Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, koleginice i kolege, ako se bavite medicinom pa radite u ordinaciji, onda imate svakog dana pacijenta, ti pacijenti su najčešće penzioneri, jer oni imaju najviše godina i po difoltu su i najbolesniji, onda vidite i kako hronološki ide njihova propast, kako propadaju godinu za godinom od demokratskih promena na ovamo, tzv. demokratskih promena.
Ako sedite u ordinaciji, onda od 2008. godine imate podatak od pacijenta koji vam uđe u ordinaciju pa kaže – doktore, može li neki jeftiniji lek, dajte molim vas jeftiniji. Onda 2009. godine imate situaciju da pacijenti dođu i kažu – od ta tri leka koja ste napisali, ja sam uzeo jedan. Možemo li jedan da preskočimo ili da zamenimo za neki jeftiniji. Da biste imali situaciju 2010. godine da pacijenti počnu javno da se hvale ispred ordinacije koliko lekova su preskočili, a onda čujete kroz otvorena vrata da nisu mogli ni hranu da obezbede.
Propast pacijenata koji se zovu penzioneri počela je davno, gospodo, davno pre dolaska na vlast ove Vlade, 2007, 2008, 2009. godine, kada su počeli da osiromašuju naglo, da se troše rezerve koje su imali kod sebe.
Odakle su mogli da isplaćuju penzije? Iz prodatih i opljačkanih fabrika? Da li ste skoro prošli kroz dolinu utvara u rakovičkom basenu, da vidite kako izgleda Fabrika „21. maj“, kako izgleda rekord iz Rakovice? Znate li koliko je tamo ljudi radilo? Gde su sada ti ljudi, gde su sada njihove fabrike? Da li ste prošli kroz čačansku industrijsku zonu, da vidite da od 20 fabrika ne radi skoro nijedna, ili u Kruševcu, u „14. oktobru“ ili u Župi? Ko još radi i ko još proizvodi? Umesto da prodajemo proizvode iz tih fabrika koje su proizvodile nešto što se zove nova vrednost, prodavali ste te fabrike, prodavali ste očevinu i dedovinu, nešto što je neko drugi napravio, a vi ste uzeli da prodate da bi živeli 15 dana ili mesec dana i isplaćivali te penzije, a onda je stala proizvodnja. Naravno, kada je stala proizvodnja, nema punjenja budžeta, nema penzija, nema ničega. Gde su vam pare, to ćete vi morati da dokažete ovom narodu.
Da li iz tuđih fabrika, koje ste prodali a rade, da li ste prvo posegli za tim da prodate najprofitabilniju fabriku u ovom delu sveta ili Srbije ili Balkana, „Koka-kolu“, koju su nam ljudi napravili da mi imamo profit, da mi ubiramo profit. Odmah ste pohrlili da je prodate Grcima ili ne znam kome drugom, da prodate pivare koje rade sjajno, ali proizvode profit za neke druge ljude, da prodate cementare koje su ovde obezbeđivale neku nezavisnost, makar ekonomsku, građevinsku. Odmah ste prodali ono najvrednije, a pare ste potrošili. Gde, sa kim, na koga, to ćete vi jednog dana verovatno reći.
Dakle, očevina i dedovina se ne prodaje. Prodaje se ono što ta očevina i dedovina mogu da naprave, da naprave novu vrednost.
Subvencije, odakle subvencije? Od koga ćete još da uzmete, a niste već uzeli? Ko to još ima para viška da se uzme od njega, da se da nekom ko ima manjka? Svi imaju manjak. Ili možda iz fabrika lekova? Nekada je naše zdravstvo bilo potpuno nezavisno, lekovi koje su proizvodile fabrike „Zdravlje“ Leskovac ili „Hemofarm“ Vršac su bili vrlo pristupačni našim ljudima. Sada, posle godina uspešne vlasti, posle ovih 12 godina uspešne vlasti, vlasnici tih fabrika su drugi ljudi. Verovatno će neko drugi, tuđi, postati vlasnik „Galenike“, koju ste tako maestralno vodili do propasti.
Za vašu informaciju, penzioneri koji uzimaju lekove će plaćati svaki lek od četiri do šest puta skuplje nego iz „Galenike“. Tamo su pare koje su penzioneri trebali da primaju. Na tim mestima ste potrošili i prodali očevinu i dedovinu i zato nema dovoljno novca za penzije. Zbog toga se penzije drže pod ovakvom kontrolom. Hvala.

