Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, podneo sam amandman na član 3. Radi gledalaca da kažem član 3. praktično u devet tačaka navodi ciljeve NOKS-a. Tako da sam predložio da se doda 10. tačka u ovim ciljevima, koja bi glasila – obezbeđivanje sveukupnog razvoja Republike Srbije, s posebnim osvrtom na razvoj prosvetnog sistema.

Mi smo ovde i kroz raspravu u načelu i kroz raspravu detaljnu o amandmanima većinu aspekata ovog zakona diskutovali, tako da mislim da gledaoci i naši građani koji su pratili ovu raspravu preko televizijskih ekrana, mogli su da shvate suštinu ovog zakona i da kao u ciljevima, što je navedeno, da će ovaj stupanjem na snagu povratno uticati i na poboljšanje, usavršavanje i prilagođavanje, dalje prilagođavanje našeg prosvetnog i obrazovnog sistema.

Evo sa, pre jedne minute čuli smo odgovor ministra na poslaničko pitanje našeg kolege Lente. Vidite da usvajanjem ovog zakona ostvaruje se i mogućnost priznavanja diploma tih naših sugrađana koji su silom prilika u radnim godinama ostali bez diploma. Tako da, evo, jedan očigledan primer korisnosti koji će doneti i biti u svakodnevnoj praksi koristan za priznavanje diploma, ne samo iz prethodnog školovanja, nego i diploma kod nostrifikacije stranih državljana i naših koji su studirali u inostranstvu. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, koleginice i kolege, ovo je još jedan od naših amandmana iz vladajuće stranke i odnosi se isto kao i amandman prethodnih kolega. Čisto radi gledalaca koji prate prenos da ponovimo, da se članom 1. Predloga ovog zakona uspostavlja nacionalni okvir kvalifikacija Republike Srbije i da se u tom članu praktično definišu i uređuju sistem kvalifikacija sa ciljevima, svrhom i rezultatima. Znači, član 1. koji uspostavlja i stavlja bazične ciljeve i rezultate kojima se definiše sve što se odnosi kasnije u svim članovima.

Predlažem amandman kojim se dodaje stav 3. i taj stav 3. se odnosi prevashodno na prosvetni sistem. Tako da ga pročitam, čisto zbog gledalaca - NOKS-om se afirmiše sveukupni razvoj Republike Srbije s posebnim osvrtom na razvoj prosvetnog sistema. Praktično, ne samo nacionalni okvir kvalifikacija, a sada kada o njemu diskutujemo, ovo je još jedan zakon kojim se zaokružuje set zakona koji smo i u jesenjem zasedanju imali, i odnosi se na obrazovanje.

Svi ti zakoni su bili reformski u mnogo čemu, da sada ne podsećamo, ali praktično, kao i ovaj zakon o kome sada diskutujemo, koji je trebao, i već su neke kolege poslanici rekli, mnogo ranije da bude donesen. Ministarstvo je uz veliki trud, jer donošenje ovakvog zakona podrazumeva mnogo odgovornosti i stručnog rada i truda da bi se jedan ovakav nacionalni okvir kvalifikacija doneo.

Praktično, donošenjem ovog zakona u mehanizmu povratne sprege mora reformski da se pristupi i u obrazovanju. Znači, definisanje odgovarajućih nivoa znanja i veština, jer suština, osnova krucijalna, ovog zakona je da se uvede koncept ishoda učenja. Stvoreni su uslovi kojima se omogućava jedna osnovna stvar, da se svaki ishod učenja može vrednovati, oceniti i proceniti i na taj način da se tačno odrede subjekti koji mogu to da obavljaju, nivo veština i znanja koji odgovarajući kvalifikacioni nivo podrazumeva i u praktičnom delu sposobnosti i one poslove koje odgovarajući kvalifikacioni nivo može da obavi.

Tako da, ovaj zakon o NOKS-u predstavlja veliki dalji napredak Ministarstva u uvođenju novih reformi u oblast obrazovanja koje će da dovede do poboljšanja i daljeg doterivanja i osavremenjivanja našeg školstva od predškolskog do visokog obrazovanja. Hvala.

Poštovani predsedavajući, koleginice i kolege, prvo da kažem da se član 2, pošto mislim da niko nije pomenuo do sada, zbog gledalaca, odnosi na jasno definisanje osnovnih pojmova i njihovog značenja koji se koriste u ovom zakonu. Ti pojmovi i tumačenje njihovog značenja dato je u 14 tačaka. Mi amandmanom predlažemo dodavanje petnaeste tačke u članu 2. koja bi glasila: „Afirmacija stečenih kvalifikacija – kapitalizacija stečenog znanja u cilju sveukupnog razvoja Republike Srbije sa posebnim osvrtom na razvoj prosvetnog sistema“.

Vidite, dodavanjem ove 15. tačke smatram da bi ona predstavljala rezime svih prethodnih navedenih i objašnjenih pojmova, jer afirmacija stečenih kvalifikacija je sigurno i osnovni cilj ovog zakona, mada su ciljevi dati u sledećem članu o kome ćemo diskutovati, tako da bi prihvatanjem dopune 15. tačke u stvari rezimirali i jednu osnovnu svrhu i osnovni cilj ovog zakona.

Kako se postiže afirmacija stečenih kvalifikacija? Mislim da je nama svima jasno da primena stečenih znanja i primena stečenih veština u svom radu i poslu u stvari afirmiše i ta stečena znanja. Primena stečenih znanja i veština na svim nivoima kvalifikacija, na svim vrstama kvalifikacija, pošto se govori o nivoima i različitim vrstama kvalifikacija, sigurno bi afirmisala ovaj zakon, ovaj NOKS.

Pri tome, treba dodati da se pored primene znanja i veština ovde dodaje i direktno predviđena i jasna povezanost sa poslodavcima, sa privredom i sa tržištem rada zato što su neki poslanici i mi svesni, komentarisano je, da na tržištu rada postoje odgovarajući profili koji su stečeni kroz jasno definisano obrazovanje, a da ih tržište rada ne prepoznaje. S druge strane, poslodavci i pojedini privredni subjekti iskazuju potrebu za odgovarajućim profilima kojih nema na tržištu rada.

Povezanost i prihvatanje ovog NOKS sigurno će poboljšati, povratno uticati na razvoj prosvetnog sistema, da se odrede i urede programi i planovi odgovarajućih profila za kojima ima potrebe i poslodavac i tržište rada. Hvala.

Poštovana predsednice, poštovani ministre sa saradnicima, koleginice i kolege narodni poslanici, evo, bliži se rasprava kraju i kada bi sistematizovali šta je rečeno od primedbi na ovaj zakon, ministre, vi treba da budete zadovoljni i prezadovoljni, zato što u suštini nije bilo velikih primedbi.

Imate grupu poslanika koji su imali jezičke primedbe i kao komentar stereotip, zato treba vratiti zakon iz procedure. Znači, naš narod kaže – tražimo dlaku u jajetu, jer drugih objektivnih primedbi nije bilo.

Onda, na onaj drugi zakon, druga grupa primedbi je do strane Poverenika za zaštitu podataka ličnosti i konstatacija jedne poslanice da su oni protiv te velike baze podataka zdravstvenog informacionog sistema. To je neophodno, to je budućnost, zloupotrebe, zato postoji zakon. Postoje „rajski papiri“, postoji Snouden, postoje hakeri koji bankovne račune kradu, ali to je nešto što podleže zakonu. Uvek postoje kriminalne osobe koje mogu da zloupotrebe zakon.

Znači, ne govorimo o nečem što je potencijalno moguće, ali kroz ovaj Zakon o rukovaocu podacima, a to je „Batut“, praktično se stvara i razrešava nedoumica o tim podacima, i u svakom trenutku, neko ko bude zloupotrebio snosiće zakonske posledice, što se toga tiče.

Onda, treća grupa je komentarisala poslanika da je ovo, u stvari, prihvatanje evropskih standarda vezanih za, i odvajanje Zakona o medicinskim sredstvima iz onog Zakona o medicinskim sredstvima i lekovima, u stvari jačanje evropske birokratije i time ćemo i mi da stvorimo prostor za uvećavanje birokratskog aparata.

Ovi zakoni su usaglašavanje sa zakonima EU, jer je to neophodno, ne samo zbog ulaska u EU, nego i zbog toga što moraju da se ispune standardi naših proizvođača lekova kojima će se na taj način otvoriti tržišta te zapadne Evrope. Sigurno, sve ovo što se radi i kroz zakonsku regulativu, reguliše, pogotovu što se tiče, ja moram da kažem za medicinu, sve je proisteklo iz odgovarajućih stručnih, naučnih i drugih potreba i iskustava za uređivanje, kada govorimo o Zakonu o medicinskim sredstvima, od proizvodnje, distribucije, prodaje, reklamiranja, pa i povlačenje iz upotrebe lekova. Tako da, nema ništa od uveća birokratskog aparata.Pokušavam da ovde pogledam šta je bilo još od nekih primedbi, pa eto to su te primedbe, a to su tako beznačajne primedbe, a sve moje kolege iz poslaničkog kluba SNS, pa neću da kažem i kolege iz vladajuće koalicije, su detaljno objasnili i obrazložili sve segmente korisnosti ova dva zakona i ovog trećeg ugovora o izgradnji kliničkih centara.

Bila je jedna treća grupa, diskusija, juče pogotovu, ne znam na osnovu čega emotivnog naboja, iz poslaničke grupe koja je urušila zdravstveni sistem do 2012. godine. Nema potrebe da ja budem advokat i da branim, ministar Lončar im je sve lepo obrazložio i izneo, kakvo je zdravstvo zatečeno i šta je učinjeno u ovom vremenu. Malopre, u toj diskusiji, jednom drugom poslaniku, sam objasnio šta je zatečeno i šta je urađeno u ovom vremenskom periodu. Tako da ljudi koji su pripadali stranci, čiji je ministar i predsednik Vlade, urušili, da ne govorim urušili su celu državu, ali što se tiče zdravstva, oni su juče stavljali primedbe na koje argumentovano ministar Lončar i dao odgovore.

Bila je na kraju primedba, sada se prisećam – dajte vi nama informaciju u papiru. Ministar kaže – slobodno možete da dođete sve je transparentno, daćemo vam sve papire. Ministre, nemojte da se iznenadite ako dođu tamo da posle mogu da kažu – e, pa ovo je sumnjivo, možda je falsifikat. Tako da, nekad primedbe zlonamernih može da ide u beskonačnost, tako da suština argumenata rada, a video sam da nekim poslanicima i ti argumenti juče iz opozicionih redova, kojih sada ovde i nema, mislim, kada pogledam gde su, nema ih. Što je rekla koleginica – kad se usvaja dnevni red tu skaču i huče, a sada kada diskutujemo o zakonima oni su otišli.

