Poštovana predsedavajuća, gospođo ministar, koleginice i kolege, pošto je isteklo jako puno vremena, zamolio bih vas da kažete koliko je našoj grupi ostalo vremena?

Zaista ću se truditi zbog kolega da budem jako kratak i koncizan, mada je tema ogromna i ključna za ovaj narod i za pacijente u ovoj državi.
Mislim da je ovo spisak lepih želja, kakve bi svi mi želeli da budu ostvarive i moguće izvodljive. Čini mi se da ključeve ovih želja ne drži naše Ministarstvo, pošto sam ja lekar, Ministarstvo zdravlja, nego da te ključeve drži Ministarstvo finansija. Čini mi se da sve ono što mi kao lekari sa terena signaliziramo i trpimo ili radimo sa pacijentima i signaliziramo, naše ministarstvo bude petostruko filtrirano i na mnogo mesta isečeno i na neisfinansirano.
Naime, ova prava koja su ovde ovako lepo sinhronizovana i smeštena na jedno mesto su i ranije poštovana i primenjivana kao doktrina kojoj nas uče naši profesori na fakultetu i cela medicinska nauka. Ipak, od 2000. godine do sada ta prava su značajno redukovana, možda da kažem i katastrofalno redukovana, zbog toga što nema sredstava za osnovne medicinske procedure, odnosno za lekove koji se koriste bar u mom zdravstvenom centru.
Kako je moguće lečiti ljude po članu 3. u kome se kaže da se pacijentu garantuje pravo na kvalitetnu i kontinuiranu zdravstvenu zaštitu u skladu sa njegovim zdravstvenim stanjem, opšteprihvaćenim stručnim standardima i etičkim načelima, u najboljem interesu pacijenata i uz poštovanje njegovih ličnih stavova kada je, recimo, Zdravstveni centar Čačak 2007. godine, pre onog prvog socijalnog programa imao 2.140 zaposlenih, a sada ima 1.680? Znači, 450 ljudi je manje. Nedavno je prema kadrovskoj listi na kojoj je 1.850 ljudi upućeno i Ministarstvu zdravlja, koje je, po mojim informacijama, odobrilo, ta lista je prosleđena Ministarstvu finansija koje će na osnovu nekih svojih parametara tu listu, pretpostavljam, iseći.
Dakle, pitanje je kako su svim centrima, ima ih četrdesetak u Srbiji, koliko ja znam, značajno je smanjen broj, time su ušteđene ogromne pare, ako je prosečna plata tih ljudi oko 500 evra, onda je to 10 miliona evra mesečno, što je užasno velika svota. Čini mi se da bi iz tih para moglo da se finansira sve ovo što se pacijenti ponižavaju i prikupljaju neki novac za operacije u inostranstvu.
Obzirom na takvo stanje u kadrovima i na ono što je neko jako lepo smislio, da se zdravstveni radnici bave sporednim stvarima, da broje igle, da broje osoblje, da broje sve intervencije i da reckaju po ceo dan neke stvari koje su potpuno nebitne, pa, recimo, na primer, imate situaciju da svako odeljenje u bolnici u Čačku, verujem i u svakom zdravstvenom centru u Srbiji, ima one specijalne kofice da se u njih odlažu iglice, da se one recikliraju. Ima nalepnice koje ponižavaju sve one koji su unutra o načinu pranja ruku koje se lepe pored svake česme, ali zato nema spremačica koje su ranije bile edukovane da paze na higijenu, naročito infektivnih odeljenja, kao što je recimo moje, gde ima tuberkuloznih bolesnika, kada čistačice koje rade u nekim servisima jedva čekaju da napuste to teško odeljenje i onda prljavim rukavicama, kojima peru odeljenje, hvataju za brave, jer jednostavno sutra tu neće raditi, jer nemaju interesa da se edukuju i da paze na ostale ljude koji tu borave.
Kako u tim uslovima kada se na to obraća pažnja, a recimo godinu dana ili više od godinu dana na našem odeljenju nema "lasiksa"? Mislim da je tako u celoj državi. Uvozi se "furosemid" koji je paralela. "Lasiks" je naš, a "furosemid" je uvezen iz Hrvatske. Gde je tu logika za ekonomičnost?
Zaštita pacijenata u smislu da se poštuju najbolji stručni standardi, a recimo antibiotike, kojima treba da lečite bilo koju upalu, morate da zamenite sutradan, jer sutradan u vašoj bolničkoj apoteci nemate antibiotik sa kojim ste započeli lečenje, a za prekosutra dan vam kažu – razmislite pa pozovite da vidite koji ćete antibiotik dobiti.
Znam da se time generišu multirezistentni sojevi bakterija i da to predstavlja užasno visoku cenu koju plaćamo i koju ćemo plaćati ako to tako i ostane.
Isto to Ministarstvo finansija traži strateškog partnera za "Galeniku" koja je naš poslednji preostali domaći proizvođač lekova. Ako se to dogodi, onda će lekovi koji su sada deset dinara biti puta deset, tako da će onda biti iluzorno boriti se za neka prava pacijenata u situaciji ako nemamo lekova, ako nemamo lekara i nemamo medicinskog osoblja. Tu su nekoliko glavnih stvari koje su bile vezane za ono čime se može obezbediti poslovanje prava pacijenata.
Dodaću još samo nešto što mislim da je teško izvodljivo. U članu 18. ste napisali da se pacijentima bez svesti ili iz drugih razloga nisu u stanju da saopšte svoj pristanak, hitna medicinska mera može primeniti i bez njegovog pristanka, o čemu će se obavestiti članovi uže porodice uvek kada je to moguće.
Medicinska mera iz stava 1. ovog člana u zdravstvenoj ustanovi preduzima se na osnovu konzilijarnog nalaza. Vi nemate vremena da napravite konzilijum ako imate čoveka koji je, kao u mom slučaju, na respiratornoj medicini, koji ima minut, dva, tri vremena da se krene u lečenje hronične respiratorne insuficijencije u aukutizaciji, kada su kiseonik i ugljen dioksid zamenili svoje vrednosti, kada se on ponaša potpuno nekritično, kao pijan. Nemate vremena ni ako je strano telo u dušniku. Nemate vremena da sazivate konzilijume i da donosite odluku o tome.
Šta ako preduzmete medicinsku meru, a ta medicinska mera ne uspe, recimo, na vađenju stranog tela iz dušnika, niste se uspeli okupiti u konzilijumu, pustili ste dete, čoveka, svejedno koga, da umre, što se dešava u zadnjih par meseci? Nekoliko ljudi, čak i dece, je izgubilo život.
Mislim da se Ministarstvo zdravlja nalazi između čekića i nakovnja, između lekara, između pacijenata i onoga što se zove RFZO i Ministarstvo finansija koje u velikoj meri diriguje onim što ćemo mi kao lekari moći da uradimo i vi kao Ministarstvo zdravlja, da pružite lekarima i našim pacijentima. Hvala.

