Poštovani predsedavajući, ministre, koleginice i kolege, iz istog razloga kao i u prethodnom amandmanu, ja se ne slažem sa ovim, jer mislim da iskustvo u nekom poslu nije dovoljno da bi se dobio i kvalitet. Mislim da je prvenstveno znanje i reference iz onoga što je već neko napisao. Ako neko ima iskustvo od deset godina u izdavaštvu, kao što imaju ovi, recimo u ovoj zbirci, odnosno čitanci, kao što iz mnogih udžbenika za niže razrede osnovnih škola u Srbiji, a to možete proveriti u svakoj osnovnoj školi gde će vam učitelji reći da udžbenici obiluju obiljem neistina, da ne kažem nešto drugo. Znači, ne možemo doći do administrativnog rešenja već do iskustvenog. Oni ljudi koji su se kvalifikovali onim što su napisali mogu konkurisati za autore, ocenjivače, pisce udžbenika ili za vaspitače naših generacija.
Zaista mislim da je iskustvo samo jedan od onih činilaca na koje treba obratiti pažnju, ali prvenstveno reference već učinjenog napisanog i to što je napisano da je egzaktno precizno i primenjivo. Hvala.

Poštovani kolega kolega Stojadinović, koleginica Jovanović i ja očito se nismo razumeli.

Kada kažem iskustvo, mislim na kvalitetno iskustvo. Svi će se složiti da ekipa autora ove čitanke, koju držim ovde ispred sebe, ima iskustvo. Oni imaju desetogodišnje iskustvo u pisanju udžbenika, očigledno, jer ovo udžbenik od pre sedam ili osam godin, ili 10, nije važno. To iskustvo nije dobro. Ovakve greške u udžbeniku su nedopustive. Oni nedvosmisleno imaju iskustvo, ali ovo su loše reference za nekoga ko bi trebalo da piše sledeći udžbenik i na ovo iskustvo se ne sme pozivati neko ko će dobiti buduće autorstvo nekog udžbenika. O tome se radi. Dakle, kvalitetne reference, iako je ovde potpisano i pet recenzenata, urednika, lektora, korektora, znači svima su prošle nedopustve kardinalne greške, da su popci isto što i zrikavci i cvrčci, da su gudure isto što i klisure. Zaista, je nedopustivo. To je iskustvo, ali to je negativno iskustvo koje treba izbeći za naredne pisce i lektore i autore udžbenika. Nadam se da se slažemo sa time. Hvala.

Poštovani predsedavajući, ministre, koleginice i kolege, cenjeni kolega Stojadinoviću, kad kažete da ne treba da osuđujem autore, ja i ne osuđujem autore. Oni su napisali to što su napisali i što su znali. Ja osuđujem prethodni režim i Vladu koja je dopustila da se to piše, da se to izučava u našim školama, izdavača koji je zaradio novac na tome, a svi zajedno, uključujući prethodni režim, su negativno uticali na znanje budućih generacija, na znanje generacija koje uče po ovim udžbenicima.

Dakle, autori su svoje odradili, ali oni koji su tim autorima omogućili da uče našu decu pogrešno, njima idu osude. Odnosno, prethodnom režimu koji je to dozvolio. Hvala.

