Ne znam kako je to bilo, nisam bio u toj Vladi. Ono što znam je da ja imam podršku Vlade. Dakle, moje kolege iz Vlade podržavaju reforme koje sprovodi MUP. Imam podršku premijera koji zahteva takvu vrstu reformi, koji zahteva reforme i u drugim oblastima naše zemlje, u oblastima društva. Dakle, imamo premijera koji se svojim poslom bavi. To je razlika u onim vladama. Pa, nisu ministri solo igrači. Ja kada mislim da nešto, i moje kolege, sve ono što ne budu rekli da je loše, neko će im spočitavati sutra i reći će – bili ste vlast, sedeli ste u tim klupama, niste ništa rekli, niste kritikovali, tada vam to nije smetalo.

Nisam čuo bilo kakav zahtev u javnosti, za reformu policije. I tada, oni koji su ćutali o tome, danas nemaju mnogo prava da se osvrću na taj period i da kažu – imali smo najbolju nameru, ali nije hteo Ivica Dačić. To je bila Vlada u kojoj je većinu imala DS. Ivica Dačić je imao svoju odgovornost kao ministar unutrašnjih poslova iz tog vremena. Niti on može da pobegne od te odgovornosti, niti oni koji su činili Vladu iz redova DS, ali ne može većinski partner. To bi bilo kao kada bi SNS rekla – nismo mi vodili to ministarstvo, nismo imali odgovornost. Naravno da imamo odgovornost, kao najveća stranka Vlade, kao neko ko snosi odgovornost, imamo odgovornost i za rad ostalih. Sve ono što je loše, uvek će se pripisivati nama. Dakle, ono što je politika ove Vlade sada je da sve sagledavamo sa pozicije reformskog kursa, da pokušamo da pronađemo optimalno rešenje i to i radimo. Naravno, da li će sva rešenja biti moguća i da li će sve moći da se donese u jednoj nedelji, apsolutno sam siguran da je nemoguće.

Ali, ovo što je dobro je da vidite i iz ovog zakona da je sve mnogo bolje nego što je bilo. A, podsećam, ovaj zakon je donet 2005. godine i nije ga doneo Ivica Dačić.

Hvala vam i za ovaj amandman. To je deo zajedničkih napora da se suočimo sa problemom koji Srbija ima, to je nasilje u porodici.

Šta su problemi koje imamo? Problem je u postupanju policije zakonska nadležnost. Dakle samo sud u nekim slučajevima može naložiti određene mere i kada bi dali takve nadležnosti policiji mogli bi da dođemo do zloupotreba prava policije koja su veća društvena opasnost nego korist koja se iz toga stiče.

Mi moramo da vodimo računa da se promeni Krivični zakonik, mislim da Ministarstvo pravde na tome radi intenzivno, mi smo deo radne grupe, kao i tužilaštvo i pokušavamo da pronađemo najbolji model kako da zaštitimo žene od nasilnika, kako da ih zaštitimo od ekonomskog, ne samo fizičkog ugnjetavanja i to je veoma važna poruka za sve one koji nameravaju da udare ženu ili da učine neko zlo. Zbog toga nam je važna podrška čitavog društva, samim tim i vaša i čitave Narodne skupštine.

Ono što je takođe važno jeste shvatiti šta je nadležnost koje institucije u Republici Srbiji. Voleo bih da kada sve ono što se nekada policiji stavlja kao želja da policija reši bude i pravno moguća, ali nije. Naprosto policija ne može da bude rešenje za svaki problem u društvu.

Znam da ljudi kada nemaju šta dođu u policiju i kažu – rešite nam ovo. Postoji zakon i zakon kaže da samo sud npr. može naložiti udaljenje iz stana, samo sud može naložiti ulazak u stan i to štiti svakog od nas. Štiti naša osnovna prava i slobode, jer Ustav naše zemlje kaže da je stan nepovrediv. Dakle postoji, kada smo pričali o onom austrijskom modelu, postoji nekoliko modela na kojima se radi, ali je važno da postoji sudska zaštita da bi svako imao pravo na zaštitu na bilo koji način. Da bi sud odredio tačne mere kada možemo da uđemo u stan, kada možemo da izbacimo nasilnika iz stana i kada žena koja je žrtva nasilja može da nastavi da koristi stan bez obzira na pravo svojine da li je stan njen ili nije.