Generalno, ova dva zakona su bila neophodna, to ste obrazložili u uvodnom izlaganju. Samo bih dodao, čisto zbog gledalaca, kod ovog ugovora o kliničkim centrima mislim da je samo Milija pomenuo kvadraturu. Čisto, gledaoci koji prate prenos, da znaju da je ovaj zajam za Klinički centar Beograd, naravno, ima dve faze – izgradnja, renoviranje, adaptacija i time se obuhvata projektom za Beograd 150.000 metara kvadratnih.

Za Klinički centar Niš, već je rečeno, obuhvaćen je prostor što izgradnja, što adaptiranje, naravno uz sve to i nabavka opreme 50.000 kvadrata. Klinički centar Novi Sad oko 35.000 kvadratnih metara, Klinički centar Kragujevac 30.000. Znači, to je veliko ulaganje u nove kapacitete, što će sigurno platiti i upošljavanje odgovarajućeg kadra. Nismo pomenuli, da gledaoci znaju, da ovde, pored ulaganja u kliničke centre, imamo ulaganje koje se odnosi na projekat upravljanja otpadom, zato što je u skladu sa usaglašavanjem sa evropskim zakonima, neophodno ulaganje da se na odgovarajući način skladišti, deponuje medicinski otpad, tako da to podrazumeva to.

Još jedan važan segment koji neko drugi urušio, a to se odnosi na transfuziju, tako da je ovim projektom isto predviđena i transfuzija krvi, da se izgradi i pusti u rad, znači centri transfuzije krvi u sva četiri klinička centra. Malo je kolega Laketić pomenuo transfuziju krvi, mi znamo da je zatečeno u mnogim kliničkim centrima, da ne kažem u bolnicama, po tom pitanju, očajno stanje, mogu takav izraz da upotrebim, i da je neophodno i taj segment unaprediti. Tako da javnost zna da nije ovo samo izgradnja uz opremu, uz kadrove pored ova četiri klinička centra, nego i drugih segmenata.Na kraju, da kažem da ću lično ja, i naravno poslanički klub SNS, glasati za ove zakone, a Ministarstvo za zdravlje je u ovom periodu, ovo je druga grupa seta zdravstvenih zakona kojim se uređuju, imali smo jednu, ovo je druga grupa, koja se poboljšava i podiže nivo organizacije i kvaliteta rada zdravstvene zaštite. Lično sam zadovoljan zato što ovde nema suštinskih primedbi na zakon.

Amandmane će očigledno da pišu da bi pisali, da bi mogli ovde da se reklamiraju, ali suštinskih primedbi nema i svaka reč hvale za Ministarstvo zdravlja u njegovom poslu i radu. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani predstavnici Ministarstva, koleginice i kolege, posle ovakvih iscrpnih diskusija, sigurno će se i moja diskusija ponoviti u nekom delu zato što se ovde radi o izmenama tri zakona, o pojedinim članovima koji se menjaju. Zajedničko za sve tri izmene je da ove izmene u stvari predstavljaju poboljšanje zakona i daju bolja zakonska rešenja, koja u krajnjoj liniji utiču i na organizaciju zdravstvene službe i pružanju zdravstvene usluge.
Jedan kolega opozicioni poslanik pominjao je – pa šta je, mi treći put dobijamo na Skupštini dopune i izmene Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Uopšte ne vidim u čemu je tu problem, i da budu još tri izmene i da bude deset izmena zakona, izmene zakona pogotovo proističu iz života. Ministarstvo organizovano, uočava probleme i odmah razrešavanje problema može da se postigne izmenom zakona. Te promene zakona nisu kako je on rekao u potcenjujućem tonu, nego su ovo baš afirmativne izmene, zato što poboljšavaju pojedine članove zakona.
I prošli put, pre mesec dana smo imali opet izmenu vezanu za lekarsku komoru. Pa, i ona je proizašla iz problema u organizaciji zdravstvene službe i nekih zakona koje su oni doneli u neko vreme od pre osam godina. Tako da, to ne stoji da izmene zakona treba gledati na taj način kako je on predstavio, nego na uočavanje problema i automatski brzo rešavanje tih svih problema koji tu postoje.
Prvo, u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti, kolege su i rekle, ti kliničko-bolnički centri koji su pripadali kao osnivači gradu, njegova osnivačka prava prelaze na Republiku, što je sasvim logično. To su visoko-specijalizovane zdravstvene ustanove, pružaju sekundarnu, a u nekim segmentima i tercijalnu zdravstvenu zaštitu.
Da bi se pružila kvalitetna zdravstvena zaštita potrebna su sigurno velika investiciona ulaganja koje sigurno može da podrži Republika, a ne lokalna zajednica ili samouprava, a samim tim vezano i za stručno usavršavanje, nove metode, tako da ovaj segment predstavlja poboljšanje.
U jednom zakonu koji je jedan ministar doneo, ja mislim, to je moje mišljenje, a nije proizišlo iz mog razmišljanja, nego iz razgovora sa kolegama koje rade u domovima zdravlja, u toj tzv. primarnoj zdravstvenoj zaštiti koja sa sekundarnom i tercijalnom čini celokupni zdravstveni sistem, odjedanput su oni onom zakonskom regulativom bili istrgnuti i predati na upravu lokalnim zajednicama ili lokalnoj samoupravi.
Mi sada imamo paradoksalnu, po meni situaciju, od Republike i ministarstva se očekuje da se uradi strategija razvoja i funkcionisanje zdravstva, a u praktičnom smislu u tom segmentu primarne zdravstvene zaštite, na indirektan način, naravno, ne mora niko da mi odgovori, a mi to znamo kao kolege, direktno ne možete da imate upliva i da ne govorimo o mnogo tih skrininga koji se obavljaju i koji su bitan deo segmenta primarne zdravstvene zaštite. Ipak ako vi finansirate lične dohotke i na odgovarajući način primarna se uklapa u sveukupnu zdravstvenu zaštitu, mora država, po tom mislim na ministarstvo, da ima upliva u to kako funkcioniše taj segment zdravstva.
Na ovaj način, koliko ja znam, postoje problemi, pogotovo što se i kolege žale da u ovim uslovima, u primarnoj zdravstvenoj zaštiti, izuzev investicionog održavanja, nemaju nekih sredstava za obnavljanje opreme i neke značajnije investicije. Možda je na ministarstvu, ali ovo ne kažem, pošto oni o tome već debelo razmišljaju, kako taj deo na odgovarajući način, možda ja nisam u pravu, možda su naše primedbe, tih kolega koje smatraju da je to jedna situacija, da lokalni kadrovi postavljaju direktore. To je najmanji problem. Ne treba politika da bude u tom stepenu uključena, ali mi to deklarativno. Kolega je rekao da zdravstvo ne treba mešati sa politikom, mada lično mislim da su oni veoma često koristili zdravstvo u političkom nadmetanju i lično mislim da su zdravstvo i obrazovanje vitalne osnove gde treba doktrina i struka da daju način organizacije i funkcije, ali na žalost događaju i se i ove stvari.
Ja sam malo sa tom primarnom zdravstvenom zaštitom, koja je ipak ostala pod nekom kontrolnom funkcije lokalne zajednice, iako oni, da budem jasan, što se tiče medicinske doktrine, primenjuju medicinski i uklapaju se u toj organizaciji celokupnog zdravstvenog sistema, ali tu postoji jedna stepenica koja razdvaja. Sada kada je uključen kliničko bolnički centar sigurno treba razmisliti i o tom segmentu kako na odgovarajući način razrešiti, jer opet ponavljam, ako država daje pare, mora država i da se pita kako u tom Leskovcu, Kragujevcu, Beogradu funkcioniše primarna zdravstvena zaštita, ko je odgovoran, a ko loše funkcioniše.
U ovom zakonu razrešen je dopunski rad. Po meni, veoma jednostavno, a efikasno. Opet je jedan opozicioni poslanik pominjao zašto postoji dopunski rad, pa smanjili ste doktorima plate, pa zato. Takvo obrazloženje ne stoji, da ne mogu da zamislim da neko može da kaže to. Taj dopunski rad u zdravstvu nismo mi izmislili, nije izmišljen u zadnje dve godine od kada je neka druga opcija na vlasti, a ne njihova. Taj dopunski rad postoji već 15 godina. Činjenica je da postoji, da je to osetljivo mesto, koruptivno mesto, ali 99% doktora i zdravstvenog osoblja, koje je kvalitetno, ne možemo da gledamo kroz pojedinačne slučajeve.
Suština dopunskog rada nije u tome što su smanjene plate. To ja kažem radi javnosti. Taj dopunski rad postojaće i kroz pet godina kada budu odlične plate. Nije stvar u nekim, jesu dodatni prihodi, da ne bude da nije to primarno, sigurno da dopunska delatnost omogućava odgovarajuće prihode pojedincima koji učestvuju. Ovde se na jedan način, u jednom članu razrešava mogućnost i obaveza da poslodavac vodi evidenciju i da se zna ko obavlja dopunski rad, a sa druge strane i inspekciji mora da se dostavi. Ponovo se uvodi neki red u toj zakonskoj mogućnosti rada kod drugog poslodavca do trećine radnog vremena. Dopunski rad, još jedanput kažem, postojaće i u zemljama gde su odlične plate, tako da ne mešamo, da ne upotrebim izraze kada se meša jedno i drugo zbog nekih više upotrebljenih iz političkih razloga, da se to omalovaži kao neka stvar koja nije značajna, nego je suspektna. Suspektno je mnogo što-šta u životu, ali su u pitanju ljudi, postoje drugi zakoni, postoji i drugi način organizacije koji treba da suzbije takve stvari koje se događaju, zloupotrebe u radu ili u drugom delu.
Što se tiče licenciranja zdravstvenih saradnika, kako ne može da bude poboljšanje kada je u prethodnom zakonu bilo da ministar treba svim zdravstvenim saradnicima da daje saglasnost. Sasvim logično posle formiranja odgovarajućih komora da se prebaci taj deo licenciranja u tom delu, tako da i taj deo rešenja, vezano za zdravstvene saradnike, je sigurno poboljšanje i olakšavanje u tom delu koji se odnosi na funkciju licenciranja koji je prethodno bio.
Što se tiče odobravanja specijalizacije, moram da priznam da nisam znao da je postojao taj stav u članu da naše ministarstvo odobrava specijalizacije stranim državljanima. Ovo je sasvim logično. Ako taj strani državljanin radi svoju zdravstvenu delatnost u toj nekoj drugoj državi, normalno da treba ministarstvo, čiji je on državljanin, da odobrava specijalizacije, a ne naše ministarstvo. To je tako logična stvar da se ovo promeni i za mene je bila iznenađujuća. Moguće da je u nekom periodu, pošto je kod nas dosta stranaca pre 30 godina, od Libije, Egipta, Palestine, studiralo, pa je moguće da je u tom nekom periodu napravljen neki dogovor i iziskivalo je potrebu da naše ministarstvo pomaže, ali time odobravajući nekom specijalizaciju ministarstvo preuzima neku odgovornost, kao kod ovog pitanja izjednačavanja privatnog i državnog zdravstva.
Znate, da se izjednačite nije to samo došao privatnik, potpisao ugovor i od sutra dolaze na pregled, naplaćujem od fonda. Taj neko ko potpisuje, to je ministar lepo rekao, mora da ispunjava neke uslove, mora da bude akreditovan. Vi morate da ga stavite na listu. To treba mnogo ozbiljno shvatiti, a ono što sam video i u dosadašnjem radu i u tom skeniranju i pravljenju spiska privatnih ordinacija, napravljen je odličan pristup da bi se sistemski, strategijski razrešio problem. Cela funkcija, koliko sam video, ministarstva izjednačavanja privatnog i državnog zdravstva ide u jednom pravom pravcu da se ne podvuku neke greške i propusti koji prave druge probleme.
Na kraju, da pomenem ovaj zakon gde se razrešava problem produžavanja osiguranja kod onih koji su upućeni na inostranstvo i članova njihovih porodica na taj vremenski period na koji su upućeni, a ne u nekom ograničenom roku.
Kolega Važić neposredno pre mene je pominjao kod privremene sprečenosti za trudnice, problem koji je uočen a koji je postojao i kada je u vremenu kad je ta poslanička grupa bila na vlasti, nije to samo zadnjih godinu dana urađeno, mi smo dodali tih 35%, ali sad želimo da pojednostavimo na jednom mestu da stigne novac i da u tim najlepšim trenucima ili najosetljivijim trenucima trudnoće i održavanja trudnoće i druge sprečenosti stignu sredstva nekom neophodna za život na pravi način bez nekih, kako mi kažemo, birokratskih. Mnoga uverenja su oni morali da skupljaju i da nose na jedno mesto, pa svakog meseca da skupljaju silno vreme i javnosti je bila upoznata sa tim problemom, na ovaj način se sve to razrešava.
Tako da na kraju, opšti utisak, ja mislim iz diskusija prethodnika da su sve ove izmene apsolutno bile neophodne, razrešavaju probleme predstavljaju poboljšanje zakona, predstavljaju poboljšanje funkcije zdravstva u tim segmentima na koje se odnose i zato ću ja i kao i moja poslanička grupa u danu za glasanje podržati ovaj zakon. Hvala.

