Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, kolege poslanici, danas je veoma važan set zakona, praktično u proceduri za koji je trebalo dosta političke volje da bi uopšte došli na red. Očito imamo danas na dnevnom redu zakone koji su pripremani i 2005, i 2009. i 2010. godine, i nikada nisu praktično došli u skupštinsku proceduru na razmatranje kao tema dnevnog reda. To pokazuje da je ova Vlada, znači pored svojih reformskih mera koje se odnose na smanjenje troškova, odnosno odliva budžeta, na jedan krajnje odgovoran način rešila da stavi jedan set zakona u skupštinsku proceduru, koji bi trebali da omoguće i priliv finansijskih sredstava u budžet. Za to je naravno trebala politička volja, ali i hrabrost, jer očito je puno problema bilo u sektoru koji obuhvataju ova četiri zakona.
Pored ovoga, ono što treba odmah reći, to je da treba dati podršku svakom od ovih zakonskih predloga. Da li su u oni u globalu sada najbolje do tančina razrađeni to će na kraju, krajeva pokazati i sami amandmani, pokazaće i praksa, jer u mnogim delovima mi imamo izmene i dopune zakona. To nije ništa strašno. Na kraju, krajeva to i treba da postoji, pogotovo kada su privredne aktivnosti u pitanju.
Prvi zakon koji praktično dovodi do rešavanja pitanja, barem delimično pitanja sive ekonomije je zakon koji se odnosi na posredovanje u prometu i zakupu nepokretnosti. Problem građevinske industrije danas u Srbiji sastoji se i može se sagledati sa više aspekata. To što danas nema razvijenog građevinarstva, i što nema uopšte tog sektora u onom delu kao što je bilo pre tri, četiri, pet godina, to je pre svega razlog što smo mi kao zemlja u vidu konsolidacije finansija u jednoj jako teškoj poziciji, a to je rezultat prošlosti u kojoj nismo znali da na adekvatan način čuvamo ovaj sektor.
Pre svega, zato što su neki centri moći imali monopol, pogotovo u odlukama koje se odnose na oblast izdavanja građevinskih dozvola. Mi smo imali u periodu 2004. do 2008. godine pet izmena i dopuna Zakona o izgradnji. Prema tome, u svakom od ovih izmena i dopuna došlo se do toga da su periodu izdavanja građevinskih dozvola se produžavali, investitori postojali nezainteresovani, a s druge strane monopol na tržištu nekih izvođača radova, kao što su „Belvil“, su morali biti zaštićeni, i zbog toga gradski sekretarijati u periodu od dve godine uopšte nisu izdavali građevinske dozvole. Naravno da dolazi onda do usporavanja prometa tržišta nekretnina, i normalno je da onda dolazi do problema uopšte koji tangiraju svakog građanina ove države, kada su investicije u pitanju.
Dolazimo do toga da prvi put sada imate uvođenje ovog zakon u kojem svaki građanin treba da bude na neki način zaštićen, pre svega od prevara, pod jedan, i pod dva, od onog dela investicija koje će na neki način pokušati da smanji tu cenu kvadrata koji svaki kupac ili zakupac plaća. Sada imamo jedno umrtvljeno tržište nekretnina i to je rezultat jedne politike koja je vladala, i kao što vidite takva politika tangira i dva i tri zakona, pogotovo ovaj o posredovanju nekretnina, pa tangira i ovaj Zakon o zaštiti konkurencije, pa tangira i onaj deo koji se odnosi čak na elektronsko poslovanje.
Iz toga možemo da vidimo, da znači uopšte problemi nisu tako jednostavni. Ono što je dobro, a to je da jako puno agenata su učestvovali u tržištu prometa tržišta nekretnina i zakupa nekretnina. Dosta ljudi je u ovoj transformaciju našlo svoje radno mesto, neko i dopunsko zanimanje. Kažu, ima dosta i penzionera koji su se bavili tim poslom, i zbog toga su mnogi ljudi koji su se isključivo bavili ovom oblašću, na neki način bili uskraćeni za svoj promete, odnosno sve ono što su poštovali državu. Samim tim, jednostavno porez na neki način, za sve aktivnosti privredne je država bila uskraćena za to. Ovo je sada trenutak kojim treba na neki način da se to tržište uredi, da se pokuša da se stavi u neke legalne tokove, da ljudi koji rade se legalizuju, otprilike statistika kaže da dve trećine agenata nisu imali nikakvu evidenciju o tome da rade taj posao, niti je država imala tu evidenciju.
Na neki način sada dobijamo da oni koji će se zaista baviti tim poslom da su to ti ljudi, ali će na neki način odgovarati prema svojim klijentima i državi i neće biti baš u toj mogućnosti da prevare bilo koga. Samim tim želimo da kao zemlja pošaljemo jednu dobru poruku investitorima da se ovaj sektor uređuje. To je ono što se tiče Zakona o posredovanju u prometu i zakupu nepokretnosti.
Onaj deo koji se odnosi na Zakon o uvozu i izvozu robe dvostruke namene pokazuje da je potreba usaglašavanja naših propisa sa evropskim standardima i harmonizacija propisa, pokazuje spremnost ministarstva da se neki period dobijanja određenih saglasnosti, papira ubrza i na neki način da državni aparat postane efikasniji. To je jako dobro. Zbog toga treba reći da to skraćivanje rokova koje će u roku od 10 dana dati svim onim zainteresovanima dozvole, treba da se naglasi kao jedan od znakova da država počinje da funkcioniše na mnogo efikasniji način nego kao pre.
Treba se zalagati za to da kako imamo uvozne, tako da postoje i izvozne dozvole i saglasnosti i da država na taj način potpuno kontroliše protok roba i usluga. Ta kontrola je jako bitna zbog ovoga što smo pričali, gde smo u prethodnom zakonu rekli da to nije bilo pod kontrolom pa sigurno da postoje mnoge oblasti koje pokriva vaše ministarstvo za koje je potrebno da se kontroliše, upravo zbog punjenja budžeta.
Zakon o elektronskoj trgovini je pokazao da treba da reguliše određene pravne aspekte, pogotovo u smislu ugovaranja i onog dela koji se odnosi na razvoj tog informatičkog tržišta.
On pokazuje da su građani Srbije vrlo nepoverljivi prema ovom sektoru. Sa donošenjem ovog zakona država treba polako da uliva to poverenje svim svojim korisnicima, samim tim dižemo i taj stepen kvaliteta usluga i pokazujemo da možemo da se nosimo sa svetom u ovoj oblasti. To će naravno prouzrokovati i mnoge edukacije, potrebe da se ljudi edukuju i obrazuju u ovoj oblasti, da se na neki način uvuče što veći spektar privrednih subjekata koji bi trebali da popune ovaj sektor i da ne bi dolazili do toga da je svega oko 180 miliona evra godišnji promet koji je bio u 2012. godini, nego da on bude znatno veći.
Najinteresantniji deo koji praktično danas imamo, Zakon o zaštiti konkurencije, je zakon koji do sada je, na neki način, pokazao kako izgleda zloupotrebiti rad jednog nezavisnog državnog organa, a koji, na kraju krajeva, glasa i ova Skupština.
Imali smo izveštaje pokojne Verice Barać koja je slala premijeru Cvetkoviću 15. decembra 2010. godine, u kome je decidno rekla da je praktično ovaj sektor, odnosno sama komisija u ovom delu funkcionisala na jedan totalno neadekvatan način, odnosno da je privatizacija u to vreme bila praktično centar zbivanja i na neki način zauzimanje tržišta i zauzimanje određenih centara moći po pitanju svih privrednih aktivnosti.
Imali smo privatizaciju „C marketa“, pa smo imali privatizaciju „Luke Beograd“, pa smo onda na osnovu toga videli da su određeni centri moći direktno pregovarali sa državom, ne tražeći mišljenje Komisije za zaštitu konkurencije, koja nije ni reagovala u to vreme i samim tim smo videli da ono zbog čega je ona i osnovana, na kraju krajeva, jednostavno nije radila svoj posao. To se dešavalo 2010. godine. Kasnije, 2011. godine i 2012. godine došli smo do toga da od 16 svojih odluka, 12 je praktično palo, i na neki način svi oni pravni subjekti koji su služili, možda nisu bili u pravu i možda su izazvali svojim odlukama određene finansijske troškove iz budžeta, pa se tako dešavalo da je budžet zbog svojih loših odluka bio oštećen za 750 hiljada evra, na kontu određenih svojih presuda, odnosno odluka. Ko za to snosi odgovornost? Na kraju, ispada niko.
