Pre svega zato što su predstavnici te zdravstvene ustanove već dali svoje mišljenje i nijedan lekar neće priznati da je to uradio mimo zakona ili favorizujući tog zaposlenog ili čineći mu. Niko to neće da prizna. Mi imamo pravo na terensku proveru. Terenska provera se vrši i ne moram da budemo usklađeni sa Zakonom o radu. Na kraju krajeva, ni Zakon o državnim službenicima nije usklađen u svim normama Zakonom o radu. Ovo je leks specijalis. Policijski službenici imaju propise određene koje drugi službenici i državni službenici koji rade za državu ne moraju da ispune. Oni moraju jer je specifičnost njihovog posla takva i zato što se dešavalo i sve proisteklo iz prakse.
Ovo je sve proisteklo iz prakse. Nažalost, pokazalo se da ako nema te terenske provere, službenik tvrdi da je na bolovanju, a ne pronađete ga ni kod kuće, ni u zdravstvenom centru i nema ga čak ni u zemlji, vi onda imate osnovanu sumnju da s tim nešto nije u redu. Onda se obraćate zdravstvenoj ustanovi i kažete – hoćemo da ga uputimo ponovo na kontrolu, nešto se tu dešava. Da nije bilo zloupotrebe niko ovo ne bi potezao. Nažalost, bilo je dosta.

To nije sporno. Neće policijski službenici da utvrđuju zdravstvenu sposobnost. Mi samo utvrđujemo da li je kod kuće. Znate, ako tvrdite da ste na bolovanju, a niste u zdravstvenom centru, niste na drugoj lokaciji koju ste prijavili kao mesto na kome ćete provoditi bolovanje, znači, ne možete se provoditi po šopingu, a da tvrdite da ste na bolovanju da biste primali dobru platu. Onda odu na bolovanju i vrate se za dve-tri godine, a za to vreme primaju punu platu. To je baš super, to je sjajno, ali onda se postavlja pitanje što su onda ovi drugi ljudi koji rade u policiji naivni, ili da ne kažem neku težu reč?
Dakle, mi u ovom trenutku pokušavamo da iskorenimo pitanje. Neće ovde niko proveravati one ljude za koje se zna da su zaista na bolovanju i to niko ne dovodi u pitanje, ali se mora znati dokle je granica. Ne možete izigravati zakon non stop. Zna se, u praksi se dešavalo da su ljudi godinama na lažnim bolovanjima, a za drugo vreme imate dokaz da obavljaju drugu delatnost. Radi kao obezbeđenje na splavovima, a ne može da radi u policiji. Onda pitate zdravstvenu ustanovu, a oni kažu – izvinite, mi ostajemo kod prvobitnih nalazi. I šta da radite? Onda odete na terensku proveru, nađete ga na splavu i onda kažete – izvinite, ovde se nešto čudno dešava. Onda zovete zdravstvenu ustanovu, pa tražite ponovo veštačenje da vam oni daju ponovo da se promeni lekar, da se neko iz zdravstvene ustanove zapita.
Dakle, nije sporno da zdravstvenu nesposobnost određuje samo nadležni zdravstveni organ, ali mi moramo imati mogućnost i da se zapitamo da li je to tako.

Mi kroz terensku kontrolu štitimo na neki način i prava zaposlenog. Jer, kada vi kažete – odmah se obratite zdravstvenoj ustanovi, oni daju poverenje tom rukovodiocu policijskog organa i pozovu tog zaposlenog koji je zaista bolestan i on se izlaže dodatnim lekarskim proverama bez dopunske kontrole koju smo mogli da proverimo. Možda su ljudi otišli kući, našli ga u kući, što i zakon kaže da mora bolovanje da bude na teritoriji prebivališta, odnosno boravišta, izuzetno ako lekar ne odluči da to može biti možda neko banjsko lečilište ili nešto slično, i vi utvrdite da je čovek zaista tamo i da zaista ne napušta kuću. Time se smanjuju sumnje i onda ga ne upućujete na neke nove, tj. ne izlažete ga dodatnom stresu tih dodatnih pregleda.
Na takav način, da kažem, imamo mogućnost da zaštitimo dodatno zaposlene, a i uveravamo se. Znate, možda starešina nema dobru informaciju, možda ima od nekog kolege koji želi da mu napakosti pa kaže da ne obavlja svoj posao. Ali, nažalost, ovo rešenje je napravljeno zbog onih ljudi u MUP-u koji izigravaju, koji imaju običaj da odu na bolovanje i onda se vrate dva dana na posao, pa traže dva dana ili tri za davanje krvi i onda odu na godišnji odmor, sa godišnjeg odmora opet na bolovanje i tako u krug godinama. Oni ljudi koji provode 10, 12, 14, 15 sati rada u MUP-u, oni ispadaju naivni. Onda kažu – izvinite, primamo istu platu, a mi se ubismo radeći. Zaista, pogiboše ljudi radeći. Onda, imate one ljude koji misle da je to samo divan način za, što bi rekli Amerikanci, besplatan ručak. Mi im sada kažemo – nema besplatnog ručka, ako hoćete da radite, radite i za to treba da budu plaćeni. Oni koji neće da rade, onda moraju da dokažu zaista da postoji razlog zašto ne rade, a ne zato da se provode ili bilo šta slično. Niko ovde ne spori da oni ljudi koji su stvarno bolesni neće imati bilo kakvo pravo na lečenje.

Prihvatam amandman.

Mislim da je ovo zaista bila korektna i dobra rasprava, da smo imali prilike da govorimo o svemu onome što ljudi treba da znaju vezano za Zakon o policiji. Samo što mislim da gospodin Pavićević potcenjuje koalicioni kapacitet čitave koalicije, dakle, sigurno mogu da dobace do 12%. Ne znam u ovom trenutku, ali na izborima sve te stranke mogu zajedno da naprave bar 12% na izborima i mislim da je to jedan pristojan rezultat.
Ne mislim da će biti ispod 10%. Ako se taj rezultat popravi, možda vi budete i ministar unutrašnjih poslova, pa imate priliku da vi predložite novi zakon o policiji, a ne samo da popravljamo. Hvala.

Prihvatam ovaj amandman.

Hvala.

Poštovana predsednice Narodne skupštine, poštovani narodni poslanici, na današnjoj sednici se razmatraju tri zakona iz delokruga rada Ministarstva unutrašnjih poslova. To su Zakon o policiji, Zakon o javnom redu i miru i Predlog zakona o javnom okupljanju. Suočeni sa potrebom reformisanja jednog veoma ozbiljnog i složenog sistema koji je prilično razgranat, mi smo se suočili sa potrebom da se kroz ova tri zakona, a naročito kroz Zakon o policiji, donesu takva rešenja koja će omogućiti efikasniji i bolji rad policije.

Što se tiče Ministarstva unutrašnjih poslova, mi smo kroz ovaj predlog zakona, kroz sva tri, ali pre svega kroz Zakon o policiji, imali potrebu da izađemo u susret rešavanju problema na koje su ukazali i sami građani, kao što su porodično nasilje, traganje za nestalim licima, reagovanje u situacijama povećanog rizika, kao i u slučajevima kada takve zahteve predstavljaju procesi pridruživanja EU, to je policijsko-obaveštajni model koji težimo da uspostavimo kako bi policija bila efikasnija, forenzička registracija, razvoj policije u lokalnoj zajednici, razmena podataka u borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala i slično.

Značajan rad je posvećen i stvaranju zakonskog okvira na stvaranju osnova za profesionalizaciju policije, a pre svega putem određivanja pooštrenih uslova za stupanje u radni odnos u Ministarstvu unutrašnjih poslova, ali ne samo stupanje u radni odnos, već vi te uslove morate ispunjavati kao pripadnik profesionalnog sastava policije i tokom obavljanja svoje dužnosti i sve vreme dok traje vaše zaposlenje u Ministarstvu unutrašnjih poslova, odnosno u policiji.

Naravno, na taj način smo predvideli stručnu osposobljenost, osnovna i druga znanja koja se stiču kroz Centar za osnovnu policijsku obuku za policajce koji zasnivaju radni odnos sa srednjom stručnom spremom i, naravno, kroz obuku, odnosno kroz školovanje u Kriminalističkoj policijskog akademiji za oficire policije.

Na taj način biće moguće da samo neko ko ima iskustvo u radu MUP ili sektora bezbednosti postane rukovodilac koji izdaje naloge za postupanje profesionalnim pripadnicima ministarstva. Ovim je promovisana struka sa punim pravom, obzirom da profesionalno obavljanje policijskih zadataka podrazumeva i značajan rizik koji snosi policijski službenici. Za radna mesta na kojima će raditi državni službenici važe drugačija pravila koja su naravno usaglašena sa Zakonom o državnim službenicima i nameštenicima.

Još u toku jula i avgusta prethodne godine u Narodnoj skupštini usvojili smo izmene i dopune Zakona o policiji kojim smo stvorili preduslove za formiranje posebne organizacione jedinice za ljudske resurse. Ta organizaciona jedinica počela je blagovremene pripreme, to je novi Sektor za ljudske resurse, počele su blagovremene pripreme za primenu sistema karijernog razvoja, na osnovu kojeg će biti omogućeno, usvajanjem ovog Zakona o policiji da policijski službenici razvijaju svoja znanja i veštine kroz celokupnu karijeru, ali ne samo da ih razvijaju već će sticanje tih veština i znanja biti preduslov za njihovo napredovanje. Mi promovišemo napredovanje kroz zasluge i kroz sticanje znanja i neće moći da se ostvari napredovanje kroz sam protok vremena provedenog u određenom rangu, statusu ili samom protoku vremena u zaposlenju MUP gde će se ocenjivati i sagledavati šta je pripadnik policije u toku obavljanja svog posla uradio. Na osnovu ocena koje bude dobijao ali i školske spreme koje bude postizao u relevantnim institucijama moći će da napreduje.

Napredovanje bazirano na usavršavanju po tim savremenim programima biće omogućeno naravno i na kriminalističkoj policijskoj akademiji, ali i na drugim univerzitetima koji imaju ovakve programe, pre svega, da kažem koji su vezani za bezbednost i krajnji rezultat će svakako biti gde će najstručniji i nasposobniji ljudi biti na svojim mestima.

Promovisanjem internog konkursa, mislim da postižemo najbolje rezultate da se i unutar MUP najbolji ljudi promovišu i napreduju na određena rukovodeća mesta, a takođe je omogućeno službenicima da imajući u vidu sopstvene afinitete na konkursu ravnopravno bore za poziciju i vrste poslova koje žele da obavljaju.

Ministarstvo unutrašnjih poslova je veliki sistem i tu dolaze do izražaja najrazličitije specijalnosti tako da postoji i veliki opseg poslova koji ljudi mogu da obavljaju. U novoj organizacionoj strukturi ministarstva koja je nastala u sklopu sprovedenih reformi ustavljena je razlika u poslovima koji se obavljaju u ministarstvu u smislu podele na policijske i unutrašnje poslove, ali i kao potreba za brzom realizacijom i sprovođenjem novog Zakona o policiji.

