Uvaženi predsedavajući, poštovani ministri, kolege poslanici, danas imamo na dnevnom redu Predlog budžeta za 2014. godinu kao nastavak praktično reformskog puta koji smo započeli sa donošenjem seta zakona koji se odnosio na mere ekonomske politike Srbije. Taj reformski put suštinski pokazuje da na tom putu imamo jako puno problema.
Ono što treba na neki način podržati u smislu predloga koje je Vlada i ministri koji su dali je upravo taj da su predlozi zakona napravljeni na taj jedan realan način gde se jednostavno na potpuno transparentan i istinit način dala slika Srbije posle 12 godina, o tome koliko smo dužni, koliko smo siromašni i koliko suštinski imamo potencijala da izađemo iz određene krize.
Kada pričamo o različitim vrstama scenarija tipa, grčki scenario, portugalski scenario, španski scenario, mislim da se Srbija jednostavno nalazi u jednom regionu gde takvi scenariji nisu mogući, ali ono u čemu mi možemo da se nađemo u određenoj situaciji to je jako teška socijalna situacija u kojoj jednostavno možemo bez kontrole da na neki način svi politički subjekti učestvuju u vršenju vlasti. Onda jednostavno kada dođete u tu situaciju, građanima Srbije potpuno je nepotrebno saznanje koja politička stranka je dovela do toga da se nađete u tako teškoj ekonomskoj situaciji. A treba reći, da poslednjih deset do dvanaest godina jednostavno mnoge stvari su se gurale pod tepih. Treba reći da od 2008. godine su mnoge bankarske garancije davane u ovoj skupštini, u ovom parlamentu, gde praktično SNS nije ni postojala, nije ni učestvovala u takvom procesu. Tu treba uvek i naglasiti. Sada je uzela odgovornost i kao glavni stožer u Vladi Srbije krajnje odgovorna za ono što će se dešavati i ono što se dešava sad.
Zbog čega ovo govorimo? Pa zbog toga što Vlada Srbije je preuzela jednu veliku političku odgovornost za mnoge procese koje često zaboravljamo kada pričamo o budžetu Srbije, a to je rešavanje Briselskog sporazuma, odnosno odnosa Beograda i Prištine, a samim tim imamo i početak pregovora sa EU, odnosno primenu SSP sporazuma pridruživanja EU.
Oba ta sporazuma i međunarodne obaveze nešto koštaju ovu državu i te takve suštinske reforme traže da predvidite i određena sredstva u budžetu. Ne samo u tom organizacionom smislu, koje treba menjati, nego i u ovom smislu da je, recimo, za Kosovo i Metohiju predviđen budžet oko 4,8 milijardi dinara za sledeću godinu, a da primenom trgovinskog sporazuma od 1. januara 2014. godine gubimo stavku u budžetu koja iznosi oko 300 miliona evra.
Samim tim, uzimajući u obzir ove činjenice, krenuli smo u reformu, kao država, javnog sektora, prvo konstatujući koliki je taj broj zaposlenih. Onda smo krenuli u reformu toga da se suočimo sa istinom koliko suštinski dugujemo za javna preduzeća, pa smo videli da, recimo, eto, kada je u pitanju „Srbijagas“ imamo deo dugovanja prema bankama, a imamo onaj deo dugovanja koji je država dala u vidu garancija.
Taj dug je jako veliki. Naravno da dug od 800 miliona ili 224 miliona, koji se odnosi na „Srbijagas“ i na druga javna preduzeća nije nastao preko noći i nije nastao u poslednjih godinu dana. Sigurno da se on negde taložio i gomilao i da se ulazilo iz kredita u kredit, i da smo u onom trenutku, kada pričamo o kredibilnosti države i kada se najviše suočavamo sa realnošću i izrazimo realno taj budžetski deficit, jednostavno zemlja koja gubi na tom glasu i samim dobija u svojoj ponudi za portfolio sve skuplje i skuplje kredite.
Ona priča o tome da mi možemo, kao država, da dobijemo vrlo povoljne kredite i da se rešimo oko 2,5 milijarde sa povoljnim kamatnim stopama, Fiskalni savet jednostavno to decidno navodi da je velika odgovornost na onima koji u javnosti daju svoje izjave, jer upravo time urušavaju kredibilitet same države i same ekonomije, jer samim tim dobijate u ponudi sve skuplje i skuplje kredite.
Prema tome, da li se radi o poziciji ili opoziciji, treba biti odmeren u političkim izjavama, pogotovo u onim koje se odnose na privredu. To se odnosi na sve političke subjekte.
Ono što je važno reći da je javni dug visok i on je zaista u ovom delu do sada najveći, ali do sada se uvek i taj deficit prikazivao na neki način frizirano. Prvi put sada imamo realno iskazan i u toj meri on treba da pokaže suštinski, gde su nama najslabije, takozvane neuralgične tačke. Mi smo to rekli, znači, rekli smo da to jesu društvena preduzeća, 153 preduzeća u restrukturiranju, da su to javna preduzeća, velika dugovanja prema „Srbijagasu“, prema „Putevima Srbije“, prema „Železnica Srbije“ i „Galenici“, rekli smo da su to najviše u bankarskom sektoru, rekli smo da su to otprilike velika izdvajanja koja se odnose na PIO fond.
Onaj deo koji je napadan, a to je da ovim budžetom nije dobro isprojektovan poljoprivredni fond, nisu dobro isprojektovane subvencije, nisu dobro isprojektovane određena davanja, koja se odnose na socijalne kategorije, možemo da kažemo da su krajnje neodgovorna. Zbog čega? Pre svega, kada pričamo o društvenim preduzećima ni ta dugovanja, ni ta restrukturiranja nisu nastala takođe preko noći, nego su godinama taloženi kao problemi sa kojima niko nije hteo da se uhvati u koštac, nego su svaki put predstavnici kapitala, stečajni upravnici, ulazili u sve veća i veća dugovanja i ponašali se prema državnoj imovini kao da je to otprilike nečija tuđa i kao da nemaju uopšte odgovornost o tome kako raspolažu sa tom imovinom.
Vi niste imali ni jednu praktično osudu nijednog stečajnog upravnika, nijednog predstavnika kapitala, a koja se odnose na preduzeća u restrukturiranju, da to nisu vodili na adekvatan način. Čak nijedan takav predstavnik nije bio osuđen, da li je na adekvatan način raspolagao kapitalom tih preduzeća.
Drugi deo priče koji se odnosi na sama javna preduzeća, mislim da država nikada nije, Ministarstva nisu ni znala koliko su javna preduzeća u njihovoj nadležnosti dužna, ni kolike su te bankovne garancije. Imali su neki okvir, pa počev od činjenice da ne znaju ni koliko zaposlenih imaju u svom sektoru, a kamoli o tome koliki je taj obim sredstava koji troše. Nama se dešavalo, recimo, kao državi, da se na kraju mandata ove skupštine, u prethodnom sazivu 2012. godine, podižu krediti i onda se skupe sve na jednom mestu i onda se dođe, onda Skupština izglasa i podrži sve garancije koje su sva javna preduzeća uzimala i ta sednica otprilike košta 1,4 milijarde evra zaduženja države. Znači, to je praktično bio način na koji se funkcionisalo u privredi Srbije.
Ono što sada imamo sve na jednom mestu, tačno znamo sa čim raspolažemo. Ako je to ta slika kolika su dugovanja, tolika je, i jednostavno sa tim se izlazi pred građane. Građani moraju u svakom trenutku da znaju istinu, da bi bili pripremljeni na sve ono što ih očekuje u budućnosti. Zašto o tome govorimo? Zato što su svi segmenti društva zahvaćeni ovom krizom.
Ono što nikad ne treba da zaboravimo, a to je da je 2008. godine, znači godinu dana posle ekonomske krize, posle 2007. godine, praktično pravljen budžet koji je promašen otprilike za 20%, jer su pogrešno projektovane stavke o tome kako će izgledati ekonomska kriza, pogotovo u Srbiji i u samom regionu. To je nešto što je praktično ceo ovaj region doveo do toga da krenu ta kola, o kojima pričamo da su sad krenula, ne ona su krenula od 2008. godine nizbrdo, i sada ta kola treba na neki način zaustaviti. Ona su zaustavljena određenim merama i praktično saznanjem, da javnost mora biti upoznata sa istinom.
Kada pričamo o segmentima na kojima smo smatrali da uopšte i ova vlada i ova skupštinska većina treba da koncipira svoju ekonomsku politiku, onda smo govorili da su to poljoprivreda i energetika. Napadana je ovde politika na koji način treba da izgleda ulaganje u poljoprivredu. Napadana je energetika, ali ono što treba građani Srbije da znaju, to je da se poljoprivreda više neće, na onaj način na koji je bila finansirana, finansirati, već da će isključivo ulaganja biti u infrastrukturu, koja je jako važna, kao što je sistem navodnjavanja, kao što su oprema koja će biti data poljoprivrednicima, koji će moći da je koriste.
Kada se priča o subvencijama, koje su takođe napadane, u budžetu, ako pogledate da 81 milijarda ukupnih subvencija predstavlja deo budžeta, onda je oko 10% tih subvencija ide na privredu, a 40% tih subvencija idu na poljoprivredu. Prema tome, ta priča da se malo ulaže u poljoprivredu nije istinita, ali ono čime želi da se ustroji i izvrši reforma te agrarne politike, upravo je to ulaganje u infrastrukturu, da bi se na određeni način i tim ulaganjima stvorila zainteresovanost investitora da ulažu i da prave određene vrste javnih privatnih partnerstava u ovoj oblasti. I ono zbog čega treba država da ulaže svojim subvencijama u društvena preduzeća, to je da koliko može ojača taj sektor, da zadrži ono što je zaista zdravo, da bi danas, sutra principom koncesija i javnih privatnih partnerstava, zaista mogla što veći broj tih preduzeća da privatizuje i da uđe u jednu ozbiljnu privrednu reformu, ali samim tim i da na neki način zaustavi bilo kakav pad, održi se i da stvori uslove u naredne tri godine da bi krenula nekim svojim rastom.
Ono o čemu smo najviše slušali o energetici je pitanje „Srbijagasa“, velikih dugovanja. Evo sada imamo i priliku da praktično sa otvaranjem novih infrastrukturnih projekata na neki način reformišemo ceo ovaj javni sektor. Razvoj energetike nije moguć ukoliko se ne izvrši i ne stvore uslovi, odnosno taj ambijent u kome će moći država da se ponaša krajnje odgovorno, ne samo prema investitorima, nego i prema svojim potrošačima.
To znači da je cena struje socijalna kategorija i tu priču inače zna ceo region zapadnog Balkana i praktično sve zemlje u regionu, i sve znaju da ukoliko idete povećanjem cene energenata, vi praktično utičite na budžet svakog čoveka koji živi u našoj državi i to znaju i u Hrvatskoj, to znaju i u Crnoj Gori, to znaju i u Bosni i Hercegovini, to nije nešto novo.
Mnogo je lakše napadati bilo kakvu reformu ili povećanje cena, ali je mnogo teško izvršiti zaista reformu ovog sektora, iz prostog razloga što tu rade ljudi koji su zaista profesionalci u svojoj struci i kojih ima jako puno i kada dođe do trenutka kada trebate da racionalizujete ili prepakujete određene zaposlene, to je jako teško proceniti ko u kom sektoru treba na najadekvatniji način da da svoj pun doprinos.
Zbog toga je uopšte priča o „Srbijagasu“ i ne samo o „Srbijagasu“, nego uopšte u javnim preduzećima za koje se izdvajaju određena sredstva, veoma, kako da kažem, osetljiva, senzitivna, jer ako bi hteli ekonomski isključivo da gledamo kao interes države, onda bi rekli – izvinite, ali jednostavno država treba da na neki način odustane od bilo kakvih davanja garancija, od bilo kakvih podsticaja i onda bi došli do toga da bi jednostavno imali poremećaj u radu uopšte energetskog sektora, a to bi se odmah direktno odrazilo na same potrošače.
Prema tome, u takvim oblastima treba biti krajnje odgovoran i treba postupati na način koji odgovara svim kategorijama društava, ali korak po korak.
