Hvala.

Poštovana predsednice, poštovane kolege poslanici, iskoristila bih danas mogućnost za postavljanje poslaničkog pitanja koje se odnosi na rad centara za socijalni rad. Pitanje se, naravno, odnosi na Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, koje je u nadležnosti ministra Đorđevića, i u tom smislu njima postavljam pitanje.

Smatram da je ovo vrlo razuđeno ministarstvo, sa raznim oblicima rada socijalne zaštite i mera koje moraju da se sprovode u smislu pomoći porodici i najosetljivijim kategorijama stanovništva. To je najistureniji organ na terenu i oni moraju da odgovore, takoreći dnevno, na mnoga osetljiva pitanja i probleme koji se u životu događaju. Svesni smo, naravno, složenosti problema u društvu, kao i niza mera i zakona koji su u međuvremenu usvajani, takođe, u cilju unapređenja rada ovih institucija i to je svakako dobro. Međutim, i pored toga, s vremena na vreme, eskalira neki problem koji skrene pažnju na njihov rad i zahtev da se ova služba posebno osavremeni i njen rad unapredi.

Ovom prilikom posebno bih se osvrnula na, nažalost, nešto što se skoro desilo sa Centrom za socijalni rad npr. u Alibunaru, koji nije na vreme uočio problem dece koja su ostala potpuno sama i bez roditeljskog staranja.

Naravno, pozdravljam brzu reakciju Ministarstva u ovom slučaju, ali bih vođena ovim slučajem želela da skrenem pažnju na rad centara, koji imaju ulogu organa starateljstva kada su u pitanju deca, nemoćni i stari i bez porodica, lica koja su korisnici tuđe nege, ali isto tako na pitanja zaštita žena i dece u celini. Ne samo u ovom slučaju koji je uzburkao javnost, već i u brojnim drugim situacijama kada je izostao dovoljan stručni nadzor i nepristrasan rad centara koji imaju zadatak da zaštite decu i porodicu, pokazalo se da je neophodan još organizovaniji i bolji rad ovih institucija, niz preventivnih mera koje bi oni primenjivali, akcija koje bi preduzimali, ali isto tako oštriji i redovniji nadzor nad njihovim radom, što je uostalom i najavilo ovo ministarstvo.

U nekoliko proteklih godina poznato nam je više slučajeva kada centri nisu u postupcima npr. poveravanja dece ili nekim drugim merama koje su preduzimali, nisu dovoljno zaštitili korisnika. To može biti posledica nestručnosti, nedostatka timskog rada, zanemarivanje zakonskih obaveza, a možda i prevaziđenog koncepta rada centara za socijalni rad.

Zato postavljam pitanje, da li Ministarstvo, polazeći od uočenih propusta u radu centara za socijalni rad koji su, eto, nažalost, u poslednje vreme često predmet javnih kritika, planira izmene zakona u kojima bi se povećala odgovornost, obezbedila stručna, bolja kadrovska opremljenost i na taj način reafirmisala uloga ovih ustanova kojima je država poverila veliki broj značajnih ovlašćenja u pogledu brige o porodici i deci, kako bi oni uživali veći ugled i poverenje građana?

Zadatak ovih službi nije da reaguju samo na problem, već i u oblasti preventive, odnosno uočavanja problema i rada na njihovom otklanjanju. Oni su nam važni, jer su institucija zaštite poverenja, ali i kvalitetne i brze akcije. Zato mislim da ovim službama u narednom periodu treba posvetiti veću pažnju i primeniti novu modernu strategiju razvoja, koja je materijalno-tehnički, a posebno kadrovski osposobljena za bolji i kvalitetniji rad, u smislu celovite zaštite najosetljivijih kategorija. Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Poštovani poslanici, ovom prilikom, kada je reč o ovom amandmanu, želim pre svega da se zahvalim Ministarstvu kulture, odnosno samom gospodinu ministru, koji je zajedno sa svojim saradnicima pokazao razumevanje za ovu jednu inicijativu, za koju sam smatrala da je opravdana sa stanovništva onoga što se događalo na lokaciji koja nam je u žargonu poznata kao Topovske šupe, koja je bila u Beogradu, i onoga što se događalo u prvom periodu funkcionisanja logora na „Starom sajmištu“.

Naime, Jevrejski prolazni logor Beograd - Topovske šupe, kako je precizno nazvan u zakonu, je bio logor koji je bio osnovan prvi, koji je u Beogradu od avgusta 1941. do kraja te godine, u stvari je imao funkciju, kako su Nemci tada to i klasifikovali, kao logor za istrebljenje. Naime, nažalost, u praksi Nacističke Nemačke i režima koji je ovakve aktivnosti i ovakve pogrome, nažalost, sprovodio postojali su logori za istrebljenje i koncentracioni logori u kojima su robijaši bili robovska radna snaga, ali do smrti. Dakle, nije bilo, gotovo uopšte nije bilo šanse za preživljavanje.

Ove prve logore za istrebljenje, poznati u Poljskoj su Aušvic, Belzec, Varšava, Treblinka i drugi, takvi su bili i Jasenovac, Jadovno, Stara Gradiška i takav tretman ubuduće, i u našoj i u svetskoj istoriji, u svakom pogledu treba da dobiju, ali ono što jeste tačno, to jeste da je i u Topovskim šupama ta funkcija bila, nažalost, ostvarena i prisutna.

To se kasnije isto tako kao logor za istrebljenje događalo u Jevrejskom prolaznom logoru Beograd i zato sam prosto ovim amandmanom smatrala da ova dva logora u stvari u tretiranju ovog zakona treba da imaju istovetan tretman, da budu međusobno povezani u budućem proučavanju, jer kako sam član zakona kaže – Memorijalni centar „Staro sajmište“ treba da se osnuje kao ustanova kulture u interesu obezbeđivanja organizacionih kadrovskih i materijalnih pretpostavki za obavljanje poslova u oblasti muzološke i s njom povezane obrazovno-vaspitne i naučno istraživačke delatnosti, sa ciljem negovanja sećanja na žrtve ovih teritorija, ovih predela, ovih centara i ovih mesta u Beogradu. U tom smislu sam smatrala da je potrebno ovakvo povezivanje jedne i druge lokacije na jedinstvenom mestu, jer obezbeđuje jednako proučavanje i zaštitu onoga što se događalo na prvoj lokaciji, odnosno onoga što se događalo na drugoj lokaciji. U tom smislu, smatram da je u potpunosti ostvaren cilj čitavog zakona i čitave namere. U svakom slučaju, ovim povodom želim da još jednom istaknem da je ovo jedna velika odluka i istorijski pristup koji je pokazalo Ministarstvo kulture, predsednik države, Vlada cela i svi radni timovi koji su se uključili u pripremu nacrta, odnosno predloga zakona, u stvari konačno potvrđuje da se Srbija ne stidi svoje prošlosti, ali je umela da zaboravlja žrtve svoga naroda. U tom smislu, vraćanje ovom na ovaj način pokazuje konačno našu krajnju odgovornost. Ovaj odgovoran pristup treba imati do kraja. Mislim da treba u narednom periodu zapisati svako ime, kao što su Jevreji u Jad Vašemu rekli da će on biti aktivan u smislu traženja žrtava sve dok i krajnje, poslednje ime onoga ko je stradao ne bude na tom mestu zabeleženo.

Naravno, nije ovo jedina dobra odluka ovog ministarstva. Potvrdiću i ponoviću da je saradnja sa ministarstvom u ovom mandatu pokazala jedno široko razumevanje i fleksibilnost u rešavanju mnogih pitanja na koja smo u dugom ranijem vremenskom periodu prosto ostali nemi, neodgovorni i nismo ih doveli do kraja. U tom smislu, i kontinuitet rešavanja tako nekih drugih pitanja, donošenja zakona koje smo ovde u Skupštini imali, kao i sa ovim današnjim zakonom, u stvari pokazuje jednu celovitost, jedan celovit nacionalno odgovoran i na visokom nivou pristup pitanjima koja se rešavaju. U tom smislu se postavljaju temelji za ono što će biti strategija razvoja kulture u narednom periodu.

U svakom slučaju, smatram da je ovim urađen jedan veliki posao, ali da naš odnos prema žrtvama ne sme da bude ovim završen i da u stvari sve ono što se događalo na teritoriji Jugoslavije u poslednjim ratovima 90-ih godina takođe u narednom periodu mora da bude predmet opsežnog, odgovornog i celovitog istraživanja u svakom pogledu. Bilo gde i na kom mestu, ko god je pravio nepočinstva, ko god je činio ubijanja mora da bude imenovan, ali istovremeno i žrtve. Time ćemo u stvari pokazati da li je srpski narod bio genocidan u događanjima 90-ih godina, koliko je ljudi stradalo u tom, gde i na kom mestu i Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini, na Kosovu i Metohiji. I sve ono što rade pojedini centri na istraživanju žrtava, mesta pogibije ljudi mislim da treba objedinjeno da bude u jednom istorijskom proučavanju, istorijskom sećanju i memoriji koja će ubuduće biti u tom delu ustrojena. Na taj način ćemo odbraniti svoje ime, odbraniti svoju antifašističku borbu, odbraniti svoje spomenike, ali istovremeno odbraniti i našu budućnost i budućnost ovog naroda, u smislu njegove istorijske zaštite i vrednosti koje on ima.

U tom smislu smatram da je i ovakav pomak i amandman koji sam podnela u ovom članu 2. ovog zakona nešto što u svakom slučaju obezbeđuje celovitost proučavanja onih događanja koja su na ovom prostoru bili u prvom periodu 1941. i početkom 1942. godine. Hvala.

Da se nadovežem.

Dakle, još jednom, osobito ministru zahvaljujem na ovoj javnoj pohvali.

Naravno, i meni i vladajućoj koaliciji, SPS, potvrđuje da u stvari dosledno čitanje i proučavanje zakona koji se nalaze pred narodnim poslanicima i njihova analiza, u smislu njegovog kvalitetnog poboljšanja, može u svakom slučaju da doprinese njegovom poboljšanju. I u tom smislu je zadovoljstvo bilo i u ovom prethodnom četvorogodišnjem mandatu, u svakom pogledu saradnja koja je postojala sa Ministarstvom, ako je bila sa iskrenim pobudama, čini mi se i znalački, sa razumevanjem obrazložena i prihvaćena, mogla da dobije ovakav epilog. Još jednom, hvala vam na svemu.

