Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice Radojko Obradović

Govori

Amandman koji je usvojen kolege Antića i kolege Rajčića rešava problem pod jednim uslovom, da se oni dogovore. Ako se ne dogovore, vraća se u stvari na zakonsko rešenje koje već postoji. To sad možemo da posmatramo na sledeći način. Da su oni mogli da se dogovore, verovatno bi se već i dogovorili i problem ne bi ni postojao. Ovako, problem se samo odlaže za dve godine.
Mislim da u ovim uslovima u amandmanima postoji opšta jedna manjkavost, ali to može ministar da reši. Jer, nema roka u kome se donose podzakonska akta. Zakon stupa na snagu danom objavljivanja i počinju da teku rokovi i teoretski ako neko prvog dana podnese zahtev u roku od 90 dana, mora da mu se sve to reši. Nema rokova za podzakonske akte i tu Ministarstvo mora da reaguje veoma brzo.
Član 4. ovako usvojen ne rešava problem. Otvara nove probleme, naročito u Beogradu. Šta se dešava ako je zemlja vrednija od objekta? Šta se dešava za slučaj da zemlja, a postoje delovi Srbije gde je zemljište veoma skupo, da je vrednost zemljišta veća od vrednosti objekta? Po toj logici bi vlasnik zemljišta trebao da postane vlasnik objekta pa da otplati, a ne obrnuto, tako da član 4. ovako usvojen otvara mogućnost da se problem reši, pod uslovom da se oni dogovore. Verovatnoća za to je mala ili nikakva. Ako se ne dogovore, vraća se na prethodno zakonsko rešenje i opet smo na istom mestu.
Zakon, odnosno svi ovi članovi koji su neophodni za sprovođenje legalizacije prestaju da važe za nekoliko meseci. Jasno je da nas očekuje novi zakon i o planiranju i izgradnji i zakon da li će to biti leks specijalis ili će biti u okviru tog zakona, to ćemo tek videti, zakon koji će regulisati pitanje objekata bez građevinske dozvole.
Više puta i danas i prethodna tri dana dok smo razgovarali o ovome izneli smo stavove zbog kojih sam duboko uveren da će mnogo stotina hiljada objekata i dalje ostati bez svojinske evidencije. Mislim da je vrhunska stvar, tu se slažem sa ministrom, da država ima evidenciju svoje imovine. To je izuzetno važno državno pitanje koje moramo da rešimo pre ili kasnije. Predlažem i konkretno rešenje.
Postoje odgovarajući snimci koji apsolutno poziciraju svaki od objekata, svi ti objekti, verovatno 99% ovih objekata su već evidentirani u komunalnim preduzećima, "Elektrodistribuciji" i u "Telekomu". Ako državni organi u okviru svog redovnog posla upare podatke svaki onaj iz distribucije koji očitava brojilo zna poziciju bilo kog objekta, a u distribuciji postoje podaci o vlasništvu nad tim objektima.
Mislim da za svega nekoliko meseci država može po službenoj dužnosti da završi taj posao, da napravi svojinsku evidenciju, a onda ćemo dalje rešavati. Suština evidencije i ako ne rešavamo ni jedno drugo pitanje, kao prioritetni državni posao, možemo da rešimo pitanje evidencije, a kasnije ćemo rešavati odgovarajućim zakonskim rešenjima sve druge probleme koji postoje.
Moj amandman je u skladu sa amandmanima koje sam predložio na prethodne članove. Moj amandman je odbijen, ali koristim priliku u okviru vremena koje imam za svoj amandman, podržim amandman koleginice Suzane Spasojević.
Koleginica Spasojević, taj amandman je takođe odbijen, predložila da se rok od 90 dana u kome organ treba da izvrši upis prava, pomeri na 180 dana. Mislim da taj amandman treba prihvatiti, tim pre, što je amandmanima na ovih 14. članova zakona, predviđeno donošenje nekoliko izuzetno ozbiljnih podzakonskih akata, koji treba da urede sve one stvari koje nisu uređene.
Ako se pažljivo pogleda sadržina podzakonskih, sumnjam da će ih biti samo tri, mislim da su u tri člana zakona predviđeni, mislim da treba dosta vremena da se ti podzakonski akti urede. Rok od 90 dana počinje nakon objavljivanja zakona, jer siguran sam da će veliki broj ljudi to uraditi već prvog dana, naročito oni što imaju stambeno poslovne objekte, i ove silne stanove, koje čekaju da legalizuju.
Član zakona takođe, ne predviđa, ništa za slučaj da se taj rok probije. Šta se onda dešava? Primenjuje se neki drugi zakoni, ili se desi nešto treće, ili se smatra da je ćutanjem administracije taj zakon već izdat. Tako da mislim, da ako je zakon takav kakav jeste, trebalo bar otkloniti te manjkavosti koje će pomoći da bar to što izađe iz ove skupštine ima bilo kakvu primenjivost.
Hvala vam, gospođo Čomić.
Zadovoljstvo je opet vas videti da predsedavate sednicom Narodne skupštine.
Ovaj zakon ima većinu i potpuno je jasno da će, pored brojnih amandmana i sugestija i primedbi koje smo imali na njega, on biti usvojen u Danu za glasanje.
Član 13. je jedan od članova koji će u velikoj meri onemogućiti primenu ovog zakona. Kako? Ako pažljivo čitamo član 13, onda svih onih 700.000 ljudi koji su podneli zahtev za upis nemaju potrebu da podnose novi zahtev. Tako piše u članu zakona. To se smatra pravom upisa svojine, da li na zemljištu ili nad objektom ili i na zemljištu i nad objektom. To se nigde ne kaže.
Daje se mogućnost svima onima koji to nisu uradili, da urade ponovo, ali je za svih ovih 700.000 ljudi prvo pitanje šta će se desiti ako oni ponovo podnesu zahtev? Da li su ova dva zahteva podjednake važnosti ili jedan od ta dva zahteva ima prioritet, to se ne kaže nigde.
Ako ne podnesu zahtev, svi oni organi nadležni za postupak legalizacije imaju 90 dana da obrade 700.000 zahteva i da usklade sve zahteve, pošto se kaže da nadležnim organima dostave dokumentaciju propisanu ovim zakonom. Poznata je stvar da je bilo nekoliko pokušaja legalizacije. Svaki pokušaj legalizacije imao je drugačiju dokumentaciju. Nekoliko podzakonskih akata su na potpuno drugačije načine regulisali pitanje legalizacije. Na kraju se to svelo da je potrebno priložiti u propisanom roku samo zahtev. Nadležni organ sada ima 90 dana da uradi posao koji nije stigao da uradi za mnogo godina. On ima obavezu da po službenoj dužnosti izvrši prečišćavanje te dokumentacije, upodobljavanje sa ovim zakonom i da uradi taj posao.
Svi oni koji nisu mogli za šest, devet, dvanaest godina, zavisi od kada računamo, da urade taj posao, imaju 90 dana da urede dokumentaciju. Pritom, zahtev može da bude i negativno rešen, može da bude odbijen itd.
Ovaj član pokazuje kako će zakon biti neprimenljiv, kako ćemo čekati neki drugi zakon i kako ćemo nažalost u ovoj skupštini ponovo govoriti o istom problemu, nadam se, sa mnogo boljim rešenjima.
Član 27. Gospođo predsedavajuća, dobili smo mišljenje Vlade i u tom mišljenju Vlade devet amandmana je Vlada prihvatila od 89 amandmana. Vrlo cenim gospodina Spasojevića kao kolegu i poslanika. On je pomenuo nekih 17 amandmana koji su usvojeni. Da li postoje amandmani koje je Vlada usvojila a koji nisu ovde dati? To bi bilo važno zbog ove rasprave koja upravo počinje. Hvala.