Problemi policijskih službenika i operativnih organizacionih jedinica se potpuno razlikuje od problema u radu sa kojima se suočavaju drugi zaposleni u MUP. U tom smislu nakon intenzivnog socijalnog dijaloga u poslednje dve godine došlo se do zaključka da je neophodno da se u organizacionoj strukturi prepozna posebna organizaciona jedinica koja će biti posebno posvećena i nominalno nadležan za održavanje svakodnevnih kontakata sa pripadnicima policijskih sindikata, jer smo se u izvesnoj meri oslonili i na njihove resurse prilikom traženja najboljih rešenja.

Formira se jedna specijalna jedinica, a to smo imali kroz izmene i dopune zakona i radom na novoj strukturi žandarmerije, jedinice za obezbeđenje određenih ličnosti i objekata i policijske brigade, helikopterske jedinice kao posebnih jedinica policije radimo optimizaciju ovih sastava, poboljšanje njihove efikasnosti, efektivnosti i ekonomičnosti. Ovaj proces je omogućio da značajno unapredimo realizaciju specifičnih zadataka u oblasti delovanja specijalnih, posebnih jedinica policije što će imati poseban odraz i na stanje potpune bezbednosti Republike Srbije, borbe protiv organizovanog kriminala i korupcije, ali i u suprotstavljanju svim novim oblicima ugrožavanja bezbednosti građana i naše zemlje u celini.

U nastojanju da se optimizuje sistem sa svim kapacitetima radili smo na izdvajanju organizacionih celina koje po svojoj prirodi ne spadaju u policijske poslove. Mi smo u ovoj Narodnoj skupštini odlukom Narodne skupštine izdvojili protivgradnu zaštitu kao nešto što ne pripada MUP i to je bio jedan od pravaca, a razmatramo i mogućnost da Sektor za vanredne situacije koji je još uvek u sastavu MUP postane posebna organizaciona jedinica Vlade, što će faktički omogućiti bolju koordinaciju rada i profesionalizaciju od lokalne samouprave do nivoa Republike, upravljačkog kadra koji treba da pokaže određene sposobnosti u menadžmentu lokalnih i nacionalnih vanrednih situacija.

Kadrovski kapaciteti MUP su značajni i pokazalo se da je važeći Zakon o policiji imao određen mehanizme u kojima su rezultati rada mogli biti jedan od merodavnih osnova za napredovanje, ali je nedostatak podzakonskih akata drugih propisa i adekvatne primene proizveo potrebu da se oni ponovo propišu i da ne ostave puno prostora za diskreciju rukovodilaca.

Kroz jačanje Sektora unutrašnje kontrole koja nam je veoma važna stavka i kroz ovaj zakon ali da kažem i kao određena strategija koje se držimo, želimo da pokažemo da borba protiv korupcije, pa i protiv korupcije u policiji jedna od osnovnih pitanja za koje se zalaže i Vlada Republike Srbije i MUP. U sklopu šireg konteksta ovo bi trebalo da dovede do rezultata u otkrivanju krivičnih dela koji su vezani za korupciju unutar MUP i kroz sprovođenje testova integriteta za sve zaposlene, pre svega rukovodioce koji će raditi na mestima koja su visoko rizična za korupciju.

Do sada je Sektor unutrašnje kontrole kontrolisao samo pripadnike Direkcije policije, odnosno policiju, a sada Sektor unutrašnje kontrole kontroliše svakog zaposlenog u MUP i može da sprovodi određene mere i radnje u saradnji sa tužilaštvom, a naravno u skladu sa Zakonom o krivičnom postupku koji će omogućiti da sprovedemo sve mere da korupcija na nivou MUP bude apsolutno minimalna.

Zakon je zasnovan na modernim načelima u skladu sa aktuelnim tendencijama u organizaciji i službi bezbednosti u razvijenim zemljama. Ova načela su naglašena u različitim delovima zakona i vode ka tome da naša policija kao i druge policije zemalja članica EU imaju standarde u postupanju i saradnji sa drugim činiocima iz sistema bezbednosti. Od različitog postupanja policijski službenici u primeni ovlašćenja do postupanja po nalogu nadležnog tužioca ili zahteva za saradnju od strane druge službe bezbednosti. U svakom slučaju radi se o standardima koji su pre svega utemeljeni u zemljama EU, a mi smo se bazirali i kroz naše tvining projekte na model koji primenjuje švedska policija, ali naravno i neke druge države na svetskom i evropskom nivou.

Tokom javne rasprave naročita pažnja je posvećena razgovorima sa misijom OEBS u Beogradu na konačnom definisanju odnosa između Zakona o policiji i novog Zakonika o krivičnom postupku. Takođe, pažljivo su razmatrane sugestije koje je u dva navrata iznela Evropska komisija u svojim neformalnim mišljenjima pošto Zakon o policiji, svaka država ga donosi za sebe, ali naravno postoje smernice koje treba poštovati, naročito u vezi usaglašavanja ovog zakona sa Zakonom o krivičnom postupku.

Ministar odgovara za svoj rad, što znači da odgovara za rad svih delova tog sistema kako sa aspekta trošenja budžetskih sredstava tako i za postupanje. U slučaju kada je ministar odgovoran za rad neophodno je da bude informisan o načinu raspodele sredstava unutar ministarstva kada je reč o radu policijskih službenika. U nekim zemljama u kojima te poslove obavlja više različitih državnih organa možemo govoriti o nekoj vrsti apsolutne samostalnosti, ko nas je to nemoguće zato što bez kontrole trošenja novca ne možete govoriti o jedinstvenom sistemu MUP.

Kroz različite tvining projekte koje ministarstvo sprovodi u saradnji sa inostranim partnerima tražimo optimalna rešenja koja su primenjiva u našem pravnom sistemu sa aspekta održivosti državnog aparata kao celine. Nalazimo način da sve inovacije ugradimo na pravno mogući način i zbog toga smo zahvalni na saradnji, na svoj podršci koju smo dobili i od strane nevladinog sektora i profesionalnih udruženja, Narodne skupštine i svih drugih koji su pomogli da se postignu evropski standardi u izradi ovih zakona. Ka tim standardima naravno težimo i kada su u pitanju vrste ovlašćenja i sredstva prinude, vrsta i kvalitet opreme kojima raspolažu policijski službenici.

Verujem, da ćemo tokom i ove godine pronaći u našim sredstvima, u sopstvenim sredstvima MUP dovoljno novca da poboljšamo nivo opreme i obuke za sve policijske službenike kao i osavremenjavanje njihovih potreba pre svega u zaštiti policijskih službenika na izvršavanju najsloženijih zadataka.

Takođe, hoću da kažem, da se zahvalim poslanicima što se tiče Zakona o policiji, mi smo o ovom zakonu raspravljali gotovo čitave 2015. godine, imali seriju javnih rasprava i zakona gotovo godinu dana u javnim raspravama i dosta stvari o kojima smo govorili, dosta primedbi koje su iznete, su ugrađene u ovaj predlog koji se danas nalazi pred vama i, zbog toga, mislim da se radi o kvalitetnom Predlogu zakona koji će unaprediti rad policije u godinama, koje su pred nama.

Što se tiče Predloga zakona o javnom okupljanju, taj zakon je, moram reći malo kasni, jer je odlukom Ustavnog suda proglašen neustavnim, s obzirom na član zakona koji definiše okupljanje, prijavljivanje okupljanja u zatvorenom prostoru što nije ustavno.

Mi smo okončali radne izrade i nacrta Zakona o javnom okupljanju, sproveli obimnu raspravu, na kojoj su učestvovali od predstavnika nevladinog sektora nezavisnih regulatornih tela međunarodnih organizacija drugih državnih organa, predstavnici lokalne samouprave, Venecijanska komisija i nakon svih primedbi koje su pristigle detaljno smo razmotrili ovaj konačni tekst, uobličili ga i prosledili i mislim da je ovim zakonom veoma dobro, detaljno i na moderan način definisano javno okupljanje.

Definisano je okupljanje, mesta okupljanja, organizator okupljanja a propisano su i obaveza prijavljivanja okupljanja na otvorenom prostoru u skladu sa Ustavom, sadržaj prijave okupljanja, dužnosti organizatora, vođe okupljanja, angažovanje redara i učesnika na okupljanju, mere obezbeđenja, sprečavanje ili prekid okupljanja mere u slučaju prekida okupljanja kao i kaznene odredbe.

Imamo prvi put definisano spontano okupljanje građana pošto je jedan veliki broj građana sugerisao da se događaju sportske manifestacije ili manifestacije takve prirode da građani izražavaju određene namere za okupljanje, nakon, odnosno kada se okupljaju kao posledice događaja koje su se neposredno dogodile čak i u neko vreme, da kažem u toku noći, mi smo omogućili da se građani spontano okupe bez ikakve prijave skupa i da naravno jedini uslov za to da nema organizatora okupljanja.

Jer, ako imate organizatora okupljanja imate i organizaciju i onda to nije spontani skup, već je to skup na koji se odnose druge odredbe ovog zakona. Kada postoji spontanost, kada postoji reakcija na primer na sportsku pobedu našeg tima neka je to u tri sata noću, građani imaju pravo da se spontano okupe, da izraze svoje stavove povodom tog događaja, ne mora biti samo sportski događaj naravno, ali smo ušli u, da kažem u materiju na takav način da smo omogućili da je to sada potpuno zakonito.

Takođe 0.6 do 23.00 sata moguće je održati javno okupljanje, u smislu prijave i to je za sada najliberalniji, vremenska satnica koja je postojala u svim zakonima o javnom okupljanju.

Jedino ograničenje se odnosi na okupljanje ispred objekata koji su važni za nacionalnu bezbednost, odnosno za potrebe strateške države u smislu odbrane, a odnosi se na škole, vrtiće, bolnice, mesta za proizvodnju struje, vode, vojne i policijske objekte.

Ispred svih drugih objekata je moguće okupljanje. Možete se okupiti ispred Vlade, Skupštine, lokalnih samouprava, ispred svakog drugog objekta u kojoj se vrši državna vlast, osim, a ja i ne znam zašto bi se neko okupljao i zašto bi neko imao potrebu da se okuplja ispred škole, vrtića, ispred mesta gde se proizvodi voda ili struja ili npr. ulaza u vojnu kasarnu, jer mislim da je to nemoguće u bilo kojoj drugoj zemlji i utiče na borbenu gotovost zemlje, na sposobnost zemlje da se brani.

Veoma je liberalno, uz minimalna ograničenja, imajući u vidu i Ustav i da je ovo propis, koji ne samo da garantuje slobodu okupljanja, već i organizaciju javnih skupova, komercijalnog tipa, mislim da smo napravili dobar posao i da građani mogu da budu zadovoljni.

Mi ćemo danas kroz raspravu razgovarati o svim članovima ovog zakona i šta smo želeli da postignemo, ali videćete da su javni skupovi i u pokretu mogući, sa zadržavanjem na svakoj tački, koju građani izaberu u toku tog skupa, jedino što kao i uvek, pošto se i ovde radi o stvari koja je stvar balansa i koja je stvar razumevanja, ugrožavanja prava jednih pravima drugih, gde građani koji se okupljaju, moraju imati u vidu da jedno pravo ne može biti večito jače od prava nekog drugog i vi ne možete blokirati ulicu 20 dana, ako neki ljudi žive u toj ulici i žele da se kreću tom ulicom.

Ne možete svojim pravom ograničiti pravo drugih, a sa druge strane, oni ljudi koji se okupljaju, moraju isto imaju razumevanja onih ljudi koji žive u tim ulicama, da na nekoliko sati imaju pravo da se okupe i da izraze svoju volju i to je uvek stvar razumevanja, stvar da ljudi moraju da razumeju da su potrebe i prava jednih i drugih, takve da moraju da budu tolerantni.

