Poštovani narodni poslanici, predsedavajuća Skupštine, kada smo pre dve godine usvajali Zakon o političkim strankama, taj zakon je ispred Vlade predstavljao gospodin ministar Milan Marković. Dobro se sećam da je bio neuporedivo više angažovan, i lično i stručno, u obrazlaganju tog zakona, nego što je to bio danas. To govorim zato što su onaj zakon o političkim strankama i ovaj zakon o finansiranju političkih stranaka dva spojena zakona, dva zakona koja uređuju gotovo istu materiju i da ih je trebalo usvojiti pre dve godine, dakle, ovaj zakon o finansiranju političkih stranaka onda kada i Zakon o političkim strankama. To i jeste bio predlog koji sam ispred Poslaničkog kluba DSS tada izložio.
Objašnjenje ministra Markovića je bilo da zakon nije pripremljen, ali da on sledi vrlo brzo. Dobro je da je taj zakon o strankama usvojen, kako bi se usvojio odmah posle njega i zakon o finansiranju.
Prošlo je dve godine. Da smo išli nekim normalnim tempom i logikom usvajanja zakona mi bismo ovaj zakon usvojili neposredno posle Zakona o političkim strankama ili na istoj sednici i istom prilikom. Međutim, kao što kažem, prošlo je dve godine, a stvar je došla na dnevni red posle Godišnjeg izveštaja Evropske komisije za 2010. godinu, gde je u onom spisku primedbi šta sve Srbija mora da učini bilo navedeno da i „Zakon o finansiranju političkih stranaka” mora da se navede i to u onom delu Izveštaja koji govori o korupciji u Srbiji, dakle, jednom dramatičnom delu Izveštaja.
Tako je ova materija došla na dnevni red Akcionog plana Vlade Srbije decembra 2010. godine i danas imamo ovu temu na dnevnom redu. Neka mi niko ne kaže da ovo nije na dnevnom redu zato što treba da ispunimo uslove za kandidata za EU, posle ovih činjenica koje sam izložio.
Mi naše zakonodavstvo usmeravamo prema jednom apstraktnom cilju, a to je ulazak u EU, prema jednom konkretnom ali malom cilju ili maloj stepenici, a to je kandidatura, i to neprekidno činimo. To čineći mi usvajamo i zakone koji nam nisu neposredno neophodno, a ne usvajamo zakone koji su nam neophodni iz oblasti političkog zakonodavstva ili zakone koji treba da budu usklađeni sa Ustavom Srbije. Još ima blizu 30 zakona koji nisu usklađeni sa Ustavom Srbije, a ova Skupština se bavila nekim drugim zakonodavstvom.
Hoću da kažem da smo mi zapravo na pravoj materiji i jednog dana moramo da se bavimo i ovim zakonom, ali zašto se sada bavimo, a ne pre dve godine ili ne pre više od dve godine? To je posledica ove histerične jurnjave za dobijanjem kandidature, gde država radi i ono što nije morala ili je Vlada izbegavala da uradi iz određenih razloga, pa ju je naterala Evropska komisija itd.
To je neki opšti uvod. Ovaj zakon kao pozitivni zakon ima mnoge slabosti. On je rađen u jednom javnom režimu, imao je javno slušanje i puno je učesnika tu bilo, što se može pohvaliti, ali nekako kada čitamo taj zakon ispada da je bilo puno babica, a da je dete ispalo kilavo. Pored svih tolikih učesnika i stručnih nevladinih organizacija i Agencije za borbu protiv korupcije itd, pa onda je išao na Venecijansku komisiju, pa na stručnjake Evropske komisije, on je ispao dosta slab i nefunkcionalan. Doduše, DSS smatra da i takav kakav je može biti osnova za amembiranje, za popravljanje i u skladu sa time je podnela jedan broj amandmana koji bi popravili taj zakon, iako on ne bi bio dobar zakon, ali bi bio bar podnošljiv ukoliko bi ti amandmani bili prihvaćeni, kao i amandmani drugih opozicionih stranaka.
Tu ima jedan sijaset konkretnih predloga za promene, koje sada ne bih ponavljao, zato što je izvestilac Poslaničkog kluba o tome već govorio. Možda bih pomenuo samo neke stvari koje on nije pomenuo. Naime, postoji jedan član na koji bih skrenuo pažnju, a to je čini mi se član 12. koji govori o zabrani finansiranja, ko ne sme da finansira stranke. Tu je jasno naveden čitav niz pravnih, ekonomskih subjekata koji to ne mogu da urade, što u zemlji, što u inostranstvu i taj član je generalno gledano u redu, ali postoji jedan izuzetak koji se izričito postavlja u tom članu, kaže – „osim međunarodnih političkih udruženja”. Sada se postavlja pitanje – zašto nije ta kategorija „međunarodnih političkih udruženja” definisana u članu 2, gde su definisani pojmovi, jer nije jasno na šta se misli? Mogu da pretpostavim na šta je predlagač zakona mislio, pretpostavljam na asocijacije evropskih stranaka, ali one imaju svoje ime ako je to to, a ako nije, onda treba definisati. Zato je ova primedba vrlo ozbiljna, dakle, da se definiše šta su „međunarodna politička udruženja”.
Drugo pitanje je sadržinske prirode. Da li je dobro da i takva međunarodna politička udruženja i asocijacije stranaka ili Evropske federacije stranka mogu finansirati stranke u Srbiji? Po mom mišljenju ne. Zašto bi one mogle, a ne neke druge asocijacije ili udruženja ili, ne znam, neki drugi izvori iz inostranstva? Dakle, po istom kriterijumu po kojem ne bi trebalo da bude davanja za političke stranke iz inostranstva trebalo bi isključiti i ovu kategoriju koja, kao što sam rekao, nije najjasnije navede, u najmanju ruku traži definiciju sa onim pojmovima koji su dati u članu 2. Jedna načelnija tema za koju ću vrlo kratko vreme ostaviti, jer bih hteo da ostavim vremena i za druge članove poslaničkog kluba, jeste zapravo velika uloga ili predimenzionirana uloga Agencije za borbu protiv korupcije u sprovođenju ovog zakona.
Čitav odeljak 5. i 6. zakona, a kvantitativno gledano, jedna trećina tog zakona posvećena je poslovima i nadležnostima koje ta agencija treba da ima. Tu imate pravo Agencije da u svakom trenutku traži finansijske knjige, evidencije o prilivima, zajmovima i o troškovima, da to u svakom trenutku kampanje čini, da u svakom momentu poziva ovlašćeno lice iz stranke koje vodi računa o finansiranju stranke. Potom, ostavljaju se razne druge mogućnosti, recimo, kada je reč o prilozima, poklonima i o pruženim uslugama bez naknade za stranke, kaže se da sadržinu i način vođenja evidencija o tim stvarima bliže uređuje direktor Agencije za borbu protiv korupcije. Prema tome, direktor Agencije dobija neka kvazizakonodavna ovlašćenja. Potom, taj direktor Agencije bliže uređuje sadržinu izveštaja o troškovima izborne kampanje. Najzad, kao kruna svega, Agencija ima pravo i da podnese zahtev DRI za obavljanje revizije finansijskih izveštaja stranaka.
Naime, već imamo DRI kojoj jeste primarni zadatak da obavlja i ovaj posao. Na tu instituciju sada se nadograđuje delatnost Agencije za borbu protiv korupcije, čime se posao prosto udvostručava. Dakle, ona vodi posao bez nadležnosti Revizorske institucije i signalizira Revizorskoj instituciji, štaviše, zahteva od nje da postupa, a ona treba da postupa i po službenoj dužnosti, po onome što jeste njeno pisano ovlašćenje.
Prosto, ova vrsta pre institucionalizacije je neprihvatljiva i ona stvara i u ovoj oblasti, kao i u mnogim drugim oblastima gde su regulatorna tela krenula da rade, jednu vrstu paradržavne birokratizacije celog sistema, koja, takođe, sama može biti nepodložna kontroli, jer ako ona ima velika ovlašćenja, zalazi i u zakonodavstvo, zalazi i u ovlašćenja institucija, koja već postoje, to znači da se njihova moć, partijska, politička, širi, a ona nemaju niti reprezentativnost, nisu izabrane na osnovu slobodnih izbora, niti imaju neku vrstu političke težine, prema tome, stvara se jedna parastruktura.
Ovaj zakon najbolje govori o tome, predimenzioniranost poslova koje treba da obavlja Agencija. O tome treba voditi računa i u ovom slučaju, a i inače, i što se tiče regulatornih tela to je postalo moderno u današnjoj javnoj upravi, a Srbija to kopira onako slepo, zato što po svaku cenu hoće da uđe u taj krug moderne demokratije, ali ne na način autohtonog razvijanja demokratskog sistema, nego po principu "videla žaba da se konji kuju, pa i ona digla nogu".
Dakle, tu je jedan veliki problem o kome se da puno razgovarati, a sada samo signaliziram na to jedno pitanje, koje će se, ako se ne bude na vreme sprečilo, pretvoriti u jednu ili drugu krajnost, u institucionalizaciju koju više niko neće moći da kontroliše. Hvala na pažnji. (Aplauz)