Poštovani predsedniče, gospodine ministre, pridružio bih se mom prethodnom kolegi i hteo bih da podržim ovo što je kroz amandman predloženo, a to je da Guča dobije tu sudsku jedinicu. Obzirom na to da je sve rečeno već više puta, o Guči, o Lučanima, da je to jedna razuđena teritorija, ministar to zna, od Požege do Kraljeva i od Ivanjice do Čačka, da je to jedna planinska visoravan. Sam grad je podeljen na dva dela – na Lučane i na Guču, još su tu Kotraža i neka manja mesta. Mislim da u sklopu ovog zakona o mreži, o reorganizaciji sudova ne bi bio veliki problem da još i Guča, koja ne bi koštala previše ni državu, ni budžet, dobije svoju makar malenu sudsku jedinicu. Hvala.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, koleginice i kolege, o značaju izgradnje puteva, mostova i uopšte o značaju gradnje valjda niko normalnom ne treba posebno ni pričati. O izgradnji ovoga autoputa od Beograda prema Preljinu i Čačku i dalje prema južnom Jadranu smo čuli mnogo različitih mišljenja danas i obrađen je sa raznoraznih aspekata od kredita, finansijski, projektno kako to već treba da izgleda na raznorazne načine, a ja bih se osvrnuo bezbednosni aspekt onoga što se zove ljudski život na putu i što je već duži niz godina jako ugroženo na Ibarskoj magistrali.
Ako živite u Beogradu vi još i nemate neki poseban problem sa saobraćajem osim beogradske saobraćajne gužve, ali ako treba od Beograda da krenete put jugozapada ili Centralne Srbije i treba da izađete na Ibarsku magistralu onda već imate glavobolju. Mi imamo nešto malo autoputa do Niša, pa još malo južno i istočno od Niša i nešto kroz Vojvodinu. Zaista nam jako veliki deo Srbije nije pokriven putevima i često čujete od naših gostiju iz inostranstva koji prevale nekoliko hiljada kilometara do Beograda autoputevima, a onda nekih 150 do Čačka, Ibarskom magistralom, koji kažu mnogo smo se više umorili vozeći ovih 100 ili 150 kilometara nego vozeći kroz Evropu 2.000 do 2.500 kilometara.
Ista situacija ako se dođe avionom do aerodroma onda čak neki ljudi odustanu od daljeg puta Ibarskom magistralom da bi došli do Čačka, Požege, Užica, Kraljeva svejedno. Nedavno se desio jedan kuriozitet kada je naš gost iz Nemačke hteo da se vrati iz Beograda sa Surčinkog aerodroma kada je došao do magistrale i video kuda treba da ide, pa je onda uskočio u pomoć jedan mali avion koji je prevezao čoveka do malog sportskog aerodroma u Preljini, pa se na taj način odigralo putovanje našeg potencijalnog partnera sa zapada. Još jedan dokaz o tome šta znači put, šta znači kvalitetan put.
Frekvenca od 17.000 vozila u Preljini ili 27.000 u Lazarevcu zaista puno govori o tome koliki je problem voziti Ibarskom magistralom. S obzirom da sam iz tog kraja iz Preljine, iz Čačka, putovao i putujem ceo ovaj poslanički mandat i da sam prešao preko 60.000 kilometara zaista mi je postalo potpuno jasno koliki je to napor i meni i ostalim kolegama i svim građanima koji putuju tom magistralom.
Zakon o bezbednosti saobraćaja je pokušao sa nekim jako rigoroznim zakonskim odredbama da disciplinuje vozače na putu, da na svakim par kilometara Ibarske magistrale imate rad ili ograničenje brzine na 50, 60, 70 kilometara na sat, što strašno usporava put. Imate kažnjavanje zbog prevelike brzine po mom viđenju jako strogo za uslove našeg standarda. Imate proganjanje vozača koji ne vezuju tzv. pojaseve i takođe visoke kazne za to, iako nisam siguran da pojas može da učini bilo kakvu uslugu što se spašavanja života tiče.
