamo mali broj ljudi, mala smo mi zemlja, ne treba da žrtvujemo nijednog vojnika, treba da nabavimo tehniku i da obučimo ljude da ruku tom tehnikom.

Zato će Vlada Srbije za koju mislim da će u ovom ili onom sastavu, na ovim idejama vladati i dalje, imati uvek punu podršku mene i ne baš moje velike stranke, i zato vam želim, a govoriću i na kraju ove tačke, zato vam želim da ovim putem o kome sam ja govorio da nastavite i dalje, i da ova država ekonomski napreduje, da se vojno dobro opremimo da bi mogli da se branimo, da možemo da ponesemo teret vojnih i ekonomskih pritisaka i da sve bude u korist blagostanja našeg stanovništva. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvažavajući kolegu Jojića, reklamiram član 106. i 107 - povreda dostojanstva, koja i nije tako teška, ali moram, istini za volju, reći da smo mi promenili Pravilnik o mesu.

Više nije moguće, a bilo je moguće, moram mu dati za pravo, da se takva vrsta mesa uvozi u Srbiju. Više to nije moguće. Nije moguće uvesti meso iz EU ukoliko se ono pod istim uslovima ne trguje u samoj EU. Znači, isti kvalitet je zagarantovan.

Što se šećera tiče, moram mu dati za pravo, uz jednu ispravku. Nije Miodrag Kostić prepakovao šećer Evropljanima, nego nama. Dakle, kompletnu proizvodnju iz dve godine Miodrag Kostić je, čini mi se 2003. i 2004. godine, izvezao u EU domaći šećer, a onda udruženi zločinački poduhvat, ovi koji danas nisu na sednicama, dogovorio se da cenu na domaćem tržištu šećera drže na 600 evra. Ako se sećate u Bosni je bio duplo jeftiniji i da šećer koji su uvozili preko Crne Gore od šećerne trske plasiraju na domaće tržište domaćim kupcima, a naš šećer su kompletno izvezli napolje. Od 431 hiljadu tona, koliko je bila proizvodnja u te prve dve godine, izvezli su 400 hiljada tona i kada su Evropi sabrali da, umesto 31 hiljadu tona da smo izvezli, da smo izvezli deset puta više, usledila je kazna i ova država morala da plati sve grehe Miodraga Kostića.

U vezi šećera kolegi Jojiću da dodam da je Miodrag Kostić na kraju 2011. godine robnim rezervama prodao 15 hiljada tona šećera za 13 miliona evra, po ceni, znači, od 80 i nešto feninga po kilogramu, što je gotovo duplo skuplje. Još da bude interesantno, i šećer i novac je zadržao kod sebe i to je bila odluka Mirka Cvetkovića. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Orliću, kao u sportskom ribolovu, sve što mi uhvatimo, posebno tajkuna, i od udruženog zločinačkog poduhvata stranki bivšeg režima, sve što mi uhvatimo i uhapsimo, tužilaštvo i pravosuđe poljubi i pusti, kao u sportskom ribolovu, poljube i puste. Mi ih ulovimo, a onda napadnu predsednika Vlade zašto je nekog prozvao, zašto je otkrio činjenice iz kriminalnog života itd.

Moram podsetiti da SSP, parafiran 2007. potpisan 2008. godine, da smo mi pored SSP-a, zahvaljujući, čini mi se, članu 32. uvodili prelevmane u poslednje tri-četiri godine, za mlečne proizvode, meso, mleko, da bi zaštitili domaću proizvodnju. To je oružje koje smo imali, to je oružje koje su nam drugi ostavili.

Moram ponoviti, od pre tri godine nije moguće uvesti meso zamrznuto starije od šest meseci, niti ga upotrebljavati na teritoriji Srbije, a da je starije od šest meseci, zamrznuto. Svako ko primeti takvo meso, neka prijavi nadležnim organima ili meni i biće surovo kažnjen prodavac i proizvođač takvih proizvoda.

Mi ne možemo obaveze države zanemariti, tim pre što nam trgovina sa EU 66% ukupne robne razmene, 17% je CEFTA i ukoliko bi uzeli naglo, bez prava na član 32. i uvođenja prelevmana, ukoliko bi uzeli naglo da uvodimo neke druge mere, mi bi srpskoj ekonomiji slomili kičmu.

Mi sad moramo da vodimo računa zato što poslujemo u zadatim uslovima i moram reći da se daleko bolje snalazimo nego stranka bivšeg režima.

Izvoz nam raste. Pokrivenost uvoza-izvoza nam je sa 54% skočio na gotovo 81%, čini mi se da je sada po 75%. Sve bi mi uradili što gospodin Jojić kaže, posebno tajkunima, mi bi vrlo lako završili sa njima. Lako bi mi nahranili siromašne i podigli plate, ali vam kažem nađite jednog tajkuna koji je nastao za vreme ove vlasti. Hvala.

Evo, da potvrdim pravo gospodina Jojića na repliku.