Mogli bi da date pauzu da dobijemo i tih ostali 7 ili 8 amandmana koje nismo dobili, a koji su usvojeni jer je to vrlo važno za raspravu koja je pred nama, jer ako gospodin predstavnik odbora ima informacije koje ja kao podnosilac velikog broja amandmana nemam, molim da odredite pauzu da se upoznamo i pripremimo za diskusiju.
Govorili smo u raspravi u načelu, govorićemo i danas, i na član 1. je prihvaćeno ukupno dva amandmana, ali bojim se da ako krenemo da licitiramo sa kvadratima i ako čitavu priču pojednostavimo na način na koji je to pojednostavljeno prihvaćenim amandmanima, onda nećemo govoriti o suštini koju treba da reši ovaj zakon.
Pošto imam amandman na član 1, govoriću kasnije o njemu, a sada ću govoriti o načinu na koji je predloženo rešenje ovim amandmanom. Prvo, predlaže se da se upišu samo neki objekti, pa su to ovi stambeni objekti o kojima su kolege govorile, od 300 kvadrata itd. Nigde se ne kaže – znamo da ima milion i 300 objekata koji nisu upisani, koji su bez dozvole. Ako se samo ovi upišu i ako se upišu samo objekti koji su izgrađeni do 11. septembra 2009. godine, šta se dešava sa svim onim koji nisu upisani i šta se dešava sa svim objektima koji su izgrađeni posle 11. septembra? Očigledno da odgovor na to pitanje nemamo dok ne donesemo odgovarajući zakon.
Druga stvar, jedan ovakav amandman možda rešava veliki broj problema, ali takođe otvara mnogo veći broj novih problema. Recimo, dozvoljeni upis stanova u stambenim objektima je do 200 kvadrata. Znači, ako postoji graditelj koji je izgradio 100 stanova do 200 kvadrata i prodao te stanove, on je završio svoj posao, a problem rešavaju svi oni ljudi koji su od njega kupili te objekte.
Druga stvar, zakon koji je Ustavni sud poništio, odnosno članovi zakona od 185. do 200. definišu dobijanje građevinske dozvole za objekte građene iz javnih sredstava, odnosno budžeta Republike, lokalne samouprave, javnih preduzeća i ostalih. Ti objekti sigurno nisu obuhvaćeni ovim članom zakona, jer je država sigurno gradila objekte i garaže veće od 30 kvadrata, kuće za odmor i ostalo. Država je gradila nešto drugo. Da li to znači da ti objekti neće biti upisani?
Znači, ovaj ovako napisan član stvara privid da je nešto rešeno, a u stvari ostavlja i dalje ogroman prazan prostor koji nas čeka da ga rešimo prilikom donošenja zakona o planiranju i sveobuhvatnog rešenja problema. Licitiranje sa kvadratima i licitiranje sa pojedinim vrstama objekta stvara privid da se problem rešava, a u stvari samo odlaže rešenje problema za nekoliko meseci do novog zakona. To je razlog zbog čega ovakav amandman apsolutno ne rešava problem.
Govorili smo u petak, čini mi se, kada smo govorili o zakonu u načelu, danas je više mojih kolega govorilo, ne samo iz moje poslaničke grupe nego i iz Skupštine, o tome koliko je problem bespravne gradnje ili gradnje bez građevinske dozvole ozbiljan. Ovo je šesti zakon u poslednjih 15 godina koji se donosi da bi se problem rešio. Pored svih najava, pored svih obećanja i svih pojednostavljenih procedura, mnogo ministara je dolazilo u parlament sa predlozima za rešenje ovog problema, rezultat je da je posle svakog zakona broj objekata bez dozvole bio samo svaki sledeći put, iz godine u godinu, sve veći i veći.
Dodatna stvar, tada sam, pre nekoliko dana rekao da smo o ovom zakonu raspravljali pre šest meseci, možda bi imao nekakve ideje kako da se problem reši na drugačiji način. Ali, u međuvremenu se pojavila odluka Ustavnog suda. Ustavni sud je stavio van snage sve odredbe važećeg Zakona o planiranju i izgradnji, odložio je primenu zakona za šest meseci, ali u odluci Ustavnog suda se potpuno nedvosmisleno kaže da se mora poštovati vladavina prava, da se mora poštovati jednakost svih građana i da ni jedno zakonsko rešenje ne može da uvede različite procedure ili različite naknade za građane koji u tom postupku usvajanja i dobijanja dozvole učestvuju. To je veliki izazov za novi zakon o planiranju i izgradnji.
Ono što je meni potpuno jasno, to je da nam je prvi zadatak da sprečimo nove objekte bez građevinske dozvole, da donesemo dobre procedure zakonom novim o planiranju i izgradnji ili samo o izgradnji, što je moj stav da ovaj zakon treba da bude podeljen na više različitih zakona, po materiji koju obrađuje, a da tek onda rešavamo problem koji je nastajao bar 50 godina u Srbiji.
Ovaj zakon nije zakon o legalizaciji. Ovaj zakon sa usvojenim amandmanima radi upravo stvari koje ne bi smeo da radi. Proces dobijanja građevinske dozvole je jedan jedinstven proces koji podrazumeva vlasništvo nad zemljom, vlasništvo nad objektom, građevinsku, odnosno upotrebnu dozvolu. Razdvojiti ovaj proces na četiri različita procesa sigurno nije dobra stvar i sigurno neće rešiti problem. Tek sa ovim usvojenim amandmanima je potpuno nedvosmisleno jasno da možete da budete vlasnik objekta koji nema građevinsku dozvolu na tuđem zemljištu, možete da budete vlasnik objekta na svom zemljištu, možete da budete vlasnik objekta na svom zemljištu sa građevinskom dozvolom bez upotrebne dozvole i sve moguće kombinacije ovih slučajeva.
Mislim da se ništa ne dobija sa ovih mesec ili dva do usvajanja novog zakona o planiranju i izgradnji i da je mnogo bolje rešenje bilo da smo prvo doneli taj zakon, a onda sa rešenjima iz tog zakona krenuli u rešenja pojedinačnih slučajeva. Ovako, desiće se da će objekti biti upisani, da neće imati građevinsku dozvolu. Sam zakon o planiranju i izgradnji u članu 195. je nedvosmisleno rekao da, čak i kada se dobije dozvola po toj jednostavnoj proceduri, Republika Srbija ne garantuje stabilnost i sigurnost objekata. Kakva je to onda građevinska dozvola i kakav je to papir kojim se u stvari ništa ne garantuje?
Ne možemo rešavati problem parcijalno. Mislim da je bilo neuporedivo bolje da smo baš u interesu građana, u interesu stranih investitora, u interesu domaćih investitora, doneli propis koji omogućava da se građevinska dozvola dobije na jednostavan način, da građevinski inženjeri i notari, ko će sve da učestvuje u tom procesu, imaju daleko veću odgovornost, daleko veća prava, ali i odgovornost za sve one kaznene odredbe, kao što postoji svuda u svetu, da se taj proces maksimalno ubrza i da se pojavi daleko veća odgovornost državnih organa.