Poštovani predsedavajući, uvaženi gospodine ministre sa saradnicima, koleginice i kolege, pa dosta poslanika je već do sada diskutovalo o ovim izmenama zakona o zdravstvenoj zaštiti, verovatno ću u nekim segmentima da se ponovim.
Dosta nas je reklo i konstatovalo činjenicu, iako su izmene nekoliko članova, da su opet to članovi koji su vezani za razrešavanje odgovarajućih problema, koji nisu bili na odgovarajući način razrešeni, odnosno nije postojao pravni okvir, ili se uočilo u realizaciji jednog zakonskog akta, mislim na zakonski akt o lekarskim komorama, odgovarajući problemi koji će da se pojave i da Ministarstvo na pravi način reaguje.
Vidite, ovi članovi nisu tako bezazleni, radi se o osetljivim članovima, pogotovo jedan, koji se odnosi na 171a. novi član uveden, pa sama konstatacija ministra da je nešto ležalo nerešeno šest decenija, govori o tome da je to bila osetljiva problematika, to ne opravdava da se ne nađe pravni okvir da se problem razreši.
Hteo bih da prokomentarišem da su ipak naši profesori, nastavnici, vrh stručni, naučni, edukativni jedne zdravstvene piramide. Kada to kažem, uvažavam sve druge specijaliste, subspecijaliste i zdravstvene radnike koji čine celokupnu piramidu zdravstva. Ali, činjenica je da mi u zdravstvu jasno znamo koja je referentna ustanova za koju oblast, znamo isto tako za svaku oblast ko je referentna ličnost, ko je stručnjak, ili grupa stručnjaka koja se određenom problematikom bavi, a ta grupa stručnjaka po pravilu su profesori univerziteta. Znači, oni su svoj i njihovo mesto profesora na medicinskom fakultetu je trostruko opterećeno mesto. Sa jedne strane, su nastavnici koji obavljaju edukaciju kako studenta osnovnih studija, tako i posle u toku specijalizacija, na doktorskim studijama, na kursevima edukacije. Od njega se zahteva i da uvodi nove metode rada i da bude stručno najvispreniji, najsposobniji, a samo zvanje nameće i kriterijume da se bavi naukom kroz valorizaciju pisanja i objavljivanja radova.
Tako da je, stići do tog mesta uložen veliki trud i veliko odricanje. Mada jedna koleginica, mlada, je rekla sama profesija doktora od trenutka kada ste se odlučili da upišete medicinu, je svesnost, ne samo da ćete da radite humani posao, nego svesnost da ćete školski da učite najmanje sledećih 15 godina, a do kraja života neprestano da se usavršavate. Tako da je to, svesnost naše profesije.
Sada, ja mislim da će ovaj član da da pravni okvir i tumačim ga tako da će on da nađe afirmativno prava rešenja u okviru pravnih propisa zakonskih da, moram da kažem, a verovatno i moje kolege koje su diskutovale, koji su profesori na univerzitetu, da postoji bojazan nastavnika i profesora da na odgovarajući način ne budu oštećeni. Mislim da do toga neće da dođe. Ovo je, kako je rekao i ministar, jedan pravni okvir koji će kasnije kroz odgovarajuće sporazume, na pravi način da se razreši i sigurno da je korisno konsultovati za profesiju profesora medicinskog fakulteta, rešenja koja postoje u okruženju i pošto mi stremimo EU, da citiram - da se nađe takvo rešenje da njihov trud i rad bude na odgovarajući način valorizovan. Ponavljam, hoću još jedanput da ponovim, zna se u struci koja je referentna ustanova, koja se bavi odgovarajućim oblastima i to treba ceniti i na taj način, u stvari i motivisati i mlade da idu tim stopama i unapređenja struke i bavljenje naukom i podsticajno su to primeri koji deluju na mlade da ulažu veliki trud i da na taj način i poboljšavaju struku i dijagnostiku i lečenje pacijenta, zašta mi kao profesija postojimo.
Tako da je taj deo za mene i ovaj član, u sebi nemam bojaznosti kao profesor fakulteta, verujem da će ministarstvo da iznađe pravi način, afirmativni ali slažem se nešto što nije rešeno 60 godina u jednom trenutku mora da se reši na pravi način i time jedan segment u zakonskoj regulativi i funkciji zdravstva razrešava.
Onda postoji sledeći segment koji se odnosi na kontinuiranu medicinsku edukaciju. Stvarno smo više puta ovde komentarisali da smo mi banalizovali to skupljanje bodova. Citiram kolege, većinu koja je rekla, ta kontinuirana medicinska edukacija je nešto što smo mi prihvatili kao sistem koji godinama postoji u svetu. E, sad, činjenica da smo se verovatno suočili pošto je ovo prvi ciklus, prvih sedam godina u organizacijskom funkcionisanju. Lično, smatram da su ti akreditovani kursevi, nisu baš previše banalizovani. Ipak, postoji ulazni test, postoji izlazni test. Ako je organizator taj koji je devalvirao svoj kurs kroz koktele ili nešto drugo, to mora ustanova ili stručno ili esnafsko udruženje, pod kojim okvirima se to događa da to otklanja.
Sigurno da postoje problemi. Imamo, čuo sam na odboru i dobre i loše primere. Nama je citirao državni sekretar da je bilo situacija da direktori domova zdravalja nisu dali svojim saradnicima da idu na edukaciju i skupljaju bodove. Onda smo čuli dobre primere domova zdrava u provinciji koji je video, uočio direktor da pojedini doktori neće imati odgovarajući broj edukativnih kurseva i u toj ustanovi organizovao kurseve da bi oni nadomestili to.
Ovo ilustrujemo, citiram priče kolega koji su o tome diskutovali i zato smatram, ovo je prvi ciklus relicenciranja, a on je zatekao pojedine na početku karijere, pojedine u srednjim, pojedine pri kraju karijere, kao što sam ja i dosta kolega posle 50 godine. Onda se treba prilagoditi tome novim kriterijumima. U sledećem drugom i trećem kursu, kada u sledećih 14 godina stignu ovi mladi koji su odmah na startu i znaju šta ih čeka, ja mislim da će problemi da se razreše i da ćemo mi, što je normalno, evolutivno da sazremo u organizaciji tih kurseva.
Tu će da se pojavi jedan problem, po meni, u stvari on postoji i zato je ministarstvo u ovom članu uvelo da se polaže licencni ispit jer se uočilo da odgovarajući broj kolega, ali koliko znam nije to mali broj, neće imati odgovarajući broj poena i da na taj način razreši tu problematiku.
Sada, postavljam jedno pitanje i mislim da će ministarstvo da se suoči sa tim, ta grupa, a ja sam na odboru upotrebio izraz, neprilagođenih kolega, ne ulazim u to koji su razlozi, da li oni jedni oficijelno smatraju da je specijalistička diploma ono što verifikuje, a da je ovo neoficijelno, ili imaju i neke druge neprilagođene poglede, kada kažem i imaćete prilike da se suočite sa tim, kada je on svesno krenuo u to da ne skupi u sedam godina poene, imam bojazan da određujem procenat iz te grupe, svesno će da kaže – neću da polažem licencni ispit. Onda će ministarstvo da se suoči sa jednom grupa koja neće da polaže ni ispit za relicenciranje.
Tako da ovo kažem iz veoma realnih, jer znam odgovarajuće osobe da budu pripremni, ne znam na koji način, da razreše jer po zakonskoj regulativi ako ne polože licenski ispit, on će da gubi radni odnos.
Sa druge strane suočićemo se sa tim problemom kao ministarstvo koje se ozbiljno bavi ovom problematikom i hteo sam na kraju, pošto završavam, da kažem, evo u novom mandatu sedimo ovde mi, koliko ima godinu i po dana, što se tiče zdravstva svaka čast, nije što je gospodin Lončar iz naše stranke, to je njegov trud. To je trud i njegovih saradnika.
Potencirao bih ono da ne bude samo rečenica izrečena koju možda građani nisu čuli, da stvarno u novinama nema uhvaćenog ni jednog faula, a uhvatili bi ga pojedine, neću da kažem koje novine. Izneli bi odmah tendere, kako je, ko se ugradio ili nije, ali do sada ipak ti novinari koji sebe zovu da se bave istražiteljskim novinarstvom, šta to znači, ja istraživanje znam šta znači u struci i nauci, ali i kod njih postoje ta istraživanja, da bi do sada bilo koja afera pa da se odnosila na manje, ranije smo imali afere ne samo oko kupovine aparata. Sećate se afera oko vakcina, da se ne prisećamo svih afera koje su bile po novinama, koje su bile istinite i zato ja prvo podržavam i samo hoću ovako u ovim godinama da kažem da izazovi u radu i borbi protiv razno raznih farmaceutskih kompanija i svega su izazovi druge vrste, ali da se treba držati onog šta smo rekli kad smo u programu za zdravstvo i generalno u programu za građane, da u zdravstvu, naravno ja se ograđujem na zdravstvo, želim da budem u svim sferama našeg društva tako i u građevini i u finansijama, ali ovo je nešto što je činjenično i za šta ipak zaslužuje zahvalnost i da se za uložen taj trud u tom delu to ponovi još jednom. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, dosta je ovde detaljno pričano o svim ovim zakonima, pa ću sigurno u nekim elementima i da se ponovim.