Poštovana predsednice, gospodine ministre, koleginice i kolege, obzirom da se danas bira najviše savetodavno, odnosno stručno i savetodavno telo u srpskoj medicini, ja se nadam da ćemo uz njihovu pomoć, sudeći po imenima koja su tamo i po slavi, da kažem, kojom su proneli srpsku medicinu, uspeti da krenu napred sa onim što je dugogodišnji problem u zdravstvu Srbije.
Naime, ja bih voleo da oni svoje znanje, svoje iskustvo koriste na taj način što će biti u direktnom kontaktu sa izvorom informacija od nas kliničkih lekara, nas bolničkih lekara sa terena, a naročito od pacijenata i korisnika usluga, da onda sa tim informacijama koje prikupe sa terena, u kojima će biti sijaset problema, i onog što je nasleđeno iz prethodnog režima, kada je ovaj zdravstveni sistem doveden na ivicu kolapsa, moći da crpe znanja i zaključke i da predlažu rešenja za stabilizaciju, prvo, zdravstvenog sistema, a onda i za unapređenje. Zamoliću ih da imaju proverene ulazne informacije o stanju na terenu i da razmišljaju o svakoj preduzetoj meri.
Ako se kaže da je njihov jedan od zadataka održivo i efikasno zdravstvo u Srbiji, onda moraju imati informacije sa terena od pacijenata, koji kad dođu do nekog problema, onda se ispreči famozni RFZO, koji ima jednu čuvenu formulaciju koja se zove da Republički fond zdravstvenog osiguranja ne prepoznaje uslugu, ne prepoznaje broj usluga ili ne prepoznaje kvalitet usluge, tako da to bude direktno skretanje pacijenata na privatnu praksu, dakle, tamo gde oni nisu plaćali osiguranje i gde oni nemaju mogućnost da se leče na osnovu svog uplaćenog osiguranja, nego se leče na osnovu onoga što imaju u svom džepu.
Mnogo je primera da se usluge koje su bile na raspolaganju pacijentima do pre desetak godina sada više ne nalaze na tom spisku usluga, da se zakazuju i banalne operacije kad u nekoj bolnici imate i kadra i opreme da odradite određeni broj operacija, ali avaj, dođete RFZO i on kaže – ne prepoznajemo petu operaciju katarakte u nekoj bolnici, prepoznajemo četiri, ne može se raditi pet, ili na ginekologiji, bilo gde, nije ni važno.
Takođe ih molim da imaju informacije da je u prethodnom periodu, pre nekih desetak godina, EU uložila značajna sredstva u pravljenje internih pogona za proizvodnju parenteralnih rastvora. Ti parenteralni rastvori, ja sam i na jednoj od prethodnih sednica pričao o tome, su jako dobro i jeftino pravljeni, recimo, kod mene u Čačku, pa je onda, recimo, jedna boca čuvene infuzije fiziološkog rastvora tamo koštala petnaestak dinara, a onda je neko došao, pa je zatvorio taj pogon i onda imate situaciju da se fiziološki rastvor sa neka 4,5 grama kuhinjske soli u pola litra vode vozi iz Vršca iz Hemofarma. Dakle, vozi se, a u ceni koštanja najviše učestvuje prevoz.
U mnogo zdravstvenih centara u Srbiji je bilo takvih pogona za proizvodnju parenteralnih rastvora destilovane vode i svega onoga što se može napraviti praktično u običnoj kuhinji sa boljim uslovima za sterilizaciju, da se ne rasipaju pare zdravstvenih osiguranika na transport vode i nešto malo soli.
Ako pacijenti imaju obavezno osiguranje, onda imaju pravo da se od onoga što se zove Fond zdravstva, koji iznosi u ovom trenutku oko dve milijarde evra godišnje, sve pare prvo potroše na ono što se zove potrebe lečenja, lekovi, a onda da se ono što ostane, ako nešto ostane, ulaže u nešto što je paramedicina ili paraorganizacija i što nije direktno vezano za obolelog čoveka, za njegove lekove, za njegovo lečenje i za ljude koji se staraju o njegovom zdravlju, odnosno za lekare, sestre, spremačice, servirke, sve one koji su zaposleni u zdravstvenom sistemu.
Ako se od tih dve milijarde evra prikupljenih godišnje od osiguranika 800 miliona evra potroši za plate svih zaposlenih, 600 miliona evra se potroši na lečenje pacijenata i oko sto miliona se potroši na grejanje i ishranu, onda je lako izračunati da ostaje 500 miliona evra godišnje koje se troše na neke stvari koje su vezane ili za neku standardizaciju ili za razvoj ili za produžene vidove lečenja ili raznorazne dosteke ljudi koji naprave trošak, a koji je potreban tek onda kada su obezbeđene pare, obezbeđeni novci za sve bolesne, za sve ugrožene i za sve one koji pružaju tu uslugu.
Ja nemam ništa protiv da se ide napred, ali tek pošto se onima kojima je danas, ovog trenutka, ovog sekunda neophodna lekarska pomoć i lekovi, tek kad oni budu podmireni sa tim potrebama.
Zbog toga molim članove ovog savetodavnog tela, ministra i sve ljude koji se bave ovim, da prvo vodimo brigu svi skupa o bolesnim ljudima, o bolesnim pacijentima i njihovim potrebama, a onda da doprinosimo unapređenju na neki drugi način, koji bi podrazumevao neki luksuz, pored onoga što se zove lečenje.
Naime, društvena briga o zdravlju podrazumeva i preventivu i sve ono što je vezano za podizanje standarda, ali je u ovom trenutku za neke ljude neophodno da imaju prvo lek, jer su već oboleli.
Podsetiću vas da je, recimo, u mom zdravstvenom centru, odnosno bolnici u Čačku, samo 2014. godine bilo 10.000 pregleda manje nego prethodne godine iz raznoraznih razloga. Ovo zdravstveno savetodavno, najviše stručno telo, bi trebalo da se pozabavi time zašto u bolnicama pada broj usluga, iako su neophodne, iako su potrebne i zašto na teret zdravstvenog osiguranja koje su uplatili pacijenti sami za sebe nisu uvek u prilici da te novce koje su ulagali godinama unazad za svoje lečenje jednoga dana ne mogu sada da iskoriste.
Još jednom ću ponoviti, obzirom da su zaista, ne poznajem svih 15 kandidata, ali od onih koje znam, da su zaista velika imena u ovlasti medicinske nauke i prakse, očekujem da će zaista opravdati ono što se zove narodna muka i potreba za lečenjem obolelih pacijenata. Hvala.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, koleginice i kolege, želim da kažem nekoliko reči o Sporazumu između država članica Severoatlanskog ugovora i ostalih država učesnica u Partnerstvu za mir.

