Poštovana predsedavajuća, gospođo ministarka, koleginice i kolege, moj prethodni kolega je rekao šta je prethodni režim uradio što se tiče pravljenja puteva i asfaltiranja puteva, a ja ću se malo više osvrnuti na to šta se dešavalo u medicini, s obzirom da je to moja struka.
Kada je ova vlada pokušala da izvede račun koliko se duguje, koliko se potražuje, došlo je do neke cifre od 14 milijardi dinara, koliko je neizmirenih obaveza prema veledrogerijama. Na sreću, ispostavilo se da je taj dug značajno manji i da on iznosi samo četiri milijarde. Zašto dolazi do takve razlike?
Još uvek u ogromnom broju zdravstvenih ustanova je stari, što bi oni rekli, menadžment koji vodi te zdravstvene ustanove koje su u principu vođene vrlo nekvalitetno, birani su ljudi koji su partijski poslušnici i oni su tako vodili te zdravstvene ustanove, pa su onda morali da planiraju na sebi svojstvene način onako kako su verovatno dobijali naloge iz partijskih centrala. Neuki i nekvalitetni kadrovi, koji su birani onako kako to nekom odgovara, su verovatno jednim delom krivi za to. Oni ljudi koji su hteli da njihove bolnice, njihove klinike funkcionišu dobro i kvalitetno, verovatno su zauzimali neko preticanje, pod navodnicima, pa su pravili neke projekcije koje je nužno napraviti kako bi se dobila neka količina potrošnog materijala ili lekova da bi se redovno funkcionisalo.
Kako se to dešavalo? Koliko je primera neracionalne potrošnje, najbolje se vidi iz ove čuvene i famozne vakcine koje još uvek, kolega iz DS malo pre reče, 680.000 doza čeka na uništavanje. Koliko je to novca koji je planski utrošen ili neplanski utrošen za vreme prethodnog režima? Za to vreme dok je neko planirao milionske cifre koje su se odnosile na vakcine za gripe, za taj čuveni grip, nas su u ambulantama, u ordinacijama terali da neracionalno štedimo, da smešno štedimo. Recimo, kada čistite ranu nekome pacijentu i koristite medicinski benzin, medicinski alkohol i povidon jod sa par tufera, onda zapreminu utrošene tečnosti merite na vagi u gramima, što je bilo prosto neverovatno. Taj zadatak sam odbio. U bolnici sam čekao da neko dođe da me presliša, da me prozove zašto to ne radim. Niko se nije pojavio.
Za to vreme su oni skupi aparati, koji se tiču milionskih cifara, prolazili glat, nabavka skenera, dupliranje skenera, nabavka magnetnih rezonansi, prebacivanje ključnih delova iz magnetnih rezonansi i skenera iz državnih bolnica u stare privatne aparate, pa onda zanimljive kombinacije sa serviserima te opreme. Sve je to pušteno da ide u zaborav.
Ovom prilikom apelujem na one koji se bave zakonodavstvo da provere šta se dešavalo zadnjih deset, petnaest godina sa tim aparatima, kako su vitalni delovi koji su najskuplji, koji su srce tih aparata, nestajali i odlazili u neke druge aparate. Onda se neko dosetio da u sistemu zdravstvene zaštite, u prethodnom režimu, ima logike da se u bolnicama formiraju pogoni za proizvodnju parenteralnih rastvora koji su osnova svake bolničke terapije i koji se troše u velikim količinama. Izračunali su da je to mnogo jeftinije, nego da se ta velika količina tečnosti, koja je praktično bezvredna, jer sadrži u sebi 0,9% kuhinjske soli, čiste kuhinjske soli u jednom litru tečnosti, transportuje sa velike udaljenosti, pa da onda ti pogoni u lokalnim bolnicama imaju veću isplativost. To je i urađeno u velikom broju zdravstvenih centara uz veliku pompu, ali je ubrzo zatvoreno i prestalo je sa radom.