Naravno, u tom smislu smo propisali i ozbiljnije obaveze za sve one koji organizuju skupove, zato što je do sada taj teret obično padao, čak i kada nije bilo zakonskog osnova MUP i više se ticalo rešavanja bilo kakvog problema, vezanog za javni red i mir, nego za obaveze organizatora.

Ako postoji redarska služba, ona mora da postoji i mora da vrši svoj zakonom propisan posao, a što se tiče svih ostalih kaznenih odredbi, izvršili smo samo usaglašavanje sa zakonom o prekršajima i krivičnim zakonom i te mere predvideli u ovom zakonu. Najveći deo mera se i dalje nalazi u tim osnovnim zakonima.

Što se tiče Predloga zakona o javnom redu i miru, ovaj zakon je poslednji put donet u julu 1992. godine. Od tada nisu menjane odredbe, možda je brisana samo jedna odredba, uglavnom su ostale odredbe iz tog perioda, a od stupanja na snagu do danas, obrazovana je komunalna policija koja ima određene nadležnosti u obavljanju poslova iz oblasti javnog reda i mira, donet je novi zakon o privatnom obezbeđenju, kroz koji je uređena oblast pružanja usluga fizičko-tehničkog obezbeđenja, a kroz novi Zakon o prekršajima, uvedeni su novi instituti u oblasti prekršajnog postupka.

Sledstveno ovim promenama, Ministarstvo je pripremilo tekst zakona koji je pred vama, a koji bi faktički adekvatno pratio zahteve, vreme i potrebe prakse, nastale u nekim odnosima i u normativnom uređenju ove oblasti.

Prekršaj javnog reda i mira, značajni su pokazatelji stanja bezbednosti u jednoj državi i direktno utiču na osećanja lične bezbednosti građana i posle krivičnih dela, zauzimaju značajna mesta u oblasti bezbednosti.

Policija preduzima određene mere i radnje radi očuvanja stabilnosti javnog reda i mira, postupajući upravo po ovom zakonu. Uz sprovođenje ovih mera i radnji, policija najčešće sarađuje sa nadležnim inspekcijskim službama u delu obezbeđenja dokaza radi uspešnog dokazivanja i vođenja prekršajnog postupka.

Novim zakonom se propisuju obeležja prekršaja, odnosno sankcionišu radnje, čijim se vršenjem ugrožava ili narušava javni red i mir, kao što je ugrožavanje sigurnosti korišćenja uređaja na daljinu, što su novine u odnosu na neke prethodne godine, u odnosu na radnju ili posledicu, sistematizuju se postojeći prekršaji, ali se neki prekršaji brišu iz važećeg zakona u skladu sa normativima koji već postoje.

Radi zaštite javnog reda i mira dece i maloletnika posebna pažnja je posvećena prekršajima javnog reda i mira koji se javljaju u radu ugostiteljskih objekata, kao i prekršajima čijim se vršenjima mogu iskorišćavati deca i maloletnici, propisivanjem za ove prekršaje strožijih sankcija.

Očekujemo da kroz dobru raspravu danas i kroz veliki broj amandmana koji je podnela Narodna skupština, mi ćemo razmotriti sve amandmane, da dođemo do teksta tri zakona koji će, kada ih Narodna skupština usvoji, značajno poboljšati i bezbednost Republike Srbije, ali i učiniti da naš sistem bezbednosti bude efikasniji nego što je bio do sada.

Hvala vam.

Hvala.
Pokušaću samo u par rečenica da odgovorim na neke od ovih stvari koje ste vi izneli.
Naime, kada govorimo o nasilju u porodici, to jeste stvar koja treba sve da vas brine. Mi smo imali dosta predloga sa različitih strana kako u suštini zaštititi pre svega žene, jer su one najčešće žrtve nasilja u porodici i kako izbeći da ih neko ko je vlasnik stambene jedinice ne izbaci iz tog stana i da tako faktički vrši ekonomsko nasilje dalje nad njima, a da budemo u skladu sa Ustavom, jer Ustav garantuje nepovredivost stana i policija ne može bez sudskog naloga nekome da uđe u stan, što bi, da kažemo, otvorilo mogućnosti za različitu vrstu zloupotreba i onda bi to tek možda otvorilo Pandorinu kutiju.
Ono što smo razgovarali sa Ministarstvom pravde, mislim da Ministarstvo pravde radi na izradi novog zakona, jeste mogućnost da se u kratkom postupku, u skraćenom postupku, sudija opredeljuje tj. ima mogućnost da nasilnika udalji iz stana do okončanja postupka ili do neke druge mere koju sud propiše, a da žena ostaje u tom stanu i da na takav način bude fizički zaštićena od nasilnika, ali da ne bude izložena ekonomskoj torturi, u tom smislu. Naravno, da se propiše detaljnije kako nasilnik, potencijalni nasilnik, pošto u tom trenutku nije osuđen, može doći do svojih stvari, kako može da ima uz policijski nadzor ulazak u stan, uzimanje ličnih stvari, znači da ni to drugo lice ne bude oštećeno, ali da ne može da ženu izbaci na ulicu i da kaže da je to, faktički, neka vrsta odmazde zbog prijavljivanja itd. To je jedini zakonit način, jer bez odluke sudije ulazimo u jedan neustavan postupak.
Sud mora doneti odluku, a mi možemo da se potrudimo svi zajedno da, kada Ministarstvo pravde bude predložilo takav zakon, usvojimo zakon kojim bi se sud na neki način obavezao da u kraćem roku, recimo 24 sata, donese takvu odluku, kako bi i žrtva bila zaštićena.
Što se tiče vašeg amandmana, mi smo i propisali u članu 137. stav 3. Zakona, što se tiče primanja u radni u odnos u MUP, da je moguće zapošljavanje, osim za ona radna mesta na kojima je propisano isključivo državljanstvo Republike Srbije. Šta je bio problem? Problem je u suštini bio podzakonski akt, kojim mi do sada nikada, u poslednjih iks godina, nismo definisali koja su to radna mesta na kojima je potrebno isključivo državljanstvo Republike Srbije, jer se radi o radnim mestima gde je bezbednost Republike Srbije, da kažem, najviše ugrožena, odnosno gde zaposleni na tim radnim mestima ne treba da imaju dilemu da li će štititi interes jedne ili druge države, čiji su državljani.
Potrudićemo se da to bude apsolutno moguće za sva ona administrativna mesta, gde ne postoji bilo kakav bezbednosni element i istovremeno, naravno, propisivanje bezbednosnih provera, kao uslov za zapošljavanje. Sva lica koja prođu taj sistem, verovatno će državni organi predvideti da ne predstavlja bilo kakvu bezbednosnu pretnju Republici Srbiji, ali se u načelu slažem sa vama i mislim da možemo da razmotrimo. Videćemo kako je tačno formulisan vaš amandman, pa ćemo da vidimo šta možemo u tom smislu.
Takođe, trudimo se da promovišemo multietničku policiju u Republici Srbiji. To radimo u svim mešovitim zajednicama. Naravno, to zavisi i od kandidata koji nam se javljaju na konkurs. To nije samo dobra volja, iako mi sprovodimo nekad i pozitivnu diskriminaciju i trudimo se da motivišemo te kandidate da se više prijavljuju i da oni budu značajnije zastupljeni, ali nekada, prosto, ne ispunjavaju ni minimum kriterijuma koji su potrebni za zasnivanje radnih odnosa. To se dešava u svim sredinama, ali je to proces koji je meni logičan, a iz razloga što do sada ljudi nisu imali toliko poverenja u sve to i nije se puno ni dobrih studenata, ni dobrih đaka prijavljivalo za rad u policiji. Sada se to menja i mislim da ćemo moći da računamo na sve bolje kandidate za različita mesta u policiji i samim tim da postižemo i bolji kvalitet. Šta da vam kažem kada je na Policijskoj kriminalističkoj akademiji, u poslednjoj godini, broj bodova prvorangiranog, u odnosu na prethodne godine, porastao skoro za 10 bodova. Znači, mi imamo sve bolje kandidate koji žele da stupe u radni odnos u MUP-u i na takav način promovisanjem svih tih vrednosti utičemo i na sve ostale da se prijavljuju za rad u policiji.
Što se tiče petardi, potpuno se slažem, iako smo ove godine imali bolji skor nego prethodnih, ali to svakako ostaje problem. Naravno, pored svih apela, potrebno je pooštriti i zakone. Doduše, mi smo kroz Zakon o eksplozivnim materijama definisali malo više vezano za baš petarde, pirotehniku i sve ostalo što nanosi povrede građanima, a ovde smo se bazirali samo, faktički, na onog ko upotrebom ovih materija izazove povredu Zakona o javnom redu i miru. Zbog toga manji broj odredbi ovo dotiče, ali se pridružujem apelu, i to stalno radim, da se ljudi uzdrže od upotrebe pirotehnike, osim onih koji imaju komercijalno pravo i u skladu sa zakonom da rade. Hvala vam.

Ja se nadam da nikakve vojvođanske policije nikada neće biti dok postoji Republika Srbija biće srpske policije i srpska policija će biti u Vojvodini i u centralnoj Srbiji i u Beogradu i u svakoj opštini u Srbiji biće srpska policija, jedna policija ove zemlje.
Što se tiče policije na teritoriji AP Vojvodine ona je raspoređena u sedam policijskih uprava koje vode računa bezbednosti na teritoriji svih policijskih uprava. Mislim da su neke od stvari koje predlažete loše zato što čitava suština ovog zakona je koncept karijernog napredovanja. Nema karijernog napredovanja ako političko telo predlaže nekog načelniku uprave, onda više nema karijere, onda je to političko postavljenje, tog trenutka nema ni konkursa, nema ničega. Ministar prihvata predlog AP Vojvodine o kandidatu, ko god da je čini. Znači, tu se sistem karijernog napredovanja potpuno prekida.
Čitav sistem ovog zakona i smisao ovog što donosimo da više nema tog. Dakle, vi karijerom napredujete i ne možete izabrati nekoga ko vam je simpatičan kao mladi poručnik da ga stavimo da vodi neku upravu, to je više nemoguće. On to mora da zasluži radom, zalaganjem, školom i protokom vremena. Nemoguće je, dakle, apsolutno je nemoguće. Naravno čemu onda načelo jednog starešinstva i upravljanje Direkcijom policije od strane direktora policije kad on suštinski onda gubi poluge nad tim delom sistema, i tu je suština karijernog napredovanja pada u vodu. Pada načelo jednog starešinstva koje je za policiju veoma važno. Direkcija policije je osnovana da bi upravljala policijom i u tom je suština direktora policije. Direktor policije upravlja policijom.
Zakon daje dovoljno mogućnosti da se kroz različita tela organizuje struktura u ministarstvu, odnosno Direkciji policije na način kako to najbolje odgovara postizanju cilja bezbednosti za sve građane i tu je stvar koju policija može da organizuje kako god želi. Ali, je taj predlog koji ste izneli loš za policiju, loš za bezbednost građana. Odgovara možda nekim određenim političkim aspektima ili ciljevima, ali to više nikada ne sme biti stvar policije. To može da se bori kroz različita tela koja su tela nadzora Saveta za bezbednost i sve ono što postoji. Na kraju krajeva, kao ministar unutrašnjih poslova išao sam više puta, u poslednjih godinu i po dana pred poslanike vojvođanske Skupštine, poslanike Odbora za bezbednost i polagao izveštaj o stanju bezbednosti na delu teritorije Republike Srbije, govorio o tome. Sa mnom su išli najviši predstavnici MUP-a.
Dakle, ne bežimo od toga da pokažemo i odgovornost, da pokažemo i ono što građani i poslanici od nas traže, ali sistem policije mora biti jedinstven za celu teritoriju Republike Srbije i to mora biti karijerni sistem.