Ali, pre nego što krenem, mislim da zaslužuje odgovor ili komentar konstatacija jednog od poslanika koji je prokomentarisao ovu raspravu kako ministar, a i poslanici poslaničke većine smatraju da je obrazovanje sporedan momenat u našem društvu. Ja baš suprotno mislim. Gledajući stenografske beleške i slušajući diskusije poslanika vladajuće većine, zakona, čitajući o udžbenicima, kao većeg, i ova dva, kao „malih zakona“, uvodno izlaganje ministra i njegovi odgovori u stvari ukazuju u svemu tome da i ministar i vladajuća većina smatra da je obrazovanje jedan od najbitnijih stubova države, tako da, čisto treba reći kao jedan komentar na tu insinuaciju.
Dosta se ovde diskutuje o ovim ispitnim rokovima, pa i jedan prethodni kolega je, eto, taj broj rokova, svi taj broj rokova predstavljaju kao nešto što urušava obrazovanje. Drago mi je što je ministar rekao da je u toku izrada jednog novog zakona o obrazovanju koji treba da bude urađen kvalitetno i nadam se da ćemo i o tome da diskutujemo. Uopšte ne vidim problem u broju ispitnih rokova.
Podsetio bih, negde ovde ima i poslanika iz prethodnog saziva, da tada u tom zakonu predloženom o broju ispitnih rokova koji je bio u zakonu da su četiri, smatralo se jer je uvedena Bolonja, kao novi način studiranja, i kroz rad u malim grupama, kroz proveru znanja, kroz rad u malim grupama, kroz odgovarajuće testove, da će četiri ispitna roka da budu dovoljna. Međutim, pokazalo se da to nije dovoljno. Bilo smo svedoci da svakog septembra studenti pored drugih zahteva imaju taj broj ispitnih rokova, kao jedan od zahteva. Komentar je odmah – zašto Ministarstvo to nije administrativno odredilo?
Ovo je u stvari najpoštenije i najrealnije rešenje da se prepusti fakultetima i statutima fakulteta. Zašto? Pa, svi fakulteti su radili svoju akreditaciju i prema toj akreditaciji su radili nastavne planove i programe po kojima ti studenti studiraju. Svaki od tih fakulteta ako je to uradio mora da predvidi saglasno tome, oni nisu tražili saglasnost za nastavne programe od Ministarstva, dobijali su je od Nacionalnog prosvetnog saveta.
Prema tome, normalno je da i ti studenti u traženju većeg broja rokova dođu i trebaju da razgovaraju sa dekanima i prodekanima. Ovde od nas niko nije pomenuo broj rokova. Treba napraviti, nadam se da će u izradi novog zakona uraditi analizu da li je na adekvatan način bolonjski proces sproveden, da li su nastavnici koji učestvuju prihvatili, da budemo iskreni dosta nastavnika nije prihvatio bolonjski proces kao takav, ima otpore, da li su udžbenici po kojima ti studenti uče u skladu sa nastavnim procesom, u skladu sa tim što rade.
Znači, ima tu mnogo elemenata, a ono što sam ja pratio a mislim i većina poslanika, uglavnom su profili istih fakulteta bili u štrajku u septembru i oktobru tražeći uslov. Nisam video da tu ima medicinskih, stomatoloških, farmaceutskih, ja se izvinjavam pošto je to moj pa pominjem, ali sam, neću da pomenem one druge. Znači, morala se napraviti analiza koliko su u nastavnom procesu njihovi nastavni programi adekvatni i da je zbog toga pravo i gledanje u napred rešenje, ne da se prebaci lopta kao bežanje odgovornosti ministarstva na fakultete nego da se vidi zašto na pojedinim fakultetima postoje problemi i potreba većeg broja rokova, da li je nešto od onog što sam pomenuo.
S druge strane, isto broj rokova nije u pitanju. Ako vi držite kriterijum ispita, broj rokova neće da vam uruši procenat položenih, znači, onaj ko zna - treba da položi, ko ne zna – neće da položi. Znači, za mene, smatram da je držanje kriterijuma za polaganje ispita neophodni minimum da se položi najbitnija stvar, a ne da li će taj student osam, 10 puta da izlazi, pa, nek izlazi i osam i 10 puta ali ako nije naučio ne može da položi. Tako da mislim da taj broj rokova i nije od nekog značaja iz ovih razloga.
Isto jedan poslanik opozicije je pomenuo da ne veruje u dignitet dekana, prodekana, da je bilo nekih zloupotreba. Dobro, kroz pojedince ne treba da se generalizuje stvar. Od, ne znam broj, koliko imamo visokoškolskih ustanova i univerziteta, ako su se na dva-tri dogodile zloupotrebe, nemojmo da generalizujemo. Prvo, broj rokova ne donosi dekani, prodekani. Po zakonu mora statut izmene da ide kroz naučno nastavno veće. Znači, valjda moramo da uvažimo te nastavnike i profesore. I nastavnik rada tog naučno nastavnog veća koji će da se saglasi prema svojoj prirodi posla, već je pominjano, jedno su prirodne nauke, drugo su humanistične, društvene i treće su umetnici. Znači, postoji osnovna priroda koja razlika, gde prema tome logično dolazi do nekih promena.
Tako da, ja sam se očigledno malo više zadržao oko ovog jer sam smatrao da neki od ovih iz opozicije koji su komentarisali ovaj deo zakona, kao da nisu profesori negde, kao da nisu doktori, kao da čitamo neki drugi zakon, a to se pogotovo odnosi na čitanje i tumačenje zakona o udžbenicima.
Slušajući neke ovako komentare na taj zakon, od strane opozicionih poslanika, ja ih uvažavam, mogu da svrstam u dve grupe. Jednu grupu poslanika korektno su diskutovali i generalno kažu da je zakon poboljšanje, da je kvalitet napred, ali da postoje odgovarajući delovi koje svojim amandmanima oni hoće da promene. E, sad oni to uslovljavaju, ako mi usvojite amandmane onda ćemo da glasamo. I, ona druga grupa, kao da nismo čitali isti zakon, koja ne vidi ništa, koja ne vidi poboljšanje, kao da se vraćamo unazad, a to je radi javnosti apsolutno neistina. Ovaj zakon generalno, iako sam ja poslanik vladajuće većine, ja opet imam neko svoje osnovno zanimanje, ima mnogo, i u celini gledano, mi treba u celini da gledamo, da li je jedan zakon iskorak napred i poboljšanje, a ne da nalazimo sitnice.
Ovo je veliki iskorak. Kvalitativno novi iskorak. Dakle, rekao je kolega Orlić, da ne ponavljam o dostupnost, o razrešavanju problema, stručnih škola o elementima vođenja transparentnosti, otklanjanju i smanjivanju mogućnosti korupcije, dostupnosti finansijskog budžeta đaka. Eto, to je ono što je najbitnije, čemu vodi, da ne ulazim u detalje. U onom delu procedure odobravanja udžbenika i taj deo procedure je mnogo kvalitetno urađen sa procedurama koje će da daju za posledicu poboljšanje kvaliteta tih udžbenika.
Sada, postoje odgovarajuće primedbe, ja moram da pomenem, a to je i rekao jedan poslanik, Agencija za korupciju mnogo primedbi je usvojila, ali to nisu veliki problemi, to će ministar i Ministarstvo može kroz podzakonska akta, taj deo da se dotera i da se uredi i da se neke eventualno tehničke stvari, ali i one kada bi ušle u raspravu stručnu da se gledaju tim očima, ali i da se gledaju drugim očima. Tako da i to zahteva raspravu kao što je bila i na javnoj raspravi. Istu stvar jedan brani na jedan način, drugi na drugi, a opozicija omalovažava i negira bilo šta.
Jedno je činjenično, da bi završio na kraju, pošto su moje kolege iz poslaničkog kluba detaljno govorili o svim aspektima Zakon o udžbenicima, taksativno u svim segmentima u kojima je to poboljšanje, ja neću da se ponavljam u tome. Radi javnosti Zakon o udžbenicima koje je uradilo ministarstvo je jedan kvalitet na bolje, ali normalno kao i svako obrazovanje je evolucija i ja volim da ponovim, u obrazovanju pokazuju se u praksi pojedini delovi koje treba doterivati i zato ja volim da često budu izmene Zakona o obrazovanju, jer čim se uoči nedostatak da se doteruje, jer i tu je rekao, zaboravio sam ko od poslanika, obrazovanje ne potiče od ovog zakona, osnovno i srednje potiče od pre 150 godina. Praktično iskustvo generacija prema novim uslovima, sazrevanju, ekonomskoj snazi društva, prosvećenosti se doteruje.
Tako da će i Zakon o udžbenicima sigurno, ako se pokažu manjkavosti, nadam se kroz neke izmene biti doterivan. Kvalitet je nabolje, to je činjenica i ova dva zakona nije izlaženje i dodvoravanje studentima, to su objektivno stvari koje su trebale da se urade kao i sa ovim penzionisanjem gde ministar u uvodnom delu je lepo rekao da se u stvari sada daje mogućnost onima da u toj godini i tačno cifru od 0,34%, da nešto što su ranije bili prinuđeni, a možda ja ne želim da taj deo odradim do kraja školske godine. Tako da je i ovaj segment na pravi način i najbolji način rešavanje tog segmenta problema na koji se odnosi. Hvala vam.

