Sad sam u nedoumici, zato što poslanik ima pravo na repliku, da li da uzimam reč, pa bih predložio da se završi ovaj krug. Gospodine Trnavčeviću, bio bi red da ipak poštujemo Poslovnik, neka poslanik uzme pravo na repliku.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Poštovane kolege i koleginice poslanici, poštovani gospodine predsedavajući, predstavnik sam opozicije u ovom i prošlom mandatu i trebalo bi iz tog razloga da prosto izrazim zadovoljstvo što ovaj parlament ovako teče i što prošla Vlada do te mere iznosi prljav veš o svojoj vladavini, ali to neću učiniti, jer to zadovoljstvo zaista nemam. Prosto mi je bilo teško slušati ovih sat i po sve te detalje na tačku dnevnog reda koja se ne tiče tih tema, ne tiče se uopšte pojedinačnih tema, već se tiče ipak jedne načelnije teme, iako imamo konkretan povod.

Povod za našu raspravu jeste izbor predsednika Skupštine i nikada izbor predsednika Skupštine nije, kako da kažem, razlog da se rasprava vodi, već kao što sam rekao povod, upravo zato što je to poslednji čin u konstituisanju jedne skupštine, kao što je danas slučaj. Kada se Skupština konstituiše, onda je rasprava o toj skupštini, o njenoj budućnosti jako važna. I zato što je važna, bolje da bude načelna nego da bude ovako pojedinačna i personalna, kao što smo to do sada imali raspravu. I načelna rasprava može biti jako konkretna, i zato ću pokušati da budem i načelan, i konkretan u ovoj svojoj diskusiji.

Kada se konstituiše Skupština najvažnija tema jest šta je i ko je skupštinska većina. To je osnovna stvar. Ona manjina, opozicija, ona neće voditi poslove, ona će tu kritikovati, možda nešto i pomoći, ali neće ona voditi politiku. Osim toga, ova većina je važna zbog Vlade, ona će formirati Vladu i onda će institucije početi da rade. Mi smo u takvom trenutku i osnovno je pitanje, dakle, ovoj skupštini i o tome želim par reči da kažem.

Prošlo je dva meseca od kada su izbori završeni, iako zakon daje mogućnosti do konstituisanja Skupštine traje i nešto duže, i ovih dva i po meseca je jako dugo. Jako je dugo za jednu državu koja se nalazi na ivici ekonomskog bankrota, koja je u ekonomskom bezizlazu. Za državu koja se nalazi u jednoj upravnoj dezorganizaciji, pre svega u oblasti pravosuđa. U državi u kojoj postoji korupcija kao gotovo normalna stvar u porama njegovog društva. U državi u kojoj gotovo da ne postoji javni moral, ili je on pao na poslednji prag. Najzad, u državi koja ima problem, veoma težak problem sa svojim teritorijalnim integritetom.

Dakle, ovo je situacija ukratko opisana koju je prethodna Vlada ostavila ovoj, ili ako hoćete prethodna skupštinska većina ostavila ovoj skupštinskoj većini. I ova skupštinska većina nalazi se, dakle, u situaciji da menja politiku, to smo videli kroz programe, kroz kampanje itd, i postavlja se pitanje – kakvi su izgledi i kako će se ona postaviti prema tom zadatku, da se ova četvorogodišnja situacija, koja je dovela do rezultata, koje sam ukratko opisao, bar zaustavi, ako ne i prevaziđe, ali svakako prevaziđe?

Tu imamo jedan načelan problem, dakle opet načelno govorim, što ova skupštinska većina ima u svom sastavu dobar deo prethodne Vlade. To svi znamo. Sada je pitanje, dakle osnovno, da li će taj deo Vlade, ili deo ove većine koji je doduše manji, ali ipak znatan, da li će on delovati u pravcu diskontinuiteta sa dosadašnjom politikom, ili će delovati u pravcu kontinuiteta? To je jako važno pitanje za onaj manji deo većine i Vlade koji i danas imamo ovde u Skupštini, a sutra i u samoj Vladi.