Na početku bih voleo da kažem nekoliko rečenica, samo ako mi dozvolite oko neformalnog razgovora koji sam vodio sa narodnim poslanicima, vezano za Zakon o policiji, a i druge zakone.
Mi jesmo probili vreme, ali zato što je bio u prvom terminu neočekivano veliki broj narodnih poslanika iz vladajućih stranaka i to je praksa koju smo imali i ranije, da razgovaramo na takav način, da ne bi bilo bilo kakvih sporova, jer to su dobrovoljni sastanci, koji imaju za cilj obaveštavanje narodnih poslanika o suštini zakona i normalno koje smo doneli, i negde 45 ili 46 narodnih poslanika koji su bili prisutni, u sali, mi smo morali iz sale br. 2 da pređemo u Malu salu Narodne Skupštine, zato što prosto ti ljudi nisu mogli da sednu, jer nema dovoljno mesta tamo.
Tada smo prešli tamo i jesmo za oko pola sata probili termin, ali zaista se pojavio za mene neuobičajeno veliki broj narodnih poslanika koji su postavili dosta pitanja vezano za to. Dva ili tri narodna poslanika, opozicije su ušla tokom te sednice i oni su kasnije došli u vreme koje smo dogovorili u Malu salu,a mi nismo još uvek tada stigli, i to je tačno i meni je žao zbog toga, jer stvarno nije bila namera da ih na bilo koji način, ne ispoštujem, jednostavno, nismo uspeli da stignemo u to vreme. Došli smo sa pola sata zakašnjenja i to je bio narodni poslanik Milan Petrić, on je bio u sali br. 2 i sa njim smo obavili razgovor, vezan za zakone koji su njega interesovali, i pitanja, i zaista, nije bilo bilo kakve loše namere, prosto veliki broj narodnih poslanika, i vreme se odužilo.
Znate da u Narodnoj skupštini nije nikada moguće planirati vremenske obaveze i to je ta stvar.
Što se tiče zakona, dakle, pre svega, što se tiče policije u zajednici, mi smo predvideli kroz član 223. Zakona o policiji, koji kaže – Skupština i izvršni organi pokrajinske autonomije ili jedinice lokalne samouprave, uključujući i gradnje opštine, razmatraju izveštaj o stanju bezbednosti na svom području, zauzimaju stavove o prioritetima za bezbednost ljudi i imovine i podnose predloge rukovodiocu nadležne organizacione jedinice i ministarstvu.
Radi postupanja u smislu Skupštine, odnosno izvršni organ pokrajinske autonomije ili jedinice lokalne samouprave, uključujući i gradske opštine, mogu osnivati savetodavno telo. Dakle, u tom smislu policija na lokalu podnosi izveštaje lokalnim samoupravama. Ne može upravljati naravno, jer bi tako moglo da dođe do različitih zloupotreba, npr. kod sumnjivih građevinskih dozvola ili još sumnjivijih građevinskih dozvola na „pašnjacima“, koje biste onda mogli kroz lokalnu samoupravu da zloupotrebljavate. Dakle, policiji je veoma važno da ostane profesionalna u tom smislu i ona odgovara po liniji hijerarhijskog komandovanja koje je predvideo Zakon o policiji.
Što se tiče Kriminalističko policijske akademije, član 257. veoma jasno kaže da ljudi koji su završili studije u roku na visokoškolskoj ustanovi, obrazovanoj za ostvarivanje studijskih programa za potrebe policijskog obrazovanja, čije su studije finansirane iz budžeta Republike Srbije i koji su imali zaključene ugovore sa ministarstvom za svaku školsku godinu, prilikom sprovođenja konkursa imaju prednost ukoliko ispunjavaju opšte i posebne uslove za zasnivanje radnog odnosa u ministarstvu.
Dakle, ljudi koji završe KPA apsolutno imaju vrednost za zapošljavanje u MUP. Naravno, ostavili smo prostor da se za stručnjake različitih profila, ako se radi o forenzici, mikrobiologiji ili bilo čemu što je potrebno MUP, ostaje prostor za zapošljavanje sa drugih fakulteta, a inače jedan najveći broj rukovodilaca, gledao sam baš statističku tabelu za rukovodioce u MUP, pored KPA apsolutno dominira Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, što se tiče ljudi koji su, da kažem, policijski rukovodioci najvišeg i srednjeg nivoa.
Dakle, pre svega su to ljudi koji danas obavljaju najviše policijske poslove, pravni fakultet, KPA i nešto mali broj ljudi sa svih ostalih fakulteta. Tako da, priča da su to sada redovi policije, rukovodioci su onakvi i ovakvi, uzmite pogledajte šta su završili ti ljudi, videćete da su upravo ovi fakulteti o kojima govorim.
Što se tiče savetnika, ja sam razgovarao sa velikim brojem ljudi, pre svega su zakon radili ljudi iz sekretarijata MUP, koji imaju, rekao bih, i najviše iskustva u tome. Razgovarao sam sa većim brojem ljudi iz zemlje i inostranstva. Jedan od mojih savetnika je i general Živković, bivši komandant kopnene vojske, koji je radio na racionalizaciji i sprovođenju reformi u oblasti bezbednosti, ali i drugi ljudi iz zemlje i iz inostranstva, ljudi iz OEBS, ljudi iz Evropske komisije, na kraju krajeva svi oni su stranci i oni su imali dosta uloge u donošenju određenih zakonskih propisa, ali ključnu ulogu su imali ljudi iz našeg ministarstva, koji su na kraju ocenili da li je nešto svrsishodno, da li je primenljivo i da li možemo da te stvari uradimo na najbolji način i u najvećem interesu građana Srbije.
Što se tiče zašto ministar ima mogućnost da da saglasnost na upotrebu specijalnih, odnosno posebnih jedinica? Radi se o finansijsko aspektu koji se često zaboravlja. Ja znam da ljudi nekada ne razmišljaju o tome, da ljudi razmišljaju o nekom bezbednosnom aspektu, ali znate, svaka upotreba Žandarmerije košta. I vi sada ako imate nekontrolisanu upotrebu posebnih jedinica, da ministar čak nije ni obavešten o tome, odnosno da ne daje saglasnost, možemo da dođemo da u jednom trenutku više nemamo novca za osnovne odbrambene mogućnosti zemlje i posle će to biti odgovornost ministra, posle će svi reći – izvinite, što niste planirali, to je bilo vaše. Zato ministar daje saglasnost. Niti upravlja, niti komanduje, niti daje nalog kako se to radi, samo daje saglasnost, a verujte da je to inače stvar automatizma. Ministar ne daje suštinski neke smernice za rad tih organa, već samo kaže – da, upotrebite ako imate saznanja, jer će doći do ugrožavanja npr. javnog reda i mira u većem obimu, upotrebite jedinice Žandarmerije. To košta, jedan pripadnik Žandarmerije, njegovo dnevno angažovanje, putni troškovi, dnevnice, angažovanje tih ljudi ima određenu cenu.
Što se tiče javnih skupova, do sada ne znam da je bilo organizovano u zemlji u poslednjih nekoliko godina ni jedan skup koji je trajao više dana, a da je ometao saobraćaj.
Što se tiče toga, taj deo nikada ne možete definisati precizno zakonom zato što vi možete zakonom sve da definišete do jedne mere, ali vi građanima koji kažu – evo, ja hoću a se okupim, nas 50 hoćemo sada da stojimo u centru grada i da zaustavimo saobraćaj i da tako možemo da izdržimo deset dana; vi kažete – mi imamo pravo, to želimo; vi time ugrožavate prava drugih ljudi. S tim ljudima mora da se razgovara i sa tim ljudima mora da im se objasni da oni ne mogu svojim okupljanjem na nekom mestu da ugroze to da drugi ljudi prolaze, da prolaze pored kola hitnih službi, da prolazi saobraćaj, da idu ljudi, da hodaju normalno, da se kreću, da ispunjavanju sve ono na šta imaju pravo u životu.
Dakle, jedno pravo ne može biti snažnije od drugog prava, ali je to tolerancija za ispunjavanje jednog prava, mora da postoji kod drugih građana. Možda se nekome ne sviđa što se ispod njegovog prozora koji je u blizini neke državne institucije stalno okupljaju neki ljudi i protestvuju, pohvaljuju, kritikuju, možda mu se to ne sviđa ali mora da trpi jer živi u takvom stanu koji se nalazi tu.
Ni oni to ne mogu da rade 24 sata jer i taj čovek ima pravo i da spava i njegova porodica ima pravo da se kreće i to je prosto taj balans koji pokušavamo da uspostavimo.
Ja sam siguran da nakon sledećih izbora da će se građani opredeliti za prošlost, da će se građani opredeliti za ove stranke koje se sada udružuju, možda se ipak opredele i za budućnost, za ovu politiku, i predstavnika Aleksandra Vučića, SNS. U svakom slučaju, mi, vlast sa 6% nećemo da držimo, fotelja nam nije preča, mi ćemo da radimo, a građani neka odluče koga žele i kako žele da Srbija ide napred. Hvala.