Uvaženi predsedavajući, koleginice i kolege, uvaženi građani, sa više aspekata smo čuli u ovoj popodnevnoj raspravi o ovom zakonu.

Donošenje ovog zakona, moram moj utisak, slušajući ceo lanac kako se došlo do ovog zakona u skupštinskoj proceduri, da kažem kako je očigledno kako život diktira donošenje nekih zakona. U ovom slučaju se radi o jednom zakonu iz oblasti zdravstva, a pri tome, očigledno je kolika je upornost, što moram da ponovim, mada su neki ponovili pre mene, upornost tih Zojinih roditelja da, kako je rekao kolega Milisavljević, dovedu do eksplozije medijske problema retkih bolesti.

Upornost tih roditelja je bila velika. Svaka čast na tome. Oni su onda našli i bili su na neki način vodilja i drugih roditelja da se priključe u borbi sa bolešću te svoje dece.

Do pre godinu i po dana, dok stvarno nije javnost bila široko upoznata, ko zna koliko je bilo Zoja u prethodnim decenijama o kojima mi nismo znali. O retkim bolestima znao je uzak medicinski krug, ali šira zajednica građana, pošto se to smatralo bukvalno retkim bolestima, mada je statistika, da ne ponavljamo čuli smo, neumoljiva i nisu baš tako retke bolesti. Potrebna je bila upornost jedne porodice da na kraju naiđe sada na sledeći korak, a to je odgovarajuća reakcija i u Skupštini Srbije, da bi na kraju sve to rezultiralo zakonom o retkim bolestima. To je još jedan zakon koji na pravi način upotpunjuje i daje sveobuhvatniju i kvalitetniju širini našem zdravstvenom sistemu.

Mi imamo Zakon o zdravstvenoj zaštiti, o zaštiti pacijenata, da ne navodim, ali ovaj zakon je bio, da upotrebim, jedna praznina koja je sigurno trebala da bude popunjena.

Kada govorimo o toj oblasti genetičkog zdravlja, to je jedan isto bitan aspekt, koji do sada u zakonskoj regulativi uopšte nismo imali i koji će na ovaj način sada pokriti jedan deo koji je bio zapostavljen u smislu zakonske regulative, mada u medicinskoj praksi i u medicinskoj dijagnostici, prema mogućnosti, u zdravstvu je bio i postojao je, ali čuli su i građani, a čak i mi, evo i ja kao doktor nisam znao, a čuo sam u toku izrade zakona, da u našem Republičkom fondu, a ne samo u našem, čuli ste od našeg ovlašćenog predstavnika da i na nivou Svetske zdravstvene organizacije još nije urađen šifarnik tih retkih oboljenja i da su te bolesti, a kada kažemo bolest, to je pojedinac, koji je suočen sa jednom bolešću koja je teško lečiva i, nažalost, često i neizlečiva, da ostanu nevidljivi za zdravstvo.

Ali, primer donošenja ovog zakona, kao i zadnjih meseci donošenja i formiranja Fonda za lečenje dece u inostranstvu, sigurno pokazuje da je svesnost i jedna politika u zdravlju jedan jasan princip koji je izradilo Ministarstvo za zdravlje, da se uočavaju i prepoznaju jasni problemi, ali da ne ostane samo na tome, nego da se veoma efikasno i jasno nađu rešenja, a prava rešenja su, strategijska rešenja, da se svaka problematika uredi kroz zakonsku regulativu, jer time donošenje odgovarajućih zakona daje jednu, govorim o ovom trenutku, sigurnost našim građanima na pravo za lečenje i na pravo da budu i ovakve bolesti, kao što su retke bolesti, te koje ne stavljaju te, kao što je bilo prethodnih decenija, nažalost, najmlađe pacijente u drugi plan, nego da se društvo pozabavi apsolutno u punoj meri i u punom kapacitet u smislu dijagnostike lečenja, na koje se odnosi ovaj zakon, tih retkih bolesti. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, svaki zakon koji se tiče obrazovanja, školstva i prosvete uvek spada u grupu strateški važnih zakona za jednu državu.
Iako ovaj zakon, kada se gleda, ima četiri člana, pa po broju članova izgleda mali, u suštini to i nije tako. Ovim zakonom, gde pominjem samo ova dva člana koja su baš privukla mnogo veću pažnju javnosti, jer se tiču direktno studenata, odnose se na smanjivanje bodova na 48 i povećanje broja ispitnih rokova. Naizgled, to nisu velike izmene, ali u stvari ova dva člana su vrh ledenog brega. Mi ovde zadnjih godina tradicionalno, krajem septembra, imamo isti dnevni red, a tiče se ovih članova koji se odnose na broj bodova i broj ispitnih rokova.
Pošto se ovo ponavlja iz godine u godinu, to nije tako sigurno ni bezazleno. To ukazuje da postoje određeni problemi u ovoj reformi školstva koja je krenula 2005. godine.
Na ministru, vidim iz njegovih diskusija, drago mi je što, on je od skoro ministar, ali je dugogodišnji profesor na fakultetu, pa zna sve probleme i ovog bolonjskog procesa, je da u hodu uočava i snima probleme koje treba na odgovarajući način rešiti, kako bi se prevazišli evidentni problemi koji su u dosadašnjim diskusijama, kada slušamo poslanike, da li su pozicija ili opozicija, ja, izuzev možda jednog izuzetka, apsolutno svaku diskusiju koju sam slušao je objektivna, iznoseći argumentovane probleme koje treba Ministarstvo da snimi i da uradi analizu u ovoj reformi školstva. Tako da, ovaj bolonjski proces, kako kažemo, je sigurno na pojedinim fakultetima zaživeo, na drugim nije. Negde u istim grupacijama, profilnim fakultetima je bolje zaživeo, negde lošije, ali evidentno je da tu treba nešto učiniti, da ne budu ove deklarativne priče, jer ovako smo slično pričali i u septembru prošle godine i u oktobru pretprošle godine.
Znači, primedbe da je ovo vrh ledenog brega i problem bodova, odnosno broj ispitnih rokova je mnogo značajan pokazatelj da nešto nije u redu, a od mnogih poslanika smo čuli mnogobrojne primedbe, od neusaglašenih planova, udžbenika, načina organizacije, studijskih programa na fakultetima itd. Tako da, na ministru je da ne bude ovo priča koju ćemo da pričamo i sledećeg septembra, da se ne ponovi ponovo, nego da ministarstvo uradi detaljnu analizu i da uradi snimak situacije u kom stepenu, kako i na koji način je ta reforma odmakla. Pogotovo treba profilisati prema profilima sudija. Na odgovarajući način, kada snimi ta situacija, treba uraditi i odgovarajuće strateške principe kako bi polako ti problemi počeli da se razrešavaju.
Teška je situacija u svakom obrazovnom sistemu. Mi sada govorimo o visokom školstvu, da se ne ostave zapostavljene srednje škole i osnovno i predškolsko obrazovanje, pošto su i oni značajni segmenti, pošto oni kreću od predškolskog pa sve do fakulteta. Na fakultet trebaju da dolaze odgovarajući mladi ljudi koji imaju odgovarajuće radne navike, odgovarajuće vaspitanje i odgovarajuće svoje principe izgrađene u životu. Ali, govoreći o fakultetu, na udaru su i studenti, a nije lako ni profesorima. Svi se prilagođavaju veoma često, znajući neke fakultete, u teškim ekonomskim i finansijskim uslovima. Tako da, studenti su uvek, da li je to politički, ali uvek su bili u pravu i moraju da budu u pravu, jer oni su mladi ljudi i očekuju od svojih profesora i od države na odgovarajući način da im daju sve povoljnosti za vaspitanje, a na njima je da ulože trud i rad u to da bi mogli da svoje umeće i svoj trud na kraju krunišu fakultetskom diplomom.
Naravno, već su moje prethodne kolege rekle da će SNS da glasa za izmene ovog zakona. Samo još jedanput molim ministra – molim vas, gospodine ministre, ovakve priče smo pričali zadnje četiri godine u septembru i oktobru. Ovakve primedbe, da uzmete beleške i zapisnike, iste su, a na kraju efekti, kada pogledamo, o istim izmenama govorimo i nije ništa učinjeno. Tako da, molim vas, zbog studenata, zbog profesora, zbog univerziteta i uopšte zbog visokog obrazovanja, da se urade neki pomaci, koliko dozvoljavaju ekonomske i druge mogućnosti društva, da sledeće jeseni bar pojedine segmente skinemo sa dnevnog reda i da doterujemo neke nove segmente u visokom obrazovanju. Hvala.