Neću naravno dužiti, uz zahvalnost, naravno vama što ste mi dali reč, želim da završnici samo da kažem, da smo u ovoj raspravi o ovom jako važnom zakonu sve poslaničke grupe su u stvari pokazale svoju privrženost ovakvom jednom rešenju. Ali, uporedo dok je tekla ovde rasprava danas, hoću da napomenem, da se održavala sednica Odbora za dijasporu na kojoj je razmatran izveštaj Komisije za nestala lica. Mislim da je to nekako i kompatibilno sa ovom pričom koju smo imali i gde smo upoznati ne naravno prvi put o opstrukciji, nedostatku saradnje drugih strana u rešavanju ovih problema. U nedostatku volje, a najzad, što je najgore i nedostatku svesti i priznavanja da postoje srpske žrtve i odgovornosti koja se naravno povezuje sa tim.

To ukazuje dodatno i na ozbiljnost ovoga o čemu smo mi danas pričali, zakona koji se usvaja ovih dana, ali i onoga što nas još čeka na putu odbrane istine. U moderno vreme medijski rat vidimo da je posebna vrsta rata i u skladu sa tim moramo u narednom vremenu da imamo adekvatne odgovore. Važno je, smatram objediniti rad u narednom periodu više ministarstava, jer ovo se ne tiče samo kulture, odnosno kulture sećanja, nego istovremeno i boračke zaštite, prosvete, nauke, pa najzad, možemo reći i vojske, svih oblika rada, svih oblika organizovanja odbora, komisija i tako dalje, gde su različiti ljudski resursi već uključeni u prikupljanje podataka koje treba smatram u narednom periodu objedinjavati. Stvoriti jedinstvene baze podataka i ne razmatrati mogućnost koliko to košta i naći opravdanje u tome. Upravo da smo ovakav zakon doneli ranije imali bismo i možda u novije moderno vreme situaciju drugačiju.

U kontekstu donošenja ovog zakona mislim da je ovo što se poslednjih godina događalo treba dosledno i blagovremeno regulisati i time imamo zadatak da ovaj zakon kada ga usvojimo, primenimo, ali i zabeležimo sve vrste žrtava koje su se dogodile u raspadu Jugoslavije. To je zbog odbrane našeg identiteta. Kada je o tome reč, u ne saradnji drugih sredina vezano za ovu temu, mislim da se često postavlja pitanje i razmatra u javnosti, pa kakvi smo to mi, kad oni neće sa nama. Mislim da je krajnje pogrešna teza, jer oni koji nemaju danas svoj identitet, a žele da ga izgrade, moraju da ga uzimaju od onoga koji im je najbliži, a koji ga imaju. Dakle, razmatrajmo da njihova dogradnja sopstvenog identiteta mora da ide kroz sve postupke koje su dostupne njima, ma koliko oni bili nezakoniti i na štetu drugih. Zato ovaj zakon je samo prvi korak u rešavanju narednih pitanja, odnosno rešavanju onoga što se dogodilo poslednjih godina.

Još jednom hvala. Hvala i predsedavajući što ste mi dali reč i pozdravljam sve.

Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, gospodo poslanici, u Skupštini Srbiji danas se nalazi, smatram, jedan veoma važan predlog zakona – Predlog zakona o Memorijalnom centru „Staro sajmište“, na koji smo čekali preko 70 godina. Toliko godina u ime bratstva i jedinstva nismo dostojno obeležili mesta stradanja nevinih ljudi koji su krivi bili samo zato što su Srbi, Jevreji ili Romi, a to su učinile sve druge zemlje, bilo da su obeležile do sada stradanje svog naroda, kao što su to uradili Jevreji u Jad Vašemu ili u zemljama Evrope, gde je nacistička Nemačka osnovala ove logore npr. u okupiranoj Poljskoj, kao što su Aušvic, Belzen, Varšava, Trevlinka i drugi. Samo jedno, radi napomene i razlikovanja, postojali su logori za istrebljenje u kojem su zatvorenici boravili svega nekoliko sati do svoje smrti i koncentracioni logori koji su bili robovska radna snaga, opet, naravno, do smrti, kao što su Dahau, Bergen Belsen i drugi. E, kao što su ovi prvi postojali u Poljskoj, takvi su bili Jasenovac, Jadovno i Stara Gradiška. Njima jedino nisu upravljali nacisti, nego NDH i ustaše, a takav je bio i „Staro sajmište“ i „Topovske šupe“, koje su osnovale NDH i Gestapo u Beogradu.

Prva hapšenja i deportacija Jevreja izvršena su već polovinom avgusta 1941. godine, kada su skoro svi Jevreji iz Banata, preko njih 3.000, dovedeni i ubijeni u Logoru „Topovske šupe“ i to svega za pet meseci, a do kraja 1941. i početka 1942. godine, prema nekim podacima, u Logoru „Staro sajmište“ ubijeno je 6.280 Jevreja, Srba i Roma i po zlu čuvenoj „dušegupki“. Tada je objavljeno da je Srbija očišćena od Jevreja, prva zemlja posle Estonije koja je već početkom 1942. godine rekla da je u njoj jevrejsko pitanje rešeno.

Možemo li danas za trenutak zastati, zaćutati, zamisliti sve razmere i monstruoznost zločina koji su se događali i koji su se događali na ovom mestu, a mi kao građani Zemuna, Novog Beograda, Beograda u celini i najzad svi u Srbiji prolazimo 70 godina pored takvog mesta i još sličnih, ne znajući ništa o njemu, ne znajući da su tu, na prostoru između dva mosta, se na Savi događali najmonstruoznije smrti u najistočnijoj tački NDH.

I danas se sećaju stari Zemunci da su se svakoga dana prema Starom jevrejskom groblju kretala zaprežna vozila, natovarena ljudskim leševima, a onda brzo, pojavio se kamion, čuveni kamion za smrt.

Zahtev NDH bio je da se na ustupljenoj teritoriji, koju su im dali Nemci, dozvoli logor, citiram, bez srpskih policajaca i stražara, ali da se finansira i snabdeva iz Beograda. Prvo je bio samo za srpske Jevreje, i to samo za žene, decu i stare, a posle, kada je Srbija „očišćena“ od Jevreja, za tih pet meseci, od maja 1942. godine, počeo je da prima i druge taoce – komuniste, partizane i sve druge patriote u području ratnih dejstava do jula 1944. godine.

Kroz ovaj logor prošlo je preko 32.000 ljudi, a prestao je sa radom posle savezničkog bombardovanja, kada je delimično razrušen.

Negovanje zaborava suviše je dugo trajalo, a oni koji zaborave svoju istoriju, moraju da je ponavljaju. To je strašna opomena koja nam se upravo dogodila u novijoj istoriji, u kojoj smo od stradalačkog naroda i žrtve, mi pretvoreni u monstruozni narod, spreman da ubije drugog samo zato što nije isti kao mi.

Izvinite, svi oni koji hoće da menjaju istoriju i da pišu novu, moramo reći da ima suviše dokumenata o istoriji krivice, koja ne mogu biti sva uništena i koja trajno ostaju. Zato, konačno, u ime svih onih čiji su članovi porodice stradali, koji su morali biti istrebljeni, koji su morali nestati, smatram da ovaj zakon, zaista mora biti usvojen. Treba dati priliku istini da ne bi bila i definitivno pregažena.

Ovo otrežnjenje daje nadu da ćemo, kao srpski narod sećati se sa pijetetom svih jevrejskih i romskih žrtava, koje nismo mogli zaštiti, jer smo i sami bili žrtve i ubijani. Zato ćemo se sećati i pripadnika našeg srpskog naroda koji su nevino stradali na ovom, ali i mnogim drugim mestima.

Zato želim, u svakom pogledu, da dam podršku ovom Ministarstvu kulture, ovoj Vladi Republike Srbije, a posebno predsedniku države, Aleksandru Vučiću, koji je kao predsednik Srbije, prvi jasno i javno o ovom delu srpske tragedije, u nezavisnoj državi Hrvatskoj, govorio, posetio Gradišku, bio inicijator sa Srbima iz Republike Srpske, da se logor Jasenovac, Stara Gradiška, učini vidljivim, da se izgradi posebni memorijal dostojan ogromnim razmerama genocidne tragedije srpskog naroda, ali i kao mesto sećanja, opomene, ali i mesto pomirenja.

U tom kontekstu, prepoznajem i predlog ovog zakona isto kao mesto sećanja, opomene i pomirenja, čuvanje i negovanje istorije, koja je svedočanstvo zlog vremena i stradanja naroda. Ali, ovome bih dodala bar dve stvari, sastavni deo memorijalnog centra Staro Sajmište, koje se prema predlogu sastoji iz dva muzeja, Muzeja jevrejskog logora Zemun i Muzeja prihvatni logor Zemun, mislim da mora biti dodato i Muzej Beograd Topovske šupe. Tako bi memorijalni centar Staro Sajmište, mogao postati centar mreže memorijala.

Da se podsetimo. To je bio prvi Sabirni centar, logor za Jevreje i Rome u Beogradu u Drugom svetskom ratu, u kojem je za pet meseci stradalo preko tri hiljade Jevreja i Roma, dovedenih iz Banata, gde je bila Nemačka uprava, da bi vrlo brzo postao mali, te su po odluci nemačke komande, u okupiranom Beogradu, po odluci i po komandi Gestapoa, ti isti zarobljenici robovski radili na izgradnji i prilagođavanju nekadašnjeg Sajma u Beogradu, inače jednog od prvih takvih sajamskih objekata u Evropi, u logor za posebne namene u cilju ubijanja. Zgodan, izdvojen prostor, između dva mosta, s jedne strane omeđen rekom, a druge prugom, i tada savskim močvarama u zaleđu, a danas novobeogradskim bulevarima.

Prvo obeležavanje logora Topovske šupe, da kažem, bilo je 1951. godine, ali uz spomen, kako je tada na postavljenoj tabli pisalo „Palim drugovima za slobodu otadžbine“. Istina, ali ne cela. Druga ploča, bila je postavljena greškom. Na ulazu u Tramvajske šupe u ulici Kralja Aleksandra. Zamislite toliko ne znanje. I najzad treća, da bi 2005. godine bila postavljena spomen ploča na zid jednog, još uvek od postojećeg objekta Topovskih šupa, čije je autor Aleksandar Nećak i na kojoj je tekst na srpskom, engleskom i hebrejskom jeziku. Da bi januara 2006. godine on otvoren, kao spomen park Topovske šupe, ali brzo zaboravljen i zapušten.