Ne znam da li postoji u sali čovek koji bi se više složio sa vama. Dakle i kao otac ženskog deteta, i kao ministar unutrašnjih poslova, i kao čovek kome je takva vrsta nasilja izuzetno strana i veoma nepojmljiva.

Mi imamo problem u društvu da se opredelimo šta hoćemo da radi policija. Policija u ovom trenutku ima u istrazi nadležnost da poštuje ono što kaže tužilac. Mi čak ne možemo ni da zadržimo nekoga 48 sati, bez naloga tužioca.

Znači, tužilac nam daje sve. On daje sudu predlog, sud odlučuje o zadržavanju na zahtev tužioca. Policija više nema takvu vrstu nadležnosti. Policija dakle ne može nekome da uđe u stan osim ako ne vidi izvršenje krivičnog dela. Ne može na poziv nekoga da uđe u stan za koji nema nalog. To je po zakonu, Ustavu. Zamislite kada bi neko iz vašeg stana okrenuo telefon i rekao ovde se nešto dešava i vama za dva minuta upada policija, razvaljuje vrata, ulazi u kuću, zamislite konferenciju za štampu, šta biste sve rekli protiv policije.

Znači policija bez naloga suda ne može nikome da uđe u stan, apsolutno je nemoguće. Ustav to zabranjuje i policija ne vodi istragu, tužilaštvo vodi istragu. Dakle, ako hoćemo da policija ima više nadležnosti, onda bi morali da menjamo i Zakonik o krivičnom postupku i metodologiju i način razmišljanja i da kažemo dajemo policiji da vodi istragu, policija ima ta ovlašćenja, ta ovlašćenja, ta ovlašćenja. To je trenutno u skladu sa sadašnjim Ustavom, sa zakonima i nemoguće je. Koliko god se vi i ja slagali, zgrožen sam kada sam slušao ispovesti žena iz sigurne kuće, kada sam čuo da postoje deca kojima nasilnici, da li im je to otac, očuh ili bilo šta slično ili nije ni važno šta je, lome rebra.

Emocije koje vas preplave u tom trenutku i želja šta biste vi uradili u tom momentu sa tim nasilnikom su jedna stvar, zakonito postupanje na žalost je drugo. Znači, mi moramo kao policija da slušamo šta kaže tužilac, a tužilac predlaže mere sudu, sud je donosi. To je jedini način da zakonom zaštitimo sve.

Šta je problem, gospodine Jovanoviću? Problem je što kada vi i ja kažemo tako nešto, mi ispadamo zlikovci koji u stvari ne žele dovoljno da zaštite žene. Problem je što kada bismo dali nalog policiji noćas da upadne u bilo koji stan i da zaštiti žrtvu od nasilja, taj nasilnik bi nas dobio na sudu i ti ljudi koji su mu ušli u stan protivustavno i protivzakonito bi za to odgovarali, on bi bio oslobođen na sudu zbog protivpravnog lišavanja slobode, i mi bi suštinski bili u problemu. Naknada štete je posebno, dodatni bol za žrtvu nasilja itd.

Naše društvo se u prethodnom periodu opredelilo za tužilačku istragu. Naš sistem govori o tužilačkoj istrazi. Policija ne može da bude i organ koji sprovodi naloge tužilaštva i neko ko samostalno nastupa u istrazi. Znači, MUP, odnosno policija ne može da vodi ni predkrivični, ni krivični postupak, ne može da postupa bez naloga tužilaštva, ne može da lišava slobode bez naloga tužilaštva i ne može da određuje pritvor bez naredbe suda.

Dakle, ministarstvo to prosto, koliko god ja želeo da možemo da zaštitimo žrtve nasilja, što se mene tiče, voleo bih da u svakom stanu, ako možemo, gde postoji ikakva sumnja, stavimo po policajca, ali ne možemo. Znači, naš posao je da u narednom periodu pronađemo mehanizme da promenimo Krivični zakon, Zakonik o krivičnom postupku, Ustav, ako je potrebno, i da obezbedimo veća ovlašćenja za policiju. Ako je to volja narodnih poslanika i većine naroda, zašto da ne. Više ovlašćenja MUP-u u ovoj posebnoj oblasti, da damo policiji mogućnost da u slučaju nasilja u porodici može da ulazi samo uz nalog tužilaštva po hitnoj proceduri, bez naloga suda i da to imamo jasno definisano i u Ustavu i u zakonima. Onda policija to može da uradi. U suprotnom bismo napravili pravni problem. Koliko god to lepo zvučalo da sada izgovorimo, ne bi bilo rezultata, padalo bi na sudovima.

