Poštovani narodni poslanici, članovi Vlade, predsedniče Republike, otkako je ova vladajuća većina i ova vlast preuzela kormilo države, a tome ima negde oko 25 meseci, ovo je prvi put da Skupština raspravlja o temi Kosova, a da su je oni inicirali.
Bilo je nekih pokušaja drugačijih. Moj prethodnik je pogrešio utoliko što o nekakvoj rezoluciji Skupština nikada nije raspravljala, niti je ona bila na dnevnom redu Skupštine, jedna rasprava celodnevna je vođena u decembru 2008. godine, kada je opozicija morala da se poduhvati Ustava da bi pokrenula raspravu o Kosovu, dakle člana 130. i otvaranja rasprave o nepoverenju Vladi.
Pored toga, opozicija je ovu temu pokušavala da prosto prošvercuje kroz ovaj dom, pozivajući se na član 235, dakle, traženjem obaveštenja i informacija, potom pozivajući se na poslaničko pitanje i tu i tamo, zahvaljujući ovim poslovničkim mogućnostima, Skupština je raspravljala o Kosovu. Inače, za 25 meseci tema, što se Vlade tiče i vladajuće većine, nije bila na dnevnom redu.
Sada imamo jednu potpuno obrnutu situaciju, imamo Skupštinu koju je posle 25 meseci sazvala vladajuća većina, tj. Vlada. Rekao bi čovek na prvi pogled da je ovo zaista jedan salto mortale u politici Vlade prema Kosovu, da najzad uključuje Skupštinu posle 25 meseci i da bi se sada, pošto se radi u Skupštini, jednom demokratskom raspravom, jednom kulturnom razmenom mišljenja i predloga došlo do nekakve zajedničke ili, kako je ovde rečeno, jedinstvene politike o Kosovu.
Kada se malo bolje pogleda, ovo ipak nije salto mortale, ovo je jedan racionalan izbor Vlade. Ona je prosto u neprilici i u iznudici da sazove ovu skupštinu, iz prostog razloga što je njena politika Kosova i Metohije doživela poraz.
Mi smo čuli od šefa Pravnog tima da je doživela pravni poraz, a mislim da je taj poraz mnogo širi, da je taj poraz politički celovit, totalan poraz, ako smem da kažem. Sada u jednoj takvoj situaciji Skupština treba da govori o Kosovu. Treba poslanici da se izjasne o tome šta se događalo, da daju svoj imprimatur za dalje akcije, da prihvate jedan Predlog odluke i da stvar, posle ovog dana, teče kao što je tekla i do sada.
Ovo zaista nije prihvatljivo, budući da Skupština nije imala priliku da podnese saodgovornost za politiku prema Kosovu, jer se nije ni pitala, bar kada je reč o Vladi ili vladajućoj većini. Ona prosto, kao što sam rekao, morala je da traži neke pobočne i pomoćne kanale da bi se o toj stvari, za koju i sami tvrdite da je najvažnija u redu državnih pitanja Srbije, nešto javno progovorilo.
Ali, zašto Skupština nije bila pozivana da ranije govori o Kosovu? Zašto nisu konsultovani poslanici kada su povlačeni pojedini potezi u tom sledu Vladine politike o Kosovu i Metohiji? Prosto zato što je ta politika, uglavnom, vođena na jedan tajnovit način, na jedan način pun nekakvih tajnih poteza o kojima je javnost bila post festum obaveštavana. Navešću vam nekoliko primera za ovu tvrdnju.
Recimo, rasprava u Savetu bezbednosti krajem novembra 2008. godine, kada je prihvaćen Euleks od strane Srbije, jeste bila rasprava o dolasku Euleksa. Zahvaljujući odobrenju Srbije Euleks je došao u Srbiju. Dakle, jedna misija koja je proizvod sveobuhvatnog plana Martija Ahtisarija.
Jeste u javnosti bilo govoreno o programu šest tačaka, koje su bile kao uslov naše Vlade da bi se Euleks pripustio na Kosovu, ali Skupština o tome nije raspravljala. Prosto nije bilo izneto na dnevni red. Možda biste čuli i saznali neko mišljenje koje bi vam koristilo i u toj politici.
Možda još drastičniji primer jeste potpisivanje Sporazuma sa Euleksom oko policijske saradnje. Taj sporazum je potpisan novembra 2009. godine i podsetio bih vas da taj sporazum, koji jeste za ovu zemlju međunarodno-pravni akt, nije nikada objavljen u "Službenom glasniku Srbije".