Objekti koji su preživeli sva bombardovanja Beograda, naš ukupni nemar, ne smeju biti uništeni sada kada osnivamo memorijalni centar Staro Sajmište. Ovaj prostor ne sme biti ustupljen bilo kom šoping molu, ikonama potrošačkog društva i neoliberalizma.

Ali, ako to ne uradimo sada, i ovaj kompleks adekvatno ne zaštitimo, moraćemo to da uradimo naknadno, jer se za to bore svi koji gaje sećanja na ovo mesto teškog stradanja, čiji su članovi porodice u njemu nestali, svi oni koji su izgubili svoje najbliže i kojima je zatret ukupni trag.

Ovakav čin zaštite se mora učiniti kao odgovornost prema sopstvenoj istoriji, koja svedoči šta se Srbima događa kada imaju kvislinšku vlast, vlast po tuđoj volji i diktatu.

Najzad, Srbija je potpisnica „Terezinske deklaracije“ o vraćanju imovine jevrejskoj zajednici, ukupne imovine stradalih Jevreja, što je Srbija ispunila, a Srbija je i član Međunarodne organizacije za istraživanje i edukaciju u oblasti Holokausta i treba ispuniti sve prihvaćene standarde i norme, jer kako kažu istoričari, Topovske šupe su bile rezervoar talaca za streljanje, kao što je bilo i Staro Sajmište.

Još samo jedno. Predlažem, kao i mnogi građani Beograda, da stari Savski most bude sastavni deo ovog memorijala, baš zato što su ga gradili Nemci, kao jedino mesto koje je povezivalo NDH i okupiranu Srbiju u to vreme, a u kojoj je postojala antifašistička borba, jer je porušen Veliki most kralja Aleksandra, danas obnovljeni Brankov most, da on služi kao sećanje na herojski podvig jednog učitelja, antifašiste, jednog usamljenog ali hrabrog čoveka, Miladina Zarića, koji ga je bez bilo čije pomoći, partizanske ili druge organizacije razminirao i sačuvao za brzi prelazak partizanskih jedinica i jedinica Crvene armije i oslobođenog Beograda u potiskivanju fašističkih jedinica nemačke vojske u povlačenju.

Inače, tokom rata, samo da kažemo, dva važna mosta koja nisu nemačke snage u Evropi uništile jeste čuveni most na reci Rajni kod Remogena i ovaj na Savi. Taj most je spomenik hrabrosti jednog čoveka, koji nije organizovan, koji oseća i razume šta je dug domovini i duboko je u sebi antifašista. Zato treba naći način da most ostane kao deo ovog memorijala, jer naspram masovnog ubijanja sa jedne strane, on je simbol otpora antifašističke borbe, borbe za slobodu i slobodnu Srbiju, slobodan srpski narod sa svim narodima koji ovde žive. On mora ostati živ, ljudski, pešački, ne premešten na livadu kao gomila gvožđa ili most u nekom drugom gradu ili na nekom drugom mestu, jer samo ovde i na ovakav način on zaista jeste to što jeste.

Odobravajući niz obnavljanja i graditeljskih poduhvata u Beogradu, molim pomilovanje za most Miladina Zarića i njegovo trajanje u ovom istorijskom kompleksu. Još jednom, glasaćemo za zakon, pružiti svaku vrstu pomoći u očuvanju sećanja, poštovanju svim žrtvama, ali i poštovanju života svih ljudi i naroda, jer su mir i sloboda, saradnja i očuvanje identiteta naroda jedini uslov civilizacijskog napretka i napretka Srbije.

U tom smislu, smatram da sve ono što su ovih prethodnih godina tražili stanovnici Zemuna koji su se sećali i još uvek sećaju stradanja u Drugom svetskom ratu, vlasti NDH u ovom gradu i okolini, svi ilegalci, Zemunci, zatim heroji i iz drugih logora koji su preživeli stradanje na drugim mestima, a koji su ostavili svoja svedočanstva o tome, Muzej genocida, Banjički logor, mesto Jajinci centar, treba da budu zajedno sa ovim sada memorijalima koji se osnivaju, centri jedinstvene mreže memorijala i sećanja u Srbiji, da se to više nikada ne ponovi.

Još jednom, sva podrška ovom Ministarstvu kulture na jednom velikom poduhvatu i konačno predlaganju ovog zakona. Sve najbolje i hvala.

Poštovani predsedavajući, gospodo poslanici, danas u toku rasprave o ovom Regulatornom telu i popunjavanju određenog broja njegovih članova mogli smo da čujemo različite argumente teme i objašnjenja o radu ovog tela o njegovim pozitivnim ili negativnim nekim ocenama i tako dalje. Naravno, kada je o ovoj temi i reč ona uvek izaziva oprečna mišljenja, ali isto tako i izražava očekivanja građana u odnosu na njegovu osnovnu funkciju koju on ima.

Ono što je važno, a što smatram da i ovog puta treba, naravno, pomenuti jeste da je ovo telo osnovano 2014. godine, u skladu sa međunarodnim konvencijama i standardima, da je zadatak ovakvog tela generalno da utvrđuje osnovne uslove i način pružanja auto-vizuelnih medijskih usluga da ovo telo propisuje uslove i postupak za izdavanje dozvola za rad.

Ovo telo je u našoj praksi, kao što smo videli u prethodnim godinama, svakako našlo svoju ulogu i ono bitno utiče na način i uslove korišćenja radiofrekvencija za distribuciju i emitovanje medijskog sadržaja, odnosno uslove postavljanja upotrebe održavanja, uslove i tehnike, odnosno, emisionih stanica, što je naravno sve dobro, dobro je tako telo postoji.

Ovo je svakako nezavisni regulator medijskog prostora, a kao takav ima značajna ovlašćenja, možemo ih prebrojati, skoro 23 ili 24, od kojih bih izdvojila samo one neke za koje smatram da su osobito važne ili se bar meni čini da su važne ili od velikog uticaja i na ukupnu javnost na politiku ako možemo reći, ali ukupnu kulturu i kulturu govora.

Podvućiću, dakle, pozivajući se na osnivačka akte i ono što je njima posebno naznačeno je upravo to izdavanje dozvola za rad elektronskim medijima, kontrola njihovog rada, kako, na koji način i za koje programe se dobijaju dozvole, a istovremeno u praksi nemamo utisak da od svih emitera i onih koji koriste javni medijski prostor su zadaci i programi kojim su konkurisali za medijski prostor uvek do kraja poštuju i koriste.

Regulatorno telo za elektronske medije ima jedan posebno važan zadatak, a to je da podstiče očuvanje i zaštitu srpske kulture i jezika, tu tačku bih ja recimo izdvojila, kao i kulture jezika nacionalnih manjina.

Kad je o ovome reč zadržala bih se na važnoj temi koja se ne tiče, naravno, samo REM, već i drugih institucija ove države, a to je da su odavno uočene situacije u kojima se u medijima i raznim vrstama ili oblicima javne komunikacije urušava srpski jezik i njegov književni izraz da se bez potrebe koriste strane reči i izrazi i kada to nije neophodno.

Naravno, to nije ništa čudno. Svaki jezik je živ i podrazumeva sve njegove uticaje tako da smo kroz istoriju u određenom vremenu usvojili i u našem jeziku postoje razni turcizmi, uticaji nemačkog jezika, sada posebno popularnog engleskog jezika, ali je preterano ono kada se upotrebljavaju u javnim medijima i tamo gde im nije mesto.

Očuvanje jezika i pisma, smatram jedno civilizacijsko, istorijsko, ustavno, ali i identitetsko pitanje. S obzirom na sve ono što se događa unazad 20 i 30 godina srpskom narodu u vezi sa svim onim što se danas događa i u skladu sa onim što predviđamo da se u narednom periodu može događati, dužni smo da zaštitimo sve ove naše identitetske vrednosti u svakom pogledu i bilo kom polju da se nalaze. Zato je baš to u radu ovog tela i toliko značajno i zato ga ja ovog puta ponavljam i ističem.

Nismo uočili njegovu dovoljnu aktivnost u toj meri i zato od budućeg sastava REM u celini i prethodno izabranih članova, ali i ovih o kojima danas glasamo, u svakom slučaju očekujemo da u narednom periodu unapredi i izmeni.

U tom kontekstu REM ima svojevrsnu misiju da kroz kontrolne, ali i podsticajne aktivnosti insistira na programima elektronskih medija koje promoviše sve one prave i civilizacijske vrednosti koje su karakteristične za nas, naš narod i kulturne sadržaje koji promovišu srpske vrednosti, vrednosti nacionalnih manjina i zajednica koje žive sa nama na ovom prostor,u tom smislu se događa i prepoznatljivo je bogatstvo programa, bogatstvo sadržaja, i u celini bogatstvo jedinstvenog izraza koji krasi ovo podneblje.

Ono što nam je potrebno su: obrazovni sadržaji, sadržaji iz oblasti kulture, a ne rijaliti programa. Oko toga je posebno bilo rasprave u javnosti gde su velikoj meri i sami građani izražavali i negodovanje sa njihovim sadržajima, bez obzira što znamo da su oni komercijalni smatramo da oni ipak moraju da budu pod većom kontrolom i na drugi način praćeni, možda čak da se od elektronskih medija koji koriste nacionalne frekvencije zatraži u budućem vremenu promena programskih šema. O tome je takođe bilo reči da se ovi rijaliti programi emituju u drugim terminima.

To je zato što korišćenje medijskog prostora treba i uređuje država, tj. REM, a ne sami mediji i mislim da u tom delu, naročito u budućem vremenu, treba očekivati, naravno, veće promene.

Oni koriste svakako državni resurs, odnosno frekvenciju. Moraju ispunjavati određene uslove. Tu nije ugrožena sloboda medija i mislim da se o tome ne može govoriti, već treba voditi računa o sadržaju medijskih programa da budu u interesu naroda i države, u interesu društvenog napretka i odgajanja zdravih generacija mladih koji znaju šta su prave vrednosti našeg društva.

Da li je dosadašnji sastav i praksa u tome uspela? Smatramo da nije u dovoljnoj meri. Čega smo takođe svedoci? Rata emitera danas, oduzimanja i zatvaranja pojedinih kanala, privatizaciju javnog prostora i, naravno, sve to na štetu građana.

