Zahvaljujem poštovani predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, predstavnici Vlade, kada se radi o pitanjima koja su izrazito politička pitanja i pitanja koja se tiču državnih i nacionalnih interesa, uvek postoji opasnost, a mi smo u tu opasnost nažalost danas skliznuli, da pogrešite na dva načina. Sa jedne strane lako upadnete u zanos nacionalne patetike i patosa, da biste dobili političke poene, možda nekad i iskreno, mada u ovom trenutku iskrena da budem, čisto sumnjam u to, a sa druge strane da odete u neku vrstu pragmatičnog rešavanja problema i zbog toga zaista neukusnu egzaltaciju.
Mislim da ni na koji način danas ne treba da se rukovodimo ni jednim od ova dva loša manira političkog nastupa. To su veoma sumnjivi etički principi u politici, posebno kada se radi o ovako važnim pitanjima. Zbog toga zaista mislim da je nedopustiva situacija danas u parlamentu, da se čuju reči veleizdaja, izdaja i sve ono što dolazi od onih stranaka koje su uvek na ovaj ili onaj način u poslednjih 12 godina vršile vlast.
Potpuno relaksirana i potpuno oslobođena, mogu da vam kažem, s obzirom da nisam bila deo ni jedne od tih vlasti, da su svi manje ili više učestvovali u kreiranju uslova za rešenja koja danas neki delimično sa pravom kritikuju, drugi opet sa pravom i rekla bih više sa pravom proglašavaju nečim što jeste manje zlo.
Ako bismo se rukovodili čistim pragmatizmom, nemam problem to da kažem i to ću zaista reći otvoreno, mislim da je ovaj sporazum više nego što je iko od nas mogao da očekuje. Zašto tako mislim? Prvo, politički aspekt parafiranih okvirnih principa se odnosi na nekoliko stvari. Iako se u javnosti i uopšte u ovoj skupštini danas pominje da je parafiran izvestan sporazum, volela bih da uvedemo i jednu terminološku preciznost. Dakle nikakav sporazum nije potpisan, sporazum tek treba da bude usaglašen, tekst koji je parafiran u stvari predstavlja platformu, okvirne principe za usaglašavanje predstojećeg sporazuma a to je ono što jeste problem, jer će to biti izuzetno mukotrpan i težak posao. Taj budući sporazum mora da se definiše bukvalno detaljno, jer od toga zavisi kakav će integritet Srbija uspeti da zadrži na severu KiM. Zbog toga bih volela malo više preciznosti u diskusijama nego veleizdaja, izdaja i sve ostale etikete koje podižu nacionalnu patetiku u trenutku kada nama osam miliona ljudi u Srbiji živi na ivici egzistencije, što takođe nije demagogija nego je nažalost realnost i zbog toga što mi moramo da ponekada rukovođeni državnim interesima suzimo rezon politički i idemo nekom trasom koja ponekada deluje i surovo. Evo zašto ću objasniti zašto deluje surovo i zašto moramo da pričamo otvoreno o tome.
Okvirni principi koji su parafirani su odlična polazna osnova da budući sporazum nekada preraste u specijalan status za sever KiM. O tome niko nije govorio, a gde je odgovornost osim na Beogradu? Odgovornost je na onima koji će vršiti lokalnu vlast na severu Kosova, koji treba da pokažu ozbiljnost i jedinstvo, a ne da unapred i apriori odbacuju ovako važan domet kakav god da je on zaista težak, kao teško rešenje za čitavu naciju i za čitavu Srbiju, dakle oni apriori odbacuju. Eksplicitno protiv toga i nisam čula dobru argumentaciju za to.
Na osnovu trenutnog stanja stvari i gledajući sa aspekta ovlašćenja lokalnih nivoa vlasti ovi okvirni principi pružaju odličnu bazu za političku implementaciju statusa koji na lokalnom nivou vlasti postoji, neko je pomenuo kao pokušaj da stignemo južni Tirol. Zašto nije južni Tirol? Zato što po pitanju centralnih nadležnosti ovde je situacija kod nas drugačija u odnosu na pomenutu regiju, ali se u budućnosti može očekivati da će se te nadležnosti postepeno proširivati, ako i ukoliko bude odgovornosti onih koji budu nosioci lokalnih vlasti, uz podršku Beograda.
Postizanje ovog efekta je važno i mislim da o tome može da se govori. Ne znam koliko je uputno da o tome javno govorim, neki će reći - kako možeš o tome javno da govoriš, to je možda plan ili strategija. Hajde da ljudima otvorimo oči, hajde da vidimo da li ovaj plan nudi nešto u budućnosti, ne odmah i ne sutra, ako budemo odgovorni i ako budemo racionalni.
Opet moram da naglasim da to isključivo zavisi od sposobnosti lokalnih predstavnika srpske zajednice, da naprave prodor u institucijama međunarodne zajednice i da iskoriste šansu koja se pruža, a ne da je unapred odbijaju i odbacuju.
Druga stvar o kojoj bih volela da govorim jeste da parafiranjem okvirnih principa je izbegnuta zamka izmene Rezolucije 1244, što nije nebitno i nije nevažno, a možda je i najvažnije. Ona iako trenutno predstavlja mrtvo slovo na papiru, predstavlja izvesne garancije za budućnost u ovom kontekstu o kojem sam malopre govorila.
U smislu 3. tačke ovog sporazuma, za koju mislim da je izuzetno dobra i povoljna, mada nam trebaju dodatne garancije za to, važno je da se stvori bafer ili demilitarizovana zona, tj. da se ne dozvoli ulazak i boravak kosovskih snaga bezbednosti u području srpskih opština. To je izuzetno važna tačka ovog sporazuma. To je ključ budućeg sporazuma. Mislim da ovde treba biti veoma mudar i oprezan jer ne zaboravite da Vlada Kosova od 2011. godine prilagođava svoj ustav tome da će imati kontrolu nad celom teritorijom KiM.
Zbog toga je tom eventualnom zabranom delovanja kosovskih snaga bezbednosti na severu KiM moralo da se insistira, što je prethodni kolega govorio, na nekoj vrsti garancije i dogovora sa NATO po pitanju da Srbija potpiše neki mogući sporazum ili zajednički sporazum, poseban sporazum koji bi bio garancija ovom bezbednosnom okviru. Mislim da moramo da pričamo malo odgovornije danas i da ne idemo u pogrešno usmeravanje nacionalne svesti, posebno kod građana srpske nacionalnosti na severu KiM. Zašto to mislim?
Postoji jedan primer koji možda nije toliko dobar ali mi se čini da će da prikaže ono što želim da kažem. To je da ako imate jedan voz koji treba da stigne na neko svoje odredište, na neki svoj cilj, a u slučaju našeg voza je destinacija EU, zajedno se vozi deo putnika koji stalno povlači ručnu kočnicu i zaustavlja voz.
Suština u rešavanju ovog problema je da se Albancima trebaju prepustiti putnici da povlače ručnu kočnicu a ne Srbiji, ili mislite možda obrnuto. Ja ne mislim obrnuto. Ali, volela bih da mi neko ubedljivo dokaže da su interesi kosovskih Albanaca preči od interesa građana Srbije. Po meni to je opasnost da Srbija istovremeno uđe u EU zajedno sa Kosovom. Mislim da je to velika opasnost, jer time mi ni na koji način ne poboljšavamo poziciju niti poboljšavamo mogućnost da se šire ingerencije i da naša zajednica na severu Kosova snaži i jača. Ali, dobro, ovde je demagogija ustupila mesto političkoj analizi i zdravom razumu.
Na osnovu okvirnih principa sprečeno je članstvo u UN. Da nije došlo do parafiranja ovakvog budućeg sporazuma pretila je izvesna opasnost da sledeće pregovore nametne neko izvan EU a verujem da tada ozbiljni lobiji koji postoje bi sasvim izvesno preuzeli apsolutnu inicijativu na našu štetu i zbog toga je čini mi se i kosovska strana sve vreme opstruisala postizanje rešenja pod okriljem EU i namerno je opstruisan proces pregovora.
Prema tome, mislim da je naš pregovarački tim uspeo da i u tome postigne, ne izvestan, nego veliki uspeh. Da su nekim slučajem pregovori propali, zaista mislim da bi Srbija izgubila svoj kredibilitet i da bi nam čak neke sankcije bile uvedene, koje bi najviše pogodile ionako lošu oblast ekonomije. Kada kažem sankcije, ne mislim možda bukvalno, ali šta znači otkazivanje ugovora? Smanjen obim investicija i svega onog što treba da projektuje bolju budućnost, ekonomsku budućnost za građane u Srbiji.
Zbog toga mislim da mi treba prema članstvu u EU da krenemo u trećoj brzini, dakle, da iskoristimo trenutak da poboljšamo našu poziciju i time omogućimo i bolju poziciju Srbima na severu Kosova.
Još jednu stvar koju bih takođe pomenula, a koju je nekoliko kolega ovde pomenulo, zamrznuti konflikt. Evo, šta mislim ja o zamrznutom konfliktu, a nadam se da većina deli to mišljenje. Dakle, dragi naši sunarodnici sa severa Kosova, umesto da razložno prihvate ove domete, koji naravno nikoga ne zadovoljavaju i niko ovde nije srećan, ni zadovoljan, ali je nešto što je realno i što predstavlja neki ozbiljni pomak, umesto da se prihvati razgovor o tome, umesto da se zajednički nastup omogući daljem napredovanju srpske zajednice na severu Kosova, ovde se traži zamrzavanje konflikta u kojem bi sva odgovornost bila na Srbiji. Odgovorno tvrdim da zamrznuti konflikt ne odgovara Srbiji.
Ko može od nas da se bavi pitanjem Kosova i Metohije još 20 narednih godina, a da pri tome Srbija ostane izvan evropskih tokova, izvan integracija i da ostane izolovana? Srbija ne može da štiti samo interese 50 ili 70 hiljada Srba sa severa Kosova, a da pri tome zanemari interese svojih osam miliona stanovnika. Ako je to nekome teško da kažete, onda mi nemamo elementarnu solidarnost, razumevanje i empatiju jedni prema drugima, bez obzira koji je deo naše teritorije u problemu, da se izrazim kolokvijalno.
Sporazum je dobar u onoj meri u kojoj omogućava održiv opstanak srpske zajednice na severu Kosova i Metohije i utire put stvaranju prerogativa za sticanje nekog nekada posebnog statusa. Sa Srbima na severu Kosova i Metohije se mora razgovarati. Videla sam da su to najviši predstavnici naše izvršne vlasti danas uradili. Mora im se objasniti ova ideja. Ne vidim da Srbija ima drugi izlaz, osim da postanemo ili, ako hoćete, ostanemo najzaostalija zemlja u regionu. To je što se tiče samog sporazuma.