Kada smo bili u prilici da komentarišemo celu tu priču oko Sporazuma, morali smo da se dovijamo i da tražimo nekim drugim kanalima taj tekst. Taj tekst smo, razume se, dobili konačno i jedna dnevna novina ga objavila. Da li je on autentičan ili nije, ne mogu da kažem, jer ga nema u "Službenom glasniku", ali niko nije demantovao našu kritiku tog sporazuma.
U tom sporazumu postoji jedna definicija ili jedan izraz za granicu na engleskom jeziku, koji je zvaničan jezik tumačenja i primene tog sporazuma, gde se koristi izraz granica u međunarodnom pravnom smislu, bar na engleskom jeziku.
Naša država je potpisala takav sporazum sa Euleksom i prihvatila da je ta granica u nekom smislu, bar jezičkom, međunarodno pravna.
To je ta tajnovita arkanska politika o kojoj govorim i zato Skupština nije raspravljala o Kosovu. Prema tome, nije to salto mortale, vi ste ovu skupštinu morali da sazovete da biste u ovaj pravni poraz, a kažem i širi nego pravni, uključili i ovu skupštinu. To nije moguće prihvatiti sa strane poslaničkog kluba DSS. Mislim da ne bi smelo ni sa strane Skupštine, jer to je autentičan, samostalan, najviši demokratski predstavnički organ ove države.
Imali smo politiku u jednom periodu od preko dve godine koja je davala čudne rezultate i u koju Skupština nije bila uključena, a ni šira javnost na jedan kompetentan način.
Konačno, i ova inicijativa oko traženja mišljenja Međunarodnog suda pravde je prošla bez rasprave u ovoj skupštini. Ta inicijativa nije makar šta, to je jedna važna stvar, zaista. Ako se sećate, dok je bila prethodna Vlada, imali smo razgovor o tome šta preduzeti.
Imali smo tada zajednički pravni tim i jedna strana, ova koja je predložila da se vrati mandat narodu, davala je drugačiji predlog nego traženje za izricanje mišljenja. To je bio predlog da se pokrene tužba protiv jedne ili grupe država.
To je jedna dilema oko koje je Skupština trebalo da raspravlja kada ste, onda kada ste sami napravili Vladu, rešili da pokrenete takvo jedno pitanje. Znači, ponovo jedna inicijativa koja je bila promovisana u javnom mnjenju preko raznih majstora za marketing i spinovanje javnosti, gde je bilo puno optimizma, vidimo sada potpuno praznog, ako citiramo reči šefa pravnog tima, da je ovo pravni neuspeh, pun optimizma da je Srbija postigla jedan veliki rezultat, pošto je Generalna skupština većinom odobrila da se taj zahtev prosledi Međunarodnom sudu pravde. Takvih poteza je bilo jako puno.
Kada pogledamo našu situaciju na Kosovu i Metohiji za sve to vreme, dakle, na samom terenu, na prostoru Kosova i Metohije Vlada je, manje-više tu stvar vodila rutinski, polako napuštajući taj teren borbe, a orijentišući se i koncentrišući se isključivo na, kako je sama govorila, diplomatski i pravni teren.
O tome govori smanjeni budžet za 2009. i 2010. godinu za Kosovo i Metohiju, potom poništavanje ili ukidanje privremene zabrane rada opština koje su bile osnovane na osnovu izbora od maja 2008. godine, zatim prećutno dopuštanje Srbima na Kosovu i Metohiji koji žive južno od Ibra da učestvuju na albanskim izborima za lokalne organe vlasti, jedno prećutno prepuštanje njih na prištinski kazan, ako se tako može reći itd.
Sve vreme dok se svetu pokazivalo da se mi žestoko borimo za Kosovo i Metohiju, kada se našoj domaćoj javnosti to stalno pokazuje kako su aktivnosti diplomatije jako velike i teške, što nije sporno, za to vreme se ta borba na terenu napuštala i time zapravo najviše davalo do znanja i stranim učesnicima na Kosovu i Metohiji i drugim međunarodnim učesnicima da je to ipak stvar od neke sekundarne važnosti za ovu zemlju.