Ovim zakonskim rešenjem je dato da se tačno zna kako će komisija izgledati. Imali smo apsurd da u komisiji ne postoji nijedan ekonomista, a treba da propisuje odluke koje daju instrumente tržišne ekonomije. Imali smo apsurd da sa takvim svojim funkcionisanjem se prenose prava potpisa na članove saveta, da oni daju svoje određene odluke i praktično se u pravnom smislu dovodi u pitanje – kakve su te odluke i da su one apsolutno ništavne pred sudom. Samim tim mi možemo da dođemo u neku konstrukciju, da možda ta komisija ili određeni članovi namerno, na neki način, izdaju ta svoja rešenja, zarad toga da bi se napravila šteta državi i da onda rade u cilju određenih centara moći.
Zbog toga je jako važno što postoji ovaj etički kodeks ponašanja, jer treba da bude stroga kontrola rada članova saveta. Svako ko potpisuje ta dokumenta mora da snosi veliku odgovornost, ne samo materijalno, nego i krivično i materijalno, iz prostog razloga što izdavanjem određenih papira prouzrokujemo određene materijalne troškove koji, na kraju krajeva, idu preko leđa svih građana Srbije. Zato treba podržati prvo profesionalizaciju ovakve komisije, drugo, instrumente, odnosno pravilnike prema kojima će se oni ponašati i na kraju krajeva, i ovaj budžet koji im je dat, na neki način se kontroliše kroz izveštaje koji se podnose ministarstvu.
Ono što je interesantno, a što bi stvarno trebalo, podržavam moje kolege koje su dale predlog, da ti izveštaji treba da dolaze i Skupštini Srbije, na kraju krajeva, iz prostog razloga što smo ipak mi, ako gledate u nekom pravnom smislu, ja nisam pravnik, ali Skupština je neki drugostepeni organ, odnosno kome treba da se podnose ti izveštaji.
Ono što na kraju treba reći, što se tiče ovih zakonskih predloga, to je da će sigurno biti puno amandmana na odboru, u smislu naših kolega koje su davale određene predloge. Ima tu i suvislih predloga, iz prostog razloga što oni govore o tome da se neki detalji moraju tačno definisati, jer ako ostanu nedefinisani, onda daju mogućnost, veliki prostor za određene zloupotrebe. Zbog toga je jako važno da detalje koji se odnose na same odluke Komisije za zaštitu konkurencije, treba da budu tačno definisane i treba da budu tačno ograničene, u tom smislu – šta ako dođe do određenih problema u radu Komisije, odnosno u definisanju i analizi, pošto sada Komisija radi analizu toga – ko ima monopol, a ko nema, znači, taj deo, način na koji će raditi, da se tačno propiše.
Na kraju, mogu samo da kažem da ove zakone treba podržati zato što oni jesu na tom reformskom putu naše ekonomije, da će oni sigurno doživeti još nekoliko izmena i dopuna u narednih godinu, dve dana, zato što će praksa pokazati šta je to bilo dobro u njima, a šta su to mane u kojima ćemo mi morati da reagujemo.
Nadam da se u ovom delu, ovih zakona koje smo danas imali na dnevnom redu, dobićemo sigurno i rezultate kroz budžet, odnosno završni deo budžeta za 2013. godinu i za narednu godinu, jer ti efekti ovih zakona i primena ovih zakona najbolje se prelamaju kroz budžet.
Ono što još treba reći, to je da Odbor za privredu, regionalni razvoj, trgovinu, turizam i energetiku, koji praktično ima nadzor nad radom Komisije za zaštitu konkurencije, će sigurno pomoći da, ukoliko mislite da treba još određene instrumente uvesti, u smislu kontrolisanja rada ovakvog organa, mi ćemo vas podržati.
Zahvaljujemo vam se puno što ste danas imali vremena da odgovorite na ove detalje koje su, vidim, svi narodni poslanici krajnje odgovorno pristupili razmatranju svih ovih zakona, zato što ima dosta tih detalja koji pokušavaju da nam kažu da sve ono što je bilo u prošlosti suštinski nam pokazuje kako to izgleda kada nešto nemate definisano, kada jednostavno dolazite u situaciju da ne možete da sprovedete i onda najviše pati budžet, naravno građani Srbije i uopšte ekonomija cele naše zemlje. Zahvaljujem vam se.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, pošto sam direktno prozvana za pitanje uopšte Komisije za zaštitu konkurencije.
Na osnovu ovog izlaganja i mog prethodnika mogu samo da zaključim da je opravdano, suštinski da mora da postoje pola ekonomista, pola pravnika u komisiji, jer očito se nikada nećemo složiti u tom delu šta je ekonomski, a šta je pravni praktično deo rada, pogotovo dela koji se odnosi za zaštitu konkurencije.
Retroaktivnost ovog zakona na primer u „Imleka“ je dovela jednostavno izlaska 750 hiljada evra iz budžeta Republike Srbije. Ako je ugovor po kome su „Simpo“, i država potpisali o reprogramu duga spada u određeni deo konkurencije onda je komisija trebala da izađe sa određenim svojim mišljenjem odlukom i da to jednostavno kaže.
Znači, govorila sam o prošlosti kako je komisija radila, kako se tržište ponašalo, a znalo se da su postojali jedan do dva centra moći po pitanju tržišta uopšte prometa roba i usluga Srbiji. Do trenutka dok gospodin Mišković nije otišao u zatvor. To se jasno znalo. Od tog trenutka je jednostavno donosi se nova reforma sistema, novi zakoni, konsolidacija javnih finansija, uspostavljaju se mehanizmi onako kako to treba da izgleda, kako su dati standardi EU. Zahvaljujem se.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, poštovane kolege poslanici, predlagači ovih amandmana su danas praktično u prepodnevnoj raspravi dezavuisali javnost sa činjenicom da je nadležno ministarstvo za pitanje ovog zakona Ministarstvo finansija. Razlog zbog koga navodim ovo jeste što Direkcija za imovinu nije jedini pravni subjekt koji ima potpunu evidenciju o popisu imovine Republike Srbije.
Ako smo čuli da je sve što je u javnom sektoru, i ono što se odnosi na preduzeća u restrukturiranju, praktično javna svojina, osim zaposlenih, onda je krajnje neodgovorno od strane onih koji su predlagali ovakve amandmane u neka tri svoja dela, dve godine, dve godine i tri meseca, dve godine i šest meseci, da pokažu da jednostavno misle ovoj Srbiji dobro, zato što je rok za prijavu imovine bio dve godine, ali ako ste i prijavili imovinu u proteklih godinu dana, javna preduzeća su funkcionisala, nešto su radila, znači, ulazila su u određene investicije koje su u toku, sa završnim računima. Ta investicija jednostavno tek kada se završi plaćanje i postanu imovina, kao određeni pravni subjekt, može da bude upisana u Direkciji za imovinu.
Prema tome, i onoga trenutka, prošli direktori koji su bili u prošlom sazivu Vlade Republike Srbije, ako su ispoštovali svoju dužnost da prijave imovinu, praktično nisu do kraja izvršili svoju obavezu, zbog toga što je funkcionisanje javnih preduzeća promenljivo u smislu ekonomske kategorije svojine Republike Srbije. Ono zbog čega je ova Vlada pokazala svoju krajnju odgovornost je što je dala dodatni rok u kome će se završiti 24 privatizacije, koje je tražila ne samo ova Vlada, nego i EU, sa kojom će se možda utvrditi da neke privatizacije određene svojine su urađene na jedan nezakonit način, gde će se možda određena vrsta imovine nekih javnih preduzeća vratiti u državnu imovinu na osnovu tih presuda, pa će se utvrditi na osnovu restrukturiranja, koje je takođe zakonska obaveza, da se završe do kraja ove godine, utvrditi da je nešto državna imovina, a nešto i nije državna imovina. Prema tome, ovaj rok koji je dat, da se produži da narednih još godinu dana, je sasvim opravdan.