Srbija izvozi gotovo 3,5 tone kukuruza godišnje, izvozi više stotina hiljada tona proizvoda od soje, izvozi stočno brašno, izvozi sačmu. Srbija izvozi jako dobre poljoprivredne proizvode i žitarice, a uvozila je meso sumnjivog kvaliteta.

Mi smo, gospodine Jojiću, delimično toj priči stali na kraj. Pitaju nas zašto smo smanjili subvencije po hektaru. Zato što smo dodali subvencije za stočarstvo, za tog, za krave, zadržali premiju za mleko, što u Evropi nije slučaj. Želeći da podstaknemo stočarstvo, nismo hteli da izvozimo žitarice i da subvencionišemo proizvodnju žitarica za tuđu stoku, a za uzvrat da uvozimo meso sumnjivog kvaliteta i tu vam dajem za pravo, a onda smo promenili pravilnik, želeći to da smanjimo.

Mislimo da i u buduće povećavamo podsticaje i da na takav način dižemo našu proizvodnju, a nivo podsticaja dignemo na viši nivo, ne zbog poljoprivrednih proizvođača samo, već i zbog klanične industrije da može da ima, da seljak zaradi, a da klanična industrija ima sigurnu i povoljnu sirovinu, da može da napravi dovoljno konkurentan proizvod i da ga izveze na tržište, pre svega CEFTA, da izvozi na tržište Izraela, da izvozi na tržište za košer, za halal klanje itd.

Mi ćemo na tom putu istrajati, ali naša industrija nije još toliko snažna da možemo da isporučimo subvencije našim poljoprivrednicima onoliko koliko ih oni zaslužuju. Mislim da poljoprivrednu politiku treba voditi u korist srpskih proizvođača, prerađivača, a nikako u korist srpskih tajkuna, koji su postavili srpsko pravosuđe i zato nizašta ne odgovaraju. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne tako davno, možda pre godinu dana, u Švajcarskoj je sproveden referendum, da li svi građani, baš svi građani i bogati i siromašniji, da od države mesečno dobijaju 2500 švajcarskih franaka, što je nešto oko 2400 evra. Bio je referendum i švajcarci odbili. Zašto su odbili? Zamislite da sam ja neka veća vlast i da mi neko ponudi deset milijardi na poklon. Deset milijardi na poklon s jedne strane, da mogu da potroše, odnosno da građani Republike Srbije mogu da potroše.

S druge strane, da mi neko ponudi da napornim radom dovedem investitore i da zaradim tih deset milijardi evra. Šta bi većina Srba odabrala? Verujem da bi odabrali ono prvo da im se pokloni deset milijardi. Mislim da bi ovi iz stranke bivšeg režima odmah od tih deset, devet uzeli sebi, a možda devet i devetsto, jer to su prihodi iz privatizacije bili negde 51 milijardu po procenama međunarodnih organizacija. To je ono što se Srbi polakomili da pojedu društveni kapital, bukvalno da ga pojedu. To je kao kad mi seljaci kad bi pojeli seme pšenice šta bi posejali, šta bi niklo. Ja kao neko ko živi na poljoprivrednom gazdinstvu, ja bih između toga da dobijem deset milijardi na poklon i deset milijardi u investicijama da naporno radim, odabrao ono drugo da se naporno radi.

Španci su svojevremeno dok su imali gomile zlata iz Latinske Amerike i tako dalje, odabrali da sve kupuju. To su dobili kao onaj poklon i kad su sve kupovali zanemarili su svoje zanatstvo i privatnu delatnost. Kad je nestalo zlata, zemlja se našla u rasulu.

Takvo rasulo smo mi zatekli, jer su to zlato iz ćupova povadili oni pre nas. Više se nije moglo živeti od prodaje kapitala i od zaduživanja, moralo se zarađivati.

Njihov proizvod je bio dug, naš proizvod treba da bude proizvodnja. Neko je rekao sledeće – pravljenje profita nije greh, greh je pravljenje gubitka. To su oni tamo koji danas nisu u klupama, koji su želeli Makrona sms porukom da pozovu, ali nisu shvatili, mada tamo imaju Vuka potomka Jeremića, da se tako ne radi u međunarodnoj politici, da se tako ne pravi ni politika, ni pare.

Profit je, a to je neko još rekao - anlaser koji pokreće motor ekonomskog napretka jedne zemlje i mi se za to moramo zalagati.

Da bi tržišna ekonomija uspela, gospodine ministre potrebno je i oglašavanje. Oglašavanje uljem koje podmazuje bržu trgovinu i profit. To je sigurno. E, sad da vidimo te medijske usluge i usluge oglašavanja, da vidimo da su svi na našem tržištu ravnopravni ili su neki drugi malo ravnopravniji. Pošto je reč o trgovini da vidimo trgovinu medijskim uslugama i ne prevaziđenog Dragana Đilasa i Dragana Šolaka, Dejvida Petreusa, „Bi–Si partners“, KKR i kako se zovu svi ti njihovi investicioni fondovi.