Znate, je mnogo važnije, to se bar meni čini, da vi pokažete na stalnom terenu da imate čvrstu politiku i da ne odustajete od vaših institucija, od institucija Srbije na Kosovu i Metohiji, da ne odustajete od onog što vam Ustav garantuje i protiv čega nisu ni međunarodni učesnici na Kosovu i Metohiji, nego ta diplomatska i pravna borba. Iako je, kažem, diplomatska i pravna borba izuzetno važna.
Sada smo došli u situaciju da razgovaramo o Predlogu odluke, da se, dakle, uključimo u vašu inicijativu posle 25 meseci i da nenavalentno i konstruktivno razgovaramo o onoj stvari do koje je nama svima stalo, dakle, kako vladajućoj većini tako i opoziciji. Bar sam pokušao da ilustrujem kroz nekoliko primera na koji način je Vlada stvarno vodila politiku oko Kosova i na Kosovu.
Sada ću se koncentrisati samo na ovu vašu inicijativu, na ovaj predlog odluke. Naime, taj predlog odluke, zapravo, govori o tome da, bez obzira na pravni poraz ili neuspeh, da budem precizan u citiranju, Vlada ide istim putem dalje. Je l' tako? Mi imamo nekoliko tačaka gde zapravo treba da prihvatimo nastavak iste politike, koja ide na Generalnu skupštinu, sa zahtevom da se sada ovo pravno mišljenje volšebno pretvori u jedan drugačiji politički zaključak.
Znate šta, odnos Generalne skupštine prema Međunarodnom sudu pravde teško da je tako ignorantski, da će Generalna skupština sada, posle svega, izvesti obrnut ili suprotan politički zaključak. To je neki vaš cilj.
To je, dakle, krajnje nerealno da se to sada može očekivati, a tome u prilog dao je argumente i ministar spoljnih poslova danas, kada je rekao da je 55 zemalja tu negde na pragu da prihvati nezavisnost Kosova.
Ako je to tako, zašto ulazite u tako veliki rizik da posle ovog pravnog neuspeha doživite i jedan politički neuspeh, doživimo jedan politički neuspeh, ipak je Srbija u pitanju, niste samo vi kao vladajuća struktura u pitanju.
To deluje, dakle, prilično, tako da kažem, iracionalno i samoubilački, mislim politički samoubilački. Dakle, ići ponovo na organ UN, najvažniji, čiji je sudsko telo, Međunarodni sud pravde, koji je dao praktično negativno mišljenje u odnosu na naše pitanje ili na intenciju našeg pitanja i da će on sada politički dezavuisati tako važan organ.
Ta procena je jako loša, čini mi se načelno, a konkretno je loša, ako hoćete, iz razloga, ako je to tačno, a nemam razloga da verujem da nije, ovoga koji je ministar naveo ovde da je 55 zemalja tu na pragu priznavanja.
Šta ćemo mi raditi ako Generalna skupština odbije naš predlog rezolucije i prihvati neku drugu rezoluciju? To je jako verovatno. Mislim da scenarija posle toga nema, ali se bojim da je upravo to scenario, da se ovoj javnosti pokaže da su upotrebljena sva sredstva i da se zapravo politika Kosova i Metohije ne može drugačije voditi, da su iscrpljena sva sredstva i da je to jedan kraj s kojim se, hteli mi ili ne, moramo suočiti kao sa najčvršćom političkom i istorijskom činjenicom.
Kažem to i izgleda tako, to deluje kao da je reč o takvom scenariju, iako to ne mogu da dokažem, ne mogu da tvrdim stoprocentno da vi upravo to radite. Ali, ako naredite, onda je ovo nenameravana konsekvenca vaše politike. Teško ćete, dakle, na Generalnoj skupštini bilo šta uraditi.
Znači, vaš predlog odluke sada uvlači i Skupštinu u jednu samoubilačku akciju, da ste to činili ranije, da ste zvali Skupštinu ranije da raspravlja o vašim inicijativama, vrlo verovatno da bi Skupština ovako ili onako raspravljala, neko ovako neko onako, bila bi to sigurno živa rasprava, ali biste čuli puno predloga, pa biste možda mogli i hteli da korigujete našu politiku. Kažem, možda.
U svakom slučaju, Skupština bi bila odgovorna za politiku zato što je vodila raspravu. Sada je to teško posle 25 meseci, iako vi to želite. To je prosto nemoguće, ne kažem da ova skupština neće većinom da izglasa ovu odluku, ali to je onda drugo pitanje, a ne ovo o kome govorim.