Za one koji misle da se radi o nekoj obavezi ili moranju, pročitaću jedan od stavova člana 5. koji kaže – ovaj sporazum biće otvoren za potpisivanje za svaku državu koja je ili ugovorna strana SOFA-NATO ili prihvata poziv u Partnerstvo za mir i koja potpisuje okvirni dokument Partnerstva za mir.

U članu 6. se kaže da ovaj sporazum može otkazati svaka učesnica ovog sporazuma upućivanjem pismenog obaveštenja o otkazivanju Vladi SAD, koja će obavestiti sve države potpisnice o svakom takvom obaveštenju. Otkazivanje stupa na snagu godinu dana nakon što Vlada SAD primi obaveštenje.

Dakle, ovde se ne radi ni o kakvom moranju ili o nekakvoj prisili. Ovde se radi o slobodno izraženoj volji država koje su svojom voljom ušle u Partnerstvo za mir i na taj način sarađuju sa zemljama iz NATO ugovora. Mislim da zarad javnosti treba reći da niko neće nikoga prisiliti na neko članstvo, pogotovo ne države koje su velike i moćne da prisile neke druge male, koje u suštini ne moraju ni da im budu bitne.

Podsetiću još i na to da proširenje čak i NATO ne predstavlja pretnju ni jednoj državi, već povećava bezbednost i stabilnost čitavog evroatlanskog regiona. To je saopšteno na Parlamentarnoj skupštini NATO u Budimpešti ove godine.

Tradicija naše saradnje sa zemljama koje su u sastavu NATO pakta datira jako dugo. Još 1881. godine Kneževina Srbija je uspostavila diplomatske odnose sa SAD. Od tada se mnogo toga izdešavalo na relaciji SAD-Kneževina Srbija, a potom Kraljevina Jugoslavija i Jugoslavija, ona SFRJ. Podsetiću samo na nekoliko činjenica iz tog perioda. U Prvom svetskom ratu, u jednom trenutku, kada je bombardovan Beograd, tadašnji glavnokomandujući srpskih snaga je rekao kralju da nije trebalo da postavi glavni grad da bude granična karaula. Odmah posle toga, posle završetka Prvog svetskog rata, SAD su pomogle prisajedinjenje Vojvodine i priznavanje Vojvodine, tako da nam u tom trenutku Beograd više nije bio granična karaula, nego grad u centru Srbije. Tom prilikom su Nemci, Austrougari i ostali doveli na granicu biološkog istrebljenja Srbiju.

U Drugom svetskom ratu takođe je bilo i Nemaca i Hrvata i srpskih žrtava, u Jasenovcu 700.000, u ratu oko milion. Mi danas sarađujemo i sa Nemcima i sa Hrvatima i normalno je da sarađujemo sa svima, iako su nas u dva svetska rata praktično doveli na rub istrebljenja. Onda se dogodila ta tragična i nesrećna 1999. godina. To je bilo za vreme našeg iskustva i to je nešto što boli. Boli kad od prijatelja dobiješ nešto što se zovu bombe. Ali, obzirom da mi moramo da nastavimo da živimo i dalje, mislim da moramo da se okrenemo budućnosti. Bili smo prijatelji 150 godina, a onda smo se jednom potukli. Red je da se pomirimo zarad budućnosti. Mislim da imamo mnogo više onoga što se zove za saradnju, nego protiv saradnje.

Imamo, nažalost, i neke medije i interesne grupe koje srpski narod plaše sa NATO paktom. Onda imaju nekada neku epizodu kojom su nezadovoljni zarad ostvarivanja nekih svojih ciljeva i onda u medijima izjave – a, da, vi Srbi niste dobri, pozvaćemo NATO pakt, pa će on regulisati situaciju. Mislim da je to teška zloupotreba koju nikada niko ne bi odradio, da kažem, iz NATO da takvi neodgovornim pojedincima izađe u susret da pretnju Srbima NATO-om i realizuje.