Poštovani narodni poslanici, poštovana gospođo predsednice, raspravljamo o jednom predlogu izmena i dopuna zakona već drugi dan, bez nekog naročito velikog razloga. Naime, najsporniji članovi koji su bili predmet kritike mnogih opozicionih poslanika, pa i onih koji će začudo glasati za te predloge, iako su ih kritikovali, zapravo su došli iz jedne druge sfere. Oni su došli, zapravo, iz Akcionog plana Vlade Srbije koji je napravljen krajem prošle godine kako bi ispravio neke od grešaka na koje je ukazao godišnji izveštaj Evropske komisije.
Nekako ispada da Evropska unija, a, vidimo sada, i sve njene države članice, jako puno vodi računa o izbornom sistemu Srbije, pre svega o članu 102. stav 2. Ustava Srbije, koji je utvrdio, dakle, da je poslanik slobodan da stavi na raspolaganje svoj mandat stranci koja ga je stavila na listu. Prosto se čovek pita zašto se toliko velika prašina digla oko tog člana i zbog čega je sada Evropska unija toliko aktivna u savetovanju naše države da otklonimo taj nedostatak.
Naime, ovo je situacija koja podseća na kamen koji se sa brda valja, pa zahvati malo snega, pa se pretvori u jednu grudvu snega i pokrene lavinu dok dođe do padine. Zapravo, u Evropskoj uniji i njenim institucijama malo se ljudi bavi Srbijom. To je tema jedne male grupe ljudi zaduženih za zapadni Balkan, koji prosto održavaju kondiciju sopstvene organizacije, Evropske unije, u vezi sa kontrolom zapadnog Balkana. Nije to toliko ozbiljno da bismo prihvatili tako blanko te predloge, jer oni sami nisu ozbiljno razmislili ni domislili.
U krajnjoj liniji, i sam tekst u obrazloženju kaže – ne postoji odgovarajući propis Evropske unije sa kojim bi trebalo da se ovaj zakon uskladi. Naravno, ne postoji takav propis na nivou zakonodavstva EU, niti izbornog zakonodavstva koje se tiče izbora za Evropski parlament, niti na nivou zakonodavstava država članica. To je prosto jedna izmišljena stvar. Ne verujem da je ona izmišljena u Briselu, ona je izmišljena ovde, pa je onda u konsultacijama sa ljudima koji su pravili onaj izveštaj prošle jeseni rečeno da je to jako važna stvar, koju bi trebalo dovesti do pravog završetka, a to je promena Ustava, promena člana 102. stav 2. Ustava, a onda ćemo videti šta sa Ustavom, kako ćemo ga dalje kruniti, sve dok ne ostane sam klip od toga.
Znači, takva je situacija. Vi danas nemate u Evropskoj uniji, niti u parlamentu, niti bilo gde drugde, neku ozbiljnu situaciju, a nama se odavde čini, s obzirom na broj tekstova koji su se pojavili u javnosti, broj tzv. eksperata koji su dali o tome mišljenje, izjave političara itd., da je to najvažnija stvar.
Znate, kada krenete za Brisel, kad sletite na aerodrom prvo vas dočeka policajac kome dajete pasoš a on vas pita da li je Srbija ukinula blanko ostavke. Onda uđete u taksi da odete do hotela, a taksista vas pita da li je Srbija ukinula blanko ostavke. Kada dođete na portirnicu hotela portir vas pita da li je Srbija ukinula blanko ostavke. To je tako važno pitanje. Najzad, sretnete u Evropskom parlamentu nekog parlamentarca koji govori srpski sa slovenačkim naglaskom i on vas pita da li je Srbija ukinula blanko ostavke. To tako deluje sa našeg stanovišta. Zapravo se tamo ništa ne događa.
Mi smo bili potpuno slobodni da ovaj predlog ili, kako se ovde tačno kaže, preporuku Venecijanske komisije i odgovarajućeg tela OEBS-a prosto prihvatimo kao preporuku, tj. da ga možda i ne prihvatimo. Ne, kod nas se dogodilo potpuno suprotno. Mi, kao prvo, stavljamo ovaj zakon pod režim hitnog postupka. Molim vas, predlog zakona je postojao i u februaru mesecu ove godine! Mogli smo ga i u martu mesecu, na prvoj redovnoj sednici, usvojiti. Ne, mi smo ga odložili za sredinu maja zato što je trebalo da ide na proveru kod Venecijanske komisije i kod odgovarajućeg odbora OEBS-a. Dakle, prvo su oni, pre samih poslanika, dobili taj zakon i dali svoje mišljenje, kao što ovde piše, u vidu preporuke. To se ovde shvata potpuno bukvalno, da ta preporuka mora da se pretvori u nalog, a taj nalog u odredbu o promeni odgovarajućeg člana Zakona. Dakle, to je potpuno iracionalno, tragično i komično u isto vreme.
Kad pogledamo samu suštinu stvari, ona izgleda otprilike ovako: naime, taj član 102. Ustava, stav 2. niko nije izmislio iz zlih namera. On na prvi pogled možda deluje čudno, ali on je prosto posledica našeg parlamentarizma od 2000. godine, ili možda od 1990. godine, i tada je bilo puno tih „preletanja“ i promene mandata. Dakle, posledica je srpskog parlamentarizma od kada je on postao višestranački parlamentarizam. Unesen je jedan mehanizam u Ustav kojim se predupređuje, možda ne na najbolji način ali svakako na određeni način, ta loša praksa koja je ovom parlamentarizmu donela jako puno lošeg, naročito u periodu od 2001. do 2003. godine, a onda i u kasnijem periodu. I danas donosi puno toga lošeg.
Verujte da se nije niko u Briselu, niti u Venecijanskoj komisiji, niti u ovom odboru OEBS-a bavio analizom situacije u Srbiji zbog koje je nastao taj mehanizam odbrane. Taj mehanizam odbrane je zapravo odbrana mladog, nejakog parlamentarizma u Srbiji i samog parlamenta. Ako se dopustilo da poslanici tako da prelaze, kao što je sama praksa pokazala, iz jednog kluba u drugi, iz jedne stranke u drugu, onda je to zaista bio alarm, jedno zvono za uzbunu da se nešto učini. I učinilo se to što se učinilo, donet je taj član. Štaviše, taj član je formulisan na jedan vrlo, da tako kažem, fakultativan način. Ta odredba stava 2. nije imperativna odredba. Čitajte je pažljivo. Njen sadržaj je fakultativan – poslanik je slobodan da to učini. Dakle, nije obaveza.
Razlog je, razume se, takav da stranke, kao najvažniji učesnici političkog života, ipak treba da preuzmu odgovornost za razvoj i odbranu parlamentarizma u Srbiji. To je konkretna situacija Srbije, to niko ne poznaje, niti Venecija, niti Brisel, niti bilo koja država, i na svoj način odgovara na tu stvar.
Šta smo učinili? Mi smo prionuli na jednu doktrinu koja kaže – nećemo imperativni, hoćemo slobodni mandat jer to je rezultat liberalne demokratije itd. Kao prvo, dosta smo toga čuli danas ovde, veliko je pitanje na šta liči taj slobodni mandat iz vremena ranog liberalizma u Engleskoj 17. i 18. veka i danas. Sasvim je normalno da je on drugačiji nego što je bio pre dva, tri veka.
Znate, sa jednakim pravom glasa nastupila je masovna demokratija. U takvim prilikama jedino su jake organizacije mogle da sažimaju velike društvene interese i da vode politiku, i u parlamentu i van parlamenta, a to su stranke. Ako se stranke ne učvrste, ako se stranački sistem ne učvrsti, vi nećete imati parlamentarizam.
U ovom trenutku važnije je, iako to deluje paradoksalno, sačuvati i odbraniti stranku u Srbiji nego poslanike, zato što je poslanik postao izvor remećenja parlamentarizma, sa puno primera preletanja, preskakanja, korupcije itd. Jedini način da se to učini jeste da stranka disciplinuje poslanika.
Dakle, to je ustavna odredba kao opšta ustavna odredba, formulisana na fakultativni način. Ona to ne mora da čini, ona to može da čini. I, poslanik ne mora to da čini, da stavlja svoj mandat na raspolaganje stranci, nego može to da čini. U krajnjoj liniji, praktična primena je bila vrlo šarolika, ali institut je morao da se sačuva zato što je trebalo sačuvati i odbraniti sam parlamentarizam.
Tu je naš problem. Mi nemamo spor oko toga da li smo za imperativni ili slobodni mandat. To ne postoji. Mi imamo spor oko toga da li ćemo od ove prostorije učiniti berzu mandata ili parlament. Mi smo za to da ga učinimo parlamentom i zato član 102. stav 2. mora da ostane. U krajnjoj liniji, i Ustavni sud, inače vrlo nepouzdana ustanova, imaće prilike da se pozabavi zakonom ako se donese onako kako ga vi predložite. Hvala.

Poštovani članovi Vlade, moje pitanje tiče se spoljne politike Srbije i trebalo bi da ga uputim ministru za spoljnu politiku. Pošto on nije prisutan, uputiću ga Vladi kao celini, u nadi da će neko od vas moći da mi odgovori.
Pre dva dana u Karađorđevu je održan trojni sastanak šefova država Turske, BiH i Srbije, na godišnjicu prvog takvog sastanka u Istanbulu. Samo bih vas podsetio da je u Istanbulu usvojena nekakva ''Istanbulska deklaracija'' i, uzgred rečeno, to je dokument koji se ne može uopšte naći, nigde, ni na jednom sajtu, ni na sajtu Vlade, pa čak ni na sajtu ministarstva spoljnih poslova Turske.
Znači, u pitanju je jedan dokument za koji mi ne znamo šta piše u njemu i bilo bi dobro, u ime transparentnosti, čuvene, kao standarda EU u vođenju spoljne politike, da taj dokument nekako dobijemo. Možda bi ova skupština mogla da se oko toga potrudi.
Moje pitanje se tiče, pre svega, ovog sastanka koji je održan prekjuče. U zajedničkom saopštenju možemo naći stav da ove tri države podržavaju suverenost i teritorijalni integritet te tri države – Turske, BiH i Srbije. Ta rečenica u tom saopštenju izaziva nedoumicu. Naime, imajući u vidu da je Turska priznala Kosovo kao nezavisnu državu, iz ovog saopštenja se ne zna da li je Turska spremna da povuče svoje priznanje KiM ili je, pak, Srbija spremna da povuče svoj stav da KiM spada u teritorijalni integritet Srbije.
Zbog toga je potrebno jedno tumačenje. Dakle, tumačenje koje bi ova skupština morala da dobije, tim pre što je ministar spoljnih poslova Turske Davutoglu juče izjavio da je ovaj sastanak konačno stavio tačku na pitanje granica u ovom regionu.
Nama, dakle, nije jasno da li Turska, taj naš partner u regionalnoj saradnji, priznaje granice Srbije u smislu njenog Ustava i međunarodnog prava ili ostaje pri onome što je opredelila kao svoj stav povodom nezavisnosti Kosova, dakle da priznaje nezavisnost Kosova. Ovaj odgovor na pitanje je jako važan, da bismo kasnije možda debatovali ili razgovarali i da bih postavio jedno dodatno pitanje, na šta imam pravo, o istoj stvari, ali na drugi način. Hvala.