Kada se radi o izvršenju krivičnog dela koje je u toku, vi imate pravo na poziv na pomoć, imate pravo da uđete i, naravno, kasnije nakon toga se podnese izveštaj sudiji za prethodni postupak. Pitanje je sada kada vas neko pozove i kaže – molim vas, udaljite nekog iz mog stana, na osnovu čega policija ulazi u stan i udaljuje nekog iz tog stana? Evo, ja vas pitam – kako da to izvedemo da policija uđe? Pozove neko od vaših komšija i kaže – čujemo iz ovog stana nešto čudno, udaljite čoveka iz ovog stana, i policija dođe, otvori vam vrata i kaže – izađite napolje, vi ste nasilnik i izbaci vas napolje. To je u suštini ono zbog čega se traži naredba suda, da ne bi došlo do takve vrste zloupotrebe.

Ja vam pričam o mogućem modelu zloupotrebe, da neko od vaših komšija zlonamerno pozove i kaže da vi vršite nasilje u porodici nad nekim od vaših članova porodice i pozove policiju. Znači, po tome bih ja trebao odmah, odnosno direktor, ili već ko je nadležni starešina, da uputim policiju na lice mesta, vas izvodi iz stana i zabranjuje vam ulazak u stan. Pa, čekajte, kako da se utvrdi činjenično stanje, kako da uđemo u stan? Ne možemo da utvrdimo činjenično stanje na osnovu ne znam čega. Vi činjenično stanje možete samo da utvrdite ulaskom u stan. Ali, šta ćemo u tom stanu da nađemo? Možda je akt prošao. Možda je osoba nad kojom se vrši nasilje zastrašena u međuvremenu, možda neće ništa da kaže. Možda je povređena. Možda je isterana iz stana. Upravo vam govorim da je užasno kompleksna situacija.

Znači, policija ima mogućnost u slučaju izvršenja krivičnog dela da čuje, da vi uđete u stan i da reagujete, ali problem nastaje kod onog dela – udaljenje nasilnika iz stana, koje mora biti urađeno na osnovu Zakonika o krivičnom postupku. Prosto, nema policijsko ovlašćenje koje može tako široko da se tumači. Policija ga nema, ali nemam ništa protiv da ga policija dobije. Ako ga policija dobije, policija će ga i sprovoditi.

U ovome smo potpuno saglasni ministarstvo želi da u najkraćem mogućem vremenu udalji učinioca dela iz stana.

Ali, evo, šta kaže Ustav – član 40. – stan je nepovrediv, niko ne može bez pismene odluke suda ući u tuđi stan ili druge prostorije protiv volje njegovog držaoca niti u njime vršiti pretres. Držalac stana i druge prostorije ima pravo da sam ili preko svog zastupnika još dva punoletna svedoka prisustvuje pretresanju. Ako držalac stana ili njegov zastupnik nisu prisutni pretresanje je dopušteno u prisustvu dva punoletna svedoka. Bez odluke suda ulazak u tuđi stan ili druge prostorije, izuzetno, i pretresanje bez prisustva svedoka dozvoljeni su ako je to neophodno radi neposrednog lišenja slobode učinioca krivičnog dela ili otklanjanja neposredni i ozbiljne opasnosti za ljude ili imovinu na način predviđen zakonom.

Dakle, to je kada se dešava krivično delo koje se dešava u tom trenutku. Ja vam samo govorim o rešenju o udaljenju bez iseljenja, bez odluke suda. Vi ne možete doneti kao policija takvu odluku. Nisam protiv da policija dobije ta ovlašćenja, nemojte pogrešno da me shvatite. Ako policija treba da dobije ta ovlašćenja, ja sam privi koji će biti saglasan i da dobije ovlašćenja da uđe u tim slučajevima u stan, i da donese rešenje o iseljenju i udaljenju, i u zabrani ulaska bez suda, bez tužilaštva, bez ičega, potpuno spreman. Kao ministar unutrašnjih poslova da se policija daju ovlašćenja iako će odgovornost biti na nama potpuno smo spremni da to preuzmemo, ali onda nema govora o vođenju istrage od strane tužioca i od naredbi suda.

