Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, razmatramo opet dva zakona, jedan se odnosi na zdravstvenu zaštitu, a na drugi na zdravstveno osiguranje. Primedba naše stranke SNS je prvo, ponavljao po ko zna koji put, opet ovaj hitan postupak donošenja zakona.
Ovaj zakon je od strane Vlade 14. jula upućen Skupštini i došao je u proceduru po hitnom postupku. Kada se analiziraju svi članovi, o kojima ću nešto kasnije da govorim, a i moj kolega, apsolutno se vidi da nema nekih drastičnih hitnih intervencija u ovom zakonu, koje bi zahtevale hitnu proceduru po onom poslovniku i po zakonu. Sve ove izmene koje su date u članovima mogle su da idu po redovnoj proceduri, ali naravno, mi kao opozicija to uzaludno ponavljamo, a nepotrebno je i sa strane vladajuće većine da se svi zakoni po hitnom postupku donose kao i ovaj.
Ovaj zakon, kao kada smo razmatrali izmene pre osam meseci, evo sada je 51 član, što promena članova, što dodatnih članova, pa kada se prisetimo pre par meseci opet izmena koje su se odnosile na interventno uređenje izbora u lekarskoj komori, gde smo imali primedbi, čak i Lekarska komora zbog problema, pa je bilo članova vezanih za dopunski rad, nekih 30 i nešto izmena, tako da u zadnjih osam meseci imamo ovde više od 100 članova.
Postavlja se pitanje da li je uopšte celishodno ove izmene raditi ili raditi novi zakon ili se ovo svesno radi, pa ćemo kroz šest meseci opet neku izmenu i dopunu i na taj način kozmetički doterujemo neke zakone, ali moramo kao SNS da stavimo primedbu da ovo nije u redu.
Donošenje ovih zakona, u suštini svaki zakon, pogotovo što se tiče zdravstva, za nas je sistemski i strateški, bilo koji članovi da se menjaju, pogotovo ovde o čemu ću da govorim, gde sada imamo uvođenje i centre za retke bolesti, Upravu za skrining. Smatramo davanje privremenih licenci, navodim samo tri stvari, smatram da je ovo ipak trebalo biti na javnoj raspravi, a ovaj zakon nije bio ni na sajtu. Ovde je politika po strani. Ovo su stručno metodološke stvari koje su predložene. Uvek treba da se čuje mišljenje struke i onih ljudi koji se bave tom problematikom. Najmanja greška će se napraviti ako se čuje struka i donošenje ovoga bez javne rasprave, pogotovo u ovim delovima, isključujem ova kozmetička doterivanja, a ove nove segmente koje donosimo ipak je trebalo da se čuje stručna javnost koja se odnosi na ovu problematiku. Manjkavost je ne samo sada, takvu primedbu smo imali i kod prethodnih izmena dopuna, govorim o zakonu o zdravstvu, ali i drugi zakoni i drugi poslanici u proceduri donošenje drugih zakona, da je ta javna rasprava ostavljena po strani, a sve pod obrazloženjem usaglašavanja sa EU.
Postoji i u Zakonu o zdravstvu šta je usaglašavanje, ali ovo što ovde Vlada predlaže to nema baš mnogo veze sa usaglašavanjem. Ovde su neke stručne kozmetike i tehničke kozmetike pojedinih članova, odnosno stručno metodološko uvođenje nekih drugih i novih organizacionih jedinica koje do sada nisu postojale.
Naša primedba je to da bi bilo kvalitetnije da se uradila odgovarajuća javna rasprava.
Treća stvar koju ponavljam i ponavljaćemo je stalno. Često, i kod prošlog zakona i kod pretprošlog zakona, smeta mi taj jezik. Mislim da bi trebalo svakom da smeta. Ovde mi smetaju dva izraza, a to je ta kontinuirana medicinska edukacija je imamo mnogo bolji naš izraz, možemo da se dogovorimo da bude stručno medicinsko usavršavanje ili stalno stručno medicinsko usavršavanje i drugi izrazi i sertifikati o kojima po ko zna koji put diskutujemo.
Ovo naglašavam i stalno i to treba stalno da naglašavamo, to je stvar do Vlade. Mora nezavisno da se radi o Zakonu o zdravstvu, pravima. Moramo da poštujemo svoj jezik, svoju državu i da u skladu sa tim dajemo odgovarajuće izraze.
Ako zakonskoj proceduri ubacimo te strane izraze oni polako postaju odomaćeni. Meni jako smeta što su taj izraz "kontinuirana medicinska edukacija" prihvatili su je i medicinski fakulteti. Skraćenica KME se održava. Mislim da je uvođenje u zakon kroz lekarske komore i kroz ovaj izraz postao odomaćen izraz, nije naš, stran je izraz i time je presudno uloga Vlade u donošenju zakona da koristi srpski izraz, jer posle toga se stvara inercija. Sada, uđite na sajt svih fakulteta medicinskih – stoji KME i plan KME-a. To je smešna skraćenica i nije u saglasnosti sa našim jezikom.