Hvala.
Moram samo da obavestim narodne poslanike i javnost da ovaj zakon nismo čekali. Nije bilo potrebe nešto sačekati. Mi smo na ovom zakonu radili, konsultovali se i u velikoj meri mišljenja Evropske komisije se odložilo da se ovaj zakon u prethodnoj godini nađe pred narodnim poslanicima i da o tome razgovaramo i ranije.
Što se mene tiče, mi smo prošlog proleća imali raspravu sa narodnim poslanicima o tekstu zakona. Mi smo bili spremni u junu, ali znate, ako hoćete da idete putem evropskih integracija, onda neka pravila važe i u tom trenutku morate da igrate po tim pravilima, ako hoćete da budete deo nekog većeg tima.
Što se tiče politizacije policije, ništa manje tačno nisam mogao da čujem o tekstu ovoga zakona, pošto, dok su neki drugi bili na vlasti, donet je zakon i nikad se nije menjao do ovog trenutku po kome ministar i dan danas unutrašnjih poslova vodi pretkrivični postupak. Ministar unutrašnjih poslova vodi pretkrivični postupak. Gde ćete veće politizacije policije, ne tužilaštvo. Ministar danas može da povede pretkrivični postupak po aktuelnom Zakonu o policiji. Nijednu rečenicu o tome nismo čuli, dok su neki drugi bili na vlasti. Ni jednu rečenicu, pa da kažu – ljudi ovo nije dobro,nije dobro da ministar vodi pretkrivični postupak, to treba da radi tužilaštvo, ili sudovi pre toga. Ne, tada je to bilo odlično, pošto su se tada vodile neke druge istrage, pa je bilo dobro da se to tako radi.
Mi to sad pravo i ministru i svakom narednom ministru ukidamo, pa imamo, pa imamo mogućnost da ministar po aktuelnom zakonu, koji isto tako nikada nije smetao, ima mogućnost vanrednog unapređenja koliko mu padne napamet. Ministar može da vanredno unapredi svakog pripadnika policije u svakom trenutku, bez ikakvog kriterijuma. Gde je tu karijerno napredovanje? O čemu se tu radi ljudi? Sada to menjamo, ministgar više, ne ministar nego niko više nema mogućnosti vanrednog napredovanja u policiji. To se ukida u policiji.
To se ukida u potpunosti jer gde je suština karijerno napredovanja ako neko preskoči to što je bilo potrebno za taj sledeći rang i neko ga samo izvuče iz šešira? To je nemoguće.
Sijaset drugih stvari. Ministar, ne da smo ovim zakonom smanjili ovlašćenja ministra nego je to zaista drastično. Šta je smetalo? U članu 14. kaže se da ministar poštujući operativnu nezavisnost policije, pogotovo imajući u vidu istrage koje se vode po Zakoniku o krivičnom postupku, može da zatraži posebne izveštaje. Naravno da može. Zamislite da razgovaramo o stanju bezbednosti saobraćaja i da ja ne mogu da zatražim od policije kakvo je stanje saobraćaja na putevima u ovom trenutku, nego da čekam da mi tužilac ili sudija kažu – možete da zatražite stanje u izveštaju od policije. Naravno da mogu da zatražim izveštaj od policije. Odgovaram za rad ministarstva. Ja odgovaram pred vama, vi ste me izabrali, građani su glasali za nas, za neke više, za neke manje, ali su građani dali poverenje Narodnoj skupštini koja je izabrala nas.
Takođe, finansijski aspekt i rad ministarstva. Ljudi to stalno zaboravljaju. Od toga živimo. Ne može se razbacivati novac kako kome padne napamet. Za to je odgovoran ministar unutrašnjih poslova u MUP-u, a drugi ministri u svojim ministarstvima. Mora da se zna da li će upotreba određenih jedinica, način upotrebe iziskivati dodatne troškove, da bi se to planiralo i budžetom. Ako imate vanrednu situaciju, što je u MUP-u specifično ili specifičnije od drugih ministarstava, potrebno je sagledavati koliko će to novca građane Srbije koštati za tu specifičnu aktivnost. Tu je zakon vrlo jasan.
U članu 14. kaže da je pored prava i dužnosti kojima se uređuje rad državne uprave, ministar u skladu sa odredbama ovog zakona može da zahteva poseban izveštaj u vezi sa radom policije i drugih organizacionih jedinica ministarstva uz poštovanje operativne samostalnosti u obavljanju poslova policije naročito kada se preduzimaju mere i radnje u skladu sa Zakonikom o krivičnom postupku.
Dakle, vrlo je jasno, nikakve politizacije, ali reda, odgovornosti i kontrole ima. Dok je država organizovana na takav način da ministarstvom rukovodi ministar, on mora da ima informacije o radu svog ministarstva. Ako nije potreban državi ministar, država može da ukine ministre unutrašnjih poslova. Direkcija policije može da bude i bilo je takvih sistema gde je Direkcija policije posebna organizaciona jedinica Vlade koja je pod Vladom i Vlada upravlja njom. Ali i tada oni nekome polažu račun, nekome ko je izabran i tada ne može da bude policajac sam i da radi šta mu padne napamet, sam sebi donosi propise o finansijskim sledovanjima, sam sebi piše naloge, sam troši novac za vozila, gorivo itd. Ima neko ko to u državi mora da predvidi, pošto je to deo budžeta Republike Srbije. To pravo je nešto što je odgovornost i obaveza.
Ovaj zakon dramatično je smanjio ovlašćenja ministra i nadležnosti ministra i stavio dramatično veće nadležnosti direktoru policije. Direktor policije radi apsolutno sve i kaže – Direkcija policije kojom rukovodi direktor policije, apsolutno rukovodi direktor policije, izrađuje stratešku procenu o javnoj bezbednosti, donosi strateške planove policije, učestvuje u izradi kadrovskog plana i programa stručnih obuka u usavršavanju i saradnji sa organizacionim jedinicama nadležnim za upravljanje ljudskim resursima, usklađuje i usmerava rad policijske uprave i organizacionih jedinica u sedištu, vrši kontrolnu i instruktivnu delatnost rada policijske uprave i organizacione jedinice u sedištu, neposredno učestvuje u obavljanju određenih složenijih poslova iz delokruga policijskih uprava, obezbeđuje sprovođenje međunarodnih ugovora, obavlja poslove međunarodne operativne saradnje, stvara potrebne uslove za održavanje i podizanje osposobljenosti i spremnosti policije za delovanje u stanju povećanog rizika u vanrednim situacijama itd, radi na rešavanju statusnih pitanja građana u izdavanju javnih isprava iz svog delokruga, u policijskim poslovima doprinosi bezbedonosno-policijskoj i nastavno-naučnoj aktivnosti.
Nema šta ne radi. Apsolutno svu ulogu u policiji ima direktor policije i to je vrlo jasno u ovom zakonu.
Što se tiče dela vezanog za vređanje, do sada je vređanje bilo krivično delo. Moram da obavestim da je godišnje bilo između 6.000 i 7.000 postupaka koji su se vodili po ovome i moglo je da se ode u zatvor, ali da li će se otići u zatvor i sada i juče i za sto godina odlučivaće sud, ne policija. Ko ide u zatvor, a ko ne ide u zatvor odlučuje sud. Do sada je to bila krivica, krivično delo. Sada je to prekršaj. Mi time smanjujemo nivo odgovornosti za takvu vrstu prekršaja. Više ne gonimo nikoga krivično za to.
Isto je tako mogao da bude osuđen i da plati kaznu i da ide u zatvor, samo što je tada to bilo krivično delo. Danas predviđamo da to bude prekršaj.
Što se tiče rada svake organizacione jedinice i inspekcijskih službi, pa i Komunalne policije, za to treba da odgovaraju oni rukovodioci koji se time bave. Komunalna policija sa policijom nema nikakve veze. Komunalna policija se obrazuje u jedinicama lokalne samouprave i ima određenih dodirnih delova rada sa policijom u smislu određene kontrolne funkcije, u smislu javnog reda i mira, ali policija sa rukovođenje Komunalnom policijom nema nikakve veze i ne možemo da odgovaramo za ono šta neko radi.
Za svakog ko prekrši zakon postoje sankcije, postoji sud i to je potpuno normalno i primereno. Nažalost, ne postoji odeljenje za vidovnjačke istrage, ali ima Odeljenje za istragu korupcije, ima posebna služba za borbu protiv organizovanog kriminala. To mi je važno da znate. Ministarstvo unutrašnjih poslova će na tome posebno insistirati.
Žao mi je što se jedno ime vrlo retko pominje u ovoj Narodnoj skupštini, a to je ime Milana Panića. Podsetiću vas, Milan Panić je novinar koji je ubijen 2001. godine. Milan Panić je ubijen 2001. godine, novinar iz Jagodine i znate li šta je najveća sramota – da do 2012. godine niko nije tražio listing telefona tog čoveka u trenutku kada je ubijen.
Tolika je zainteresovanost bila tih režima da utvrde ko je ubica Milana Pantića, da ni osnovne istražne radnje nisu sproveli. E, to je sramota koja je obeležila sve od njegovog ubistva 2001. do 2012. godine, i to i jeste sramota. Kada ti ljudi pričaju o pravima novinara i kada se oni zabrinu za novinare, ja iskreno sumnjam u njihovu dobronamernost i iskreno sumnjam da to rade iz bilo kojih, osim iz političkih razloga. Da su bili iskreni, tražili bi pravdu i za Milana Pantića, da je to tako bilo, ali nije.
Što se tiče javnog okupljanja, da li će se javni skup, to je novina zakona i mislim da ljudi to ne razumeju dobro, novina u zakonu je da sada sud konačno odlučuje hoćete li moći da imate javni skup ili ne, a ne MUP. Ministarstvo unutrašnjih poslova može, iz svojih razloga koje procenjuje da se nisu stekli uslovi za održavanje, da vam zabrani skup. Žalite se sudu i sud vam u najkraćem mogućem roku npr. odluči da možete da održite skup. Sad sud odlučuje o tome, to je suština zakona, a ne MUP. Ministarstvo unutrašnjih poslova ima u prvom stepenu svoj stav koji može biti i drugostepenom, ali suština je sudska zaštita. To je suština napretka. Za vreme nekih drugih su odlučivali oni, a mi smo to sad prepustili sudu i tu je razlika. Vidi se ko je želeo demokratizaciju, a ko to nije želeo. Na kraju krajeva, zna se ko je imao većinu u ovoj Narodnoj skupštini i ko je mogao taj zakon da promeni u svakom trenutku.
Što se tiče skupova, mi moramo da prikupimo, naravno, podatke od interesa za bezbednost koji se tiču bezbednosnih provera. Zato smo i tražili neko vreme jer, znate, ne možete imati određenu bezbednosnu proveru gde se podaci prikupljaju za sat vremena. Onda bi to govorilo o ozbiljnosti ili o nameri da to u stvari uopšte i ne uradite. Ali, veoma je važno da je javno okupljanje potpuno slobodno i veoma je važno da imate mogućnost spontanog okupljanja. Dakle, sve ono što do sada nismo imali mogućnost da imamo, sada imate i spontano okupljanje i potpunu slobodu javnog okupljanja.
Ne može se okupiti ispred vrtića, ne može se okupiti ispred škole, ne može se okupiti ispred postrojenja za proizvodnju vode ili struje i ne vidim zašto bi se neko, osim ako nema zlu nameru, tu i okupljao. Šta će neko ispred vrtića? Šta će neko ispred mesta gde rastu naša deca? Nema šta tu da se okuplja. Neka se okuplja ispred Vlade, Skupštine, lokalnih samouprava, neka dolazi na trgove, neka dolazi u parkove, neka dolazi gde god hoće, i to ovaj zakon u potpunosti omogućava. Ovo je veoma liberalan zakon o okupljanju. To je rekao i kolega Čotrić kada je govorio i dobro uočio. Dakle, u odnosu na sve zakone do sada, ovo je apsolutno najliberalnija postavka.
Taj dolazak na određeno mesto, da li neka mesta mogu da vrše povredu određenih ljudskih prava? Mogu, ako se radi recimo o verskim objektima i ako oni koji sazivaju skup sa određenim sadržajem vređaju verska osećanja vernika te verske zajednice. Ne možete doći ispred Crkve Svetog Marka, a da je sadržina skupa takva da vređa veru, npr. pravoslavnu veru, ili da idete ispred džamije, a imate neki potpuno drugi sadržaj, ili ispred sinagoge ili bilo koje druge verske zajednice. E, to je mesto koje može da uvredi nekog i da povredi njegova prava. Ako hoćete da organizujete skup koji je potpuno svojim sadržajem suprotan toj religijskoj grupi, nemojte ići ispred njihovog verskog objekta, jer će to onda reći da imate samo nameru da ih uvredite. Nemate šta tamo da tražite. Idite na saobraćajnicu, idite na javno mesto, idite gde god želite, ali nemojte na mesto koje vređa druge ljude. Nema smisla. Ovo je zemlja koja želi da poštuje i verska i sva druga prava građana.
Dakle, ovo je veoma liberalan zakon, zakon koji će omogućiti da građani imaju mogućnost da se potpuno slobodno i mirno okupljaju, ali zakon koji će zaštititi javni red i mir i koji će omogućiti da ta prava ne ugrožavaju prava drugih građana, jer to ne bi bio onda cilj zakona koji donosimo. Hvala vam.