Poštovani predsedniče, poštovani ministre, predstavnici Ministarstva, kolege poslanici, pre nego što kažem nešto konkretno za ove zakone, hteo bih da se osvrnem na diskusiju nekih naših kolega posalnika.
U toku dvodnevne rasprave potencira se da su ovo strateški zakoni koji su važni za državu. To je više posalnika podsticalo kao da sada mi koji smo u nekoj
vladajućoj koaliciji to ne razumemo. Pozivajući se na to, nedovoljna je i dupla rasprava po ovom setu zakonu.
Po meni, svako ko je pročitao ovaj zakon, a pojedini posalnici opozicije su nam uputili insinuaciju da čak pojedini naši poslanici nisu pročitali ove zakone, što nije tačno, sagledavajući svaku rečenicu, u svakoj ovoj rečenici izmene i dopune zakona vidim da iza ovog stoji jedan veliki rad ne samo Ministarstva.
Objektivno ko je čitao ove zakone, sagledavajući svaku rečenicu, u svakoj ovoj rečenici dopune i izmene zakona, vidim da postoji jedan veliki rat, ne samo ministarstva. Ova dupla rasprava o ovim zakonima podrazumeva, što nam je i rečeno, da je struka za odgovarajuće oblasti sigurno dala mišljenje. Rečeno je, i većinsko mišljenje. Meni je jasno šta to znači, jer sigurno u svakoj stručnoj raspravi koja se tiče ovako osetljivog seta zakona, postoje i drugačija mišljenja i pristupa, ali odlučivanje je demokratsko i većinsko. Mišljenje, koje je opet zasnivano na struci a ne na politici je ovde pretočeno u zakon. Te diskusije o tome kada bi se izvele upućuju da maltene ovaj zakon i ove izmene u svim zakonima ne donose ništa novo, čak šta više urušavaju postojeći sistem.
Paradoksalno, sada hoću da diskutujem krajnje neutralno, sa strane, pa ću da odem malo u istoriju. Pojedini poslanici su ovde postavljali pitanja – hajde da pitamo roditelje, pa da pitamo nastavnike, pa da pitamo đake, da li su oni zadovoljni ovim promenama. Pre 30 godina da ste pitali đake da li su zadovoljni, nisu bili zadovoljni. Da ste pitali nastavnike i oni nisu bili zadovoljni ni statusom, ni velikim nastavnim programima. Roditelji, isto tako. Treba gledati krajnje realno i objektivno.
Obrazovanje je strateški važno za državu, ali ono podleže ipak evoluciji, a ne revoluciji. Šta to znači? To znači da se zasniva na nekoj prethodnoj tradiciji, pa se zasniva na nekim nasleđenim mrežama, kulturnom nasleđu, socijalnoj snazi i razvoju društva, ekonomskoj snazi i razvoju društva. Znači, ne možemo mi da sednemo i da pišemo niti su mogli naši pre 30 godina, da isključimo koji je sistem bio, da pišu zakon, kako bi on fenomenalno funkcionisao, kada mi nemamo te resurse.
Zato skakanje na sve izmene zakona i promene koje se tiču obrazovanja u stvari je logično. Obrazovanje je dinamičan proces. Uočavaju se u životu odgovarajuće stvari koje su se činile da će biti dobre, pa se pokazalo da su pogrešne. Ne treba bežati od svakogodišnjeg, da upotrebim taj izraz, izmene pojedinih članova zakona, jer jedino na taj način ćemo korak po korak, ciglu po ciglu, doterivati obrazovanje, a svi mi i ovde, pa i naši preci, da odemo pre 200 godina, znali su da školstvo i obrazovanje treba da bude budućnost i snaga države.
Ali, istorijske okolnosti, ekonomska snaga, diktira nešto da smo često i mi nezadovoljni, pa se setim i pre 30 godina i oni su bili nastavnici, učenici, nezadovoljni da reforma obrazovanja ne ide dovoljno brzo. Mi sada svi želimo da to ide brže, ali važno je da se stalno ide napred i da se stalno unose poboljšanja i na taj način se polako profilira, doteruje i unapređuje obrazovanje.
Mi ovde govorimo o jednom segmentu obrazovanja, a to su ovi zakoni koji se odnose na osnovnu, srednju školu, na ovaj krovni zakon koji se tiče osnove sistema obrazovanja i vaspitanja. Da bi se zaokružio ovaj set zakona ipak potrebno je, verovatno, po mom mišljenju, uraditi izmene zakona predškolskog vaspitanja i obrazovanja u skladu sa ovim krovnim zakonom i to čini jednu celinu koja treba da bude zaokružena.
Treći aspekt diskusije je bila teška situacija, nezaposlenost i sve u konotaciji opet ovih izmena zakona koje tako zvuče, po meni, pesimistički i beznadežno, da ovog trenutka zbog cele situacije praktično deca ne treba da se školuju, ne trebaju da završavaju ni stručne škole. Nema posla, ne trebaju da studiraju, ne trebaju ništa da rade. Ne možemo tako nihilistički da gledamo. Iako nema posla, mora da se stiče znanje. Mora da se stiču veštine. Mora da se stiče i da se održava tonus jednog obrazovanja i vaspitanja.
Znači, po tome, mi sada, prema proceni, odmah 30% škola i fakulteta trebamo da zatvaramo. Taj pristup trebamo pesimistički da pomenemo. Sve ove diskusije koje su se čule u raznim primedbama, u dobrom delu su dobra stvar. U stvari, one izražavaju baš to da su ovi zakoni veoma značajni i da će uvek na njih da bude primedbi i isključujući pojedine diskutante koji su baš želeli političku obojenost protiv, većina je ukazivala na neke objektivne delove i primedbe koje su dobre, ali sigurno da u ovom trenutku ne mogu da se uklope u okvir koji sam malopre pomenuo i koji je limitiran svim nekim organizacionim mrežama, ekonomskoj snazi, ali je važno da i diskusija ostaje kao cilj da se to u budućnosti promeni i popravlja.
U suštini, gledajući sve zakone i gledajući ovaj krovni zakon, u stvari sistemski zakon koji se zove Zakon o sistemu obrazovanja i vaspitanja, jer ova druga dva zakona, Zakon o srednjem obrazovanju i osnovnom u stvari je sada razrađivanje nekih konkretnih stvari vezanih za specifičnost tog dela koji se odnosi za srednje škole, odnosno osnovno obrazovanje.
Gledajući sve ovo da se ne ponavljam, mnogo mojih kolega, pogotovu iz mog poslaničkog kluba, navelo je mnogo dobrih strana ovog zakona, koje su činjenične i koje se odnose na doterivanje i popravljanje zakona vezane za obrazovanje odraslih, pa onda inkluziju koja kako u osnovnim, tako i u srednjim školama se razvija sa jednim sistemskim, strateškim principa i razvrešava da se to osipanje đaka iz osnovnog obrazovanja i srednjeg zaustavi, pogotovo vezano za socijalno osetljive kategorije i pogotovu đake ometene u razvoju, tako da ipak je to jedno detaljisanje koje poboljšava kvalitet ovog zakona.
Sa druge strane imamo razrešen kvalitetno individualni obrazovni program. Jedna novina koja je prošla nepomenuto, transparentnost i nepristrasnost u postupku izbora nastavnika koji vode nastavu u inostranstvu. Niko od nas do skora nije znao kako se biraju ti nastavnici. Sada se predviđa da se biraju javnim konkursom gde će se postići jedna bolja transparentnost i upoznatost i to je isto važan momenat.
Pošto mi ističe vreme, skratiću. Naveo sam neke stvari koje sigurno poboljšavaju ovaj Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Rekao sam srednje obrazovanje i osnovna škola, kasnije razvija sve ove programe koji se odnose za posebno sistematizovane individualne programe, programe zaštite od zlostavljanja, od nasilja, od zloupotrebe psihoaktivnih supstanci, drugih štetnih uživanja, kao što su pušenje, alkoholizam.
Ono što je isto značajno potencirano, meni se dopada, jer smo mi u jednom Zakonu o zdravstvu isto pominjali partnerski odnos. Tamo je bio partnerski odnos doktora i pacijenta, a ovde se pominje partnerski odnos kako nastavnog osoblja škole sa porodicom, roditeljima, bez obzira da li se radi o deci koja su i čine najveći deo đaka te škole, a posebno deci koja su ometena u razvoju sa invaliditetom, tako da su u svim segmentima i osnovno i srednje školsko obrazovanje pokriveni. Sve su ovo elementi koji poboljšavaju i unapređuju ovaj deo nastave.
Hteo bih samo da kažem još jedan zakon koji je ustvari logistička podrška ovim zakonima, osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, zakona o srednjoj i osnovnoj školi, a to je Zakon o učeničkom i studentskom standardu. Ovaj zakon čini celinu, da upotrebim izraz, to je logistička podrška koja treba da motiviše i stimuliše ma koliko teški uslovi bili đacima da postižu bolji uspeh i da ulažu mnogo veći trud u savladavanju tog gradiva, usavršavanju i učenju.
U ovom zakonu praktično imate celo jedno poglavlje dodato, koje nije bilo, a koje se odnosi na stipendije, odnosno dodeljivanje kredita, da prevedem na obični jezik, i stipendije za izuzetno nadarene učenike i studente. Tu se tačno navode uslovi. Ukazuje se šansa da neko ko je dobar đak već od drugog razreda srednje škole može da dobije stipendiju i ako ispunjava uslove, da nju ima i u toku studija ovih osnovnih i kasnije u toku doktorskih studija, a to je isto jedno veliko unapređenje, kao i pošto se zakon tek donosi, da studenti koji sada i kada bude donet zakon mogu već da se uključe od treće godine.
Znači, ovi koji su u srednjoj školi imaju šanse od drugog razreda da proprate svoje znanje i da društvo na odgovarajući način uzvrati za njihov trud, talenat i ono što žele da postignu. Uz ove stipendije ima dosta administracije u smislu vođenja evidencije učenika i evidencije ustanova, što je nama nekad eto tako sporedno, a što je veoma važno u pravnom sistemu države, tako da je praktično u ovom zakonu, uz pominjanje da se briše Republički fond za razvoj naučnog i umetničkog podmlatka, koji predstavlja ustvari sada jednu uštedu sredstava koja su bila trošena na ovo, usmeravaju se na ove stipendije.
Zamolio bih ministarstvo da na jednu stvar, i time ću da završim, obrati pažnju. Ovde je data statistika i problem koji je nastao oko ovih stipendija zbog rasta studenata koji imaju visok prosek.
Znači, prvo, snižava se stopa, podiže se granica sa osam i po na devet za dobijanje stipendija i ovde je podatak da je 2002. godine, ovo čitam radi javnosti, bilo 1.174 stipendija, da bi 2009. godine bilo 7.046, to je sedam puta više i sada od 2009. godine do 2013. godine 14.000.
Bila je reforma školstva i kad gledam, u mnogim fakultetima, sad se ovo vezuje na to, bez obzira što se kaže da nije mnogo ulagano, znam kakve sam uslove imao da držim predavanja 2001. godine sa grafoskopom i plastičnim folijama, pa znam da sam posle imao naučenu prezentaciju. Sada više nema grafoskopa, govorim na fakultetu. Bilo je primedbi da neke škole imaju jedan kompjuter. Beogradski svaki đak ima kompjuter. Nažalost, ta jednakost ne može uvek istovremeno da se postigne i to treba, nije do odbrana Beograda na račun nekog mesta u brdu, ali je isto i pre 100 godina neko bio blizu Beograda mogao da studira, a neko sa Pasjača i Kopaonika se namučio da dođe da studira.
Znači, ovo ne želim da govorim u smislu pravdanja, nego da sagledamo i da budemo objektivni i kritični, da je bitno da i škola u malom mestu ima dva kompjutera, a nije imala nijedan. Naravno, trud ministarstva mora da bude da svaki đak i tamo ima kompjuter, ali je gledajući korak po korak i dva kompjutera na deo kad nije bilo nijednog napredak.
Treba ići tim putem, ne ovo da bude abolicija da smo uradili nešto, jeste urađeno nešto, ali treba i to dalje unaprediti. Krenuo sam od ovih stipendija. Potrebno je ipak, kao univerzitetski profesor, a to je i ministar, na nekim objektivnim parametrima da se uradi ova procena ovog broja. Siguran sam da tu ima dosta i objektivno kvalitetnog izvođenja nastave, ali da budemo pošteni, sigurno ima i neću da kažem nekih profila fakulteta i škola, sve stavljam u jednaku ravan, koji možda lakše daju ocene, ali dobro bi bilo imati snimljenu situaciju. Ovo ne govorim kao kritiku, nego da iz toga izvedemo iskustva i da doterujemo tamo gde je blaži kriterijum da se uspostavi.
Ova statistika treba da ukaže na neko detaljnije analiziranje ovoga. Volim ne da ih ima 14.000, kamo sreće da ih ima 35.000 sa prosekom preko devet. Tome treba da stremimo. Što se mene tiče, želim da bude takva klima, ali treba biti objektivna klima i treba da objektivno sagledamo i da vidimo da li je to pravo stanje i ako nije u potpunosti pravo, gde je greška i taj deo ispravljati. Toliko. Hvala.