U međuvremenu se našao povoljniji dobavljač, firme iz dalekih država, čak iz Nemačke i drugih država, koji proizvodi te parenteralne rastvore. Neko je izračunao da ima više računa da se koristi u zdravstvenom sistemu, nego da se to proizvodi u našim fabrikama lekova ili u našim pogonima za parenteralne rastvore u našim krugovima bolnica. To je ono što se zove domaćinsko poslovanje i struktura menadžmenta, kako bi rekli ljudi iz prethodnog režima, koji su uglavnom eksperti za menadžment, za privredu, za sve ono čega su se dotakli, a što je propalo.
Jedan od zanimljivih fenomena se dešava i sa našim fabrikama lekova koje iz naših ruku, iz ruku onih koji su ih napravili, koji su odškolovali kadrove i uspešno proizvodili, preko noći prelaze u vlasništvo nekih drugih, počev od "Zdravlja" iz Leskovca, prema "Hemofarma", koje su bile vrlo uspešne i uzorne fabrike. Naravno, i danas su, samo su pod okriljem stranih tzv. strateških partnera. Strateški partner, po mom ubeđenju, ima smisla da izvuče nešto iz krize ili da napravi nešto boljim, a ne da uzme nešto što već dobro i odlično radi i da uplaćuje porez i profit u ovu državu.
Istovremeno, neki drugi proizvođači lekova se kažnjavaju zato što nemaju strateškog partnera. Recimo, "Galenika" koja je isporučila gotove lekove ovom Fondu zdravstva, odnosno ovim veledrogerijama, za nekih pedesetak miliona evra, istovremeno kada je "Hemofarm" isporučio desetak miliona evra, nemojte me držati za cifre. "Hemofarmu" je to plaćeno, a "Galenika" je naterana da uzme nepovoljan kredit da bi pokrila troškove. S obzirom da je to cifra od 50, 60, 70 miliona evra, koliko već, a mi imamo ovde viška nekih 79, 80 miliona evra po ovom balansu javnog duga, predlažem Vladi da razmisli i da možda napravi neku kompenzaciju pa da se te pare koje su već izglasane kao javni dug upotrebe za pokrivanje kredita koji je uzela "Galenika" za već isporučene lekove i da se napravi nešto što se zove spašavanje srpske farmaceutske industrije, manje važno, ali više važno spašavanje srpskog zdravstva, jer svaki lek koji ubuduće budemo uvezli iz inostranstva je tri do četiri puta skuplji od našeg domaćeg leka. Ako u to ukalkulišete razliku između cene gotovog leka kada ga uvozite i cene sirovine za taj lek koji vi ovde proizvedete sa domaćom pameću, videćete koliko bi se uštedelo samo na uvozu sirovina, a ne gotovih lekova, a i na korišćenju naše pameti da naša pamet koja je već dokazana proizvede te iste lekove za naš osiromašeni narod koji je u zadnje dve, tri godine, barem ispred moje ordinacije, uvek molio da dobije neki jeftiniji domaći lek, a ne neki skuplji strani.
Naravno, nisam protiv stranih lekova. Inostrane kompanije su ispred nas i sve one lekove koje mi ne možemo adekvatno da proizvodimo, da adekvatno pratimo, treba uvesti iz sveta i treba ih staviti da budu dostupni svakom pacijentu, ako je moguće, preko lekarskog recepta, ako ne, onda da oni ulože svoja sredstva kojih je sve manje.
U tom smislu, apelujem na ljude koji se bave trenutno ovim problemom, da razmisle da li se može pomoći na bilo koji način i očuvati naša jedina preostala fabrika, da se ne bi od ovih ćerkica fabrika koje su nastale tako što su iz "Galenike" i iz nekih drugih farmaceutskih kompanija odlazili kadrovi i u nekim garažama i podrumima počinjali mini-proizvodnju. Iste te mini-proizvodnje iz okolnih zemalja takođe isporučuju gotove lekove nama, tako da na raznorazne načine trošimo mnogo više novca, deviznog novca, po mom mišljenju, potpuno neopravdano.