Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, članovi Vlade, koleginice i kolege, ja ću se truditi da budem kratak, obzirom da mislim da su moji prethodnici puno toga rekli, da se ne bismo ponavljali i da ne bismo bili dosadni onima koji nas gledaju i u čije ime mi ovde pokušavamo da donesemo neke boljitke u zdravstvenom sistemu.
Kada osiromaši država, onda u toj državi osiromaši i zdravstvo. Brojne su nedaće pratile ovu državu i zdravstvo u ovoj državi zadnjih 20-ak godina, ali čini mi se da je ono što se dešavalo u poslednjih 12-13 godina dokusurilo zdravstveni sistem tako da smo ga mi ovde nasledili ili preuzeli jako ruiniranog. I sam ministar je na početku naveo primer Užičke bolnice i čuvene magnentne rezonance. Mnogo ima „Užičkih bolnica“. Jedna takva je i u Čačku. Mi smo imali jedan skener, pa smo posle godinu dana, ničim izazvano, dobili još jedan novi skener, 2007. i 2008. godine. Prvi smo jedva uspeli da dobijemo, a drugi je Vlada, ničim izazvano, sama poslala, pa smo onda jedva napravili prostorije gde da ga montiramo. Oba ta nova skenera mislim da danas imaju samo ljusku od onih originalnih delova, zamenjeni su više puta i softveri i glave i sve ono što se od vitalnih delova nalazilo na njima. A zamislite – oba su bila nova.
Slično se dešavalo i na mom grudnom odeljenju sa novim, najsavremenijim rendgenom, koji danas, to pouzdano tvrdim, ima samo onaj limeni oklop. Svi delovi su zamenjeni, menjani su i onda kada su bili ispravni, odnosno, menjani su uglavnom onda kada su bili ispravni. A i sam sam na dežurstvu nalazio fakture za opravku tog istog rendgena koje su datirane na prekosutra. Dakle, servisera je mrzelo da dođe tog dana kada je trebalo nešto da uradi, nego je dva dana pre, za vikend dostavio fakturu koju je neko trebalo da pokupi u ponedeljak, da bi mu se platili radovi. Dakle, ta bahatost i nemar je išla u neslućene razmere. Na moju intervenciju kod tadašnjeg načelnika, niko ništa nije preduzeo. Uz put da vam napomenem da je tom prilikom ukradena i mašina za razvijanje filmova, tako što su morala vrata da se izvade od prostorije u kojoj je ona bila uzidana. Dakle, sedam-osam godina unazad niko nije ni pokušao da sazna gde se nalazi ta mašina za razvijanje ili ti vitalni delovi od tog rendgena. Sada kada uzmete filmove iz arhive iz 2001. ili 2002. godine, oni su neuporedivo boljeg kvaliteta od onih koji se sada prave na istom tom servisiranom rendgenu.
Tih apsurda verovatno svaki od nas koji radi u zdravstvu može da nabraja po nekoliko sati. Ali, da se ne bismo ponavljali na tu temu, neću više o tome. Bilo bi dobro da se neko zainteresuje gde završavaju svi ti skupoceni delovi opreme ili skupocena oprema, jer kada se nabavlja nešto što je jeftino, tipa nekih maski ili malih nabavki, nikom to nije interesantno i niko se time previše i ne bavi.
Ono što je bitno u evidentiranju i u ovom odlaganju primene Zakona o vođenju medicinske evidencije je ušteda koja je ostvarena na onaj način na koji treba praviti uštede. Dakle, od neke ponude, ako sam dobro razumeo ministra, od šest miliona, došlo se do ponude od tri miliona evra. Znači, tri miliona su ušteđena i ta tri miliona mogu da se iskoriste i za slanje svih pacijenata za lečenje u inostranstvo ili na lečenje retkih bolesti, a da se pri tom ne ide u javne, pod navodnicima, oglase za nabavku nekih novaca za naše siromašne sugrađane koji treba da koriste neke skupe i retke lekove, za retke bolesti, ili da se operišu van.