Poštovani predsedniče, gospođo ministarko, koleginice i kolege, biću kratak i trudiću se da se držim dnevnog reda i vremenskog ograničenja. Sada je i sama ministarka rekla da je u suštini ovo zakon koji je finansijska kozmetika. Mi smo na odboru razmatrali ovo, a i na tom odboru smo dobili uverenje i najavu ministarke da se priprema naredna izmena zakona i nadamo se, slušajući neke od primedbi koje se odnose na funkcionisanje zdravstva, da će i ona biti razmatrana, jer sadašnji ministar je tu nepunih tri meseca i sigurno je potreban neki period da snimi konkretna prethodna situacija, da bi se našla neka rešenja koja mi kao doktori, a sigurno i građani kao korisnici naših usluga očekuju, da se u narednom periodu učini nešto bolje, tako da ćemo verovatno o tome diskutovati u nekoj budućnosti, kada takav zakon dođe.
Ovaj zakon ima samo jedan član, odnosno izmena zakona, a drugi član se odnosi na početak važnosti zakona. Praktično, ove izmene su male, ali su finansijski značajne za one subjekte koji se bave izvozom. I ovaj sklop zakona je, ako su naši gledaoci pre mesec dana gledali niz onih zakona koje smo ovde izglasali, a odnose se na finansijske olakšice proizvođača, još jedna cigla u sklopu tih zakona da se odgovarajućim subjektima, a ovde se misli na one proizvođače koji su orijentisani
izvozu, tako da je to sada još jedan segment zatvaranja grupe tih finansijskih zakona koji olakšavaju poslovanje onih proizvođača koji se bave izvozom lekova.
Pomenuta je i cifra ovde koja se obezbeđuje i dobija davanjem ovih dozvola. Suština je, jer je i to bilo pitanje na Odboru, ali smo svi jasno razumeli, to nisu sredstva koja umanjuju budžet Ministarstva finansija da bi rekli zarad javnosti. To su ionako sredstva koja idu agenciji za lekove, tako da budžet Ministarstva zdravlja nije oštećen, a sa druge strane, sredstva odlaze i bivaju ušteda za one koji se bave proizvodnjom.
Tako da u suštini mi kao SNS podržavamo ovaj zakon, svesni smo njegovog ograničenja u smislu finansijskog efekta, ali je sigurno značajan korak napred i zato ćemo ga podržati. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, u ovoj popodnevnoj raspravi oko ovog zakona imamo diskusije koje mogu da se podvedu na konkretne diskusije i rasprave vezane za zakon i druga grupa diskusija poslanika se odnosi na argumentovane primedbe, koje se odnose na suštinu zakona i na osnovu diskusija, potrebe da se možda uradi revizija tog zakona o visokom obrazovanju.
U skladu sa diskusijama prethodnih govornika, odnosno mojih kolega poslanika, ovaj deo diskusije ću da svedem u dva dela. Jedan deo, konkretan, koji se odnosi na zakon, gde bih izneo, po mom mišljenju, odgovarajuće i dobre strane ovog zakona. U drugom delu bih se osvrnuo na jedan opšti stav koji se odnosi na sam proces nastave visokog obrazovanja.
Dobra strana je, kako ste i vi ministre, kao i neki poslanici rekli, mali zakon, ali mali zakon koji se tiče mnogo osetljivih stvari. U stvari, možemo da kažemo da je to mali veliki zakon, jer i ovaj zakon sa osam članova predstavlja sliku nekog stanja visokog obrazovanja.
Ovi članovi o kojima diskutujemo, ipak nastaju kao posledica odgovarajućeg nastavnog procesa, odgovarajuće prolaznosti, organizacije nastave. On na odgovarajući način ukazuje da u nekim segmentima sama organizacija i način sprovođenja nastave na odgovarajućim fakultetima nije adekvatna. Isto tako, kod pojedinih fakulteta postoji neadekvatnost organizacije, neprilagođenost ili needukovanost nastavnika, a takođe, neprilagođenost studenata.
Ovaj zakon iako smo rekli da ima samo osam članova, opet daje sliku jednog stanja u visokom obrazovanju.
Vratio bih se sada konkretno na članove zakona. Po meni je dobra strana ovo što je stvarno produženo finansiranje iz budžeta studenata na godinu dana. U prethodnom je to bilo šest meseci, tako da je to jedna olakšica i daje jednu bolju mogućnost studentima. Produžavanje finansiranja iz budžeta sa šest meseci na godinu dana je jedan sigurno koristan efekat po studente.
Druga stvar je, s obzirom da je naša studentska konferencija postala član evropske studentske konferencije i samim tim je to članstvo velika stvar za studentsku organizaciju, a drugo, proizilazi i ova potreba da ta studentska konferencija dobije svojstvo pravnog lica, kako bi mogli da konkurišu za odgovarajuće fondove koji se finansiraju i predviđeni su za to.
Treća stvar je aktuelna sada pred oktobar mesec, a to je adekvatan broj bodova, 48. Znači, u ovom trenutku ovo je adekvatan uslov da prema, moramo da kažemo, trenutnoj situaciji s obzirom na broj studenata i potrebe upisa za narednu školsku godinu, sigurno je i ovo korisno za studente i to je jedna strana korisna.
Meni je isto i ovo dobra strana, postupnost u rastu bodova za naredne tri godine, a uporedno smanjivanje broja rokova. Zašto je to dobro, po meni? Zato što mi već sad u ovom trenutku znamo uslov koji je planiran za godinu-dve dana. Znači, znamo pravila igre. Možemo na dva načina da se ponašamo prema ta dva pravila igre. Znači, da pripremamo za taj uslov svoju organizaciju, mislim na fakultete i prolaznost studenata i da, na odgovarajući način, uradimo, mislim odgovarajući fakulteti, akcioni plan toga. Ili, ako to nije moguće, opet je dobro zato što relevantne institucije, a to su fakulteti, imaju vremena da svojim argumentima izađu i da kažu – dobro ove godine je bilo korisno 48 bodova, ali argumentovano da navedu da za sledeću godinu je potrebno neki drugi broj bodova. Možda ćemo mi kroz godinu dana opet od ovog diskutovati.
Znači, dobra strana je, ponavljam još jedanput, što mi znamo šta nas čeka sledeće godine. Time dajem mogućnost svim onim fakultetima i institucijama koje smatraju da to nije dobro da istupe, bilo prema ministarstvu, a samim tim i prema Skupštini, da dođe do korekcije. Znači, izvesnost pravila igre daje vam mogućnost da poboljšate nešto ili da stavite primedbe i da pokušate da promenite to, da bi svojim argumentima ubedili odgovarajuće institucije, a to je ministarstvo, da ipak to treba korigovati.
Onda je korisno i dobro rešen ovaj pravni osnov nacionalnih okvira kvalifikacija za visoko obrazovanje, odnosno ta lista zvanja. To je apsolutno potrebno baš zbog ovih stvari o kojima smo pričali, zaposlenja, prijavljivanja na, kako se ranije govorilo, Biro zapošljavanja, odnosno traženje posla posle završetka. Rešavanje ovog pravnog osnova, diskutovao je jedan kolega, povlači da ćemo u sledećoj fazi da razrešimo isto i osnov ovog okvira kvalifikacija koji se odnosi i na srednje školstvo, odnosno na srednje stručno obrazovanje, jer sigurno, posle ovog, treba i taj deo razrešiti jer odgovarajući stručni profili srednjih škola ne odlaze da studiraju.
To je ono konkretno što, u ovom trenutku, ovaj zakon daje i očigledno je i ministarstvo prema ovoj situaciji prilagodilo ove članove da se na odgovarajući način sve ovo što sam izneo, koliko može u ovim uslovima, poboljša.
Onda ostaje sada onaj deo moje diskusije opšti, što je ovde jasno iz diskusije, ne samo kolega narodnih poslanika raznih poslaničkih grupa, nego i stručnih ljudi van Skupštine, da postoje značajne primedbe koje se odnose na suštinu organizacije odvijanja nastavnog procesa u visokoškolskim ustanovama. Znači, iznose argumentovano da postoje problemi u organizaciji, u načinu sprovođenja nastave, ispita i samim tim rezultata koji nastaju. Odmah vezano za to, rekla je isto koleginica poslanica, da je potrebno posle ovoliko vremena uraditi jednu stručnu evaluaciju svih segmenata obrazovanja koji su dosad dali. Pa, da vidimo na jedan doktrinarni, stručni put jer obrazovanje ustvari treba da bude, i svi smo toga svesni, doktrinarno, stručno, prema profilu odgovarajućih studija zasnovano na konkrentnim objektivnim parametrima, da se uradi evaluacija i da rezultati evaluacije ukažu da je ovo dobro, nešto treba poboljšati, nešto treba promeniti.
Da ne bih mnogo dužio, ono što vidim i ja, i pretpostavljam SNS, jeste nada da već u ovom izveštaju, koji smo mi na Odboru raspravljali, Nacionalnog prosvetnog saveta koji je predložio ministarstvu, samim tim Vladi, da je neophodno, oni su snimili situaciju od osnovnog do srednjeg obrazovanja, pa i fakultetsko, a i čuli smo danas u izlaganju, uraditi kvalitetnu strategiju obrazovanja do 2020. godine.
Znači, po meni i po našoj poslaničkoj grupi jeste odrediti jasnu strategiju, koja je planirana. Kada se uradi strategija sasvim je logično da će svi segmenti morati prema toj strategiji da se revidiraju i da se urade. Onda treba krenuti u odgovarajući proces procene Zakona o visokom obrazovanju, Zakona o srednjem i osnovnom obrazovanju.
Lično mislim da ako ova vlada želi promene, a mi svi želimo promene na bolje, da sada budemo praktični što se tiče ovog zakona, vidim da je većina na toj strani, a da bez zapostavljana i da ne ostane naša diskusija prazna, da se kroz strategiju, i jasnim planovima strategije definišu, revidiraju, ako je potrebno poboljšaju nastavni planovi, koji se tiču visokog obrazovanja, srednjeg obrazovanja, kao i svi mehanizmi i mogućnosti finansiranja. Mislim da nekad u nekom trenutku znamo kako je odlično nešto organizovano, da ne navodim zemlje zapadne Evrope. Nama će trebati, zbog toga što su oni finansijski bolje organizovani, mnogo više vremena. Sigurno će nam trebati zahvati da kažemo – ovo je najbolje, ali u sledeće tri godine možemo zbog svoje finansijske potpore da ispoštujemo doktrinarni deo, ali finansijski deo, neka taj deo bude prelazni.
Uglavnom, naša stranka i prethodne kolege poslanici su rekli da će podržati ovaj zakon. Ono što mislim jeste da imamo nadu da će kroz strategiju da se uradi odgovarajuća ponovna diskusija, ako je potrebno revizija nastavnih planova i procesa u svim, ne samo visokog, nego od pretškolskog obrazovanja i da učinimo sve što je do nas da se nastavni proces poboljša i da se efekti i svi segmenti koji to budu pratili poboljšaju u stvarnom životu i da budu na korist đaka, studenata, odnosno naših građana. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, gospodine potpredsedniče Vlade, ovaj član se odnosi na uređivanje uslova i postupaka, odnosno radi građana da pročitam kako u zakonu glasi ovaj član 35. On glasi, da se uslovi pribavljanja i otuđenja nepokretnosti neposrednom pogodbom i davanju u zakup stvari u javnoj svojini kao i postupci javnog nadmetanja odnosno prikupljanja pismenih ponuda bliže se uređuju uredbom Vlade.
Naš amandman, pročitaću ga, glasi – da se postupak sticanja i otuđenja stvari u javnoj svojini i davanjem stvari javnoj svojini u zakup bliže se uređuju uredbom Vlade poštujući načela propisana zakonom kojim se uređuju javne nabavke. Znači, mi smo ovim amandmanom u stvari predložili da se uredbom Vlade bliže uredi samo postupak kupovine razmene otuđenja nepokretnosti i zakup.
Znači, tehnički taj postupak u ovim situacijama, ali da se i uslovi za primenu regulišu na drugi način. Regulišu se sasvim logično, mi smo predložili jer mislimo da je to logično da se ti uslovi za primenu odnosno eventualno izuzeci od osnovnog pravila moraju urediti zakonom. i zato smo mi u ovom amandmanu dodali da se postupak uređuje bliže uredbom Vlade, a da se drugi deo odnosno da se svi uslovi budu uređeni zakonom kojim se uređuju javne nabavke.
Tako, da na ovaj način ne samo da bi se ovim amandmanom postigla usklađenost sa ovim zakonom, nego bi i efekat što je veoma značajno jer su ovo osetljive teme bio u okviru tih načela javnih nabavki, odnosno samim tim bi se postigao efekat i transparentnost i konkurentnosti i ekonomičnosti pa i jednakost ponuđača. Tako da, ne treba i smatramo da ovaj amandman treba usvojiti zato što on daje jedan kvalitet više, a to je da bude usklađen sa zakonom i na taj način da se postignu ovi efekti koji smo mi želeli ovim amandmanom da postignemo. Hvala.