Da nije tako i da se saradnja odvija u pozitivnom smeru svedoče i nedavne poplave kada je Vlada SAD, preko USAID-a, uputila skoro dva miliona evra pomoći za naše poplavljena gradove, da su za Crveni Krst uplatili oko 150 hiljada evra, da je i sama ambasada SAD u Beogradu odvojila pedesetak hiljada evra, odnosno dolara za volontere koji su pomagali unesrećenim.

Vojna saradnja koja se odvija, čini mi se, u dobrom smeru se ogledaju u dobroj saradnji na izgradnji baze Jug i obuke naših vojnika, da kažem, za učešće u međunarodnim multinacionalnim jedinicama i tu je, ako se dobro služim podacima, više od pet miliona evra, odnosno dolara, uloženo u razvoj infrastrukture i te saradnje u korist naše vojske i naše saradnje.

Dakle, ja sam na ovaj, da kažem, plastičan način, hteo da skrenem pažnju da ne zagovarajući u ovom trenutku članstvo Srbije u NATO paktu, ali u svakom slučaju zagovarajući potrebu saradnje, potrebu bolje saradnje i potrebu potpisivanja ovog sporazuma. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege, naš predlog za Poverenika za zaštitu ravnopravnosti i biografija Poverenika za zaštitu ravnopravnosti su očito napravile  pravu pometnju danas na ovom skupštinskom zasedanju, jer očigledno je da je i jedno i drugo neoborivo. Neoboriva je ovako impresivna biografija gospođe Janković koja zaista u svakom segmentu zaslužuje pažnju i poštovanje.
Jedan od prvih govornika je maliciozno izdvojio iz te biografije nešto što se zove sekretar škole i što se zove poznavanje rada na računaru, što su male kockice u mozaiku onoga što je gospođa Janković za ovog dosadašnjeg svog radnog veka i delanja učinila. Čudi me da nisu primetili da poznaje, recimo, i znakovni jezik. Voleo bih da znam koliko još ljudi ovde u ovoj sali može da se pohvali tim poznavanjem znakovnog jezika. Da ne pričam o svim onim aktivnostima i funkcijama koje je obavljala na raznoraznim funkcijama zaštitnika od prava starih i ugroženih, do prava dece i žena.
Zaista kada sam prvi put video tu biografiju, a video sam je kao pretpostavljam i većina narodnih poslanika pre 20 dana kada smo dobili i poziv za ovu sednicu i u njoj dnevni red i biografiju gospođe Janković, pa se čudim kako gospoda iz nadležnih odbora nisu videli to bar u tom delu kada je to dostavljano svim poslanicima, pomislio sam da je to značajno starija osoba, jer je zaista trebalo uložiti ogroman trud i napor da za tako kratko vreme uradite toliko u svojoj karijeri.
Obzirom da je prethodni režim imao genijalne dosetke da napravi zaštitu i favorizaciju svojih kadrova sa onim famoznim rešenjima u konkursima, kada recimo možete da pročitate da je neko za postavljanje na mesto načelnika ili direktora morao da ispunjava i uslov od tri, pet ili sedam godina radnog iskustva na rukovodećem radnom mestu, pa je falila samo fotografija tog čoveka koji će biti stavljen na to mesto. Ovde je pala čak i ova od 10 godina radnog iskustva na bavljenju ljudskih prava, jer očigledno da ni taj zaštitni faktor od 10 godina radnog iskustva po njihovim kriterijumima, ovog puta neće uspeti da zaštiti nekog od mogućih njihovih kandidata.
Kako je to bilo do sada, navešću vam u par primera, jer vrlo često se ispred svoje ordinacije susrećem sa ljudima koji su se iz prethodnog perioda žalili na to da nisu ispoštovana ljudska prava, odnosno, naročito sam osetio na pravima dece. Pa recimo imate primere da su neki tamo centri za socijalni rad po Srbiji kada im dete u postupku bilo kom da neku izjavu da ne želi da priča ni na jednu temu, ni na temu oca, ni na temu majke, onda postupajući radnik u nekom od centra za socijalni rad bude obavešten od strane od jednog od roditelja, a onda drugi roditelj ukrade dete pa ga odvede i dete prisilno da neku izjavu bilo koje vrste, a zaštitnik ravnopravnosti nije našao za shodno da reaguje u takvoj situaciji, mislim da ne daje za pravo da se kritikuje nešto što još nije viđeno kako će biti u postupku.
Nadalje, imali ste situaciju da osigurani pacijenti i oni koji plaćaju osiguranje dobiju odgovor od neke zdravstvene ustanove da Fond za zdravstveno osiguranje ne prepoznaje njihovu potrebu, odnosno ne prepoznaje njihovu operaciju po broju operacija tokom jednog dana u nekoj zdravstvenoj ustanovi ili ne prepoznaje potrebu za lečenjem na toj i toj ustanovi ili ne prepoznaje potrebu za davanjem tog i tog leka, što je unapred uskraćeno pravo na fer i korektno lečenje, jer je neko unapred odredio koliko novca treba da se opredeli za koje potrebe u lečenju pacijenata.
Obzirom da se mora odrediti prioritet u onome što je obavezno za lečenje, a to je prvenstveno kurativa i hitne intervencije, mislim da su u tom delu pacijenti kojima je bila neophodna potreba za tim vidom lečenja bili uskraćeni i da nisu bili ravnopravni sa onim drugim pacijentima.