Slušao sam dosta od jutros različitih rasprava i neki ljudi su se trudili da ukažu na ono što može da bude popravljeno. Međutim, i pored odgovora na neke od primedbi gde je potpuno jasno da one ne stoje, naravno da one nastavljaju da se pojavljuju u raspravi, što je sasvim legitimno, nemam ništa protiv, ali naravno da onda građani treba da znaju da je cilj iznošenje političkih ocena i kvalifikacija u cilju prikupljanja poena. Jer, kada nekom kažete nešto i on argumentovano pokaže da to ne stoji, onda je samo insistiranje i ponavljanje politička stvar, a ne cilj popravljanja ili utvrđivanja nekih činjenica.
Što se tiče Zakona o policiji, nadležnosti ministra ovim postojećim zakonom, koji je još uvek aktuelan i važeći, su ogromne i to tada nije smetalo nikome. One su ogromne od 2000, pa i pre 2000, ali od 2000. godine pa na ovamo ministar ima zaista velika ovlašćenja. Jedno od ozbiljnih ovlašćenja je vođenje predkrivičnog postupka. Dakle, ministar može da naloži policiji vođenje predkrivičnog postupka do obaveštavanja tužioca, a nema nikakvih rokova kada tužilac mora da bude obavešten. U ovom trenutku ministar može da naloži mere policiji u skladu sa ovim zakonom i da se sprovodi istraga do trenutka dok ne proceni da treba da obavesti tužioca. To on ovim zakonom ni slučajno ne može.
Dakle, ministar nema nikakve istražne mogućnosti novim zakonom, to radi policija u skladu sa Zakonom o krivičnom postupku i tužilac vodi istragu u skladu sa Zakonikom o krivičnom postupku, naravno, od oktobra 2013. godine kada su te izmene stupile na snagu.
Takođe, ministar je imao ogromna ovlašćenja o postavljanju ljudi, jer vi možete vanrednim unapređenjem ljudi, npr. od danas ministar može vanredno da unapredi 100, 200, 300, 500 ljudi, bez ikakvog ograničenja. Ministar može da donese ukaz o njihovom vanrednom unapređenju u naredni čin i samim tim da utiče na njihov položaj u MUP-u, odnosno njihovo postavljanje u hijerarhijskom sistemu MUP-a. Novim zakonom je to nemoguće.
Dakle, samim tim pokazujemo nameru da ministru oduzmemo ovlašćenja, a ne da mu damo veća ovlašćenja. Da smo to želeli, postojeći zakon vam daje sva moguća ovlašćenja koja ministar može da ima u MUP-u, sva. Dakle, ministar postojećim zakonom ima najšira moguća ovlašćenja kojim može da sprovodi čak i predkrivični postupak. Dakle, preuzima ulogu čak i tužioca u tom smislu. Znači, apsolutna ovlašćenja. Novim zakonom je to nemoguće.
Naravno da ovaj zakon ne govori o spoljnim načinima kontrole Ministarstva, zato što se time ne bavi ovaj zakon. Zaštitnik građana i skupštinski odbor imaju svoje zakone kojim se rukovode i kojima mogu da vrše kontrolu rada MUP-a kada god to požele, i kroz podnošenje izveštaja, i kroz vanredne kontrole, i kroz dolazak kod nas. Da tako kažem, mogu da sprovode kontrolu kako im se svidi i na način koji je propisan zakonom. Tu se čak u članu 221. navodi da spoljašnju kontrolu rada vrši Narodna skupština, skupština jedinice pokrajinske autonomije ili jedinica lokalne samouprave, pravosudni organi, nezavisni državni organi nadležni za poslove nadzora i drugi ovlašćeni državni organi i tela, građani i javnost, u skladu sa zakonom. Dakle, mi dalje to nismo razrađivali, postoje drugi zakoni koji to razrađuju i nema potrebe da se kroz Zakon o policiji to definiše.
Znači, nikome nije uskraćena mogućnost kontrole, ko na to ima pravo u skladu sa zakonom, ali to naravno ne znači da su im dostupni podaci. Pošto nisu ni ministru, ne mogu ni njima biti dostupni podaci iz istraga. To može biti dostupno samo tužiocu i tužilac može, u skladu sa Zakonikom o krivičnom postupku, da vodi istragu, da saznaje detalje iz istrage i da priprema optužni predlog, optužnicu ili neka druga rešenja koja će predložiti sudu. Dakle, to je zakon, tako funkcioniše i to su dobra rešenja.
Ono što moram da kažem da mi je zasmetalo je to što se ovde zloupotrebljava, bio sam dovoljno dugo narodni poslanik i predsednik parlamenta da mogu da vam kažem da je grubo zloupotrebljena, nije moje da govorim kao ministar, ali pošto se radi o našoj koleginici Dijani Hrkalović, moram da kažem da je ružno što se jedna mlada devojka, koja ima 29-30 godina, koja je radnik MUP-a, a pre toga je bila radnik BIA, provlači kroz blato i iznose se neke kvalifikacije o njenom životu i radu, bez mogućnosti da ona ovde odgovori, jer ona nije narodni poslanik i ne može da govori pred vama.
Moram da vam kažem da se radi o izuzetnoj osobi, izuzetnom radniku, nekom ko je već tri ili četiri godine u sistemu bezbednosti raspoređena na mesto sekretara UKP, a mesto sekretara UKP je administrativno mesto na kome osoba koja je zadužena kao sekretar UKP, razvrstava administrativnu dokumentaciju UKP i sprovodi međunarodnu saradnju UKP. To je stravično radno mesto, ali prosto ne vidim čemu toliki strah od jedne devojke od 29 godina. Očigledno da mnogo smeta zato što se nije nakrala, nije bila u bilo kakvoj korupcionaškoj aferi. Nije uzimala subvencije za vinograde, nije pljačkala lovac građanima Srbije na različite načine i to očigledno smeta. Mogu da vam kažem da se radi o osobi koja zavređuje poštovanje i poverenje, zato što se bori za ovu zemlju.
Što se tiče Aleksandra Vučića, Aleksandar Vučić, kao predsednik ove Vlade, učinio je mnogo za građane Srbije. Borili smo se od prvog dana smanjimo ogroman budžetski deficit, da smanjimo onaj ponor koji nam je ostavljen, zemlju pred bankrotom. I, drago mi je, mi danas razgovaramo o potpuno drugim temama, primetio sam tu pojavu u društvu i to je važnije u politici. Mi danas tražimo više, jer su stvoreni drugačiji uslovi zahvaljujući radu Aleksandra Vučića i čitave Vlade. Stvoreno je drugačije okruženje u kome je ljudima sada prirodno da traže više. Do pre nekoliko godina su tražili samo da prežive. Bili su srećni ako tog dana ne izgubi 10.000 ljudi posao, nego izgubi 6.000 ljudi, to se smatralo uspehom takvih vlada. Mi danas tražimo radno mesto više i to je promena percepcije ljudi, jer ljudi su zadovoljni tim radom, postigli viši standard i sada i prirodno i traže više. Danas im nije dovoljno ono što im je bilo dovoljno 2012. godine, jer tada su živeli u strahu. Nije se uopšte postavljalo pitanje koliko će hiljada ljudi da ostane bez posla, jer 400.000 ljudi ostalo od 2008. do 2012. godine i to ne treba zaboraviti.
Ostalo je samo pitanje gde će se sve ta radna mesta izgubiti. Uglavnom su se gubila u privatnom sektoru koji je izdržavao državu, a onda nismo imali dovoljno novca, uzimali kredite po basnoslovnim kamatnim stopama i uništavali ovaj sistem. To je bilo više nego jasno. Tako su nam propale i „Razvojna banka Vojvodine“, tako nam je propala i „Metals“ banka, tako su nam propali fondovi, tako su nam propala preduzeća, tako su se fabrike sekle u staro gvožđe i prodavale, tako su se privatizacije sprovodile da su ljudi ostajali bez hleba, bez ičega.
Dakle, i taj Aleksandar Vučić, uspeo je da zaustavi propast Srbije. Uspeo je da podigne očekivanja građana dobrom politikom u kojoj vi danas vidite bolju budućnost za našu zemlju.
Zato sam uveren da je zaslužio poverenje, jer se bavi svojim poslom. Zato što ne planira kako će da se odmora nego planira kako će da radi. To je važna stvar za sve građane Srbije, a mi ćemo se truditi u MUP, da dosledno primenjujući zakon opravdamo poverenje.
Što se tiče zapošljavanja samo tu primedbu da objasnim ljudima, što se tiče uslova za zapošljavanje. Za određena rada mesta zakonom se predviđa poligrafsko ispitivanje kao što radi, recimo, FBI-a u Americi. Siguran sam da FBI-a u Americi jedna mala ugledna organizacija koja ne zna šta radi, ali mi ćemo baš po ugledu na njih za određena radna mesta na kojima se predviđaju borba sa najtežim oblicima korupcije predvideti mogućnost poligrafskog ispitivanja, da to može da zatraži i direktor policije, odnosno neko od rukovodilaca policije ili tužilac koji sprovodi istragu i hoće u svom timu da proveri da li su ti ljudi potpuno ispravni i čisti, da li sarađuju sa kriminalnim grupama i da li od njih cure informacije, a mi zakonom predviđamo i tešku povredu službene dužnosti, curenje poverljivih informacija iz MUP-a zbog koje može da se ostane bez posla, pa ćemo da vidimo ko će da se usudi da radi tako nešto.
Mi hoćemo da ostavimo mogućnost da građani imaju poverenje u policiju, da vam kažem, detektor laži, ja ne znam zašto postoji panika kod jednog dela ljudi od detektora laži? Ta sprava ne može da vam naškodi, ne može da vas povredi, može samo da registruje vaše fiziološke reakcije. Može da vam kaže poligrafski ispitivač, stručnjak koji se tim poslom bavi, u MUP-u ih ima nekoliko koji su tu već 10-15 godina i koji postižu veoma dobre rezultate.
Mogao bih sada da vam nabrajam do ujutru koja su sve krivična dela razrešena jer je policija imala dobro usmerenje. Nije to dokazno sredstvo na sudu, ja to i ne tvrdim, ali veoma dobro vam kaže ko ima reakcije koje ukazuju da ne govori istinu, ili što bi naš narod rekao da laže i onaj ko vam govori istinu. To je sasvim dovoljno za policiju da zna da li da prati istragu u tom smeru, ako ima dovoljno dokaza ili da ne troši novac i da se usmeri na nešto drugo.
Dakle, nije to ključna stvar, ali veoma dobra. Poligrafa se plaše samo oni za koje možete unapred da kažete neće da vam kažu istinu. Zato se vodi kampanja protiv toga u Srbiji. Svi oni koji se plaše da bi jednog dana mogli da dođu do poligrafa, kažu, to je besmisleno, to ne treba, jer hoće unapred da vam obesmisle tu stvar, kada oni dođu na red na poligraf, da mogu da ga odbiju i da kažu – ja neću da idem na poligraf, to mene ne interesuje iako je poligrafista isti koji je bio i u vreme njihove vlasti. Taj čovek donosi rezultat, a ne ni ministar niti bilo ko drugi. Dakle, policija će nastaviti da radi svoj posao ma ko šta rekao. Trudićemo se da zaslužimo poverenje građana i da pokažemo da borba protiv korupcije i kriminala ne sme nikada da prestane. Hvala vam.
(Zoran Živković: Replika.)