Pogrešili ste, na član 59. je naš amandman, da vas ispravim.
(Predsedavajuća: Izvinite, a na član 59.)
Radi javnosti, pročitaću ovaj član 59. koji se odnosi na nepokretnosti za posebne namene i ima samo dva stava. Prvi stav glasi – nepokretnosti za posebne namene u smislu ovog zakona su nepokretne stvari za vojne potrebe koje koristi ministarstvo nadležno za poslove odbrane i Vojska Srbije i nepokretne stvari za potrebe poslova bezbednosti iz delokruga ministarstva nadležnog za unutrašnje poslove i službe bezbednosti. Stav 2. šta se smatra nepokretnim stvarima za posebne namene iz stava 1. ovog člana, bliže se uređuje posebnim zakonom.
Mi smo dali amandman jer imamo nekoliko primedbi. Prva primedba je što je ovo definicija nekog pojma, definicija nepokretnosti za posebne namene, a vidite, nalazi se u sredini ili pri kraju zakona. Smatramo da je ova definicija pojma, kao i u drugim zakonima, trebala da bude u početnim članovima. Tehnički se ne nalazi na pravom mestu, da tako kažemo.
Druga stvar, sama ova definicija je jako loša. Definicija koja ne daje neko određeno značenje. Konkretno, šta se pod ovim podrazumeva, šta se podrazumeva pod definicijom nepokretnosti za posebne namene. Suviše je uopštena, bez nekog određenog značenja.
Treća primedba je, ako prekoračim vreme, koristiću vreme poslaničke grupe, da po ovom stavu 1. praktično svaka nepokretnost u ovom zakonu koja se nalazi i koja se koristi za vojne potrebe, za Ministarstvo unutrašnjih poslova, za BIA, prema ovoj definiciji po ovom predlogu zakona ispada da je svaka nepokretnost u njihovom vlasništvu od posebne namene. Da li je tako? Da li će rekreativni sportski centri, hoteli, neki bazeni biti objekti od posebne namene? Znači, ova definicija: "i objekti" nisu precizno definisani.
Šta znači ovo što je rečeno – šta se smatra nepokretnim stvarima biće bliže uređeno posebnim zakonom? Ovo znači da će drugim zakonima da budu definisane nepokretnosti posebne namene.
Pročitaću naš amandman: "Nepokretnosti za posebne namene u smislu ovog zakona jesu objekti koji služe isključivo za obavljanje poslova odbrane i bezbednosti (kasarne, vojni i policijski aerodromi, heliodromi, komunikacione mreže, radarske stanice, poligoni, centri za obuku, sklonište, magacini, opreme, laboratorije)" i stav 2: "nepokretnosti za posebne namene uređuju se posebnim zakonom, a spisak nepokretnosti za posebne namene uredbom utvrđuje Vlada".
Mi smatramo da smo ovim našim amandmanom mnogo bolje definisali ovo prvo, jasnije smo dali značenje definicije tih pojmova nepokretnosti za posebne namene. Drugo, praktično smo definisali da svi objekti koji su vlasništvo pomenutih institucija trenutno nisu svi objekti koji su nepokretnosti za posebnu namenu. Treća stvar, predložili smo da se nepokretnosti za posebne namene uređuju zakonom. Ne kako je rečeno šta se smatra, definiciju neku koju mi treba zakonom da uređujemo, nego mnogo konkretnije, da se posebnim zakonom ova materija posebno uredi.
Još smo predložili, kad se sve to uredi posebnim zakonom, da se uradi jedan jedinstveni spisak nepokretnosti koji bi trebao da bude pristupačan i neophodno je da država i Vlada ima praktično jednu jedinstvenu evidenciju svih tih nepokretnosti za posebne namene.
Zato smatramo da je naš amandman precizniji i da daje mnogo bolje rešenje od ovog koje je u zakonu i predlažemo da ga Vlada i ministar još jednom razmotre i da vide da je naš amandman mnogo sveobuhvatniji, da upotrebim odgovor Vlade, mnogo prikladniji, iako je odgovor njihov da je njihov prikladniji.

Dame i gospodo narodni poslanici, ukratko o ovom članu 79. Radi javnosti hoću, ne da ga čitam, samo kratka analiza. On se odnosi na posebna svojinska ovlašćenja autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave. Radi javnosti da kažem u stavu 1. se kaže da danom stupanja na snagu ovog zakona na nepokretnostima će doći do uspostavljanja posebnih svojinskih ovlašćenja autonomne pokrajine, odnosno jedinica lokalne samouprave. U stavu 2. se kaže da ove autonomne pokrajine, pošto ih imamo dve, i jedinica lokalne samouprave mogu preduzimati sve akte raspolaganja nepokretnostima, ali ne i otuđenja. Znači, otuđenje nepokretnosti može samo uz saglasnost Vlade. Treći stav da u slučaju otuđenja nepokretnosti iz prethodna dva stava Vlada odlučuje, a sredstva idu na autonomnu pokrajinu, odnosno jedinicu lokalne samouprave.
Sada kada se ovo gleda, već se iz svih ovih stavova vidi da je ovaj član unosi konfuziju. Ako gledamo i ako je cilj svake države da se u njoj stvori jedna pravna sigurnost, ovaj član sigurno da u ovim navedenim segmentima unosi pravnu nesigurnost. U kom smislu? Primenom ovog zakona iskomplikovali bi se mnogi imovinski odnosi.
Pri tome bi pogotovo bili ugroženi raniji vlasnici, odnosno njihovi naslednici, koji polažu pravo na tu nepokretnost i doći će do nekog vakuma perioda da će umesto države u nekom periodu tom nepokretnosti raspolagati ili autonomna pokrajina ili lokalna samouprava, iako uopšte neće biti znano da li su oni vlasnici ili ne. Zato smatramo da je trebalo prvo završiti i doneti konačne odluke o povraćaju imovine i prava javne svojine i razrešiti samim tim i tu pravnu sudbinu tih nepokretnosti, pa tek onda krenuti u ovo što je u ovom trenutku predviđeno. Tako da smatramo da ovo treba brisati ovu odredbu i sačekati da se u skladu sa procedurom uspostavi pokrajinska, odnosno opštinska svojina, pa tada ove stvari razrešiti.
Koristiću vreme poslaničke grupe.
Tako da je ovo rešenje konfuzno, unosi pravnu nesigurnost i smatramo da treba ovo brisati. Sami ovi stavovi koji su izneti jasno stavljaju do znanja dileme onog ko je pravio ovaj zakon čim je predvideo sve ove stavove. Predvideo je mogućnost da će doći na ovim nivoima, autonomne pokrajine i lokalne samouprave, do velikih mogućnosti zloupotrebe, pa je indirektno već i sledećim članom 80. zakonodavac predvideo kaznene poene i zatvor i kaznu i drugim rečima zakon mora da ima i da bude sankcionisan kada se ne poštuju neke stvari. Sigurno pravnici, od poslanika koji sede ovde, da je njima mnogo jasnije, da je ovaj član nepotreban i da će da napravi konfuziju. Hvala.