Dobro smo živi kakvo je vreme bilo do 2012. godine.

Gospodine Bečiću, i ja sam jedinac. Gospodine Bečiću, ja imam mnogo braće i sestara i sa svima sam u dobrim kontaktima i u dobrim odnosima i meni je ponos. Bilo bi me sramota da ustanem i da kažem – imam brata od strica, nisam u dobrim odnosima sa njim i nisam u kontaktu sa njim. Pa, s kim ćete onda da budete u dobrim odnosima ako niste sa vašim rođacima, sa vašom braćom i sestrama, ako niste u dobrim odnosima? Pa, s kim onda da budete u dobrim odnosima, jer ste u stranci u kojoj ste svi posvađani, jer ste u stranci u kojoj niko ni sa kim ne misli dobro i niko nikome ne želi dobro. Ali, bar zadržite to rođački, kumovski. A, da, i kumstvo ste porušili. U redu je.
S druge strane, ovo je bilo trik pitanje i sve ovo malopre što sam izneo nisam izneo ja i nisam to uradio ja i nisam istražio ja. Istražili su novinari. Sada smo čuli od gospodina Šutanovca da su novinari koji su radili na tom slučaju, koji su to objavili još 2010. i 2011. godine bestidni, besramni, da su mafija. Sve one optužbe koje je malopre gospodin Šutanovac uputio meni odnose se na medije u Srbiji, na medije koji su ovaj slučaj istražili, utvrdili i objavili. E, to je odnos bivše vlasti i bivšeg režima prema medijima. To je ta sloboda medija po kojima su se hapsili vlasnici medija. To je ono kako su se obračunavali sa ljudima koji ne misle kao oni.
Ja ću i dalje sa mojim rođacima, sa mojom braćom i sestrama, sa svim onim dobrim ljudima koje poznajem, sa mojim kumovima, bez obzira razmišljali isto ili razmišljali različito, uvek biti u dobrim odnosima i trudiću se da te dobre odnose i propagiram.

Pozivam i vas, pomirite se sa vašim bratom. To što ste mu omogućili da 120 miliona dinara dobije kredita, nije to toliko strašno. Strašnije je da sa rođacima niste u dobrim odnosima.

Ako sa kumovima i stranačkim prijateljima niste u dobrim odnosima, to mogu i da razumem, ali sa rođacima, nemojte to raditi. To je loše.

Po ovome što smo čuli, samo mogu da zaključim da je cela familija smeštena u državnu upravu. Svi rade za državu i svi primaju platu od građana Republike Srbije, a ovi koji primaju platu u privatnim firmama su dobili po 120 miliona dinara kredita. Uglavnom, sve naslonjeno na državu i na državni budžet. Lepo. Fino. To je knjiški primer nepotizma.
Odvaja nas mnogo toga, prethodnog govornika i mene, gospodine Bečiću. Odvaja i to da protiv mene nije Agencija za borbu protiv korupcije podnela krivičnu prijavu, jer nisam ja zaboravio da prijavim taj pašnjak na Vračaru na kojem je iznikla velelepna zgrada, i to sve od ministarske plate. Odvaja nas i to što sam, recimo, isti fakultet završio za duplo manje vremena, nego što je to trebalo prethodnom govorniku. Mnogo toga nas odvaja, gospodine Bečiću, i na te razlike sam veoma ponosan. Ponosan sam na to što niko od moje porodice, familije nije dobio posao i ne radi za državu, nego rade i žive životom prosečnih i normalnih građana, kao što su živeli i do pre tri godine…
(Dragan Šutanovac, s mesta: Gde ti supruga radi?)
Za one koji dobacuju, moja supruga radi kao učiteljica, i to zadnjih 18 godina, kao što su radili i njeni roditelji, koji su otišli u penziju da bi ona počela da radi. Znači, nisam imao ova vanredna unapređenja, ponos na ne znam ti koga, bratance, sestriće, sve u policiji, sve u državnoj upravi, sve na državnim jaslima. Nisam i nemam braću kojoj sam davao po 120 miliona dinara, po 2,5% kamate, preko Fonda za razvoj. To su stvari koje nas odvajaju, razdvajaju i ja sam na te razlike veoma ponosan, gospodine Bečiću.