Na kraju treba reći da, što se tiče direktora javnih preduzeća, ne treba gledati to sa stanovišta poslednjih šest meseci, godinu dana. Mi smo imali direktore javnih preduzeća koji su izuzetno visoki funkcioneri DS, primera, gospodina Cvije, Babića, koji je takođe direktor jednog javnog preduzeća, gospodin Ćeran takođe, koji su potpredsednici gradskog odbora DS.
Ono na čemu mi insistiramo, kao SNS, to jeste da imovinu Republike Srbije treba staviti na jedno mesto, ali imati pravu informaciju kolika je ta imovina, i zbog toga je potrebno neko vreme, da se završe određene investicije. Ako pričamo o investicijama iz oblasti EPS, onda su to određeni energetski objekti koji ne mogu biti upisani u Direkciji za imovinu, dok se ne završi ta investicija. Znači, ako pričamo o nekim objektima koje vode „Srbijavode“ onda su to brane, onda su to nasipi, koji su takođe imovina Republike Srbije. Dok ne budu do kraja isplaćeni od strane države, oni ne mogu biti upisani u Direkciji za imovinu.
Prema tome, treba razlučiti zbog čega je suštinski ovaj zakon donesen. Tačno je da je to izmena koja se odnosi na 12 meseci, tačno je da je to jedan, taj član zakona, ali suština je odgovornosti ove Vlade prema upravo onome što poseduje država. Na kraju krajeva, građani Srbije imaju i najveću odgovornost prema državi, ali i država prema njima. Ako država ima odgovornost prema građanima, onda mora da pokaže da tu imovinu zaista posedujemo. Ukoliko ne upišemo tu imovinu u adekvatnu evidenciju, onda ne znamo sa čime raspolažemo. Ako ne znamo sa čime raspolažemo, onda ne možemo da vodimo odgovornu ekonomsku politiku i to nije bio slučaj u prethodnim vladama, jer je, recimo, primera radi, energetsku politiku u rekonstruisanoj vladi vodio premijer Vlade, gospodin Mirko Cvetković, kao što je vodio i Ministarstvo finansija. Kao što vidite, to je jedna neodgovornost, a ovo se odnosi na Ministarstvo finansija u velikom domenu.
Prema tome, nije istina da je samo Ministarstvo pravde, koje vodi gospodin Selaković, odgovorno za imovinu Republike Srbije. Naravno da sa opravdanjem velikim i poštovanjem i, na neki način, podrškom SNS, ovi amandmani treba da budu odbijeni, jer pokazuju jednu neodgovornost opozicije. Da je bilo nekih konstruktivnih predloga, da je bilo zaista opravdanih predloga, u smislu promene, izmene i dopune ovog zakona i amandmana, sigurno da bi uopšte vladajuća koalicija razmatrala to i sigurno da bi našli možda neko kompromisno rešenje.
Na osnovu svih ovih dosadašnjih izlaganja i onih stavova koje ste čuli od strane naših poslanika, evidentno je da postoji različito viđenje sa pravne strane i ekonomske strane određenih predloga zakonskih rešenja i zbog toga sigurno da mnogi poslanici u opozicionim klupama smatraju da to nije baš adekvatan predlog Ministarstva finansija. Ali mi sa velikom podrškom dajemo predloge koje će Ministarstvo finansija sigurno usvojiti i Odbor koji se odnosi isključivo samo na privredu, davaće rešenja koja neće biti samo podrška Ministarstvu privrede, već i Ministarstvu finansija, jer jedno bez drugih jednostavno ne mogu da funkcionišu i ne mogu da odrade taj neki zamajac koji u ekonomskom smislu ova Srbija mora da pokrene.
Prema tome, u smislu samih amandmana, amandmane treba odbiti, treba dati podršku predlogu i izmenama i dopunama koje je dao ministar finansija u svom obrazloženju i treba shvatiti da mi moramo da krenemo jednim novim, drugim putem, krajnje odgovornom politikom. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se.
Uvaženi predsedavajući, znam da je našem kolegi iz opozicije vrlo teško da shvati da je odgovornost Vlade suštinski cilj i način rada funkcionisanja ove Vlade Srbije. Ali to što je nama odgovornost, u tome je njima bio veliki problem da shvate da je evidencija uopšte državne svojine jedan od prioriteta ove države, da znamo sa čime raspolažemo. Najlakše je ne sačekati 24 privatizacije i ne sačekati restrukturiranje i sve to navesti pod geslom – mi smo efikasni, pa sad treba da budemo smanjeni za otprilike 30% ukupne državne imovine, a to ćemo da rasprodamo preko svojih određenih kompanija DS. Mi tako ne razmišljamo i mi tako ne želimo da naša buduća pokoljenja tako razmišljaju. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, javljam se povodom replike i opomene koja je trebala da usledi, ali, izvinjavam se na formulaciji kompanije i preduzeća DS. Jednostavno, namera mi je bila da pokažem da mnogo ljudi, funkcionera koji su bili iz redova DS su imali svoja preduzeća koja su direktno funkcionisala sa javnim sektorom.
Naravno, slažemo se u tome da sva ona preduzeća koja to nisu dobro radila, a imaju jako puno elemenata koruptivnih aktivnosti, treba da odgovaraju. Mislim da se kolege iz DS takođe slažu oko toga.
Na kraju, ono što je trebalo da bude replika gospodinu Đuriću, ne bih sada posle izlaganja ministra ništa dodala. Zahvaljujem se.

Uvaženi predsedavajući, poštovani predsedniče Vlade, ministri, kandidati za nove ministre, poštovane kolege poslanici, imali smo prilike ovih dana da razmatramo ekspoze predsednika Vlade u kojem je akcenat dat očito na ekonomskoj politici Vlade Republike Srbije.
U tom delu date su neke četiri smernice u kojima ne samo Vlada, nego i ovaj parlament će se kretati u budućnosti. Prvi je minimum socijalne pravde. Drugi je deo koji se odnosi na poresku politiku. Treći je deo nemešanje, praktično, države u poslovanje javnih preduzeća. Četvrti deo, koji je, ja mislim, i najinteresantniji, je onaj deo koji se odnosi na glasanje zakona i kreiranje pravne regulative koja će biti svrsishodna, a to znači koja će biti primenljiva, jer mi imamo more zakona koje jednostavno ne primenjujemo.
Na neki način i rasprava Zakona o ministarstvima je pokazala veliku količinu zakona o kojima na neki način se različito gledalo u prošlosti, a i sadašnjosti. Govorim o delu Zakona koji se odnosi na oblast zaštite životne sredine.
Ono što je rasprava u pojedinostima o Zakonu o ministarstvima pokazala je da postoji spremnost svih poslaničkih grupa o tome da ova oblast treba da se uredi, ali ono što je ova vlada nasledila u poslednjih 13 meseci je stari model, praktično nametnut model, funkcionisanja ove oblasti.
Ono što EU traži od nas, prema Strategiji Evropa 2020, kojima će minimum pet ministarstava u ovoj Vladi da se bave, to je da mora da se kreće u okvirima socijalne pravde, odnosno dela koji se odnosi na otvaranje novih radnih mesta, socijalne inkluzije i oblast zaštite životne sredine.
Nama su u raspravi o ministarstvima nametnuta pitanja, zarad marketinške aktivnosti, da li je Srbija na putu za ljude ili za prirodu? Ne, mi smo i za ljude i za prirodu, u funkciji razvoja privrede.
Ono što je globalna tema pitanja zaštite životne sredine nije ono što je Srbija osmislila, nije ono što je EU osmislila, nego jednostavno su UN nametnuli tu temu, da bi se obezbedila održivost razvoja ne samo privrede, nego na kraju krajeva i budžeta svake države.
Ono što treba pokrenuti to je sigurno reforma politike zaštite životne sredine. Ono što Evropa traži od nas su ciljevi EU i otvaranje poglavlja 27. Traži da se na jednom mestu nalazi i oblast životne sredine, i oblast prirodnih resursa, i vodoprivreda, šumarstva i oblast koja se odnosi i na vanredne situacija, i na održivost finansija.