Tema ima još mnogo i u tom smislu očekujem i svi očekujemo da u budućem sastavu REM budu doneti novi medijski zakoni, da se uspostavi nova praksa i da se favorizuju prave vrednosti i kvaliteti.

Novi sastav će svakako doprineti boljoj medijskoj slici, boljem korišćenju prostora i zato u svakom slučaju glasamo za nove članove, nove bolje zakone, bolju praksu i bolji život i unapređenje ukupnih odnosa u samoj Srbiji i okolini. Hvala.

Hvala.

Poštovana predsednice, gospodo poslanici, uključujući se u ovu današnju raspravu po ovom amandmanu hoću da istaknem da je pojava ovog predloga, koji se uoči ove sednice pojavio, odnosno stavljen je na dnevni red, kod velikog broja poslanika, naših kolega, izazvao je blago rečeno jednu nedoumici i iznenađenje što takođe i u ovom parlamentu pokazuje određenu nepripremljenost muškog dela srpskog društva da Srbiju izgrađuje i unapređuje brzim koracima.

Ovde hoću da kažem da je ova Vlada u prethodnom periodu, odnosno Vlada od 2012. godine, 2014. godine, 2016. godine. itd. napravila velike pomake i velike promene u Srbiji, a da je ovaj predlog koji je dala poslanica Čomić, koji je podržala predsednica Maja Gojković, koji smo uostalom podržali i mi poslanici u ovom parlamentu, upravo je jedan od tih velikih koraka koji Srbiju unapređuju u tom smislu, u kompletnom sastavu, čini mi se, poslanica u ovom parlamentu, a verujem i velike većine žena u Srbiji bez obzira da li do sada učestvuju u političkom životu ili ne, jeste veliko ohrabrenje i pomoć da se ostvare u svim sferama delatnosti života, ne samo u političkom smislu.

Složila bih se, naravno u punom sastavu u punoj njenoj jačini sa onim delom rečenice koja kaže da ni jedno zanimanje, pa ni političko zanimanje, ne pripada samo jednom polu.

Dakle, u svakom pogledu, a među obrazovanim delom stanovništva veći je broj žena, veći je broj onih koji završavaju visoke škole i nalaze se na mnogim stručnim mestima i kao lekari i kao profesori i kao stručnjaci i kao inženjeri, itd. Tako da je prirodno sasvim i potpuno treba podržati ovaj predlog koji je sada kod nas na dnevnom redu.

Koliko je ovo veliki korak za Srbiju, a i sledeći onaj koji upravo govori o nekom budućem sastavu, ja ću samo da ponovim jednu rečenicu, pošto svi znate da pratim i proučavam delo Dositeja Obradovića. Taj veliki Dositej došavši pre 200 godina u Srbiju koja kao država u to vreme nije postojala je između ostalog rekao – Škole, iznad svega škole i obrazovanje. Ali, on je prvi put rekao da obrazovanje mora da bude jednako i za devojčice i za dečake, jer teško onom narodu čije majke, supruge i sestre žive u mraku. Tu nema ni napretka, ni društva, ni pojedinca.

Zamislite koja je to revolucionarna promena i poruka bila u Srbiji pre 200 godina. Red je da posle 200 godina upravo idemo dalje. U ovom smislu ja potpuno verujem i u žene u budućnost Srbije i zato podržavam ovaj amandman. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani narodni poslanici, želim danas u okviru prava za postavljanje poslaničkih pitanja da postavim pitanje Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.

Naime, pitam da li je ovo ministarstvo preduzelo potrebne mere za izdavanje jedinstvenog bukvara za svu decu srpskog porekla koja uče srpski jezik bilo gde da žive?

Ovo pitam upravo zbog toga što je više puta na sednicama Odbora za dijasporu Narodne skupštine ovo pitanje bilo prisutno uvek kada su tu bili predstavnici našeg naroda koji žive u drugim državama. Sa ovim je, inače, ovo ministarstvo upoznato.

Uvek je bilo prisutno ponavljanje da delovi srpskog naroda koji žive u drugim državama teško žive, da nemaju pravo na svoj jezik, na pismo i da njihova deca u školi nemaju mogućnosti da uče srpski jezik i da nauče ćirilicu, te se smatra da bi bilo veoma važno da upravo u državi Srbiji se napravi jedinstveni srpski bukvar, koji bi bio validan i dostupan svima bez obzira gde deca žive i da li je to Amerika, Australija, zemlje Evrope, a posebno u državama u okruženju.

Ovde vidimo da je, u svakom slučaju, veliki broj pripadnika srpskog naroda koji žive u drugim državama, novonastalim posle raspada zajedničke države, a nemaju elementarna demokratska prava kao što su jezik, pismo, a sada vidimo čak i vera.

Podsećam da je o ovom pitanju govorio i predsednik Aleksandar Vučić, na primer, polovinom prošle godine, nakon razgovora sa vladikama o Kosovu i Metohiji, kada je rekao da je važno da poštujemo jedni druge, da dobro poštujemo i razumemo naše različitosti, da radimo u najboljem interesu naroda o potrebi jedinstvenog bukvara za ceo etnički prostor, ali isto tako, poštujući druge.

Isto tako predsednik Vučić je nedavno u poseti Mrkonjić Gradu i Drvaru u Federaciji BiH, gde su gradovi sa većinskim srpskim stanovništvom, a bez prava da na tome prostoru čuvaju svoj identitet, da se zaposle i rade, rekao – svuda pomažemo. To do sada nikada nije bio slučaj, što je velika, naravno, istina i to je važno podvući. Isto tako je rekao – iako živimo u različitim državama, znamo da pripadamo istom narodu. Mislim upravo na tom fonu da mora da bude i izdavanje, odnosno postojanje ovakvog jednog jedinstvenog srpskog bukvara. Zato se rekao je on – moramo zajedno boriti za očuvanje sopstvenog identiteta, zajedništva, svog jezika, pisma i vere.

Jedinstvena nacionalna politika predsednika Vučića i predsednika Dačića stvorili su danas stabilno ekonomski i diplomatski jaču Srbiju koja je, od raspada zajedničke države, prvi put u situaciji da se bori za očuvanje života, identiteta celog srpskog naroda.

Pri svemu tome ističemo da taj novi bukvar u svakom slučaju treba da je digitalizovan. Naime, da se štampa i izdaje u elektronskoj formi, jer je na takav način dostupan svima, lako dostupan, naravno, da je interaktivan, što je za današnju mladu generaciju od posebnog značaja, fleksibilan i lako dopunjiv, da se ne štampa na tonama papira koje ostaju nepodeljene, gde knjige ostaju zabranjene. Istaći ću da je, na žalost, ulasku srpske knjige na KiM već davno uspostavljena zabrana na granici, da nema monopola i interesa izdavača.

Smatramo da je to jedan jedinstveni nacionalni projekat i veliki poduhvat u koji treba da budu direktno uključeni i Srpska akademija nauka i Matica srpska i sve druge relevantne institucije koje upravo rade na čistoći i pravilnoj upotrebi srpskog jezika i pisma i njihovih pravila.

Zato smatram da je, pre svega, Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja odgovorno da što pre pristupi ovom poslu i da obezbedi postojanje jedinstvenog srpskog bukvara, jer na taj način ostvarujemo, kroz rad ovog Ministarstva, politiku koju vodi najviši vrh države i predsednik Vučić i predsednik Dačić. Ta vrsta politike u svakom slučaju treba i dalje da ima u tom smislu punu našu podršku. Hvala.

Hvala, poštovani predsedavajući.

Gospodine ministre, gospodo poslanici, ja bih se uključila u ovu raspravu kada je reč o izmenama i dopunama Zakona o kulturi, ali više opet da se vratimo samo i suštinskoj temi o onome šta je donelo ovaj Predlog izmena i dopuna zakona, a iz ove prethodne rasprave jasno se može videti da je, ono što smo rekli u načelnoj raspravi, u stvari kultura sve, sve ono što nas okružuje i zato u samom zakonu nema definicije samog pojma kulture.

Kada je reč o ovom samom predlogu, smatram i radi nas samih, radi javnosti u celini, da se mora istaći da je ovakav, po meni, veoma zaokružen i jako dobro za naredno vreme koncipiran Predlog izmena i dopuna zakona, u stvari rezultat jednog prethodnog rada Ministarstva, koje je zaokružujući pojedine sektore i delatnosti, neposredno bivajući u stalnoj komunikaciji sa institucijama kulture na različitim nivoima, na različite načine.

Koliko sam ja imala uvida i po lokalnim samoupravama i institucijama svuda po Srbiji, u stvari saželo jednu jedinstvenu misao da u budućem vremenu je veoma važno kulturu na neki način i sva dešavanja objedinjavati, imati celovit uvid u to, ali ono što smatram da je ovde posebno važno jeste stavljanje priličnog akcenta na ono što je naše očuvanje baštine bilo pokretne, bilo nepokretne i njena digitalizacija i mikrofilmovanje o čemu je u načelnoj raspravi bilo reči.

Te dve stvari po meni toliko su značajne da se o njima mora ponovo reći nekoliko reči. Upravo sa stanovišta svega onoga što je opet politika, ali međunarodni odnos prema kulturi Srbije i onome što naša kultura definitivno sa sobom nosi, što je bila i onoga što će sigurno biti, a to je potreba preotimanja raznih subjekata i raznih faktora da ono što je srpska baština postane njihovo zato što je oni nemaju.

E, zato je važno po meni, u ovom vremenu e upravo svojim delovanjem ministarstvo pokazalo tu visoku odgovornost i nacionalnu svest ne ugrožavajući pravu nikoga i ničega i da sačuva to što je baština na celom srpskom prostoru i da je dokumentuje ne samo sada za ova, što bi rekli, burna vremena nego upravo za ono sve što će doći u budućem vremenu i što traži od nas adekvatan odgovor i odgovornost.

Kada je reč bila o detaljima koje je ovaj zakon doneo u raspravi se pominjalo, što je od izuzetne važnosti, naravno, neprocenjive skoro, obnavljanje i vraćanje u funkciju starih, vrednih, drevnih institucija kulture bez kojih smo kao nacija bili ko bez ruku, ja bih rekla, Narodnog muzeja, Muzeja savremene umetnosti. Evo ovih dana Narodno pozorište u Vranju, ja bih istakla i pozorište u Subotici, sve to pokazuje da u stvari Ministarstvo kulture ne centralizuje svoje delovanje na glavni grad nego razređuje po svim lokalnim samoupravama u skladu sa određenim zahtevom, vremenom, politikom, trenutnim ciljevima itd.