Biću jako kratak, gospodine Bečiću.
Gospodin Stojanović je predsednik Odbora za kontrolu službi bezbednosti i gospodin Momo Stojanović zna da i ja, kao i vi gospodine Bečiću, imamo sertifikat za pristup informacijama od javnog značaja, ali me interesuje, gospodine Bečiću, a na ovaj način pozivam i gospodina Stojanovića da nam samo kaže ko iz Odbora i zbog čega nema taj sertifikat.

Gospođo ministre, uvaženi predstavnici Vlade Republike Srbije, dame i gospodo narodni poslanici, SNS neće glasati za ovaj amandman. Mislim da je zakon o izmenama i dopunama Zakona o poljoprivrednom zemljištu zakon koji važi, iako se dominantna rasprava odnosila na Vojvodinu, da ipak važi za celu teritoriju Republike Srbije.
Ja dolazim iz jednog kraja u kojem se, nažalost, velike površine poljoprivrednog zemljišta nalaze u stanju koje nije obrađeno, koje se ne koristi i mislim da ovakvim zakonskim predlogom koji ste predvideli, koje je Vlada Aleksandra Vučića usvojila, je šansa da tu poljoprivredno zemljište u vlasništvu Republike Srbije dobiju oni ljude koji žele da ulažu, koji žele da investiraju, koji žele da podignu voćnjake, koji žele da sa tog poljoprivrednog zemljišta imaju prvenstveno oni prihod, ali da na taj način povećamo i prihod Republike Srbije.
S druge strane, nekako je licemerno kada o poljoprivrednom zemljištu i o građanima Vojvodine brinu oni koji su se o poljoprivredi, ali i ka mnogim drugim stvarima u Srbiji, odnosili politikom koja bi mogla da stane u jednu rečenicu. Ta jedna rečenica je takva da su pašnjake pretvarali u gradsko građevinsko zemljište, a gradsko građevinsko zemljište menjali za poljoprivredno.
(Jovan Marković, s mesta: Da li je ovo po amandmanu?)
Ja ne znam, gospodine Bečiću, zašto je neko nervozan, a pričao je i o predsednicima opštine i o svemu i svačemu …

Ja znam da neke stvari bole i da neke stvari ne odgovaraju i da ne žele da ih čuju, ali ipak sam pažljivo saslušao svakog, pa i predlagača amandmana. Ja bih vas zamolio da o tome ne govori na ovakav način.
(Jovan Marković, s mesta: Na koji način?)
Pašnjake su pretvarali u gradsko-građevinsko zemljište.

… pa sam saznao da sa 30 i nešto godina, koliko sam tada imao, shvatio sam da i na Vračaru, pored Hrama Svetog Save, u 21. veku još uvek postoje pašnjaci, pa su ti pašnjaci naknadno, voljom bivšeg režima i stranaka i pojedinaca iz bivšeg režima pretvoreni u gradsko-građevinsko zemljište, pa su na njima izgrađeni stambeni kompleksi, napravljena je velika zarada, ali ne za naše društvo, ne za građane ni Beograda ni Srbije, već za njih lično i pojedinačno.
Koje su tada uslove tražili? Koje su tada uslove dobili da će to poljoprivredno zemljište, verovatno, čim je pašnjak i zbog čega je pretvoreno u gradsko-građevinsko zemljište? Ne, nije ih bilo briga, jer su na taj način zdomili, skućili i dobio je krov nad glavom jedan ministar u Vladi DS.
Ono o čemu takođe slušamo ovih dana je kako se gradsko-građevinsko zemljište menja za poljoprivredno, pa me baš interesuje koje su uslove tražili i da li su ikakve uslove dobili kada su zemljište u državnoj svojini, vrednosti od 1,54 milijarde dinara, jedna milijarda i 540 miliona dinara menjali …
(Jovan Marković, s mesta: Koji uslovi?)
Gospodine Markoviću, pitali ste me za uslove. Nemojte da ste nervozni. Ne bavim se ja time, bavi se tužilaštvo.