Ali, ono što definitivno može da pomogne i što jedino pomaže, to je dobar put, dobar autoput koji je osnovni element bezbednosti saobraćaja. Drugi element, dobar auto, znači uz vozača čini nešto što garantuje bezbednost na putu. Ukoliko se ne bi radio ovaj put ne bi se pravila mreža autoputeva koji bi po Srbiji povezali celu Srbiju u jednu mrežu, da može da se komunicira i da se razvija ova država. Zaista misli da bismo ostali na repu i Evrope i sveta kao što smo veći deo svoje teritorije ove koja se odnosi gradnja ovog puta zapustili i zapostavili. Ogroman broj ljudi nam se seli iz tih krajeva, tako da imamo praktično Peštarsku visoravan i Goliju koja se prazni svakoga dana i ljudi dolaze i menjaju svoja stogodišnja staništa za ona gde imaju put, gde imaju komunikaciju.
Nešto što je zaista značajno, mislim da bi mogli da nabrajamo nekoliko sati koliko razloga ima da se Ibarska magistrala konačno proglasi istorijskim putem koji će ostati kao jedna uspomena svima onima koji su na njoj proveli dane i godine, a da se deonica autoputa Obrenovac-Ljig isfinansira na ovaj ili onaj način. Naravno, ovo je nešto što je već stiglo do realizacije, kako smo čuli i od ministra i od mnogih poslanika do sada. Kreditni aranžman je povoljan i zaista ga treba iskoristiti da ne bi ostalo da visi onaj deo autoputa koji se već gradi od Preljine do Ljiga i koji vrlo dobro napreduje.
Što se tiče aspekta bezbednosti, zaista mislim da je nemoguće prigovoriti na tu temu nečemu što se zove autoput i sa tog aspekta brige o svom narodu i o svom potomstvu. Ono što su mnogi do sada ovde pomenuli, građevinski aspekt, mislim da je to nešto što je nasleđeno iz prošlosti. Malo pre ministar reče da su nam mnoga preduzeća ugašena zbog toga što nisu mogla da posluju pod uslovima pod kojima se posluje. Čini mi se, ako me dobro pamćenje služi, da je neko i u prethodnim vladama i ovaj parlament doneo neki zakon koji ograničava i limitira neke naše domaće građevinske firme da mogu da se pojave na nekim velikim projektima ako imaju u prethodnom bilansu uspeha određenu cifru koja je, sad nemojte da me držite za reč, milion ili pet miliona evra, nije ni važno. Mislim da je to takođe administrativna prepreka bila za te firme da se pojave na nekim velikim ili manjim projektima da bi mogle da održavaju svoju operativu i da rade.
Zaista mislim da postoji jako puno aspekta sa kojih se može podržati gradnja ove deonice od Obrenovca do Ljiga, preko Preljine i Požege do južnog Jadrana. Sa svoje lične tačke gledišta mislim da će to biti revolucionarno za onaj deo Srbije koji se zove centralna i zapadna, da se poveže sa glavnim gradom i sa Evropom. Hvala vam.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, koleginice i kolege, u ovo teško vreme po državu i narod, nasleđeno posle godina demokratije, zaista je teško biti pametan ili najpametniji ali je, ma koliko to bilo ružno, teško lepo čuti od ministra finansija, ministra privrede i cele Vlade nešto što je istina i što je realnost, ma koliko to bilo bolno i teško, ma koliko bilo teško priznati da je naš budžet u tako kritičnoj situaciji i tako velikom deficitu, da ga je jako teško puniti.
Kako puniti budžet iz prazne države u kojoj je osiromašeno i rasprodato sve što je imalo za ovih nekoliko godina demokratije ili za 10, 12 godina demokratije, ako izuzmemo onaj period pre toga, još 10 godina? Prostom računicom se može lako izračunati, ako većina koja vlada u jednom parlamentu broji 126 ljudi i ako su oni bili na vlasti ukupno 12 godina, prostom računicom dođete do 1.500 poslaničkih godina vlasti za koje je praktično nestalo srpske privrede, nestale su fabrike koje proizvode i koje pune budžet, nestale su fabrike koje daju ljudima plate i koje posle toga potrošnjom pune budžet.
Čuli smo od raznih govornika tokom dana da su eksperti raznih struka sve to u stvari znali i ranije. Nije im se dalo, verovatno, da to svoje znanje primene. Tih 12 godina je bilo kratko vreme da sve to raskošno znanje primene i da to znanje uđe u budžet.
Zaista bih voleo da čujem podatak koliko se povećao priliv u budžet od 2000. godine ili možda i ranije, od 1990-1991. godine, ali, čini mi se da je sa negativnim predznakom. Kako se može puniti budžet iz privrede koja ne radi, iz javnog sektora koji troši nezarađeno, ako uzmete najbanalnije primere o subvencijama koje se daju za poljoprivredu, koje uzimate niotkud a date nikom, jer dok dođe do onih krajnjih korisnika, veliki deo njih bude obran i nestane?