Kada pričamo o PIO fondu, a o tome najviše volimo da pričamo sa jednog aspekta i da napadamo zbog čega su tolika izdvajanja, ja sam se malo zainteresovala na temu kako izgleda uopšte rukovođenje PIO fondom, koja je struktura PIO fonda i mislim da više od polovine poslanika i nije upoznato sa tim ko su članovi Upravnog odbora PIO fonda. On čini 21 člana, od toga država ima svega dva člana koja postavlja Vlada. Ima predstavnike privrednika, ima predstavnike udruženja poslodavaca, ima predstavnike oba sindikata, ima predstavnike udruženja penzionera i ima dva predstavnika Vlade.
Princip predsedavanja Upravnim odborom PIO fonda je rotirajući na svake dve godine. Sada trenutno predsednik PIO fonda je gospodin Orbović, predsednik sindikata i koji direktno utiče na politiku PIO fonda.
Ukoliko država želi da sprovede reforme, a trenutno država izdvaja, znači, PIO fond ima oko 600 milijardi dinara, iz koga 42% država puni taj fond direktno iz budžeta, a 58% pune privredni subjekti kroz poreze i doprinose koje uplaćujemo. Ako država želi da zaista izvrši reformu PIO fonda, onda treba svoje predstavnike Vlade da pusti da u onom trenutku kada treba da predsedavaju ovim Upravnim odborom, treba da izvrše određene reforme. I za to je potreban jedan politički konsenzus. Ne treba napadati isključivo određene političke opcije da bi se reforma PIO fonda izvršila, već treba napraviti jedan princip kako treba da izgleda punjenje PIO fonda.
Mi imamo jednu nasleđenu politiku kako je to izgledalo pre i onda su sve Vlade automatski, niko nije hteo da se zamera sa predstavnicima koji se nalaze u ovom Upravnom odboru, jer jako je teško uhvatiti se u koštac sa svim ovim problemima, zamerati se sindikatima, sa poslodavcima, udruženjima, a onda dolazimo u situaciju da ti poslodavci žive od naknada iz tih upravnih odbora, a ne žive iz realnog sektora, odnosno odakle prihoduju ta sredstva. Praktično, taj PIO fond postaje na neki način jedna ekonomska kategorija, iz koje svi na neki način preživljavaju.
Naravno da to nije dobar koncept i naravno da vremenom, kako su se nasleđivali problemi, ti problemi su se uvek uvećavali. Nikada nisu došli do trenutka da treba da se reše na jedan ekonomski održiv način.
Stoga država, ukoliko želi da reši ovaj problem, mora da nađe načina i zakonskim putem, koji treba ovde u Skupštini Srbije da se donese na jedan potpuno svojstven način, da se napravi jedan konsenzus svih političkih opcija po tom pitanju, da donese odluku kako će upravljati, jer na kraju krajeva, imovina PIO fonda je imovina države, jer svi mi snosimo odgovornost za takvo stanje u državi, i naši sugrađani, naše bake i deke i svi oni koji su praktično građani Srbije, koji se finansiraju iz ovog PIO fonda, a njih ima 1,7 miliona građana Srbije. Praktično, treba da nađemo načina kako da to uradimo, a da to bude isplativo i održivo u svakom ekonomskom smislu. To ne može preko noći. O tome moramo ozbiljno da donesemo odluke i moramo na adekvatan način da nađemo rešenje.
Na kraju bih nešto rekla o Fiskalnom savetu i o tome šta je Fiskalni savet rekao uopšte o ovome budžetu. Fiskalni savet se parafrazira i na mnoge teme odgovara na vrlo racionalan način, potpuno politički neobojen, a mnogi bi hteli da ga stave u kontekst i da ga oboje, podržavajući određenu političku opciju.
Fiskalni savet je praktično telo koje je sastavljeno iz stručnjaka i koje treba slušati u svim ovim segmentima kada govori o tome kako treba da izgleda ekonomska politika naše države, ali kako treba da izgleda i budžet. Ona govori o tome da sve one mere koje se donose mogu da budu jače, slabije, ali da one proizvode određene ekonomske efekte, odnosno rezultate.
Tako Fiskalni savet smatra da su praktično dodatne mere štednje neizbežne u ovakvim situacijama, da je put ka racionalizaciji javnog sektora neminovan i da subvencije i socijalna davanja, koja su sastavni deo budžeta, takođe bi uvek trebalo da budu veća, ali su svesni toga da ono koliko je društvo prihvatljivo u sprovođenju tih mera, da su to s druge strane uvek problemi s kojima vrlo teško sve političke opcije ne mogu da se uhvate baš sto posto u koštac sa njima.
Zbog toga kaže da je neophodno sklapanje aranžmana sa MMF-om, zbog toga kažu da je moguće lakše zaduživanje u 2014. godini. Naravno, svi znamo da postoje dobre kreditne linije Ujedinjenih Emirata, i to otprilike u obimu od tri milijarde evra.
Zatim, Fiskalni savet poziva na odgovornost, o kojoj sam već govorila prilikom davanja izjava u javnosti. Ne postoje laka rešenja koja smo čuli u nekim diskusijama i da takva laka rešenja ne daju efekte u kratkom vremenskom periodu. Sve to kaže Fiskalni savet.
Prilagođavanje Srbije u narednom periodu takođe će dovesti do određenih promena. Te promene u naredne tri godine takođe će davati bolna rešenja. To sve kaže Fiskalni savet.
Ono što je glavno reći da Fiskalni savet nema neke velike zamerke na realnost koja je projektovana ovim budžetom. Zbog toga sve političke opcije ovde treba da zaista odaju određenu vrstu pohvale ministru koji je izašao sa takvim predlogom budžeta, jer mnogo je teško na neki način koji treba da nam sve emocije koje možda vladaju u političkom životu odagnaju i da da jednu realnu sliku oko koje mi treba svi zajednički da stanemo.
Naravno da je u političkom životu Srbije mnogo lakše davati neke senzacionalističke izjave, koje su kratkoročnog vremenskog ograničenja. Ali, ono što treba reći je da svi građani Srbije žive od tog budžeta i da te priče da se uzimaju pare od lekara, profesora, a da se to nikome ne daje, da to ide posle toga u kamate, jednostavno ne stoje. Pre svega, veliki deo profesora, nastavnika imaju primanja ispod 60.000 dinara. Reći ću vam da u osnovnim školama nastavnici i profesori imaju manja primanja, da docenti na Beogradsko univerzitetu imaju 60.000.
Znači, sva primanja iznad 60 hiljada dinara spadaju u redovne i vanredne profesore Beogradskog univerziteta i zbog toga je u ovom budžetu praktično skupštinska većina izašla u susret da ona primanja koja se odnose na projekte koje profesori na univerzitetu imaju kao jedan vid davanja, ne podležu određenim uštedama, odnosno oduzimanjem od naknada, odnosno neto primanja.
Sve ono što je ovde izrečeno je u pravcu konsolidacije javnih finansija u ovom budžetu i sve ono što smo videli da daje određene rezultate neće biti na određeni način pozitivno u nekom smislu da će sad građani Srbije osetiti to, ali tek za godinu dana počećemo da vidimo rezultate tih mera u onom delu da nam neće biti gore.
To je važno reći zato što smo ovde juče čuli u raspravama da će nam biti sve gore i gore, da određene mere koje Vlada Srbije donosi projektuju neku crnu budućnost. Naravno da to ne stoji, jer sa infrastrukturnim projektima i ulaganjem u lokalnu samoupravu, koja su praktično preko IPA fondova uvedeni u ovom budžetu, pokazuju da će se ipak zadržati određeni nivo ekonomske stabilnosti, da taj nivo ekonomske stabilnosti u budućnosti će dati uslove koje će pokrenuti određenu privredu preko javnih privatnih partnerstva, preko koncesija, preko razvoja infrastrukturnih projekata koje ne treba zanemariti, jer ta sredstva uopšte neće biti toliko mala.
Da li će određene zemlje istoka i zapada vršiti pritiske? Naravno da uvek postoje različita viđenja istoka, zapada i severa i po pitanju različitih projekata. Bitno je da Srbija učestvuje u tim projektima. Bitno je da je Srbija interesantna zbog svog geostrateškog položaja, da je interesantna zbog svojih potencijala, kako energetski tako i poljoprivrednih i bitno je da Srbija vrši racionalizaciju uopšte državne uprave i građana Srbije u smislu privrednih aktivnosti, da mi moramo na neki način da vršimo reformu i obrazovnog sistema i da na taj način stvaramo nove preduslove za buduće privredne aktivnosti.
Jedan posto privrednog rasta je mali privredni rast projektovan, ali je uvek bolje projektovati malo nego projektovati potpuno nerealno i onda ući u određene sisteme raspolaganja imovinom koje ne možete da kontrolišete.
To je ova Vlada pokazala kroz svoju odgovornu politiku. Da li se to nekome sviđa ili ne, koji su navikli ranije da žive na način koji je potpuno ne planiran, uzimajući potpuno neke kredite bez razuma sa velikim kamatnim stopama, to više ne postoji u Srbiji. Sada se vodi jedna krajnja odgovorna politika i takvu politiku građani Srbije prepoznaju. Zbog toga i podržavaju ovakve mere Vlade i, bez obzira na to koji će segmenti društva biti na udaru ušteda, svi zajedno shvataju da moraju da uđu u sektor privrednih aktivnosti u kojim mere štednje moraju da se sprovedu.
Na kraju treba reći da je Srbija kroz ovaj budžet pokazala da svoje građane Srbije ne želi da laže. Znači, izlazi krajnje realno pred njih i kroz takav realan budžet ona će uvek imati podršku svih relevantnih subjekata, a građani Srbije su uvek ti koje treba pitati za mišljenje. Zbog toga u Danu za glasanje ovaj predlog zakona SNS će podržati, a poslanici SNS će aktivno učestvovati u definisanju svih onih segmenata ovog predloga budžeta koji treba da pokažu koje su to prednosti kojima se vodimo u kreiranju ekonomske politike Srbije. Zahvaljujem se.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, na osnovu diskusije i predlagača ovog amandmana predlažem Ministarstvu da zaista traži izveštaje Ministarstva za regionalni razvoj i lokalnu samoupravu, da se uradi jedan presek stanja od 2008. godine, kao što je kolega predložio kroz povredu Poslovnika, da se vidi ne samo po javnom sektoru u smislu javnih preduzeća, nego i samim lokalnim samoupravama, kakav je bio broj zapošljavanja, kolika je ta kvota u smislu broja zaposlenih i u lokalnim samoupravama, sa nekim presekom 2005. godina, 2008. godina i 2012. godina.
Na osnovu toga ćemo tačno ustanoviti gde su bili prilivi, u kojim opštinama, na osnovu kojih kriterijuma i koja su to radna mesta na osnovu onog obima bila u zapošljavanju. Da li je to bio obrazovan visokostručni kadar ili je to u toj nomenklaturi upravo kadar koji se odnosio na srednju stručnu spremu? Na osnovu toga ćemo i videti u kojim opštinama koja je skupštinska većina vladala, odnosno koje su stranke zapošljavale, na kojim mestima i iz kojih razloga. Jer, verovatno postoje opštine u kojima su turistički centri, gde su imali mogućnost da više ljudi zaposle, a postojale su i one opštine i lokalne samouprave koje nisu bile u toj mogućnosti.
U javnom sektoru, kod javnih preduzeća, tamo gde su bile investicije, gde su bili veći prihodi, očito je bilo razloga za veći broj zapošljavanja, što naravno uopšte ne mora da znači, može da se pokaže da su veliki gubitaši upravo zapošljavali mnogo više ljudi i da su sredstva trošena na neadekvatan način.
Stoga zaista mislim da nam je svima od koristi da kada budemo radili taj tzv. skrining, što se tiče javnog sektora, u ovih 740 hiljada zaposlenih, tačno ćemo znati kvalifikaciju i trošenje finansijskih sredstava, s jedne strane. S druge strane, mislim da vam je važno da kažete koliko puta pri sklapanju aranžmana s MMF-om je naglašeno da 20% mora biti otpušteno u javnom sektoru, po godinama, tačno, na osnovu određenih zakonskih rešenja. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se.
Po pitanju uopšte ovog amandmana i ovih zakona, treba reći nešto što sigurno ministar nije znao, a to je da ovu vrstu zakona i zakonskih predloga treba podržati iz razloga što mala i srednja preduzeća vrlo dobro znaju, kad god su hteli da uzmu podsticaj države, uvek su na vratu imali poresku upravu. Jer, država je ta koja nikad nije volela da daje iz budžeta i zbog toga mala i srednja preduzeća će sa ovim predlogom zakona imati mnogo bolje vezu sa upravom prihoda i samim tim država će imati mnogo veće benefite. Zbog čega? Zato što sledeća godina uopšte nije godina u kojoj će mala i srednja preduzeća biti ugrožena na osnovu ovih zakonskih rešenja.