Od 2003. do 2009. godine, Zakon o planiranju i izgradnji je propisivao nekoliko krivičnih dela. Krivično delo je bilo graditi objekat bez dozvole, krivično delo je bilo investirati u izgradnju objekta bez dozvole, krivično delo je bilo projektovati objekat bez dozvole, a krivično delo je bilo i priključiti objekat na infrastrukturu. Od 2009. godine, novim zakonom, ta krivična dela nisu više postojala, ali su zato ušla u Krivični zakonik. To su krivična dela po članu 219a i 219b. Ali, svi ti objekti izgrađeni od 2003. godine, a ima ih sigurno više stotina hiljada, bez ikakvih problema su priključeni na struju, na vodu, na kanalizaciju, imali su telefonske priključke. To niko nije mogao da uradi sam, to je moralo da uradi ovlašćeno lice iz Elektrodistribucije, iz Telekoma, iz Vodovoda i kanalizacije. Dok taj problem ne rešimo, nećemo rešiti problem ni objekta bez dozvole.
Zakon ima ozbiljnu pravnu prazninu jer ne rešava slučajeve posle 2009. godine. Znači, u ove tri i po godine verovatno ima veliki broj objekata koji su izgrađeni, koji takođe nemaju građevinsku dozvolu. Da li će ti objekti biti rušeni? Ustavni sud u svojoj odluci nedvosmisleno kaže, pošto ima veliki broj objekata, apsolutno je neracionalno da ti objekti budu srušeni, znači, verovatno neće, ali ti objekti se nigde ne pominju. Ako ćemo ovim zakonom da upišemo 100.000 objekata ili 200.000 objekata, i dalje ćemo imati problem 1.100.000 objekata, sa kojima ne znamo šta da radimo.
Moramo da pristupimo problemu celovito da bismo u periodu koji je pred nama imali regulisanu situaciju, i urbanistički i građevinski i kako god hoćete, planerski uopšte. Ovim zakonom se stvara privid da je problem rešen, problem i dalje ostaje. Moraćemo da čekamo neki novi zakon koji će problem rešiti. Onda je veliko pitanje zašto trošiti energiju vas, pre svega, ministre, koji imate puno posla sa građenjem objekata, ministarstva, Narodne skupštine, ako rešenje problema u stvari čeka neko novo vreme.
Moj amandman je posledica amandman na član 1. koji sam već obrazložio i meni je potpuno drago da se gospodin ministar i ja u potpunosti slažemo oko gledanja na ovaj stav i zakon u celini, jer je potpuno jasno da je teško i nemoguće rekonstruisati projektnu dokumentaciju za većinu objekata. Prema mojim podacima, ta ispitivanja su malo veća od 20.000, idu i do 100.000 evra da bi se uredila kompletna analiza stabilnosti objekta. Ovaj zakon očigledno ne obezbeđuje dobijanje građevinske dozvole i većina tih objekata neće dobiti dozvolu. Slažemo se da ne mogu da budu upisani na tuđem zemljištu, tako da će to ustvari biti evidencija onih koji imaju sve uslove i ništa više od toga.
Evo nas na kraju dvodnevne rasprave, počeli smo u petak i nastavićemo raspravom u pojedinostima za nekoliko dana.
Nažalost, i ovog puta svega 14 članova ovog zakona čitali smo na dva potpuno različita načina. Svi oni koji su gledali, videli su da stranke opozicije čitaju na jedan način, stranke vlasti na drugi, a vreme će pokazati, godinu ili dve prođe brzo, pa ćemo videti da li će biti rešen problem bespravno izgrađenih objekata.
Šta mogu da kažem na samom kraju ove rasprave, a pre početka rasprave u pojedinostima? Prvo, mislim da smo se u toku ove rasprave svi složili u ovoj sali da smo za rešenje problema 1.300.000 objekata izgrađenih bez građevinske dozvole.
Druga, takođe važna stvar na kojoj smo mi insistirali iz Demokratske stranke Srbije, a to je da se mora garantovati pravna sigurnost svim građanima, i onih koji su gradili sa dozvolom, koji su poštovali sve procedure, a i svim onim građanima koji imaju objekte i koji iz bilo kog razloga u ovom trenutku nemaju građevinsku dozvolu.
Treće, potpuno je jasno da donošenjem ovog zakona neće biti rešen problem bespravno izgrađenih objekata, jer ovo će biti evidencija, a nas čeka donošenje novog zakona. Tek kada se donese taj zakon videćemo način na koji će problem biti rešen, tako da ostajem pri onome što sam rekao i u petak - trebalo je prvo doneti krovni zakon, jer ova brzina od nekoliko meseci ne rešava ništa, problem ostaje da čeka jun mesec i donošenje novog zakona.
Ono što je posebno važno reći na samom kraju, to je da, neke kolege su rekle da nisu videle odluku Ustavnog suda, a ovde postoji. Nažalost, ona je na 19 gusto kucanih strana, pa je i mojih 20 minuta, plus ova dva minuta, vrlo malo vremena da pročitam sve ono što Ustavni sud kaže i po čemu obrazlaže da taj zakon nije u skladu sa Ustavom.
Ono što je važno i ono što će biti osnovni problem prilikom donošenja novog zakona, to je da Ustavni sud insistira da svi građani u proceduri dobijanja građevinske dozvole moraju da ispoštuju iste uslove, tako da ćemo videti na koji će to način biti rešeno. Nažalost, ovaj zakon ne daje okvire za rešenja. O tome ćemo pričati narednih dana.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, moram da kažem da je ovo izuzetno važna tema, a ne mogu da kažem da je važan zakon, ali tema je izuzetno važna.
Naravno, da se u potpunosti slažem sa gospodinom ministrom da je najlakše reći da ništa ne valja i konstatovati da ništa ne valja i tu konstataciju prihvatiti kao rešenje. Ovo je samo jedan problem kome smo pristupali godinama na isti način i taj problem je iz godine u godinu rastao.
Neću reći da ništa ne valja, ali ću predložiti određena konkretna rešenja. Poslednjih 15 ili 16 godina teško je i pobrojati koliko je puta rešavan problem bespravne gradnje, od ministra Ivkovića i 1997. godine kada je prvi put donet poseban zakon, pa zatim 2003. godine, pa 2005, pa 2009, pa 2011. godine. Ono što je zajedničko za sve ove zakone, a to je da su predlagani, da su u skupštinskim raspravama gde je govoreno kako će se poboljšati procedure, kako će se pojednostaviti procedure, kako će se konačno sa dnevnog reda skinuti problem bespravne gradnje, a svaki taj zakon je u stvari pomerao granicu do kada su izgrađeni objekti koji mogu da se legalizuju.
Nakon svakog od tih zakona je broj bespravnih izgrađenih objekata bio samo još veći. Ovaj poslednji zakon, pa i ovaj o kome danas raspravljamo uvodi 11. septembar 2009. godine. Opšte poznata je stvar da se od 11. septembra 2009. godine
grade bespravni objekti, gradi ih i država, grade ih pojedinci. Šta će se desiti sa tim objektima koji su nekakvoj pravnoj praznini? Da li to znači da oni neće moći da se legalizuju ili nas čeka nekakav nov zakon koji će predvideti i period od 2009. do 2013. godine.
Procena je da u Srbiji ima 1.300.000 bespravno izgrađenih objekata, ne znam da li se misli na 2009. godinu ili 2013. godinu. Pokušao sam u Zavodu za statistiku da saznam koliko ukupno objekata postoji u Srbiji. Znam koliko Srbija ima stanovnika i prilično mi je logično da nema baš svaki stanovnik nekakav objekat, da li javno ili privatno, ali ispada da bar trećina ili četvrtina objekata u Srbiji je izgrađena bez građevinske dozvole.