Često ćete čuti ispred ordinacije - kako može moj komšija da ode dva ili tri puta u banju, a ja moram da platim svoj lek ili moram da platim svoju operaciju. Zaista mislim da se nije pridavala dovoljna pažnja onome što se zove zaštita ravnopravnosti svih građana, a naročito dece i siromašnih.
Žene i odrasli muškarci se već nekako snađu. Oni nisu tako ranjiva kategorija kao deca i siromašni, zato vas molim da u svom radu posvetite pažnju tim kategorijama više nego ovim koje se zovu muškarci i žene. Naravno da je potrebno i jedne i druge i treće i pete štititi, ali zaista mislim da oni koji su najslabija karika u sistemu samozaštite, treba da dobiju i najveću pažnju od vas i od nas svih koji se bavimo ovom problematikom. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege, večite vrednosti su principijelno sporna kategorija, večite vrednosti civilizacije je neko procenio da jesu ili nisu. Stvar je ljudi koji dolaze posle njih da procene da li je to tako ili ne, ali u svakom slučaju su sporne.
Večite vrednosti ili večiti funkcioneri, ma koje kategorije da su, su naročito sporna kategorija. Neki vrlo vešti ljudi na položajima su smislili razno razne načine da postanu, pa da ostanu večiti. Mnoge kadrovske komisije, mnoga tela odlučivanja na fakultetima, univerzitetima, u firmama, u školama, svugde gde postoji rukovođenje na nekom nivou su osmislili raznorazne načine da postanu i ostanu večiti.
Večita funkcija rektora, dekana, direktora, bilo kog rukovodioca je nešto što je nespojivo sa tekovinama civilizacije i nešto što je retrogradna pojava. Zbog toga je ova inicijativa, koja je podneta o autentičnom tumačenju Zakona o visokom školstvu, kojom bi se zakonski ograničilo da se na raznorazne načine, tipa tih dosetki i imenovanja raznih odbora koji će podržati njihovo ostajanje i opstajanje na tim visokim funkcijama, dobra stvar, jer će biti zakonom regulisano, odnosno onemogućeno da preko dva mandata koriste tu privilegiju večitog.
Večiti rukovodilac, naročito visokoškolske ustanove univerziteta ili fakulteta, mislim da je najpogubniji među svim onim večitim direktorima ili političarima, jer visokoškolske ustanove su te koje treba da vuku napred i te koje treba da promovišu znanje, kulturu i napredak jednog društva. Utoliko je važnije da ovom prilikom pokušamo da donesemo odluku kojom se večiti u domenu rektora i dekana na ovaj zakonski način eliminišu.
Mislim da je ovo bio odličan način da se čuvaju kadrovi u bivšem režimu ili u bivšim režimima, tako što se osmisli neka priča koja će napraviti večitog direktora, odnosno večitog dekana ili večitog rektora, tako da oni odrade dva, tri ili četiri mandata na raznorazne dosetke koje su moje kolege pre mene rekle, da se ne ponavljam.
Naročito je važno da oni koji vode visokoškolske ustanove u sferi raznih nauka, a naročito mislim da je to bitno u sferi medicinskih nauka, jer medicina je nešto što život, odnosno zdravlje znači i što strašno brzo ide napred. Nije dobro da neki ljudi koji zasednu na poziciju rektora ili dekana medicinskog fakulteta, a i ostalih fakulteta, naravno, ostanu tamo dugo, jer oni budu uljuškani u svoju fotelju, malo se isključe iz nauke, malo se isključe iz onoga što donosi nauka i onda se lagano zaostaje u tome.
Navešću vam primer, nekih 80-ih godina tamo je krenula priča o citologiji, citogenetici i bilo je tada popularno nazvano „dete iz epruvete“. Svi su tad digli glas protiv te novine u medicini, te novine u genetici. To je čak proglašavano za bogohuljenje ili za nešto što će doneti nesreću čovečanstvu. Sada smo svedoci da veliki broj ljudi, veliki procenat trudnoća nastaje vantelesnom oplodnjom i to je praktično postalo nešto što je rutinski uvedeno u praksu.
Sada je aktuelna borba starih kadrova, da kažem, protiv genetskog inženjerstva na razno raznim nivoima, naročito u poljoprivredi. Bojim se da je to nešto što njima služi za čuvanje stečenih pozicija i za očuvanje nekog njihovog znanja i zvanja koje su dobili, a da se nisu dovoljno uključili u savremene tokove genetskog inženjerstva i genetskih modifikacija. Pa, sa te tačke, svoje tačke još žešće brane te neke nove stavove i nove tendencije u genetici i u razvoju nauke.
S toga, mislim da je jako dobro da se svi kadrovi u naučnim institucijama, a naročito biotehnološkim, medicinskim koji idu značajno brže od tehničkih i društvenih napred, menjaju češće da to bude jedan, dva mandata ovako kako je to i predloženo, jer je to osnovni element progresa i onoga što se zove napredak u civilizacijskim dostignućima i napredak jednog društva u svim oblastima delanja i bitisanja.
Dakle, mislim da je jako važno učiniti sve funkcionere, sve direktore, sve rektore, sve dekane promenljivim kategorijama, da oni ne ostanu i ne postanu večiti ni na jednoj od dodeljenih im funkcija. Hvala.