Znači, efekti ovog zakona su tek 2015. godine i smatraju se da će u prvom kvartalu imati negde oko osam i po milijarde dinara. Stoga, ovako data rešenja uopšte nisu na štetu malih i srednjih preduzeća. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se.
Zarad istine, danas je potrebno reći da ideje koje slušamo od opozicije o tome kako su ugroženi profesori, lekari, a da svi ostali nisu ugroženi krizom koja je nastala u proteklih 10 godina i dugovanjima od 15 milijardi, odnosno još pet u narednih tri godine, jednostavno ne stoji. Ono što je važno reći jeste da je amandmanom cele poslaničke grupe SNS na neki način profesorima smanjen deo pritiska u smislu ovog solidarnog poreza, pogotovo za onaj deo koji se odnosi na projekte, a koji je jako važan za profesore i da je to otprilike jedan deo dobre volje koja je pokazala da ćemo svi zajedno podneti taj teret oporezivanja, da ne postoji razlika između penzionera, profesora, lekara na koje uporno pokušavaju neki poslanici da ukažu. Jednostavno to ne stoji. Svi će zajedno podneti teret, koliko ko može. Zahvaljujem se.

Uvaženi predsedavajući, reklamiram član 107, povreda dostojanstva Skupštine. Smatram da uopšte izlaganje poslanika i poslaničke grupe DS nije bilo primereno ni ovom trenutku, ni onom što stoji kao činjenica i koja se odnosi na određenu terminologiju koja nije primerena ovoj skupštini. Molim vas da tako izlaganje više ne dopustite jer to dovodi do jednostavno velikih reakcija poslanika iz naše poslaničke grupe. Pre svega, zato što takve činjenice stoje, a služe za dnevno političke situacije, s jedne strane, a sa druge strane molim vas da pređemo na dnevni red i na zakone koji su na dnevnom redu. Zahvaljujem se.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, kolege poslanici, danas smo pričali o svemu samo ne o setu zakona koji su praktično početak reforme ekonomije i socijalne politike Srbije. Možda gospodine ministre niste znali, ali probudili ste dva bivša ministra da vam drže lekcije o tome kako treba da izgleda ekonomija Srbije, koja je prezadužena, i koja treba da spremi oko pet milijardi evra, samo na kamate onoga što su se neki raniji vlasnici ove države, jer su je tako smatrali, zaduživali.
Nije vam lako, ali u ovom trenutku vidite da imate jednu veliku odgovornost i težinu, upravo zbog toga što ste doveli do toga da vodite, pre svega jednu odgovornu politiku i što ste ukazali na ozbiljnost i realne situacije u Srbiji. Ta situacija u ovom trenutku, znači nije ni malo sjajna. Videli smo koliki je budžetski deficit. Shvatili smo da najveći deficit vuku javna preduzeća, vuku društvena preduzeća u restrukturiranju i vuku onaj deo privrede praktično koji ne može da se izbori zarad ušteda koje bi trebao javni sektor, suštinski da pravi.
Mi sada po prvi put imamo informaciju da u javnom sektoru je zaposleno 740.000 ljudi. Za poslednjih 13 godina mi nismo imali uopšte informaciju koliki je broj zaposlenih u javnom sektoru, ali veoma dobro znamo, i naši prethodni sagovornici po ovoj temi su nam držali predavanja da treba da slušamo MMF, a isti taj MMF je uvek govorio o tome, pri svakom sklapanju novog ugovora i aranžmana da treba otpustiti 20% javne uprave, odnosno smanjiti 20% javnu potrošnju i smanjiti otprilike oko 10% penzije.
Nikada to nisu uradili već su na uštrb svega i kompletne privrede Srbije uporno zapošljavali sve veći i veći broj ljudi u tom javnom sektoru. Nekada je to bilo potrebno, a nekada u većini slučajeva nije bilo potrebno.
Molila bih kolegu, pošto se obraćam ministru, a pošto je kolega držao predavanja poslednjih pola sata, da ministre mogu zaista i na odborima da pitaju sve što žele i ova Skupština i ova Vlada Srbije je uvela tu transparentnost u radu između parlamenta i ministarstava i samih ministara.
Ono što ste vi sada pokazali sa ovim setom zakona i ovim predlogom budžeta to je da zaista imate dobre namere prema ovoj državi, da je zaista ova Vlada i predlog gospodina Vučića imao potpuno obrazloženje zbog čega je vas predložio za ministra finansija, jer ste pokazali da možete hrabro da izađete pred sve građane Srbije i da kažete koliki je budžetski deficit. Koliki su ti troškovi koji su rezultat ovih 13 godina i koliko suštinski mi stojimo na stanovištu da je jako teško voditi jednu odgovornu ekonomsku, ali i socijalnu politiku Srbije.
Ono što je teško, a to je kada Fiskalni savet i jedan trust mozgova sedi i kaže – znate, treba ukinuti sve subvencije javnim preduzećima, treba ukinuti i sve subvencije društvenim preduzećima u restrukturiranju, treba smanjiti penzije, a to znači, građani Srbije treba da znaju, minimum od 150.000 do 200.000 ljudi koji bi ostali bez posla. A kada onda Vlada Srbije krajnje odgovorno kaže – ne, ići ćemo korak po korak, pa ćemo štedeti na onim stavkama na kojima je to moguće, gde ćemo svi podjednako pokušati da podnesemo teret svih mera štednje. Onda je potpuna demagogija kada kažu – eto, vi sada napadate profesore, napadate lekare, napadate, a čuvate penzionere.
Ne, mi čuvamo jednostavno ekonomsku stabilnost ove države, što je najvažniji detalj, i ono što ste vi rekli, kontrolisano voditi računa i održivost budžeta. To je jako teško, pogotovo vršiti projekciju za naredne tri godine. Ali, zato treba reći otvoreno građanima Srbije, naredne tri godine moraćemo da donosimo nepopularne i bolne mere. One se odnose na javni sektor, na državnu upravu, na zaposleno od ovih 740.000 odnosi se na društvena preduzeća u restrukturiranju, ali odnosi se i na određeni deo restrukturiranja penzionog fonda, koji će sigurno doneti određene promene kod određenih primanja i socijalnih kategorija.
U budžetu uvek su postojale tzv. netargetirane pozicije socijalnih davanja i to je ono što treba izbegavati. O svemu ovome nikada do sada nismo imali prilike da slušamo, o budžetima ranijih predlagača ministara.
Važno je reći da je Vlada donela tu fiskalnu strategiju 1. novembra 2013. godine, kojim je predvidela da treba smanjiti budžetski deficit za 2%. Međutim, ono što je interesantno, shvatila je da ovim velikim uštedama bi došlo do velikih socijalnih poremećaja i da to treba uraditi sa nekih 1 – 1,2%, od kojih 0,85% vuče kroz ove zakonske izmene i uštede koje se odnose i na porez na dobit građana i na ovaj deo koji se odnosi na uštede radnika, odnosno državnih službenika i namesnika i na ove promene koje se odnose na povećanje PDV, pa tako imamo da 0,3% će biti iskazano kroz smanjenje subvencija, koje će biti gotovo za tri milijarde dinara u sledećoj godini.
Zašto je ovo važno? Zato što polako moramo da privodimo proces privatizacije društvenih preduzeća u restrukturiranju kraju, jer nam je taj limit zakonski 30. jun 2014. godine. Mi tih 153 preduzeća moramo da oslobodimo od budžetskog finansiranja, moramo da nađemo način šta će preživeti, a ono što neće da se na neki drugi način integriše ili da ide u stečaj. Tu negde predlog Ministarstva privrede koji će ići kroz određena zakonska rešenja kroz ovu Skupštinu u budućnosti treba podržati, zajedno sa Zakonom o radu, zajedno sa zakonima o planiranju i izgradnji.
Ali, ono što je važno reći da su svi pomalo učestvovali u razaranju budžeta Republike Srbije u poslednjih 13 godina zarad toga da bi se na neki način dodvoravali određenim relevantnim subjektima u privredi Srbije. Tim dodvoravanjem smo došli do ovoga da jednostavno je mnogo teško kod građana Srbije shvatiti da svi moramo podjednako da podnesemo teret štednje. Znate, da je to pitanje u nekoj drugoj državi u kojoj otprilike građani Srbije imaju tu, kako bi rekli, korporativnu kulturu, odnosno kulturu da plaćaju porez, da gledaju svoju državu kao nešto što im daje neku sigurnost i ekonomsku, ali i privrednu mogućnost da funkcionišu na tržištu kapitala. Onda jednostavno ne bi dolazilo do toga da pojedini ne istomišljenici dovode do toga, do određenih stanovišta koji su u domenu demagogije.
` Ono što bih još htela da naglasim po pitanju svih ovih zakonskih predloga, a ja sam ih verujte sve pročitala, za razliku od mnogih koji su ovde debatovali, a vidim da uopšte nisu ni pročitali te zakonske predloge.
Što se tiče Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, jasno je da će se potpuno ići svake godine na šestomesečna postepena povećanja od 0,5%, ali ono što je Zakon o porezu na dohodak građana koje smo imali u raspravi, otprilike je pokazano da je negde potpuno nerazumevanje. Zbog toga što zakon predlaže da se poslodavac koji ima određenu samostalnu delatnost izjasni o tome da li hoće da plaća porez na dobit građana kao na svoj prihod ili će tu dobit dati od samostalne delatnosti.
Prema tome, ovaj zakon tačno definiše kakav je način oporezivanja koji se odnosi na dobit. Zbog toga je smatralo Ministarstvo u ovom svom predlogu da budžet može da prihoduje potencijalno 1,2 milijarde dinara. Drugi deo koji će praktično pokriti ovaj deficit je deo koji se odnosi na penziono i invalidsko osiguranje koji je otprilike u odnosu 1,4 milijarde dati svoj doprinos u sprečavanju, odnosno smanjenju tog deficita, dok je potpuno opravdano što je Zakon o duvanu donesen ne samo zbog tih akciza koje mi gledamo samo kroz budžet, već zbog poštovanja određenih evropskih direktiva iz 2001. godine i 2010. i 2011. godine koji je potpuno usklađen sa ovim propisima. Zbog toga stvarno treba pohvaliti što je on dat u ovom paketu zakona.
Ono što je negde izazvalo verovatno velike reakcije, to je ovaj zakon o PDV kojim se povećava stopa sa 8% na 10%, ali treba reći jedno, da ono što je dobro, a to je recimo, neke prethodne Vlade su stavile pod ovu meru, a to je da su postojali prihodi oporezovani i oni koji se odnose na poljoprivredu i šumarstvo. To je interesantno bilo da su i ljudi koji su se recimo bavili branjem ovih proizvoda i koji su bukvalno jedva kraj s krajem mesečno mogli da prežive od tih sredstava bili oporezovani.
Tako da, sa takvim načinom funkcionisanja u ovoj oblasti došli ste do toga da su mnogi ušli potpuno u sivu zonu ekonomije, a sada im je potpuno to oslobođeno, ali zato vlasnici određenih privrednih subjekata koji se bave ovim su na neki način uvedeni u legalan sistem. Efekti ovakvih prihoda nisu mali, znači, 20 milijardi dinara godišnje daju i to je ono što je jako važno.
Zakon o porezu na dobit pravnih lica inače bih pohvalila zbog toga što je prošle godine ovaj zakon praktično obim ovog poreskog zakona dao 23,8 milijardi dinara.
Uvođenjem ovakvog poreza na dobit pravnih lica, smatra se da će u 2015. godini budžet prihodovati 8,5 milijardi dinara.
Zašto je još važno reći i pohvaliti određene zakonske predloge koji se odnose na doprinose za obavljanje socijalnog osiguranja? Zbog toga što jednostavno osnivač uvek želi da plati, ukoliko nema određena sredstva, doprinose na onaj minimalan lični dohodak koji projektuje Republika Srbija. Ovim predlogom je dato da praktično država razmišlja o vama time što traži da taj minimum bude veći za osnivače svojih privrednih subjekata, a samim tim daje veliku korist pojedincima koji imaju te subjekte, zbog toga što će im kasnije penzija, odnosno ta osnovica za obračun penzija biti mnogo veća.