Kao što vidite, jako puno ministarstava imaju potrebe da zajednički sarađuju u ovoj oblasti upravo da bi pokrenuli privredu i to je ono što je suštinski problem u ovom trenutku – ne saradnja u tom horizontalnom smislu.
S toga, kao premijer i predsednik Vlade, molimo vas da, na kraju krajeva, čujete sve inicijative koje će biti kroz Odbor za zaštitu životne sredine, gde ćemo tražiti kao predstavnici svih političkih stranaka da na neki način jače i bolje uredimo ovu oblast i prihvatite konsenzus svih političkih subjekata za ovu oblast.
Ne smemo da zapostavimo ovu temu. Ne smemo da je svedemo na svakodnevna pitanja da li je neko za drvo ili je za ljudi, da li je neko za autoput. Jednostavno, takva oblast se ne postavlja kao jedna marketinška oblast pojedinaca, nego kao suštinsko pitanje svake države koja ima nameru ne samo da poštuje direktive EU, nego da ekonomski i privredno napreduje.
Što se tiče naših kandidata za nove ministre, pre svega bih zahvalila što su se uopšte odazvali i prihvatili ovako odgovorne funkcije, jer oni su dali u ovom trenutku ono najveće bogatstvo koje imaju, a to je svoje ime i prezime. Najteže je staviti svoje ime i prezime i svoju karijeru na raspolaganju državi u vreme kada, znate, narod običan kaže, ko uđe u politiku, jednostavno, mnogo će se isprljati i nikada više neće moći svoj ugled da povrati. To, jednostavno, mora da se menja u Srbiji.
Ovim prihvatanjem kandidata da sa svojom strukom sednu u politički milje, sednu u ovu arenu, budu pitani direktno od predstavnika građana, je jako teško, s jedne strane. S druge strane, otići će u ministarstva. Što god budu hteli da pokrenu kao neku svoju dobru ideju, dobiće od državne uprave odgovore – pa, znate, to nije po ovom ili onom zakonu, znate, vi to ne možete da sprovedete. Onda će doći do toga da će vreme prolaziti i biće u situaciji da će se osetiti nesigurnim. To je trenutak o kome smo pričali kao poslanici, da treba da dođete na skupštinske odbore, da treba da pokrenete, a mi ćemo vam pomoći u tome da kroz određena javna slušanja, međunarodne konferencije, jednostavno, podignemo nivo svesti i potrebe da u tom delu zakoni treba da se menjaju samo zarad toga da bi Srbija išla napred.
Nadam se da ćete na tom putu boljitka Srbije uspeti. Mi ćemo vam pružiti svu podršku.
Nadam se da ćemo od sutra imati jedan novi pristup, novi koncept ne samo privrede Srbije, nego uopšte razmišljanja o tome kako Srbija treba da izgleda. Zahvaljujem se.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, zarad istine građana Srbije nisam mogla da ostanem indolentna na reči našeg prethodnog govornika o tome da država, odnosno Vlada Srbije vodi jednu anti ekološku politiku.
Pitanje hrasta postalo je pitanje ekologije u Srbiji što, naravno, nije istina, jer celo predstavljanje uopšte programa Zelenih Srbije kroz napadanje ekoloških tačaka i problema ispada kao jedan dobra marketinška kampanja DS. To je pod jedan.
Pod dva, ako hoćemo pitanje hrasta da otvorimo suštinski, onda hajde da postavimo pitanje zbog čega se u jednom projektu, koje je dozvolu za projekat koridora na toj trasi našao hrast, a dozvolu je izdalo Ministarstvo za zaštitu životne sredine i urbanizam i građevinu, kojim je predsedavao gospodin Oliver Dulić, kako se našao hrast na toj trasi i kako niko nije reagovao pre toga, jer projekti se rade tri godine?
Prema tome, očito je na našoj političkoj sceni jedna zamena teza po pitanju hrasta.
Što se tiče potreba EU, smatram da predlozi koji se odnose na formiranje novog ministarstva nisu potpuni, odnosno EU traži integrisano rešavanje problema iz oblasti životne sredine. Za to je potrebno transformisati ne samo tri ministarstva, nego preuzeti nadležnosti od još tri ministarstva. Zahvaljujem se.

Uvaženi predsedavajući, kolega Karić je očito promašio temu što se mene tiče po pitanju haških optuženika. To je pod jedan.
Što se tiče samog hrasta i uopšte priče o tome, ne znam zašto se onda Zeleni Srbije nalaze na izbornoj listi DS i zašto onda oni nisu rekli DS – pa, pogrešnu građevinsku dozvolu ste izdali, ugrozili ste prirodne resurse, ugrozili ste životnu sredinu.

Uvažene dame i gospodo, poštovana predsedavajuća, tema o kojoj danas, mislim da većina političkih stranaka koji učestvuju u zasedanju Narodne skupštine, a odnosi se na formiranje ministarstva zaštite životne sredine treba da postigne konsenzus da li je potrebno izdvojiti ili ne? Šta kaže Evropa?
Dakle, 3. marta 2010. godine Evropa je usvojila Strategiju 2020, gde je rekla da prioriteti ove strategije i zemalja EU koji će ući u pregovore je otvaranje novih radnih mesta, socijalne inkluzije i zaštite životne sredine.
Na čemu Evropa insistira? Ona insistira na integralnom upravljanju svih relevantnih subjekata u cilju zaštite životne sredine. Šta to znači? To znači da predlozi koji su u amandmanu, sve grupe predlagača, nisu dovoljni da bi u ovom trenutku mogli da postoje u izmenama i dopunama ovog zakona. Zašto? Zato što nije dovoljno samo izdvojiti zaštitu životne sredine, nego na jednom mestu skupiti i prirodne resurse i vodoprivredu i šumarstvo, i na kraju uzeti deo koji se odnosi na održivi razvoj, jer bez toga ne možemo da pričamo ni o zelenoj ekonomiji.
Na kraju, imamo deo koji je vrlo interesantan, a to je upravljanje vanrednim situacijama. Za sve to je potrebno redefinisati budžet Srbije. Očito je da sada nije takav ni ekonomski, ni politički trenutak za realizaciju ovakvog koncepta i stoga smatram da je to jedini razlog zbog čega u ovom trenutku jednostavno nije bilo mogućnosti definisati ovakvo ministarstvo. Hvala.

Uvažena predsedavajuća, poštovane kolege narodni poslanici, današnji predlog izmene i dopuna Zakona u kome se praktično deo finansija i deo privrede razdvaja u posebna ministarstva treba da naiđe na opštu podršku svih poslanika iz prostog razloga što mi već funkcionišemo u dva skupštinska odbora koja su razdvojena. Jedan je Odbor za budžet i javnu potrošnju, a drugi je Odbor za privredu, regionalni razvoj, trgovinu, turizam i energetiku.
Ono što su svi članovi odbora kojim ja predsedavam, odnosi se na privredu, imali prilike da vide, to su izveštaj Agencije za privatizaciju, to su oblasti kojima praktično ovo ministarstvo se samo bavilo, jer nije imalo vremena da se u jednom razvojnom pravcu bavi i razvojem turizma, rešavanjem pitanja društvenih preduzeća, koja još uvek nisu privatizovana, pitanje privatizacije koje mora da se završi do kraja 2013. godine, kojim smo se obavezali, razvojnim projektima koji će biti finansirani od strane EU, a sada praktično kroz ovu izmenu i dopunu zakona, kroz formiranje Ministarstva za privredu imaćemo prilike da se ozbiljno pozabavimo svim ovim problemima.
Jedan od najvećih problema praktično u društvu su preduzeća u restrukturiranju, kod kojih na neki način suštinski država ima određenu obavezu. Ali, s druge strane mi imamo veliki problem, iz prostog razloga što ta preduzeća tavore, žive na osnovu onoga što im država daje, a ništa nismo učinili da ih osamostalimo u finansijskom smislu, i pustimo na tržište gde bi oni mogli da funkcionišu sami.
To je jedan veliki posao, jer tih 170 preduzeća u restrukturiranju vuku jedan veliki broj zaposlenih ljudi, koji praktično žive na ivici egzistencije, u jednoj neizvesnosti, da li će biti prodati ili će na kraju postati vlasništvo države.