Nedavno je u čačanskom kraju pred TV kamerama jedan poljoprivrednik demonstrativno potanjirao hektar, dva, kupusa, sa kojim ne zna šta da uradi. Čini mi se da je veliki problem i u ovom trenutku i za ovu Vladu da poljoprivredne proizvode koje naši poljoprivrednici odgaje, a ne znaju šta će sa njima. Možda bi trebalo razmišljati i na tu temu, a ne samo subvencije davati unapred, jer oni odgaje kako-tako, a posle nemaju kome da prodaju.
Što se tiče javnog sektora vezano za ono što se zove medicina, videćete da svako ko dođe u ambulantu i sestri preda neoverenu knjižicu, napravi veću paniku kod te sestre i kod osoblja, nego da je umesto te neoverene knjižice stavio zmiju zvečarku, jer svako napadne na to osoblje koje je primilo umirućeg čoveka bez overene knjižice. A ko je kriv za to što on ima overenu ili neoverenu knjižicu? Ja mislim da je lako odgovoriti – ovih 12 godina bede i nesreće.
Malo pre smo čuli od ministra privrede da država nastoji da po svaku cenu smanji učešće u privredi i to je po meni dobro, kad se ovo što se zove dug pretvori u državni kapital. Ali, pitam se da li je imperativno da se odmah to i otuđi, da se odmah proda? Recimo, da li bi bilo dobro „Galeniku“ zadržati kao državnu kuću, jer svima je poznato da cene uvoznih lekova ili cene domaćih lekova u prodatim fabrikama, strateškim ili nestrateškim partnerima, svakako bivaju četiri do pet puta veće nego cene koje može „Galenika“ u ovom trenutku da napravi? Zaista mislim da bi trebalo na tu temu razmisliti.
Neko je malo pre pomenuo da mlad lekar nema šta da traži sada, zbog ovih mera koje se donose. Ja mislim da mladi lekari već dugi niz godina, bar 10, nemaju šta da traže, a bar šest-sedam godina unazad sve kolege lekari će se setiti da su u ovoj državi bile zabranjene specijalizacije, tako da su nam odeljenja sa specijalistima i subspecijalistima lagano na izdisaju, što se kadrova tiče.
Rečeno je da su sulude odredbe za ograničavanje plata. U prethodnih četiri godine ili pet, plata lekara specijaliste bez te tzv. sulude odredbe ili ograničenja, plata bi se sama po sebi smanjila sa nekih hiljadu evra na 600 do 700. Nije bilo nikakve odredbe, ali je to valjda čarobnim štapićem neko uspeo da obezvredi. Tako da nominalno imamo i bez odredbe i uredbe daleko veće sniženje plata za lekare koji verovatno još koristeći svoj entuzijazam i Hipokratovu zakletvu pokušavaju da održe ono što je već dugi niz godina neodrživo.
Ako je neko od 2008. godine do 2012. godine uspeo da smanji broj zaposlenih za 400.000 ili kako neko uđe u polemiku, pa reče 300.000, ali koliko god da je, to je zaista rezultat za ponos tim ljudima koji su to uradili, a da pri tome poveća stopu zaduženosti sa 30% na 58%. Zbog toga, želim sreću ovoj Vladi koja ima hrabrosti da uđe u ove probleme i da prizna kakvo je stanje. U Danu za glasanje naravno da ćemo podržati ovaj zakon.

Gospođo predsedavajuća, zahvaljujem se, jer sam odavno tražio reč po povredi Poslovnika i zahvaljujem se na više intervencija koje ste vi imali tokom izlaganja prethodnog govornika koji je to činio, ali na jednu od tih neistina koju je izrekao niste reagovali i moram da ukažem na to. Radilo se o tome da je kolega narodni poslanik izrekao da smo mi omogućili Hrvatskoj da zarađuje na tome što se sporazum CEFTA poštuje jednostrano, odnosno naši proizvođači duvana plaćaju carinu 38%, a oni 15%.
Da vas podsetim, Duvanska industrija iz Niša više puta je reagovala i tražila od prethodne Vlade da joj omogući ravnopravan nastup na tržištu hrvatske, kao što oni imaju na našem. Na jednoj konferenciji za štampu, jedan novinar, kada je bila konstatacija na tu temu da se sporazum poštuje jednostrano, odnosno od strane Srbije, ali ne i od strane Hrvatske, gospodin Tadić, tadašnji predsednik Srbije, je rekao – da, mi ćemo ga poštovati jednostrano, jer smo lepo vaspitani. Zahvaljujem.