Na kraju treba reći da je veoma važan zakon koji podrazumeva vraćanje oduzete imovine i obeštećenja, zbog toga što on podrazumeva da 2014. godine potpuni postupak u pravnom smislu prikupljanja dokumenata i izdavanja rešenja treba da se završi, a da 2015. godine, po nekim pravilima i preporukama EU, mora da postoji učešće države u određenom novčanom obliku. Taj novčani oblik je do 10% i može biti do 10.000 evra u protivvrednosti, a ostali deo 90% će ići kroz državne obveznice.
Zaista je jako dobro što ovaj zakon predstavlja jedan dobar signal svima koji su ušli u ovaj postupak i podseća da je taj neki rok februar mesec 2014. godine. To pokazuje da je ipak Srbija opredeljena tom evropskom putu, jer to je jedan od uslova koji će doći kad-tad kada se budu otvorili pregovori sa EU, i to je stanovište koje je praktično u delokrugu rada Ministarstva finansija.
Na kraju bih htela samo da vam kažem da je najlakše i najteže suštinski početi određene štednje i reforme, ali ova država, odnosno Ministarstvo finansija je počelo od sebe, kao što se vidi kroz ovih jedanaest zakonskih predloga. Ono što je važno reći jeste da će smanjenje državne uprave biti jedan od najtežih poslova koje je do sada uopšte Srbija imala.
Jako je teško zaustaviti da vam odu kvalitetni kadrovi iz državne uprave, a opet, s druge strane, jako je teško na neki način racionalizovati broj zaposlenih. Jako je teško odjednom preko noći otkazati sve garancije koje dajemo javnim preduzećima, jer to uvek izaziva neke velike potrese u funkcionisanju privrede, ali očito se pokazalo da vi za to imate hrabrosti.
Srpska napredna stranka će podržati u Danu za glasanje sve zakonske predloge. Molimo vas da istrajete na ovom putu reformskih zakona i za to ćete uvek imati našu podršku. Hvala vam.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, kolege poslanici, na Odboru za privredu, regionalni razvoj, trgovinu, turizam i energetiku razgovarali smo o svim predloženim amandmanima. Mnogo toga je usvojeno u cilju poboljšanja zakonskih rešenja, dosta toga je išlo kroz ispravke, ali postoji 16 amandmana koji su prihvaćeni od naše koleginice Katarine Rakić, koja direktno proizilaze kao pravni sled direktiva 119 koje se odnose na Energetsku zajednicu i Strategiju koja se bavi razvojem energetike i ovaj deo koji se odnosi na naftne derivate.
Postoje tri amandmana Odbora, koje smo podneli, na osnovu mišljenja Agencije za zaštitu podataka i s obzirom da nisu išli u regularnu proceduru, oni se odnose najvećim delom na čl. 7. i 12, koji se odnose na nadležnosti direktora Direkcije za robne rezerve, a koji inače govore o tome na koji način treba da se čuvaju podaci, na koji način robne rezerve predstavljaju stratešku imovinu jedne države i kako treba prema njima da se ophodimo.
Zaštita podataka spada u nadležnost direktora Direkcije i smatramo da smo to predložili kao Odbor na osnovu mišljenja Nacionalne agencije za zaštitu podataka, smatramo da oba ministarstva, kao predlagači, Ministarstvo za trgovinu i Ministarstvo za energetiku ništa neće imati protiv. Smatramo da je to naš mali doprinos u poboljšanju ovih zakonskih predloga. Zahvaljujem se.

Samo sam htela da se zahvalim gospodinu ministru i da se zahvalimo predsednici Odbora za kontrolu službi bezbednosti, koja je Kancelariji saveta nacionalne bezbednosti za zaštitu tajnosti podataka praktično dostavila ovaj predlog. To pokazuje još jedan način na koji nacionalne službe koje se bave ovom temom štite interese ne samo države, nego i učestvuju u kreiranju boljih zakonskih rešenja. Zahvaljujem.

Zahvaljujem se gospodinu ministru.
Htela bih radi građana Srbije i javnosti. Koleginica mi je dala šlagvort.
Ovaj amandman glasi: „Nabavka robe za robne rezerve se vrši u skladu sa propisima kojima se uređuju javne nabavke i rad sa tajnim podacima“, znači, ovde sada imamo praktično dva zakona koji se direktno implementiraju u ovome, „osim u slučajevima kada se vrši otkup poljoprivrednih proizvoda od poljoprivrednih proizvođača ili kada bi primena postupka javne nabavke dovela do otkrivanja tajnih podataka, o čemu Vlada donosi posebnu odluku.“ Ovde je praktično pokazana velika društvena odgovornost prema upravljanju robnim rezervama i smatramo da je na ovakav način to ovaj zakon jako dobro uredio ovu oblast. Zahvaljujem se.

Član 41. u stavu 2. definisali smo praktično da se podzakonski akti koji su vezani za donošenje ovog zakona vežu za period koji se odnosi na datum, odnosno period donošenja godišnjeg programa obaveznih rezervi. Znači, da se ne vezujemo za donošenje samog zakona nego onog trenutka kada se donese plan tih robnih rezervi. To je neki period od 30 dana. Zahvaljujem se.

  Uvaženi predsedavajući, poštovani ministri, poštovane kolege poslanici, današnji set zakona sastoji se, praktično, od Zakona o robnim rezervama, ali i o jednom zakonu o kome možda danas manje govorimo, Zakon o hemijskom oružju i dva sporazuma. Svaki od ovih zakonskih predloga je, u stvari, u svojoj oblasti jako važan.
Nadovezaću se na moje prethodne govornike da mi Zakon o robnim rezervama nismo imali od 1992. godine, ali očito nije postojala politička volja ranijih vlada da takav zakon donese. Uopšte, ne postavljamo pitanje zašto to do sada nije urađeno, a treba postaviti pitanje, jer očito je nekima odgovaralo da se ne uredi ova oblast, pogotovo po pitanju poljoprivrednih proizvoda. Očito ni jedna vlada nije dovoljno smogla snage, dok nije došla ova Vlada koja je dala ovaj predlog objedinjen, zajednički, kao Ministarstvo trgovine i Ministarstvo energetike i zaštite životne sredine.
Zašto ovo govorim? Zato što, pre svega, sve poslaničke grupe treba da podrže ovaj zakonski predlog, s jedne strane. S druge strane, nadovezaću se na diskusiju u poljoprivrednim proizvodima.
Mi smo prošle godine imali jednu elementarnu nepogodu koja je u ranijoj klasifikaciji imala vanredne situacije, a to je suša. Tada kada dolazi do takvih situacija, Vlada kao organ koji vrši izvršne aktivnosti mora da donosi određene odluke. U tom trenutku ona je smatrala za shodno da određene strateške proizvode ne treba više izvoziti.
Naravno da određeni dobavljači, pogotovo iz zemalja EU koji su navikli na naše srpsko tržište, u trenutku su to shvatili kao prekid jedne privredne saradnje. Teško je vratiti se na ta tržišta, ali u tom trenutku to je bila jedina realna odluka, iz prostog razloga što smo imali konsolidaciju finansija koja nije imala mogućnosti da interveniše na tržištu. Ako želimo tržišnu ekonomiju i ako želimo da se odgovorno ponašamo kao država prema svojim građanima, onda kod takvih vanrednih situacija moramo i odgovorno da donosimo odluke u smislu strateških proizvoda.
Ovaj zakon o robnim rezervama, o kome prvo razgovaramo, obuhvata ne samo energente, o tome ćemo posebno govoriti pošto sada prvi put imamo naftu i naftne rezerve, nego obuhvata poljoprivredne proizvode, obuhvata proizvode koji se odnose i na farmaceutsku industriju, na lekove, od kojih praktično živi dosta neproizvodnog sektora u Srbiji, kao što je zdravstvo, obrazovanje i kao takvi sektori jednostavno ne mogu da funkcionišu bez ovakvih strateških proizvoda.
Zašto govorimo sada o slučaju koji prvi put imamo, snabdevanje i uređenje oblasti robnih rezervi kod vanrednih situacija, kod određenih elementarnih nepogoda? Zato što to sada možemo da vežemo usko sa terminima klimatskih promena koje, kao što vidite, su sve češće i sve nepredvidivije.
U tom sektoru praktično, robne rezerve predstavljaju ne samo instrument ne samo ekonomske stabilnosti nego jedan dobar segment kreiranja suštinski budžeta Republike Srbije koji na kraju moramo da planiramo. Vrlo teško je onda u datim trenucima prekomponovati budžet tako da on bude održiv. Zbog toga je jako važno što je u ova oblast najzad napravljen taj prvi pokušaj da se ona uradi na krajnje odgovoran način.
Ono što treba pozdraviti to je ta transparentnost koju mislim da po prvi put imamo. Sve ovo što smo čuli: neadekvatno raspolaganje robnim rezervama, bogaćenje pojedinaca, pojedinih grupa interesnih koje smo imali u prošlosti, sada na neki način pokušavamo da smanjimo na najmanju moguću meru, odnosno da totalno pokušamo da izbacimo kao moguće termine i načine poslovanja u Srbiji.
Ono što je važno, a to je da direkcija po prvi put treba i da propisuje određeni deo zaštite podataka. Mi smo na odboru u čijoj je nadležnosti praktično ovaj zakon, imali mišljenje jednog Odbora za evropske integracije, da članom 7. i članom 12. na osnovu mišljenja Nacionalne agencije za zaštitu podataka Direkcija za robne rezerve treba na neki način, da ipak neke određene informacije koje su od javnog značaja, a koje jednostavno predstavljaju na neki način strateške odluke ove zemlje, a to je pitanje robnih rezervi, mora da se na neki način pojača u ovom zakonsku rešenju. Tako da ćemo verovatno imati kao amandmane odbora na član 7. i član 12.
Mislim da smo malo u razgovoru sa Ministarstvom trgovine i našli tu saglasnost. Tako da mislimo da oko toga neće biti nikakvih problema.
Prvi put, praktično sada u ovom zakonskom rešenju imamo naftu i naftne derivate, kao jedan oblik robnih rezervi na koji je dat poseban akcenat kroz ovaj zakon. Na kraju krajeva, mi smatramo, iz SNS da je to dobro.
Zašto? Zato što sada po prvi put ovim zakonom imate nadležnost svakog ministarstva za svaku oblast koju radi. Do sada praktično Direkcija za robne rezerve je lutala u svojim nadležnostima. Samim tim kada imate jedan jak državni organ koji odgovara Vladi Srbije, a ne kontrolisan, normalno da po prirodi stvari tu uvek možete da dođete u određenu vrstu aktivnosti privrednih subjekata, pa i same Direkcije koja nije kontrolisana a koja ima koristi, pravne vakume za svoje poslovanje. Ovaj put toga nema. Imamo čitav niz ministarstava koji kontrolišu rad robnih rezervi.
Ono što je dobro jeste da Ministarstvo energetike znači ide u susret evropskim direktivama. Ide u susret praktično onom delu odluka Energetske zajednice u kojoj Srbija ove godine predsedava, na čelu sa našim ministrom. Ono što je važno da je samim tim naše obaveze koje će naravno tek proisteći 2023. godine, smo sada pokazali da imamo nameru da definišemo. Mi možda za sada nemamo definisane robne rezerve ali ne treba zaboraviti da jedna četvrtina kompletno korišćenje energenata se oslanja na naftu i nafte derivate u Srbiji i sada praktično pravljenjem tog novog plana ovo ministarstvo pravi jedan put kako će to izgledati u budućnosti.
Treba pozdraviti čak i to što se uvodi određena vrsta male naknade, jer ta naknada praktično treba da definiše i određene razvojne tehnologije koje će se pojaviti u skladištenju naftom. Na kraju krajeva, to je jedan put ka otvaranju ovog trećeg paketa, praktično svih direktiva i obaveza koje Srbija će morati da poštuje kada se otvore pregovori sa EU.
Ono što je još važno na kraju reći, to je da uopšte zakon o kome razgovaramo, a gde je nafta kao jedan od glavnih fokusa, je praktično ideja Evropske unije, potiče još od naftne zajednice 1973. godine, 2006. godine Srbija se obavezala i potpisala Sporazuma, a od 2008. godine je praktično počela da se bavi primenom ovih direktiva.