Ono što je važno još reći, da su sednice dva odbora držane zajednički, upravo iz razloga što su postojale različite inicijative i sindikata i Asocijacije malih i srednjih preduzeća, i Unije poslodavaca, da se mnogi gorući problemi u društvu, a to su reforme u samoj privredi, reforme u javnom sektoru, na neki način konstruktivno pokušaju da se reše do kraja ove godine, stavljajući jednu platformu u program koji ćemo moći zajednički kroz jedan politički konsenzus, što je bilo prvi i osnovni uslov da bi do ovoga rešenja došli.
Ono što je na kraju važno reći da se ovde od strane nekih opozicionih stranaka čulo da ovim izmenama i dopunama nije se obraćala pažnja za industrijski razvoj i da nigde nije ni pomenut taj industrijski razvoj, treba samo reći da upravo preduzeća koja su u fazi restrukturiranja i mi smo u Skupštini Srbije imali javno slušanje na temu rešavanje problema u metalskoj industriji, suštinski pokazuju da današnja ekonomija se preko 60% zasniva na sektoru usluga, a da onih ostalih 40% ide sektoru proizvodnje roba.
To je taj problem u kome u jednom diskontinuitetu se Srbija našla po pitanju industrijske proizvodnje u kojem jednostavno u toj privatizaciji, koja na neki način nije odrađena na adekvatan način, u poslednjih 10, 12 godina, i sa svim onim ekonomskim problemima koje je Srbija imala, pokazalo se da je potrebno da Ministarstvo privrede se odvoji suštinski i pozabaviti svim ovim problemima. Treba pozdraviti i taj deo da ministarstvo pravde će uzeti ovaj deo kojima se Ministarstvo finansija i privrede bavilo u smislu imovine koja će se sigurno definisati na kraju ove godine.
Ono što treba istaći, a to je da reforma javnog sektora je jedan od najtežih zadataka koji nas očekuje a da prema statistici Republike Srbije otprilike oko 600 hiljada ljudi radi u javnom sektoru, koji podrazumevaju državnu upravu i javna preduzeća, 300 hiljada ima preduzetnika, 300 hiljada radi kao poljoprivredni proizvođači. Treba reći da 900 hiljada ljudi praktično rade u privredi.
Ono što je interesantno, a to je siva zona. Računa se da oko 500 hiljada ljudi funkcioniše na sivom tržištu, odnosno radi, stiče određena primanja na mesečnom nivou, koja su zaista visokog ranga, i ne plaćaju državi nikakve dažbine i nisu nigde prijavljeni.
To je problem koji nije samo problem Srbije, nego i zemalja u regionu, ali je problem sa kojim Srbija takođe mora da se suoči.
Kada bi hteli da radimo reformu privrede i reformu Penzionog fonda, sve to odjednom, i reformu preduzeća u restrukturiranju, došli bi do toga da bi u nepripremljenom investicionom ambijentu mnogo ljudi ostalo praktično bez i jednog primanja, to jednostavno država ne sme da dozvoli. Zbog toga je, na kraju krajeva i podrška ovoj izmeni i dopuni zakona razdvajanje jednog ministarstva u dva i razdvajanje nadležnosti i to treba pozdraviti, podržati i sve ove ljude mlade koji će doći i praktično voditi ova ministarstva, rasterećeni od onih problema sa kojima mi imamo u smislu partijske podeljenosti u smislu određenih predrasuda, koje na kraju krajeva i kod samog poslovanja imamo.
Ono što bih na kraju htela da vam kao neko svoje viđenje dam, a to je dosta smo slušali o izmenama i dopunama zakona i potrebi da se jedno novo ministarstvo oformi po pitanju ekologije, ja bih ga malo stručnije nazvala, po pitanju zaštite životne sredine, jer je to širi pojam od ekologije, ali ono što nas očekuje, to je otvaranje poglavlja 27. za tek tri godine. U te tri godine mi treba da pripremimo određena zakonska rešenja da bi smo otvorili to poglavlje.
Ovaj parlament će igrati veliku ulogu o tome. Za sada je oko 230 zakonskih predloga prošlo ovaj skupštinski saziv, a da bi smo dostigli otvaranje poglavlja 27, biće potrebe da promenimo oko 30% ukupne zakonske regulative sa još 500 zakonskih i podzakonskih akata da bi smo pričali o poglavlju 27.
Ono što je važno reći, da sada nije trenutak za izdvajanje posebnog ministarstva za te potrebe, iz prostog razloga što mi ne samo što imamo u tri ministarstva, nego u pet, u sedam dotičemo ovo poglavlje po različitim temama. Zbog toga u nekim državama EU ne postoji Ministarstvo zaštite životne sredine, u našem komšiluku je to bilo vezano za zaštitu životne sredine kao jedno siroče, niko ga neće. Zašto? Zato što mnogo košta i to je ono što je jako važno reći, da je to ekonomska kategorija društva, to je pod jedan.
Pod dva, što se tiče zaštite životne sredine, ona sad već prelazi u viši stepen u zemljama razvijenim EU, u tzv. „zelenu ekonomiju“. Prema tome, ako bi zemlje EU otvarale takvo ministarstvo, ono bi se zvalo ministarstvo za zelenu ekonomiju.
Ono što je nama raditi, a to je pripremiti ekspertske timove, ekspertske grupe, zajedno sa svim predstavnicima državnih institucija, ako želite ozbiljno da se bavite bilo kojim segmentom društva, pa i ako je to zaštita životne sredine, onda je to jedini put. Iako sad to još uvek nije trenutak, treba to pripremiti na adekvatan način i onda staviti na jedno mesto sve ono što je potrebno da bi ste jedno poglavlje otvorili.
Na kraju krajeva, moje kolege koje su dale određene predloge za svoja mišljenja, tako i ja sam eto izdvojila svoje mišljenje po pitanju zaštite životne sredine i smatram da u ovom trenutku izmene i dopune Zakona o ministarstvima sasvim prihvatljivo za ovaj trenutak koji politički, u kome mi moramo jako puno toga da uradimo i po pitanju implementacije Briselskog sporazuma, i po pitanju restrukturiranja javnog sektora, znači preduzeća u restrukturiranju i po pitanju određenih reformi, pa čak i penzionog fonda, odnosno stvoriti jedan ambijent u kome će penzioni fondovi moći da funkcionišu kao nekog poluoblika investicionih fondova, kao što je to odlika zemalja EU.
Na kraju, smatram da bi svi poslanici trebali da podrže sve izmene i dopune. Logično je da opozicija nema interesa da podržava poziciju ovakvim zakonskim rešenjima, ali zarad postizanja konsenzusa po određenim pitanjima, ja sam sad samo navela pitanje zaštite životne sredine, ali mislim da i pitanje privrede traži jedan opšti konsenzus za donošenje određenih mera, mi smo to čuli od drugih poslaničkih grupa, smatram da bi bilo jako korisno i jako pametno da podrže ovakve predloge jer je ovo prvi korak ka, praktično, postizanju nekih uspeha u smislu razvoja, odnosno zaustavljanja propadanja srpske privrede, koliko toliko i dovođenje investitora za razvoj, za podizanje ekonomskog razvoja, pa makar sledeće godine. Hvala.

Uvažena predsedavajuća, poštovani ministre, poštovane kolege poslanici, danas imamo amandman koji je odraz jedne nove politike koju Vlada Srbije, u današnjem trenutku, pokušava na neki konstruktivan način da reši, a na osnovu svih onih problema koji su nastali zadnjih sedam godina.
Zašto ovo govorim? Zato što od trenutka gašenja SDK do trenutka kada je APR praktično konstituisan kao agencija koja prihvata finansijske izveštaje svih privrednih subjekata, neko je morao te izveštaje da skuplja. To je bila Narodna banka Srbije. Onda je Narodna banka Srbije za vreme Vlade gospodina Mirka Cvetkovića u jednom trenutku došla i rekla – nismo više sposobni i ne želimo te CD-ve i te koverte da skupljamo, evo neka sada to radi APR.