Nekoliko stvari bih samo volela da pomenem u odnosu na izlaganje kolega iz opozicionih stranaka, pre svega, to deljenje lekcija o patriotizmu. Znate šta, ja živim potpuno normalna život u svojoj zemlji kao većina građana i ne bih volela da mi lekcije drže oni koji su na virtuelnoj stvarnosti, koja je nekima odgovarala za sticanje ličnih i neću da kažem egzistencijalnih, davno su prevaziđeni egzistencijalni problemi, koji sa udobnih pozicija, sa ozbiljnim kontima i ozbiljnim računima objašnjavaju zaista ugroženim, osiromašenim i obespravljenim Srbima na severu Kosova kako ih Beograd izdaje. To je nedopustivo, to je licemerno i to je neodgovorno. Zbog toga neću uopšte dalje da odgovaram kolegama koji su na taj način obrazlagali. Pozdravljam i poštujem pravo na stav i na mišljenje, ali ta vrsta licemerja ne mislim da doprinosi konstruktivnim rešenjima, a posebno ne doprinosi boljoj budućnosti svih nas koji živimo u Srbiji. Hvala.

Gospodine predsedniče, prvo izražavam veliko nezadovoljstvo time što je, niste vi bili u sali, niste predsedavali, vaša koleginica, zamenica, dozvolila da predsednik poslaničke grupe DS SNS akronim prevede sa "srpska nestručna stranka". Razumem tu vrstu asocijacije, koja u nedostatku bolje argumentacije postoji, ali sistemom asocijacija možemo da dođemo i do "diletantske stranke", "demolirane stranke", "destruktivne stranke". Imam čitav niz asocijacija za DS, ali ne bih na taj način… Žalosno je. U svakom slučaju bih volela da čujem tu bolju argumentaciju od te.
Što se tiče gospodina Kneževića, koji je ovde prisutan, pomalo sam nezadovoljna i tom vrstom apologetskog nastupa, gde se samo nešto objašnjava onima koji su pokrajinskog sekretara, kome ovde niko ime ne pominje, to je gospodin Ješić, visoki funkcioner pokrajinske DS, još je u sazivu i mandatu prethodne vlade protiv njega pokrenuto 19 predkrivičnih postupaka, koji ste vi, kada kažem vi, mislim na DS, koja je tada bila okosnica Vlada, postavili i ostavili za visokog funkcionera koji je uzbunjivao javnost. Kako je uzbunjivao javnost?
Postavljam pitanje gospodinu Kneževiću i celoj Vladi – kako će odgovarati oni koji su na najbrutalniji način, pošto je dokazano i provereno da nema direktnog uticaja na zdravlje ni potrošača, ni građana, koji su bili konzumenti mleka, koji je bio incident sa tim aflatoksinom, zbog suše i svega ostalog, to je potpuno jasno, uzbunjivali javnost i najranjiviji deo našeg građanstva, a to su mala deca i to su stariji ljudi, kojima je zbog posledica dugogodišnje vladavine DS ostalo da popiju litar mleka, ako mogu i jedan kilogram hleba?
To je pitanje koje, koliko god zvuči demagoški, jeste pitanje koje je za mene značajnije i od poljoprivrednika i od poljoprivrede u Srbiji, iako je to iznimno značajno. Mene interesuje, ko će da odgovara za uzbunjivanje i paniku u javnosti? Znate ja sam vegetarijanac, moja se ishrana bazira na mlečnim proizvodima. Ne jedem meso pa jedem mlečne proizvode i lično nisam imala tu dilemu. Možda sam upućenija od drugih ili mi je pristup informacija bolji nego ostalim građanima, ali majke koje su čekale decu godinama možda, pa su postavile pitanje sebi da li će da daju mleko bebi koju su jedva donele na svet. To nisu nebitne stvari.
Mene interesuje ko će da odgovara za uzbunjivanje javnosti. Mogu da postavim još čitav niz pitanja ovde, veoma važnih, veoma značajnih, ali pošto je vreme ograničeno, molim vas da mi kažete - šta se dešava sa tim i da li, na bilo koji način, ova vlada pokušava da zaštiti, pre svega, građane Srbije?

Sada samo nekoliko stvari, koje bih takođe postavila kao dodatna pitanja, mimo ove političke dimenzije ovog problema.
Dakle, 2009. godine je donet Zakon o bezbednosti hrane i koliko sam se informisala, sva ovlašćenja koja su bila na zavodima za javno zdravlje, kojih je bilo 24, od toga 12 je imalo vrhunsku opremu, 12 je imalo odličnu opremu, su delegirana, dakle, preneta na Ministarstvo poljoprivrede. Ministarstvo poljoprivrede u tom trenutku nije imalo ni tehničke kapacitete, ni osposobljeno ljudstvo, da na najbolji mogući način i u najboljoj praksi sprovodi ove poslove koje su radili instituti za javno zdravlje.
Interesuje me - kakva je situacija sada, 2012. godine, da li je tu nešto urađeno i da li Ministarstvo pokušava da osnaži te kapacitete ili je možda rešenje da se to vrati na institute za javno zdravlje? Dakle, mene to interesuje kao građanina, jel postoji bolji način ili bolja praksa da unapredimo kontrolu bezbednosti hrane? Imam još minut.
Dalje me interesuje, pominjana je neka Nacionalna referentna laboratorija. Molim vas da mi kažete koliko sredstava je tadašnja Vlada dobila od EU? Spekulisalo se u javnosti o 15 miliona evra, ako nisam u pravu, molim vas da me ispravite, tako sam pročitala. Da li je ta laboratorija započeta? Da li je dovršena? Ako nije, zašto nije? Gde je novac koji je uzet iz fondova EU za taj projekat? Ko je odgovoran, ukoliko se to nije završilo?
Što se tiče lobi grupa, lobi grupe postoje, vi ste pominjali neke. Nije sporno da velike kompanije i firme lobiraju, ali je zadatak i obaveza države da zaštite svoje privredne resurse, svoj privredni potencijal i poljoprivrednu proizvodnju, kao komparativnu prednost Srbije. Prema tome, u tom smislu apsolutno treba da se borite protiv lobi grupa koje nanose štetu poljoprivrednoj proizvodnji Srbije. Hvala.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedniče i kolege narodni poslanici, zaista sam drugačije koncipirila početak moje diskusije, ali je veoma interesantna ova lažna distinkcija sa kojom se čitav dan nastupa sa pozicije opozicije, ako tako mogu da kažem, oko poželjnih i nepoželjnih tržišta, alternative EU ili nekog opozitnog odnosa prema tome što će neko ko nije iz EU investirati uopšte u Srbiju. To je prosto neverovatna zamena teza i smatram da je veoma štetna po Srbiju. Ne znam da postoje nepoželjna i poželjna tržišta, posebno u vreme ovako teških ekonomskih uslova i devastirane ekonomije, ako mogu da kažem, ispumpane i izduvane srpske ekonomije, da bismo sada ovde, čak moram malo da kritikujem i ministra u smislu njegovog apologetskog nastupa u kojem pokušava u dobroj nameri, pretpostavaljam, da objasni i opravda investicije koje dolaze sa ovih tržišta, a mislim da nema potrebe ni za kakvim pravdanjem. Ko ne razume potrebu dolaska investicija u Srbiju, taj zaista ne znam šta radi u politici, ni u parlamentu, ali dobro, to su sve legitimni spiritus momenti opozicije, kada nema drugih dovoljno dobrih razloga. Međutim, na ovu temu zaista ne mogu da poverujem da neko ima bilo šta protiv investicija.
Fokusiraću se na sporazume sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Zaista mislim da je važno zauzeti jedan afirmativni pristup, pre svega zbog građana Srbije i pojasniti zbog čega su ovi sporazumi značajni. Sporazumi sa Ruskom Federacijom i Kuvajtom su takođe veoma značajni, ali čini mi se da su ovde sporazumi sa Emiratima jedan strateški zaokret u nastupu srpske privrede.
Zaista moram da pohvalim, ovde je prethodni kolega poslanik govorio o zemljama BRIKS. Vrlo dobro se sećam 2007. godine. Tadašnji resorni ministar je govorio kao iznuđeni zaokret o tržištima BRIKS, a mi danas nemamo iznuđeni zaokret, nego imamo jedan aktivan nastup i aktivan pokret ove Vlade da pronađe prostor srpskim kompanijama i da unapredi, ako ništa drugo, ne ovim kompanijama, ali da unapredi ono gde imamo komparativne prednosti, a to je poljoprivreda.
Te komparativne prednosti koje bi trebalo, kako kažu poslanici iz Vojvodine, da budu pokretač razvoja Srbije, nažalost su takve da u Vojvodini, gde je zemlja takva da kada bacite dugme treba da rast kaput, ne raste, a oni koji mogu da nam pomognu da unapredimo agrotehničke mere su iz zemlje gde kada bacite dugme, ono potone u pesak pa ipak i te kako dobro...
Ako možete, gospodine predsedniče, da zamolite narodne poslanike, ne volim da se nadglasavam, pa čak i iz moje poslaničke grupe. Zahvaljujem.
Dakle, trebalo bi da budemo skoncentrisani. Ovo su važne stvari. Direktno se odnose na budućnost građana Srbije, a evo i na koji način.
Dakle, ova vrsta ekonomske saradnje i tog zaokreta na tržišta koja su u ekspanziji, između ostalog, Ujedinjenih Arapskih Emirata koji su, volela bih da obavestim građane o tome, na skali koju je uradio zaista renomirani vašingtonski institut za međunarodne finansije, rangirani već deset godina kao druga arapska ekonomija, ekonomija arapskog sveta i koja ima tendenciju napredovanja i dupliranja za 2014. godinu mnogih parametara koji čine ukupan BDP Ujedinjenih Arapskih Emirata, zemlja koja je uspela da za poslednjih 30 godina, od kada je pronađena nafta kao neki glavni izvor privrednog napretka, od jednog malog pustinjskog Emirata postane jedna izuzetno moderna i ekspanzivna zemlja, ekspanzivna pre svega u pogledu ekonomije, turizma, privrede, pa i namenske industrije.
Poljoprivreda je veoma mala. Poljoprivreda kod njih učestvuje samo sa 0,8% u ukupnom društvenom bruto društvenom proizvodu, što je takođe veoma značajno za nas, jer ako za jednu Srbiju nije važno da bude na mapi investicija zemlje koja ima tendenciju ozbiljnog rasta BDP u idućim godinama, onda ne znam šta je važno.