Ovaj deo zakona praktično obuhvata direktivu 119 iz 2009. godine i time u stvari pokazujemo zaista naše suštinsko opredeljenje da idemo ka ostvarenju svega onoga što podrazumeva pristupanje, odnosno pridruživanje toj velikoj zajednici. Naravno da u tom pridruživanju i u tom putu mnoge odluke će biti teške, kao na primer da onoga trenutka kada formirate svoje količine rezervi nafte morate da prijavite Evropskoj uniji, ali polako sa tim uvođenjem u red, na kraju krajeva mi imamo svoje obaveze, ali imaćemo sigurno i prava, a to je da će se sigurno otvoriti određeni fondovi sa kojih ćemo moći da crpimo kao država, da izgradimo nova skladišta, koja na kraju krajeva će biti u svojini države Srbije. To je jedan od načina u kojima praktično taj vid investiranja u samu državu, u samu svojinu, u same te resurse, na neki način povećava sam kapital zemlje.
To je ona rasprava kada smo pričali o popisu državne imovine, zbog čega je bilo dobro odložiti za godinu dana, zbog toga što mnoge stvari su u toku i neko investiranje u toku, i što nisu upisane u imovinu. Zbog toga, na kraju krajeva, ovaj zakon o robnim rezervama je jako važan, pogotovo zbog naše težnje da pristupimo Svetskoj trgovinskoj organizaciji, kao jednoj od međunarodnih organizacija, koja jedino Srbija i Bosna i Hercegovina nisu postale članovi, čak i Rusija posle 18 godina je postala članica ove međunarodne organizacije.
Regulativa kojom treba urediti ceo ovaj sektor, treba da bude podržana od svih poslaničkih grupa, zakon koji je u ovom paketu, a koji se odnosi na hemijsko oružje pokazuje da je Srbija još 2000. godine praktično ratifikovala i potvrdila ovu konvenciju.
Srbija je jako mala zemlja da bi se bavila i SFRJ tadašnja, iako je bila mnogo veća nije se bavila proizvodnjom ovog hemijskog oružja i na neki način je uvek bila ta koja se borila kroz određenu političku neutralnost i da se uvek treba rešiti ovog vida oružja, ali samim tim Srbija kao mala zemlja je uspostavila određene obaveze koje je potpisivanjem ove konvencije preuzela, samim tim treba podzakonske akte uskladiti i doneti, što naravno otvara dosta prostora samoj struci da da ta rešenja i te predloge i to je dobro, jer je mnogo toga dato, prenešeno sa političkog na taj ekspertski nivo i na kraju treba reći i pohvaliti ovaj zakon, zato što nema novih troškova. Znači, imamo pojednostavljeno izveštavanje i nemamo upotrebu nekih većih državnih resursa da bi ovaj zakon uveli.
Ova dva sporazuma koja su u današnjem setu predloženi u načelnoj raspravi je Sporazum sa Kanadom, odnosno njihovom državnom korporacijom koja se bavi strateškom i ekonomskom saradnjom.
Prvo bih o tom sporazumu nešto rekla, s obzirom da je naš Odbor imao prilike da se sastane sa članovima Senata Kanade, koji su uvek vrlo bili zainteresovani sa time kako se sprovode određeni projekti i ono za što je dobro što je ovaj sporazum najzad donesen.
Zato što je dosta kanadskih firmi postojalo na ovom tržištu sa nekim svojim projektima. Ovim sporazumom su se ti projekti nekako, kako kaže predlagač ukrovili, odnosno stavili su se pod jednu kapu. Uvek je bilo pitanje, ne samo senatora, nego i ambasadora, zbog čega to sada ide sporo, zbog čega nema otprilike nekih bržih aktivnosti u toj privrednoj saradnji, pa upravo zbog toga, što ovakvi sporazumi mora da prođu određene organe, pre svega Vladu Srbije, da prođu parlament Srbije i kroz taj strateški sporazum, onda oni mogu da funkcionišu.
Znači, može da funkcioniše i deo dokumentacije koji se odnosi i na Bistricu, na određene projekte, zatim na određene studije izvodljivosti koje se takođe odnose na mini hidroelektrane, ali onaj deo za koji su oni vrlo zainteresovani, to je oblast rudarstva i onaj deo koji se odnosi na samu poljoprivredu.
Znači, ovaj sporazum nije isključivo samo energetika, nego obuhvata i deo projekata koji su iz ove dve oblasti. Naravno da ga treba podržati, jer sve što daje mogućnost da otvara investicioni ambijent u Srbiji, naravno da sve poslaničke grupe bi to trebale da podrže.
Na kraju, imamo aneks ugovora koji se odnosi na Sporazum sa Narodnom Republikom Kinom, koji se odnosi na ifrastrukturu, ali treba reći da taj aneks nije samo infrastruktura, znači, nisu samo mostovi, već predstavlja i mogućnost razvijanja putne mreže, ali i onaj deo za koji su oni jako zainteresovani, a to je taj deo energetike, ali poseban deo koji se odnosi na zaštitu životne sredine. Znači, na pronalaženje novih tehnoloških rešenja.
E sada, kod nas na Odboru, imali smo jednu debatu, stalno se postavlja pitanje, ne samo Sporazuma sa Kinom, nego i IBRD, kako mogu domaće firme da uzmu učešće ili da pobede na tim tenderima koje raspisuju praktično strani investitori, kroz određene banke i onaj deo koji je dobar u ovom delu aneksa, to je da će sigurno kroz ovaj sektor infrastrukture, i kroz sporazum Srbije i Narodne Republike Kine, Srbija imati veću sigurnost i mogućnost, i kompanije, da budu izvođači. Obično kada se postavi visoka lestvica konkursnih zahteva, tu lestvicu naši izvođači radova u oblasti infrastrukture ili oblasti termoenergetike, ne mogu baš da postignu i zbog toga smo mi stalno u tom nekom sektoru podizvođača.
Ovaj deo sporazuma i deo aneksa treba podržati upravo iz ovog razloga, što imamo šansu da možda kroz naše neke domaće izvođače radova, dobijemo poslove, što možemo da zaposlimo veći broj radnika samim tim i što samim tim poboljšavamo ambijent, taj investicioni, kao i kod prethodnog sporazuma.
Nadam se da smo, što se tiče ovih zakonskih predloga sve obuhvatili, ali ono što treba na kraju poentirati, da je ova vlada shvatila potpunu odgovornost svoju prema građanima Srbije, predlažući ovakve zakone i uređivanjem jedne, totalno neuređene oblasti koja je izazivala puno štete, pre svega državi i građanima Srbije, a onda svima nama pojedinačno, jer taj sistem vrednosti koji je vladao na tržištu, pa i u oblasti robnih rezervi je pokazivao da ne moraju građani Srbije da razmišljaju, ni o svojoj državi, kao ni što država neće da razmišlja o njima.
Takav princip praktično sa konstituisanjem nove Vlade od 2012. godine je prestao i ovaj set zakona je jedan u nizu od takvih koji je pokazao zbog čega ova Vlada će imati i ima uspeha u svom mandatu.
Zbog toga će SNS u danu za glasanje podržati ovaj zakon. Nadamo se da će i ostale poslaničke grupe se pridružiti tome.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministri, kolege poslanici, danas imamo na dnevnom redu Predlog budžeta za 2014. godinu kao nastavak praktično reformskog puta koji smo započeli sa donošenjem seta zakona koji se odnosio na mere ekonomske politike Srbije. Taj reformski put suštinski pokazuje da na tom putu imamo jako puno problema.
Ono što treba na neki način podržati u smislu predloga koje je Vlada i ministri koji su dali je upravo taj da su predlozi zakona napravljeni na taj jedan realan način gde se jednostavno na potpuno transparentan i istinit način dala slika Srbije posle 12 godina, o tome koliko smo dužni, koliko smo siromašni i koliko suštinski imamo potencijala da izađemo iz određene krize.
Kada pričamo o različitim vrstama scenarija tipa, grčki scenario, portugalski scenario, španski scenario, mislim da se Srbija jednostavno nalazi u jednom regionu gde takvi scenariji nisu mogući, ali ono u čemu mi možemo da se nađemo u određenoj situaciji to je jako teška socijalna situacija u kojoj jednostavno možemo bez kontrole da na neki način svi politički subjekti učestvuju u vršenju vlasti. Onda jednostavno kada dođete u tu situaciju, građanima Srbije potpuno je nepotrebno saznanje koja politička stranka je dovela do toga da se nađete u tako teškoj ekonomskoj situaciji. A treba reći, da poslednjih deset do dvanaest godina jednostavno mnoge stvari su se gurale pod tepih. Treba reći da od 2008. godine su mnoge bankarske garancije davane u ovoj skupštini, u ovom parlamentu, gde praktično SNS nije ni postojala, nije ni učestvovala u takvom procesu. Tu treba uvek i naglasiti. Sada je uzela odgovornost i kao glavni stožer u Vladi Srbije krajnje odgovorna za ono što će se dešavati i ono što se dešava sad.
Zbog čega ovo govorimo? Pa zbog toga što Vlada Srbije je preuzela jednu veliku političku odgovornost za mnoge procese koje često zaboravljamo kada pričamo o budžetu Srbije, a to je rešavanje Briselskog sporazuma, odnosno odnosa Beograda i Prištine, a samim tim imamo i početak pregovora sa EU, odnosno primenu SSP sporazuma pridruživanja EU.
Oba ta sporazuma i međunarodne obaveze nešto koštaju ovu državu i te takve suštinske reforme traže da predvidite i određena sredstva u budžetu. Ne samo u tom organizacionom smislu, koje treba menjati, nego i u ovom smislu da je, recimo, za Kosovo i Metohiju predviđen budžet oko 4,8 milijardi dinara za sledeću godinu, a da primenom trgovinskog sporazuma od 1. januara 2014. godine gubimo stavku u budžetu koja iznosi oko 300 miliona evra.
Samim tim, uzimajući u obzir ove činjenice, krenuli smo u reformu, kao država, javnog sektora, prvo konstatujući koliki je taj broj zaposlenih. Onda smo krenuli u reformu toga da se suočimo sa istinom koliko suštinski dugujemo za javna preduzeća, pa smo videli da, recimo, eto, kada je u pitanju „Srbijagas“ imamo deo dugovanja prema bankama, a imamo onaj deo dugovanja koji je država dala u vidu garancija.
Taj dug je jako veliki. Naravno da dug od 800 miliona ili 224 miliona, koji se odnosi na „Srbijagas“ i na druga javna preduzeća nije nastao preko noći i nije nastao u poslednjih godinu dana. Sigurno da se on negde taložio i gomilao i da se ulazilo iz kredita u kredit, i da smo u onom trenutku, kada pričamo o kredibilnosti države i kada se najviše suočavamo sa realnošću i izrazimo realno taj budžetski deficit, jednostavno zemlja koja gubi na tom glasu i samim dobija u svojoj ponudi za portfolio sve skuplje i skuplje kredite.
Ona priča o tome da mi možemo, kao država, da dobijemo vrlo povoljne kredite i da se rešimo oko 2,5 milijarde sa povoljnim kamatnim stopama, Fiskalni savet jednostavno to decidno navodi da je velika odgovornost na onima koji u javnosti daju svoje izjave, jer upravo time urušavaju kredibilitet same države i same ekonomije, jer samim tim dobijate u ponudi sve skuplje i skuplje kredite.
Prema tome, da li se radi o poziciji ili opoziciji, treba biti odmeren u političkim izjavama, pogotovo u onim koje se odnose na privredu. To se odnosi na sve političke subjekte.
Ono što je važno reći da je javni dug visok i on je zaista u ovom delu do sada najveći, ali do sada se uvek i taj deficit prikazivao na neki način frizirano. Prvi put sada imamo realno iskazan i u toj meri on treba da pokaže suštinski, gde su nama najslabije, takozvane neuralgične tačke. Mi smo to rekli, znači, rekli smo da to jesu društvena preduzeća, 153 preduzeća u restrukturiranju, da su to javna preduzeća, velika dugovanja prema „Srbijagasu“, prema „Putevima Srbije“, prema „Železnica Srbije“ i „Galenici“, rekli smo da su to najviše u bankarskom sektoru, rekli smo da su to otprilike velika izdvajanja koja se odnose na PIO fond.