Gospodine Đeliću, o mnogo čemu ste govorili, samo ne o mom pitanju. Niste mi odgovorili na pitanje. Dakle, napravili ste zamenu teza. Ja nisam govorio o potrebi uspostavljanja odnosa između dve države, Srbije i Turske, ili o saradnji u svetu ili o tim krasotama i lepotama. To je jako dobro i važno za ovu državu. Samo sam postavio pitanje, s obzirom na ovo saopštenje, šta ono znači za državu.
Naime, ako je tako kako vi govorite, verovatno je bilo najpametnije da se u ovom saopštenju izostavi ova rečenica gde sve tri zemlje podržavaju suverenitet i teritorijalni integritet. Ovde je reč konkretno o odnosu Turske prema toj rečenici, jer ona dolazi u goste Srbiji, u Karađorđevo. Pričamo o regionalnoj saradnji i o svemu tome. Ima u saopštenju i drugih stvari, koje meni uopšte ne smetaju, ali stoji i ova rečenica. Bitno mi je da neko iz Vlade protumači tu rečenicu, a ne da široko priča o potrebi da države danas u svetu sarađuju. Hvala vam na tome, eto čuo sam to još jednom, ali to nije to što ja pitam.
Naime, ako to saopštenje potpisuje država koja je priznala deo teritorije kao nezavisnu državu, onda ona ne podržava suverenitet i teritorijalni integritet. Mislim da sam jasan. To je moj zaključak. Ili pak, ako država koja smatra da je suverena i teritorijalno integrisana, kao što je Srbija, to zaista smatram, ne može s onim koji priznaje povredu teritorijalnog integriteta da potpisuje ovakvu rečenicu. Eto to je moje pitanje. Molim da se koncentrišete, ništa više i ništa drugo.
Što se tiče BiH, to je sasvim jasno, Srbija je jedan od potpisnika i garanata Dejtonskog sporazuma. Tamo je reč o nečem drugom – Ustav BiH, koji je deo Dejtonskog sporazuma, Aneks II, on je ugrožen danas inicijativama iz EU i SAD da se menja i da se država decentralizuje, da se menja državno uređenje. O tome je reč. Ali što se tiče teritorijalnog integriteta BiH, on nikako nije ugrožen, a najmanje od Srbije.
Prema tome, bilo je nepotrebno da predsednik Tadić sada garantuje teritorijalni integritet tako što će reći da nećemo podržati nijedan referendum koji će ga ugroziti. Taj referendum koji je raspisan neće ugroziti teritorijalni integritet, on samo traži da se Dejtonski sporazum, tj. Ustav BiH poštuje, i ništa više. On je prekršen delovanjem međunarodnog predstavnika, kao što vam je poznato. To samo uzgred, na ovo što ste rekli na kraju. Ali, molim vas, odgovorite mi, ako možete, na ovo pitanje krajnje jednostavno i kratko.

Evo ovako glasi ta rečenica u saopštenju: ''Na sastanku smo otvoreno tretirali razna pitanja od zajedničke važnosti u prijateljskoj atmosferi, tragajući za zajedničkim rešenjima, te podržavajući suverenitet i teritorijalni integritet svih zemalja''. Znači, ponovo hoću da se koncentrišemo zajedno, ako vi ne možete, onda bar poslanici ovde, oko tog pitanja.
Vi možete pričati mnogo štošta o toj saradnji, koja je važna, koja će postići mnoge rezultate itd., ali ako država na ovaj način prizna da ona ne kontroliše svoju teritoriju, ni pravno ni faktički, i prizna da jedna država koja prihvata otcepljenje teritorije zajedno sa Srbijom ide u svetlu budućnost, onda svi ovi rezultati o kojima ste govorili padaju u vodu. Zato što se tu krnji osnovni princip te države, njenog postojanja i međusobnih odnosa svih država, a to je suverenitet i teritorijalni integritet.
Znači, samo hoću da kažem, da potvrdim ono što sam već jednom rekao – ovo saopštenje ima problem ove rečenice, gde se može tumačiti da se Srbija odriče suvereniteta i teritorijalnog integriteta na Kosovu. To je krajnje legitimno tumačenje. Ja sam ga izveo, a vi ste prosto izbegli da se o tome izjasnite.

Poštovani narodni poslanici, poštovani članovi Vlade, usvojivši predlog rezolucije za Generalnu skupštinu Ujedinjenih nacija koju je dala EU i odričući se svog predloga rezolucije, Vlada Srbije je definitivno odredila svoje partnere u međunarodnoj zajednici za delovanje oko pitanja KiM. Odredila je i partnere za svoje delovanje u ovim pregovorima ili dijalogu ili razgovorima, kako god hoćete. To su SAD i EU. Samim tim, Vlada Srbije se odrekla nekih partnera koje je mogla imati, koje je i ranije imala kada se raspravljalo o KiM, bilo da su bili zvanični pregovori ili neke druge prilike, a to su Rusija i UN.
Mene je u nekoliko nastupa gospodina Stefanovića jedna stvar zaintrigirala. Naime, on je rekao u jednom momentu da su sve ove teme o kojima se razgovara u Briselu prožete temom statusa. S tim se mogu složiti, ali ako je Vlada izabrala za svoje partnere dva svetska aktera koji priznaju nezavisnost Kosova i koji su se zalagali i doprineli toj nezavisnosti Kosova najviše, šta vi mislite – kako će se završiti u ovom statusnom pogledu rešavanje svakog od ovih pitanja o kojima razgovarate?
Razume se, mislim da ste vi to znali unapred i da će svako pitanje biti u duhu statusa nezavisnog Kosova, koji zastupa Priština i separatistički Albanci s jedne strane, a s druge strane EU u liku svojih institucija, njene 22 države i SAD. Znači, Vlada se s jedne strane okružila partnerima koji su za nezavisnost Kosova, a onda pregovara o tehničkim pitanjima koja su prožeta temom statusa.
A vidimo iz ovog razgovora da i u ovim unutrašnjim odnosima ima podršku LDP-a (to je danas gospodin Andrić rekao) za ove razgovore, koji takođe podržava nezavisno Kosovo. Zbog toga su ovi razgovori ovako tajnoviti i zbog toga nije raspravljano prethodno u Skupštini da se bar usvoji politički okvir, a ne platforma (razume se, platformu usvaja Vlada). Zbog toga to sve nije urađeno i zbog toga sve to tako teče.
Zbog kratkoće vremena ću postaviti tri kratka pitanja, međusobno povezana, i molio bih tri konkretna odgovora, pošto su pitanja konkretna. Prvo pitanje je – da li je tačno da u ovim razgovorima ne učestvuje predstavnik UN ili Unmika? Drugo pitanje je – ako ne učestvuje, zašto je Vlada Srbije na to pristala? Treće pitanje je – ko će davati izveštaj za UN, ako nema predstavnika Unmika u ovim razgovorima, za koje mi inače očekujemo…

Razume se, gospodine Stefanoviću, da ne mora niko da vas natera na nešto u šta ste dobrovoljno ušli. A ušli ste zato što očekujete nagradu, to je kandidatura za EU, i ovi pregovori su, dobro znate, povezani sa time. I vi morate da ih završite do juna ili bar do septembra, da bi država dobila plus, prihvatajući razgovor sa Kosovom kao nezavisnom državom.
Niste precizno odgovorili na ova pitanja, ali moram da vam kažem, ako ste ušli u razgovore koje vodi Evropska unija i ako ste videli da ona ne zove Ujedinjene nacije, a imali ste tri runde razgovora i ništa niste preduzeli, bar ja ne znam ili predsednik UN do sada nije bio tu, onda je pitanje zašto je to tako.
Drugo, što se tiče SAD, ne samo da su oni, kako vi kažete – facilitatori pozvali SAD kao gosta, već je gospodin Tomas Kantrimen kopredsedavao prvom sednicom, a na drugoj je bio prisutan, kao što znate, i dao je izjavu, koju je prenela beogradska "Politika", da se vodi razgovor dve države, pre početka razgovora. Vi to dobro znate i možete da se pravite neveštim koliko hoćete, ovde svi to znaju i dalja priča o tome je potpuno izlišna.
Što se tiče prethodnih razgovora, moram vas podsetiti da niko nije izolovao Srbiju i da su oni takođe počeli oko tzv. životnih pitanja – decentralizacije, duga, baštine na KiM i mnogih drugih pitanja. Pitanje statusa otvorilo se tek 26. jula 2006. godine, a razgovori su počeli u februaru i trajali su mnogo intenzivnije nego ovi vaši.
Bojim se da su ovi vaši razgovori, budući da nemamo informacije, zato što se oni vode u vrlo tajnovitim prilikama, unapred završeni i da ćete vi prihvatiti sve što oni koji su priznali Kosovo traže kao način na koji da se reše te pojedinačne stvari.
Jedna formalna stvar, EU nije priznala Kosovo, ali njene institucije rade kao da je Kosovo nezavisna država.