Naime, osnovno je pitanje, iz prostog razloga što smo mi živeli četiri godine pod jednim sloganom, koji je glasio "Evropska unija nema alternative". Taj slogan nije bio slogan, to je bila politika, to je bila, dakle, jedna vernost, jednom putu koji je pokazao veoma loše rezultate. Slogan koji se pretvorio u izraz jedne političke dogme. Da li će elementi ovih dogmi još uvek da odjekuju u glavama, u mislima i u namerama praktičnim ovog dela većine i Vlade, ili to neće biti slučaj, to je današnje pitanje?

Kada je reč o današnjoj opoziciji, ona može da nastavi da protežira i populariše tu dogmu, ali ona ne vodi poslove i to je to. U ostalom, danas smo videli da i ona pomalo menja suštinu tog slogana. Čuli smo u rečju uvaženog kolege Mićunovića, da Evropa nema alternativu, a ne da EU nema alternativu.

Izgleda da je problem u tome što je nemoguće da u svakoj od ovih devet delegacija bude zastupljena proporcionalnost. Proporcionalnost može biti zastupljena samo u svih devet delegacija. Ja sam sad brojao, zbog intervencije prof. Mićunovića, taj odnos DS i DSS. DS ima 14 predstavnika, DSS ima šest. Znači, mi smo u odnosu na vas podproporcionalno zastupljeni, što sam izveo iz brojanja, a inače mi ne bi palo na pamet da brojim da nije bilo ove intervencije. To znači da je samo prividno da smo mi isto zastupljeni. Jesmo u jednoj delegaciji koju ste vi pomenuli – Savet Evrope, ali kada gledamo svih devet delegacija, rekao bih da je odnos pravičan, možda nešto malo više u vašu korist. Ali ne dovoljno više da bih sad ja intervenisao.

Čini mi se da se moramo pomiriti sa time, jer, pogledajte, neke delegacije imaju tri člana, neke šest, neke devet. Nemoguće je u svakoj postići proporcionalnost. Nas je puno. Sva sreća, ne može pojedinac da se deli na više delova, inače, da to može, verovatno bismo napravili tu idealnu proporcionalnost. Ja ne vidim načina nego, ako postoji veliko nezadovoljstvo, da se opet nađemo. Ali, ovo mi se, na prvi pogled, čini pravičnom raspodelom, plus-minus neke male štete za neke grupacije i koristi za neke, ali mislim da su te štete i koristi suviše male da bismo se sada zadržavali oko toga.