Onaj deo koji je napadan, a to je da ovim budžetom nije dobro isprojektovan poljoprivredni fond, nisu dobro isprojektovane subvencije, nisu dobro isprojektovane određena davanja, koja se odnose na socijalne kategorije, možemo da kažemo da su krajnje neodgovorna. Zbog čega? Pre svega, kada pričamo o društvenim preduzećima ni ta dugovanja, ni ta restrukturiranja nisu nastala takođe preko noći, nego su godinama taloženi kao problemi sa kojima niko nije hteo da se uhvati u koštac, nego su svaki put predstavnici kapitala, stečajni upravnici, ulazili u sve veća i veća dugovanja i ponašali se prema državnoj imovini kao da je to otprilike nečija tuđa i kao da nemaju uopšte odgovornost o tome kako raspolažu sa tom imovinom.
Vi niste imali ni jednu praktično osudu nijednog stečajnog upravnika, nijednog predstavnika kapitala, a koja se odnose na preduzeća u restrukturiranju, da to nisu vodili na adekvatan način. Čak nijedan takav predstavnik nije bio osuđen, da li je na adekvatan način raspolagao kapitalom tih preduzeća.
Drugi deo priče koji se odnosi na sama javna preduzeća, mislim da država nikada nije, Ministarstva nisu ni znala koliko su javna preduzeća u njihovoj nadležnosti dužna, ni kolike su te bankovne garancije. Imali su neki okvir, pa počev od činjenice da ne znaju ni koliko zaposlenih imaju u svom sektoru, a kamoli o tome koliki je taj obim sredstava koji troše. Nama se dešavalo, recimo, kao državi, da se na kraju mandata ove skupštine, u prethodnom sazivu 2012. godine, podižu krediti i onda se skupe sve na jednom mestu i onda se dođe, onda Skupština izglasa i podrži sve garancije koje su sva javna preduzeća uzimala i ta sednica otprilike košta 1,4 milijarde evra zaduženja države. Znači, to je praktično bio način na koji se funkcionisalo u privredi Srbije.
Ono što sada imamo sve na jednom mestu, tačno znamo sa čim raspolažemo. Ako je to ta slika kolika su dugovanja, tolika je, i jednostavno sa tim se izlazi pred građane. Građani moraju u svakom trenutku da znaju istinu, da bi bili pripremljeni na sve ono što ih očekuje u budućnosti. Zašto o tome govorimo? Zato što su svi segmenti društva zahvaćeni ovom krizom.
Ono što nikad ne treba da zaboravimo, a to je da je 2008. godine, znači godinu dana posle ekonomske krize, posle 2007. godine, praktično pravljen budžet koji je promašen otprilike za 20%, jer su pogrešno projektovane stavke o tome kako će izgledati ekonomska kriza, pogotovo u Srbiji i u samom regionu. To je nešto što je praktično ceo ovaj region doveo do toga da krenu ta kola, o kojima pričamo da su sad krenula, ne ona su krenula od 2008. godine nizbrdo, i sada ta kola treba na neki način zaustaviti. Ona su zaustavljena određenim merama i praktično saznanjem, da javnost mora biti upoznata sa istinom.
Kada pričamo o segmentima na kojima smo smatrali da uopšte i ova vlada i ova skupštinska većina treba da koncipira svoju ekonomsku politiku, onda smo govorili da su to poljoprivreda i energetika. Napadana je ovde politika na koji način treba da izgleda ulaganje u poljoprivredu. Napadana je energetika, ali ono što treba građani Srbije da znaju, to je da se poljoprivreda više neće, na onaj način na koji je bila finansirana, finansirati, već da će isključivo ulaganja biti u infrastrukturu, koja je jako važna, kao što je sistem navodnjavanja, kao što su oprema koja će biti data poljoprivrednicima, koji će moći da je koriste.
Kada se priča o subvencijama, koje su takođe napadane, u budžetu, ako pogledate da 81 milijarda ukupnih subvencija predstavlja deo budžeta, onda je oko 10% tih subvencija ide na privredu, a 40% tih subvencija idu na poljoprivredu. Prema tome, ta priča da se malo ulaže u poljoprivredu nije istinita, ali ono čime želi da se ustroji i izvrši reforma te agrarne politike, upravo je to ulaganje u infrastrukturu, da bi se na određeni način i tim ulaganjima stvorila zainteresovanost investitora da ulažu i da prave određene vrste javnih privatnih partnerstava u ovoj oblasti. I ono zbog čega treba država da ulaže svojim subvencijama u društvena preduzeća, to je da koliko može ojača taj sektor, da zadrži ono što je zaista zdravo, da bi danas, sutra principom koncesija i javnih privatnih partnerstava, zaista mogla što veći broj tih preduzeća da privatizuje i da uđe u jednu ozbiljnu privrednu reformu, ali samim tim i da na neki način zaustavi bilo kakav pad, održi se i da stvori uslove u naredne tri godine da bi krenula nekim svojim rastom.
Ono o čemu smo najviše slušali o energetici je pitanje „Srbijagasa“, velikih dugovanja. Evo sada imamo i priliku da praktično sa otvaranjem novih infrastrukturnih projekata na neki način reformišemo ceo ovaj javni sektor. Razvoj energetike nije moguć ukoliko se ne izvrši i ne stvore uslovi, odnosno taj ambijent u kome će moći država da se ponaša krajnje odgovorno, ne samo prema investitorima, nego i prema svojim potrošačima.
To znači da je cena struje socijalna kategorija i tu priču inače zna ceo region zapadnog Balkana i praktično sve zemlje u regionu, i sve znaju da ukoliko idete povećanjem cene energenata, vi praktično utičite na budžet svakog čoveka koji živi u našoj državi i to znaju i u Hrvatskoj, to znaju i u Crnoj Gori, to znaju i u Bosni i Hercegovini, to nije nešto novo.
Mnogo je lakše napadati bilo kakvu reformu ili povećanje cena, ali je mnogo teško izvršiti zaista reformu ovog sektora, iz prostog razloga što tu rade ljudi koji su zaista profesionalci u svojoj struci i kojih ima jako puno i kada dođe do trenutka kada trebate da racionalizujete ili prepakujete određene zaposlene, to je jako teško proceniti ko u kom sektoru treba na najadekvatniji način da da svoj pun doprinos.
Zbog toga je uopšte priča o „Srbijagasu“ i ne samo o „Srbijagasu“, nego uopšte u javnim preduzećima za koje se izdvajaju određena sredstva, veoma, kako da kažem, osetljiva, senzitivna, jer ako bi hteli ekonomski isključivo da gledamo kao interes države, onda bi rekli – izvinite, ali jednostavno država treba da na neki način odustane od bilo kakvih davanja garancija, od bilo kakvih podsticaja i onda bi došli do toga da bi jednostavno imali poremećaj u radu uopšte energetskog sektora, a to bi se odmah direktno odrazilo na same potrošače.
Prema tome, u takvim oblastima treba biti krajnje odgovoran i treba postupati na način koji odgovara svim kategorijama društava, ali korak po korak.
Kada pričamo o PIO fondu, a o tome najviše volimo da pričamo sa jednog aspekta i da napadamo zbog čega su tolika izdvajanja, ja sam se malo zainteresovala na temu kako izgleda uopšte rukovođenje PIO fondom, koja je struktura PIO fonda i mislim da više od polovine poslanika i nije upoznato sa tim ko su članovi Upravnog odbora PIO fonda. On čini 21 člana, od toga država ima svega dva člana koja postavlja Vlada. Ima predstavnike privrednika, ima predstavnike udruženja poslodavaca, ima predstavnike oba sindikata, ima predstavnike udruženja penzionera i ima dva predstavnika Vlade.
Princip predsedavanja Upravnim odborom PIO fonda je rotirajući na svake dve godine. Sada trenutno predsednik PIO fonda je gospodin Orbović, predsednik sindikata i koji direktno utiče na politiku PIO fonda.
Ukoliko država želi da sprovede reforme, a trenutno država izdvaja, znači, PIO fond ima oko 600 milijardi dinara, iz koga 42% država puni taj fond direktno iz budžeta, a 58% pune privredni subjekti kroz poreze i doprinose koje uplaćujemo. Ako država želi da zaista izvrši reformu PIO fonda, onda treba svoje predstavnike Vlade da pusti da u onom trenutku kada treba da predsedavaju ovim Upravnim odborom, treba da izvrše određene reforme. I za to je potreban jedan politički konsenzus. Ne treba napadati isključivo određene političke opcije da bi se reforma PIO fonda izvršila, već treba napraviti jedan princip kako treba da izgleda punjenje PIO fonda.
Mi imamo jednu nasleđenu politiku kako je to izgledalo pre i onda su sve Vlade automatski, niko nije hteo da se zamera sa predstavnicima koji se nalaze u ovom Upravnom odboru, jer jako je teško uhvatiti se u koštac sa svim ovim problemima, zamerati se sindikatima, sa poslodavcima, udruženjima, a onda dolazimo u situaciju da ti poslodavci žive od naknada iz tih upravnih odbora, a ne žive iz realnog sektora, odnosno odakle prihoduju ta sredstva. Praktično, taj PIO fond postaje na neki način jedna ekonomska kategorija, iz koje svi na neki način preživljavaju.
Naravno da to nije dobar koncept i naravno da vremenom, kako su se nasleđivali problemi, ti problemi su se uvek uvećavali. Nikada nisu došli do trenutka da treba da se reše na jedan ekonomski održiv način.
Stoga država, ukoliko želi da reši ovaj problem, mora da nađe načina i zakonskim putem, koji treba ovde u Skupštini Srbije da se donese na jedan potpuno svojstven način, da se napravi jedan konsenzus svih političkih opcija po tom pitanju, da donese odluku kako će upravljati, jer na kraju krajeva, imovina PIO fonda je imovina države, jer svi mi snosimo odgovornost za takvo stanje u državi, i naši sugrađani, naše bake i deke i svi oni koji su praktično građani Srbije, koji se finansiraju iz ovog PIO fonda, a njih ima 1,7 miliona građana Srbije. Praktično, treba da nađemo načina kako da to uradimo, a da to bude isplativo i održivo u svakom ekonomskom smislu. To ne može preko noći. O tome moramo ozbiljno da donesemo odluke i moramo na adekvatan način da nađemo rešenje.
Na kraju bih nešto rekla o Fiskalnom savetu i o tome šta je Fiskalni savet rekao uopšte o ovome budžetu. Fiskalni savet se parafrazira i na mnoge teme odgovara na vrlo racionalan način, potpuno politički neobojen, a mnogi bi hteli da ga stave u kontekst i da ga oboje, podržavajući određenu političku opciju.
Fiskalni savet je praktično telo koje je sastavljeno iz stručnjaka i koje treba slušati u svim ovim segmentima kada govori o tome kako treba da izgleda ekonomska politika naše države, ali kako treba da izgleda i budžet. Ona govori o tome da sve one mere koje se donose mogu da budu jače, slabije, ali da one proizvode određene ekonomske efekte, odnosno rezultate.
Tako Fiskalni savet smatra da su praktično dodatne mere štednje neizbežne u ovakvim situacijama, da je put ka racionalizaciji javnog sektora neminovan i da subvencije i socijalna davanja, koja su sastavni deo budžeta, takođe bi uvek trebalo da budu veća, ali su svesni toga da ono koliko je društvo prihvatljivo u sprovođenju tih mera, da su to s druge strane uvek problemi s kojima vrlo teško sve političke opcije ne mogu da se uhvate baš sto posto u koštac sa njima.
Zbog toga kaže da je neophodno sklapanje aranžmana sa MMF-om, zbog toga kažu da je moguće lakše zaduživanje u 2014. godini. Naravno, svi znamo da postoje dobre kreditne linije Ujedinjenih Emirata, i to otprilike u obimu od tri milijarde evra.
Zatim, Fiskalni savet poziva na odgovornost, o kojoj sam već govorila prilikom davanja izjava u javnosti. Ne postoje laka rešenja koja smo čuli u nekim diskusijama i da takva laka rešenja ne daju efekte u kratkom vremenskom periodu. Sve to kaže Fiskalni savet.
Prilagođavanje Srbije u narednom periodu takođe će dovesti do određenih promena. Te promene u naredne tri godine takođe će davati bolna rešenja. To sve kaže Fiskalni savet.