Ponavljam i ponavljaću jer sam diskutovao svojevremeno i na našim većima o nazivu javnog zdravlja, da ne širim priču.
Znači, u segmentu ova dva izraza treba promeniti i to je primedba treća.
Sledeća generalna primedba, kada se analiziraju članovi, ovde ima mnogo kozmetičkih doterivanja. Mnogo bi mi vremena trebalo kada bi analizirali svaki član da bi dokazali, da ilustrujemo da ima kozmetike.
Ilustrovao bih, recimo, u članu 2, ranije član 18, gde je precrtana tačka 19, a suština je da sredstva za izgradnju i opremanje zdravstvenih ustanova u državnoj svojini čiji je osnivač Republika i navodi se sve. Čitate precrtano, pa tu vidite, to su neke dve, tri rečenice dodate.
Ilustrovao bih još jedan, a takvih ima tridesetak. Naveo sam članove koji su zaista kozmetika. Imate da Komisija za procenu zdravstvenih tehnologija može radi procene davati mišljenje. To je član 9, a ranije 68. To je isto kozmetička promena, a da ne kažem da i ova kozmetika nije dobra – ako donosi, član 11, ne može se reći "može" nego ili "mora" ili "treba". Znači, i taj dodat stav nije dobar.
Sa druge strane, kao stranka poštujemo, u redu je, treba zakoni jer stavljamo primedbe, tehnički nisu dobro urađeni, treba ih doterati i slažemo se, ali onda kažemo da ne treba da ide po hitnoj proceduri, pa se u obrazloženju kaže – znate šta, od 52 člana, 11 članova menjamo da bi, videli smo iz raznih razloga, i tehničkih i jezičkih i da ne ulazimo, da uradimo doterivanje i prihvatamo, ali ne da se sada pojedini članovi kozmetički doteruju koji ne menjaju suštinu, možda stav neki, ali se uz njih dodaju suštinske stvari, pa se malo i mi rasplinjavamo, gubimo vreme na kozmetici, a onda treba da dođemo do nekih stvari koje su ovde nove i koje se u ovom zakonu pojavljuju kao nove i koje do sada nisu postojale.
Peta stvar koju hoću da pomenem, to je sada uvođenje kroz član 22. Uprave za skrining. Kaže – ministar rešenjem određuje zdravstvene ustanove na tercijalnom nivou, koji će obavljati... Ovo su retke bolesti, posle ću o državnoj upravi.
Dakle, imamo sada zakonsko uvođenje regulative u članu 13, to je novi dodat član, da se uvodi centar za određenu vrstu retkih bolesti i zove se centar za retke bolesti.
Naravno, u medicinskoj praksi susrećemo se, pogotovo zadnjih godina, u mnogim naslednim i stečenih, da ne ulazim u struku, retkim bolestima koje zahtevaju posebnu dijagnostiku, proceduru lečenja.
Sada ovde uvodite jedan novi centar, ali ste polovično rešili. Ovde navodite šta se radi u okviru centra. Odjedanput, posle toga, u zadnjem stavu kažete – zdravstvene ustanove su sada dužne da centru za retke bolesti dostavljaju podatke o broju dijagnostikovanih lečenih pacijenata.
Čekajte, ako formiramo i ministar određuje centar za retke bolesti na tercijalnom nivou zaštite, koje će to druge zdravstvene ustanove nižeg ranga sada da budu edukovane? Polazi se od toga, ako to predlažete, da na tom mestu moraju da budu uslovi dijagnostike, lečenja, edukacije kadrova koji tu radi na jednom visokom nivou, a da dijagnostika retkih bolesti predstavlja veliki problem.
Suština je da ovi nivoi niži zdravstvenih ustanova trebaju to da naslute i odmah da proslede tamo. Znači, ovde ovim stavom dovodite u zabunu, jer retko oboljenje, pa ne može ni jedna bolnica, bilo koja i da je dobro opremljena, na nivou jedne opšte bolnice, ali stručno da sada ona tu dostavlja podatke, a ovim ste rekli, znači, oni trebaju tu na neki način da dijagonostikuju i da leče, a to nije u redu. Oni trebaju i tu treba razlučiti i reći da, u slučaju sumnje na retku bolest, zdravstvene ustanove su dužne da proslede bolesnika sa retkom bolešću prema tom centru.
Znači, uvodi se centar za retke bolesti. Po ovom nivou organizacije, to su ustanove visokog ranga, tercijalno opremljene, ali kažem zadnji stav je zbunjujući i niži rangovi zdravstvenih ustanova trebaju samo te pacijente, gde se naslućuje retka bolest, da se prosleđuje dalje.