Dakle, htela sam samo ovih par stvari oko Ujedinjenih Arapskih Emirata da kažem da bi ljudi zaista znali o kakvoj se značajnoj svetskoj ekonomiji radi, a svakako nemojte da zanemarite ni jedan drugi aspekt o kojem se veoma malo govori, a to je činjenica da ekonomski odnosi i prisustvo kapitala daleko najbolje amortizuju sve potencijalne i bezbednosne izazove i rizike kojima mi nismo imuni na njih s obzirom na našu geopolitičku i geostratešku poziciju.
Zbog toga mislim da prisustvo kapitala iz Arapskih Emirata, koji je takođe veliki partner i SAD, i te kako može da doprinese i jednoj, da kažemo, stabilizaciji i nekih drugih i bezbednosnih i političkih, a ako hoćete, ekonomskih, pa i kulturnih momenata. Zašto i to ne istaći.
Što se tiče samih sporazuma koji su vezani za poljoprivredu i za namensku industriju reći ću samo nekoliko stvari, koje, čini mi se, nisu pomenute, neke i jesu. Što se tiče namenske industrije, dosadašnji odnosi naše dve zemlje zaista predstavljaju dobru osnovu za razvoj i intenziviranje te ukupne bilateralne saradnje, a tamo gde je bilateralna saradnja dobra, ona direktno vodi uopšte boljoj poziciji u multilateralnoj saradnji i ta vojna ekonomska saradnja sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, koliko sam ja dobila informaciju, uspostavljena je 1983. godine, ali je u dosadašnjem periodu bila izuzetno skromna i uglavnom se svodila na vojno-ekonomsku saradnju u organizaciji preduzeća "Jugoimport SDPR" i naravno neko sporadično učešće naših vojnih lekara na simpozijumima i u tom dakle smislu je postojala saradnja.
U ovom trenutku saradnju u oblasti odbrane moguće je razvijati prvenstveno u oblasti vojno-ekonomske saradnje, ali i kroz vojne i druge oblike saradnje, s obzirom da je zahvaljujući jednom nasleđenom dobrom imidžu i reputaciji Srbije u ovoj oblasti, Srbija je i dalje spremna da odgovori svim zahtevima školovanja i usavršavanja u vojno-obrazovnim institucijama Republike Srbije, za koji postoji interes Ujedinjenih Arapskih Emirata.
Dobila sam podatak da je nakon potpisivanja Sporazuma o međudržavnoj saradnji i Sporazuma o uzajamnom podsticanju i zaštiti ulaganja, Sporazuma između Vlade RS i Vlade Ujedinjenih Arapskih Emirata o saradnji u oblasti odbrane, pa zatim i zajedničke izjave o strateškom partnerstvu i Ugovora o zajedničkom razvoju i opremanju raketnog sistema "Alas" između preduzeća "Jugoimport SDPR" i "Emirat sedvant risrč end tehnolodži holding LLS" otvaraju se mogućnosti za saradnju u svim oblastima od zajedničkog interesa kada su u pitanju namenska industrija i sektor bezbednosti, a pre svega odbrane.
Ono što treba naglasiti u ovom segmentu, a odnosi se i na poljoprivredu i na svo drugo što je pobrojano u sporazumima to su izuzetne finansijske mogućnosti kupaca Ujedinjenih Arapskih Emirata, te će ovo tržište biti predmet i posebnog interesovanja i nastupa preduzeća naših renomiranih preduzeća iz ove oblasti, pre svega "Jugoimport SDPR" i privrednog društva "Zastava oružje".
Još jedna stvar koja je vezana za poljoprivredu, a čini mi se da je ovde bila nekoliko puta na meti predstavnika nekih opozicionih stranaka, je sledeće – te sporne nedoumice oko zakupa. Razumela sam šta su ključne primedbe. Ono što sam shvatila i što bih volela da podelim sa građanima, pa ako nije tačno neka kažu, da jedino poljoprivredno zemljište koje jeste predmet zakupa jeste 2.982 hektara koje je koristilo Gazdinstvo "7. jul" iz Surčina, a koje je u sklopu PKB, a za čiji zakup se do sada državi nije plaćao ni jedan jedini dinar. Predugovor predviđa zakup od 2.982 pomenuta hektara zemlje po ceni od 250 evra po hektaru godišnje, što predstavlja, koliko sam shvatila, izuzetno visoku cenu, s obzirom na to da se radi, nisam stručnjak ali sam razumela, o kategorizaciji zemljišta. Postoji prva i druga, a ovo su treća i četvrta kategorija zemljišta, dok je prosečna cena zakupa u Srbiji u prošloj godini iznosila 180 evra po hektaru. To su zvanični podaci i oko toga nema dvojbe. Prema tome, pobijeni su navodi svih onih koji kažu da je prosečna cena zakupa 500 do 600 evra po hektaru. Sva ostala državna zemlja koja je do sada korišćena u zakup uključujući i 16,5 hiljada hektara, koje su koristili kombinati obuhvaćeni predugovorom, biće izdati, ako nisam u pravu molim vas da me demantujete, isključivo vojvođanskim paorima, a ne kompaniji iz Ujedinjenih Arapskih Emirata.
To su stvari oko kojih se i te kako zloupotrebljavala, možda i neznanje javnosti, a možda to nismo dobro predočili javnosti, ali to su činjenice. Ako to nisu činjenice, dajte dobru argumentaciju da nisu.
Prisustvo stranog kapitala u pogledu posedovanja srpskih oranica, koje je takođe postavljeno kao pitanje, je zaista neverovatno u situaciji u kojoj najviše zemlje u Vojvodini poseduju Mađari, Hrvati, pa onda, kao što je koleginica pomenula, Irci u Somboru. U Vojvodini danas blizu 25.000 hektara drže stranci. Onda mi nije jasno jedna čudna sugestija koleginice iz jedne opozicione stranke koja kaže – molim vas, gde je tu reciprocitet u odnosu na Srbiju i građane Srbije? Zaista se slažem za reciprocitet. Čudno mi je da takva vrsta apela nije postojala u onom trenutku kada je jedna naša veoma bliska susedna država, koja nam je veoma slična po veličini i nekim kapacitetima, možda nešto manja, a to je Hrvatska, pa i Mađarska, nisam čula apel za otvaranje tržišta i reciprocitet koji bi i te kako trebao da postoji između naših kompatibilnijih privreda nego što je to slučaj sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima.
Da ne govorim o toma da su brojna poljoprivredna preduzeća, možda je neko i pomenuo, u vlasništvu i te kako kontraverznih biznismena, kako se to kaže, i onih koji su danas na udaru i potpuno zasluženo borbe protiv korupcije i kriminala. Prema tome, to su činjenice o kojima se malo priča. Priča se o kritikama radi kritike. To nikada neću podržati, posebno kada se radi o unapređenju privrednog ambijenta u Srbiji.
Moram da se osvrnem, sada sam se setila toga, možda ne bih ni rekla, na to kako neki lični odnosi i lična inicijativa su dovele Ujedinjene Arapske Emirate koji će odavde da izvuku ne znam kakvu korist, a mi ćemo zbog toga trpeti ne znam kakvu štetu. Oni koji ne poznaju relaciju u međunarodnim odnosima mogu tako da govore. Arapski svet je specifičan svet, specifičan po nivou svoje političke kulture koja je zasnovana pre svega na uvažavanju, ličnom poverenju i ličnom poštovanju. Iz svega toga i samo iz toga proističe i poverenje u poslovnom ambijentu, poslovanju i u biznisu. Srećna sam i zadovoljna što je gospodin Vučić kao potpredsednik Vlade razumevajući to uspostavio dobre kontakte i zahvalna svima onima iz Vlade koji su to prepoznali, između ostalog i prisutnom ministru, i ispratili tu vrstu podizanja ukupnog bilateralnog odnosa između naše dve zemlje i otvorili mogućnost da Srbija u budućnosti postane respektabilan partner zaista ogromnim tržištima u ekspanziji. Zbog toga ćemo apsolutno podržati sve ove sporazume i zbog toga mislim da bi jedna vrsta dobre većine u ovoj skupštini trebalo da podrži. To je direktno u interesu građana Srbije.

Zahvaljujem. Poštovane kolege narodni poslanici, za razliku od mog prethodnog kolege, gospodina Vučića rado viđam i kao potpredsednika Vlade i kao ministra, tako da ne znam zbog čega ste razdvojili tu vrstu funkcija. Baš mislim da ga građani izvanredno ocenjuju i kao potpredsednika Vlade i kao ministra. To je već na vama da procenjujete, a na građanima je da procenjuju svoje mišljenje.
Nisam imala toliko nameru da govorim bez velikog povoda, s obzirom da su se svi, čini mi se, složili sa tim da su ovo izmene koje su značajne, koje čine ovaj zakonski okvir ustavnijim, ako tako mogu da kažem. Međutim, funkcija predsednika Odbora za kontrolu službi bezbednosti je obavezujuća. U tom smislu, pripremila sam se da govorim o ovome, mada sam prilično iznenađena brojem učesnika u raspravi, što je dobro, čini mi se. Čini mi se da imamo skoro pa konsenzus, izuzev onih stalnih tentativnih uslovljavajući iz pojedinih opozicionih stranaka argumenata o tome da ako se nešto od njihovih amandmana usvoji, onda može da bude i podržan zakon. Ako je to nešto ključno baš, onda bih to i razumela, ako su tehničke ispravke, a pošto sam imala uvid u neke amandmane, jesu tehničke ispravke, to mi nije do kraja jasno. No dobro, delimično konsenzus izgleda da postoji.
Što se tiče Odbora za kontrolu službi bezbednosti, mi smo danas, kako to Poslovnik nalaže, održali sednicu i većinom glasova, zapravo jednoglasno, odlučili da predložimo Narodnoj skupštini da prihvati Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o VBA i VOA. Odbor je tokom svog rada i u saradnji u direktnom kontaktu sa direktorima ovde prisutnim, zahvaljujem im se na prisustvu, upoznat sa problemima u radu Odbora za kontrolu službi bezbednosti VBA, na bezbednosnoj i kontraobaveštajnoj zaštiti i Ministarstva odbrane i Vojske Srbije.
Naime, kao što smo čuli od svih koji su se danas ovim pitanjem bavili, samo bih kratko pojasnila. Dakle, odluka Ustavnog suda je nedvosmislena i ona je u skladu, izvukla sam taj član, to je član 41. stav 2. Ustava, kojim je propisano da odstupanje od nepovredivosti i tajnosti pisama i drugih sredstava komuniciranja je moguće samo na osnovu odluke suda, te da je jedino sud nadležan da, ako je to neophodno, radi vođenja krivičnog postupka ili interesa zaštite bezbednosti Republike Srbije, na određeni način, u određeno vreme, na način predviđen zakonom, odredi odstupanje od Ustavom zajamčene nepovredivosti i tajnosti pisama i drugih sredstava komuniciranja. Ovo sam namerno citirala, da bismo prosto znali o kojem se članu Ustava radi.