Ono što je glavno reći da Fiskalni savet nema neke velike zamerke na realnost koja je projektovana ovim budžetom. Zbog toga sve političke opcije ovde treba da zaista odaju određenu vrstu pohvale ministru koji je izašao sa takvim predlogom budžeta, jer mnogo je teško na neki način koji treba da nam sve emocije koje možda vladaju u političkom životu odagnaju i da da jednu realnu sliku oko koje mi treba svi zajednički da stanemo.
Naravno da je u političkom životu Srbije mnogo lakše davati neke senzacionalističke izjave, koje su kratkoročnog vremenskog ograničenja. Ali, ono što treba reći je da svi građani Srbije žive od tog budžeta i da te priče da se uzimaju pare od lekara, profesora, a da se to nikome ne daje, da to ide posle toga u kamate, jednostavno ne stoje. Pre svega, veliki deo profesora, nastavnika imaju primanja ispod 60.000 dinara. Reći ću vam da u osnovnim školama nastavnici i profesori imaju manja primanja, da docenti na Beogradsko univerzitetu imaju 60.000.
Znači, sva primanja iznad 60 hiljada dinara spadaju u redovne i vanredne profesore Beogradskog univerziteta i zbog toga je u ovom budžetu praktično skupštinska većina izašla u susret da ona primanja koja se odnose na projekte koje profesori na univerzitetu imaju kao jedan vid davanja, ne podležu određenim uštedama, odnosno oduzimanjem od naknada, odnosno neto primanja.
Sve ono što je ovde izrečeno je u pravcu konsolidacije javnih finansija u ovom budžetu i sve ono što smo videli da daje određene rezultate neće biti na određeni način pozitivno u nekom smislu da će sad građani Srbije osetiti to, ali tek za godinu dana počećemo da vidimo rezultate tih mera u onom delu da nam neće biti gore.
To je važno reći zato što smo ovde juče čuli u raspravama da će nam biti sve gore i gore, da određene mere koje Vlada Srbije donosi projektuju neku crnu budućnost. Naravno da to ne stoji, jer sa infrastrukturnim projektima i ulaganjem u lokalnu samoupravu, koja su praktično preko IPA fondova uvedeni u ovom budžetu, pokazuju da će se ipak zadržati određeni nivo ekonomske stabilnosti, da taj nivo ekonomske stabilnosti u budućnosti će dati uslove koje će pokrenuti određenu privredu preko javnih privatnih partnerstva, preko koncesija, preko razvoja infrastrukturnih projekata koje ne treba zanemariti, jer ta sredstva uopšte neće biti toliko mala.
Da li će određene zemlje istoka i zapada vršiti pritiske? Naravno da uvek postoje različita viđenja istoka, zapada i severa i po pitanju različitih projekata. Bitno je da Srbija učestvuje u tim projektima. Bitno je da je Srbija interesantna zbog svog geostrateškog položaja, da je interesantna zbog svojih potencijala, kako energetski tako i poljoprivrednih i bitno je da Srbija vrši racionalizaciju uopšte državne uprave i građana Srbije u smislu privrednih aktivnosti, da mi moramo na neki način da vršimo reformu i obrazovnog sistema i da na taj način stvaramo nove preduslove za buduće privredne aktivnosti.
Jedan posto privrednog rasta je mali privredni rast projektovan, ali je uvek bolje projektovati malo nego projektovati potpuno nerealno i onda ući u određene sisteme raspolaganja imovinom koje ne možete da kontrolišete.
To je ova Vlada pokazala kroz svoju odgovornu politiku. Da li se to nekome sviđa ili ne, koji su navikli ranije da žive na način koji je potpuno ne planiran, uzimajući potpuno neke kredite bez razuma sa velikim kamatnim stopama, to više ne postoji u Srbiji. Sada se vodi jedna krajnja odgovorna politika i takvu politiku građani Srbije prepoznaju. Zbog toga i podržavaju ovakve mere Vlade i, bez obzira na to koji će segmenti društva biti na udaru ušteda, svi zajedno shvataju da moraju da uđu u sektor privrednih aktivnosti u kojim mere štednje moraju da se sprovedu.
Na kraju treba reći da je Srbija kroz ovaj budžet pokazala da svoje građane Srbije ne želi da laže. Znači, izlazi krajnje realno pred njih i kroz takav realan budžet ona će uvek imati podršku svih relevantnih subjekata, a građani Srbije su uvek ti koje treba pitati za mišljenje. Zbog toga u Danu za glasanje ovaj predlog zakona SNS će podržati, a poslanici SNS će aktivno učestvovati u definisanju svih onih segmenata ovog predloga budžeta koji treba da pokažu koje su to prednosti kojima se vodimo u kreiranju ekonomske politike Srbije. Zahvaljujem se.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, kolege poslanici, danas je veoma važan set zakona, praktično u proceduri za koji je trebalo dosta političke volje da bi uopšte došli na red. Očito imamo danas na dnevnom redu zakone koji su pripremani i 2005, i 2009. i 2010. godine, i nikada nisu praktično došli u skupštinsku proceduru na razmatranje kao tema dnevnog reda. To pokazuje da je ova Vlada, znači pored svojih reformskih mera koje se odnose na smanjenje troškova, odnosno odliva budžeta, na jedan krajnje odgovoran način rešila da stavi jedan set zakona u skupštinsku proceduru, koji bi trebali da omoguće i priliv finansijskih sredstava u budžet. Za to je naravno trebala politička volja, ali i hrabrost, jer očito je puno problema bilo u sektoru koji obuhvataju ova četiri zakona.
Pored ovoga, ono što treba odmah reći, to je da treba dati podršku svakom od ovih zakonskih predloga. Da li su u oni u globalu sada najbolje do tančina razrađeni to će na kraju, krajeva pokazati i sami amandmani, pokazaće i praksa, jer u mnogim delovima mi imamo izmene i dopune zakona. To nije ništa strašno. Na kraju, krajeva to i treba da postoji, pogotovo kada su privredne aktivnosti u pitanju.
Prvi zakon koji praktično dovodi do rešavanja pitanja, barem delimično pitanja sive ekonomije je zakon koji se odnosi na posredovanje u prometu i zakupu nepokretnosti. Problem građevinske industrije danas u Srbiji sastoji se i može se sagledati sa više aspekata. To što danas nema razvijenog građevinarstva, i što nema uopšte tog sektora u onom delu kao što je bilo pre tri, četiri, pet godina, to je pre svega razlog što smo mi kao zemlja u vidu konsolidacije finansija u jednoj jako teškoj poziciji, a to je rezultat prošlosti u kojoj nismo znali da na adekvatan način čuvamo ovaj sektor.
Pre svega, zato što su neki centri moći imali monopol, pogotovo u odlukama koje se odnose na oblast izdavanja građevinskih dozvola. Mi smo imali u periodu 2004. do 2008. godine pet izmena i dopuna Zakona o izgradnji. Prema tome, u svakom od ovih izmena i dopuna došlo se do toga da su periodu izdavanja građevinskih dozvola se produžavali, investitori postojali nezainteresovani, a s druge strane monopol na tržištu nekih izvođača radova, kao što su „Belvil“, su morali biti zaštićeni, i zbog toga gradski sekretarijati u periodu od dve godine uopšte nisu izdavali građevinske dozvole. Naravno da dolazi onda do usporavanja prometa tržišta nekretnina, i normalno je da onda dolazi do problema uopšte koji tangiraju svakog građanina ove države, kada su investicije u pitanju.
Dolazimo do toga da prvi put sada imate uvođenje ovog zakon u kojem svaki građanin treba da bude na neki način zaštićen, pre svega od prevara, pod jedan, i pod dva, od onog dela investicija koje će na neki način pokušati da smanji tu cenu kvadrata koji svaki kupac ili zakupac plaća. Sada imamo jedno umrtvljeno tržište nekretnina i to je rezultat jedne politike koja je vladala, i kao što vidite takva politika tangira i dva i tri zakona, pogotovo ovaj o posredovanju nekretnina, pa tangira i ovaj Zakon o zaštiti konkurencije, pa tangira i onaj deo koji se odnosi čak na elektronsko poslovanje.
Iz toga možemo da vidimo, da znači uopšte problemi nisu tako jednostavni. Ono što je dobro, a to je da jako puno agenata su učestvovali u tržištu prometa tržišta nekretnina i zakupa nekretnina. Dosta ljudi je u ovoj transformaciju našlo svoje radno mesto, neko i dopunsko zanimanje. Kažu, ima dosta i penzionera koji su se bavili tim poslom, i zbog toga su mnogi ljudi koji su se isključivo bavili ovom oblašću, na neki način bili uskraćeni za svoj promete, odnosno sve ono što su poštovali državu. Samim tim, jednostavno porez na neki način, za sve aktivnosti privredne je država bila uskraćena za to. Ovo je sada trenutak kojim treba na neki način da se to tržište uredi, da se pokuša da se stavi u neke legalne tokove, da ljudi koji rade se legalizuju, otprilike statistika kaže da dve trećine agenata nisu imali nikakvu evidenciju o tome da rade taj posao, niti je država imala tu evidenciju.
Na neki način sada dobijamo da oni koji će se zaista baviti tim poslom da su to ti ljudi, ali će na neki način odgovarati prema svojim klijentima i državi i neće biti baš u toj mogućnosti da prevare bilo koga. Samim tim želimo da kao zemlja pošaljemo jednu dobru poruku investitorima da se ovaj sektor uređuje. To je ono što se tiče Zakona o posredovanju u prometu i zakupu nepokretnosti.
Onaj deo koji se odnosi na Zakon o uvozu i izvozu robe dvostruke namene pokazuje da je potreba usaglašavanja naših propisa sa evropskim standardima i harmonizacija propisa, pokazuje spremnost ministarstva da se neki period dobijanja određenih saglasnosti, papira ubrza i na neki način da državni aparat postane efikasniji. To je jako dobro. Zbog toga treba reći da to skraćivanje rokova koje će u roku od 10 dana dati svim onim zainteresovanima dozvole, treba da se naglasi kao jedan od znakova da država počinje da funkcioniše na mnogo efikasniji način nego kao pre.
Treba se zalagati za to da kako imamo uvozne, tako da postoje i izvozne dozvole i saglasnosti i da država na taj način potpuno kontroliše protok roba i usluga. Ta kontrola je jako bitna zbog ovoga što smo pričali, gde smo u prethodnom zakonu rekli da to nije bilo pod kontrolom pa sigurno da postoje mnoge oblasti koje pokriva vaše ministarstvo za koje je potrebno da se kontroliše, upravo zbog punjenja budžeta.
Zakon o elektronskoj trgovini je pokazao da treba da reguliše određene pravne aspekte, pogotovo u smislu ugovaranja i onog dela koji se odnosi na razvoj tog informatičkog tržišta.
On pokazuje da su građani Srbije vrlo nepoverljivi prema ovom sektoru. Sa donošenjem ovog zakona država treba polako da uliva to poverenje svim svojim korisnicima, samim tim dižemo i taj stepen kvaliteta usluga i pokazujemo da možemo da se nosimo sa svetom u ovoj oblasti. To će naravno prouzrokovati i mnoge edukacije, potrebe da se ljudi edukuju i obrazuju u ovoj oblasti, da se na neki način uvuče što veći spektar privrednih subjekata koji bi trebali da popune ovaj sektor i da ne bi dolazili do toga da je svega oko 180 miliona evra godišnji promet koji je bio u 2012. godini, nego da on bude znatno veći.
Najinteresantniji deo koji praktično danas imamo, Zakon o zaštiti konkurencije, je zakon koji do sada je, na neki način, pokazao kako izgleda zloupotrebiti rad jednog nezavisnog državnog organa, a koji, na kraju krajeva, glasa i ova Skupština.
Imali smo izveštaje pokojne Verice Barać koja je slala premijeru Cvetkoviću 15. decembra 2010. godine, u kome je decidno rekla da je praktično ovaj sektor, odnosno sama komisija u ovom delu funkcionisala na jedan totalno neadekvatan način, odnosno da je privatizacija u to vreme bila praktično centar zbivanja i na neki način zauzimanje tržišta i zauzimanje određenih centara moći po pitanju svih privrednih aktivnosti.