Poštovani narodni poslanici, po članu 286. Poslovnika tražim objašnjenje i obaveštenje predsednice Skupštine, gospođe Slavice Đukić Dejanović. Reč je o jednoj obavezi koju je ova Skupština prihvatila, a nije je izvršila. Skupština treba da se opredeli, da se odluči da li želi da bude posmatrač u Parlamentarnoj skupštini Organizacije Sporazuma za kolektivnu bezbednost. Ta obaveza prihvaćena je na prošloj sednici ove parlamentarne skupštine, prošle jeseni, krajem oktobra.
Naša delegacija je bila na tom sastanku i njen predsednik, poslanik Dušan Bajatović, preuzeo je tu obavezu. Naime, on je sam u svom istupu zahtevao i molio da se ispita takva jedna mogućnost, za šta je Savet ove organizacije raspoložen, ali ne postoji odluka ove skupštine. Prošlo je više meseci, koliko vidim nije se ništa dogodilo. Ova parlamentarna skupština ima svoje sledeće zasedanje u drugoj polovini maja. Još je vreme da se o ovome odluči i da se pošalje zahtev za dobijanje statusa posmatrača.
Prvo pitanje je i zahtev za obaveštenje zašto se ovoliko čeka? Da li je u pitanju birokratska rutina ili je u pitanju opstrukcija ovakve jedne mogućnosti, jer smo se primakli samom kraju tog datuma kada treba da pošaljemo taj zahtev?
Drugo pitanje je da li će se i kada će se to dogoditi u ovoj skupštini? Dakle, mi moramo kroz proceduru da prođemo. Sve i da hoćemo da odbijemo jednu takvu mogućnost, koju je gospodin Bajatović zahtevao, mi moramo da donesemo odluku, jer to je obaveza ove skupštine, a Parlamentarna skupština Organizacije za kolektivnu bezbednost to očekuje. Znači, moramo se ponašati fer prema sebi i prema drugima i kada preuzmemo neku obavezu moramo je izvršiti.
Najzad, najveće moje pitanje, na koje ne mora direktno da se odgovori, na ova dva bih svakako molio da se odgovori, jeste zapravo pitanje naše strategije u kolektivnoj bezbednosti danas u svetu. Prisustvo u ovakvoj parlamentarnoj skupštini ovakve organizacije za kolektivnu bezbednost jeste za ovu državu veoma važno.
Važno je strateški zbog same stvari, a važno je i zbog balansa u odnosu na naše članstvo u Partnerstvu za mir NATO-a i zbog balansa prema NATO-u. Naime, te se dve stvari ne mogu porediti, NATO je jedna militaristička organizacija koja seje smrt po svetu, a ova organizacija, koja se sada polako razvija, jeste jedna mirnodopska, koja ima za cilj da kroz komunikaciju, saradnju i raspravu održava i podržava mir u svetu i kolektivnu bezbednost.
Budući da nam se sad ukazuje prilika da napravimo bar neki minimalni balans, mi zaista moramo da iskoristimo i da pokažemo da smo zapravo vojno neutralni, što naša zvanična politika i tvrdi. Znači, ne smemo ulaziti ni u kakve vojne saveze, broj jedan, ali možemo ulaziti u organizacije za mir, za bezbednost, za sve takve inicijative.
Neophodno je da se to učini u što skorijem vremenu, zato i šaljem ovaj apel gospođi predsednici Skupštine, kako bi se Srbija opredelila. Mislim da pozitivan odgovor na ovu inicijativu Parlamentarne skupštine Organizacije za kolektivnu bezbednost se podrazumeva, ali u svakom slučaju mi o tome moramo odlučivati, i to što pre. Zbog toga molim blagovremeno odgovore na ova pitanja. Hvala.