Nema razloga da budete nervozni. Kada imate pravo da govorite o sposobnosti ili nesposobnosti bilo koga, govorite kakve ste uslove tražili za menjanje građevinskog zemljišta u iznosu od 1,54 milijarde dinara, za poljoprivredno zemljište iste površine, ali nažalost, u vrednosti od 13 miliona dinara.
Koje ste uslove tražili kada ste oštetili državu Srbiju za milijardu i 400 i nešto miliona dinara? Da li ste tada pitali?
(Jovan Marković, s mesta: Ja?)
Pa, to je bila … Oni koji se iščuđavaju, pa kažu – ja, pa tada ste glasali za tu vladu Srbije, tada ste glasali za tog ministra koji je jednim potpisom oštetio za više od 1,4 milijarde dinara. Da li ste tada ustali i rekli – koji su uslovi? Pa, zašto da se građevinsko zemljište, koje je po difoltu skuplje, menja za istu površinu poljoprivrednog zemljišta? Da li vam je tada padala na pamet ta zaštita građana Republike Srbije ili je padala na pamet samo zaštita svojih interesa i interesa pojedinih kompanija? Da li ste tražili tada šta će se investirati? Da li ste tada tražili mišljenja, koga, čije? Možda poreske uprave, pa bi vam poreska uprava rekla – ne možete, gospodo, da menjate građevinsko zemljište u vlasništvu države Srbije vredno 1,54 milijarde dinara za poljoprivredno zemljište ko zna gde u vrednosti od 13 miliona dinara. Da li bi to uradili da je vaše vlasništvo? Da li bi menjali nešto što ima 100 puta manju vrednost?
Da li je to čuvanje dobara? Da li je to čuvanje zemljišta? Da li je to čuvanje države? Da li je to čuvanje našeg društva? Ko je imao korist od toga, poljoprivredni proizvođači ili ministri u Vladi DS, povlašćene firme, povlašćene kompanije? Ko je imao korist?
Sada ti i takvi, čiji potpis možda nije bio na takvom ugovoru, ali su glasali za one ministre čiji je potpis bio na takvom ugovoru sada se brinu o građanima Republike Srbije, sada se brinu o poljoprivrednim proizvođačima, sada se brinu da li će nešto biti transparentno, sada se postavljaju kao advokati Agencije za borbu protiv korupcije, a isti ti i takvi imaju sporove sa Agencijom za borbu protiv korupcije, baš oko ovih pašnjaka, gle čuda, neprijavljenih, zaboravljeni, nadograđenih.
Baš ti, takvi, koji se sada predstavljaju kao advokati paora i poljoprivrednih proizvođača su strpali u džepove preko 500 hiljada evra i na neki volšeban način poklonjenih od države su preko vinograda samo pretrčali, samo prošli i završili ponovo na Vračaru, u stanovima, u lokalima, u oldtajmerima. Samo ne tamo gde je bilo namenjeno.
Mnogo je takvih primera. Spremni smo. Srpska napredna stranka je spremna da vodi dijalog i da prihvatimo amandmane i da kažemo – e, ovo je bolje, ići ćemo za tim što je bolje, ali nemojte, molim vas, da nam ti i takvi, u sporovima i sa državom i sa agencijama, u sporovima i sa zakonima i ljudskim i božjim, sada spočitavaju i brinu se nad sudbinom poljoprivrednih proizvođača. Zato što je toliko primera unižavanja i poniženja koje su i poljoprivredni proizvođači, ali i svi drugi ljudi u našoj državi, doživljavali u proteklih 15, 16 godina, da je malo jedna sednica da pročitam svaki od ovih primera. Na svaki ovakav amandman i na svako kunjenje u poštenje, otvoriću još jedan ovakav primer.
(Jovan Marković dobacuje s mesta.)

Ovo je zakon koji daje šansu ljudima da ostanu na selu, da dobiju zemlju, da prošire proizvodnju. Ovo je šansa da i neki novi ljudi…

Gospodine Bečiću, nije problem…
(Jovan Marković, s mesta: Dobacuje mi Rističević.)