Dakle, smatram da je to jedan segment koji je u ovim događanjima, u prethodnom vremenu bio veoma važan, ali i koji je iznedrio jedan veoma dobar pravac koji će obezbediti još bolje rezultate za naredno vreme. Takođe, ne samo zaštita objekata, odnosno institucija kulture. Istakla bih da je ovo ministarstvo u velikoj meri posvetilo pažnju sadržajima onim što se zaista događa.

Pomenuću ovom prilikom da je marta prošle godine u Sremskim Karlovcima bila usvojena, odnosno potpisana tzv. poveća o srpskom kulturnom prostoru koja kao takva uopšte do sada nije postojala i koja je objedinila na jednom mestu u tom tako slavnom malo ali velikom mestu kao što su Sremski Karlovci sve predstavnike srpskog naroda, srpskih zajednica koje žive van teritorije Republike Srbije, bilo u njenom okruženju ili u dijaspori.

Šta je pokazao između ostalog taj susret? Ne samo značaj potpisanog dokumenta, nego osobito prisutnu pozitivnu energiju kojoj su ti ljudi koji ne žive u Srbiji pokazali i svoje pozitivno raspoloženje, ali i zahvalnost što se na takav način govori o jedinstvenom srpskom kulturnom prostoru i što svi zajedno možemo da se na jednom mestu, na jednoj visokoj i značajnoj temi vidimo i prepoznamo. Mislim da takve stvari treba da budu i u buduće u fokusu jer to jako ohrabruje sve članove srpskog naroda koji žive van države Srbije, ohrabruje ih u svom delovanju i ohrabruje na svom mikro prostoru, u sredinama gde oni žive, upravo da zaštite ono što je imanentno samom srpskom biću.

Kazaću još samo ovaj primer. Koliko je ministarstvo sa svojim predstavnicima, zaista imam potrebu da kažem gospodine ministre i u vašoj ličnosti bilo prisutno svuda gde je važno događanje i vreme u kulturi jedan paradoks od pre 20 godina i nešto što je prisutno danas.

Naime, posle 2000. godine tada ustanovljena državna vlast je imala ideju da ugasi npr. sajam knjiga i posle 2000. godine, posle 50 godina njegovog postojanja ustanovi ponovi prvi Sajam knjiga ministara kulture koji na Sajmu knjiga se nisu pojavljivali itd. Sada je ministarstvo prisutno i pokazuje da se u svakom tom segmentu na svakom važno mestu daje odgovarajući odgovor na dešavanja i na inicijative, u ovom slučaju književnika i izdavača zajedno sa stranim piscima i izdavačima koji se na Sajmu knjiga sreću upravo podsticaju onoga što je naše zajedničko stvaralaštvo.

Kada smo kod ovoga, smatram da bi možda u narednom periodu, to je samo jedna od sugestija koja se može naći u budućem planu bilo dobro da ovo ministarstvo, da ova naše Ministarstvo kulture ima inicijativu zajedno sa svim ostalim subjektima u državi, da se najzad napravi zgrada beogradske opere i da time zaokružimo sa institucijama kulture naš trg Republike u Beogradu, a o tome generacije pre nas, takođe govore, isto mislim da ne bi bilo diskutabilno obnoviti bombardovanu Narodnu biblioteku. Taj kraj Beograda dobija šmek starog Beograda, obnavlja se, na tom mestu stradanja srpske knjige, na simboličan način smatram da treba obnoviti instituciju koja će biti i hram, da se više nikad ne ponovi, a nešto što će biti feniks onoga što će se u narednim generacijama događati.

Naravno, kada je o svemu ovome reč, bilo je prisutno, danas jako prisutno, ono što se događa u medijima, gde smatram da mora da postoji odgovornost za ono što je rečeno i da mora da postoji kultura izražavanja i dijaloga. Ali, to nije samo zadatak Ministarstva kulture, bez obzira što ima u svom naslovu kulturu i informisanje, to je naš zajednički rad, i političara i svih drugih faktora. Upravo je to poziv svima na udruživanje snaga i na odgovornost za ono što je urađeno.

U tom smislu smatram da su dosadašnji rezultati Ministarstva kulture, kada je posebno reč sada o ovom Predlogu zakona u kulturi vrlo obećavajući i u tom smislu oni će se sigurno sačuvati, srpsko kulturno biće, srpsku baštinu i stvoriti njeno trajanje u narednom vremenu. Hvala vam.

Hvala.

Mislila sam da dajete reč ministru.

Smatram da je ovo pitanje upotrebe rodne ravnopravnosti u jeziku mnogo složenije od ovoga što se sada pomenulo i o čemu se trenutno vodi rasprava i mislim da su možda u sukobu u društvu prosto dva različita mišljenja pod uticajem evropske zapadne, američke civilizacije itd.

Sam Odbor za standardizaciju jezika i mnogi drugi stručnjaci su naravno upozoravali na mnoge takve primere kojim se jezik, ispravnost i jasno izgovorene imenice i rodna njihova značenja kvare i kao što ste rekli, mnogi od njih su toliko grotesni da prosto ih je strašno i upotrebljavati.

Međutim, mi znamo takođe da je to dosta, hajde ja ću uslovno reći, lobi, odnosno jedan deo društva koji naravno jako potencira taj deo. Smatram da bi možda bilo korisno u nekom narednom periodu pokušati napraviti možda analizu toga i sa stručnjacima dobro prodiskutovati, jer evo primera sa druge strane, ako je država Holandija promenila svoje ime, a onda mi kažemo – nećemo je zvati Nizozemska, nego Holandija u skladu sa pravilima jezika, onda je zaista nemoguće da recimo postoji sociološkinja, psihološkinja, što se potpuno smatra, da ne kažem, po meni mnogo gore kada je žena dekan pa se zove dekanesa ili nešto slično itd. što zaista onda narušava standardne forme jezika i dovodi do zablude i decu koja uče jezik.

Ja bih išla čak i dotle do pojava u društvu koje zadiru više od jezika u rodnu ravnopravnosti i pitanja odnosa u porodici, gde se sa druge strane u nekim tekstovima, kao što znate, može na primer videti da postoji roditelj jedan i roditelj dva. Dakle, dokle sve to može da ide?

U svakom slučaju založila bih se za pravilno poštovanje srpskog jezika u skladu sa modernim tokovima, a ne na njegovu štetu i naravno zamolila, preporučila ili kako god snagu buduće Vlade da stavi ovde u Skupštinu taj Zakon o jeziku i pismu, jer je već ministarstvo na tome radilo. Hvala.

Hvala vam puno.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre i gospodo poslanici.

Kada danas raspravljamo o Predlogu izmena i dopuna Zakona o kulturi ja ću početi od toga da je jedan od najvažnijih stubova na kojima počiva svaka država je u stvari njena ekonomija, BDP koji se ostvari, kapital i nove vrednosti koje smo svojim radom proizveli i ostvarili.

Na drugom polju, u sferi nadgradnje nalazi se kultura, rekla bih na najvišem mestu koja nije samo igra, pozorište, književnost, muzika, slikarstvo, rekla bih to je i solidarnost, humanost, empatija, to je socijalna kultura, međusobno poštovanje, ali i čuvanje životne sredine i svih kulturnih vrednosti. Sve više se ističe i potencira ta veza kulture i humanih odnosa i ekologije koje čine ukupni kosmos čoveka u kojem se živi.

Imam utisak da su Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o kulturu, u stvari uzeli i taj jedan sveobuhvatni ugao koji utemeljuje definiciju, ako se može reći kulture i subjekata koje u njoj funkcionišu u skladu sa svim onim što u drugim oblastima rada treba da postignemo i da ostvarimo da bismo ukupnu tu sredinu u kojoj živimo u budućem vremenu napravili boljom i kvalitetnijom. Ako tako u širem smislu posmatramo i shvatimo kulturu, onda će nam izmene i dopune Zakona o kulturu biti još značajnije jer one one stvaraju upravo osnovu za povezivanje kulture sa svim segmentima društva, kao i sve buduće veze i komunikacije koje će se sa kulturom vezivati.

Predložene izmene i dopune usklađene su sa svim novim evropskim i međunarodnim dokumentima, što je naravno neophodno, sa kojima se i sami moramo usaglašavati upravo da bi bili jedna moderna napredna država, nezavisno od toga kakva su nam temeljna stremljenja, povezivanje i uključivanje u EU. Znači to činimo sebe radi i radi onoga što smo u smislu kulture kao nacija predstavljali u svim prethodnim vremenima u kojima jesmo i u kojima treba da budemo i u kojima ćemo biti.

Imajući sve ovo u vidu, kao i strategiju održivog urbanog razvoja, bilo je neophodno, po meni, menjati aktuelni Zakon o kulturi na način kako je predloženo. Predloženim izmenama i dopunama predviđa se obaveza države da obezbedi podršku kulturnim aktivnostima koje podstiču razvoj kulturnih potreba, promociju aktivnosti, stvaralaštva ustanovama kulture, definišu ih, pomažu i vrše interpretaciju kulturnog nasleđa i podstiču razvoj i sadržaje programa, naravno posebno za decu, što nam je posebno važno.

Tu je definisano ono što su temeljne, bazične ustanove kulture, koje se razvijaju sistematski na poseban način. Ali, isto tako, ovaj Zakon o kulturi utvrđuje i nabraja subjekte u kulturi, koji su u skladu s tim i predmet regulacije u zakonu. Svoju poziciju oni su ostvarili programima, oblicima rada, bogatim sadržajima koji svojim kvalitetom doprinose razvoju ukupne kulture i umetnosti.

Izmene i dopune Zakona, po prvi put je naznačeno koji su to subjekti temeljni, kompleksni, čije trajanje seže u vreme početka moderne srpske države i čiji je doprinos srpskoj kulturi modernih vremena kontinuiran i overen, kako to kaže u samom predlogu zakona, odnosno njegovom obrazloženju.