Ako hoćemo da budemo pošteni, ako hoćemo da rešimo problem onda moramo da vidimo šta je uzrok i kako je taj problem uopšte nastao. Procedure su veoma komplikovane i skupe. Pored obećanja da će procedure biti pojednostavljene svaki novi zakon je uvodio nove procedure. Ovaj novi zakon o kome je juče raspravljano će uvesti neke nove procedure. Ne mislim da nije potrebno da u Srbiju uvedemo i energetsku efikasnost, ali moramo da budemo svesni da svaki novi zakon uvodi nekakvu novu obavezu, nekakav novi papir i nekakav novi deo elaborata i to nepojednostavljuje stvari.
Druga stvar, nespremnost državnih organa da rešava problem. Nespremnost inspekcija da reaguje u trenutku kada objekat nastaje. Ako izađemo iz Skupštine ona je u centru Beograda, u krugu od nekoliko stotina metara naći ćemo objekte koji se i dan danas zidaju. Veliko je pitanje da li se zidaju sa ili bez građevinske dozvole. Ono što je činjenica nekada su građevinski inspektori provodili sate i dane na terenu, danas provode u kancelarijama. Iz kancelarije utvrditi šta se gradi sa dozvolom, a šta ne, prosto nije moguće.
Nepoštovanje zakona. Moram da vas podsetim da od 2003. godine je krivično delo i priključenje svakog objekta bez građevinske dozvole na infrastrukturne instalacije, znači, grejanje, struja, telefon i šta već imamo. To ne može da radi niko pojedinačno. To rade neki delovi države. Kako je moguće da niko iz države nije odgovoran što su svi ti objekti, a ko zna koliko stotina hiljada ih ima od 2003. godine, da su priključeni na instalaciju. Znači, da je EPS, "Telekom" i sva ta druga državna tela, toplane i svi ostali su potpuno ignorisali krivičnu odredbu u zakonu koja je postojala.
Još jedna stvar, pored skupih i zamornih procedura, opšte siromaštvo koje u Srbiji postoji je jedan od uzroka za ovaj problem. Ako je građevinska dozvola skupa neko ko skupi nešto malo para pokušaće da zida, neće ići na dobijanje procedure. To naravno nije opravdanje i uvek je najlakše reći – nema opravdanja za to. To je potpuno tačno, ali ako je skroz 100% tačno, onda danas ne bi o tome ni raspravljali, nego bi raspravljali neki drugi put.
Šta je rešenje? Kolega koji je govorio pre mene nije tu. Prvo ne mislim da je ovo krovni zakon, to ni na koji način nije krovni zakon. Krovni zakon može samo da bude Zakon o planiranju i izgradnji koji definiše proceduru kako se dobija građevinska dozvola. Mislim da i kada bolesnik ode kod doktora on prvo pokuša da zaustavi dalje širenje bolesti, pa tek onda leči ono zbog čega je i bolesnik došao.
Naš zadatak je bio, a to sam vam rekao i pre nekoliko meseci kada smo imali sličan zakon u proceduri, naš zadata je da hitno 1.300.00 bespravno podignutih objekata, objekata bez građevinske dozvole i taj problem ne možemo da rešimo za jedan dan pošto on nije ni nastao za jedan dan. Nastao je pre jedno 50 godina u Srbiji. Ali, naš zadatak je da sprečimo priliv novih objekata bez građevinske dozvole.
Meni je neshvatljivo da u zakonu postoji posebno poglavlje ili nekoliko članova koji se ne odnose na objekte koje se zidaju javnim sredstvima, sredstvima Republike Srbije, autonomne pokrajine, lokalne samouprave gde zakon eksplicitno kaže da u stvari u Srbiji ni država ne poštuje sopstvene zakone, a očekuje da to rade građani, kao da je država povlašćena u odnosu građane. Prvi korak je bio da donesemo novi zakon koji će urediti ovu materiju na drugačiji način. Da onemogućimo ili da zaustavimo nove objekte bez građevinske dozvole, a da onda pokušamo da problem objekata bez dozvole rešimo.
Kao što sam već rekao treba razdvojiti nekoliko kategorija objekata. Jedno su javni objekti izrađeni od javnih sredstava. Drugo su objekti koji su napravljeni za tržište, neko ih je pravio da bi zaradio određene pare, i to je u redu da zarađuje pare, ali prvo treba da dobije dozvolu i treće su objekti za stanovanje. Oni su u pravnom smislu potpuno identični, ali ima nekih finesa, ima nekih razlika ako ozbiljno posmatramo stvari. Moramo da konstatujemo da je Zakon o planiranju i izgradnji loš i do kad ne donesemo novi zakon problem nećemo rešiti, nego ćemo samo pomerati ovu granicu sa 2009. na 2013. godinu, sa 2013. godinu na neku novu godinu, a broj objekata će se samo povećavati.
Ako sad posmatramo proceduru za dobijanje dozvole, ona ima nekoliko faza. Prvo, to mora da bude ako posmatramo legalnu proceduru, morate da bude vlasnik zemlje na kojoj gradite, morate da dobijete građevinsku dozvolu koja je dobijena na bazi projekta urađenog sa svim potrebnim instalacijama. Kada imate građevinsku dozvolu kada izgradite objekat, obraćate se opet državi da vam da upotrebnu dozvolu i sa svim tim parametrima sa upotrebnom dozvolom postajete vlasnik i objekta. To je nekakva legalna procedura i regularan raspored poteza.
Zašto je to važno? Pa, ako pokušavamo da preskočimo bilo koji od ovih koraka, onda možemo da napravimo ozbiljan propust. Bilo je ideja da se objekti legalizuju bez projekta. Prvo, procedura dobijanja upotrebne dozvole i građevinske dozvole podrazumeva da država garantuje da su ti objekti u svakom smislu bezbedni za stanovanje i po pitanju konstrukcije i po pitanju instalacija električnih i bilo kojih drugih.
Ne postoji inženjer, koliko znam samo supermen ima rendgenski vid, ali ne postoji građevinski inženjer koji može da izvrši rekonstrukciju armature koje u određenom objektu postoje, tako što ćete doći u objekat i pogledati, možete da vidite, sigurno možete da uočite da nešto nije u redu, ali nikada ne možete da garantujete da je sve u redu. Kao što ne postoji nijedan elektroinženjer koji na bazi pogleda može da utvrdi koji su tačno kablovi nalaze u zidu. Ako vi objektu izdate upotrebnu dozvolu, onda osiguravajuće društvo može taj objekat da osigura za sve slučajeve koji mogu da nastupe, a može da nastupi puno različitih stvari.
Prema tome, upotrebna dozvola i garantovanje bezbednosti i sigurnosti objekta nije tako jednostavna stvar, kao što se na pravi pogled čini. Jednom fotografijom se to ne može utvrditi. Tako da je za veliki broj objekata vrlo teško garantovati da su urađeni po standardima, jer to fizički nije moguće ako hoćemo da poštujemo milion propisa.
Rekonstruisati vlasništvo nad objektom je relativno lako. Ali, kako vlasništvo na objektu može da implicira vlasništvo i nad zemljom. Pa, suštinski nikako. Ako pričamo o stranim investitorima i pravnoj sigurnosti, strani investitori će doći uvek u zemlju koja garantuje sigurnost, pre svega vlasništvo. A vlasništvo se garantuje kod nas i Ustavom. Jedino u javnom interesu možete da otuđite neku imovinu, tako što će se nesporno u skladu sa zakonom utvrditi javni interes. Slažem se da je ozbiljan državni problem ako imate milion i 300 hiljada objekata i ako njihov pravni status nije rešen. Ali, teško da javni interes može da bude to što je neko na vašoj zemlji izgradio svoj objekat i to je postaje javni interes i on ima pravo da postane vlasnik te zemlje.