Uvaženi predsedavajući, gospodine ministre, zaista ću kratko jer tokom ove današnje rasprave je rečeno i mnogo više od onog što je bila tema same rasprave. Radujem se da je gospodin Toma Jovanović, profesor na Medicinskom fakultetu, čovek koji od ranije poseduje sve kvalitete u nastavi, pa je to i ovom prilikom rekao zajedno sa mojim kolegom Poskuricom. Ono što su njih dvojica rekli daje nadu da će obrazovanje u ovoj državi konačno krenuti sa mrtve tačke.
Vrlo mi je drago da sam čuo i od jednog i od drugog da je u planu da se razmišlja o rangiranju fakulteta. Mislim da je rangirati fakultet i na osnovu onoga što se zove egzaktna činjenica, egzaktan podatak, indeks citiranosti uspeh onoga što neki fakultet ili univerzitet školuju, ključni podatak za ono što se zove kvalitet u nastavi i kvalitet u obrazovanju i kvalitetu u školovanju kadrova bez toga da fakulteti, odnosno univerziteti zauzmu svoje mesto, ne može se očekivati da bude ono što se zove obrazovanje na visokom nivou.
Novi fakulteti koji se osnivaju, naravno nemam ništa protiv njih, ali moraju biti rangirani zajedno sa ovima. Da bi bili rangirani moraju imati programe, moraju imati tradiciju, moraju biti negde uvedeni u neke tokove koji znače kvalitet, koji znače ono što su oni odškolovali do sada kakvi su njihovi kadrovi, šta su oni uradili i čime su zaslužili da ti novi univerziteti lagano ulaze u društvo onih velikih poznatih i slavnih.
Zaista želim da se poštuje kvalitet i da to ide onim načinom na koji se jedino može kvalitet i bodovati i poštovati, a to su rezultati onoga što je svaki fakultet odškolovao. Dakle, kadrovi koji su upotrebljeni, koji su dali svojoj zemlji i konkretno radnom mestu neki doprinos. Voleo bih da u Srbiji ne bude svakoga dana tema menadžeri i menadžment i kupiti, prodati nešto, naplatiti, dovesti strateškog partnera već da krenemo nekada i u kontra smeru. Da upotrebimo već odškolovane stručnjake i da možemo da ono što smo već napravili u proteklom nizu godina da upotrebimo korisno i da oni stvaraju neku novu vrednost, da ne moramo baš sve da uvezemo spolja.
Na taj način da uvozimo eksperte od 20, 25 bez referenci koji će se kasnije pokazati da znaju da vode i državu, da voze avion, bez iskustva, bez bilo kakvog znanja o tome. Dakle, što čovek više zna on sve opreznije ulazi u neku priču profesionalizma, u neku priču koja se zove dati doprinos razvoju jednog društva i države.
Što se tiče ovih pomenutih rokova, zaista mislim da tu dolazi karikiranja fakulteta, jer nedavno sam čuo studenta koji za jedan dan ima četiri ispita. Mislim da je to zaista karikiranje svega što se zove nauka. U neko vreme studiranja kada je na medicini bilo i 12 rokova mislim da je taj fakultet samo imao visok kvalitet, jer izvinite, jedan ispit konkretno Fiziologija od hiljadu i po, dve strana, ne može se polagati jednom, pa za šest meseci imati pravo da se ponovo polaže. Na kraju krajeva, tada je bio uslov ne 48 ili 50 bodova ili 60, nego svi položeni ispiti pa onda se prelazi u sledeću godinu.
Još jedna mala intervencija, pošto nas gledaju i studenti, dobio sam jedno studentsko pitanje iz Udruženja studenata u Čačku koji imaju jednu nedoumicu, a vezana je za kolege koji su upisani 2009. godine i 2010. godine na četvorogodišnje studije i 2010. godine i 2011. godine na trogodišnje studije. I jedni i drugi završavaju iste godine, odnosno postaju apsolventi iste godine. Prvima je omogućen apsolventski staž, a drugima nije, pa su oni u nedoumici, a nisu uspeli od stručnih službi da saznaju da li i oni imaju pravo na plaćeni apsolventski staž ili ne. Hvala.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, koleginice i kolege, ja prosto ne mogu da ne izrazim divljenje na ovakvoj demokratičnosti DS koja ima tri poslanika, tri amandmana, baš me interesuje ko će od njih tri dobiti najviše glasova u njihovoj poslaničkoj grupi.