Zamislite da uđemo u Francusku, registrujemo fiktivno ovde neke medije kablovske, elektronske medije, odemo u Francusku i zakupimo studio i počnemo da proizvodimo program u Francuskoj, protiv francuske Vlade, francuske politike, uz francuske reklame da piratski to radimo i kažemo – mi smo prekogranična televizija. Mi reemitujemo program, mi ga ne proizvodimo u Francuskoj.

Ja vas pitam, gospodine ministre, koliko bi mi bili na slobodi? Koliko bi trajalo to reemitovanje? Da vas podsetim, reemitovanje po Međunarodnoj konvenciji, koju smo potpisali u Savetu Evrope, o prekograničnim televizijama i po našem Zakonu o elektronskim medijima, reemitovanje, istovremeno emitovanje u zemlji gde je sedište i u nekoj drugoj državi koja pripada Savetu Evrope.

Televizija „N1“ i „Nova S“ televizija koje pripadaju Junatajted grupi, odnosno Junajted mediji, ne reemituju program. One dolazi iz Luksemburga, oni tvrde prvo da su slovenački kanal, slovenački regulator, kaže – ne, oni nisu naš kanal. Oni su luksemburški kanali. Da li mislite da Olja Bećković reemituje program iz Luksemburga i Ivan Ivanović? Da bi trgovina medijskim uslugama bila poštena, svi moraju da budu na ovom tržištu jednaki.

Međutim, Šolakovi i Đilasovi prekogranični kanali, za razliku od „Rai uno“ ne znam koliko tih kanala ima prekograničnih, koji su stvarni prekogranični kanali su u povlašćenom položaju, pripadaju SBB, Junajted grupi, itd.

U toj Junajted grupi je i „Dajrekt medija“, da li vam to zvuči poznato, odnosno u podgrupi Junajted medija? Tu je i KAS medija, koja se bavi reklamama.

Gospodine ministre, oni domaće reklame emituju u ovoj zemlji. Ne reemituju se, nisu sastavni deo izvornog programa iz Luksemburga. Oni uzimaju hleb domaćim medijama. Domaći mediji, koji su registrovani plaćaju od REM, RATEL SOKOJ, itd, svima plaćaju naknade, ovi lažni prekogranični kanali ne plaćaju nikom ništa.

Domaći mediji koji se gledaju 80% na „SBB“ ne dobijaju nikakav novac od „SBB“. Koristi se njihova proizvodnja, njihovi režiseri, njihovi montažeri, njihova tehnika, njihove kamere, itd. Za taj korišćeni program oni ne dobijaju ništa. Oni su primorani da svoje usluge daju besplatno „SBB“, a „SBB“ povezano je sa Junajted mediji, povezanih 20 lažnih prekoganičnih kanala iz Luksemburga. Njima „SBB“ iz pretplate, srpski pretplatnika, izdvaja po nekoliko evra po korisniku, a imaju 900 hiljada korisnika i po par miliona evra dobijaju razne televizije i zato je moje pitanje – ima li neko snage i petlju da proveri koliko para se ispumpava na lažne prekogranične televizije od pretplatnika, srpskih pretplatnika? Ako „Telekom“, koji zauzima dva puta manje tržište uplaćuje u budžet dobit od 150 miliona, a SBB odnosno Junajted grup i Junajted medija godinama prikazuju gubitke i jasno vam je da se novac ispumpava kroz lažne prekogranične kanale.

Kako onda „Bi–Si partners“, koji je kupio, navodno kupio, od Šolaka, Đilasa i Petreusa Junajted grupu i Junajted medije. Kako su oni platili 2,6 milijardi evra ako to pravi gubitke? Ko na zapadu kupuje firmu koja ne pravi profit? Rekao sam već šta je profit. Ko daje tolike pare za gubitaše?

Jasno je svima u ovoj sali, jasno je i vama da Šolak, Đilas, Petreus i ekipa ispumpavaju pare. Mi tome moramo stati na put, on je neovlašćeno emituju reklame i dodatno uvažavaju domaće medije, em im niša ne plaćaju, ovim drugima plaćaju. Ovi domaći kanali plaćaju za emitovanje naknade, ovi ne plaćaju i na kraju domaći mediji žive od tih reklama, oni im uzmu na tržištu reklama godišnje 20 miliona evra.

Neovlašćeno emituju reklame i prekrajaju izvorni program preko graničnih televizija. Te reklame nisu sastavni deo izvornog programa u Luksenburgu, to je jedna laž i velika prevara.

Toj laži i velikoj prevari mi moramo stati na put da oni ne bi stali nama, jer kad zadobiju medijsko tržište u Srbiji, vlada će Republike Srbije koja tad bude vladala, ili biti privezak ili će biti uklonjena.

Bolje da mi uklonimo ovu nepravdu, ovu pljačku, Šolakovu, Đilasovu, nego da dopustimo da oni uklone državu. Pravo države Srbije mora da bude pravo da ona postoji. Hvala.