U tom trenutku je došlo do stvaranja novih agencija, nezavisnih privrednih subjekata, gde jednostavno država, odnosno Narodna banka Srbije nije imala kontrolu nad trošenjem sredstava. Gde nalazimo dokaze za to? Nalazimo u izveštajima DRI koja decidno kaže, evo na primeru jednog gospodina koji je vodio Ministarstvo za prirodne resurse, odnosno zaštitu životne sredine, a koji kaže u svoj izveštaju da Narodna banka Srbije, Uprava za trezor nema evidenciju projekata, niti finansija koliko je i šta radio Fond za zaštitu životne sredine. To je jedan od dokaza zbog čega mora da postoji koordinacija između APR i Narodne banke Srbije. Imali smo dve opcije. Imali smo opciju da ponovo vratimo da Narodna banka Srbije bude jedno mesto gde će se skupljati, ali bi to izazvalo veliku konfuziju i probleme u poslovanju svih privrednih subjekata. Imali smo i ovo rešenje, a to je da postoji ta koordinacija između APR i Narodne banke Srbije. Da li se to zove informatički tunel? Možda bi tako ekonomisti u jednom trenutku rekli. Inženjeri bi rekli pristup bazama, informatičkim bazama koje na neki način žele da budu umrežene, odnosno informisane o tome kako radi koji privredni subjekt, a na osnovu koga dobijamo određene statističke podatke, ali i vrlo važne informacije.
Ideja o tome da bi možda svi trebali da budu informisani o tome je dobra, sa jedne strane. Sa druge strane, ne postoji način da ne budete informisani o poslovanju određenih privrednih subjekata. Na kraju krajeva, postoji zaštitnik o informacijama od javnog značaja kome mogu svi da se obrate, sve relevantne institucije i da na osnovu toga dobiju informaciju, ako ne mogu da pristupe bazama APR i ako ne mogu da pristupe bazama NBS.
Očito je bilo da se sistematski razdvajala funkcija Narodne banke Srbije i APR, da se nije vodila evidencija o finansijama i očito je bilo da je to dovodilo do neviđenih troškove koje nije ova Skupština kontrolisala kroz sam budžet. Zbog toga je ovo jedno kompromisno rešenje koje, na kraju krajeva, je izašlo kao i najbolje rešenje. Nije bilo političkog preglasavanja.
Ono zbog čega sam se javila jeste što je ispalo da su interesi privrede, malih, srednjih preduzeća su interesi DS. To jednostavno nije dobro da jedna stranka poistovećuje interese privrede sa svojom politikom zbog toga što postoji jedan široki politički milje na političkoj sceni Srbije i postoji puno stranaka i oni svi imaju svoje predstavnike u ovoj Skupštini. Zahvaljujem se.

Uvažena predsedavajuća, da li mogu da znam koliko je vremena ostalo poslaničkoj grupi? Dobro, osam minuta, s obzirom da ima još jedan kolega koji bi postavio pitanje ministru.
Poštovani ministre i kolege koji ste ostali do kraja sednice, posle advokata Nikolića, teško je sada reći nešto novo, ali bih pohvalila jedan deo rebalansa budžeta, jer ga niko nije primetio, a to je nova stavka koja se odnosi na Kancelariju za brzi odgovor.
Ona je definisana sa 30 miliona i 505 hiljada dinara i to je ono što je praktično, ne samo predizborno obećanje SNS, nego i potreba ove države da kroz takvu kancelariju se započne jedan novi proces stvaranja boljeg investicionog ambijenta u Srbiji. Zašto?
Mi smo imali goste iz Indonezije koji su predstavnici Odbora za koordinaciju investicija Indonezije. To je jedno državno telo koje je otprilike koncipirano na osnovu principa kancelarije za brze odgovore, koje smo pitali – koji je vremenski period za izdavanje građevinskih dozvola? Njihov odgovor je bio da je do skoro bio tri meseca i uz izradu studija elaborata o investicionim mogućnostima, a da su shvatili da je to previše dug rok. Od skoro izdaju građevinske dozvole i dozvole za rad investitorima u roku od pet dana.
Znači, s obzirom da smo bili prisutni na toj sednici odbora i svih političkih opcija i stranaka pozicije i opozicije, u tom trenutku smo se svi onako pogledali i shvatili da mi nismo sposobni još uvek da ovako nešto stvorimo u našoj državi, u našem okruženju. Za to je potreban jedan veliki politički konsenzus ne jednoumlje, kako neki opozicioni predstavnici žele to da predstave, nego konsenzus oko minimuma uslova da bi jednostavno mogli da idemo u pravcu određenih reformi.
Imamo priču o reformi javnog sektora, pa reformi PIO fonda, znači penzionog osiguranja, o reformi društvenih preduzeća i sve je to vrlo teško. Jer, kada bi hteli, a postoje modeli ekonomski, koji bi mogli da donesemo u vrlo kratkom roku i da sprovedemo, jednostavno izazvali bi velike potrese uopšte u ekonomskoj transformaciji, ne samo kod preduzeća, već i kod građana Srbije.
Jednostavno, mi kao država i kao države u okruženju nismo spremni za tako brze transformacije. Kod nas to mora da ide sporije, mora da ide dozirano, ali mora da se stvori jedna društvena odgovornost o kojoj malo ko hoće da priča, a to je da se nastavi borba protiv korupcije, da se možda razmišlja o tome o nekom vanbudžetskom fondu u koji bi svi ti finansijeri i investitori koji su zarađivali poslednjih 10-15 godina, na praktično grbači ovog naroda, uplate dobrovoljno ono što su zaradili. I ako prave promete od 937 miliona dolara, da određeni procenat tih miliona uplate državi, jer su na kontu ove države to i zaradili.
To je neki koncept o kojem treba da se razmišlja a jako je teško to, na neki način, uterati u budžet a da to bude dobrovoljno a da tu nema velikih otpora, a da jednostavno svi tu se složimo oko tih detalja. Zbog toga su to neki koncepti oko kojih mora da postoji politički konsenzus i jednostavno i opozicija mora da razmišlja o nekim zajedničkim modelima, da na nekim određenim zakonima moramo zaista jedinstveno da postupamo.
Zahvaljujem vam se na ovakvom rebalansu. Nadamo se da, bez obzira koliko ih god bude bilo u ovoj godini, ja to ne vidim, recimo sa stanovišta privrede kao neki problem iz prostog razloga što nam je to jedini put da možemo da konsolidujemo finansije jer do trenutka dok ova vlada nije stupila na vlast, ima se utisak, a vi ćete to potvrditi, zaista nismo znali gde se sve nalaze javne finansije izvan budžeta. To potvrđuje i državni revizor koji kaže da nije postojala lista projekata, da nije postojala jednostavno koordinacija sa upravom za trezor, da nije postojalo na adekvatan način vođenje finansija i zato smo imali kršenje zakona, da na kraju godine u decembru, mi glasamo o svim mogućim projektima i pokriva Skupština nekih 1,4 milijarde evra investicija i programa koji su već prošli. Zahvaljujem vam se.

Uvažena predsedavajuća, poštovani predstavnici DRI, Agencije za borbu protiv korupcije, uvažene kolege, kojih je jako malo ostalo, danas smo imali prilike da razgovaramo o izveštajima dve važne institucije kojima na neki način treba odati počast za hrabrost. Za hrabrost što postoje od 2007. do 2013. godine i koji su na neki način prošli tri različita sastava vlada, odnosno političkih grupacija koje su pravili skupštinsku većinu a koje su oni trebali da podnose svoje izveštaje o radu.
Naravno da vam je bilo teško i da je sigurno, postojali su pritisci sa različitih strana, da ovaj vaš stručni rad, sliku o tome kako izgledaju javne finansije i kako uopšte izgleda borba protiv korupcije bude realno. Zbog toga treba reći da ste imali dovoljno hrabrosti da odolite koliko-toliko određenim pritiscima.
Kada pogledate izveštaje DRI onda treba reći da je to, na neki način, ocena ispitivanja svih finansijskih izveštaja koje ste do sada radili. Ono što je vrlo interesantno ako uporedimo rezultate iz 2011. i 2012. godine vidi se da je mnogo manje nalaza urađeno u 2011. godini nego u 2012. godini. Vidi se da je u 2011. godini izveštaj pokazao da je određeni finansijski deo sredstava više potrošen u javnim nabavkama nego što je trebalo.
Čulo se u nekim raspravama, pa je izvršena zamena teza u godinama od strane opozicije, da je na neki nepropisan način 47 milijardi dinara utrošeno u određenoj godini, pa je izgledalo kao da se to desilo u 2012. godini, a to je bilo u stvari u 2011. godini.