Obzirom na to da se raspravlja o imovini, mislim da to za njih i nije bilo tako važno, jer oni zadnjih 10-12 godina uopšte nisu imali problem vlasništva imovine da bi ona bila prodata. Da li je bila privatna, državna, društvena, koja god, bila je prodavana u procesu privatizacije. Da li je imala vlasnike, bivše vlasnike, žive vlasnike ili ne, sve je to prodato u, da kažem, globalu.
Ono što mene jedino čudi da se vi toliko trudite, a da narod nikako da čuje šta to tako dobro radite i da vam poveruje na tim delima koje ste učinili za zadnjih 10 godina i na onim nedelima koje je učinila ova vlada za zadnjih šest godina, nekako, prosto svaki put ste sve manji i manji, pa mislim ne verujete ni sami sebi ili imate neku bolest u medicini, neko kad nešto mnogo jede on obično dobija na kilaži…

U redu, hvala.
Mislio sam da kažem da kad neko nešto plodonosno čini, on biva sve veći i veći. U ovom slučaju nekako mi to ne izgleda na tu temu. Toliko ste toga zaista uradili da se ja pitam kako ćemo mi dalje posle svih ovih dela koja ste učinili?
Još kratko, jedan od kolega reče da ljudi cene reči i dela. Jedan naš veliki predak je rekao – pokoljenja djela sude, što je čije daju svjema; pa se nadam da će i ovaj put biti isto tako. Hvala.

Gospodine predsedniče zaista sam zastao u tom trenutku, zaista nisam ništa uvredljivo rekao pa sam se čudeći zastao u tom trenutku, ne znam zaista zašto sam dobio opomenu, ali je manje važno. To nije ni tako bitno.
Ono o čemu sam ja pričao, to je nešto što je vezano za ovaj zakon, za ovu tačku zakona i na to da se vi nikada niste osvrtali na to pa da vam zbog toga i nije tako važno kako će se glasati u ovoj skupštini, da li će proći prvi, drugi ili treći predlog.
Verovatno najbolje o tome govori i činjenica kada je gospođa Čomić obrazlagala tu temu, onda je rekla citiram – da je vladala duboka površnost pri analizi svega toga. Hvala.

Samo jedno kratko pitanje s obzirom da se pozivam na član 107. Dok je koleginica Katarina u prethodnoj replici pomenula gospodina Milivojevića, pitam se da li je dobio nagli bol u ruci ili u nekom od prstiju kada je onako sočno pokazao svojoj odborničkoj grupi.

Gospodine predsedniče Skupštine, gospodine ministre, koleginice i kolege, očigledno je da idealno ne postoji ili bar idealan zakon ne postoji, pa verovatno ni ovaj predlog zakona nije idealan, ali se nadam da ćemo zajedno uspeti da napravimo ono što je najbolje moguće u ovom trenutku.
Očigledno je da dosadašnja zakonska rešenja nisu ni približno odradila svoj posao, kao što je bilo u slučaju ovog prethodnog zakona, ako se ne varam donetog 2003. godine. On nije uspeo da ispuni ono zbog čega je donet, tako da mi danas u Srbiji imamo ovo stanje koje se broji sa milionskim ciframa nelegalizovanih objekata.
Kakve probleme ljudi imaju sa primenom ovog zakona i u struci i obični ljudi, to je svima poznato, ali u skladu sa zakonskim rešenjima lokalne samouprave, svojim odlukama bliže regulišu ove zakone, tako da su lokalne samouprave to i regulisale na taj način i onda u pojedinim lokalnim samoupravama, kao što u lokalnoj samoupravi iz koje dolazim imate situaciju da običan čovek kada dođe na šalter ili kad pokuša da legalizuje neki svoj objekat, on se suočava sa neverovatnim problemima koji potiču od onih sitnih malih šalterskih službenika i onih koji sebe nazivaju ljudima od struke, taman to bila pravna ili neka druga i on na nekom drugom, trećem koraku obično odustane, osim ako nema neki imperativ da mora to da uradi zbog stavljanja objekata pod hipoteku, nekog duga ili nečeg trećeg.