Poštovani predsedavajući, koleginice i kolege poslanici, obzirom da podržavamo ove izmene zakona i da se te izmene zakona podjednako odnose na vladajuću koaliciju i na opozicione stranke. Pitam se šta je sporno u tome da deo opozicionih poslanika ima nešto protiv toga.
Ovaj zakon, ove izmene zakona, omogućavaju svima podjednako da kupuju nekretnine i da na neki način sačuvaju svoj kapital. Za razliku od njih, koji su nekada imali pare kad su bili većina i koji su te pare brzo potrošili, mi ćemo se truditi da na ovaj način sačuvamo osnovni kapital. Ako dođu nekada crni dani, može se taj kapital i te nekretnine unovčiti za nešto što bi bilo od koristi narodu i državi. Ovo mi liči na onu pakost koju, ako koristim metafore uvaženog kolege Marijana Rističevića, kao kad srpski seljak više voli da komšiji crkne krava, nego da se njemu oteli. Pošto su oni nekada u svojim rukama imali i novce i kravu i tele pa su to brzo potrošili i ostali bez novca i bez većine koja bi im donela nove novce, oni su sad protiv toga da i neki drugi, koji bi da se domaćinski ponašaju, nemaju to pravo.
Ovaj zakon daje, dakle, i nama i njima apsolutno iste šanse da imamo sve ono što može da se iskoristi u korisne svrhe, a ne da se novac uludo potroši. Hvala.

Poštovana predsednice, ministre, koleginice i kolege, za razliku od mog uvaženog kolege ja se radujem što ovaj amandman nije prihvatila ni Vlada ni Odbor za zdravstvo, obzirom na to da se ovim rešenjem popravlja efikasnost, bitno će se popraviti efikasnost rada Fonda, smanjiće se glomazan aparat upravljačkog odbora Fonda, koji je dokazao svoj rad, odnosno nerad u prethodnih petnaestak godina. Svi smo svedoci, svi vidimo koliko je zdravstvo propalo za ovih 15 godina zahvaljujući tome što je novcem poreskih obveznika rukovodio taj i takav RFZO.
Obzirom na to da sve reference pokazuju da je rad u prethodnih 15 godina bio katastrofalan, zaista se radujem što će ova promena uticati na to, siguran sam u to, da rad fonda bude efikasniji i jeftiniji do sada. Hvala.