Tako da zbog istine u javnosti i uopšte, radi građana Srbije, moramo da baratamo sa konkretnim podacima. U 2011. godini je 51% od tzv. BDP bio javni dug Srbije. Tada je smanjen kapital Srbije prema izveštaju DRI za 1,68 milijardi dinara. To se sve dešava za vreme prethodne Vlade u kojoj je bio premijer, gospodin Mirko Cvetković. U 2012. godini imamo pola godine koju je zaista vodio gospodin Mirko Cvetković i imamo novu Vladu, posle majskih izbora, pod vođstvom gospodina Dačića, u toj godini imamo za 20 i više nalaza više urađeno, imamo određene nalaze koje 28 institucija su pozitivno ocenjene, imamo sto onih koji su ocenjeni sa rezervom i imamo 15 koji nisu dobili pozitivno mišljenje. U tom nivou javni dug je po zahtevu ministra finansija težio da bude od 45% do 51%.
To je ono na čemu se pokazala jedna odgovornost u javnim finansijama iako je vreme ekonomske krize, iako smo zatekli zaista veliki budžetski deficit sa velikim organizacionim i finansijskim problemima. Ono što se pokazalo da je jako teško raditi zaista 4.500 državnih institucija, organizacija kojima se bavila Agencija za borbu protiv korupcije. Takođe, ono što se pokazalo kao jako teško da taj republički nivo, kada prenesete na pokrajinski i lokalni vaše probleme usložnjava.
Tako vaš rad u javnosti koji se pokazao kao dobar, da imate kontakt ne samo sa medijima, već i sa nevladinim sektorom, civilnim sektorom, od kojih ste vi na neki način i dobijali ulazne podatke kao prijave, pokazuje da je na lokalnom nivou, znači tamo gde su gradovi i opštine, imali preko 200 prijava, što je izazvalo preko 600 preporuka koje ste morali da napišete.
Ovim hoću građanima Srbije da pokažem da ste vi zaista istrajavali na vašem poslu da se bavite strukom. Sigurno da ste imali probleme. Ali, ti problemi i dan danas stoje, s tim što mislim da u ovom skupštinskom sazivu, gde je SNS stožer ove Vlade, imate sigurno manje pritiske nego što ste imali ranije. Iz prostog razloga, što ako pogledate rezultate Agencije za borbu protiv korupcije, videćete da mora da postoji politička volja, da bi zaista istrajavali na ovom putu, koji nam je jednostavno zacrtan, a to je smanjiti stepen korupcije, smanjiti nivo neadekvatnog trošenja javnih finansija i ponašati se krajnje odgovorno u pogledu budžeta.
Kada pričamo o borbi uopšte protiv korupcije, na kraju krajeva, i Evropska komisija je ocenila rad u ovoj oblasti Srbije na zavidnom nivou i zaista podržala sa jednom pozitivnom ocenom, gde smo najviše otišli u tom delu. Ako bi se prisetili građani Srbije, pa i sami investitori i sami privrednici koji su hteli pre godinu i po dana da uđu na ovo tržište onda bi morali da razgovaraju sa jednim čovekom, dva ili tri. Sada jednostavno mogu da dođu i da razgovaraju sa svim relevantnim kompanijama koje postoje na ovom tržištu o kooperaciji i saradnji na svom poslu.
Zašto govorimo uopšte u ovom delu i zašto je pohvalno uopšte pričati o radu nezavisnih institucija i na borbi protiv korupcije? Zbog toga što stvaramo konkurentniju privredu, sa konkurentnijom privredom mi zaista možemo da pričamo o nekoj proizvodnji, o tome da želi neko da radi sa nama. Podsetiću vas da ukupan promet, robno novčani promet uopšte Srbije, je 65% sa zemljama EU. Prema tome, ukoliko želimo da radimo sa tim zemljama u našem okruženju, u regionu, mi moramo da se ponašamo krajnje odgovorno prema svojim finansijama ali i na tržištu robe i kapitala.
Ono što je važno još da se kaže, a to je mislim praktično rezime cele ove priče i radu Agencije za borbu protiv korupcije, da nije postojala politička volja ove Vlade na čelu sa prvim potpredsednikom Vlade, gospodinom Aleksandrom Vučićem koji je zadužen ispred Vlade za posao koji se naziva borba protiv korupcije i da nije imao takav koncept da neki put i tvrdoglavo uporno gura neke stvari, maltene protiv svih, da izgura jednostavno na taj način da zaista budete i nezavisni u svom radu i da zaista postoje da se ruše oni koncepti koji su ranije postojali, da postoji samo jedan izvođač, da se jedna čovek pita, da postoji jedan vlasnik Srbije u pogledu finansija i da jedini on ima pravo da pregovara sa državom. Da nije postojala takva politička volja, jednostavno mi danas ne bi imali danas uopšte razloga da pričamo o pomaku i o vašem nezavisnom radu.
Ono na šta smo svi ukazali, ja ispred Odbora za privredu, regionalni razvoj, trgovinu, turizam i energetiku, kao predsednik tog odbora, zalagaću se i tražićemo da vaši izveštaji dolaze i kod nas na odbor. To nije samo pitanje rada Odbora za pravosuđe i nije samo pitanje rada za finansije i budžet, jednostavno kod nas dolaze i polažu izveštaj i informacije na svaka tri meseca i Agencija za privatizaciju.
Evropska komisija je dala svoje mišljenje da postoji 24 privatizacije koje su jednostavno pod velikim velom tajnom, pod velikim znakom pitanja i po tome da nedvosmisleno govore o prekršajima kako u onom delu kako je izveden proces privatizacije, tako i u onom delu kako je prihodovala država, jer, je država prihodovala neka sredstva u budžet za ono što je izvršila privatizacija.
Kada pričamo onda o toj Agenciji za privatizaciju, naši odbori, verujte, traju po tri, četiri sata, jer mi želimo da znamo sve detalje o svim postupcima o kojima smo razgovarali. Pri tome direktor te agencije je iz prošlog saziva, znači, nemamo problem sa time što je iz druge sada opozicione partije, odnosno na predlog DS.
Mi želimo suštinski da zaista pokažemo dobru volju da kao država možemo da uđemo u strukturne reforme. Mi ćemo imati velike probleme da izvršimo završetak restrukturiranja još 170 preduzeća u kojima, jednostavno, vi kao na neki način čuvari javnih finansija i onih koji treba da vrše ispitivanje tih finansijskih izveštaja ste nam potrebni da budete prisutni u radu tog odbora.
Stoga, dajemo predlog da na taj način nam pomognete kao narodnim poslanicima da imamo potpunu sliku o javnim finansijama sa aspekta privrede, jer Ministarstvo za privredu i finansije zaista šalju izveštaj, državni sekretari dolaze kod nas i podnose izveštaje o svom radu.
Nije dovoljno samo voditi evidenciju o tome koliko je para ušlo, koliko izašlo. Vrlo je važan i onaj organizacioni deo privrede, jer smo mi kao jedini zakonodavni organ i najviši na kraju krajeva ovde, koji treba kroz zakonska rešenja da kreiramo taj investicioni ambijent. Kako ćemo ga kreirati ako ne znamo koji su nam ulazni podaci?
Vaši izveštaji nama treba da budu neki reper kako se država ponaša. Da li se ponaša rasipnički, da li su ti budžeti krajnje na neravnomeran način projektovani, ili se ponaša krajnje odgovorno. Ovo što imamo, nekoliko rebalansa u jednoj godini, ja to ne vidim kao neki problem zbog toga što se danas ekonomska situacija jako brzo menja u našem okruženju.
Prema tome, uopšte nije strašno projektovanje budžeta i na neki način definisati u više navrata i raditi rebalanse budžeta, jer se onda smatra krajnje odgovornom fiskalnom politikom.