Gospodine Bečiću, nije problem, navikao sam ja na tu mržnju koja svakodnevno obasipa SNS. Navikao sam i pod mnogo gorim uslovima da radim i nisam ih se plašio ni onda kada su bili mnogo snažniji, jači i mnogo osioniji, i mnogo bahatiji. Sada im je ostala samo bahatost, tako da nije problem, ne morate da me štitite.
Ovaj amandman nije prihvatljiv za SNS. Zakon ćemo izglasati po amandmanima koje je Vlada prihvatila, i ovakav zakon ćemo izglasati, jer mislim da ovakav zakon daje šansu i daje priliku što većem broju ljudi u Srbiji da se bave poljoprivrednom proizvodnjom, a samim tim, ne samo da jačaju svoje finansije i svoju ekonomiju, već finansije i ekonomiju Republike Srbije.

Gospodine Bečiću, nisam član Odbora za poljoprivredu, ali po onome što sam čuo od predstavnika Agencije za borbu protiv korupcije, oni su se, nakon izjašnjavanja po amandmanima, o ovom zakonu izjasnili u veoma pozitivnom kontekstu. Mislim da nema potrebe da Agencija za borbu protiv korupcije ima svoje predstavnike ovde u visokom domu, odnosno Narodnoj skupštini Republike Srbije. Ne potrebno je da se bilo ko poziva na Agenciju za borbu protiv korupcije.
Ne znam na koju, gospodine Bečiću, se Agenciju za borbu protiv korupcije pozivaju. Ne znam na koju. Da li na onu koja je pokrenula postupak protiv gospodina Šutanovca zbog ne prijavljenog pašnjaka na Vračaru ili možda na onu Agenciju za borbu protiv korupcije koja je zgradu, koju je država prodala za milion i 200 hiljada evra, bez tendera, kupila, takođe, bez tendera, ali za četiri i po miliona, a da se ta zgrada nije menjala ni gabaritno, ni jedan sprat, ništa se nije promenilo, ali se promenila cena? Da li su mislili na tu Agenciju za borbu protiv korupcije?
Međutim, kakva god replika bila od strane poslanika bivšeg režima, kakvo god opravdanje bilo da to nisu znate oni, to su neki drugi, za koje su, zamislite oni samo glasali, da urade i tu stvar u Agenciji za borbu protiv korupcije, ali i da promene Gradsko građevinsko zemljište u vlasništvu Republike Srbije vredno milijardu i 540 miliona dinara da menjaju za poljoprivredno zemljište iste površine, nisu gledali baš ove reciprocitet kao sa zgradom za agencije, ali je vrednost bila 13 miliona i da na taj način oštete sve građane Republike Srbije za više od milijardu i 485 miliona dinara.

Dokle god se ovom zakonu daju ovakvi epiteti, ja ću pitati one koje takve epitete izmišljaju, a koji to zakoni i da li možda ti zakoni nisu bili pljačkaški i koruptivni na osnovu kojih se gradsko-građevinsko zemljište u Novom Sadu u vlasništvu Republike Srbije, u vlasništvu svih građana Republike Srbije, a u vrednosti od milijardu i 540 miliona dinara, menjali za poljoprivredno zemljište i iste površine samo mnogo manje vrednosti i to vrednosti u iznosu od 13 miliona i 612 hiljada dinara?
Koji je to koruptivni i kriminalni zakon omogućio da jednim potpisom ministra se svi građani Republike Srbije oštete za više od milijardu i 400 miliona dinara, jednim potezom olovke i zbog toga naši građani jasno kažu?
Zbog toga građani Republike Srbije koji žive u Vojvodini i dan danas govore kako su nas pljačkali i kako nas pljačkaju - dobro smo živi i dobro su opstali. E to su pune ruke posla, ne samo za Agenciju za borbu protiv korupcije, koju su takođe kriminalnim i koruptivnim zakonima istu zgradu, iste površine, prvo prodali za milion i 200 hiljada evra, a onda istu kupili za 4,5 miliona evra, pa dodatno i tu oštetili sve građane Republike Srbije za više od tri miliona evra.
Dobro smo opstali i dobro opstaju građani Republike Srbije koji žive u Vojvodini sa vlašću DS Bojana Pajtića i njegove kamarile.