Pa, kada je postavljen gospodin Grekulović za v.d. stanje bezbednosti u Nišu je bilo složeno i bilo je dosta problema. Tada je postavljen vršilac dužnosti načelnika, gospodin Grekulović, koji je uspeo da u manjoj ili većoj meri stanje normalizuje, da smanji broj izvršenih krivičnih dela i da postavi, da kažem, situaciju tako da može da se radi dalje i da se očekuje dolazak nekog iz Niša.
Mi smo postavili načelnika policijske uprave Niš koji je iz Niša, gospodina Mitića koji važi kao ozbiljan i dobar profesionalac. I to je urađeno onda kada su se stekli uslovi da se to uradi. Naprosto, voleo bih i ja da je to bilo ranije. Ja mogu da odgovaram za ovih godinu i po dana, ali mislim da gospodin Grekulović nije uradio loš posao.
Što se tiče svih tih situacija koje ste navodili, ja ne znam konkretno, ali MUP će reagovati na svaki zahtev tužilaštva. Dakle, ako nam tužilaštvo da zahtev za prikupljanje obaveštenja za bilo koji postupak, ma ko bio, iz bilo koje stranke ili van stranaka, apsolutno nameravamo da se odazovemo. To je naša zakonska obaveza i svaki postupak i u Nišu, i u Beogradu, i u Valjevu i bilo gde drugde ima da se obavi u skladu sa zakonom.
Što se tiče ovog pitanja za lokalne samouprave. Zašto je nemoguće da se lokalna samouprava pita za izbor načelnika policije ili načelnika policijske stanice ili policijske uprave? Kada mislite da bi se izvršila istraga bilo kog krivičnog dela koja počinje na primer, ta lokalna samouprava ako ga ta lokalna samouprava postavi načelnika? Kako da izbegnemo uticaj lokalne samouprave na upravo izvršenje, odnosno istragu tih krivičnih dela koja se odvijaju na teritoriji lokalne samouprave, ako oni neposredno izaberu rukovodstvo policijske stanice, jer onda to rukovodstvo odgovara suštinski njima?
Znate, ko vas bira njemu i odgovarate. Možemo mi da stavimo na papiru sve, ali on zna od koga zavisi njegov izbor i tom čoveku, ili toj grupi ljudi plaže račune i sigurno neće imati naročitu želju da ih istraži i da ih pošalje na neko mesto ako zna da od njih zavisi.
Drugo, ima jedna važna stvar koja se često u lokalnim samoupravama i nije to vezano samo za policiju nego i za druge stvari provlači. Bilo bi dobro kada bi Republika sve finansirala, a da mi sve biramo. To prosto ne biva. Onaj ko se pita mora i da finansira. Ako imate dovoljno novca vi možete sva pitanja, na primer, sva pitanja javnog reda i mira koja nisu iz oblasti rada policije, možete da rešite komunalnom policijom, i vreme rada lokala, kafića, izdavanja određenih računa, sve može da se reši lokalnom komunalnom policijom koju finansira lokalna samouprava. Nikakav problem nije da se to reši.
Što se tiče policije, istrage teških krivičnih dela, uopšte ne znam zašto bi jedan predsednik opštine voleo da bude opterećen takvom vrstom istraga i naravno onda i odgovornošću za te istrage. Znate, ne možete da izaberete načelnika policijske stanice i da kažete – ja više sa tim nemam sad ništa, ali ja sam ga izabrao. To prosto ne može. Morate da snosite odgovornost. Treba ja da odgovaram ili direktor za to što je lokalna samouprava u nekom gradu izabrala lošeg načelnika? Pa kako da uspostavimo sistem rada? Da počnu da nam se stvaraju kriminalne grupe, jer ti iz lokalne samouprave imaju dobre odnose sa njima. Onda ne možete nikoga da prozovete. U tom slučaju kažete – pa, to je takva volja lokalne samouprave.
Onda se promeni volja građana u toj lokalnoj samoupravi, znači oni odmah seku tog i stavljaju novog. Što znači od karijernog sistema nema ništa. Nema od toga da dođe onaj koji je najbolji nego onaj koji je po volji lokalne samouprave, koje se sastoje od, na primer, pet koalicionih stranaka koje se onda dogovaraju oko tog načelnika - trange, frange, ajde, moj će da bude ovaj, a tvoj će da bude onaj. Moj da bude iz saobraćajne policije, tvoj neka bude iz kriminalističke, a ovog ćemo da stavimo tako. To je pogubno za sistem.
Takva policija bila bi kao u nekim zemljama gde ih prikazuju onako kao u onim gde za pet evra možete da radite šta hoćete. Ubacite u džu boks i radi policija. To je nemoguće. Takav sistem bi u potpunosti urušio sistem bezbednosti u Republici Srbiji.
Mi imamo svakoga trenutka, svake godine, imamo napredak u smanjenju broja krivičnih dela u povećanju bezbednosti, iako izazovi ne postaju manji u celom svetu.
Migratorni talas koji postoji, stanje ugrožavanja mnogih zemalja od strane terorizma, pa i u najrazvijenijim evropskim državama gde su takve situacije moguće zahteva apsolutnu profesionalnost kadra koji se tim poslom bavi. Zato lokalna samouprava nema kapacitet da izabere, ali to ni u jednom trenutku ne znači da lokalna samouprava nema prava na kontrolu, nema prava na razgovor, na razmenu, da, i što smo mi i predvideli zakonom, da lokalna samouprava može da skrene pažnju na sve pojave i naravno na opšti kriminalitet.
I svi naši načelnici policijskih stranica se odazivaju i imaju striktni nalog da moraju da sede i da rade sa lokalnom samoupravom na definisanju svih planova bezbednosti, na kraju krajeva, to je u interesu i policijske stanice lokalne samouprave.
Samo što je nemoguće da to bude direktno, znači uticanje na postavljenje ne može biti direktno, onda nemate karijerno napredovanje, nemate depolitizaciju, nemate jedno starešinstvo, nemate sistem bezbednosti. Tada imate 186 ljudi koji su postavljeni po volji lokalnih političkih moćnika i to zavisi od njihovih političkih afiniteta.
Znači, oni koji pripadaju ovim strankama će postavljati ove, oni koji postavljaju postavljaće one. Tu od onda, koordinacije rada, jer vi imate nekad i potrebu da se koordinira rad više policijskih uprava po linijama rada, da li je to saobraćaj, da li kriminal, da li je javni red i mir ili bilo šta drugo, nema od toga ništa.
Zamislite onda izdavanje ličnih dokumenata na koje utiče određena politička struktura koja kaže – mi hoćemo ovako, onda u sledećoj opštini one hoće onako. Stvaramo nejednakost kod građana. Prosto je nemoguće da se neko sa lokala iz političkih struktura meša, jer bi to potpuno derogiralo, ne ovaj zakon, nego opšte tendencije EU. To ne postoji nigde u svetu.
Postoji sistem izbora, direktnog izbora, znači, gde je faktički nosilac lokalne samouprave nešto kao predsednik Vlade za taj lokalni region, pa se tu i sudije biraju direktno. U SAD imate glasanje za određene sudije. Ljudi ih biraju na izborima i naprosto u tom sistemu, na takav način to može da funkcioniše, ali u sistemu u kome hoćete da primenite evropske norme, norme koje postoje u na primer Švedskoj, koja ide na smanjenje, recimo Švedska je ranije imala mnogo veći broj policijskih uprava, sada ih smanjuje upravo na jednu.
Znači, oni su uočili šta su sve prednosti takvog jedinstvenog sistema, i mi hoćemo da primenimo iskustva onih zemalja koji su nama najprimenjiviji, najsličniji. Znači, i po veličini, i po teritoriji, i po broju ljudi koji živi, i po sistemu, i po da kažem bezbednosnim izazovima. I to su ta rešenja koja mi primenjujemo.
Dakle, to je ono što smo uzeli i preuzeli od onih ljudi koji su ta rešenja probali u praksi, dakle, samo iz tog razloga.
Slažem se da treba da imamo sistem u kome lokalna samouprava sarađuje sa policijom, gde deli sa njima svoju zabrinutost za određene pojave. Znači, ja nisam bio srećan, kao ni vi. Verujte, jednako volim Niš, kao i svaki drugi grad u Srbiji, dakle, nisam bio srećan kada su se građani Niša na bilo koji način osećali ugroženo ili nebezbedno. Ali, moramo da sarađujemo zajedno. Dakle, lokalna samouprava mora da prihvati svoj deo posla i zato smo se zalagali i ja se nadam kada stigne, da kažem, sa mišljenja Evropske komisije, pošto je spreman već nekoliko meseci, novi Zakon o bezbednosti saobraćaja, da damo ovlašćenja lokalnoj samoupravi, da ona u saradnji sa policijom postavlja i kamere za video nadzor i radare, jer tu se isto pita lokalna samouprava.
U tom smislu, želimo da nam ne divljaju automobili ispred škola, bolnica, na putevima, želimo više mogućnosti kontrole, ali da onda i lokalna samouprava ima više novca od toga koji može da uloži u razvoj tih sistema. Tu policija može da sarađuje sa lokalnom samoupravom. U smislu direktnog izbora, to bi stvarno bilo - svaka opština sa svojim šerifom i onda bismo imali veoma ozbiljan problem u nejednakosti postupanja. Moglo bi da vam se desi da pređete iz jedne u drugu opštinu i da policija potpuno drugačije postupa prema vama i da onda nemate kome da se žalite, jer je takav zakon.
U ovom sistemu imamo jednu srpsku policiju, koja jednako postupa na čitavoj teritoriji Republike Srbije i to postupanje biće regulisano i ovim zakonom.