Uvodi se nova organizaciona jedinica, a to je, kako je rečeno u novom članu 22. to je dodati član, kaže se – radi obavljanja poslova, ovo čitam radi javnosti, mi ovde smo to isčitali, Državne uprave u oblasti unapređenja organizacije i sprovođenja skrining programa, osniva se uprava za skrining programe i navode se poslovi koje oni obavljaju. Sad ta uprava, ovo je u stvari jedna nova agencija, sada opet agencija koja treba da se pravi skriningom. Tu se određuje šta radi ministar, šta uređuje Vlada i samo se to navodi. Ovde se čak u ovom članu ostaje nejasna i kako će da bude organizovana ta Državna uprava i njihovi ciljevi, apsolutno. Nema ni rečenice koje bi mogle, kako ima običaj Vlada u svojim zakonima da kaže, a ovde ni to nije urađeno – način organizacije, Uprave za oblast skrininga uređuje ministar posebnim aktom. Sad to ja parafraziram.
Znači, ovde je navedeno da se osniva, a čak nije ni to dato. Samo se navode ciljevi. Da ne ulazimo zašto je potrebna diskusija stručne javnosti, jer ne mogu u glavi sada da zamislim, kako će da funkcioniše ta uprava. Zato što je u obrazloženju ove uprave, to je obimno, i u redu je obimno obrazloženje kao za sve druge članove, ovde je na nekoliko strana, za sve oblasti medicine, i da ne čitam, a to je ono što je poznato, pa čak i običnim ljudima, preko raznih kampanja, televizijskih i u novinama - o raku dojke, o raku grlića materice.
Suština je šta će i kako će ta uprava da predlaže neke standarde za sprovođenje, da donosi stručno metodološka uputstva, kada ona treba od ljudi koji se bave tom oblašću koji u stvari celu problematiku znaju, koja je već organizovana na nivou zdravstvene zaštite, od tercijalne do izabranog lekara, u stvari samo na jedan dragi način treba prekomponovati. Na ovaj način se daju pare za jednu, ja ću upotrebiti izraz agenciju, za jednu novu agenciju, za direktora, za pomoćnike direktora, za neku administraciju. Ko će da radi u toj upravi, ovde se ne kaže. Samo se lepo kaže kako se postavlja direktor, pa kako se postavljaju pomoćnici direktora, pa da će svaki skrining imati svog pomoćnika. Znači, još jedan dodatan budžetski trošak uvođenjem ovakve uprave.
Ne kažem da ovo nije korisno, ali kažemo da je ovo nepotreban trošak budžeta i ovo može kao skrining koji je već odomaćen desetinama godina u našem zdravstvu, uobličiti na uobičajen način. Samo da ilustrujem, i dan danas imate organizacije za prijavu zaraznih i onkoloških bolesnika – da li kod mene na patologiji, da li se ide sa odeljenja operisanih, koji idu prema Institutu za javno zdravlje, to je jedan nakaradan izraz, treba da bude narodno zdravlje, a ne javno, ali, moram da ga koristim. Tako da, ovo je nepotreban trošak.
Sve na drugi način može da se razreši. Opet se neki skroman novac, kojim raspolaže celokupno zdravstvo, odvaja za nešto.
Ne zameram za struku, nego što će ovde opet odgovarajuća administracija da radi, da bi sve to vodila i da na taj način troši budžetska sredstva iz zdravstva koja su mala.
Ovde u završnom delu i sami kažete da će ovo tek zaživeti od 2013. godine. Za sada nema sredstava, tako da je ovo apsolutno u ovom delu i u ovom trenutku nepotrebno. Opet kažemo da je ovo moglo na drugi način da se razreši.
Vidim da mi vreme ističe, ali ću pomenuti još, pa ću nastaviti ispred poslaničke grupe, da se pojavila jedna novina. To je sledeća stvar – licenciranje. Privremeno licenciranje koji treba da dobiju oni, pretpostavljam, strani državljani, oni ugledniji i vičniji u novim metodologijama koju trebaju da donesu kod nas da bi se edukovali kadrovi i zato se daje privremena licenca. To je prema rečima direktorke Lekarske komore bila njihova primedba još pre četiri godine, a i sada je imaju.
Taj deo koji je novina treba zakonski regulisati. Trebalo je ipak i u tu imati jednu malu odstupnicu. Zašto? Znate, neki od nas su bili u inostranstvu, ja sam bio u Americi. Znate li koliko tih ljudi, i ministar zna, ti koji su velikog imena, a tamo, da ne čitam u članovima, pored pozivnog pisma, sad on treba da dostavi kakva je metodologija i svoju licencu, pa da dokaže da radi tamo. On će da kaže – čekajte, vi me zovete. Ja ne dam ni mojoj sekretarici da pošalje moju licencu. Ako vam trebam, doći ću. Ako vam ne trebam, ja u mojoj zemlji imam dobra primanja.
To je zakonski trebalo rešiti, ali je trebalo uobličiti, jer ćete se sresti, a upoznao sam dvoje ljudi koji su puni sebe, odlični su, ali jednostavno, ako ih pozivate i ako nam trebaju, oni neće da donose i da ispunjavaju naše uslove, nego svoje. Tako da za privremenu licencu može u nekim situacijama, ovakvim koje mogu da se dogode, a nisu tako retki ni u svakodnevnom životu, da se da neka odstupnica u samo jednoj rečenici.
Da li meni ističe vreme? Dobro, završavam, pa ću nastaviti kasnije.