Istovremeno, to je ono što je, čini mi se, ministar pominjao, a i drugi učesnici, to je taj balans između ove obaveze koja je propisana Ustavom i s druge strane postojanja legitimnog cilja za primenu posebnih postupaka i mera za tajno prikupljanje podataka, a to je pre svega zaštita svih aspekata bezbednosti Republike Srbije i njenog sistema odbrane.
Propisivanje ovakvih postupaka i mera jeste opravdano u svakom demokratskom društvu kada je razlog zaštita nacionalne bezbednosti uz, naravno, ono što su svi pominjali, a to je poštovanje ustavnih odredaba i ono što, čini mi se, nismo dovoljno pominjali, a to je Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. To ne pominjem slučajno, s obzirom da je reforma u sektoru bezbednosti i službi bezbednosti, posebno demokratski nadzor i civilna kontrola nad ovim sektorom, jedna od stavki koja se redovno pominje u izveštaju Evropske komisije, a mi ga uskoro i očekujemo i trebalo bi da poradimo dosta toga da i ovaj put ne bude ocenjen kao nenapredovanje u ovom segmentu, već da, ako možemo, dovedemo do toga da i u tom segmentu se oceni napredak.
Zbog toga ja nisam do kraja srećna predloženim izmenama i dopunama. Ali, raduje me činjenica da su i ministar i svi najavili do kraja godine jedan novi sveobuhvatan zakon. Zbog toga, svi amandmani koji budu eventualno od opozicije i nešto što možemo i u raspravi da pomenemo, verovatno će biti dobra osnova za izradu jednog novog sveobuhvatnog i celovitog zakona koji će na zadovoljavajući način i onako kako to evropski standardi propisuju, a moraću da se osvrnem i na ono što su neki od poslanika opozicije rekli, kako ne postoji jedan jedinstven kodifikovani sistem u EU koji bi obavezivao Srbiju, u ovom slučaju, da reformiše službe bezbednosti.
Citiraću ono što predstavnici Evropske komisije u Srbiji govore i zbog čega to jeste važno, to je da EU, iako nema čvrstu pravnu tekovinu u oblasti bezbednosti, očekuju da buduće članice poštuju određene principe, smernice i preporuke, a ti principi se pre svega odnose na kontrolu bezbednosnog sektora, uključujući i parlamentarni nadzor, zaštitu podataka građana i delovanje bezbednosnih službi, uz poštovanje demokratskih principa, ljudskih prava i vladavine prava.
Ovo sam citirala iz razloga što zaista mislim da ova vlada, na putu dobijanja pozitivnog mišljenja, ima obavezu da se i ovim pozabavi. Zbog toga će verovatno u odnosu na parlamentarnu kontrolu, koja je prilično zanemarena, postojati i amandman odbora o tome da se i parlamentarni odbor nekako uvede u jedan od članova ovog predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o VBA i VOA. To je ono što će suštinski unaprediti ili dati pozitivan impuls demokratskom nadzoru i civilnoj kontroli nad službama bezbednosti.
Odbor je upravo zbog toga i predložio Narodnoj skupštini da prihvati Predlog zakona. Mi smo se danas zaista usaglasili, ponavljam, jednoglasno, da su predložena rešenja sada usaglašena sa odlukom Ustavnog suda, ali i sa Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Rešenja koja su predložena u ovom zakonu omogućavaju VBA da i dalje primenjuje posebne postupke i mere, kao jedan od zaista, u operativnom smislu, najznačajnijih instrumenata bezbednosti, naročito ako imamo kompleksnost u vidu savremenih pretnji bezbednosti, a u Srbiji se to, što se tiče unutrašnje bezbednosti, čini mi se, pre svega odnosi na korupciju, organizovani kriminal, kao i potencijalne pretnje terorizma.
Kada je u pitanju primena ovih posebnih postupaka i mera, treba biti obazriv jer uvek postoji velika opasnost od zadiranja u osnovna ljudska prava, ali zakonodavni organ, u ovom slučaju parlament, i nadzorni odbor mora da vodi računa i o bezbednosnim potrebama države i njenih građana i tu imperativ transparentnosti ne može da bude beskrajan i neograničen. Upravo zbog toga čini mi se da je ovaj tekst Predloga zakona prilično izbalansiran.
Malo smo se bavili komparativnom praksom, koja zaista pokazuje da je stepen ovlašćenja koje službe bezbednosti imaju, kada je u pitanju primena posebnih postupaka i mera u zemljama EU, ali i u regionu, zaista različita. Moram da kažem da smo mi kao država, čini mi se, ispravite me, ako grešim, odabrali najrestriktivniji nivo ovlašćenja vojnih službi, što znači da smo se istovremeno opredelili za najveći mogući stepen poštovanja ljudskih prava zagarantovanih Ustavom i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i ostalih sloboda. Zbog toga zaista smatram da, kao poslanik i kao predsednik odbora, je ovaj zakon kvalitetan. Ne kažem da ga u budućnosti ne možemo unapređivati. Kao što sam rekla, očekujem da to bude do kraja godine i neki novi predlog zakona, ali smatram da treba da ga usvojimo.
Ono što bih dodala, čini mi se da nije pomenuto, a to je da je ovo zakonsko rešenje usaglašeno i da su u njega implementirane određene sugestije koje su dobijene od MUP, BIA, Generalnog inspektora službi, kao i drugih organa državne uprave. To jeste taj dobar balans i zbog toga, dakle, još jednom ponavljam, mislim da ga treba usvojiti.
Samo bih se ukratko osvrnula na neke stvari koje su tokom ove rasprave izrečene, a pre svega se odnosilo na jedno od pitanje, čini mi se moje koleginice iz opozicionih stranaka, da li je parlament ikada govorio o ovoj temi, a da nije zloupotrebljavao ovu temu u politikanske svrhe?
Moram da budem veoma lična, što retko kada činim, ali ću to uraditi zbog interesa javnosti i građana. Dakle, kao predsednik Odbora za kontrolu službi bezbednosti, predstavnik SNS, predsednik moje stranke je ministar odbrane i potpredsednik Vlade i verujte da nikada za svih ovih šest meseci i više nisam dobila nikakvu instrukciju, nikakvu kritiku ili bilo kakvu vrstu intervencije ili uplitanja u način na koji će odbor da radi i funkcioniše. Mislim da je to izvanredno i stojim iza ovoga što sam rekla. Mislim da na taj način pokazujemo, na najbolji mogući način, da je moguće da se radi u duhu parlamentarizma, da mi u samom odboru i kroz saglasnost sa opozicionim strankama zajednički radimo i zaista ne mogu da kažem da bilo ko zloupotrebljava iz ove vlade, iz resornog ministarstva, na bilo koji način, ovu temu.
Volela bih još samo nekoliko stvari iz samog predloga zakona, a govorilo se o terminološkoj usklađenosti. Terminološka usklađenost se jeste dogodila u nekim segmentima, ali nažalost u nekim segmentima, lično sam to primetila i raspitala sam se kod onih koji bolje znaju od mene, postoji uvođenje nekih novih pojmova koji do sada nisu bili, dakle, predlog zakonskih rešenja i normative i koji bi trebali da budu šire eksplicirani, odnosno šire objašnjeni.
Recimo, govori se o industrijskoj bezbednosti i industrijska bezbednost je potpuno nova sintagma, ona ne postoji u prethodnim normativnim rešenjima i čini mi se da bi u tom tekstu budućeg zakona trebalo da bude na pravi način pojašnjena, to je inače jedna od stvari koje takođe EU traži kao jedan od standarda.
Još samo jednu stvar koju bih volela da kažem. Pre svega, ministru odbrane i potpredsedniku Vlade, to je da ovaj Odbor ima zaista i zakonska ovlašćenja i dobru volju i nameru da u budućnosti zajedno sa Vladom učestvuju u kreiranju, iniciranju zakonskih akata i da bi smo u buduće voleli da budemo, dakle, jedan aktivan deo tog procesa.
Čini mi se, da smo se oko toga složili svi u Odboru, dakle, i predstavnici opozicija i pozicije, razgovarali smo o tome sa direktorima službi koji su ovde, takođe prisutni. Čini mi se, da je to način na koji ćemo, zaista ne samo u formalnom smislu, već zaista na pravi način unaprediti i, dakle, reforme u sektoru bezbednosti i ojačati demokratski nadzor, parlamentarni nadzor pre svega, u ovoj važnoj oblasti koja se često mistifikuje, a koja bi zaista trebalo da bude jedan kamen temeljac pravne i sigurne države. S obzirom, na ono što jesu danas, ponavljam, izazovi u Srbiji, pre svega korupcija, kriminal i naravno pretnje terorizmom. Hvala najlepše.

Hvala.
Povređeni su članovi Poslovnika 106, 107, 108. i 109. Član 106. koji kaže gospođo predsedavajuać – da za vreme govora narodnih poslanika ili drugih učesnika u pretresu nije dozvoljeno dobacivanje, odnosno ometanje govornika.
Moram da vam kažem da zaista ne razumem na koji način vi vodite ovu sednicu. Gospodin iz prvog reda poslaničkog kluba DS se onomatopejski izražavao sa A, E, I, O, U kao reakcijom na izlaganje narodnih poslanika. Ja to još nisam čula u Narodnoj skupštini, ako je onomatopeja način na koji ćemo da komentarišemo izjave jedni drugih i to je legitimno, samo onda ćemo to da ubacimo u Poslovnik.
O dvoglavoj i bicefalnoj strukturi, dakle, govore oni koji su doveli Srbiju u položaj da je zaista uvredljivo pominjati šta su radili tokom 12 godina. Neću na to da se osvrćem. Predsednik Republike je za razliku od bivšeg predsednika Republike podneo ostavku na mesto …
(Predsedavajuća: Gospođo Joksimović, molim vas to nije tema…)
Molim vas nemojte da me prekidate. Dakle, nemojte da me prekidate, obrazlažem povredu Poslovnika. Nemojte da me prekidate obrazlažem povredu Poslovnika, tražiću izjašnjenje o vašoj povredi Poslovnika. Tražim izjašnjenje o vašoj povredi Poslovnika.

Gospodine predsedniče, gospodo ministri, hvala što ste ovde kao i uvek poslednjeg četvrtka. To je zaista dobar znak i čini mi se dobra komunikacija Vlade i poslanika.