Naime, interesantno je da u tački 2. ovog vašeg predloga odluke vi fokusirate vašu akciju sada na diplomatski i politički teren, je l' tako? Kažete - diplomatskim i političkim sredstvima. Vaša frazeologija do mišljenja Međunarodnog suda pravde je bila diplomatska i pravna sredstva, politička niste pominjali.
Pitanje je - da li ste vi odustali od pravnih sredstava? Da li vi smatrate da ne postoji više manevarski pravni prostor da se nešto učini? To je sada glavno pitanje.
Razume se, vi ste odustali zato što ste čvrsto rešili da idete na političke konsekvence ovog pravnog mišljenja. Pravno mišljenje je negativno, nepovoljno, to ste sami rekli, to svi vidimo, manje-više su reakcije takve. Da li od negativnog pravnog mišljenja može da se stvori pozitivna politička konsekvenca, to je zaista veliko pitanje, knjiga sa sedam pečata. Upozoravam vas da ulazite u veoma veliki rizik.
Kada sam već pomenuo tu pravnu stranu problema, moje pitanje je zapravo – zašto država ili Vlada tada nije prihvatila najjače pravno sredstvo u borbi za očuvanje Kosova i Metohije pred Međunarodnim sudom pravde: zašto nije tužila jednu ili više država? To je sada jedno važno pitanje jer to su dve različite stvari u odnosu na traženje da se izrekne mišljenje.
Naime, to je, pod broj jedan, mnogo jače pravno sredstvo. Ono, dakle, nije formalno-pravni akt, nego jedan politički akt kojim pokazujete da ste spremni da upotrebiti najjače pravno sredstvo, a ne slabije, zato što je u pitanju najveći problem.
Drugo, sa takvim jednim zahtevom ne biste, dakle, omogućili Međunarodnom sudu pravde manevarski prostor manipulacije koji je on iskoristio na ovo vaše pitanje. On je zaista, što i sami kažete, izvrdao odgovor na pitanje i odgovorio na način koji je zaista više jezički nego pravni.
Naime, ako bi se tužila jedna država, onda je tema upravo ono o čemu ste danas govorili, da je teritorijalni integritet i suverenitet glavno pitanje. Znači, ne bi sud mogao da izbegne raspravu o tome da li je država ako je tužena prekršila osnovno načelo međunarodnog prava, a to je teritorijalni integritet i suverenitet države.
Potom, takvo mišljenje, izvinite, odluka ili presuda je obavezujuća, ako bi se izrekla, a ne fakultativna, tj. neobavezujuća, kao što je slučaj sa ovim mišljenjem.
Najzad, pitanje je da li bi se sud proglasio nenadležnim, što je, koliko vidim, vaš predikativni argument, to nije, pogotovo danas, pitanje. Vi ste izgubili i na ovoj stvari, dakle, na traženju mišljenja, pa zašto se sada bavimo time da li bi se sud proglasio nenadležnim?
Više je šansi da se proglasi nadležnim nego nenadležnim, ako bi sud delovao po modernim tendencijama međunarodnog prava, a ne po onim starim koji su važili pre 1946. godine, pre Povelje UN, kada je deklarativna teorija priznanja bila preovlađujuća.
Danas to više nije slučaj u svetu i sud bi zaista bio u prilici ili u neprilici, ako hoćete, da se izjasni u odnosu na našu tužbu. To je, dakle, ono što je moguće bilo i u skladu s tim privešću kraju ovo moje izlaganje.
Naime, ovaj predlog odluke ne može se prihvatiti, to govorim samo u ime poslaničkog kluba DSS, iz razloga koje sam naveo, ali pošto je u pitanju važna stvar za ovu državu, mi ćemo, naravno, dati predlog šta treba da se uradi.
Dakle, potrebno je da se ovaj predlog odluke stavi ad akta, da se Narodna skupština opet sabere, da napravi radnu grupu i da sačini predlog odluke u skladu sa ovom inicijativom, da se pokrene postupak tužbe za neku od država ili više država koje su priznale to otvoreno pitanje i da se ova Narodna skupština sazove u najskorije moguće vreme, a ne treba puno vremena da se takav predlog odluke sroči, da se sazove i da raspravlja o tome.
Samo time bi Narodna skupština sebe (Predsednik: Vreme.), kao predstavničko telo građana Srbije, dovela u poziciju da aktivno vodi ovu politiku i izvela sebe iz ove pasivne pozicije, u koju je gurnula Vlada Srbije. Hvala na pažnji.