Jasno je tu rečeno da su to, ponoviću, Srpska akademija nauka, koja je ustanovljena 1842. godine, Matica srpska 1826. godine, zatim Srpska književna zadruga 1892. godine, a zatim tu je Zadužbina Ilije Kolarca 1929. godine, koja je posebno Zadužbina jednog čoveka usmerena razvijanju kulturnih delatnosti u srpskom narodu,ali tu su i dve zadužbine Dositejeva i Vukova, koja potvrđuju svoju funkciju i svoju ulogu upravo u oživljavanju i afirmaciji dela onih koji su u temelju moderne srpske države i moderne kulture, jezika, pisma, pismenosti Dositeja i Vuka, čije je delo neprocenjivo, trajno dobro i na čijim porukama i osnovama smatram treba i nadalje da se bazira naš rad i razvoj. U toliko je značajno da ovim, u stvari, elementima mi dajemo utemeljenje u budućim aktivnostima koje se u oblasti kulture moraju smatrati prioritetnim.

Ovom prilikom moramo da izdvojimo i ponovimo da budžetska izdvajanja za kulturu, kako i samo Ministarstvo kaže, kako kaže ukupna naša društvena javnost, je manje od jedan posto ukupnog budžeta i taj iznos ne može da zadovolji sve one potrebe koje su deo opšteg funkcionisanja kulturnog sistema na centralnom i lokalnom nivou kod nas. Zato se predviđa, što smatram da je jako dobro, prvo godišnja evidencija svih izdvajanja za kulturu, ali i evidencija o svim aktivnostima i programima realizovanim u okviru plana razvoja kulture.

Na ovaj način smatram da će tačno moći da se zna šta je sve na državnom nivou, u lokalnim sredinama izvedeno, gde i kako i kakav kvalitet je ostvaren, koliko je ukupno sredstava za to na svim nivoima izdvojeno upravo sa ciljem da se sredstva koja se izdvoje, obezbede najkvalitetniji i najbolji programi, ali smatram istovremeno da osnovu takve jedne ocene o kvalitetu da se u budućim planovima budžeta, naravno utemeljeno u skladu sa njenim objektivnim mogućnostima.

U svakom slučaju, imajući u vidu na šta se sve kultura reflektuje, da je ona čitav naš život, da je ona javnost, da je ona televizija, da je ona novina, da je ona knjiga, upravo mora izdvojiti više, jer time našu generaciju, vreme u kojem živimo, ostvarujemo sa svim onim vrednim i kvalitetnim delima koje imamo, prepoznajemo ih u današnjem vremenu, ali istovremeno dajemo podsticaj mladim ljudima da njihovo delo sutra bude zabeleženo.

Sve ovo upućuje na to da ubuduće mora biti bolje i celovito praćena realizacija programa, namensko opravdani troškovi i dobijeni kvalitet.

Očekujem, naravno, da na osnovu ukupnih, ovako dobijenih ocena, izdvajamo više sredstava za kulturu, što smatram da je jedan od posebnih zadataka Srbije.

Najzad, rekla bih da je srpski narod stari istorijski narod koji ima bogatu baštinu, ali i vrlo razvijeno savremeno stvaralaštvo. U tom smislu, ističem da naše stare zadužbine, crkve i manastiri, čuvaju svedočanstva bogate kulture s početka nastanka srpske države, 11, 12, 13. veka i nadalje, u vreme tzv. mračnog feudalizma u Evropi. Najsvetliji primer je Miroslavljevo jevanđelje iz 12. veka, koje je upisano u UNESKO-vu Knjigu pamćenja.

Ukupnu našu pokretnu baštinu i nepokretnu baštinu mislim da ubuduće moramo u što većoj meri i u celini identifikovati, obnavljati i čuvati od svih vidova piraterije, krađe i preotimanja, što je poslednjih godina, kao što vidimo, sve češća praksa.

U tom smislu, smatram da je veoma dobro da se baštini posvećuje odgovarajuća pažnja, kao i svim oblicima inovativnih tehnologija koje se primenjuju u kulturi, digitalizacija, mikrofilmovanje, jer ona ostaju trajna svedočanstva čiji je koji istorijski spomenik, kada je nastao, kom narodu pripada, i da se to u budućem prekrajanju, nažalost, istorije, ne može ponavljati.

Najzad, kada se sve ovo ima u vidu, mora se reći da su izmene i dopune Zakona bile neophodne, da su dobrodošle i da će obezbediti bolju uređenost ove oblasti, kao i bolju transparentnost programa, kvaliteta, sadržaja, finansijskih troškova i efekata, i u tom smislu bolju i razvijeniju kulturu, kulturno stvaralaštvo i poziciju umetnika koji je stvaraju.

Dakle, ove promene zato i podržavamo.

Osvrnuću se kratko i na drugi zakon koji je ponuđen za današnju raspravu, gde se nalazi Predlog zakona o arhivskoj građi i arhivskoj delatnosti.

Arhivi su ustanove zaštite koje čuvaju i obrađuju arhivsku građu, dokumenta o radu niza institucija koje su istorijsko svedočanstvo vremena kada su one nastale. Zato su arhivi posebno naše nacionalno blago, što je povezano i sa prethodnim zakonima o kulturi, ali, nažalost, kao što smo videli, mi se prema njima nismo tako odnosili i zato imamo stanje kakvo je danas, nažalost.

Zato smatramo, kao poslanička grupa SPS, da je ovaj zakon potpuno opravdan, dobrodošao i šteta je što nije mnogo, mnogo ranije ustanovljen i donet.

Ovo je dokaz kako se odnosimo prema istorijskim dokumentima koji su svedočanstvo o našem radu i o jednom vremenu. I zato možemo reći - najzad ovakav zakon. Dobro je što je Ministarstvo kulture ovo prepoznalo kao veoma značajno pitanje.

Kada je reč o Zakonu kojim se potvrđuje Sporazum države Srbije i Vlade Ruske Federacije o predaji Peterburškog lista Miroslavljevog jevanđelja, istaći ću mu potpunu podršku, u smislu ponavljanja značaja Miroslavljevog jevanđelja neprocenjive vrednosti kao delu svetske baštine, a koja pripada samo srpskom narodu. Hvala vam.

Hvala.

Uključujući se u ovu raspravu i razumevajući inicijativu i jedne i druge poslanice Jovanović, a takođe i obrazloženje gospodina ministra, prosto hoću da izrazim i da podvučem da, koliko sam prepoznala, u ovom Predlogu izmena i dopuna zakona upravo onaj deo koji govori da će Ministarstvo u narednom periodu zajedno sa lokalnim samoupravama stvoriti tu bazu podataka kulturnih dešavanja u Srbiji, zajedno sa praćenjem ili kontrolom budžetske potrošnje, po meni stvara upravo osnovu za to da se kvaliteti pojedinih programa adekvatno vrednuju u narednom periodu, da se zna njihova tradicija i da je iskorak Ministarstva kroz ovaj zakon upravo u jednom takvom smislu.

Ovo za mene takođe pokazuje i jednu drugu stvar. Upravo potvrdu onoga koliko je bogato kulturno događanje u Srbiji, koliko ima tu i tradicije i novog, koliko i svaka zajednica, kada kažem zajednica mislim i lokalna zajednica, negujući ono što je odraz njenog kraja u želji da to iz godine u godinu potvrđuje. Naravno moguće su oscilacije i da ga proširuje, ali upravo ovo što je gospodin ministar sada rekao, a koliko ima i novih koji će doći. Prema tome, vratiću se na deo koji lično smatram da je vrlo bitan.

Zajednička konstatacija o veličini budžeta za kulturu, složili smo se u većini, i ne radi se tu u opšte po tome da li smo mi zadovoljni ili nismo, da li mi ostvarujemo materijalne efekte u delatnostima ili kod pojedinaca u odnosu na novce kojima raspolažemo, odnosi se i akcenat je na tome da ono što je kulturno stvaralaštvo u širenju kvaliteta života nacije i države, treba da ima svoj podsticaj i u toliko je naravno to zalaganje i veće za veći budžet.

Uvek podvlačim, u skladu sa onim što je moguće i objektivno iz budžeta, ali sa jednom percepcijom da je kultura ona najlepša tačka na i, koja nam daje lepotu našeg društvenog života, obrazovanja mladih i njihovih usmeravanja ka pravim kulturnim vrednostima, ne kroz neke kvazi programe koji nude neke komercijalne televizije, sa kojima većina nismo zadovoljni, ali opstaju na bazi komercijalizacije svojih programa. Dakle, ponudimo mladima, pa i na koncu sami sebi, jer nismo zaboravili da čitamo, prave kulturne vrednosti i utoliko ćemo imati i bolji i kvalitetniji kulturni rezultat. Uvek u skladu sa onim što je moguće, ali sa percepcijom, dajmo uvek jedan kvalitet i korak više. Hvala.

Hvala.

Poštovani predsedavajući, predstavnici Zaštitnika građana, gospodo poslanici, u okviru Predloga za popunjavanje mesta zamenika Zaštitnika građana uvek je prilika da se o ovoj funkciji progovori nešto više. U našem društvu ovo je relativno nova tekovina koja je preuzeta iz međunarodne prakse i rešenja zemalja EU, ali ima za cilj veću i efikasniju zaštitu prava građana, osnovnih ljudskih prava, prava na život, na rad, slobodu, socijalnu i zdravstvenu zaštitu, a kod nas je naravno i predviđena Ustavom.

U svakom slučaju, osnovni zadatak je da građani znaju šta je to stvarno Zaštitnik, da mu se obraćaju za sve nepravilnosti na koje nailaze u svom životu i radu, da znaju kome da se obrate i od koga da traže stručnu pomoć.

Zaštitnik građana, u tom smislu, pre svega, kontroliše zakonitost i pravilnost rada organa uprave, učestvuje u izgradnji pravnog sistema, predlaže promene zakona i prakse, tako da se sve više usavršava pravna država i funkcionisanje organa i svih službi u korist prava građana, njihove što bolje zaštite i sigurnosti.

U toj svojoj ulozi, zadatak Zaštitnika i njihove službe je da neposredno komuniciraju, primaju njihove žalbe i predstavke, ali i neposredno razgovaraju sa građanima.

Želim da napomenem da u izveštaju, koji je ova služba dala pre izvesnog vremena upućeno i Narodnoj skupštini, istaknuto da se skoro preko devet hiljada građana se ovoj službi u međuvremenu obratilo. Koliko sam videla, u ovoj godini skoro tri hiljade ili nešto više. U velikom broju slučajeva, to su naravno pisane predstavke itd, ali ja akcenat stavljam na one neposredne kontakte za koje smatram da su mnogo bolji i mnogo sadržajniji zato što svojim pristupom i međusobno direktnim odnosom građana i same službe se dobijaju značajniji, neposredniji podaci o problemima na koje građani nailaze.