Onda u tom slučaju se to potpuno dezavuiše. Vi ćete imati mogućnost zloupotreba da neko ko prijavi bilo koga u ovoj sali da vrši u ovom trenutku krivično delo zlostavljanja žene, nasilja u porodici, da vam policija upada u stan da utvrdi da nema ništa, da vam razvali vrata, nema ništa i da izađe iz stana i tako na hiljade adresa. Samo vam kažem da imamo društvenu opasnost da donesemo da neko uđe u vaš stan bez naredbe suda. To je društvena opasnost.

Ne vidim da se bilo ko u ovoj sali ne slaže, jer mislim da smo svi saglasni. Dajte ovlašćenja policiji. Ja sada to tražim od vas, i to ćete uraditi tako što ćete predložiti što ćete, ne kroz Zakon o policiji, jer je to nemoguće, kroz izmene Zakona o krivičnom postupku, daju ovlašćenja policiji, da uradi sve što je u njenoj mogućnosti, dajte nam široka ovlašćenja i mi ćemo to da radimo, i odlično je da  to potekne od opozicije, da se posle ne bi vodila kampanja kako policija traži neka ovlašćenja, da bi ne znam šta radila. Neka opozicioni poslanici, vi gospodine Milisavljeviću, dajte nam Predlog zakona kojim ćemo imati šira i veća ovlašćenja kao policija i da uz ta ovlašćenja možemo da udaljavamo, zaustavljamo, da radimo sve što je moguće i verujte mi, niko neće biti srećniji od mene da svakog nasilnika u roku od pet minuta privedemo i da ga udaljimo od žrtve, odmah, u pet minuta, koliko je trebalo od stanice do stana da se stigne, toliko u tom trajanju i odmah ćemo to da uradimo i preuzećemo odgovornost, ali nam dajte instrument.

Dajte nam instrumente, dajte nam da možemo da radimo, ministar ne može da naredi policiji da se ponaša protivzakonito, protivustavno, prosto je to nemoguće, čak i kada, zgrožen sam nad onim što se dešava nad ženama i decom, zgrožen i šokiran, kada vidimo i mi sve ono što se dešava, lomljenje rebara, nogu i ruku, šamari i masnice i pretučene žene, užas.

Onda bi ti počinioci lako, oni bi sa osmehom izlazili, policija ih privede, sutra dođe njihov advokat i kaže, izvinite, da li ste imali nalog za ulazak? Molim vas da oslobodite mog klijenta, protivzakonito je zadržan, protivzakonito udaljen, protivzakonito mu se ušlo u stan i sud nema druge, nego da udari čekićem i da kaže – pustite ga. Onda će reći pustila ga policija.

Policija mora da radi onako kako kaže sud i tužilaštvo. To je sistem u zemlji. Ako bi bilo drugačije, onda bi ispalo da vi i ja se dogovaramo kako će policija da radi. Onda imamo problem. Hvala.

U ovoj zemlji je poraslo poverenje u institucije, zbog čega imamo povećan broj prijava za nasilje u porodici. To je dobra stvar i ovo je dobro što raspravljamo danas, da pokažemo da imamo svest da to postoji i da hoćemo nešto da preduzmemo. I nemam ja nikakav problem da ovo prihvatim, čak bih tu imao i politički dobitak. Nemam nikakvu senku sumnje u tom smislu.

Šta je problem? Nije problem što će Ustavni sud sutra da to, recimo, proglasi neustavnim, nego što će sva lica koja su na osnovu toga kažnjena, koja su udaljena, kojima je izrečena bilo kakva mera, biti obeštećena, koji će tužiti državu i zamislite taj poraz da sud vraća tog nasilnika koji se vraća toj ženi koju je maltretirao, tukao, i kaže joj – vidiš da mi ne možeš ništa, sud me vraća u ovaj stan, a samo zato što smo ga mi na protivustavan i protivzakonit način lišili slobode i udaljili.