Poštovana predsednice, gospodine ministre, ja sam drugi put po ovom amandmanu, obzirom da je kolega Milisavljević izneo neke kalkulacije o troškovima i ceni koštanja ovog prethodnog upravnog odbora, koji je koštao oko 100 hiljada evra. To je nešto što nije previše, ali ako uzmemo u obzir da on tvrdi da ovih novih, ako postoji 37 zaposlenih ili 27 ili koliko već, pravi dodatne troškove, ja bih se onda zapitao koliki su zaista troškovi koje je RFZO u dosadašnjoj organizaciji pravio?
Ako uzmemo u obzir da RFZO dosadašnji, u prethodnih 10 do 15 godina, ima oko 2.200 zaposlenih, da uzmemo da oni primaju bruto platu oko hiljadu evra, to vam je 26 miliona evra godišnje. Samo toliko ili više može da bude nešto što se zove neracionalno poslovanje u Fondu zdravstva.
Obzirom na to, lično mislim da ogroman broj ljudi koji radi u tom RFZO, nema potrebe da radi na tom mestu, pitam se zašto prethodne vlade i prethodni režim nije razmišljao o racionalizaciji Fonda, i to na nekom pravom nivou u pravoj meri, a ne da se vodi briga da li je 26 novozaposlenih ili ne.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, koleginice i kolege, ja se pitam ko bi bio ovaj deveti član po predloženom amandmanu kolege Bradića, ako su ovde svi pobrojani i napisani.
Šalu na stranu. Hoću da kažem da ono što je radio Fond do sada, ono čime se bavio Fond do sada je bavljenje samim sobom, a ne bavljenje onima koji pune Fond i ne bavljenje onima koji taj novac iz Fonda treba da troše, odnosno pacijentima.
Najperfidniji su načini na koje je Fond vadio pare za sebe i za svoje ljude. Navešću vam jedna primer – EU je neke 2006. ili 2007. godine, investirala u veliki broj zdravstvenih centara u Čačku u pravljenju pogona za proizvodnju parenteralnih rastvora za proizvodnju infuzija.
Infuzione rastvore su vrlo uspešno pravili zdravstveni centri širom Srbije do pre pet ili šest godina, kada je odlukom Fonda prekinuto da se koristi to što prave pogoni za proizvodnju parenteralnih lekova.
Za šire građanstvo, jedna boca od pola litra infuzionog rastvora, natrijum hlorida sastoji se od četiri i po grama kuhinjske soli i nešto malo manje od pola litra vode. Ono što je taj pogon koji je finansirala EU zarad racionalnosti u zdravstvu pravio u Čačku za 30 dinara, sada je odlukom Fonda prebačeno da se dovozi iz „Hemofarma“ iz Vršca ili iz „Zdravlje“ Leskovca. Taj rastvor u Čačku sada košta 70 dinara. Tog rastvora se prosečno troši 4.000 boca tokom nedelje u Čačku.
Dakle, pomnožite to sa 40 zdravstvenih centara u Srbiji sa svim Kliničkim centrima i sa svim onima koji su imali priliku da proizvode svoje parenteralne rastvore sa nešto malo kuhinjske soli i čiste destilovane vode, a RFZO je zarad racionalizacije, valjda trošenja para ljudi koji pune taj Fond, ukinuo to i odredio da se mora preko posrednika nabavljati negde na strani.
Prosta je logika da RFZO, verovatno preko svojih posrednika do sada napravi dobar dil sa onima koji dovoze, te infuzione rastvore i vozaju širom Srbije ili ih uvoze sa raznih strana. To je jedan od hiljada primera na koje načine je trošen novac ljudi koji su svojim učešćem i svojim novcem plaćali ono što se zove njihovo lečenje.
Da ne ulazimo u analizu svih tih primera, ali ostali bi sedam dana kada bi pričali, moram da zaista kažem da je bilo jako kreativno od njihove strane to što su radili, akrobacija na koji način su isisavali novac poreskih obveznika, odnosno zdravstvenih osiguranika, tako da lek nikako ne dođe do njih.
Suština ove promene sada je da imamo efikasan upravni odbor, naravno i nadzorni odbor koji će nadam se odgovorno kao što je i Vlada Republike Srbije u novom sazivu odgovorna, moći da distribuira novac teško zarađen i odvojeni novac poreskih obveznika da služi lečenju pacijenata, njihovom lečenju i da služi popravljanju standarda zaposlenih u zdravstvenoj zaštiti. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, koleginice i kolege, naravno da sam protiv ovog amandmana, još jednog u nizu koji želi da zadrži status kvo u ovoj oblasti.
Zašto sam protiv toga? Samo da podsetim uvaženog kolegu da je za prethodnih 12 godina, koliko je njegova vladajuća većina držala zdravstvo u svojim rukama, potrošeno neverovatnih 27 milijardi evra. To je ogromna suma novca koja je išla prema pacijentima, a završila je negde usput.
Suština ovih početnih, prvih izmena ovog zakona i ovih promena u funkcionisanju i nadziranju nad radom Fonda upravo je u tome da se vrati kontrola nad radom Fonda, da se vrati kontrola nad trošenjem novca i da se omogući da taj novac koji se teškom mukom prikupio od poreskih obveznika ove države usmeri prema pacijentima, lekarima, sestrama i onim zaposlenim koji se brinu o zdravlju našeg naroda.
Ono što je tragično je da neki ljudi ne uviđaju šta se dešavalo u prethodnih 12 godina u sistemu zdravstva. Reći ću vam jednu polu anegdotu, polu tužnu stvar, da sam 20 godina radeći u ordinaciji, 2010, 2011. godine počeo da menjam sistem uzimanja anamneze od pacijenata, jer se ispostavilo da od terapije koju propišem pacijentima vrlo često ne uspeju da nabave, da kupe ili da dođu do lekova koji su im potrebni, pa sam onda, umesto kako ste, prvo pitanje postavljao – da li ste koristili propisanu terapiju? Iznenađen sam bio kada su mi rekli da su koristili samo mali deo toga i to ono što su mogli da kupe, što je bilo najjeftinije. To je počelo od 2010. godine, 2011. godine su već počeli da traže i da naručuju u ordinaciji da im pišem jeftinije lekove koje mogu sebi da priušte.
To su direktne posledice vaših 12 godina rukovođenja i državom i Fondom zdravstva i zdravstvenim sistemom. Zbog toga je ovo samo početak onoga što treba da dovede odgovorne ljude na vlast, odgovorne ljude u nadzorne odbore RFZO, odgovorne ljude u upravne odbore, a odgovorni ljudi su već u Vladi.
Srpska napredna stranka će podržati ovu izmenu zakona i siguran sam da će svima biti bolje u ovoj državi, a naročito onima kojima je najpotrebnije, bolesnim ljudima u ovoj državi.