Na osnovu saznanja o određenom problemu, zadatak Zaštitnika je vođenje nezavisne i nepristrasne istrage protiv svih nosilaca javnih ovlašćenja, bilo da se nalaze službe, državna uprava, drugi organi, preduzeća itd. i njihov zadatak je da se jasno ukaže na nepravilnosti u radu na pojave protiv pravnog delovanja koja upravo prava građana povređuju.

Od onih koji se biraju, u ovom slučaju i samog Zaštitnika, njegovih zamenika i čitave službe, očekuje se da u celini ispoštuju i rade na zaštiti prava građana koja su im zakonima i ustavom zagarantovani. U tom smislu, ja ću istaći da ova služba i sam Zaštitnik ima osnovu ulogu da utiče na rad organa, da traži rešenje za nastale probleme, ali da ima svoju i preventivnu i edukativnu ulogu. Zato je ona mnogostruko značajna i pojavljuje se kao funkcija na više nivoa i u više službi.

To je, između ostalog, ja ću figurativno da kažem, borba protiv onoga na koje smo desetinama godina ranije bili suočeni kada odemo da završimo neki posao koji se tiče prava građana i dođemo na šalter i dobijemo odgovor, onaj čuveni - treba ti još jedan papir.

To je i neefikasnost službe ili službenika pojedinih, neodgovornih prema sopstvenom poslu, kada građaninu, na primer, kažu - nije tu, ne javlja se na telefon; odnosno opet pod znacima navoda "ne mogu toliko malo da radim, koliko malo mogu da me plate".

Dakle, ono što je važno, što je veliki pomak u ovim službama, ja ću to svakako ponoviti, odnosno istaći, elektronska uprava, jer kompjuter ne zna ni sporost i neodgovornost, ima određenu brzinu i tačnost i u tom smislu svaka vrsta edukacije i pomaka u ovom odnosu zahteva i izgradnje odgovornosti, smatram da je od velikog značaja.

Želim da istaknem zašto se po izveštaju Zaštitnika građana najviše žale. Pre svega, to su socijalna davanja, penzije, na primer, neisplaćene plate, doprinosi, rad izvršitelja, inspekcija sudova itd.

Može se videti da mnogi građani koji su u radnom odnosu, bez obzira da li su na određeno ili neodređeno vreme, trpe propuste ili namere poslodavaca da ne isplate ono što im po zakonu pripada, bilo da je nadnica mala ili da je neredovna. U ovim obraćanjima može se videti da su u našem društvu pod najvećim pritiskom i dalje deca, žene, invalidi i ljudi sa posebnim potrebama, stari i siromašni.

Zašto ovo ističem i šta mislim da je ovde važno? Zaštitnik građana je u obavezi, što i radi, da izveštaje o svom radu redovno godišnje šalje predsedniku države, predsedniku Vlade, odnosno Vladi, Narodnoj skupštini i sudovima, tužiocima i Ustavnom sudu.

Smatram da nije dovoljno da se ova služba sama bori za ustavnost i zakonitost rada, za ispravljanje svih mogućih nepravilnosti u radu, nego ovi izveštaji ne samo da služe za razmatranje, nego za nastojanje i odluku i Vlade i svih ministarstava i svih drugih organa da to bude putokaz u rešavanju onih pitanja koja građane tište godinama u njihovom otklanjanju i efikasnijem radu.

Ukoliko uspemo da uz pomoć i Zaštitnika građana, ali i našeg sopstvenog odnosa povećane odgovornosti, rada i poštovanja zakona i zakonitosti, stvorimo državu koja će ići u korist građana, onda ćemo sigurno imati zadovoljnije građane, jer s jedne strane, Srbija je svakako za ovih poslednjih nekoliko godina pokazala i ostvarila izuzetne ekonomske rezultate. Postigla je i na međunarodnom planu izuzetnu poziciju i poštovanje u saradnji sa drugim državama, preko Ministarstva za inostrane poslove se bori za ostvarenje nacionalnih interesa.

Na nama je da, pored tih uslova, koji su na globalnom nivou, stvorimo i uslove koji će u što većoj meri biti ostvarivani da građani budu svojom državom zadovoljniji. Ukoliko se nacionalni interes ostvaruje, ukoliko se ostvaruje ekonomski interes i što bolje i veće i sigurnije plate i penzije, postupak zapošljavanja, zdravstvena zaštita, pravo na školovanje itd, i ukoliko je sve manje problema i propusta u radu pojedinih organa, sigurno je da će građani biti zadovoljniji, da će sve manje biti onih koji će iz Srbije hteti da izađu, a sve više onih koji će ovde ostvarivati svoj rad, a i onih koji će u Srbiju želeti da se vrate.

Dakle, kada je o ovoj službi reč, smatram da njeni izveštaji treba da budu korektiv u radu organa.

Svesni smo da radimo i živimo u vreme jačanja kapitalizma. Ovde kod nas, na sreću, nalet i euforija liberalnog kapitalizma, koji se za nas pokazao u prethodnim godinama, od 2000. do 2010. godine, je na sreću prošlo, ali u svakom slučaju, naš zadatak, pored toga što razvijamo tržišnu privredu, mora da bude da razvijamo i socijalno odgovorno tržište i državu.

Socijalno odgovorno tržište traži od poslodavaca da se adekvatno vrednuje rad, a socijalno odgovorna država ispunjava sve svoje socijalne funkcije prema građanima i u tom smislu ispoljava njenu punu odgovornost.

Dakle, još jednom da podvučem, u tome će građani biti zadovoljniji, pravno i ljudski zaštićeniji i sigurno da i zbog toga će se više odlučivati da rade u ovoj zemlji.

Evo, upravo je juče bio dan Zaštitnika građana, odnosno ljudskih prava. To je velika demokratska tekovina modernih, uređenih država, naravno, država Evrope kada mi to kažemo itd, onih koji pripadaju EU, čime se oni posebno hvale i ponose. Ali, na primer, niko iz tih država se ne osvrće i ne pita gde su ljudska prava i uloga Zaštitnika građana i da li on postoji, na primer, na Kosovu i Metohiji, koji uporno žele da proglase državu.

Dakle, tamo ne da se ne poštuju ljudska prava, tamo ne postoji pravo na život, tamo ne postoji pravo na kretanje. Naša obaveza u razvijanju međunarodnih odnosa mora da bude sve veća u tom pravcu da se traži upravo i u tom delu naše države na Kosovu i Metohiji, ko god da tamo vrši lokalnu vlast, da mora da poštuje evropske tekovine, svetske tekovine i demokratska prava. Na tome mi sve više treba da insistiramo.

Još samo nekoliko rečenica. Upravo juče, na Dan ljudskih prava, napomenuću, a i smatram Zaštitnika građana, npr. Nobelov komitet u Stokholmu dodelio je Nobelovu nagradu za književnost Peteru Handkeu, hrabrom čoveku koji je kao malo ko tragao za istinom devedesetih godina i stao u odbranu istine, pravde jednake i dostupne za sve, u odbranu ljudskih prava jednaku za sve.

On i sam kaže – želim da sretnem i majku iz Kravice i majku iz Srebrenice. Samo na tome postoji istina i samo na tome postoji zajednički život.

Srpski narod upravo zbog toga što je on imao takav stav devedesetih godina ima istorijsku obavezu da mu se zahvaljuje i slavi ga, jer je malo onih u svetu koji nisu hteli da zažmure po diktatu sile. Zato bi bilo najveće i najhrabrije ustanoviti npr. veliku nagradu za poštovanje ljudskih prava po imenu ovog hrabrog, ali iznad svega velikog književnika. Hvala mu za istinu i pravdu. A, napadaju ga, kao što vidimo, oni koji su prigrlili laž i prevaru i na tome se formirali. Što ga oni više napadaju, on postaje uzvišeniji. Nagrada može da bude lokalna, može da bude svetska, jer hrabri i dostojni ostaju odani istini, pravu i pravdi, uvek i svuda.

Budimo zato i mi odani i odgovorni u izgradnji moderne države koja je u službi svojih građana. Na taj način moramo da opravdamo sebe, svoje nastojanje u izgradnji moderne Srbije u modernom društvu, zaštiti građana, zaštiti prava, ali i zaštiti bez obzira gde se naš narod nalazi. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, zahvaljujem.

Poštovani gospodine ministre, gospodo poslanici, pre nekoliko dana usvojili smo ovde budžet za narednu godinu koji smo ocenili pozitivnim, realnim, ali i razvojnim.

Najvažnija ocena tokom rasprave je bila da on otvara mogućnost daljeg privrednog razvoja kao važne osnove za stabilnost i napredak društva.

Ocene koje su tada date upravo otvaraju velike mogućnosti, kao što je i najavljeno da se određene promene u privredi i poslovanju urade i upravo predlozi zakona koji danas imamo u okviru ove rasprave idu u tom pravcu, odnosno oni faktički predstavljaju instrumente koji omogućavaju planiranu upotrebu budžeta i njegovu raspodelu.

Predložene promene i izmene imaju za cilj u svakom slučaju bolji položaj poslodavaca i mnoge olakšice u njihovom poslovanju, stvaraju bolju poziciju na tržištu rada, kako zaposlenih, tako i vlasnika kapitala, lakšu isplatu plata i zarada kojima se ostvaruje bolja pozicija u ostvarivanju poreske politike i u svakom slučaju takvu jednu orjentaciju i mere koje to omogućavaju treba podržati.

To znači da je država na osnovu ostvarenih izuzetno dobrih ekonomskih rezultate i ostvarenog boljeg poslovanja pošla u pravcu zakonskog uređenja neophodnih promena i u svetu rada i u svetu kapitala.

Podržavam nameru i ciljeve kao jednu dugoročnu politiku koja će obezbediti zapošljavanje mladih, stručnih, novih kadrova, otvaranje novih i inovativnih preduzeća, razvoj i primenu novih tehnologija u njima, kako u tržištu rada u budućem vremenu i u načinu poslovanja ne bismo izgubili bitku.

Istina je, nije mi sasvim jasno ovo novonastanjeno lice koje se imenuje samo kao lice koje je stručno otišlo iz države, pa se ovde vraća pod uslovima omogućenih i boljih ekonomskih uslova, zato smatram da to u nekom budućem ili u nekom drugom podzakonskom aktu treba bolje objasniti.