Prosto, kao ozbiljni i odgovorni ljudi ne možemo donositi nešto za šta unapred znamo da nije ustavno i nije zakonito. Ja bih, kao ministar unutrašnjih poslova, voleo da policija ima deset puta veća ovlašćenja u ovom segmentu, sto puta veća ovlašćenja. Samo se plašim šta ćemo i kako ćemo da objasnimo građanima kad počnu da padaju te presude, kad počnemo da gubimo postupke, kad budemo morali da plaćamo štetu i te nasilnike da vraćamo u te domove? To me plaši. Kako ćemo to da objasnimo bilo kome, a najviše žrtvama nasilja?

Što se mene tiče, mislim da imamo mnogo bolje rešenje, a to je da u narednih najkraćih mesec dana, dva meseca, tri meseca, koliko god je potrebno, da se pripremi dobar i kvalitetan Zakonik o krivičnom postupku, da ga zajedno sa Ministarstvom pravde donesemo i ja ću voditi kampanju sa vama da prihvatimo sve amandmane. Doktora Milisavljevića znam iz prethodnog saziva, sve one zakone koje smo zajedno razmatrali, o zdravlju, o porodici, mislim da je čovek imao veoma korektne amandmane i sve ono što smo zajedno radili dalo je rezultata u ovoj Narodnoj skupštini. Poštujem ono što radi i zato sam spreman da zajedno s njim vodim kampanju da se prihvati svaki amandman koji će dovesti do povećanja ovlašćenja policije. Ali, to treba da uradimo tako, da nam to nigde ne padne, da na sudu čvrsto stojimo i da ta žena zna da je istinski zaštićena. Znači, kad nasilnika udaljimo, on je udaljen.

Imamo još jednom problem u koji nismo ulazili do sada u raspravi, a to je vlasništvo nad imovinom. Ustav isto propisuje da je vlasnik imovine, odnosno vlasnik stana zaštićen u raspolaganju imovinom. Dakle, to je ustavno pravo svakog čoveka - pravo na imovinu, dakle, ima pravo da raspolaže imovinom i ne možete ga bez odluke suda udaljiti iz njegove imovine.

Ja vam pričam o povredama koje će se vrlo brzo, kada biste ih učinili, sud bi vam vratio nasilnika u roku, najkraćem mogućem bi ga vratio. Sudija mu ne bi odredio pritvor, jer policija ne može da odredi pritvor. Dakle, mi ga udaljimo iz stana, odvedemo ga kod sudije, sudija pogleda činjenično stanje i kaže - pustite ovog čoveka i on se vraća u stan odmah. Odmah se vraća u stan, u roku od sat vremena, dva. Odmah se vraća, besan, ljut i taman lepo spreman da učini neko krivično delo. Ja vam samo kažem da imamo problem kako da to uradimo zakonito.

Policija može, kada bi tako gledali, policija može da upadne gde god imaju sumnju. Ima sumnja da se tu može izvršiti krivično delo, onda upadne unutra, razvali vrata, upadne unutra i kaže – mi smo došli, e, nije se desilo, dobro je, mi smo preventivno delovali. Zamislite takvu državu kada bi policija upadala svakome u stan zato što ima osnovane sumnje da se tu radi o izvršenju krivičnog dela.

Znači, verujte da sam ministar koji bi želeo da policija ima takva ovlašćenja u nasilju u porodici. Jednostavno, moramo to da uradimo na zakoniti način. Ne možemo da suspendujemo Ustav time što mi odlučujemo da li neko ima prava da raspolaže svojom imovinom ili nema, prosto nemamo.

Drugo, izvinjavam se što ću malo prekoračiti vreme, samo jednu rečenicu. Jezički u ovom amandmanu se kaže – policijski službenici ovlašćeni su da izvrše meru privremenog udaljavanja. Meru privremenog udaljavanja ne može da donese policija. Znači, mi smo i danas ovlašćeni da donesemo, da primenimo meru privremenog udaljavanja koju nam da sud. Znači, ovaj amandman bi mogao i da se drugačije tumači. Znači, ovde ne kaže da policija donosi meru, nego smo ovlašćeni da je sprovedemo, a tu meru može da dovede samo sud. Prosto i leksički pravno gledano, ovaj amandman bi mogao da se tumači na način da mi imamo ista ovlašćenja koja imamo i sad.