Ja sam pažljivo čitao izveštaje EU o Srbiji, izveštaje o napretku od 2008. do 2015. godine, naravno sa posebnim osvrtom na policiju, pravosuđe i sve ostalo.
Kada pročitate šta su rekli 2009, 2010, 2011. i 2012. godine, bude vas sramota za one ljude koji su bili vlast u ovoj zemlji, bude vas sramota, kakve su to rečenice o pravosuđu i policiji, o stanju bezbednosti ljudskih prava, medijima, to su užasne rečenice. To su rečenice u kojima vi vidite da EU je mislila sve najgore o Srbiji, da to nije htela brutalno da kaže, ali skoro brutalno.
Dakle, pokazala je da uopšte ne misli da ima nekog ozbiljnog napretka, niti da postoje mehanizmi, niti da je Srbija napravila bilo šta da krene u pravcu reformi u Srbiji.
Dakle, to kaže EU, pre svega što se tiče stanja u pravosuđu koje je bilo najteže i najlošije, ali naravno i svih drugih elemenata.
Međutim, tada je bilo vreme u kome je curenje informacija u tabloide, uopšte nije bilo nešto što se nije znalo odakle ide, išlo je iz vrha vlasti, uvek i diktirale su se i naslovne strane. Uzmite pojedine novine, jer vi danas imate novine koje pišu potpuno različito. Jedni napadaju vlast, jedni pišu neutralno, jedni podržavaju, a tada ste imali iste naslove.
Ja sam gledao te naslove, strane, isti naslovi, kako su se baš svi urednici svih medija dosetili da stave istu rečenicu na naslovnu stranu. Mora da ih je neko zvao telefonom, ali nismo to mi iz opozicije.
To je neko drugi radio. Znaju ljudi iz medija ko ih je zvao i kako se zovu te osobe koje su radile u pojedinim kabinetima, pojedinih tada visokih državnih rukovodilaca. Znaju to mnogi ljudi u ovoj sali, nego ne vole da se sete, pošto to nisu baš slavni dani te prošlosti, to je tada bila demokratija.
Međutim, što se tiče jedne priče koja se stalno ovde provlači i u medijima, i to DS ima kao „mesidž boks“ da treba da pominje, a to je državni udar. Niko iz redova vlasti, niko od ministara, niti bilo ko nije pomenuo nikada državni udar i o tome su govorili novinari.
Izvinite, jel treba mi da govorimo novinarima šta će da kažu, to je posao novinara. Jedni govore drugo, jedni treće, jedni isti kojima ne smeta, onda kada je državni udar u Republici Srpskoj, onda je u redu da to kažu, to tamo postoji, ali ne znamo ovde, mi se ne mešamo u to.
Nikada nisam izgovorio „držani udar“ nikada to nisam rekao za konferenciju za štampu, nikada to nisam spomenuo, nikada, ni u jednom trenutku.
Da li ću ja da gostujem u nekoj emisiji gde će se pojaviti neki novinari koji će nešto da iznose? Šta ja mogu da radim sa tim? Da im sprečavam da kažu šta će da kažu? Da utičem na to šta će da kažu?
Pa, nisam ja iz redova bivše vlasti, nismo mi ti koji diktiraju novinarima šta će da pišu i kako će da misle. Neka pišu i misle šta god hoće, kao što se sada to u Srbiji i vidi.
Vi danas imate takvu vrstu kritike vlasti u najtiražnijim medijima, u najgledanijim emisijama, kakva 2011. i 2012. godina nije mogla da se zamisli, ali apsolutno da se zamisli, iznošenje takvih monstruoznosti o Aleksandru Vučiću da je šutirao svoju ženu i ubio tako svoje dete? Izvinite, ko je to mogao da napiše nekada za onu vlast, u bilo kom mediju? To tada nije bilo moguće, a danas je u Srbiji moguće, koliko god se ja grozio i užasavao toga što ne mogu ni da nazovem nikakvim medijima, vi danas u Srbiji imate mogućnost da se napiše bilo šta o bilo kome.
Što se tiče različitih stvari, ima stvari koja policija još nije otkrila. Neke istrage se još uvek vode i sprovodiće se. Nažalost, neka ubistva smo otkrili posle 15, 20 godina. Otkrili smo ko je pisao grafit „smrt Pajtiću“, pa se onda nije svidelo ljudima što je aktivista stranke kojoj pripada gospodin Pajtić, nažalost, ispostavilo se da je taj čovek išao od štamparije do štamparije i tražio da mu se izradi takav šablon. Za to su svedočili ljudi iz štamparija.
Dakle, otkrili smo i takve stvari koje se nisu očekivale da će se otkriti. Otkrili smo kako je došlo do pljačke dvorca „Heterlend“, a ja ću vam još jednom pokazati kako izgleda danas krov tog objekta koji je faktički služio, odnosno trebalo je da služi za smeštaj hendikepirane dece. Potrošeno je milion i 200 hiljada evra narodnog novca na to, a to danas izgleda ovako i niko nije kriv.
Niko nije kriv, samo ovaj objekat za smeštaj hendikepirane dece izgleda ovako, a potrošeno je milion i 200 hiljada evra državnog novca.
Onda vi meni recite da li je to normalno, prirodno, da li je to pošteno i da li je ovo slika i prilika kako Srbija treba da izgleda u budućnost. Da li je ovo ono za šta treba da glasamo? Da li je ovo ta budućnost koja nam se sada ponovo reciklirano nudi? Mislim da nije.
Zato će policija nastaviti da se bori protiv korupcije i kriminala, mnogo žešće nego ikada. Žao mi je što prethodne vlasti nisu imale hrabrosti, snage, političkog vođstva, šta god, odgovornosti, straha od umešanosti u iste afere, nisu hteli da privode ljude koji su osumnjičeni za najteža korupcionaška dela. Ova vlast to može. Nije problem da uhapsi nekoga iz SNS i člana glavnog odbora i poslanika, bilo koga ko je osumnjičen za izvršenje teškog krivičnog dela.
Koliko će ljudi biti u kom danu uhapšeno, o tome odlučuje tužilaštvo i policija. Ti ljudi procenjuju kada je to najcelishodnije, kada je najbezbednije za izvršioce tog hapšenja, kako se to radi u kom momentu i zbog čega, to treba da nastave tako da rade.
Na kraju krajeva, to vam je kao ova priča za uniforme iza ministra unutrašnjih poslova. Izvinite, molim vas, od cele priče ljudi koji se optužuju za najteža krivična dela, koji su uništavali našu budućnost, pitanje je zašto u jednom danu, ili kada iza ministra unutrašnjih poslova stoje ljudi u uniformama policije, valjda bi trebali da stoje kao balerine ili ne znam šta. Zašto su u uniformama? Pogledajte kako izgledaju ulice Pariza. Na ulicama Pariza su ljudi u uniformama, tenkovi, automatsko oružje i tako izgledaju ulice Pariza.
Pogledajte pored „Ajfelovog tornja“ kako izgleda obezbeđenje „Ajfelovog tornja“ zbog straha od terorizma.
Ti ljudi su izvukli vojsku i policiju na ulicu da zaštite svoj narod i nisu pitali – izvinite, da li treba da budemo; trebali su da ih obuku u neke bele mantiliće, možda bi to ljudima bilo lepše za oko.
Pogledajte kako izgledaju konferencije ministra Kazneva, kada se iza njega pojavljuju ljudi, ne sa dugim cevima, nego se pojavljuju oklopna vozila. Pogledajte kako izgledaju konferencije, pogledajte kako izgleda u Londonu ispred parlamenta situacija, u svakom trenutku, unazad mnogo godina. Ne možete da prođete od ljudi sa automatskim oružjem zato što ljudi koji su procenili da su im bezbednosni aspekti ugroženi, su odvojili dovoljno snage i takve snage za to. Iza ministra policije stoji policija. Kome je bilo sprečeno da postavlja pitanje, bilo kada bilo kom ministru? Može svaki novinar da postavi šta god hoće, šta mu padne napamet.
Vidim po tekstovima, makar o meni, da ih je to naročito zabrinulo i sprečilo da pišu šta god im padne napamet i neka pišu. To je posao novinara. Naš posao je da radimo svoj posao i da odgovaramo.
Što se mene tiče, nastavićemo sa jačanjem svih mehanizama i u unutrašnjoj kontroli i naravno, svim onim drugim mehanizmima da se ne dešava da nam načelnici policijski uprava i policijskih stanica ne rade svoj posao.
Što se tiče poligrafa, vidim da i dalje postoji fascinacija poligrafom, ali što se tiče MUP-a, u skladu sa zakonom nastavićemo da primenjujemo ovaj mehanizam, baš kao što to rade sve evropske policije, naročito američki FBA koji to primenjuje i to mi je rekao i direktor FBA, gospodin Kami, kada je bio ovde u poseti i rekli su mi kakve rezultate i kako primenjuju to i u prijem u radni odnos i u svakogodišnjoj kontroli zaposlenih.
Postavljaju im vrlo jednostavna pitanja – da li radite za neke strane službe, da li sarađujete sa organizovanim kriminalnim grupama, da li uzimate novac za ono što radite i da li informacije koje saznajete delite sa nekim drugim, da li od vas cure te informacije prema bilo kom spolja?
Zašto bi se bilo koji policajac plašio odgovora na ta pitanja. Ne pitamo ga ništa iz privatnog života. Pitamo ga da li je čestit, da li sarađuje sa kriminalcima i da li od njega cure informacije bilo kome spolja.
Ako su odgovori ne, ne da nema čega da se plaši, nego treba da bude ponosan što radi u jedinici, a mali je broj radnih mesta za koje se poligraf koristi, za zasnivanje radnog odnosa treba da bude ponosan što radi među elitom elite, među onim ljudima koji se najviše bore protiv korupcije i kriminala.
Uostalom, od kako sam ministar unutrašnjih poslova, najveći broj rukovodilaca su bili ljudi koji su u policiji proveli 15, 20, 25 godina. To su ljudi koji postoje u sistemu. Ja nisam dovodio neke ljude ne znam odakle, dovodio sam na rukovodeća mesta ljude koji su već bili u policiji. Oni koji su njihovi prethodnici podizali, ja ih unapredio za stepenik ili dva, i ti ljudi danas sprovode najozbiljnije radnje. Na kraju krajeva, tužilaštvo vodi te istrage. Tužilaštvo ne mora da sprovodi ni jednu istragu, može sve da odbaci i da kaže – mi u ovome nećemo da učestvujemo, prekinite sa istražnim radnjama i policija ne može apsolutno ništa. Ako tužilaštvo to neće, mi ne možemo da vodimo istragu. Ali ako tužilaštvo hoće i ako smatra da postoji dovoljno dokaza ili dovoljno indicija da se istraga nastavi dalje, policija će te istrage dovoditi do kraja.
Žao mi je što nismo još uvek sve otkrili, ali u odnosu na ono što sam zatekao i ono što sam video u periodu od 2008. do 2012. godine, mislim da ćemo imati još puno posla, dok ne kažemo da je Srbija oslobođena korupcije i kriminala, čak iz tog perioda. Hvala vam.

Što se tiče pritvora, o pritvoru odlučuje sud. Sudija za prethodni postupak odlučuje da li će biti pritvor ili neće, policija u tome nema nikakvu ulogu. Na zahtev tužilaštva, sud odlučuje o tome. Dakle, da li će neko i koliko biti u pritvoru, morate da pitate sudiju. Mi se za to ne pitamo.
Što se tiče svih ostalih aktivnosti, ja verujem da kada i ministar unutrašnjih poslova prezentuje pripadnike policije, pripadnici policije su ponosni zbog toga. Uvek govorim i hoću da istaknem dobar rad svih policijskih službenika pa kada su sa mnom i na konferencijama za štampu i u poplavama i u spašavanju ljudi, u svakoj situaciji. Da li se to ljudima sviđa i da li ljudi u velikoj meri to podržavaju ili misle drugačije, imaćemo uskoro priliku da proverimo, pa će građani u Vojvodini i u Beogradu i u drugim gradovima, opštinama Srbije, kazati da li im se to sviđa, da li misle da je ova Vlada dobro uradila svoj posao, da li hoće politiku koju predstavlja Aleksandar Vučić ili hoće politiku koju na primer predstavlja Bojan Pajtić.
Onda će lepo definisati šta je to što podržavaju ili ne podržavaju i to je na najbolji mogući način onda, građani su ipak najbolje sudije. Želeće da nam kažu da li žele ovakve slike potrošenih milion i po evra i šuplje krovove, a koje su sprovodili ljudi koji ni malo nisu imali časti ili hoće napredak, bolju Srbiju i budućnost za sve nas.
Dakle, mislim da je to nešto što će izbori pokazati, a onda ćemo videti šta su građani odlučili. Hvala vam.