Poštovani narodni poslanici, predsedavajući ove skupštine, poštovani ministri i kandidati, već mesec dana Srbija je okupirana jednom temom, temom o rekonstrukciji Vlade. Danas tu temu privodimo kraju, Vlada će biti rekonstruisana i shvatićemo da je tih mesec dana izgubljeno.
Međutim, nije to najveći problem, tih mesec dana, problem je u gubljenju tri godine otkada je ova vlada stupila na scenu ili gotovo tri godine, od 7. jula 2008. godine.
Naime, ne bi do ove rekonstrukcije ni došlo da njoj nije prethodio jedan unutrašnji incident u Vladi, kada je jedan ministar naročito velike razorne snage pokušao da se popne do pijedestala predsednika Republike i da sa njime rekonstruiše Vladu, pripremajući se za naredne izbore, to je očigledno i kod vas prelilo čašu i podstaklo jednu ovakvu aktivnost.
Srbija koja danas jako loše stoji u svakom pogledu, bila je prinuđena da prati događaje, zato što su oni medijski bili prezentirani, ali kao što vidimo, ti događaji proishode jednim jako mršavim rezultatom, pre svega je reč o ekspozeu predsednika Vlade i o sadržaju koji govori o tome da će se stvari odvijati kako i do sada, kako i ove prethodne dve i po do tri godine.
Vlada Srbija koja se rekonstruiše ima nekoliko većih problema. Naime, ima inicijalni problem, problem svog nastanka jer ta vlada je nastala jednim političkim inžinjeringom u kome su učestvovali predsednik Republike, nekoliko ambasadora zapadnih zemalja i nekoliko tajkuna. Takva vlada je bila napravljena na veliko iznenađene izbornog tela koje se drugačije ponašalo i drugačije glasalo za vreme izbora. Ona je dobila naslov "proevropska vlada" i krenula je da radi u tom duhu.
Drugi problem je taj što je Vlada sve svoje karte stavila na jednu jedinu temu, a to su evropske integracije. Ona je proglasila slogan "Evropa ili EU nema alternativu" i ta činjenica je jako uticala na to da svi sektori i oblasti delovanja Vlade budu podložni neobično velikom uticaju inostranog faktora, i EU i pojedinih država članica, koje su tu sprovodile svoje interese i SAD. To je uticalo na jednu jaku samostalnost Vlade i na jednu činjenicu da se ponaša kao neka satelitska vlada i da glavne strateške, pa i neke konkretne poteze vuče u skladu sa podsticajima i inicijativama.
Treći problem te vlade je taj što je veoma često odustajala od svojih nadležnosti i davala ih predsedniku Republike, a i on je sam vrlo rado preuzimao nadležnosti Vlade, razume se, kršeći Ustav Srbije, i sa jedne i sa druge strane je bio kršen, naročito u oblasti spoljne politike i evropskih integracija, i nekih drugih inicijativa u oblasti ekonomske politike, i na jedan ad hok način obavljala svoj posao, gde se zapravo nije znalo ko je odgovoran za neki posao koji se radi ili pak ko je odgovoran za pogrešne rezultate ili loše rezultate koji su na taj način bili postignuti.
To su neka tri problema koja zapravo ovu vladu čine nemogućom za rekonstrukciju. Jedini način da se promeni bio je da se raspišu novi izbori. Vi ste prionuli pre vremena rekonstrukciji Vlade, ali ne iz razloga što ste analizirali vaše rezultate, vaše uspehe ili, bolje rečeno, neuspehe, nego zato što vas je isforsirao onaj incident o kojem sam na početku govorio.
Dozvolite sada da se samo u nekoliko kratkih crta, jer to nije moguće opširno učiniti zbog nedostatka vremena, osvrnem na rezultate te Vlade u ovom vremenu i da pokušam da te rezultate povežem sa onom što smo jutros čuli u govoru predsednika Vlade.
Najpre, kada je reč o evropskim integracijama, to je, dakle, na zastavi Vlade ispisano krupnim slovima, i razume se, da najpre o tome treba govoriti.
Najpre ću reći šta je dobijeno do sada evropskim integracijama, kakvi su, kako da kažem, pozitivni rezultati, ako jesu pozitivni. Dakle, započeta je ratifikacija Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Prošlog leta, praktično, sam ministar je dao zeleno svetlo i to je krenulo.
Izvršena je vizna liberalizacija, doduše, sa određenom žrtvom, ako mogu tako da kažem. Ona se nije proširila na sve građane Srbije, na sve one koji imaju pasoš Srbije, koji jesu državljani Srbije. Tu je izvršena određena diskriminacija ljudi koji žive na KiM, ali ajde, evo 90% ili možda više ljudi, dobilo je mogućnost da izvadi biometrijski pasoš.
Potom, dobijen je upitnik Evropske komisije, koji je jedan korak u sticanju kandidature. Šta je Srbija konkretno platila za ovo što je dobila, ovo što sam pomenuo? Srbija je vukla prethodne poteze, pre nego što su ovi dobici ostvareni, Srbija je činila sve da, na neki način, pridobije EU, kako bi bar neke elemente za svoju medijsku političku kampanju ka evropskim integracijama i ostvarila.
Kao prvo, Srbija je priznala Euleks, kao jednu misiju koja proizilazi iz jednog međunarodno nepriznatog dokumenta, iz Ahtisarijevog plana, i koja nije ni dobila nikakav pravni imprimatur UN, kao što je to opštepoznato.
Srbija je potpisala Protokol o policijskoj saradnji na granici Srbije i Kosova, i tu, zapravo, na jedan vrlo očigledan način prihvatila jedan novi običaj, a to je da ta granica postaje granica u međunarodno-pravnom smislu.
Najzad, Srbija je dobila Rezoluciju Generalne Skupštine UN 9. septembra, kojom se odrekla razgovora o statusu Kosova. Dakle, vrlo deklarativno tom rezolucijom se odrekla, imajući u vidu i činjenicu da je postojao neki prethodni predlog rezolucije, da je ona povučena i napravljena je nova koja govori, zapravo, o dijalogu i o budućnosti u Evropi, Srbije i Kosova.
To su stvari koje su učinjene i gde je taj minus očigledno veliki. Sada smo, dakle, u prilici da posmatramo taj dijalog Beograda i Prištine, za koji predsednik Vlade u svom govoru kaže da je to razgovor sa Privremenim vlastima KiM, što je samo priča za ovu skupštinu i za ovu javnost.
Vi možete pitati koga hoćete iz Brisela ili iz Vašingtona, a konačno, Tomas Kantrimen je to jasno definisao prvog dana razgovora, da je reč o razgovoru predsednika dve države. Ako mi to prihvatamo, onda je jasno o čemu je tu reč.
Ukratko govoreći, taj evropski put koji je postigao relativno malo zapravo je plaćen teritorijama. Plaćen je odricanjem od Kosova, plaćen je priznavanjem faktične nezavisnosti Kosova, i to vrlo aktivnim potezima koje je Vlada vodila u tom pravcu.
Ono što nije u ekspozeu rečeno, a što zapravo jeste bila jedna politika koja je zamenila ovu politiku evropskih integracija, jeste politika evroatlantskih integracija. To je Vlada vrlo aktivno radila. Ove vrednosti o kojima govorima tako gorljivo, evropske vrednosti, predstavljaju evroatlantske vrednosti i Vlada ih je vrlo prilježno promovisala kroz svoj mandatski period.
Ono što je Srbija radila veoma aktivno i, rekao bih, uspešno jesu te evroatlantske integracija i jeste približavanje NATO. To nije javno bilo toliko eksponirano, koliko ova priča o EU, zato što je EU bila etiketa Srbije. NATO razume se da nije bila važna priča, zato što narod ne prihvata NATO. Standardno se 70% stanovništva izjašnjava protiv toga. Ali, to je jedan uspešna priča koja treba da supstituiše ovu radost evropskih integracija, koja nam se stalno podastire kao neka svetla budućnost.
To moramo imati u vidu i to jeste jedan rezultat koji možemo smatrati prilično poraznim, a što je najgore vodi se jednom tajnovitom politikom o kojoj javnost nema mnogo informacija. Samo se budimo sa nekim novim informacijama koje saznajemo iz druge i trće ruke, ili ponekad kada ministarstvo ili Vlada povuče neki potez ili potpiše neki ugovor.
Molim vas, ako je reč o evropskim integracijama i ako je reč o toj kandidaturi koja sada i jeste najvažnija stvar za ovu državu, kojom je zapravo i ona ideja ulaska u EU i zamenjena, ulazak u EU i pristupanje je na dalekom štapu, na dugom štapu i to vrlo dobro znate. Cela je propaganda fokusirana na kandidaturu.
Predsednik Vlade o tome priča kao o cilju koji će biti ostvaren do kraja godine. Naime, uzmite njegov ekspoze od 7. jula 2008. godine i videćete da je kandidatura bila predviđana za početak 2009. godine. Doduše, on je to pomerio malo u odnosu na kampanju koju je vodio predsednik Republike, koji je rekao da je kandidatura do kraja 2008. godinu, ovaj je malo pomerio za 2009. godinu, a ni danas ne znamo gde se nalazimo. Još uvek imamo krajnju i veliku neizvesnost oko same kandidature.
Drugo, razgovori sa Prištinom predstavljaju novi veliki rezervoar uslova i ucena EU. Tome smo se jako izložili. Ako nam je kandidatura ultimativan cilj, sasvim sam siguran da će ta delegacija ili pregovarački tim, mada nije reč o pregovorima, razume se, biti prinuđen politički da prihvati sve ono što mu se podastire da bi se ta kandidatura postigla. Znači, i ona je krajnje maglovita i nejasna. Zamisliva je samo ukoliko Srbija prihvati sve ono što joj se nametne kao neka vrsta rešenja.
Kada je reč o ekonomiji, kao stvari koja je jako važan i o kojoj smo više puta raspravljali, ali ne ovako, poslednji put smo ozbiljno o ekonomskoj situaciji Srbije i perspektivama razgovarali kada je bila rasprava o inicijativi o nepoverenju Vladi, 17. decembra 2008. godine, dan-danas se neuspesi ekonomski ove vlade za ovih dve i po ili tri godine opravdavaju svetskom ekonomskom i finansijskom krizom.
Podsetiću vas da je decembra 2008. godine, na ovoj skupštini, predsednik Vlade u svom govoru i u svom zaključnom govoru još uvek operisao sa 3% rasta društvenog proizvoda za 2009. godinu, sa jednocifrenom inflacijom, sa smanjenjem nezaposlenosti u određenoj gradaciji. Tada nismo govorili samo o Kosovu, podsetiću vas, nego i o ekonomskoj budućnosti Srbije.
Danas, posle dve i po godine, ponovo se ta priča ponavlja i imamo rezultat kakav imamo. Tokom mandata ove vlade, za ovih gotovo tri godine, Srbija nije izlazila iz negativne stope privrednog rasta, ona je neprekidno bila u minusu. Srbija je potom imala ogroman rast nezaposlenosti, da bi danas ona iznosila negde oko 26%. I u apsolutnim i u relativnim pokazateljima, to je najveća nezaposlenost u Evropi. Najveći udeo u tom rastu je bio poslednje dve godine.
Srbija ima veliki budžetski deficit i samo ga MMF ograničava svojim merama. Javni dug Srbije je ogroman, pre svega, ako se meri u odnosu na njen društveni proizvod koji, kao što znamo, pada još uvek, i koji nikada neće moći da dostigne taj nivo pozitivnog rasta koji će moći dobro da servisira taj javni dug.
Srbija je u velikom broju pokazatelja u ekonomskom kolapsu, a ne moramo ciframa da operišemo, ljudi to dobro primećuju na osnovu svojih novčanika, sposobnosti kupovine osnovnih životnih namirnica itd.
Socijalne posledice ove ekonomske krize su stravične. Postoji rastuće siromaštvo, postoji besperspektivnost i beznadežnost stanovništva Srbije. Srbija doživljava socijalnu anomiju, potpuno rastakanje svih pokazatelja socijalnog života.
Srbija doživljava uz to jednu strašnu moralnu krizu, jedan bezizlaz koji se posebno kod omladine ukotvljuje, a to se sve pokušava kompenzovati na jedan magijski način, obećanjem pristupanja EU. Kakve su šanse, vidimo po prethodnoj dinamici.
Ako prethodna dinamika bude merodavna za buduću, mi nećemo biti ni kandidati, a nekmoli članica EU za jedan veoma dugi period. To su pokazatelji koji jasno govore o tome da ova Vlada ne može da se izvlači ekonomskom krizom u svetu, već mora da opravdava pred ovim stanovništvom svoje neuspehe, sada vrši rekonstrukciju, ali to nije način kako će ona izaći iz krize.
Kratko ću govoriti o institucijama, i to o jednoj grupi institucija, koje su jako važne za napredak Srbije, za njeno normalno funkcionisanje i za stabilizovanje celokupnog sistema. To je pravosuđe. Pravosuđe jeste zapravo lik institucionalne krize Srbije. Pravosuđe je u kolapsu i to nije nasleđena stvar iz prošlosti. To je novi momenat koji se u Srbiji sistemski uspostavio 2009. i 2010. godine. O tome jeste mnogo govoreno. O tome neću više da govorim mnogo.
Prosto hoću da vam kažem da je ovaj paket koji je usvojen krajem prošle godine, uz pomoć stručnjaka EU i stručnjaka Venecijanske komisije, da i on evidentno ne daje rezultat. Taj paket dovodi u pitanje načelo o zabrani retroaktivnosti primene zakona. On ne daje, u najmanju ruku, izlaz za ljude koji su oštećeni delovanjem Vrhovnog saveta sudstva, kada nisu prihvatili 830 molbi od strane sudija i 200 od strane tužilaca.
Naime, ti prigovori, koji sada treba da zamene ustavne žalbe, da bi se obavili, za to je potrebno jako dugo vreme i jako prilježan rad. Reforma pravosuđa je jedna od 10 onih tema iz prioriteta Srbije za EU. Nama danas mažu oči kako će do juna to biti gotovo.
Možete li da pomislite na toliki broj prigovora sa mogućnošću korišćenja veštaka, sa obrazloženjima, sa novim prigovorima, da li je to uopšte moguće? Ali, vi ste uvukli u odgovornost i Evropsku komisiju i Venecijansku komisiju, tako da verovatno sada imate načina da i pred njih izađete.
Najzad, kakva je ponuda Vlade, obzirom na ovo katastrofalno stanje u društvu? Ona se rekonstruiše. Je l' tako? Ulaze jedni resori u druge, vera ulazi u dijasporu, ljudska prava ulaze u upravu, energetika ulazi u infrastrukturu itd. Vrši se jedna simulacija, a uz tu simulaciju vrši se jedan kadrovski inženjering. Mi zapravo od toga nemamo ništa.
Jedino priznanje vam mogu odati na jednoj stvari koju ste ovde učinili, a to je Ministarstvo koje vodi ministar Dulić. On je do sada bio zadužen za površinu Srbije, dakle, bio je ministar za prostorno planiranje. On je bio zadužen za visinu Srbije, bio je ministar za ekologiju, zaštitu životne sredine, sada je to ministarstvo kompletirano ministarstvom za dubinu Srbije, to je rudarstvo. Sav taj posao, u sve tri dimenzije prostorne, on će obavljati sa svojom spremom ortopedskog hirurga.
U krajnjoj liniji, cela ova Vlada nekako mi deluje kao ortopedska hirurgija. Ona ima jedan veoma važan zadatak, da stalno interveniše na kičmi Srbije. To je ono što se danas događa. Ta stalna intervencija na kičmi Srbije čini Srbiju stalno povijenom i savijenom.
To je izgleda najveći efekat Vlade koji je do sada napravljen. Srbija ide u svetlu budućnost povijene kičme, neuspravnog hoda. Ako je to rešenje, onda neka vam je alal, ali sam siguran da će se Srbija vratiti u svoju snagu, u svoj ponos i dostojanstvo.

Poštovani narodni poslanici, poštovani predsedavajući Skupštine, danas u Briselu započinje dijalog Beograda i Prištine. Tim povodom hteo sam da postavim jedno pitanje predsedniku Skupštine, a jedno pitanje Vladi.

Pitanje za predsednika Skupštine jeste – da li će se ova skupština ikada i na bilo koji način uključiti u ovaj proces? Da li će o tome razgovarati, da li će donositi odgovarajuća akta, kao što su rezolucije? Da li će izaći iz ove fame i anonimnosti, kada je o ovom pitanju reč?

Pitanje za Vladu jeste – da li će javnost Srbije biti na vreme obaveštena o toku ovih razgovora ili bar unapred dobiti neku informaciju o tome šta se priprema i kakve su namere i strategije države u ovoj stvari, ili će se post festum obaveštavati iz stranih i domaćih izvora?

Danas počinju razgovori u Briselu o tzv. svakodnevnim životnim pitanjima. Na zemaljskoj kugli danas šest i po milijardi ljudi rešava svoja svakodnevna životna pitanja u okviru svojih država. U ovom slučaju, po svoj prilici, svakodnevna životna pitanja Srba biće rešavana u okviru nelegalne i lažno proklamovane države Kosovo. Srbija u ovom dijalogu zapravo ima jednu specifičnu ulogu da potvrdi ovu situaciju.