Na kraju bih se zaista zahvalila što ste došli u ovako širokom sastavu i nadam se da ćemo zaista i kao Odbor i kao poslanici imati vremena i volje da razgovaramo o svim problemima koji nas čekaju ne samo kod restrukturiranja javnog sektora kroz transformaciju nedovršenih privatizacija, kod javnih preduzeća, već i onaj deo koji se odnosi na transformaciju i socijalnog dela fondova, jer mi imamo u svojoj raspravi i neka nova zakonska rešenja kojima formiramo neke nove fondove kao što je Fond za energetsku efikasnost i koji jednostavno, sada bi želeli nešto novo da pokrenemo, a nemamo dovoljno finansija kao država da krenemo u takav posao.
Tehnologije u našem okruženju to zahtevaju od nas. Zahvaljujem se i nadam se da ćemo lepo sarađivati u budućnosti.
Naravno, SNS će podržati vaš izveštaj.

Uvaženi predsedavajući, poštovani premijeru, poštovani ministri i kolege, danas smo otvorili po ko zna koji put najvažnije istorijsko pitanje svih građana Srbije, a to je uopšte pitanje rada, života i istorije koju sada, na neki način, kreiramo za budućnost, a to je život ljudi i život, pre svega, srpskog stanovništva u AP KiM.
Ono što treba reći, a do sada smo dosta slušali o sporazumu. Mi se danas izjašnjavamo o izveštaju koji Vlada podnosi o tome kako je protekao proces pregovora uopšte sa Prištinom, uz posredovanje EU. Danas smo o tome malo slušali. Više smo slušali o sporazumu. Pokušaću samo ukratko, neću vas puno zadržavati, da vas podsetim na neke činjenice koje su, jednostavno, nepobitne.
Danas je lako biti nacionalista i reći – ne treba uopšte da se razgovara sa Prištinom, ne treba ništa da se radi, treba pustiti da vreme prođe, pa ako se stekne neki istorijski trenutak, da Srbi ojačaju, onda ćemo svoju privredu transformisati i onda ćemo jednostavno ojačati. To je jednostavno nemoguće. Niko ne može da nam pomogne ako sami sebi ne budemo pomogli.
Evo na osnovu čega možemo to da izvedemo, vrlo jednostavni zaključci. U vreme stare Jugoslavije, svesni smo toga da je uopšte područje KiM bogato prirodnim resursima i svesni smo toga da je u vreme stare Jugoslavije to zaista bio jedan centar zbivanja u pogledu transfera različitih vrsta prozapadnih tehnologija, sa mogućnošću otvaranja novih fabrika, novih radnih mesta i proizvodnjom onih proizvoda koji su mogli da se plasiraju na istočno tržište. Tada su Srbi bili vodeći menadžeri takvih firmi za vreme stare Jugoslavije. To je bilo vreme 80-ih godina, o kome govorim. U to vreme su i Albanci i Romi voleli da budu zamenici i direktori, da učestvuju u tom menadžmentu i da vode takva preduzeća.
Danas ako pogledamo u novije vreme, posle 2000. godine do 2013. godine, možemo samo na osnovu postojeće statistike, koja je jako surova, da postavimo pitanje – koliko je to novih radnih mesta otvoreno za Srbe? Koliko je, na kraju krajeva, Srba ostalo da rade u nekim novim fabrikama i u nekim novim preduzećima?
Ako uzmemo u obzir da je južno od Ibra oko 90.000 srpskog stanovništva, a na severu Kosova se nalazi 40.000 stanovnika, onda je u ovom trenutku jako važno da taj broj Srba ostane da radi i živi na toj teritoriji. Nacionalno pitanje danas je pre svega demografsko pitanje u Srbiji, a onda i ekonomsko pitanje, a onda i političko pitanje, ili je i političko i demografsko i ekonomsko zajedno.
Ono što treba reći to je da ovaj izveštaj pokazuje da je zaista dosta toga pričano za vreme prošle Vlade, ali realni neki zaključci i, praktično, dogovori za budućnost su postavljeni tek onoga trenutka kada je nova Vlada počela da razgovara. To ću vam i dokazati.
Ako ste pogledali malo bolje ovaj izveštaj, recimo po pitanju obrazovanja, po pitanju sertifikacije diploma, možete da vidite po izveštajima da se to tek dešava, taj proces, posle jula meseca 2012. godine. Onaj deo koji je vrlo interesantan, a to su telekomunikacije i energetika, pokazuje da u pregovorima u novembru mesecu i u periodu januar – mart, praktično druga strana nije prisustvovala tim sastancima i nije htela da razgovara o tome.
Znate šta, nama se dešava da u Briselu na određenim konferencijama dolaze jake delegacije kosovskih Albanaca sa KiM i da čak dolaze njihovi sekretari ambasada, zbog toga što je Brisel priznao Kosovo i imaju svoju ambasadu. To je za nas uvek bilo poražavajuće.
Zbog toga, ovaj način koji je ova Vlada izabrala i ovaj put kojim je krenula je put kojim je praktično iz defanzive prešla u ofanzivu jer želi da uzme sudbinu u svoje ruke. Stajanjem u mestu, tapkanjem, ne preduzimanjem bilo kakvih akcija, praktično ne radimo ništa ni za Srbiju u Beogradu, a ni za Srbiju u Kosovskoj Mitrovici, ali ni za one Srbe koji žive još uvek u Prištini. Možda ih je malo, ali ne smemo da ih zaboravimo.
Prema tome, ono o čemu treba da se današnja skupštinska većina izjasni je da podrži ovaj izveštaj, da sa tom svojom punom podrškom jednostavno ne dozvoli da dolazi do bilo kakvih istupanja u podeli naroda. Ne postoje patriote i izdajnici, jer smo se dovoljno dugo, dugo delili. Posle rata smo se delili na Srbe i na kosovare, pa su se onda kosovari delili na starosedeoce i na Crnogorce, pa se onda delimo na južne i severne Srbe na Kosovu. Dosta je više bilo podela, podele ne smeju da postoje. Srbi će biti jedinstveni u svojim odlukama i na referendumu i posle referenduma, jer je to u interesu svih nas, i nas u Beogradu i onih u Prištini i onih u Kosovskoj Mitrovici. Zahvaljujem se.

Uvažena predsedavajuća, poštovani ministre, uvažene kolege poslanici, pre nego što dam predlog koji je Odbor usvojio na član 95. amandmana, samo bih podsetila kolegu koji je predlagač amandmana da pozivanje i sazivanje sednica Odbora vrši sekretar Odbora na osnovu odluke koju poštuju.
Odluka postoji i kaže da se ne pozivaju predlagači amandmani. Naš sekretar striktno poštuje tu odluku iz prostog razloga što ovaj odbor zahteva jako puno amandmana, onda zahteva i veliki broj predlagača. Tako da ne bi ni članovi Odbora ni predlagači ispred ministarstva imali gde da sednu. Iz tog razloga mi ne pozivamo predlagače.
Članovi vaše poslaničke grupe, dva člana, gospodin Boško Ristić i gospodin Petrović su članovi ovog odbora i uredno su pozivani na sve sednice. Gospodin Petrović, što mi je jako žao, u više navrata sam mu u ličnom kontaktu to i rekla, nikada nije bio na sednici ovog odbora, osim na konstitutivnoj. Gospodin Boško Ristić je dva puta bio na Odboru.
Tako da vas sada pozivam nezavisno od sekretara, kada god imate neki amandman, predlog, slobodno možete da dođete na sednicu Odbora. Na kraju krajeva, bićete obaveštavani. S obzirom da sada niste u mogućnosti jer nemate svoje prostorije ni sekretar nije bio u mogućnosti da vas lično obavesti, ali su svi članovi Odbora obavešteni pismenim i usmenim putem.
Na član 95. Odbor je usvojio sledeći amandman. Dodaje se stav 2. koji glasi – vlasnici zakupci ili korisnici kotlova, odnosno ložišta iz člana 54. sagorevanje u kotlovima, odnosno ležištima, toplotne snage veće od 20 kilovata, od 1. januara 2015. godine ide primena.
Amandman definiše određene obaveze za vlasnike i zakupce i ovaj Predlog zakona koji će na kraju krajeva, biti 12 meseci od dana stupanja na snagu, je neophodno predvideti period usklađivanja o kome smo pričali u članu 54.
Ovaj stav 2. treba na neki način da pomogne realizaciji stava 54. Daje ono obrazloženje koje je ministar do sada pokušao da odbrani, zbog čega amandmani za stav 54. nisu usvojeni. Hvala.