To je način na koji treba podržati štednju u zdravstvu i treba raditi na taj način, ali nikako ne treba ići na neke druge načine, kakvi se dešavaju u nekim regionalnim centrima gde i sam pripadam, zapadne Srbije ili moje bolnice u Čačku, koja na uštrb pacijenata pravi uštede. Naime, 13 hiljada pacijenata je prošle godine manje pregledano u Čačku, pet ili sedam pacijenata je doživelo neke banalne infekcije koje su ili završene legalno ili su se ljudi jedva izvukli od obične salmoneloze ili sličnih bolesti. To su neke stvari koje nisu dobre i nisu afirmativne, a mislim da je odgovor na to pitanje u onom prvom pitanju koje je ministar ovde postavio – ko, gde i koliko radi, a ja bih rekao i – ko, koliko radi i kako rukovodi na terenu.
Bez obzira na sav trud koji se uloži u ministarstvu, ako se hijerarhijski do onih izvršitelja na terenu ne odaberu pravi ljudi, nisam siguran da efekti koje ministarstvo uloži mogu da budu vidljivi i opipljivi i onima koji se zovu korisnici usluga, pacijenti, i oni kojima je svakoga dana potrebna lekarska pomoć.
Tih primera ima mnogo, da neki naši kadrovi na terenu ne uspevaju da prate ritam koji je ministarstvo počelo da provodi na raznim oblicima organizovanja zaštite ili nabavke opreme ili uštede, uvođenja informacionih sistema ili samih izmena zakona. Naravno, u takvim uslovima, vezano za dopunski rad, postoji i ono što može da se nazove izvor korupcije, jer u osiromašenoj državi i osiromašeni lekari, sestre, pacijenti, pokušavaju da zarade neki dinar više, pa se onda bave i dopunskim radom.
Zaista mislim da je dobro da ovim izmenama zakona sada imamo evidenciju, odnosno da inspektori imaju evidenciju gde, ko i koliko radi, da li je na svom radnom mestu odradio onoliko pacijenata koliko je trebalo odraditi u državnoj ustanovi, a posle toga odradio i dopunski rad, ili je samo na svom radnom mestu u državnoj ordinaciji bio neko ko je zakazivao preglede u privatnoj ordinaciji.
Dok nema informacionog sistema i dok tačno ne znamo u glavu svakog pacijenta, svakog lekara, svaku dijagnozu i svaku propisanu terapiju, mislim da neće ni ministarstvo, ma koliko se trudilo, moći da zavede red u ovaj sistem zdravstva i zato zaista podržavam uvođenje informacionog sistema koji će moći da odgovori svim tim izazovima.
Još ću se kratko osvrnuti na to što sam rekao da je jako važno, odnosno to je rekao ministar, ko, gde i koliko radi, a ja bih dodao – ko, gde i kako rukovodi. Kada imate udaljene zdravstvene centre, kao što je moj, pa se onda tamo dešavaju neki izbori direktora, mislim da je dobro obratiti pažnju na ljude koji čine članove upravnog odbora da, recimo, ne budu članovi upravnog odbora tek svršeni studenti koji su nezaposleni ili doktorke koje su nezaposlene ili rade na određeno tek nekoliko meseci, što se dešava trenutno i aktuelno je u upravnom odboru bolnice u Čačku. Ili, da ljudi koji su vodili neke firme koje su bile giganti svojevremeno, a od prekjuče su na listi stečaja, a ti ljudi su čak i procesno procesuirani od strane sudskih organa, da takvi ljudi nisu baš reprezentativni ljudi za upravne odbore, pored svih onih kolega koji imaju dostojanstvo i ime u čačanskoj bolnici ili u nekoj drugoj bolnici, koji imaju titule profesora i imaju iskustvo, da ne nađu prostora da budu članovi upravnog odbora jedne takve ustanove.
Nisam siguran ni da je dobro da bude više pravnika nego lekara, ali, nikako ne mogu da podržim da u jednoj ustanovi nemate nijednog načelnika, nijedne službe kao člana upravnog odbora, nijednog uglednog profesora univerziteta, a ima Čačana, hvala bogu, i u Beogradu, a i u penziji u Čačku, koji mogu da budu, a bivali su i ranije, članovi upravnog odbora bolnice. Mislim da na taj način može da se naruši ugled i naše profesije, a i onoga što radi ministarstvo, jer sigurno ne može da se proprati svako kadrovanje na terenu. Niko to ne može da uradi bez adekvatnog informacionog sistema i bez adekvatne evidencije. Hvala.