Dva pitanja koja želim da postavim su zapravo inicirana današnjom sednicom Odbora za kontrolu službi bezbednosti, kojim ja predsedavam, a koja je imala za temu sastanak sa nezavisnim državnim organima, predstavnikom DRI, Poverenikom za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti i Zaštitnikom građana ili Ombudsmanom. Odbor za kontrolu službi bezbednosti je pokazao tu inicijativu da u jednom partnerskom odnosu sa nezavisnim državnim organima, koji jesu nezavisni u svom radu, ali koji su mandat dobili takođe u ovoj skupštini i na istom smo poslu i odgovorni smo isto pred građanima i pred ovim parlamentom. U tom partnerskom odnosu iskazali smo želju za saradnjom i onda sam shvatila nešto što nisam znala i želim da postavim pitanje Vladi.
Sve tri nezavisne državne institucije koje se bave ozbiljnim pitanjima i koje bi trebale da unaprede položaj pre svega građana Srbije imaju jedan za mene neverovatan problem, a to je neadekvatan prostor za rad. Oni se ne žale toliko na budžetska sredstva koja su izdvojena za njihov rad iako su brojne predstavke građana i ozbiljni problemi sa kojima su suočeni i gde pokušavaju da pomognu građanima, ali nisu u stanju da zbog neadekvatnih prostorija za rad čak ni popune dovoljnim brojem ljudi, ljudskih resursa potrebnih za realizaciju njihovih planova koji su, ponavljam, od interesa za građane Srbije.
Prema tome, ako biste bili ljubazni da zamolite poslanike da se suzdrže od pričanja dok poslanik postavlja pitanje. Gospodine predsedniče, vama se obraćam. Zahvaljujem.
Mene interesuje da li postoji bilo kakav plan i mogućnost da Vlada pomogne u tome da se prostorni kapaciteti ovih nezavisnih državnih organa na adekvatan način reše, s obzirom da je sve veći broj građana koji se oslanjaju na rad nezavisnih državnih organa i DRI, i poverenika, i zaštitnika građana. Da bi ove institucije adekvatno odgovorile svojim zadacima i da bi postigle rezultate, one moraju da budu lišene briga o ovakvi tehničkim stvarima.
Drugo pitanje je upućeno ministru Ljajiću i tiče se Pravilnika o tehničkim zahtevima za uređaje i programsku podršku za zakonito presretanje elektronske komunikacije i zadržavanje podataka o elektronskim komunikacijama. Tu postoji veliki problem. Dakle, nadzor nad radom telekomunikacionih operatera je veoma otežan i gotovo onemogućen, s obzirom da ne primenjuju obaveze propisane članom 127. Zakona o elektronskim komunikacijama. To znači da njih niko ne kontroliše i da su upravo oni ti koji mogu nesmetano i nezakonito da presreću komunikaciju građana i da pri tome ne ispunjavaju svoje zakonske obaveze prema državnim organima čime, po mom mišljenju, ugrožavaju nacionalnu bezbednost Republike Srbije i građana.
Dakle, hoću da znam šta se dešava sa ovim pravilnikom. Govorim u svojstvu predsednika Odbora za kontrolu službi bezbednosti. Tu se radi o SBB, koji ima oko 700.000 korisnika, Eunetu, Veratnetu. Dostaviću sve informacije o tome, ukoliko postoji volja da se to pitanje reši. Očekujem da mora da postoji volja da se reši.

Zahvaljujem. Uvaženi potpredsedniče, drage kolege narodni poslanici, zaista sam zadovoljna što danas imamo priliku da učestvujemo u raspravi o ovako važnom zakonu, koji je jedan od najvažnijih sistemskih zakona za našu državu.
Podsetila bih građane Srbije da je SNS i još prošle godine, u februaru mesecu, uputila Predlog izmena i dopuna Zakona o javnim nabavkama, želeći u to vreme da pokažemo da i u trenutku kada je zaista bila velika ekonomska kriza i kada su bila ozbiljna nedostajuća sredstva u državi, moglo nešto da se uradi na tome da se ostvare uštede i da se neka sredstva obezbede. Tadašnja vlast, koja danas kaže da bi podržala zakon, eventualno uz neke ozbiljne izmene i amandmane, nije bila spremna čak ni da razgovara u ovom parlamentu o tim predloženim izmenama i dopunama. Ni na koji način nismo uspeli da dopremo do njih i do svesti koliko je važan ovakav zakon, ne samo za uštede već i za borbu protiv korupcije, uopšte povećanja konkurentnosti i na svaki način relaksiranja tržišnih uslova poslovanja i onoga što može da unapredi privredni ambijent i investicioni ambijent u Srbiji.
Dakle, tada nije postojala volja. Dobro je da smo došli u situaciju da danas politička elita i vladajuća većina hoće, ne samo da razgovara već i da na konkretan način unapredi poslovanje u Srbiji i pre svega na sistemski način i normativni način da se izbori sa korupcijom, posebno kada su u pitanju javne nabavke.
Javne nabavke su važan segment trošenja javnih sredstava. Da bi ste efikasno i uspešno trošili javna sredstva, vi za novac koji dajete, morate da dobijete najbolju moguću vrednost i zato je sistem javnih nabavki toliko značajan.
Moguće uštede, o kojima su svi govorili su projektovane na ozbiljan način, imajući u vidu sve ono što je uzeto u statistici, ne samo iz EU, ali uglavnom iz zemalja EU i dijalog sa Evropskom komisijom, SIGMOM, Tvining partnerima je trajao dugo i zbog toga ovaj zakon je nešto kasnije ušao u proceduru od predviđenog. Zbog ozbiljnih analiza koje su ukazale da uštede korišćenje ovakvih mehanizama, koje su predviđene u Predlogu Zakona o javnim nabavkama, zaista može da donese uštede od skoro 2% BDP. U prevodu, to znači, kao što je većina poslanika i kolega to rekla, oko 600 miliona evra na godišnjem nivou. Kada uzmemo u obzir da bi to bila direktna ušteda, koja bi značila da država ne mora za tih 600 miliona evra da se zadužuje niti kod međunarodnih partnera, niti kod komercijalnih banaka. Kada bismo imali u vidu smanjenje troškova kamate i svega onoga što su troškovi zaduživanja, to je cifra koja bi mogla da se popne na skoro milijardu evra godišnje i to je važna komponenta ovog zakona.
To nije jednina dobra stvar i jedini benefit novog zakona, odnosno Predloga zakona o javnim nabavkama. Druga veoma važna stvar jesu mehanizmi kontrole u postupku javnih nabavki koji na direktan način, u normativnom smislu uređuju i smanjuju mogućnost korupcije u ovim procedurama koje bi trebalo da budu standardizovane, ali koje su u Srbiji veliki problem izvora sistemske korupcije.
Između ostalog, tu je mehanizam za kontrolu primene pregovaračkog postupka bez objavljivanja javnog poziva, mehanizam za sprečavanje sukoba interesa i korupcije u javnim nabavkama. To su mehanizmi koji dosadašnjim zakonom nisu ni na koji način predviđeni. Takođe izdvojila bih i sporazum o integritetu, kojim se sprečava mogućnost dogovora između velikih ponuđača, kao i građanski nadzornik koji bi kontrolisao te velike javne nabavke, koji godišnje u Srbiji ima između 35 i 40 javnih nabavki.
Istovremeno, Zakonom o javnim nabavkama, čini mi se da to nije pomenuto, a veoma je važno, propisani su načini i rokovi za zaključivanje ugovora. Svako ko se bavi ovom temom sigurno zna da se veoma često dešavalo da od momenta donošenja odluke o izboru najpovoljnije ponude, do zaključenja ugovora prođe tri i više meseci, a to su ogromni troškovi, koji idu na teret ponuđača i kompromituju sam proces javne nabavke.
Ono što je takođe važno i što mislim da nije spomenuto, jesu javne nabavke iz oblasti odbrane i bezbednosti. Veoma je važno naglasiti, s obzirom da se radi vrlo često o nabavkama koje imaju oznaku strogo poverljivo, potpuno su netransparentne i nemamo uvid na način na koji se izvode, važno je naglasiti da su sada na prilično dobar način utvrđeni i etablirani neki ključni parametri na osnovu kojih možemo podeliti te javne nabavke u sektoru odbrane i bezbednosti, koji služe za potrebe službe i bezbednosti same vojske i koji se definišu kao one klasične nabavke, kao nešto što je deo tekuće opreme, neki delovi vojne opreme koji mogu da budu zaštićeni delimično i vrlo jasno definisano šta su to nabavke koje zaista imaju oznaku poverljivosti i koje mogu da budu izuzete od primene ovog zakona.
Znamo da je to važno, s obzirom da su neke od najvećih afera bile upravo afere "Satelit" i "Pancir" u prošlosti. Da bismo to sprečili, svakako da je značajno uspostaviti makar elementarnu kategorizaciju poverljivih nabavki. Takođe je veoma važno pitati da li i koliko se nabavke u oblasti odbrane i bezbednosti, dakle, za potrebe bezbednosnih službi, vojske itd, finansiraju iz javnih sredstava, onih sredstava koje kontroliše država, a koliko iz budžetskih sredstava koja su namenjena za tu vrstu nabavki.
Mogu da kažem da ćemo i kao odbor, pošto govorimo o civilnoj kontroli službi bezbednosti i sistema bezbednosti i odbrane u Srbiji, i kao Odbor za kontrolu službi bezbednosti svakako sarađivati u budućnosti sa DRI, koja bi trebalo da ima interes da kontroliše ovu vrstu nabavki u sistemu odbrane i službama bezbednosti. To će biti, između ostalog, i tema jednog od sastanaka, mislim da ćemo sutra na sednici Odbora razgovarati o tome na koji način će DRI moći da pomogne parlamentu da imamo tu vrstu informacija o zakonitosti trošenja i uopšte javnih nabavki iz ovog važnog segmenta.
Takođe, još samo nekoliko stvari koje, čini mi se, nisu dovoljno pomenute, mada su zaista kolege prilično detaljno obrađivale Predlog zakona. Radi se o delimičnoj centralizaciji. Ta delimična centralizacija znači da zapravo državni organi ne nabavljaju pojedinačno i odvojeno neka dobra, usluge itd, koje se stalno ponavljaju, jer to u priličnoj meri ukrupnjava troškove, a svakako da je interes da ih snizimo. Govorimo, pre svega, da još jednom naglasim, o organima državne uprave. To je važno da građani znaju. Tu mogu da se ostvare veoma značajne uštede.
Treća stvar koja je važna i na koju treba ukazati jeste pitanje konkurencije, koje se na bolji način uređuje ovakvim predlogom zakona. Našla sam podatak da je od 2003. godine konstantan pad broja ponuđača na javnim nabavkama. Godine 2003. je bio 8,5 u proseku, a 2010. godine je 3,5. To je drastičan pad broja ponuđača na javnim nabavkama, odnosno u procesu javnih nabavki, a u EU je taj prosek 5,4.