Ako je o tome reč, samo ću citirati, iz današnje „Politike“, izjavu Tomasa Kantrimena, zamenika pomoćnika državnog sekretara ili pomoćnika zamenika državnog sekretara, nisam najbolje upamtio funkciju, koji će prisustvovati ovim razgovorima u svojstvu gosta. Dakle, Evropska unija, koja je dobila ekskluzivno pravo da posreduje u ovim razgovorima, pozvala je jednu državu i jednog predstavnika kao gosta. Naravno, znamo da SAD ovde nikako nisu gost, da su one inicijator nezavisnog Kosova i da su zajedno sa NATO-om napravili ovu veštačku tvorevinu od naše južne pokrajine.

Ali, gospodin Kantrimen, iako zamenik pomoćnika ili pomoćnik zamenika, vrlo je relevantan za ove stvari i njegove izjave su vrlo merodavne, baš zato što su SAD rukovodilac ovog procesa. Samo ću jednu rečenicu pročitati, onu u kojoj on kaže: „Ono što upravo započinje u Briselu je prilika da ove dve države jedna sa drugom razgovaraju o sasvim praktičnim inicijativama koje će poboljšati život svima na Kosovu.“ Dakle, svakome je jasno šta Amerika misli, šta će EU raditi u ime Amerike, kao posrednik u ovom dijalogu.

Mi se, naravno, možemo samo praviti nevešti da to ne znamo i benevolentno prihvatati inicijative naše vlade da se razgovara u Briselu o tzv. životnim pitanjima. Kada je o ovoj stvari reč, o tzv. životnim pitanjima, sasvim je jasna da Srbi na Kosovu ne žele da njihova svakodnevna životna pitanja rešava Priština. Cela igra je u tome da Srbija pristane jednog dana, na osnovu ovog dijaloga, da upravo Priština, tj. albanske institucije, na način na koji one umeju i znaju i kako su do sada i pokazivale, rešavaju tzv. životna pitanja Srba.

Rizik je utoliko veći što se ovaj razgovor vodi pod okriljem EU, a da on kao svoj krajnji cilj ima uključenje Srbije i Kosova kao dve nezavisne države u EU i obećanje njihove svetle budućnosti u EU. Razume se, svaki građanin Srbije zna kolike su šanse za tako nešto realne. Mi danas imamo kandidaturu Srbije kao nedostižni cilj, a da o članstvu ne govorim. Znači, to je jedna šargarepa ili, kako bi jedan analitičar iz Evrope slikovitije rekao, seckana šargarepa, odnosno jedan njen komad koji stoji ispred naših pregovarača, kako bi oni što benevolentnije prihvatali inicijative posrednika pod uticajem EU i SAD i kako bi se ta stvar završila onako kako je započeta 9. septembra onom rezolucijom u Generalnoj skupštini.

Zbog toga su ova dva pitanja važna i očekujem odgovor onih koje sam zamolio, da mi ga dostave.