Poštovani predsedavajuće, koleginice i kolege, od početke ove rasprave je već jako puno rečeno na sve teme i varijacije na temu vezano za zaštitu dece, odnosno za zaštitu roditelja koji imaju decu. Obzirom da je negativan prirodni priraštaj u našoj državi već duže vreme i da se na ovoliki broj stanovnika rodi samo oko 75.000 beba godišnje, ono što je rođeno, a ima roditelje koji ih mogu izdržavati iz radnog odnosa, bude neka polovina od te cifre, ali je to nepouzdan podatak.
Radi ilustracije koliko je teška situacija, obzirom da se u gradu iz koga dolazim, u Čačku bavim medicinom i da često imam kontakta sa ljudima koji zbog nemaštine rade razne stvari, mogu da vam kažem da u 21. veku imate kriminalne abortuse koji se još uvek rade na tradicionalan način, pa onda bude neka infekcija. Ljudi dođu pa pokušaju da odglume da imaju neku drugu bolest, odnosno te nesrećne trudnice, odnosno kiretirane vretenom ili na neki drugi način, žene koje uđu u infekciju budu životno ugrožene i verovatno je da nekoj ode i glava, ali to jednostavno naša statistika nije uspela da proprati, odnosno dijagnostika nije bila u stanju da utvrdi nešto što je jako teško utvrditi u situaciji kada žena dođe i svesno laža na temu svoje bolesti i kriminalnog abortusa koji je uradila. Druga stvar je ono što se dešava po privatnim ordinacijama, za šta mi zaista nemamo adekvatnu statistiku - koliko ima kiretaža u privatnim klinikama.
Dakle, stanje je znatno gore nego ono što mi faktički znamo da se dešava u fazi rađanja i u fazi vođenja trudnoće i porodiljskog odsustva. Obzirom na tako teške i sumorne stvari koje su žene prisiljene da učine zbog ekonomske situacije, obzirom na to da deca jako teško odrastaju, čak i kad su roditelji kući ili dobro situirani, predlažem da u ovaj predlog zakona uvrstimo i nešto što će možda pomoći još malo za saniranje te situacije.
Naime, ako znamo da su bračni partneri ravnopravni u odgoju dece i da često bračni partner koji je muškog pola može biti u situaciji da je jedini zaposlen, predlažem da se u ovaj zakon doda mogućnost da ukoliko je trudnica, odnosno porodilja nezaposlena, a njen bračni partner zaposlen na određeno vreme ili po ugovoru, da ista odredba ovog zakona važi i za zaposlenog bračnog partnera drugog pola, koji bi na isti taj rok bio osiguran od ostanka bez posla ili na neki drugi način doprineo zaštiti svog potomstva. Hvala.