Dakle, uzrok nije samo ekonomska kriza, uzrok nije samo ta nedovoljna transparentnost i neizvesnost naplate potraživanja, što je takođe veoma veliki problem u Srbiji, pa se mala i srednja preduzeća veoma često pojavljuju samo kao podizvođači velikih kompanija i time se smanjuje broj ponuđača, odnosno smanjuje se konkurencija, a istovremeno se povećava i sama cena. Tu su i dogovori ponuđača, kao i visoki troškovi postupka. To je takođe stvar koja može ovim predlogom zakona na bolji način da se uredi i mehanizmi koji za to postoje su, čini mi se, veoma dobri. Naravno, praksa će pokazati i uvek je praksa ta koja pokaže koliko je zakon dobar, ali praksa zavisi od političke volje, a politička volja u ovom trenutku svakako u ovoj vlasti postoji.
Očekujem da će od aprila meseca, kada budu počeli da se vide realni rezultati ovog zakona, da se primenjuje zakon, s obzirom da će do tada komisija, kadrovi u Komisiji za zaštitu ponuđača, kao i u Upravi za javne nabavke morati da se izaberu i to moraju svakako da budu najstručniji, najodgovorniji i najozbiljniji ljudi. To je takođe veoma važno naglasiti.
Samo bih se vratila na još jedno pitanje, a to je – koliko uopšte košta postupak javnih nabavki i koliko su one efikasne? U EU, to je takođe podatak koji možemo da nađemo, 1,4% sredstava namenjenih za nabavke jeste cena koštanja postupka javne nabavke. Ne znam kako je to u Srbiji, ali svakako da su troškovi postupka javne nabavke takođe visoki i takođe, kao što sam prethodno obrazložila, smanjuju konkurenciju, a povećavaju cenu. Jedini način, koliko sam razumela, a nisam ekonomista, da predviđa ovaj zakon, jeste zapravo ukrupnjavanje nabavki na izvestan način, delimična centralizacija, koja neće omogućiti ponuđače i neće sprečiti manje i srednje ponuđače da učestvuju u samom postupku, ali i da je jako važno angažovati stručne, sposobne ljude, koji će da budu u komisiji i članovi Komisije za javne nabavke. Verujem da bi bilo veoma produktivno nagraditi sve članove Komisije koji izvedu javnu nabavku koja je donela konkretnu uštedu nekom državnom organu, javnom preduzeću ili bilo kome ko troši naša sredstva, sredstva građana, budžetska sredstva.
To su stvari koje su poznate svima, koje su prilično jasne, zbog čega je važno diskutovati o tome. Da li će neka opoziciona stranka glasati za Predlog zakona o javnim nabavkama ukoliko se usvoje njihovi amandmani? To smatram prilično politički neodgovorno, naravno, to je legitiman način i treba podneti amandmane. Verujem da će svaki amandman koji ima smisla i koji će unaprediti mogućnost da se ovaj zakon primeni u praksi i donese konkretne benefite našoj državi biti usvojen od strane vladajuće većine i svih nas u parlamentu, ali uslovljavati i na taj način ograničavati suštinu i važnost ovakvog zakona, mislim da je politički neodgovorno i mislim da je politikantski. Sigurno ne pokazuje dobru volju da se stvari na institucionalan način urede.
Zakon može i da se dorađuje, ali ovaj zakon je u mnogo čemu bolji od prethodnog. Ovaj zakon u mnogo čemu otvara ono o čemu se svi u Srbiji danas, čini mi se, iz opozicije bune, a to je da nema sistemskog načina borbe protiv korupcije. Ja ne vidim bolji sistemski način od Predloga zakona o javnim nabavkama, za početak, a onda, zaista i ne verujem da ima potrebe da diskutujemo, možda eventualno o nekim dodacima koji mogu da ga unaprede.
Ponavljam, verujem da će ova većina u Skupštini usvojiti svaki amandman koji zaista suštinski unapređuje postupak javnih nabavki i doprinosi jednom normativnom uređenju javnih nabavki i institucionalnom sprečavanju borbe protiv korupcije i kriminala. Hvala.

Gospodine predsedniče, poštovani ministre, gosti koji su došli iz Ministarstva odbrane i MUP, veoma mi je zanimljivo da sam došla u situaciju da ne moram ja da hvalim i da pišem panigirike ministru, pošto su to svi predstavnici i opozicije i pozicije uradili, i to je dobro i to pokazuje da radite dobro, da radite svoj posao na pravi način, što svakako pozdravljamo.
Ono što sam htela da kažem i zaista ću se truditi da skratim pošto je dosta stvari pomenuto, jesu neki aspekti koji nisu u dovoljnoj meri pomenuti kada su u pitanju i mirovne misije i sporazumi, a i sporazum o uzajamnoj zaštiti tajnih podataka, koji, koliko sam videla, niko do sada nije pomenuo.
Što se tiče mirovnih misija, zaista mislim da je jako dobro da se kontinuitet u ovom pravcu nastavi, da ne bi došlo do posledica na međunarodnom planu koje ne mogu da budu male. To je ono što je ova Vlada i proklamovala, tu vrstu kontinuiteta i stvaranja kredibilnih partnera je važno i u ovom segmentu.
Sva finansijska sredstva, koliko sam razumela, obezbeđena su kroz budžet Ministarstva odbrane. Moje lično mišljenje je da budžet Ministarstva odbrane treba da bude i veći u budućnosti, jer ulaganje u bezbednost, koja je nedeljiva kategorija, nije samo nekakav trošak, na protiv, to je ulaganje u pouzdanje, da onog trenutka kada se nešto loše desi, a nažalost, uvek može loše da se desi, nemamo ni kantopski večni mir, nemamo ni savršenu situaciju ekološku, nemamo ni nepostojanje terorizma, dakle, sve su to realne opasnosti. Prema tome, to je ulaganje u pouzdanje, da onog trenutka kada se nešto loše desi, građani mogu da očekuju pravu intervenciju, mogu da očekuju da će njihova bezbednost biti na najbolji mogući način zaštićena.
Što se tiče samih mirovnih misija, sve mirovne operacije u kojima se angažuju pripadnici Vojske Srbije, utemeljene su, a niko nije pomenuo, zakonskim odredbama, pre svega, u Zakonu o Vojsci Srbije, a i Zakonu o učešću Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama van granica Republike Srbije, ali, koliko sam razumela, i strategijskim opredeljenjima Republike Srbije da se pripadnici snaga odbrane angažuju na zadacima očuvanja mira. Na osnovu predloga UN, ove godine smo čuli da je to započeto i vezan za EU u okviru zajedničke bezbednosne i odbrambene politike.
Ta vrsta diskusije koja se ovde povela o tome, da li ona na bilo koji način ugrožava našu proklamovanu vojnu neutralnost, mislim da je zaista besmisleno u situaciji u kojoj je Srbija danas i situaciji u kojoj mi kao mala država sa ograničenim kapacitetima, bi trebalo da imamo ne samo stalne partnere, jer nam stalni partneri i strateški partneri često mogu da budu uzurpatori, nego da imamo "šifting patern" taj obrazac, promenljivi obrazac savezništava koji nama treba da donese ono što je najbolje.
Prema tome, nismo ni protiv EU, ni protiv šangajske organizacije za saradnju. Malo nam je dalje šangajska organizacija za saradnju, ali bilo kakva vrsta učešća i aktivnog pristupa Srbije, ne vidim da bilo kome može da škodi i ne vidim dovoljno dobru argumentaciju za to.
Što se tiče misija, samo bih napomenula još dve konkretne stvari. Ministar je zaista o tome govorio, da na Kipru Vojska Srbije učestvuje u sastavu mađarsko-slovačkog kontingenta i u tom smislu je još jedan razlog važan zašto je bitan sporazum o zaštiti tajnih podataka sa Slovačkom Republikom.
Što se tiče misije u Libanu, do sada je angažovano, koliko sam videla, zapravo je povećano učešće štabnih oficira. Tu sam se raspitala, da ne budem preveliki stručnjak, nego sam se raspitala, koliko je važno da bezbednosna situacija bude pravilnije procenjena, da pravilnije bude procenjen rizik, koliko je zapravo važno učešće štabnih oficira iz komandnih struktura u ovim misijama, posebno u Libanu i Kongu, koje su bezbednosno najupitnije, odnosno postoji mogućnost eskalacije i nadamo se da do toga neće doći u skorijoj budućnosti. Po prvi put u okviru tog štabnog elementa u Libanu, to sam se raspitala, imamo i nacionalno obaveštajnu ćeliju, koja učestvuje u bezbednosno-obaveštajnoj proceni u zoni operacije, što znači da naše starešine, kao što sam pomenula, mogu da stiču izuzetno iskustvo u proceni rizika. Mislim da je to veoma značajno.
Ono što takođe niko nije pomenuo je da Srbija danas nema realne kapacitete da učestvuje samostalno sa celim kontigentom. Zbog toga se uključuju ili pripadnici ili jedinice različitog ranga u kontigente drugih zemalja. Samostalno učešće, naravno, iziskuje dodatna finansijska sredstva, od transporta do kompletne logističke podrške u zoni i treba imati u vidu, kada se šalje jedna jedinica, istovremeno se zbog principa rotacije, pripremaju još dve jedinice istog ranga, koje moraju na potpuno isti način da budu obučene i opremljene kao angažovana jedinica.
To su stvari koje možda nisu toliko značajne za građane, ali ipak treba da znamo da su to razlozi zbog kojih je jako važno da naše jedinice učestvuju u mirovnim operacijama, ali isto tako da znamo da ovakvim ograničenim učešćima u kontigentima drugih zemalja, poštujemo i naše finansijske mogućnosti u onoj meri u kojoj je to danas u Srbiji zaista realno.
Sa druge strane, što se tiče tri sporazuma i potvrđivanja jednog memoranduma o sporazumevanju, koji se odnosi na Republiku Indoneziju, tu nemam šta posebno da kažem. Ministar je odlično primetio ono što sam htela da kažem, kako su to četiri kontinenta i tri možda najveće države na tim kontinentima, kada kažem najveće, mislim ,pre svega, kao tržišta koja mogu da budu zanimljiva za našu namensku industriju. Koliko znam, sporazum sa Indonezijom je značajan iz razloga što je delegacija Ministarstva odbrane Indonezije boravila i obišla kapacitete namenske industrije u našoj zemlji. U tom smislu, već postoje ozbiljni koraci koji bi trebalo da se finalizuju potpisivanjem nekog budućeg sporazuma. Naravno, ostali sporazumi predstavljaju potvrđivanje tih sporazuma, čime se stvaraju uslovi za proširivanje ne samo vojno-ekonomske, tehničke i saradnje u medicinskoj oblasti.