Ja bih da iskoristim ovu priliku, gospodine Babiću, da od vas, kao šefa poslaničke grupe SNS, zatražim jednu stvar, a to je da kada na dnevnom redu bude prvi put Zakon o krivičnom postupku, naravno u dogovoru sa ministrom Selakovićem i ljudima iz Ministarstva pravde, proširimo ovlašćenja policije u Zakoniku o krivičnom postupku, jer Zakonik u krivičnom postupku daje određena ovlašćenja policiji da bez i tužioca može da u određenim slučajevima da deluje, naravno, u skladu sa zakonom, ne može se nikad delovati protivzakonito.

Molim vas da proširimo korpus tih ovlašćenja, da damo policiji više mogućnosti i u oblasti organizovanog kriminala i nasilja u porodici i da onda imamo policiju od koje ljudi mogu s pravom da traže više, ali da policija ne bude jedan organ koji nema mogućnost da nešto uradi, već stoji sa strane i gleda, jer čeka naredbu, onda naravno ljudi kažu – izvinite, čemu nam vi služite? Nekad se stvarno osećamo tako da ne možemo da postupimo zakonito, jer znamo da će biti oslobođen u roku od sat vremena počinilac, a ovako ćemo imati priliku da damo policiji više, da tražimo više s pravom, da imamo i više odgovornosti, ali i više ovlašćenja u cilju zaštite građana. To može ova Narodna skupština da uradi.

Siguran sam da će se tu uključiti i sve kolege bez obzira na stranačku pripadnost. Čuo sam u ovoj raspravi i shvatio da svi stojimo na istom stanovištu. Meni je teško da to tražim kao ministar unutrašnjih poslova, jer će posle uvek reći da smo pristrasni. Ako to traži Narodna skupština, policija je spremna da to izvrši i policija hoće da radi. Dajte nam ovlašćenja.

Samo komentar. Ja sam to uradio imajući u vidu, vas na primer. Zašto? Na primer, mi smo sad u januaru mesecu, idu parlamentarni izbori, vaša stranka pobedi, vi postanete ministar unutrašnjih poslova i šta se onda dešava? Vi nećete moći da ispunite ovaj rok, jer nećete na početku mandata moći da ga realizujete, i onda ćemo doći u situaciju da vas kao ministra neko kritikuje ovde. Ja želeći da to ovde izbegnemo, sam dao duži rok.

Ja opet zbog vas pre svega i Narodne skupštine. Zašto? Kada bi analogijom, ovo što vi predlažete, došli do toga, ja u stvari, ni bilo koji ministar, više ne bi morao da prisustvujem sednicama. Onda bi tu bilo prisutno ministarstvo i vi bi razgovarali sa ministarstvom, a ministar ne bi morao da bude prisutan i to bi onda bilo loše. Zato, ne želeći da vas dovedem u neprijatnu situaciju, ja nisam prihvatio ovaj amandman i to samo shvatite kao dobru volju.
(Vladimir Pavićević, s mesta: Da li može replika?)

Mislim da ovde razgovaramo o dve različite stvari. U članu 40. se kaže: „Policijski službenik dužan je da čuva podatke do kojih je došao tokom obavljanja policijskih poslova ili povodom obavljanja policijskih poslova, u skladu sa zakonom.“ Dakle, odnosi se na one podatke koji su stepenovani oznakom tajnosti i on te podatke, a da ne prekrši zakon, ne može da iznese. Znači, prosto ne može.
A u ovom delu: „Izuzetno od stava 3. ovog člana, na osnovu odluke suda, u skladu sa propisom kojom se uređuje krivični postupak, policijski službenik može biti ispitan u svojstvu svedoka i bez prethodnog oslobođenja obaveza čuvanja podataka“. Dakle, on ne može dati one podatke na koje je obavezan čuvanjem u odnosu na zakone o dokumentima, o tajnosti podataka, koji se stepenuju različito. Na primer, može da ima pristup podatku koji je državna tajna. On ne može kao svedok da ispriča šta zna o državnoj tajni, dok ne bude oslobođen čuvanja tih podataka. Dakle, samo je u tom smislu.
Razumeo sam šta je vaša ideja, ali samo ovde imamo dva različita termina, dva različita propisa. U svakom slučaju, na osnovu naredbe suda će on biti oslobođen čuvanja tajne ako sud tako naredi i onda nema problema u ovom svedočenju.