Problem imovinskog odnosa je 50% slučajeva, i u 50% slučajeva je vrlo teško sprovesti ovaj postupak jer nisu rešeni imovinski odnosi.
Jedna takođe vrlo važna stvar. Da smo o ovom zakonu pričali pre nekoliko meseci, pre možda pet, šest meseci, ja sam imao različite ideje pošto sam imao prilike da u ministarstvu radim na rešavanju problema, imao sam različite ideje kako bi ovaj problem mogao da se reši. Da je zakon bio u proceduri u novembru mesecu, ja sam imao brojne ideje kako bismo ovaj problem mogli da rešimo. Međutim, danas je situacija bitno promenjena.
Kako je bitno promenjena? Pa, tako što je grad Čačak odnosno Uprava za urbanizam pokrenula postupak pred Ustavnim sudom, pa je Zaštitnik građana pokrenuo postupak pred Ustavnim sudom, pa je Ustavni sud odlučio da su sve odredbe Zakona o planiranju i izgradnji kojima se reguliše ovo pitanje neustavno. Ustavni sud je odložio primenu tog zakona, odnosno objavljivanje odluke za šest meseci, ali ta odluka postoji. Na 19 gusto kucanih strana je najviše sudska instanca, najviša instanca u Srbiji rekla šta o tom problemu misli i da li su moje ideje dobre ili loše, to uopšte više nije važno.
Mi imamo nešto što će u sledećih nekoliko meseci kada bude bilo objavljeno postati deo našeg pravnog sistema i ova odluka Ustavnog suda u sve pozitivne i negativne strane koje ona sa sobom nosi na bitno drugačiji način rešava ili upućuje na rešavanje problema bespravno izgrađenih objekata. Ustavni sud nedvosmisleno kaže da građani ne mogu da budu dovedeni u neravnopravni položaj, ceneći sve što ovo o čemu sam ja govorio od početka rasprave, ali kaže da ako postoje određeni naknade nije moguće da pojedini građani, zato što nisu poštovali zakon, uz opravdanje zašto su to možda radili, ali oni moraju da plate sve ono što su platili svi drugi koji su regularno dobili građevinsku dozvolu.
Ja se sa vama potpuno slažem da, naknada za građevinsko zemljište, ili kako se već zove, komunalno opremanje ili bilo šta drugo, na način na koji funkcioniše u Srbiji, se ne odnosi ni na jednu predmetnu lokaciju, ona uslovno može da se nazove – taksa za novu gradnju.
Vi imate zone grada koje su podeljene, u određenoj zoni važi ista cena, vi te pare uplatite, to ide u nekakav fond, onda na bazi odluke Skupštine Grada Upravnog odbora, ta Direkcija za izgradnju, ili kako se već zove zida sve potrebne objekte. Vi ne plaćate naknadu za vašu konkretnu lokaciju, nego vi ulažete u jedan fond iz koga se zida sve ono što jednom gradu treba. I to je neka vrsta poreza. Možda je to visoka naknada, ali je ustavni sud potpuno nedvosmislen i ukazuje da svako ko hoće da dobije regularnu dozvolu, ko hoće da se izjednači sa drugim građanima mora da prođe istu proceduru.
Druga stvar koja je još uvek važnija, Ustavni sud je poništio sve odluke koje se tiču suvlasništva na parcelama i mogućnosti da ako je objekat zidan, a postojala su dva vlasnika, pa jedan vlasnik možda mogao da zna da ovaj drugi zida a nije reagovao, smatra se da je to saglasnost za organizaciju. Ustavni sud je rekao da to tako nešto ne dolazi u obzir, čak i u pitanju suvlasništva, a ne u pitanju tuđeg vlasništva nad zemljom. Ja se sa vama slažem da je to osnovni problem u postupku legalizacije.
Većina vlasnika ima problem sa onim prvim papirom sa dokazima vlasništva. Postoje brojne privatne isprave, pošto nije bio dozvoljen promet prava korišćenja i građani imaju privatne isprave kojima dokazuju da su vlasnici. U međuvremenu se promenilo nekoliko vlasnika i vrlo je teško taj papir, ako ne donesemo odgovarajući zakon da uvedemo u pravni sistem. Ali, vlasništvo nad objektom može da stvori brojne probleme ako iz njega izvlačimo zaključak iz vlasništva jedne parcele.
Primera radi, vlasništvo zemlje ispod objekta, i objekat ima površinu 100 kvadrata, to je neki broj koji se često pominje. A šta ako je parcela pet puta ili deset puta veća? Vi ste onda vlasnik te jedne desetine, a onih devet desetina vlasnik je neko drugi a vi je koristite. I ko zna šta sve može u praksi da proistekne, teško mi je i da pretpostavim. Šta mislim da je rešenje? Kao što je konstatovao Ustavni sud potpuno je neracionalno i nije realno utvrditi mogućnost da će se milion i 300 objekata srušiti i vrlo je skupo. Praktično je nemoguće sprovesti. To tvrdi Ustavni sud i to piše u odluci Ustavnog suda.
Mislim da je prvi korak, ne da se donosi poseban zakon koji de fakto ne reguliše pitanje o legalizaciji, ovo je potpuno pogrešno reći da je ovo zakon o legalizaciji, to nije zakon o legalizaciji. Ovo je zakon o upisu prava svojine. Većina katastara u Srbiji je upisivala pravo svojine i na objektima bez građevinske dozvole i to uopšte nije bio uslov da se objekat upiše.
Prvi korak je, gospodine ministre, i tu vam nudimo potpunu pomoć da se donese dobar zakon o planiranju i izgradnji, zakon koji će stvoriti uslove da nemamo više novih objekata bez građevinske dozvole. To je prvi korak koji treba da zaustavi taj problem. Tim zakonom moramo tačno da definišemo ulogu RGZ. Katastar je državna stvar i nije stvar pojedinca i svaka ozbiljna država se trudi da ima dobar katastar.
RGZ je budžetska ustanova i mnoge stvari mora da radi na osnovu sredstava koje dobija iz budžeta. Ne mogu pojedinci da inciraju formiranje državnog katastra.
Ako imate na internetu i na "Guglu" mape koje prilično dobro prikazuju svaki objekat u Srbiji i koje su potpuno besplatne, a mogu samo da zamislim kako izgledaju slike vojnih satelita i koliko brzo može da se izvrši digitalizacije jedne takve mape i da se pretvori u vrlo jednostavnu stvar.
U gradovima kao što je Beograd, mislim da za sedam dana dobar stručnjak za kompjutere može da upari katastar nepokretnosti sa uplatnicama Infostana i jednim unificiranim rešenjem možemo ovu stvar, ako imamo dobru volju, da završimo za mesec dana, da napravimo tačnu evidenciju, da vidimo u kakvom je šta statusu i da uparimo te dokumente.
Država nek uradi svoj posao, a onda ćemo da rešavamo problem sa pojedincima, da vidimo da li i dalje može da ostane ovakav status naknade ili ćemo taj problem da rešavamo drugačije i da niko ne bude oštećen. To je po meni jedini put.