Ono što posebno želim da komentarišem jeste Predlog zakona o predloženim izmenama i dopunama penzijskog i invalidskog osiguranja. Dobro je što postoje realne mogućnosti za povećanje penzija i za njihovo uravnoteženo usklađivanje po švajcarskoj formuli, kao što smo već rekli i upotreba jednog i drugog modela koji ovaj sistem obezbeđuju i stvaraju ga uređenim.

Uvođenjem ovog realnog budžeta i njegovog planiranja stvaraju se uslovi za njegovu dugoročnu ekonomsku održivost i pravnu sigurnosti i odgovarajući socijalni položaj sadašnjih i budućih penzionera.

Dugoročnim ulaganjem u obavezni Fond PIO, zaposleni su, istina je, očekivali iz svih prethodnih godina da su ta sredstva njihovi garantovani lični fondovi za život u trećem dobu i socijalnu sigurnost u starosti.

Međutim, u savremenim uslovima sve prisutnijeg liberalnog kapitalizma, uslovima privrednog posrnuća koje smo videli kako izgleda u prethodnom periodu, lošeg modela tranzicije koji je bio primenjivan i koji je s jedne strane, nažalost, uništio fabrike, otpustio radnike, s druge strane preko noći na tom kapitalu stvorio ogromne bogate tajkune, videli smo da ništa do kraja nije zaštićeno, pa ni zarađene penzije. To je stvorilo i strah i nezadovoljstvo penzionera i njihovih porodica, stvorilo je nepoverenje u ovaj Fond i zapitanost u njegovu održivost i sigurnost.

Zato već sada smatram da treba stvarati dobru projekciju održivosti i sigurnosti ovog Fonda. Onda je i pitanje koje možemo postaviti - da li samo iz privrednih resursa koja su izgrađena u prethodnim godinama iz sredstava ovog Fonda, kao što su putevi, banje itd, možemo vršiti adekvatnom primenom ekonomskih mera, njegovu sistematsku dokapitalizaciju, a da to ne bude samo iz budžeta države? Videli smo kaku vrstu osetljivosti taj budžet može da ima i koji će u budućnosti biti i stanovišta populacione politike, odnosno populacionih rezultata, sve teže održiv i u tom smislu smatram da treba već sada dugoročno razmišljati i primenjivati adekvatne mere, koje nisu zasnovane strogo na budžetu.

Na tom principu zasnovani su u svetu privatni penzioni fondovi koji su stabilni i nikad ni u vreme Prvog ni Drugog svetskog rata nisu propali, niti su devalvirali. Mislim da je to važna osnova o kojoj mora da se razmišlja, čak i kada su u vidu ovi naši državni resursi.

Mi hoćemo razvitak i tog drugog privatnog fonda osiguranja, a kod nas je njegov razvoj moguć razvojem privrede, porastom plata i svim ovim merama i načinom politike koju vodi sadašnja Vlada.

Takođe, samo kratko, pomenuću i treći penzioni fond korporativnog osiguranja sa mogućim predlogom da to ne primene samo velike firme koje su ekonomski jake, nego da se u budućem razvoju ekonomije i privrednog rasta sve firme određenog nivoa kapitala obavežu da taj fond imaju makar mesečno uplaćivali 500 dinara, ili 1000 dinara, po radniku, jer za 20. godina to je veliki kapital koje te firme obezbeđuju. Hvala.

Hvala.

Veliki deo današnje rasprave ovde u Skupštini, kada je reč o budžetu, odnosi se u stvari na deo koji se tiče povećanja penzija i plata, s druge strane obrazovanja, metodologije i odnosa prema obrazovanju i njegove primene, odnosno prilagođenosti samom tržištu rada.

Ja bih se u stvari nadovezala na taj deo rasprave i na taj deo priče, da istaknem da moje lično mišljenje da, kada je reč o ovom Predlogu budžeta, s obzirom da je zasnovan na realnim osnovama, bilo neophodno izvršiti povećanje plata i penzija. Zašto? Ako je već rezultat u budžetu pozitivan, zašto da se ne povećaju plate i penzije i time stimuliše bolji život građana da oni sami u svakodnevnom odnosu takođe osećaju taj boljitak, na stranu to što će se naravno i potrošnja time povećati.

S druge strane, kada je postignut pozitivan efekat u budžetu, a da se ne povećaju penzije i plate, zar se ne bi onda s druge strane iz opozicije i nekih drugih redova, postavilo pitanje, zašto da se ne povećaju kada je već postignut taj pozitivan uspeh i pozitivan efekat, nego se sve daje u neke druge ciljeve gde narod neposredno ne oseća bolji život.

Takođe, govorimo o tome da je problem u našoj zemlji što građani odlaze na radu u inostranstvo. Zašto odlaze na rad u inostranstvo? Zato što tamo za neki isti rad imaju veću platu. Hajde onda da nama, zasnovano na realnim ciljevima, na realnim ostvarenjima, na realnom dohotku, rastu ovde plate i penzije, da se ostvaruje bolji život i da mladi i uopšte građani, ne požele da odu u drugu zemlju, nego naprotiv, da ostanu da rade u svojoj.

Podržaću svaku onu Vladu koja upravo projektuje u nekom budućem vremenu razvoj ekonomije zasnovan, kako na stranim investicijama, tako i na domaćem kapitalu, koji bi razviju i državni i privredni sektor. Takođe, na podsticajima države i stvaranju pomoći države koja razvija i pomaže preduzeća upravo po nekom planu, neko kaže – ah, to je prevaziđena državna ekonomija, to više nije tako. Međutim, mi u mnogim razvijenim zemljama vidimo da se tamo upravo država brine za pojedine sektore rada, pojedine sektore proizvodnje upravo da bi ostvarila ciljeve da država u svim segmentima svoga rada i razvoja bude funkcionalna, ostvaruje ekonomske ciljeve i ostvaruje ekonomske interese. Za takav razvoj kapitala i takav razvoj privrede, naravno da smatram da oni uvek većinski mogu da dobiju podršku svih građana, a samim tim i većinski u Narodnoj skupštini.

Ono što je takođe bitno, smatram kada je o ovome reč, kada je reč o jednoj dugoročnoj prognozi, koja stalno za cilj ima iznalaženje načina i uslova za razvoj ekonomije, da postavimo pitanje i dugoročno planiramo obezbeđenje sistema penzija. Danas imamo situaciju da su penzije dostigle određeni pozitivan nivo, da smo došli dotle da se ona po tzv. švajcarskom modelu u sledećoj godini povećava i usklađuje i sa kretanjem BDP i sa kretanjem cena, što pokazuje u stvari uravnoteženu brigu o rastu penzija u skladu sa uslovima koji objektivno postoje.

Ali, postavlja se pitanje, ako znamo da nam je problem obnavljanja stanovništva veliki problem i da se za narednih 20 i 30 godina teško može dovesti do jednog potrebnog nivoa obnovljivosti stanovništva u najpozitivnijem smislu, da odlazi mlado stanovništvo, postavljam onda pitanje – kako ćemo za 30 godina finansirati penzije, a da to ne bude iz budžeta, da ne bude tom dotacijom, jer onda neće imati, što se govori već u današnjim raspravama, u dovoljnoj meri mlade radne snage koja će finansirati penzije.

Znači, zalažem se da već sada u ovom momentu država i svi odgovorni funkcioneri upravo razmišljaju i stvore uslove da s jedne strane postoje fondovi koji su u državnom budžetu, odnosno u sistemu socijalnog osiguranja, u zemlji koja ide iz bruto prihoda zaposlenih, ali s druge strane da se kapitalizuje i stvori adekvatan sistem kori privatne fondove. Ali kada je reč i o jednom i o drugom, smatram da mora da postoji jednak odnos i prema jednom i drugom fondu, odnosno da u svim trenucima kada je iz privatnih penzionih fondova, odnosno državnih, koje su finansirali svi građani, stvoren određeni kapital, pa se ulagalo u putnu privredu, pa se ulagalo u preduzeća, pa se ulagalo na koncu i u banje, a govorimo o njihovoj prodaji i njihovoj privatizaciji. Takođe, mora se stvoriti osnov da se taj kapital zaštiti, jer je zaštićen u inostranstvu i u privatnim fondovima, da bi imali sutra i za 20 godina svi poverenje u državne fondove, svi takođe dodavali kapital svoj za privatne fondove i time stvorili onu potrebnu finansijsku masu za obezbeđenje socijalnih uslova života svih građana.

Vidimo da je takođe način rada i rad uopšte povezan sa, rekla bih, i položajem radnika kod nas. Zalažem se da sa razvojem privrede nadoknada, nadnica, zarada radnika mora da prati taj ekonomski rast, jer rad ne sme da bude potcenjen, rad mora da ima svoju cenu i ne sme da ide ispod nivoa apsolutno njegovog vrednovanja na kvalitetan način.

Najzad smo nekoliko rečenica, ovde je dosta bilo reči o obrazovanju, postoji i privatno i državno. Ono što smatram važnim i u jednom i u drugom sistemu jeste kvalitet i znanje koje će biti pruženo mladim generacijama i svim onim koji su uključeni u sve procese obrazovanja, rekla bih, za ceo radni vek, jer više nema – završio sam školu i sad učenja nema više, ali ni i jednom ni u drugom slučaju ono ne sme da bude potcenjeno i dovedeno do nivoa kad učenici, kad studenti ne dobijaju pravo znanje i pravu osposobljenost za rad. Ne sme obrazovanje da bude dovedeno da se u državi proizvodi tzv. biomasa, odnosno deca da ne steknu pravo znanje koje će kasnije moći da na pravi način iskoriste u privredi i u radu.

Funkcionalno povezivanje sa tržištem rada u našoj reformi obrazovanja apsolutno mora da bude povezano sa tržištem rada, sa potrebama privrede i sa njegovom projekcijom u nekom narednom periodu. Smatram da u jednoj odgovornoj državi ovakvo jedno planiranje i razvoja i jedne i druge delatnosti samo može da dovede do kvaliteta i obezbeđenja onoga što stvara osnovu jedne moderne i razvijene države.

Zato očekujem da planiranje budžeta i u narednoj godini, odnosno u narednim periodima apsolutno bude zasnovano na takvim principima. Nadam se da će to ministar, odnosno i buduće vlade sve imati na umu i da će to biti princip stvaranja moderne i razvijene Srbije. Hvala.