Još jednu stvar koju bih volela da napomenem, a čini mi se da takođe nije naglašena, jeste značaj ovih sporazuma u domenu razvoja ekonomske vojne diplomatije.
Inače, danas u svetu i u teoriji i u praksi ekonomska diplomatija jeste vozač svih mreža diplomatskih predstavništava. Svuda u svetu ekonomija je vozač, a u ovom slučaju imamo mogućnost da čini mi se u dosta država otvorimo vojna izaslanstva. Da li to ide kroz VBA? Da li to ide kroz Upravu za međunarodnu saradnju? Nisam sigurna, ali svakako da ta tendencija postoji i svakako da bi trebalo poraditi na tome, jer kao što sam rekla, to nije trošak. To je ulaganje u budućnost, u ovom smislu i bezbednost, a bogami i značajne ekonomske benefite i svakako da zbog toga su ovi sporazumi izuzetno značajni.
Još nekoliko rečenica bih u pogledu ovog sporazuma sa Vladom Slovačke Republike o uzajamnoj zaštiti tajnih podataka i prosto mislim da je važno da se zna zbog čega se to radi sada, s obzirom da je ministar pomenuo da je ovo jedan od prvih bilateralnih ugovora opšteg tipa. To je praksa koja je veoma prisutna u regionu. To je nešto što ima jednu hiperprodukciju u regionu, ali nema bez razloga hiperprodukciju. To je veoma važno iz razloga što strategijom o nacionalnoj bezbednosti Republike Srbije su definisana osnovna opredeljenja politike nacionalne bezbednosti kao deo ukupne državne politike. To znači da bezbednost jeste nedeljiva, da mi delimo bezbednost i sa regionom i sa Evropom, a u tom smislu je i donet Zakon o potvrđivanju Sporazuma između Vlade RS i Organizacije severno-atlantskog pakta o bezbednosti informacija i kodeksa o postupanju, kao i Zakona o potvrđivanju Sporazuma između Srbije i EU o bezbednosnim procedurama za razmenu i zaštitu tajnih podataka. Potvrđivanje Sporazuma o uzajamnoj zaštiti tajnih podataka omogućiće primenu sporazuma u drugim oblastima. Zato je važna ova uzajamna zaštita tajnih podataka, a to je saradnja u oblasti odbrane unutrašnjih poslova i pravosuđa i time će se zapravo omogućiti delotvorna saradnja državnih organa koji su usmereni na očuvanje i unapređenje nacionalne bezbednosti.
Prilično je nemoguće obezbediti međunarodnu bilateralnu i multilateralnu saradnju na polju zaštite nacionalne bezbednosti bez uzajamne zaštite javnih podataka. Volela bih da naglasim jednu stvar, da se zaista lično nadam da će u budućnosti Ministarstvo pravde i državne uprave pre svega uložiti napore na primeni zakona, ali i donošenju podzakonskih akata koji i te kako nedostaju, a kojima se propisuje zaštita nacionalnih podataka, s obzirom da je moje lično mišljenje da je ova problematika u nekom prethodnom periodu bila u potpunosti zanemarena.
Što se tiče Slovačke Republike takođe bih pomenula, takođe sam se raspitala, da je u prethodnom periodu bio potpisan i u ovoj skupštini potvrđen Sporazum o saradnji i uzajamnoj pomoći u vanrednim situacijama, o kojima smo ovde takođe govorili. Time je ugovor još značajniji i ima svoju težinu, s obzirom da će ovde moći da dođe do angažovanja elemenata sistema bezbednosti u vanrednim situacijama, upravljanju krizama, zaštiti životne sredine, ali i multinacionalnih operacija i borbi protiv organizovanog kriminala, i ilegalne migracije ili trgovine ljudima. Dakle, svega onoga što nikako ne može i ne treba da bude sporno za Srbiju u odnosu na njene bezbednosne izazove, u odnosu na potrebe i čuvanja, ne samo konzumiranja bezbednosti, kako se kaže u teoriji, nego i produkovanja bezbednosti.
Da bismo bili stabilan regionalni partner moramo da proizvodimo bezbednost, da učestvujemo na onaj način koji je standardizovan u svetu i apsolutno smatram da ovakvi predlozi zakona koji su danas na dnevnom redu, i koje je ministar u najboljem smislu obrazložio i kolege iz ministarstava, očekujem da i oni mogu nešto da kažu, ako ima nešto što nismo čuli, a što je možda značajno, ispred SNS svakako izražavam nadu da će ovo u punoj meri biti prihvaćeno u Narodnoj skupštini RS. Hvala.

Reklamiram povredu član 103, alineja 4, koji ste vi gospođo predsedavajuće prekršili, s obzirom da on navodi da je narodni poslanik dužan da navede koji je član ovog poslovnika povređen, postupanjem predsednika i da obrazloži u čemu se sastoji ta povreda.
Svi oni koji su se javili su obrazlagali zbog čega je korišćenje reči poglavnik i raznih drugih termina koji su ovde korišćeni od strane predsednika poslaničke grupe LDP, zbog čega to predstavlja povredu Poslovnika i dopuštanje da se takva terminologija upotrebljava. Zbog toga je gospodin Rističević, mogu da kažem i za bilo kog drugog poslanika iz bilo koje druge poslaničke grupe, potpuno u pravu i ima pravo da obrazloži zašto to predstavlja kršenje Poslovnika. To je vaše kršenje Poslovnika, gospođo predsedavajuća.
Vi dozvoljavate da se takvi termini, koji narušavaju ugled i dostojanstvo ove Narodne skupštine i narodnih poslanika, koriste. Ne možete im oduzimati reč dok oni obrazlažu zbog čega je to kršenje Poslovnika. Smatram da je skandalozno ovo što se danas dešava u Skupštini. Nisam očekivala ovakvu retoriku, a nisam ni očekivala da ćete to dozvoliti. Apelujem na sve narodne poslanike da se suzdrže od ovakvih nepriličnih i degutantnih, za građane Srbije, komentara. Ovo se odnosi na sve građane Srbije jer mi predstavljamo njih. Molim vas da nastavite da vodite sednicu na način na koji vas to obavezuje Poslovnik i funkcija prvog ili drugog među jednakima, kako god. Hvala.

Hvala.
Ukazujem na povredu Poslovnika, član 103. To je stav 4, s obzirom da je narodni poslanik dužan da navede koji član ovog poslovnika je povređen postupanjem predsednika Narodne skupštine i da obrazloži u čemu se sastoji ta povreda. Gospođa Kolundžija je pre dva javljanja rekla da je povređen član 8. Veoma dobro sam čula. Član 8. je način izbora predsednika Narodne skupštine. Ako ćemo da idemo u proceduralnu opstrukciju, mislim da to ni na koji način ne bi trebalo da bude interes u ovoj sali, a posebno ne kada se radi o ovako važnim zakonima. Možemo da teramo tako do kraja. Htela sam ovom povredom da ukažem na koji način mi možemo ovde da raspravljamo, da gubimo vreme, da zamajavamo ljude bespotrebnim pričama i zbog toga sam ukazala. Nadam se da ćete nastaviti da vodite sednicu na jedan primeren način, primeren onome o čemu danas treba da raspravljamo. Hvala.

Hvala.
Zaista sam skandalizovana kršenjem člana 109. od strane potpredsednika parlamenta, kada ste izrekli opomenu narodnom poslaniku uz obrazloženje da je govorio o temi koja nije na dnevnom redu, iako ste ga prethodno upozorili.
Moram onda da vas upozorim da ubuduće čitate predloge zakona koji su na dnevnom redu. Time biste na najlepši način obavljali svoju funkciju i ne bismo dolazili u ovako neprilične situacije. Dakle, Predlog zakona o upravljanju migracijama, između ostalog, u članu 8. definiše nadležnost Komesarijata koji se, između ostalog, odnosi i na, a ja ću zbog građana koji možda nisu do kraja upoznati sa Predlogom zakona, da pročitam, imam nešto manje od dva minuta, da između ostalog obavlja poslove za potrebe Komisije za nestala lica, koju obrazuje Vlada i vodi jedinstvenu evidenciju nestalih lica u oružanim sukobima i u vezi sa oružanim sukobima na prostoru bivše SFRJ od 1991. do 1995. godine i AP Kosovo i Metohija od 1998. do 2000. godine, vodi evidenciju o eshumiranim identifikovanim i neidentifikovanim posmrtnim ostacima iz pojedinačnih i masovnih grobnica, izdaje potvrde o činjenicama o kojima vodi službene evidencije, vrši isplatu troškova eshumacije itd. Mogla bih da pročitam i da utrošim svoja dva minuta na ovo.
Prema tome, gospodin Atlagić je govorio u skladu sa onim što jeste predmet ovog predloga zakona. Zaista smatram da ste vi prekršili Poslovnik član 109. i da ste neutemeljeno izrekli opomenu narodnom poslaniku. Hvala.

Uvaženi predsedniče, kolege poslanici, ja ću veoma kratko o Predlogu zakona o upravljanju migracijama. Ono što je važno za naše građane da znaju, jeste kako se koncipira migraciona politika u Srbiji i koja su to pitanja koja su od značaja za koncipiranje migracione politike. To su, pre svega, nerešena pitanja spoljnih migracija, to je odlazak visoko-obrazovnih kadrova, obaveze, osnove ugovore o readmisiji, problemi povratnika i poštovanje međunarodnih standarda.
To su stvari od velikog značaja za budućnost države i posebno za budućnost evropskih integracija, što je takođe prenebregnuto u jednom delu rasprave naglasiti, a nedavno smo ponovo imali problematizaciju pitanja viznog režima, upravo zbog nekih spornih nerešenih pitanja iz oblasti migracione politike.
Ova pitanja upravljanja migracijama jeste jedan dugoročni problem. Pitanje migracija je neodvojivo od onoga što jeste pojam reintegracija, jer reintegracija onih koji su po osnovu sporazuma o readmisiji vraćeni, koji nisu postali tamo gde su otišli funkcionalni delovi zajednice, postavlja se kao ključno pitanje, kako ćemo onda od njih napraviti funkcionalne članove zajednice u našoj zemlji. To je valjda osnovno pitanje, jer se ne radi o nekim apstraktnim kategorijama, radi se o ljudima koji su naši bivši ili budući sugrađani i komšije sa kojima treba da živimo na najbolji mogući način i oni koji treba da se uključe u zajednicu na najbolji mogući način.
Zbog toga je jako važno naglasiti da su ona pitanja koja muče sve ove kategorije koje potpadaju pod probleme gde je obuhvaćeno upravljanje migracijama, jesu smeštaj i nezaposlenost, jeste nastavak obrazovanja, ukoliko je to obrazovanje negde i započeto i jeste pristup zdravstvenim i socijalnim uslugama.