Recimo, imate situaciju u lokalnoj samoupravi u Čačku da je od 1995. do 2010. godine podneto 25.465 zahteva, a da je rešeno do 2012. godine samo 3.200. Dakle, to je učinak vaše vlasti za ovih 13 godina unazad. Toliko je ljudi uspelo da legalizuje svoje objekte iako su bili vrlo raspoloženi, očigledno je, čim je podneto 25.000 zahteva.
Ispričaću vam ukratko šta se dogodi jednom običnom čoveku kada dođe do tog šaltera. Jedan čovek kupio je u mojoj lokalnoj samoupravi objekat koji je oglašen u stečaju, koji je procenjen i ocenjen od svih službi i pokušao je da ga legalizuje. Onda su mu rekli - fali ti jedan papir, pa ti fali drugi papir, pa treći, pa čovek krene od početka da prikuplja jedan po jedan papir.
Onda se dođe do toga da taj objekat, odnosno ti objekti imaju čak i građevinsku dozvolu, imaju i upotrebnu dozvolu, ali zaboga nekom tamo ponovo nije jasno kako je došlo do toga, pa vrate čoveka ponovo nazad na stupanj pravne regulative da neko iz urbanizma ili iz Ministarstva finansija, odnosno poreske uprave to i potvrdi. On donese i potvrdu o tome da je platio porez na prenos apsolutnih prava po ceni koja je bila na javnom oglasu, a onda reši da taj isti objekat otuđi, da ga proda, pa onda treba da ima dokaze za to, vezane za pravo na legalizaciju i pravo svojine.
Onda ni to nije dovoljno nego neki poreski službenik mora da izađe da napravi novu procenu, pa kada taj izađe i napravi novu procenu, on kaže – taj objekat ne vredi toliko, vredi, verovali ili ne, 15 puta više, a pre samo šest meseci ta ista administracija je prihvatila cenu iz javnog oglasa. Onda čovek krene da se žali, pa dođe na sledeću instancu, pa sledeća instanca kaže – ne, sve je u redu, vratite prvoj, pa prva ponovo kaže da nije u redu, pa onda dođu do suda, jer kupac neće to da plati 15 puta više, kako taj učeni poreski službenik tvrdi da vredi. To se završi tako što sudija opštinskog suda u toj lokalnoj samoupravi, u Čačku donese rešenje o poništaju trgovine i vi dođete do poreskog činovnika, a poreski činovnik kaže – presuda opštinskog suda u Čačku mene ne obavezuje, vi ste simulovali posao, porez puta dva i onda se vi ponovo žalite kao običan čovek nekom regionalnom centru u Kragujevcu. Regionalni centar Kragujevac opet kaže da to nije u redu. Onda vam taj poreski činovnik kaže – ja ću tako da napišem, a vama neka je Bog u pomoći.
Taj običan čovek dođe onda do Vrhovnog suda koji u tom trenutku postoji, koji počne da rešava i u međuvremenu vi taj vrhovni sud preimenujete u Upravni sud, pa sve to traje celih pet godina. Posle pet godina, kada uspe da dobije rešenje od Upravnog suda da je u pravu i pored osude od strane vaše vlasti i vaše administracije, onda dođe ponovo kod vašeg poreskog službenika koji ponovo od običnog čoveka traži izjavu da bi tu presudu upravnog suda u ovom slučaju registrovao kao validnu i da bi se taj čovek na taj način uknjižio kao vlasnik.
Verovali ili ne, takvi obični ljudi odustaju posle godinu ili dve, osim ako im se ne radi o egzistencijalnim pitanjima, tako da je primena Zakona o legalizaciji na praktičnom primeru praktično neizvodljiva, čak i za one ljude koji se trude da to izvedu do kraja. Na kraju vam onda spreme da pošalju komisiju za tehnički prijem, koju su negde u lokalnoj samoupravi sastavili od jednog penzionera i jednog statičara koji radi u jednoj firmi, jednog građevinskog inženjera koji radi u trećoj firmi, koji imaju jedan stari automobil i onda ne mogu da se dogovore kada mogu da izađu na teren, pa i njih taj običan čovek mora da čeka nedelju, dve, tri i sve to kada dođe do blizu kraja onda iskoči neki novi problem, tako da ti ljudi uglavnom odustanu od legalizacije. Zbog toga ste bili tako uspešni sa primenom ovog prethodnog zakona, da su ljudi masovno odustajali od legalizacije. Čak i sam tekst zakona nije bio toliko loš, a nadam se da će ovaj biti značajno unapređen u odnosu na taj. Ali, očigledno je da su problemi bili u ljudima koje ste postavljali na razno-razna mesta da provode zakon koji ste sami doneli.