Ad hok rešenjima se bojim da ćemo napraviti mnogo novih problema. Naravno da će u prvi red stati svi oni koji imaju stambene objekte i koji su zidali za tržište da će vrlo lako angažovati advokata i na osnovu ovog i sličnih zakona će prvi rešiti svoj problem. Ovakav zakon kao što ni jedan prethodni nije rešio problem Kaluđerice, neće rešiti ni ovaj, jer taj koji je zidao za stanovanje neće mu pasti napamet da uzima hipoteku ili ako plaća infostan i sve ostalo, da li je uknjižen ili nije, neće on u ovom trenutku videti neki svoj interes.
Da završim, mislim da je prvi korak donošenje sistemskog zakona. Mislim da ne postoji niko u ovoj sali ko nema nameru da vam pomogne da taj problem rešite kvalitetno i za sva vremena, a da ćemo tek nakon toga problem koji je nastao 50 godina, neka ga rešimo sledećih pet godina, pa će biti dobra stvar i dobra podloga za sve nas, a očekivati da je problem nastao ili pokušaj da se problem koji je nastao 50 ili 60 godina reši za jedan dan, završiće verovatno kao i svi prethodni pokušaji. Siguran sam da će ovaj put biti drugačije, ali samo ako promenimo redosled poteza. Hvala.
Govoriću kao ovlašćeni predstavnik.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, danas imamo set zakona koji su na dnevnom redu. Govoriću o dva koja se tiču planiranja izgradnje, a moje kolege iz poslaničke grupe će govoriti o ostalim.
Ovo su u principu dva izuzetno važna zakona, ali su izmene u njima važne u svega dva člana. Produžava se rok važenja Zakona o pomoći građevinskoj industriji u uslovima ekonomske krize i produžava se ova odredba koja se tiče konverzije.
Ovo su dva zakona koja se tiču jednog od najvažnijih sektora u našoj zemlji. U prethodnih nekoliko nedelja je stalno postavljano pitanje ko treba o nečemu da govori. Konačno sam dočekao da imamo zakone o građevinarstvu i da kao građevinski inženjer govorim o svojoj oblasti.
Ono što se kod nas dešava, a što mora da se istakne kada se govori o Zakonu o planiranju i izgradnji, a to je da je prvi ozbiljan zahvat bio izmena zakona, odnosno donošenje novog Zakona o planiranju i izgradnju 2003. godine, pa je onda zakon donet 2009. godine, pa su izmene išle dve godine kasnije. Svaki put kada se raspravljalo o zakonu ministri koji su ih predlagali, a to su bili gospodin Šumarac i gospodin Dulić, su sa mnogo ambicije govorili o tim zakonima, a onda svi oni problemi koji su trebali da budu rešeni donošenjem tih zakona su postojali sve gori i gori nakon donošenja tih zakona.
Mislim da je prva ozbiljna greška koja je napravljena 2003. godine ideja da se tako važni, tako raznorodni, bez obzira što se tiču jedne oblasti, to su ipak raznorodne stvari, smeste u jedan zakon. Mislim da je to stvorilo veliki broj problema. Oni su raznorodni i po strukturi i po oblastima koje rešavaju, raznorodni su po nosiocima tih aktivnosti. Rekli ste nam da pripremate novi zakon.
Predložili smo amandmane, da se samo kratko osvrnem na Zakon o pomoći građevinskoj industriji u uslovima krize. Po nama najveća pomoć građevini bi bila ukidanje Zakona o planiranju i izgradnji. Ako hoćemo da pomognemo našem građevinarstvu, onda treba važeći zakon staviti van snage. Nisam imao podatak da pripremate taj zakon, ali naš amandman glasi – stupanjem na snagu Zakona o pomoći građevinskoj industriji prestaje da važi Zakon o planiranju i izgradnju i Vlada se obavezuje da u roku, mi smo predložili, 60 dana, a vi ste rekli šest meseci, donese novi zakon. Mislimo da je to najveća pomoć našem građevinarstvu i to će najviše pomoći da se gradi u Srbiji.
Zašto mislim da je potrebno materiju iz tog jednog zakona podeliti u nekoliko različitih zakona? Prvo, zakon reguliše materiju planiranja i izgradnje. Planiranje se odnosi na prostorne i generalne urbanističke planove. To je pre svega državni posao i taj posao radi država. Ne može privatnik da radi generalni urbanistički plan nekog grada. Ne može privatnik da radi prostorni plan, ni neke oblasti, ni države. To je državni posao. Kao takav, državni posao treba da bude uređen posebnim aktom i da ne opterećuje ovu drugu materiju. Građevinsko zemljište je izuzetno važna oblast, bez obzira na one priče i lekcije iz škole u kojima smo učili da smo izuzetno bogata zemlja koja ima apsolutno sve iz onog Mendeljevog sistema, da imamo sva moguća bogatstva. Iskreno verujem da je zemljište jedno od naših najvažnijih resursa. Ako je to tako, onda zemljište zaslužuje poseban zakon kojim će biti regulisane materije tog zakona.
Gospodin Dulić je pokušao u zakonu iz 2009. godine da konkretne slučajeve i konkretne probleme pretoči u zakonska rešenja. Videćete zakon u kome jedan član zakona ima po dve ili tri strane pojedinačnih slučajeva. Zakonska materija i zakonska obaveza je da se regulišu opšte stvari.
Treća stvar je Zakon o izgradnji. Ako rešite pitanje zemljišta, ako rešite pitanje planiranja, ako su planovi doneti, onda je gradnja jedna posebna oblast koja podrazumeva određene uslove kojima će se omogućiti da se dođe do građevinske dozvole i koji će regulisati neke od osnovnih stvari koje nisu tehnička stvar, kojima nije mesto u tehničkim pravilnicima, ali koji će definisati uslove kojima se obezbeđuje stabilnost objekta.
Formirana je Inženjerska komora. Sećate se šta ste vi govorili kada su zakoni bili na dnevnom redu? Ja to mislim i danas o Inženjerskoj komori. Ona je definisana sa svega dva ili tri člana zakona. To je jedna izuzetno važna ustanova, institucija, koja apsolutno ne pomaže inženjerima, ne samo građevinskim, nego svim inženjerima koji učestvuju u procesu projektovanja i izvođenja. Ta komora im ništa ne pomaže, ona uređuje stvari kako njima to odgovara, da vas citiram iz rasprave od pre nekoliko godina – pet, šest ljudi koji se vrte sa jedne pozicije na drugu. Tako je od kada je formirana, apsolutno ne vodi računa o interesima ni struke ni oblasti uopšte. Inženjerska komora, kao u većini zemalja u kojima je formirana, ima poseban zakon kojim se regulišu sve te važne stvari vezane za Komoru.
Peti zakon za koji smatram da mora da bude poseban zakon je Zakon o legalizaciji objekata izgrađenih bez dozvole. Mislim da nije u redu da se Zakon o legalizaciji, neko zida objekat iz raznoraznih razloga bez građevinske dozvole, on ne treba da se nađe, to je leks specijalis, ne treba da se nađe u materiji sa onim zakonima, sa parametrima za onoga ko je zidao u skladu sa zakonom.
U svakom slučaju, tri važne izmene zakona u poslednjih 10 godina. Sa svakom od tih izmena Srbija je padala na onim lestvicama Svetske banke po brzini dobijanja dozvole. Bila je na 150. mestu, a kada je donet taj zakon 2003. godine, Srbija je pala na 171 mesto. Kada je donet Zakon 2009. godine, ona je sa 171. otišla na 176. mesto. Kada je usvojena izmena zakona 2011. godine, onda je sa 176. pala na 181. mesto. Kako koja izmena i kako koja ambicija Srbija samo pada na toj lestvici.