Naravno, tu je neodvojivo pitanje humanitarne pomoći i onoga što mi kao društvo možemo solidarnošću da pomognemo da ljudi zaista budu uključeni kao funkcionalni delovi našeg društva.
Što se tiče tehničkih elemenata u samom Predlogu zakona, jednog objedinjavanja poslova u okviru Komesarijata, to čini mi se nije loše rešenje, to je rešenje koje treba i traži jaku logističku i interresornu podršku, s obzirom da bi tu trebalo da se uključi i Ministarstvo kulture i informisanja, i Ministarstvo zdravlja, Ministarstvo prosvete, MUP, Ministarstvo rada, zbog toga što su ova resorna ministarstva zadužena za sva ona pitanja koja zaista opterećuju populaciju koja se tretira ovim predlogom zakona.
Zato bih volela da samo ukažem na jednu malu nepreciznost u Predlogu zakona, a možda i nije nepreciznost, dosta je široko postavljen član 14. koji kaže između ostalog da je način uključivanja u društveni, kulturni i privredni život lica iz stava 1. ovog člana, da uređuje Vlada, na predlog Komesarijata.
Komesarijat bi zaista trebalo da ima u vidu koliko su veliki problemi sa kojima ćemo se suočavati i mi kao Vlada i zakonodavno telo, a sa druge strane ljudi koji će biti tretirani ovakvim predlogom zakona.
Takođe bih volela da naglasim jednu temu koja se ovde ceo dan provlačila kroz parlament, o tome kako je ovo samo neki tehnički zakon, koji ima tehnički karakter i kako on ne rešava ništa važno.
Zaista smatram da je u pitanju krovni zakon koji nastavlja ono što je Srbija do sada već uradila u zakonodavnoj regulativi na tom polju, pa ću ja samo ukratko pomenuti da je to Zakon o ulasku i boravku stranaca iz 2008. godine, Zakon o azilu iz 2007. godine, Zakon o zaštiti državnih granica iz 2008. godine, Zakon o identifikaciji dokumenata iz 2008. godine, Zakon o državljanstvu iz 2004. godine, itd.
Dakle, mi smo na tragu onoga, ova vlada je na tragu onoga što je već uspostavljeno kao jedna zakonodavna regulativa u ovoj oblasti, doneli jedan krovni zakon koji će naravno na jedan sveobuhvatan način tretirati problem upravljanja migracija.
Što se tiče kritika o tome da za 100 dana prethodna Vlada nije pokazala mnogo zakonodavne inicijative, odnosno da nismo usvojili mnogo zakona, zaista moram da se osvrnem, s obzirom da se i ovde radi o jednom važnom predlogu zakona, na činjenicu da hiperprodukcija zakona ne znači suštinski napredak društva, ukoliko se ti zakoni ne primenjuju i ukoliko nismo u stanju da formiramo institucije koje će na pravi način, i ne samo institucije nego i političku volju, koja će na pravi način da sprovodi ono što jesu zapravo glavne intencije i namere predlagača zakona.
Prema tome, nikako se neću složiti da Vlada nije, da nema zakonodavnu inicijativu. Naprotiv, nekoliko veoma važnih sistemskih zakona je ne samo u proceduri, nego je već usvojeno. Do kraja godina se planira još, tako da mislim da ova vrsta nekonstruktivne, zaista, kritike opozicije, ne vodi ničemu osim da problematizujemo stvari koje ne bi trebalo problematizovati. Biće nam drago ukoliko opozicija da amandmane koji će na zaista neki suštinski način unaprediti ovaj zakon i svakako da ćemo biti raspoloženi da o tome razgovaramo.
Mogu samo da zaključim da će SNS, poslanička grupa SNS u svakom slučaju u Danu za glasanje glasati za predloženi zakon. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući i poštovane kolege narodni poslanici, meni je jako žao što sada ovde nisu predstavnici DS koji su me u prepodnevnim časovima na ovoj sednici zaista razoružali upornošću da opstrukcijom rada parlamenta brane nešto što zaista je neodbranjivo.
Šta je neodbranjivo? Ne radi se uopšte o tome da bilo ko u ovoj sali i bilo ko od poslanika vladajuće koalicije, govori ispred SNS, je imao nameru ili bilo kakvu skrivenu želju da implicira krivicu poslaniku, našem kolegi Oliveru Duliću, ali istovremeno ne zaboravite bivšem ministru u prethodnoj Vladi. To uopšte nije bila tema. Tema je bila da na zahtev Tužilaštva ovaj parlament radi ono što je u opisu našeg posla, da olakšavamo rad pravosudnih organa, da tražimo istinu i pravdu, kako je moj kolega Stojmirović zaista lepo citirao, čak i ono kada se zaklinjemo, kada stupamo na ovu funkciju imamo obavezu da branimo i olakšavamo javnosti dostupnost istine i pravde. To je funkcija ovog parlamenta, sve drugo su političke špekulacije i politička imputiranja neke navodno političke hajke, kroz neke navodno naše medije. Zaista ne znam u Srbiji koji su to mediji koji su u vlasništvu bilo koga osim Dragana Đilasa, Miškovića i još nekih ljudi koje neću da pomenem, a nemam čak problem ni da pomenem, nego prosto nisam sigurna u sve to, pa neću na taj način da spekulišem.
S druge strane, danas je veoma sumoran dan u republičkom parlamentu iz više razloga. Kada sam dolazila na ovu sednicu uopšte nisam očekivala da će se rasprava voditi, mislila sam da ćemo mi otprilike za sat, sat i po vremena da uradimo ono što je bio naš posao, a to je da oduzmemo, po zahtevu Tužilaštva, mandat jednom od naših kolega narodnih poslanika koji je, dakle, osumnjičen za zloupotrebu službenog položaja.
To su veoma teške sumnje i veoma ozbiljne sumnje, naravno koje će biti dokazane u postupku u istrazi koja bude povedena. On se zaista pozvao inicijalno na svoj poslanički imunitet i naša je bila obaveza da ga tog imuniteta rešimo, ja bar tako mislim. Jer, pre svega, tako doživljavam svoju političku funkciju i svoju poslaničku funkciju, jer bi me zaista bilo sramota da se pozovem čak i u gradskom prevozu, da me neko zaustavi, da nemam "Bus Plus", pa bi me bilo sramota da kažem – da, ja sam narodni poslanik, imam poslaničku legitimaciju. Ne znam zaista odakle ovakva vrsta od strane kolega iz DS spremnosti da urušavaju elementarne postulate, dakle, parlamentarne demokratije i onoga što mi kao poslanici moramo da radimo. To je prvi deo stvari koji me zaista zabrinuo.
Poražavajuće je da mi to danas u parlamentu Srbije treba da raspravljamo o tome da je jedan bivši ministar, visoki funkcioner bivše vlade i sadašnji kolega narodni poslanik svojim činjenjem, nečinjenjem, to će se već videti, uopšte došao u situaciju da bude na ovaj način javno prokazan, naravno videćemo na koji način će on dalje da postupa.
Dakle, kako će taj postupak dalje teći i zaista nemam nameru da prejudiciram ničiju ni krivicu, ni nevinost, ali ovo je zaista poražavajuće, to pokazuje stanje u političkom životu Srbije.
Sa druge strane, ono što su poslanici DS jutros radili, a to je zapravo bila takva opstrukcija rada parlamenta, a indirektno i rada pravosudnih organa zloupotrebljavajući parlamentarnu proceduru. Zloupotreba procedure, a procedura je inače jedan u savremenoj demokratiji, osnova demokratije, a zloupotreba procedure zaista dođe kao jedna vrsta, znate anomaličnog embriona demokratije. I kada se uspešno zloupotrebljava onda zaista parlamentarizam gubi svoj smisao.
Ja to nisam mogla da razumem jutros, nisam se javljala po Poslovniku, i ako je bilo puno razloga za to, jer nisam želela da učestvujem na taj način u opstrukciji pravosudnih organa i onoga što je u interesu najšire javnosti, a to je interes i dostizanje istine i pravde.
Samo još jednu stvar koju ne mogu da razumem, ako se neko pozove na poslanički imunitet, a pri tom su u pitanju veoma teške sumnje, indicije, neću da kažem optužbe, jer još nije stiglo do toga, onda se zaista postavlja pitanje, na koji način mi devalviramo institut ličnog primera u politici u javnom životu. Lični primer je nešto što mora da nas rukovodi, mi smo nosioci javnih funkcija, oči građana Srbije su uprte u nas. Kako se mi ponašamo, tako će građani očekivati da se država prema njima ponaša.
Zbog toga ću apsolutno glasati za oduzimanje imuniteta poslaniku Duliću i naravno, sa neke strane očekujem da će on u nekom fer i pravednom postupku da dokaže svoju nevinost, to je loše pravnički rečeno da neće sigurno dokazivati svoju nevinost, ali svakako da će pokazati da li je odgovoran za ono što mu se stavlja na teret ili nije. Hvala.

Hvala.
Dakle, povredu Poslovnika reklamiram s obzirom da se ovde radi o konsekventnoj povredi Poslovnika u izlaganju prethodnog narodnog poslanika. To ne bi bio veliki problem da se ne radi o činjenici da na ovaj način mi obmanjujemo građane Srbije o čemu se ovde radi. Ni jednom rečju u predloženim zakonima se ne govori, odnosno međudržavnim ugovorima ili memorandumom, dakle da ne definišemo u kom sve kontekstu govorimo o ovim sporazumima, o PFP, ni o zajedničkoj evropskoj bezbednosnoj spoljnoj politici, ni o NATO.
Dakle, ni na koji način predloženi zakoni za potvrđivanje u ovom parlamentu ne tangiraju interese Srbije ili povređuju interese Srbije kao vojno neutralne zemlje, onako kako je definisana Rezolucijom ovog parlamenta. Vi ste svojom diskusijom, odnosno narodni poslanik, da se ne bih lično obraćala, zapravo doveli u situaciju, ne mislim iz zle namere, ali prosto osećam odgovornost da to kažem, javnost ste obmanuli da mi ovde govorimo o NATO operacijama. Ne, ovde se radi o misijama u UN. O sporazumu koji je pri tom definisan tako da u svakom trenutku sporazum može, ukoliko jedna strana oceni da nema više potrebe za učešće u mirovnim misijama, da povuče.
Razumem opsesiju DSS NATO i uopšte nemam problem sa tim, delimično imam i nekih sličnih stavova, ali prosto ako smo na jednoj temi dnevnog reda, onda vas molim da ne obmanjujemo građane koje ovo prate, ako još uvek prate. Hvala.