Poštovani poslanici, predsedavajući, poštovani ministre vojni, danas treba da zaokružimo jedno zakonodavstvo iz oblasti odbrane koje je započeto pre par godina i ne samo sa zakonima, nego i sa strateškim dokumentima koji su doneseni u vezi sa strategijom odbrane zemlje i da time, zapravo, okončamo jednu stvar. To je, zapravo, profesionalizacija vojske kao jedan element celog ovog sistema.
Danas imamo zakon koji nema mnogo članova, ali služi ovom završetku tog posla i jednu odluku koju Skupština treba da donese na osnovu prvobitnog Zakona o vojnoj obavezi.
Naime, profesionalizacija vojske se ovde obavlja na jedan brz i stihijski način, mislim iz prostog razloga što za zemlje jugoistočne Evrope je profesionalizacija vojske jedan NATO standard. Naime, ova vojska treba da ispuni taj uslov da bi ušla u sistem koji će voditi politiku na osnovu odluka koje se donose daleko od ove zemlje, u Pentagonu ili nekim drugim centrima vojnog odlučivanja, svetskim pitanjima i svetskim prilikama.
Mi na taj način još jednim korakom, dakle, zaokruženjem ovog zakonodavstva, treba da uđemo dublje u evroatlantske integracije, u jedan proces za koji ne postoji državna odluka ili odluka Vlade ili odluka parlamenta. Kod nas je još uvek na snazi stav da smo vojno naturalna zemlja, ali praktično radimo sve da u ovom procesu evroatlantskih integracija napredujemo što dublje prema zamislima, dinamici i fazama koje određuju centri NATO alijanse.
I ova profesionalizacija je deo tog posla, i tu naime moram da izrazim jedno žaljenje da u ovom poslu, koji nije legalan sa stanovišta najvažnijih državnih odluka, mi dobro napredujemo, a u onom poslu koji je legalan, a tiče se evropskih integracija jako slabo napredujemo, ali vršimo veliku kampanju.
Ovde ne vršimo nikakvu kampanju, jer je politika relativno tajna i tajnovita, ali zato napredujemo krupnim koracima, pa treba danas i da donesemo ove izmene zakona i ovu odluku.
Naime, da je ceo taj vojni i politički establišment, koji brine o pitanjima odbrane i bezbednosti ove zemlje, pravio analizu situacije u kojima se zemlja nalazi sa bezbednosnog stanovišta, verovatno bi došlo do nekih drugih konsekvenci, pa i kada je reč o pitanju profesionalizacije vojske. Naime, Srbija je daleko od tog ideala ili raja večnog mira i nije u prilici da se ponaša kao da nema ugroženost svojih granica.
Naime, granice Srbije kao države su jako ugrožene, da ne govorim o najvažnijem problemu u ovom kompleksu, to je pitanje KiM, gde su naše granice sa Crnom Gorom, Makedonijom i Albanijom zapravo prestale da postoje kao granice, a one su se pomerile ka onim tzv. graničnim prelazima, Brnjak, Jarinje, Merdare, Končulj itd. Ali, nije reč samo o tome, reč je o mnogim pokazateljima koji zapravo granice Srbije čine vrlo ugroženim.
Navešću nekoliko primera najnovijih, ali koje se ponavljaju, prosto takva je situacija se ponavljaju dovoljno često, da bi i ministarstvo i vojska morali da zauzmu sasvim drugačiji stav i prema ovom pitanju o kome danas raspravljamo.
Pre nekoliko dana smo imali slučaj da je iz Bugarske trebalo da dođe osam ili devet autobusa ljudi, nekih 500 ljudi, koji su pripadnici ekstremističkih političkih organizacija i koje je trebalo da u Bosilegradu protestuju protiv, pazite, Sporazuma iz Noja, sporazuma o granici između Srbije i Bugarske iz 1919. godine, posle Prvog svetskog rata.
Vidite, ta indikacija je jako opasna i vrlo permanentna, čak i politički negde ima neku opasnost, budući da se bugarska vlada tu postavila benevolentno prema takvom jednom zahtevu tih ljudi i kritički prema odluci naših granično-političkih organa da ne dopuste ulazak ovih autobusa.
Vi ste imali poziv ambasadora našeg, komunikaciju između dva ministarstva spoljnih poslova itd, znači, nije dakle incident, u pitanju je bio jedan vrlo značajan akt. Potom imate taj Pokret 64 županije, koji je osnovan i čiji je centar u Budimpešti, pre par decenija, čiji predstavnici vrlo rado dolaze u Vojvodinu i manifestuju te svoje ideološke i političke strategije.
Kao što vam je poznato, glavni cilj tog pokreta jeste revizija opet jednog međunarodnog sporazuma o granicama, koji je usvojen posle Prvog svetskog rata, zapravo dva, iz Rapala i iz Trijanona, kojim su utvrđene granice Mađarske, Pokret 64 županije ima za cilj vraćanje prostora 64 županije, koje prostor nekadašnje Mađarske kao monarhije.
Potom imate još neke pokazatelje. Jedan albanski političar iz Preševa je prisustvovao u Tirani jednom skupu gde je raspravljano o tzv. prirodnoj Albaniji, to je jedan novi izraz ili nova kategorija koja se poklapa u pogledu određivanja granica Albanije sa onom idejom velike Albanije. On se vratio ovde, radi svoj posao, niko ga ni za šta nije pitao. Kad god Mustafa Cerić dođe u Novi Pazar i razgovara o verskim pitanjima, Muamer ef Zukorlić kaže – Sandžak traži teritorijalnu autonomiju.
Evo, nekoliko primera koji nisu pojedinačni primeri. Oni se stalno ponavljaju. Za jednu vojsku, za jedno Ministarstvo odbrane i za jednu državu konačno to je dovoljno da ona počne drugačije da razmišlja o ovim pitanjima i da svoju strategiju odbrane pravi prema procenama i analizama svoje bezbednosne situacije, pitanje koliko je ugrožena?
Ne želim da alarmiram situaciju, oni nisu još uvek pokreti i tendencije koji mogu da promene granice, ali Srbija iz Beograda svojom glavom i svojom pameću mora o tim stvarima da razmišlja, a ne pameću i glavom Pentagona, koji kaže – strategija NATO je ovakva, a vi se uklopite, vi koji ste u evroatlantskim integracijama. Kao što znate, sve su se zemlje uklopile manje-više, posebno zemlje istočne Evrope koje su kasnije ušle u EU, a sada i zemlje zapadnog Balkana. To je situacija iz koje treba izvoditi naše zakonodavstvo.
Kada je reč o samoj stvari, o profesionalizaciji vojske, nije pitanje da li vojsku treba profesionalizovati, to je jedno ispravno pitanje, i da li je treba reformisati, još ispravnije. Naša vojska je bila vrlo tradicionalistički organizovana i usmeravana tokom nekoliko decenija socijalističkog sistema itd, pa i ovaj je sistem iz 90-ih godina baštinio upravo tu vrstu organizacije i vojno–mobilizacijskog i vojno-formacijskog elementa itd.
Nije pitanje da li reformisati, pitanje je – zašto ići toliko daleko i toliko radikalno u toj reformi i reći od danas, a praktično to je ova odluka koju danas donosimo, više nemamo narodnu vojsku, kako se to govori, imamo samo profesionalnu vojsku.
Zašto se nije kombinovanim metodama tu nešto uradilo i odložila ta odluka o profesionalizaciji, upravo zato što Srbiji ne odgovara koncepcija koja je formulisana negde daleko od ove zemlje i gde Srbija treba da bude deo tog procesa.
NATO i Pentagon i Brisel, ne mislim Brisel EU, nego Brisel NATO, imaju potpuno druge ili neke svoje političke ciljeve i strategije i te ratove koje oni vode, oni su ratovi svoje vrste, vezani za interese pre svega SAD i nekih velikih zemalja EU, poput ciljeva i interesa itd.
Ne znam zašto bi to bili naši ratovi i zašto bi naša vojska kao profesionalna vojska, ulazeći u takvu jednu avanturu evroatlantskih integracija, članstvo u NATO, morala da deli sudbinu tih interesa koji su nama krajnje daleko?
Inače, vi imate jednu krajnje opasnu socijalno-ekonomsku situaciju, koja se savršeno slaže sa ovakvom vrstom reforme vojske i njene potpune profesionalizacije. Kada napravite potpuno profesionalnu vojsku, vi ćete zbog neprilika koje imate kao ekonomski siromašna zemlja, tu vojsku početi polako da motivišete da učestvuje u tim ratištima, sa kojima inače nemamo nikakve veze. To je politika koja se odvija pred našim očima.
Mogu dati primer, Crna Gora, koja nije još u NATO, ali želi da uđe, a i Boris Tadić joj je poželeo sve najbolje, ne znam zašto, jer je to ipak druga država, ona je pre dve godine donela odluku o slanju 68 vojnika u Avganistan. Kada je pre nešto manje od dve godine prva grupa od 34 vojnika otišla, nešto su se malo batrgali oko toga poslanici opozicioni u parlamentu i od svega toga ostao je samo jedan ciničan i duhovit naslov u opozicionom listu "Dan", kao komentar toga. Pisalo je – talibani, došli su vam crni dani.
To pokazuje da hteli ne hteli, u situaciji gde mladi ljudi nemaju posla, gde nemaju novca, gde nemaju perspektivu, idu u profesionalni sastav vojske da bi živeli i preživeli, to su mladi ljudi u pitanju, i preživljavali i kada ih više ni ta država ne bude mogla hraniti kao profesionalne vojnike, ona će njima alternativu realno dati – idite na svetska ratišta, tamo ćete zaraditi.
Imate i ekonomsku i socijalnu iznudicu i imate iznudicu, tako da kažem, nekog mladalačkog avanturizma, koji takođe učestvuje u odluci mladog čoveka da tako nešto radi, kao što se nekada išlo u francusku legiju. Bilo je takvih ljudi i tu je bio u pitanju i novčani interes i neki specifični avanturizam.
To je realna opasnost u kojoj se nalazimo, računajući i ovu koncepciju o profesionalizaciji vojske. Kada kažem – zašto se išlo tako daleko, imam u vidu zemlje koje nisu to učinile, a koje su evropske zemlje. Ove zemlje okruženja moramo isključiti, jer one su zavisne, vazalne države, kao što je i Srbija.
Samo hoću da postavim pitanje da li Srbija to mora biti, pa i u ovom specifično osetljivom pitanju, kao što je pitanje odbrane i vojske. Izvinite, Srbija ima malo drugačiju tradiciju u vojnom pitanju u odnosu na Hrvatsku, na Bosnu, na Makedoniju itd. od 804. naovamo.
Ne može se sve svesti na jednu meru i svi glajhšaltovati od Češke do Bugarske itd. i da svi moramo isto. Ne, Srbija ima drugačiju tradiciju. Drugo, ima problem drugačiji u odnosu na te zemlje. Nijedna od tih zemalja nema problem ugroženosti granica sem Srbije. To je dovoljan faktor da se razmišlja o nečem drugom.
Konačno, imate primere. Ti primeri nisu neke analogije na osnovu kojih bi se mogla izvesti reforma našeg sistema, ali jesu interesantne.
Švajcarska, na primer, ima obavezu vojnog roka. Ona ima i deo profesionalnog sastava vojske, koji je relativno mali, 5% ukupnog sastava. Zovu ga milicija, iako to nema veze sa policijom i ima obavezno služenje vojnog roka. Stalni sastav švajcarske vojske - oko 130.000 vojnika i rezervnih oko 70.000 vojnika. Švajcarsku to košta 3,9 milijardi franaka godišnje. To je 3,6 milijardi dolara, a mi možemo reći da je Švajcarska bogata zemlja a tako nešto plaća, ali odakle ideja Švajcarskoj da ima narodnu vojsku, dakle, zemlja koja nije ratovala u dva svetska rata?
Zato što je Švajcarska proglasila vojnu neutralnost pre toga, još svojim Ustavom iz 1848. godine i drži se te strategije do dana današnjeg, ali ta vojna neutralnost je zapravo najviše i doprinela tome da Švajcarska zadrži narodnu vojsku, a da ne pravi profesionalnu vojsku sa elementima profesionalizma, razume se. Dakle, govorim o osnovnom sastavu vojske.
Vidite šta se dogodilo. Krajem 80-ih godina u Švajcarskoj je postojalo jedno udruženje koje je pravilo propagandu da Švajcarska ukine te svoje običaje. Izašlo se na referendum, gospodine ministre, i ta je inicijativa izgubila. Ta inicijativa je bila ponovljena 2001. godine, nekoliko meseci pre nego što se dogodila ona situacija sa svetskim trgovinskim centrom u Njujorku. Referendum je, na nesreću inicijatora, obavljen nekoliko meseci kasnije i 77% izašlih je bilo protiv takve reforme švajcarske vojske, koja bi se profesionalizovala.
Najzad, usvojili su neku novu strategiju odbrane 2003. godine, opet referendumom, gospodine ministre, gde su prihvaćeni neki elementi reforme, da o tome ne pričamo dugo, ali približno dovodi u pitanje koncepciju narodne vojske Švajcarske.
Imamo jedan primer koji ne možemo da kopiramo, ali hoću da kažem da u srcu Evrope postoji zemlja koja svojom glavom i svojim interesima razmišlja o vojnoj strategiji i odbrambenoj strategiji, bez obzira što ne učestvuju u misijama mirovnim, održavanju mira širom sveta, kada je njihova odbrambena politika u pitanju, oni ne kopiraju NATO. To su uspeli da izvedu.
Drugi akcenat iz ovoga je da to stanovništvo odlučuje referendumom o tim pitanjima. Gospodine ministre, rekli ste da o NATO najbolje je da se ne obavi referendum. Danas čujemo od poslanika koji kažu – ako se izriče istina, najbolje je da se narod tu mnogo ne pita.
Znate šta, izricanje istine od političkih ljudi, državnika, koji su na čelu države, a da se narod ne pita, jeste karakteristika diktatorskih režima, a ne demokratskih. Referendum jeste demokratski mehanizam, kako god okrenete.
Ako su Švajcarci odlučivali o takvim stvarima koje su ispod najstrateškijih odluka u oblasti odbrane, pa možemo valjda i mi o tome da li treba da uđemo u NATO ili ne, ali je razumljivo zašto ste vi dali izjavu da ne treba ići u referendum – zato što ovaj narod nije za NATO, a vi punom parom radite ka tom pravcu.
Ovaj zakon donosimo iz tog razloga. Toliko se brzo ide sa zakonodavstvom i radikalno se menja koncepcija.
Naime, pratite rezultate istraživanja javnog mnjenja i tu je standardno negde 60 do 74%, kako koje vreme, protivnika ulaska u NATO, a pristalice padaju. To je normalan rezultat iz više razloga i ne želim sada o tome da govorim, da se na tome zadržavam, ali to se mora respektovati.
Ne može se reći – nije to pitanje zato što mudro rukovodstvo zna najbolje kud da vodi narod. Ne, biće da je to mudar posao pod jakim uticajem jakih bezbedonosno-vojnih i strateških tendencija i da je prosto rešio da je najlakše da se podredi toj struji i da pliva niz vodu. Kakve će konsekvence biti po odbranu, po vojsku, po granice, po ne znam šta, to nije važno. Nije primarna analiza situacije u zemlji, neto je primarno ono što zapravo jeste neka invektiva iz belog sveta.
Što se tiče nekih stvari iz ovog zakona, iz ovog prvobitnog zakona koji se sada menja, tu zaista treba postaviti određena pitanja. Evo, ekonomski aspekt. Naime, jedan profesionalni vojnik ne može da košta ispod 120.000 dinara mesečno, ako uzmete u vidu njegovu platu, ako uzmete u vidu doprinose, ako uzmete prinadležnosti iz radno-pravnog odnosa to nije moguće.
Pomnožite to sa 11.000 i videćete cifru koja je potrebna godišnje da bi se izdržavao taj profesionalni sastav sa tim brojem. Ta cifra nije u skladu sa ekonomskim stanjem zemlje. Ako danas uvedemo i ona postane profesionalna, u budžetu ćemo morati da predvidimo te troškove. To je nekih 120 miliona dinara.
U čemu je problem? Ne možete argumentovati da je to neka štednja tih troškova. To je neki novi trošak koji do sada nismo imali zato što nismo imali profesionalnu vojsku. Za razliku od njega onaj pravi regrut, on je daleko kao pojedinac manje koštao ili uopšte nije koštao državu u pogledu plate i svega toga.
Postoji jedna loša konsekvenca takvog jednog odnosa koji bi se uveo na nivou profesionalne vojske kao kategorije, koji bi se uveo tako brzo i naglo u našu zemlju, ne postoji opasnost od stvaraanja esnafa od vojske, od stvaranja jednog zatvorenog korpusa, gde zapravo nemajući ove regrute na osnovu vojne obaveze, vi stvarate jedan profesionalni sastav koji funkcioniše po nekom svom unutrašnjem interesu.
Ako taj sastav i taj esnaf napravi dobar dil sa političarima koji su trenutno na vlasti, tu ovi mehanizmi parlamentarni civilne kontrole neće moći lako da prodru. To jedan krug koji će biti prilično zatvoren i informaciono teško će se prodreti u njega i prema tome neće biti podložan kontroli, što je možda i najvažnije.
Ako ukinete obavezu služenja vojnog roka, o tome je ovde reč, na šta će se svesti obaveze građana prema državi? To je kategorija koja je ista kao kategorija prava. Mi stalno govorimo o pravima, imamo puno prava koje građanin poseduje na papiru, tih normativnih rešenja, ali se o obavezama malo govori.
Obaveza građana se svodi na poresku obavezu, na tehničko-finansijski odnos prema državi. Pazite, vojna obaveza nije samo pitanje ovih trivijalnih problema, da li će naša deca da idu u neke prljave kasarne itd, to su neke stvari koje se mogu reformama i većim investicijama popraviti.
Vojna obaveza jeste jedna vrsta moralne obaveze čoveka, dakle, i muškarca i žene – žene mogu biti podložne, ako jesu za dobrovoljno služenje, onda bi možda mogle biti i za obavezno, ali to je sad drugo pitanje – dakle cela ta kategorija obaveznosti prema državi tog jednog specifičnog moralno-emotivnog odnosa, ako hoćete, pojedinca prema državi se prosto ukida ovakvim rešenjima i uvođenjem profesionalne vojske.
Pošto mi vreme izmiče, postaviću neko pitanje, naime, nećemo glasati za ove izmene, to se podrazumeva, jer ovo je samo završni udarac nečega što ste ranije postavili, ali je zaista interesantno da ste vi u članu 7. uveli jednu novu nadležnost za predsednika Republike.
Predsednik Republike, na predlog ministra odbrane, može skratiti trajanje i služenje vojnog roka. Nisam video ustavni osnov za to. U obrazloženju člana 7. pozivate se na Zakon o vojsci, na član 17, ali ni u tom zakonu nemate odredbu da predsednik može skratiti vojni rok.
Nema te nadležnosti i prema tome ne možete zakonski povećavati nadležnosti predsednika, što je jedna ustavna kategorija i zavisi od ustavnih nadležnosti koje su tu navedene. Kao što sam rekao, nema ni u zakonu na koji se pozivate.
Potom, samo još jedna primedba, ima tu još nekih, koja zapravo pokazuje da vi i predsedniku Republike i ministru odbrane dajete neke nove nadležnosti u odnosu na postojeće stanje. Ovde će ministar odbrane moći da određuje broj i strukturu lica s kojima se može zaključiti ugovor o angažovanja u aktivnoj rezervi. Dakle, ovog puta bez predloga načelnika generalštaba.