Povređen je član 106. – dostojanstvo Skupštine. Ovde ne raspravljamo o glupostima, niti Vlada podnosi glupe zakone. Ovde sedim da bih raspravljao o zakonskom predlogu, a ne o glupostima. Oni koji misle da su to gluposti, mogu da se na drugi način izjasne na ovu temu, bez povrede dostojanstva Skupštine.

Slažem se da kartice stoje tamo gde ne treba da stoje.
(Predsedavajući: Koji član je prekršen?)
Povreda dostojanstva Skupštine, član 107. Molim gospođu koja je to utvrdila da kaže kojom metodom je utvrdila da vladajuća većina ovoliko dugo nije bila u stanju da nauči da se kartice vade kada se izlazi napolje. Koju je metodu istraživanja primenila kada je utvrdila da vladajuća većina nije u stanju da nauči ovoliko meseci da vadi kartice kada pođe van? Hvala.

Poštovani gospodine potpredsedniče, poštovane kolege, mislim da je ovo pored pet opomena procesnih, kverulanti nikako ne odustaju. Mislim da je kršenje dostojanstva da pet puta bude neko opomenut i da stalno potencira čokoladice, haške, da li je fasciniran likom ministra ili nečim drugim. Zaista mislim da nismo dužni da slušamo to u ovoliko navrata.

Gospodine potpredsedniče, član 107. kaže da nije dozvoljeno obraćanje lično poslaniku, tako da želim da upozorim kolegu da ćemo rešiti probleme sa upravnim odborom, da se ne brine na tu temu. Hvala.

Poštovani predsedniče, poštovana gospodo, na početku sam mislio da je ovo sprdnja od strane DS, ali vidim da je ozbiljna stvar. Autorsko delo, po definiciji, ima svog autora, ima svog izvođača, ima zaštićeno ime. Kako mislite da autorsko delo nabavljate u više primeraka na javnoj nabavci? Kako može da se Siniša Kovačević, koji je, recimo, napisao jedno autorsko delo, nabavi u više primeraka? Kako očekujete uopšte da to može da bude predmet javne nabavke, ako neko ko ima pozorište ili pozorišnu predstavu ili film može da bude predmet javne nabavke? Kako može neko ko je potpisao svoje autorsko delo da se štampa u više primeraka?