Dakle, ako neko nije imao imperativ da uspe u nečemu, sigurno nije uspeo da legalizuje svoj objekat. Na isti način su razno-raznim mahinacijama likvidirane velike firme. Vi znate kako su postavljani uslovi da neko mora imati nekakav obrt od limita od milion ili dva evra samo da bi ispao iz konkurencije. To je nešto što se zove vaša sposobnost, jer neko od vas reče da ko je sposoban da opstane ili ostane.
Na kraju, da završim ovu priču citatom uvaženog kolege Srđana Milivojevića, koji reče da samo se kod nas lopov zove sposoban. Ako je to tako, ja vam čestitam. Kod nas nije tako. Hvala.

Gospodine Milivojeviću, samo se kod nas lopov zove sposoban čovek. To ste vi rekli, a da li ste mislili na vas, na vaše selo, na vaš grad, na vašu stranku, to je vaš problem. Kad sam rekao i citirao to što ste rekli, mislio sam na vašu izjavu. A kod nas, kod nas se sposoban čovek zove sposoban. Lopov je lopov. Nemam problema da kažem lopovu da je lopov a sposobnom da je sposoban. To se odnosi precizno na celu moju državu i ceo moj narod. Oni su jako sposobni i radni. Čast izuzecima koji sebe smatraju sposobnima, a lopovi su. Neka im je na sreću.

Slaba vam vera i tanki razlozi. Šta sam mislio ja i šta je mislila moja stranka, narod je rekao. Šta ste vi radili i šta je narod mislio, takođe je rekao. Zato nas ima ovoliko, a vas ima toliko. A biće vas još manje, samo nastavite da pričate a mi ćemo nastaviti da radimo i da pokušamo da nešto što ste doveli u beznađe i u ponor vratimo sebi, da napravimo neku nadu koja će ovom narodu, mom, vašem ili našem, dati mogućnost da pošteno radi i živi, a ne da živi na prodaji ili rasprodaji ili krađi onoga što su naši preci teškom mukom i velikim znojem napravili.

Hvala.
Gospodine predsedniče, dame i gospodo, prošlo je puno vremena od kada sam ja pokušao da se prijavim za povredu Poslovnika, očito se radilo o tehničkom problemu, ali se radi o dostojanstvu Skupštine, jer je prethodni govornik, gospodin Milivojević, izneo niz teških neistina i optužbi na račun poslaničke grupe SNS i moje malenkosti u okviru te poslaničke grupe kojoj pripadam, a radi se o tome da čovek tvrdi da smo mi gubili teritorije, da smo radili finansijsku, ekonomsku, poljoprivrednu destrukciju.
Zaista ne znam gde je on bio svih ovih 12 godina i šta se dešavalo za ovih 12 godina, kada je ta poslanička većina sa 126 poslanika u minimumu 12 godina vladala ovom državom, što je ukupno 1500 godina vladavine, ili milenijum i po, i ko je napravio ekonomsku, finansijsku i svu drugu destrukciju u ovoj državi, ali pouzdano znam gde sam ja bio u okviru svojih radnih obaveza i u okviru onoga što se odnosi na SNS koja je osnovana pre nekoliko godina, koja sigurno nije imala nikakve veze sa time.
Zaista, iz onoga što znam iz medija, iz onoga što se dešavalo na javnoj sceni, da li agronomi mogu da drže nekakve poslastičarnice ili ugostiteljske objekte i da šire fekalno oralne infekcije, to ne znam, ali znam da su moje kolege, i ja sa njima, radile na tome i da je to ono čime sam se bavio ovih 10 ili 12 godina, dok je on sa odborničkom većinom, odnosno poslaničkom većinom koja je vladala ovom državom, sigurno mnogo više kriv za destrukciju i ekonomsku i privrednu i poljoprivrednu i svaku, koju god uzmete u ovih prethodnih 12 godina. Zato vas molim da me zaštitite od uvreda koje nemaju nikakve veze sa ljudima koji nisu pripadali vlasti i nisu ni na koji način mogli da naprave ono za šta smo optuženi. Hvala.

Član 107. povreda dostojanstva.
Ako kolega ima svoje tumačenje, voleo bih da odredi metod naučni po kom se određuje ko je sposoban da nešto shvati što on priča tako visokoumno. Hvala.