Ovo je sad neko vreme polemike, tako je bar gospodin ministar diktirao svojim odgovorima meni lično i mojoj stranci, umesto da govori o problemu.
On je prosto iskoristio priliku da na osnovu moje kritike, koja je objektivna jer nije usmerena ni na jednu stranku i ni na jednog čoveka, da zapravo vrati kao neki bumerang jednu kofu đubreta na glavu Vojislavu Koštunici i bivšem premijeru, a to najbolje govori o njemu, tj. o vama, vama se sada direktno obraćam. Tako se ne diskutuje u srpskom parlamentu, mada se ponekad diskutuje, naročito kada ministri prekorače red i poredak koji smo, kako-tako, ipak ovde uveli.
Izrekli ste puno proizvoljnosti, da ne kažem netačnosti ili neistina. Bilo bi potrebno puno vremena da na svaku od njih odgovorim. Počeću od referenduma. Referendum je vaš veliki problem. Raspišite referendum, ne zato što postoji ustavna ili zakonska obaveza, postoji ustavna i zakonska mogućnost za referendum, obaveza ne postoji, ni za međunarodnu organizaciju ni za vojno-političku organizaciju.
Raspišite ga zato što je to sporno pitanje u državi i to vi dobro znate. Jer, 70% ljudi permanentno ne želi da uđe u NATO. Ne možete uvesti 70% stanovništva u NATO kriomice, preko noći, vašom puzajućom, tajnom, arkanskom politikom. Ne možete.
Raspišite ga zato da biste demantovali ovo što govorim. Budite dosledni i učinite delo, a nemojte da činite nedelo da tajno vodite pro-NATO politiku. Jer, da to ne činite, ne bi vam ova rezolucija iz Lisabona od pre nekoliko dana, ne bi nas obavestila da je Srbija opredeljena za evroatlantske integracije. Mi to ne znamo legalno, mi samo znamo na osnovu onoga što vi radite. Tu je vaš problem. Dakle, samo na to pitanje odgovorite.
Skraćenje vojnog roka na šest meseci jeste bila jedna odluka doneta 2004. ili 2005. godine. Uzgred nisam bio tad ministar, bio sam od 2007. godine. Ali, to nije bitno. Tu je efekat smanjenja vojske bio veoma veliki u ovom broju od 40.000. Tada se jako lutalo u celoj toj stvari. To što ste vi, kao, dočekali velike dugove itd, zašto ste ušli u vlast sa nama sa tako velikim dugovima koje smo vam mi namestili? To uopšte nije tačno.

Gospodine ministre, sami ste rekli da je to bila odluka o medicinskom osoblju. Kada ste komentarisali ono što sam rekao o Crnoj Gori, rekli ste – tim vojnika, da biste to povezali sa ovim timom i učinili analognom tu situaciju. Nemojte to činiti, to je jedna logička greška, pre svega. Drugo, jedno su vojnici pod oružjem, a drugo je medicinsko osoblje.
Što se tiče ovoga što ste rekli, budući da dosta sumnjam u vaše dobre namere, ta stvar se može lako ispitati i može DSS da donese javno saopštenje o tome. To nije nikakav problem. Sada otprilike kažem da će to i biti slučaj, pošto nemam činjenice o tome, tada nisam bio u Vladi. Ja sam 2007. godine u maju došao u Vladu.
Mislim da ovo nije plodna diskusija. Nije plodna zato što se zaobilazi glavna tema i glavni razlog cele ove stvari, a to je zapravo profesionalizacija vojske zbog obaveze ulaska u NATO. Vi niste odgovorili meni na pitanje referenduma. Zašto bežite od referenduma? Odgovorite mi na to pitanje.
Uđite u tu avanturu, pogledajte šta građani Srbije misle? Nisu oni u proseku toliko neobavešteni da toliko ne znaju da neće umeti da se opredele spram tog pitanja. Slobodno ih pitajte, pa onda idite dalje u vaše vojne avanture, koje činite za druge zemlje i druge svetske sile.

Vi ste već u vašem prvom izlaganju, to sam preskočio, rekli da profesionalizaciju vojske priželjkuje većina građana. Hoćete nam pokazati taj podatak? Molim vas, pokažite nam taj podatak. To ste ovako otprilike ofrlje rekli, a što se tiče NATO-a pustite ljude na referendum, pa ćete videti podatak.
Drugo, vaš dokaz poslednji o tome da je dobro profesionalizovati vojsku, jeste ono što se danas raspravlja u Saveznoj Republici Nemačkoj. Sačekajte malo da oni završe taj posao. Vidite da oni ne žure kao ždrebe pred rudu, kao što mi radimo, nego još uvek raspravljaju o tome. A znate intervju u "Politici" jednog ruskog vojnog zvaničnika još uvek ništa ne znači za stvarnu profesionalizaciju vojske koju eventualno Rusija radi.
Vaši su dakle argumenti jako tanki. Vaši su dokazi bazirani na nekim analogijama koje prosto ne stoje. Budite tu malo čvršći. Uverite nas da zaista narod hoće profesionalizaciju vojske kako vi to činite i da hoće u NATO. Eto ta dva pitanja stavite na referendum i onda ćemo razgovarati u ovoj istoj prostoriji posle rezultata.

Poštovani narodni poslanici, članovi Vlade, Srbija se ovih dana nalazi u jednoj najnovijoj kampanji. To je kampanja koju bih nazvao 2.500 pitanja. Dakle, ne govorim o činjenici da je gospodin File došao u Beograd i doneo toliko pitanja na koja treba dati toliko odgovora, već govorim o kampanji, dakle, o nečemu što je deo ili najvažniji deo ovog procesa evropskih integracija, a to je ubeđivanje naroda da sve zapravo ide nekim svojim utvrđenim tokom i sa prilično dobrim rezultatima.
Kako ta stvar stvarno stoji je tema za neku drugu priču, u svakom slučaju, ja bih samo kratko rekao da su te kampanje nešto što ide drumom, a naša stvarnost približavanja EU i evropskim integracijama ide šumom.
Međutim, postoji jedna oblast Vladine politike koja je upravo obrnuta, dakle, politike koja se izgleda sasvim uspešno obavlja, a u njoj ne da se ne vodi neka kampanja, nego se stalno ćuti, neprekidno se ćuti i sama politika se vodi u jednoj velikoj tajnovitosti. To je politika evroatlantskih integracija, dakle, nečeg što je po izrazu slično evropskim integracijama, a u suštini je nešto sasvim drugo.
U toj stvari izgleda da Vlada ima dobre rezultate, ali da javnost i građani Srbije o tome nemaju pojma. Da je to tako, ilustrovaću jednom rečenicom, mada njih ima više, ali najvažnijom rečenicom iz deklaracije poslednjeg samita NATO u Lisabonu, koji se održao 18/19. novembra ove godine.
Dakle, ta rečenica glasi – pozdravljamo i nastavljamo da podržavamo izraženu opredeljenost Vlade Srbije za evroatlantske integracije i pozdravljamo jačanje saradnje između NATO i Srbije. Znači, pozdravlja se opredeljenost Vlade Srbije za evroatlantske integracije.
Znači, moje pitanje koje upućujem, ovde vidim potpredsednika Đelića, on se bavi evropskim integracijama, a ovo jeste u nekoj vezi, dakle, njemu. Kada i gde je Vlada Srbije donela odluku da Srbija pristupa evroatlantskim integracijama? Hoću da kažem da evroatlantske integracije, kao i same evropske integracije bi značilo da država ima ili vodi svoju politiku sa ciljem da uđe jednog dana u tu organizaciju, to su evropske integracije i samo zato što je politika da se potpuno integrišu u sistem, ona se može podvesti pod izraz integracije. Za NATO ne znam da Srbija ima takvu politiku i da je ikada donela takvu odluku.
Pored tog pitanja – kada je doneta takva odluka, postavio bih još jedno pitanje za gospodina Đelića, u vezi sa time. Da li su evroatlantske integracije i evropske integracije stvar kretanja u dva koloseka ili je to jedan te isti kolosek? Ako je stvar kretanje u dva koloseka, u čemu je razlika?