Poštovani predsedničke, kratko ću, pošto ovde mešamo žabe i babe. Zakon o javnim nabavkama tretira naručioca posla u kulturi koji ima prava da bira ustanovu u kojoj će biti iznuđeno nešto. Te ustanove mogu biti bolje ili lošije, ponuđači skuplji ili jeftiniji. Tretira izvođače koji takođe nisu autori. Izvođači, isto tako, mogu biti bolji, gori, lošiji, ovi, oni, koji god, nije važno.
Autor i autorsko delo se apsolutno ne dotiču ovim zakonom. Dakle, može se bilo koji izvođač pozvati na bilo koje autorsko delo, ako dobije saglasnost tog autora da izvodi njegova dela. Izvođač je pružalac usluga, koji može biti tretiran ovim zakonom isto tako kao i ustanove u kojima se izvodi to umetničko delo, ili, nije važno da li je umetničko delo, autorsko delo. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, po članu 107, prethodni govornik u prethodnom govoru, da li priviđa SRS ili ne, ja sam ovde član SNS i sasvim sigurno nisam bio član te stranke koja je donosila te zakone, uredbe o kojima on priča, tako da ga molim da vodi brigu o tome da SNS, te veze koje ima sa SNS da nije u obavezi da nosi u vidu priviđanja, za razliku od njih koji su u ovom parlamentu nekoliko hiljada godina kao neke dve, tri grupe preostalih odbornika koji ima nekoliko saziva u ovoj Skupštini. Ja imam nekoliko meseci i zato molim da se razdvoji SRS od SNS i ostalih članova ove stranke. Hvala.

Poštovano predsedništvo, gospodine ministre, koleginice i kolege, zaista podržavam uvođenje odgovornosti, lične odgovornosti prema svemu onome što se događa u javnim preduzećima, na svim nivoima od lokala, pokrajine pa do Republike.
Svedoci smo da se u ovoj Skupštini pod tezom paternalizma ili ugroženosti autonomije Vojvodine, skoro nema ni mesec dana se politički branila Razvojna banka Vojvodine, koju je ministar tom prilikom dobronamerno sugerisao da je neodrživo njeno postojanje na taj način na koji je to AP planirala da odradi. Sada se dogodilo sa tom bankom, odnosno sa Razvojnom bankom Vojvodine, to što se dogodilo. Da li će neko biti odgovoran, da li je to bila dobronamerna sugestija ministra ili je to bio napad na autonomiju Vojvodine?
Prema tome zaista mislim da nema razloga baviti se politikanstvom i sve ono što se predloži da važi za sve na celoj teritoriji Srbije, prevoditi uvek i naći se povređen da se radi o napadu na AP Vojvodinu i to grčevito braniti iz svih oruđa i oružja, a pri tom nemati argumente za to.

Poštovani predsedniče, ministre, koleginice i kolege, podržaću ovaj zakon jer mislim da je bolji od onog prethodnog. Ali, i danje mislim da nije neophodno i ugostiteljima naplaćivati neku taksu na muzički dinar. Male ugostiteljske radnje su vrlo slične zanatskim radnjama. Ako neko u ugostiteljskoj radnji sluša vesti i posle toga treba da skoči preko stola da ugasi muziku da ne bi uleteo inspektor unutra i da čuje da se emituje muzika, mislim da to nije u redu. Mislim da su i prihodi jako mali, a autorsko delo samo po sebi je nešto što je autor napravio da bi se slušalo, prodavalo i širilo po nekoj teritoriji za koju je to predviđeno. Ako on to štampa putem knjige ili napravi CD ili neki drugi oblik, dovoljno je da ta zaštita bude na CD koji je zaštićen ili na knjizi koju je zabranjeno preštampavati ili CD umnožavati.
Ako je baš potrebno, može recimo da bude neki CD profesionalni za neke ugostiteljske objekte koji će imati neki hologram ili tako nešto, može recimo da bude 10 puta skuplji od nekog običnog CD. Ali, zaista mislim da ne treba razdvajati zanatske radnje od malih ugostiteljskih radnji, a i evropska definicija za zaštitu "od tog muzičkog emitovanja" je da se to emitovanje odnosi na veliki broj slušalaca, tako da bi eventualno moglo da se zabrani da se oporezuje kad neko pokuša sa nekim CD-om da pravi neki koncert ili neku veliku žurku, da to bude u nekim halama, kad je namenjeno velikom broju ljudi koji bi to slušali. Hvala.