Vaš prethodnik nam je objasnio ovde da u stvari nije problem sa našim procedurama i sa našim zakonima, ti zakoni su idealni, te procedure su savršene, ali je problem bio što Svetska banka u stvari ima loše metodologije, pa Svetska banka nije u stanju da to pravilno izmeri. Inače, mi smo, verovatno, svetski rekorderi.
Siguran sam da nas čeka važan posao i moje je mišljenje da tu materiju treba podeliti u nekoliko važnih zakona. Ti problemi nisu nerešivi. Moguće je doneti dobre zakone, predvideti mnogo jednostavnije i mnogo jeftinije procedure nego što su danas. Taj posao je moguće uraditi u sledećih nekoliko meseci.
Što se tiče pomoći građevinskoj industriji, Zakon je donet 2009. godine. Mada, 2008. godine se dugo odbijalo priznanje uopšte postojanja krize. Bilo je reči da kriza ne postoji, da to što postoji nije kriza, da iako jeste nekakav oblik, da će to samo pomoći Srbiji da sa svim onim prednostima koje imamo reši problem. Godine 2009. se priznalo da postoji kriza, pa je donet zakon. Vi predlažete da se zakon produži za još dve godine. To znači da postoji nešto što će trajati minimum šest godina i da se zove kriza. Jedan moj kolega kaže – ako nešto traje šest godina, onda to nije trenutno stanje, nego su to regularni uslovi poslovanja, pa teško da može da se nazove kriza.
Imamo razumevanja za vaš predlog, iz prostog razloga što postoje započeti objekti i ovaj zakon nije moguće staviti van snage i ostaviti silne objekte nezavršene, kao što je bilo 2001. godine kada je naš zajednički kolega, gospodin Mrkonjić, počeo sa onom Direkcijom za obnovu i izgradnju i ostavio u brojnim gradovima Srbije gradilišta i temeljne jame koje su i dan-danas pune vode i skupljaju žabe i žabokrečinu. To nije moguće. Treba završiti te objekte. Mislimo da je trebao zakon da važi godinu dana, pa ako se sledeće godine ispostavi da tih objekata još uvek ima, da treba produžiti na još godinu dana.
Druga stvar, mislimo da je uz prilog ovog zakona treba dostaviti spisak svih objekata koji su započeti po ovom zakonu, a neki su možda i završeni, ali da vidimo šta se to sve po ovom zakonu radilo i koliko je ukupno sredstava do sada potrošeno, koliko je plaćeno i koliko je ostalo da se plati. To bi sigurno pomoglo da malo drugačije gledamo na čitavu stvar.
Treća stvar, ako govorimo o pomoći građevinarstvu, treba da razdvojimo dve stvari. Kada govorimo o građevinarstvu, postoji nešto što se zove visokogradnja i postoji nešto što se zove niskogradnja. Ako suštinski hoćemo da pomognemo građevinarstvu, onda treba da mu pomognemo da jača u onim sektorima koji donose najviše profita, koji su najkompleksniji, koji mogu da nam pomognu i kao izvozna grana sa izlaskom na spoljna tržišta i koji mogu da razviju velike firme. Ako to posmatramo tako, onda je reč pre svega o niskogradnji, a ne o stanogradnji. Stanogradnja ne može da se izvozi, to je neisplativo. Ne postoje građevinske firme koje putuju po svetu, učestvuju na tenderima i grade objekte za stanovanje. To je vrlo jednostavna stvar.
Svako danas u svetu zna da izlije beton, svako zna da postavi prozor, to je sada toliko napredovalo tehnološki, da vrlo lako mogu ljudi da se obuče da rade. Postoje priručnici za postavljanje parketa, postoje priručnici za postavljanje keramičkih pločica i to nije isplativa stvar, ali je isplativo graditi poslovne objekte i graditi niskogradnju.
Možemo zajedno da se setimo, vi ste malo stariji od mene, bar 10 građevinskih firmi koje su ovoj zemlji donosile više od milijardu evra deviznih priliva godišnje. Samo tih 10 firmi je zapošljavalo više radnika nego kompletno današnje građevinarstvo. "Energoprojekt" je bio poznat svuda u svetu. "Energoprojekt" je u jednom trenutku imao više svojih predstavništava u svetu nego što je tadašnja Jugoslavija imala ambasada po svetu, više predstavništva u više zemalja i više svojih objekata u svetu nego što je bivša Jugoslavija imala diplomatskih predstavništava. Slična je stvar i sa "Napredom", "Ratkom Mitrovićem", "Trudbenikom", "Planumom", "Hidrotehnikom", "Gošom", "Mostogradnjom".
Ako hoćemo da pomognemo građevinarstvu, onda treba da pomognemo tim firmama, da vidimo šta je njihov najveći problem, kako da dođu do referenci i kako da se vrate na ona tržišta koja su osvojena. Pre jedno mesec dana smo pričali o Alžiru, to je jedna od mogućih šansi za naš izvoz. Oni ne mogu, iako učestvuju na ovim projektima, to nisu nikakve reference. S jedne strane, mi pomažemo našoj građevinskoj industriji, uz sva ograničenja koja postoje i uz sva ograničenja koja će SSP nametati sa nemogućnošću da se beneficije za domaću privredu ostvare, ali za sve ključne objekte koji se grade u Srbiji, uz ograničenje da su pod međunarodnim kreditima pa važe neki drugi standardi, ali sve ključne prave inženjerske projekte i niskogradnju rade strane firme. Most kod Borče – Kinezi. Most na Adi – Austrijanci. Puteve – opet većinom strane firme. Naše firme mogu da budu samo podizvođači koji rade za most kod Beške.
Naše firme rade sa značajno manje sredstava, nemaju referencu, ne mogu da se pojave nigde u inostranstvu.
Kada se pričalo o ovom zakonu, ideja da se pomogne našoj građevinskoj industriji nije ideju koju mi ne možemo da podržimo, ta ideja kao ideja je nesporna, ali je pitanje na koji način se pomoglo. Mi nemamo nikakve finansijske elemente na osnovu kojih bismo zaključili, broj zaposlenih se nije povećao, industrijska proizvodnja, promet u građevinarstvu je ostao praktično isti, vrlo se malo se zida, a kada kažemo da se zida, treba da budemo svesni da se zida najviše u Beogradu i Novom Sadu. Najveće gradilište u Srbiji, pre svega je Beograd, drugo gradilište u Srbiji je Novi Sad, a sve ostalo je verovatno ispod 10%.
Pre nekog vremena smo raspravljali o Programu nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita koja 80 do 85% svih osiguranih kredita imaju ova dva grada. To je slika i Srbije i slika našeg građevinarstva.
Mi imamo razumevanja zašto ste predložili ovaj zakon. Smatramo da treba da skratite rok njegove primene sa dve na jednu godinu. Smatramo da treba ozbiljno razmisliti da li treba da važi za nove projekte ili samo da se završe započeti projekti. Smatramo da je izuzetno važno da se donese novi set zakona iz oblasti planiranja, izgradnje koji će značajno da popravi uslove za početak gradnje i gradnju. Takav set zakona će da pomogne našem građevinarstvu.
Druga stvar, koja nije stvar samo vašeg ministarstva, a vi ste resorno nadležni, to je da vidimo kako našim građevinskim firmama pomoći u nastupu u inostranstvu. Kada odemo u inostranstvo i razgovaramo o nekim poslovima, kada vas pitaju ko to može da radi, vi praktično nemate građevinsku firmu koja ozbiljno može da gradi na poslovima nisko gradnje, mislim da samo Putevi Užice rade nekoliko aerodroma u Rusiji ali nisam siguran. Postoji problem garancija, postoji problem uslova radnih dozvola i svega drugog na tim tržištima i to našeg građevinske firme bez pomoći naše zemlje ne mogu da urade. Ne postoji građevinska firma u svetu koja uspešno radi u inostranstvu bez pomoći svoje zemlje, ako ne nešto vaš zadatak onda je i to. U nama ćete uvek imati podršku i saradnika u tim stvarima.