Imali smo privatizaciju „C marketa“, pa smo imali privatizaciju „Luke Beograd“, pa smo onda na osnovu toga videli da su određeni centri moći direktno pregovarali sa državom, ne tražeći mišljenje Komisije za zaštitu konkurencije, koja nije ni reagovala u to vreme i samim tim smo videli da ono zbog čega je ona i osnovana, na kraju krajeva, jednostavno nije radila svoj posao. To se dešavalo 2010. godine. Kasnije, 2011. godine i 2012. godine došli smo do toga da od 16 svojih odluka, 12 je praktično palo, i na neki način svi oni pravni subjekti koji su služili, možda nisu bili u pravu i možda su izazvali svojim odlukama određene finansijske troškove iz budžeta, pa se tako dešavalo da je budžet zbog svojih loših odluka bio oštećen za 750 hiljada evra, na kontu određenih svojih presuda, odnosno odluka. Ko za to snosi odgovornost? Na kraju, ispada niko.
Ovim zakonskim rešenjem je dato da se tačno zna kako će komisija izgledati. Imali smo apsurd da u komisiji ne postoji nijedan ekonomista, a treba da propisuje odluke koje daju instrumente tržišne ekonomije. Imali smo apsurd da sa takvim svojim funkcionisanjem se prenose prava potpisa na članove saveta, da oni daju svoje određene odluke i praktično se u pravnom smislu dovodi u pitanje – kakve su te odluke i da su one apsolutno ništavne pred sudom. Samim tim mi možemo da dođemo u neku konstrukciju, da možda ta komisija ili određeni članovi namerno, na neki način, izdaju ta svoja rešenja, zarad toga da bi se napravila šteta državi i da onda rade u cilju određenih centara moći.
Zbog toga je jako važno što postoji ovaj etički kodeks ponašanja, jer treba da bude stroga kontrola rada članova saveta. Svako ko potpisuje ta dokumenta mora da snosi veliku odgovornost, ne samo materijalno, nego i krivično i materijalno, iz prostog razloga što izdavanjem određenih papira prouzrokujemo određene materijalne troškove koji, na kraju krajeva, idu preko leđa svih građana Srbije. Zato treba podržati prvo profesionalizaciju ovakve komisije, drugo, instrumente, odnosno pravilnike prema kojima će se oni ponašati i na kraju krajeva, i ovaj budžet koji im je dat, na neki način se kontroliše kroz izveštaje koji se podnose ministarstvu.
Ono što je interesantno, a što bi stvarno trebalo, podržavam moje kolege koje su dale predlog, da ti izveštaji treba da dolaze i Skupštini Srbije, na kraju krajeva, iz prostog razloga što smo ipak mi, ako gledate u nekom pravnom smislu, ja nisam pravnik, ali Skupština je neki drugostepeni organ, odnosno kome treba da se podnose ti izveštaji.
Ono što na kraju treba reći, što se tiče ovih zakonskih predloga, to je da će sigurno biti puno amandmana na odboru, u smislu naših kolega koje su davale određene predloge. Ima tu i suvislih predloga, iz prostog razloga što oni govore o tome da se neki detalji moraju tačno definisati, jer ako ostanu nedefinisani, onda daju mogućnost, veliki prostor za određene zloupotrebe. Zbog toga je jako važno da detalje koji se odnose na same odluke Komisije za zaštitu konkurencije, treba da budu tačno definisane i treba da budu tačno ograničene, u tom smislu – šta ako dođe do određenih problema u radu Komisije, odnosno u definisanju i analizi, pošto sada Komisija radi analizu toga – ko ima monopol, a ko nema, znači, taj deo, način na koji će raditi, da se tačno propiše.
Na kraju, mogu samo da kažem da ove zakone treba podržati zato što oni jesu na tom reformskom putu naše ekonomije, da će oni sigurno doživeti još nekoliko izmena i dopuna u narednih godinu, dve dana, zato što će praksa pokazati šta je to bilo dobro u njima, a šta su to mane u kojima ćemo mi morati da reagujemo.
Nadam da se u ovom delu, ovih zakona koje smo danas imali na dnevnom redu, dobićemo sigurno i rezultate kroz budžet, odnosno završni deo budžeta za 2013. godinu i za narednu godinu, jer ti efekti ovih zakona i primena ovih zakona najbolje se prelamaju kroz budžet.
Ono što još treba reći, to je da Odbor za privredu, regionalni razvoj, trgovinu, turizam i energetiku, koji praktično ima nadzor nad radom Komisije za zaštitu konkurencije, će sigurno pomoći da, ukoliko mislite da treba još određene instrumente uvesti, u smislu kontrolisanja rada ovakvog organa, mi ćemo vas podržati.
Zahvaljujemo vam se puno što ste danas imali vremena da odgovorite na ove detalje koje su, vidim, svi narodni poslanici krajnje odgovorno pristupili razmatranju svih ovih zakona, zato što ima dosta tih detalja koji pokušavaju da nam kažu da sve ono što je bilo u prošlosti suštinski nam pokazuje kako to izgleda kada nešto nemate definisano, kada jednostavno dolazite u situaciju da ne možete da sprovedete i onda najviše pati budžet, naravno građani Srbije i uopšte ekonomija cele naše zemlje. Zahvaljujem vam se.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, pošto sam direktno prozvana za pitanje uopšte Komisije za zaštitu konkurencije.
Na osnovu ovog izlaganja i mog prethodnika mogu samo da zaključim da je opravdano, suštinski da mora da postoje pola ekonomista, pola pravnika u komisiji, jer očito se nikada nećemo složiti u tom delu šta je ekonomski, a šta je pravni praktično deo rada, pogotovo dela koji se odnosi za zaštitu konkurencije.
Retroaktivnost ovog zakona na primer u „Imleka“ je dovela jednostavno izlaska 750 hiljada evra iz budžeta Republike Srbije. Ako je ugovor po kome su „Simpo“, i država potpisali o reprogramu duga spada u određeni deo konkurencije onda je komisija trebala da izađe sa određenim svojim mišljenjem odlukom i da to jednostavno kaže.
Znači, govorila sam o prošlosti kako je komisija radila, kako se tržište ponašalo, a znalo se da su postojali jedan do dva centra moći po pitanju tržišta uopšte prometa roba i usluga Srbiji. Do trenutka dok gospodin Mišković nije otišao u zatvor. To se jasno znalo. Od tog trenutka je jednostavno donosi se nova reforma sistema, novi zakoni, konsolidacija javnih finansija, uspostavljaju se mehanizmi onako kako to treba da izgleda, kako su dati standardi EU. Zahvaljujem se.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, poštovane kolege poslanici, predlagači ovih amandmana su danas praktično u prepodnevnoj raspravi dezavuisali javnost sa činjenicom da je nadležno ministarstvo za pitanje ovog zakona Ministarstvo finansija. Razlog zbog koga navodim ovo jeste što Direkcija za imovinu nije jedini pravni subjekt koji ima potpunu evidenciju o popisu imovine Republike Srbije.
Ako smo čuli da je sve što je u javnom sektoru, i ono što se odnosi na preduzeća u restrukturiranju, praktično javna svojina, osim zaposlenih, onda je krajnje neodgovorno od strane onih koji su predlagali ovakve amandmane u neka tri svoja dela, dve godine, dve godine i tri meseca, dve godine i šest meseci, da pokažu da jednostavno misle ovoj Srbiji dobro, zato što je rok za prijavu imovine bio dve godine, ali ako ste i prijavili imovinu u proteklih godinu dana, javna preduzeća su funkcionisala, nešto su radila, znači, ulazila su u određene investicije koje su u toku, sa završnim računima. Ta investicija jednostavno tek kada se završi plaćanje i postanu imovina, kao određeni pravni subjekt, može da bude upisana u Direkciji za imovinu.
Prema tome, i onoga trenutka, prošli direktori koji su bili u prošlom sazivu Vlade Republike Srbije, ako su ispoštovali svoju dužnost da prijave imovinu, praktično nisu do kraja izvršili svoju obavezu, zbog toga što je funkcionisanje javnih preduzeća promenljivo u smislu ekonomske kategorije svojine Republike Srbije. Ono zbog čega je ova Vlada pokazala svoju krajnju odgovornost je što je dala dodatni rok u kome će se završiti 24 privatizacije, koje je tražila ne samo ova Vlada, nego i EU, sa kojom će se možda utvrditi da neke privatizacije određene svojine su urađene na jedan nezakonit način, gde će se možda određena vrsta imovine nekih javnih preduzeća vratiti u državnu imovinu na osnovu tih presuda, pa će se utvrditi na osnovu restrukturiranja, koje je takođe zakonska obaveza, da se završe do kraja ove godine, utvrditi da je nešto državna imovina, a nešto i nije državna imovina. Prema tome, ovaj rok koji je dat, da se produži da narednih još godinu dana, je sasvim opravdan.
Na kraju treba reći da, što se tiče direktora javnih preduzeća, ne treba gledati to sa stanovišta poslednjih šest meseci, godinu dana. Mi smo imali direktore javnih preduzeća koji su izuzetno visoki funkcioneri DS, primera, gospodina Cvije, Babića, koji je takođe direktor jednog javnog preduzeća, gospodin Ćeran takođe, koji su potpredsednici gradskog odbora DS.
Ono na čemu mi insistiramo, kao SNS, to jeste da imovinu Republike Srbije treba staviti na jedno mesto, ali imati pravu informaciju kolika je ta imovina, i zbog toga je potrebno neko vreme, da se završe određene investicije. Ako pričamo o investicijama iz oblasti EPS, onda su to određeni energetski objekti koji ne mogu biti upisani u Direkciji za imovinu, dok se ne završi ta investicija. Znači, ako pričamo o nekim objektima koje vode „Srbijavode“ onda su to brane, onda su to nasipi, koji su takođe imovina Republike Srbije. Dok ne budu do kraja isplaćeni od strane države, oni ne mogu biti upisani u Direkciji za imovinu.
Prema tome, treba razlučiti zbog čega je suštinski ovaj zakon donesen. Tačno je da je to izmena koja se odnosi na 12 meseci, tačno je da je to jedan, taj član zakona, ali suština je odgovornosti ove Vlade prema upravo onome što poseduje država. Na kraju krajeva, građani Srbije imaju i najveću odgovornost prema državi, ali i država prema njima. Ako država ima odgovornost prema građanima, onda mora da pokaže da tu imovinu zaista posedujemo. Ukoliko ne upišemo tu imovinu u adekvatnu evidenciju, onda ne znamo sa čime raspolažemo. Ako ne znamo sa čime raspolažemo, onda ne možemo da vodimo odgovornu ekonomsku politiku i to nije bio slučaj u prethodnim vladama, jer je, recimo, primera radi, energetsku politiku u rekonstruisanoj vladi vodio premijer Vlade, gospodin Mirko Cvetković, kao što je vodio i Ministarstvo finansija. Kao što vidite, to je jedna neodgovornost, a ovo se odnosi na Ministarstvo finansija u velikom domenu.
Prema tome, nije istina da je samo Ministarstvo pravde, koje vodi gospodin Selaković, odgovorno za imovinu Republike Srbije. Naravno da sa opravdanjem velikim i poštovanjem i, na neki način, podrškom SNS, ovi amandmani treba da budu odbijeni, jer pokazuju jednu neodgovornost opozicije. Da je bilo nekih konstruktivnih predloga, da je bilo zaista opravdanih predloga, u smislu promene, izmene i dopune ovog zakona i amandmana, sigurno da bi uopšte vladajuća koalicija razmatrala to i sigurno da bi našli možda neko kompromisno rešenje.
Na osnovu svih ovih dosadašnjih izlaganja i onih stavova koje ste čuli od strane naših poslanika, evidentno je da postoji različito viđenje sa pravne strane i ekonomske strane određenih predloga zakonskih rešenja i zbog toga sigurno da mnogi poslanici u opozicionim klupama smatraju da to nije baš adekvatan predlog Ministarstva finansija. Ali mi sa velikom podrškom dajemo predloge koje će Ministarstvo finansija sigurno usvojiti i Odbor koji se odnosi isključivo samo na privredu, davaće rešenja koja neće biti samo podrška Ministarstvu privrede, već i Ministarstvu finansija, jer jedno bez drugih jednostavno ne mogu da funkcionišu i ne mogu da odrade taj neki zamajac koji u ekonomskom smislu ova Srbija mora da pokrene.
Prema tome, u smislu samih amandmana, amandmane treba odbiti, treba dati podršku predlogu i izmenama i dopunama koje je dao ministar finansija u svom obrazloženju i treba shvatiti da mi moramo da krenemo jednim novim, drugim putem, krajnje odgovornom politikom. Zahvaljujem se.