Kratko ću, podstaknut diskusijom koleginice Mojović. Mislim da autorska prava nisu diskriminisana, mislim da su u ovom slučaju potencirana, ali samo za one koji se bave muzikom. Autorsko delo, bez obzira da li je muzičko, pisano, štampano, trebalo bi da podleže istim pravima i istoj zaštiti. Zašto bi, recimo, profesor na fakultetu mogao da predaje po Arturu Gajtonu, a da studenti ne plaćaju porez na to što slušaju to predavanje ili zašto neko ko je napisao naučno delo jedva čeka da bude citiran negde da bi njegovo autorsko delo dobilo na značaju?
Dakle, bez obzira da li je to autorsko delo bilo kog oblika, mislim da bi trebalo da ima isti tretman, pa tako i ovo muzičko, koje je dovoljno zaštiti na onom medijumu na kome se emituje. Dakle, CD zaštićen, prodat, to je nešto što je autorsko delo, time je zaštićeno autorsko pravo onoga koji je to napravio. Nema razloga slati poreznike u svaku kafanicu da vide gde se sluša. Mislim da je efekat naplate tih dažbina jako mali u odnosu na troškove koji prate samu naplatu toga svega. Hvala.

Poštovano predsedništvo, koleginice i kolege, poštovani studenti, kratko ću. Malo pre sam čuo od predsednika Skupštine Vojvodine gospodina Pastora, jednu rečenicu kojom se on pita – da li je ovo uvođenje protektorata na mala vrata za AP Vojvodinu. Prosto, želim da saznam kako vi, gospodine, doživljavate autonomiju Vojvodine u okviru suverene države Srbije? Da li je to uopšte izvodljivo biti protektorat u okviru suverene države? To je jedno.
Drugo, čuo sam jednu novokovanicu, koja je glasila – sitnomrziteljski stavovi, pa se pitam ko zastupa te sitnomrziteljske stavove, da li oni ljudi koji se bavi autonomašenjem zarad sitnosopstveničkih stavova, pa svaku priliku koriste da bar malo napadnu državu Srbiju i ustavni poredak u kome žive ili se odnosi na ljude koji zastupaju stavove protivno tome da AP Vojvodina uživa sva prava AP Vojvodine u okviru Republike Srbije? Hvala.

Da li ste sigurni da sam sada konačno ja, obzirom da ovde postoje ljudi koji su jako elokventni i vrlo se teško dolazi do reči?
Mislim da nadzorni odbori po definiciji, po dubini, u sistemu javnih preduzeća, kada se izuzme par velikih, onih koji predstavljaju grdosije u javnom sektoru, nisu toliko bitni, ni važni. Da bi neko po definiciji bio član nadzornog odbora, suština je valjda da bude kadar da nešto nadzoriše, da bude edukovan, školovaniji i pametniji od onih koje bi trebalo da nadzoriše.
Sumnjam da u Srbiji imamo uopšte dovoljno kadrova, bili oni partijski ili nepartijski, za adekvatan i kvalitetan nadzor. Dovoljno bi bilo da neki ljudi znaju bar ono što ne znaju, pa da budu kvalifikovani u nekim malim sredinama, da budu članovi nekih nadzornih odbora.
Slažem se sa kolegama da ljudi ulaze u partiju da bi eventualno dobili neko mesto upravnog ili nadzornog odbora i da je to jedan od motiva, naročito na periferiji, po lokalu, ali nisam siguran da je to njihova najveća mana i najveći nedostatak što pripadaju nekoj stranci, da budu i članovi nadzornog odbora.
Veliki je problem bar u mom lokalu uvući pametnog čoveka u bilo koju stranku da se iole ozbiljnije bavi profesionalno tim poslom na odgovoran način. Bojim se da pod navodnicima progoniti članove partija u tim malim nadzornim odborima je neka vrsta jeresi. Ako uzmemo u obzir da su od predsednika Vlade, članova Vlade, kabineta, pa svi oni koji vladaju državom praktično članovi partija, nisam siguran da bi se takvim čistunstvom na periferiji postigao neki bitan efekat za popravljanje kvaliteta rada tih nadzornih odbora. Bilo bi idealno kada u stvari niko ne bi znao da su ti ljudi koji su članovi nadzornih odbora u tim javnim preduzećima, malim na periferiji, samo profesionalci koji to rade, a da niko i ne zna da su pripadnici stranke ili da se oni hvale time što su pripadnici neke stranke. Hvala.