Nismo srećni što će ova dva zakona u ovakvoj formi ostati da važe, ne mislimo da je to dobro, ali imamo razumevanja da ste to nasledili pre nekoliko meseci, stanje iz koga ne možete tako lako da izađete. O vašim rezultatima možemo da govorimo tek kada prođe dovoljno vremena i tek ono što ste vi započeli i vi završili, počne da daje rezultate. Ovo su sve nasleđene stvari, tako ih treba uzeti i mi ih tako i prihvatamo. Kažem još jednom, očekujem od vas puno toga u narednom periodu. Hvala.
Hvala, gospodine predsedniče.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministar, prvi od tri izuzetno važna zakona koji reguliše, na predlog Vlade, preuzimanje obaveza zdravstvenih ustanova prema veledrogerijama. Ono što je zadatak ovog zakona, to je da sa jedne strane otkloni te nagomilane docnje, nagomilana dugovanja zdravstvenih ustanova, a sa druge strane da time omogući njihov rad, kao i da otkloni mogućnost da se ovakva dugovanja naprave i u budućnosti.
Predlog zakona je stigao u Skupštinu 6. decembra, a vi ste negde, čini mi se, početkom oktobra, zajedno sa ministrom finansija, imali pregovore sa predstavnicima iz oblasti zdravstva. Prošlo je praktično tri meseca. Našim amandmanom smo tražili samo, ako već pretvaramo neka dugovanja u javni dug, tri meseca je bilo dovoljno da se vidi koji je to spisak dužnika i spisak svih onih ustanova koje su te dugove napravile. Naravno, vi ste amandman odbili i rekli ste da će to sve da se uradi u nekom periodu koji dolazi nakon usvajanja zakona.
Vrlo je neuobičajeno da država Srbija preuzima određene obaveze i pretvara neke obaveze u javni dug, a da se prvo ne zna kome se i koliko duguje. U načelnoj raspravi ste rekli da te pare niko nije odneo kući, da su to sredstva koja su potrošena za lekove i da su zahvaljujući tim sredstvima, koje su zdravstvene ustanove uradile, napravile nešto mimo budžeta Fonda, spasli živote mnogim ljudima. To je sigurno tačno, ali šta je problem? Ovo će samo trenutno da reši problem, ali će ovakav postupak da stvori uslove da se i u budućnosti docnja nastavi. Ne postoji ni jedno ograničenje da se ne nastavi sa docnjom.
Šta govori u prilog tome? U prilog tome govori to da ovo nisu jedini dugovi, duguje i Republički zavod za izdate lekove na recept i oni kažu da je njihov dug 17 milijardi. U Predlogu budžeta za 2013. godinu Zavod kaže da oni nemaju sredstva za lekove, a pri tom se, naravno, očekuje podizanje cene leka za 20%, jer se koriguje obračunska vrednost evra. Uvozna komponenta i u domaćim lekovima je vrlo izražena, pa će poskupeti i domaći lekovi. Zavod jasno kaže u svom predlogu budžeta da duguju 17 milijardi i da imaju sredstva samo do juna meseca, što znači da nemaju dovoljno para. U situaciji kada je budžetski deficit na svim nivoima prisutan, republički budžet ima deficit od 130 – 140 milijardi u ovom trenutku. Jedino Fond nema nikakav deficit, bar ne priznat.
Skupština je usvojila u danu za glasanje, a mi smo naravno bili protiv tog budžeta, budžet Republičkog zavoda koji predviđa da će troškovi ishrane u 2013. godini biti za 5% veći nego u 2012. godini, u trenutku kada će prosečna inflacija u narednoj godini biti 11%. Za hranu za bolesnike će biti odvojeno samo 5% više nego ove godine. Za energente svega 7% više. Nisu predviđena sredstva za lekare koje ste vi potpisali kao ministarstvo ili vaš prethodnik, nije važno, ali nisu predviđena, po ugovoru koje je Ministarstvo potpisalo sa Fondom, sredstva za plate 700 doktora medicine, 604 medicinskih sestara, 280 zdravstvenih radnika. Nisu predviđene plate za zamene svih onih lekara koji će ići na specijalizacije i subspecijalizacije.
To samo govori u prilog da će te docnje da se nastave, da će taj problem ovako rešen samo trenutno otkočiti problem, ali da će već iz meseca u mesec docnje biti nastavljene i da ćemo ovakvom politikom, pretvaranja svega u javni dug, imati vrlo brzo na dnevnom redu novi zakon koji će neki novi dug pretvarati u javni dug. Nema nikakvog ograničenja i ništa niste uradili da rešite ključne probleme u zdravstvu. Predložili ste tri zakona, ali po našem dubokom uverenju to nisu ključni problemi u zdravstvu. Ovo jesu neki od problema, ali niste rešili probleme sveobuhvatne i problemi u zdravstvu će iz meseca u mesec biti sve veći i veći.
Ministarka se meni obraćala, amandman je moj, pa imam pravo na repliku.
Shvatili smo dve stvari sa jedne strane dug fonda se ovim ne izmiruje, samo se izmiruje dug zdravstvenih ustanova. Ostaje taj dug od 17 milijardi dinara.
Druga stvar, ako vi sve te podatke imate, zar nije bilo logično da nam dostavite to kako amandman kaže u roku od 30 dana nakon usvajanja zakona, nego da mi sada postavljamo poslaničko pitanje.
Ako to može tako, smatrajte gospodine predsedniče, da je moje pitanje upućeno ministru zdravlja i glasi - molim vas da mi dostavite sve podatke po vrstama dugovanja i po zdravstvenim ustanovama.
Ako treba, ja ću vam dostaviti i u pisanoj formi.
Druga stvar, ne znam da li u Vladi postoji komunikacija, jer sve ovo što ste rekli, direktno je suprotno zakonu koji će biti usvojen u subotu, zakon o rokovima plaćanja. Ako Fond dostavi da duguje 17 milijardi, ako će ovaj fond da se izmiruje u naredne tri godine, kako očekujete da svi učesnici u tom zdravstvenom lancu izmiruju sve svoje obaveze u skladu sa rokovima, ako im država duguje 30 milijardi, pa sada 13 odloženo, a ovih 17 ko zna kada. To će direktno da sruši zakon o rokovima plaćanja i to je sve suprotno od onoga što je ministar Dinkić govorio ovde u Skupštini. To, jedno sa drugim ne ide i te dve stvari direktno ruše jedna drugu. To će stvoriti nove docnje i nove probleme, jer tako zakon ne može da se primeni.
Pošto je još uvek reč o amandmanu koji smo gospodin Petković i ja podneli, nisam lekar, ne znam da li imam pravo da govorim o svom amandmanu. Ako imam, onda ću nastaviti.

Podržavam ovo što ste vi rekli. Vi ste u stvari suštinski prihvatili naš amandman, ali gospodin Petković i ja smo se dogovorili, mi ćemo vrlo rado kroz tehničku redakciju promeniti ovaj rok sa 30 na 45 dana. Neka to postane sastavni deo zakona i onda je rasprava od sat i po imala nekakvu korist i bila je plodna.