Samo kratko, obzirom da kolega Bradić ne vidi suštinu priče, a suštinu priče je teško videti iz kabineta RFZO, tamo su debeli zidovi, tamo se jako odvoji od pacijenata.
Suština se vidi u ordinaciji, suština se vidi kod pacijenta kome je potrebna pomoć i koga vi morate prvo da pošaljete iz neke ustanove u tzv. Fond da mu se overi uput, a Fond ne radi subotom i nedeljom, a Fond ne radi popodne, Fond nema vremena za hitne pacijente, pa onda bude vraćen pet puta na to da overi nesrećni uput da bi došao do nekoga ko se zove tercijalni nivo zaštite. Pri tom, imate potpis, pečat, faksimil lekara koji stoji i odgovara onim svojim imenom, prezimenom, dijagnozom i traženjem pomenute usluge na višem nivou. Umesto toga vi ste izmislili desetine komisija koje vrlo često nisu iz struke i uopšte nisu u priči koja se dešava na konkretnom pacijentu i oni određuju da li će pacijentu biti pružena usluga ili neće.
Da bi se videla suština, mora se ući u ordinaciju, mora se ući u salu, odnosno u sobu bolesničku, da prođete sa pacijentima i da produžite terapiju koji su otpočeli dan ranije, kada vam sestra kaže – nema tog leka doktore, pa vi onda trećeg ili četvrtog dana se prvo okrenete prema sestri, pa pitate – šta ima od lekova, da bi mogli da produžite te terapije. To ste vi uradili za ovih 12 godina sa ovakvim sistemom zdravstvene zaštite i sa ovakvim funkcionisanjem RFZO. Zbog toga se i menja to, zbog toga je ovo početak promene koji mora da omogući celovitu reformu zdravstvenog sistema i da dovede novac do lekara, do sestara, a naročito do pacijenata.

Poštovani predsedavajući, ministre, koleginice i kolege, samo kratko na ovo prethodno izrečeno o namenskom i nenamenskom trošenju novca.
Prethodni sistem je bio pravi majstor da napravi namenu nečem što u suštini nije namena koja je dobra. Navešću vam jedan banalan primer. Pre sedam ili osam godina su ukinute spremačice koje su radile na odeljenjima, pa se to prebacuje na agencije koje će da angažuju spremačice, da bi se uštedelo. Obzirom da imate infektivnih odeljenja, na kome i sam radim, angažujete spremačice koje rade po nekom ugovoru, koje jedva čekaju da…

Upravo navodim primer kako se nenamenski troše pare.