Srećom policajci imaju nove cipele stare manje od godinu dana, imaju nove uniforme, nije tako bilo u vreme vaše vlasti, tada vas to nije interesovalo i nažalost tada su policajci išli pocepani, tada su im se na ulici raspadale uniforme. Tada vas to nije interesovalo zato što ste pripadali jednoj vlasti koja o policajcima nije brinula nijedan posto, niti ih je interesovalo šta radi policija ni kako ti ljudi žive ni kakvi su im uslovi rada ni to da su imali toliko oklopnih vozila, da ne daj bože da ih je neko sa Kosova poterao, pitanje je šta bi radili. Da su spavali u bazama koje su bile u tako neljudskim uslovima da je to bilo neverovatno.
Nažalost, tako se brinulo o policiji od 2000. godine i malo je šta urađeno. Da li imamo čarobni štapić da mi uradimo sve što bi trebalo? Zaista nemamo. Voleo bih kada bih mogao da vam kažem da ćemo za mesec, dva ili tri rešiti sve probleme u policiji, ali to je nemoguće, to ne može niko jer to zahteva ogromna finansijska sredstva. To niko ne može, ali možemo da počnemo da poboljšavamo i to radimo. Naravno, da policija mora da deli sudbinu svog naroda, ako je imala vlade koje su zaduživale na takav način, naprosto ako je imala vlade koje su zapošljavale u javnom sektoru toliko da smo došli do 700, 800 hiljada, onda u jednom trenutku to mora da stane ako hoćemo na odgovoran i ozbiljan način da govorimo o ekonomiji ove zemlje.
Što se tiče odredbi o kodeksu policijske etike, veoma mi je važno da policajci ne sarađuju sa kriminalcima, da ne sede sa njima po splavovima sa narko dilerima i da tvrde kako su im to drugovi iz škole. Siguran sam da će to svi čestiti i ozbiljni policajci lako moći da ispune bez obzira na sve ostalo.

U dosadašnjem zakonu bilo je predviđeno da Vlada donosi ove mere i onda bi bilo upitno, naravno, kojom brzinom Vlada može da zaseda, da donese ovakvu meru i da se preduzme realizacija toga.
Ovo su mere koje se preduzimaju samo u nekim izuzetnim situacijama. Radi se o privremenom ograničenju ili zabrani kretanja na određenim objektima, određenim područjima ili na javnim mestima, privremenoj zabrani nastanjivanja na određenom području ili napuštanju određenog područja. Nastanjivanje, ne može se to desiti odlukom direktora policije. Koja je politička odgovornost i koje je ovlašćenje koje direktor policije ima da zabrani nastanjivanje na određenom području? I, drugo i direktor policije nije hiljadu lica, to je isto jedno lice. Onda će on ceo dan sedeti na telefonu i čekati da mu jave za ovu traku.
Dakle, u svakom slučaju nije dobro. Sprovodi privremenu zaštitu građana kroz njihovo napuštanje određenog područja od objekta. Radi se o vanrednim situacijama, vrlo jasno, kada dođe do ugrožavanja života ili zdravlja ljudi i evakuacija ljudi, kao što smo imali u Obrenovcu, kao što smo imali u nekim drugim mestima i radi se baš u izuzetnim situacijama. Tada se procenjuje ne samo delovanje policije, nego, recimo, u ovom trenutku i Sektora za vanredne situacije, angažovanje materijalno-tehničkih sredstava, koje direktor ne može da naredi. On prosto ne može da upotrebi Sektor za vanredne situacije, nije njegova odgovornost.
Ja sam vas razumeo, samo vam kažem – ne može se to uraditi radi zaštite zdravlja na takav način. Mi smatramo da je celishodnije da to bude ministar unutrašnjih poslova nego Vlada u odnosu na sadašnji tekst zakona koji postoji, koji figurira 11 godina. Mislimo da će biti operativnije, a time postoji i veza sa Vladom, jer je ministar član Vlade i obaveštava Vladu o svim tim zadacima i merama koje preduzima. U svakom slučaju, mislimo da je to bolje nego da to bude državni službenik na položaju, bolje da bude neko ko ima i viši nivo odgovornosti.