Poštovani narodni poslanici, poštovani predsedavajući Skupštine, mi danas treba da razgovaramo o budžetu, a ovaj budžet koji smo dobili u vidu predloga zakona i u vidu publikacije od 1.000 stranica nikako nije niti sme biti predmet naše rasprave kao isključivi predmet. Nas budžet može da zanima samo u vezi sa stvarnošću, budžet kao povod da se razgovara o stvaranosti Srbije, o stvarnosti jedne države koja se teritorijalno smanjuje, koja se ekonomski raspada iznutra i koja se moralno unižava.
Dakle, mi imamo jedan specifičan zadatak i posebno u skladu sa poslaničkim klubom DSS i njenom odlukom da ne prisustvuje sednicama Skupštine dok se ne sazove sednica o KiM. Mogu da kažem da ovo jeste izuzetak upravo zato što je prilika da se nešto kaže i ovoj državi, dakle, ne samo apstraktno, nego i u vezi sa politikom njene vlade, a povodom budžeta. Budžet može biti dobar instrument i najvažniji instrument delovanja Vlade, to je sasvim izvesno i tako je u svakoj državi. Međutim, ukoliko Vlada pretežni deo svojih aktivnosti vodi na jedan manipulativni način, onda se i sam budžet pretvara u sredstvo manipulacije. To jeste slučaj sa današnjom Vladom, pa i sa ovim budžetom.
Podsetio bih vas samo na to da je svaki budžet koji smo usvajali u ovoj Skupštini prekršio zakon u tom smislu da nije donet u zakonskom roku i da je uvek o budžetu raspravljano posle isticanja zakonskog roka. Ovo je četvrti budžet koji donosi ova Skupština i uvek je bilo tako. Po pravilu je hitan postupak korišćen, kao što je slučaj sada.
Dakle, pored ove četiri rasprave o budžetu po hitnom postupku i prekoračenje zakonskog roka, imali smo i pet rebalansa budžeta tokom ovih tri i po godine. Kad god je Vladi bilo potrebno da uradi neki potez koji je morala da pravda promenom budžeta, uvek se koristila ta manipulativna metoda i imamo i danas takav isti slučaj. Kako je počelo, tako se i završava.
Pre nego što pređem na neke od budžetskih stavki, koje najbolje odražavaju situaciju u državi Srbiji, ukratko bih izložio određene uporedne pokazatelje stanja države gledano sa stanovišta budžeta i makro ekonomskih pokazatelja 2008. i 2011. godine, tj. danas, imajući u vidu ovu projekciju budžeta za 2012. godinu.
Naime, ako poredimo cifre, javni dug Srbije je 2011. godine za 170% veći od duga iz 2008. godine. Potom, mesečne obaveze za servisiranje duga na mesečnom nivou veće su 2011. godine u odnosu na 2008. godinu za 490%. Potom, budžetski deficit na mesečnom nivou je veći 2011. godine u odnosu na 2008. godinu za 779%. To su sve veće cifre. Ima i manjih cifara kada poredimo te dve godine. Naime, prosečna plata je manja, ona je 80% 2011. godine u odnosu na 2008. godinu, a u apsolutnim iznosima to izgleda daleko dramatičnije. Uporedo sa time i ukupan broj zaposlenih Srbije je negde isto na 88% u odnosu na 2008. godinu. U apsolutnim ciframa to je oko 240.000 zaposlenih manje.
Jedine dve ozbiljnije stavke, gde se može reći da su vrednosti otprilike slične, jesu BDP, koji je tu negde kao i 2008. godine, kao i inflacija koja je prema pokazateljima krajnjem 2011. godine slična onoj koja je vladala 2008. godine. Međutim, u pravo ovaj pokazatelj da je BDP gotovo istovetan govori o tome da društvenog razvoja i privrednog razvoja u ovom periodu uopšte nije ni bilo. To su neki uporedni pokazatelji i okviri ove naše rasprave o budžetu.
Dakle, kada smestimo u takav jedan uporedni vremenski kontekst, mi možemo da ocenjujemo i ove makro ekonomske parametre koje je Vlada dala u svojoj projekciji budžeta za 2012. godinu. Podsećam vas, tu je 1,5% razvoja BDP. Potom, pretpostavlja se da će inflacija biti nekih 4,5%, ako se ne varam, a rast zarada 1,2 do 1,3%, rast produktivnisti 0,9% itd.
Znači, ovi glavni parametri koje je Vlada dala za budžet su pozitivni. Oni su iznad nule. Reč je o prihodu, o prihodovanoj strani, pa se na osnovu tih projekcija izveo onaj budžet koji će imati, navodno, 750 milijardi dinara prihoda i 800 i 85 milijardi dinara rashoda, sa deficitom od nekih 125 do 140 milijardi dinara.
Meni je žao što ovde nije predsednik Vlade, prosto da ga podsetim na jednu stvar, ali ću, svejedno što nije tu, ipak reći zbog poslanika i javnosti. Kada smo imali raspravu o poverenju Vladi, 17. decembra 2008. godine, ta rasprava protekla je, razume se, u dijalogu i raspravama o KiM, o trenutku koji je bio jako dramatičan za našu južnu pokrajinu, ali je bilo dosta govora i o ekonomskoj politici Vlade. Gotovo da je ova tema ekonomske politike Vlade bila vremenski izjednačena sa ovom o samom Kosovu, jer upravo i ekonomska politika koju je Vlada vodila do kraja 2008. godine mogla biti sama po sebi dovoljan razlog da se zatraži ostavka Vlade.
Tada je gospodin Cvetković, premijer, izašao sa neverovatnim ciframa, da se, zapravo, planira 3% rasta bruto društvenog proizvoda, jednocifrena inflacija, porast zaposlenosti za nekoliko stotina hiljada radnih mesta itd. Budžet, koji je usvojen nešto kasnije posle ove rasprave, imao je upravo ove parametre i vrlo brzo se videlo, mada se videlo i tada ko je pratio ekonomsku situaciju u zemlji i svetu, da su to krajnje nerealne cifre. Već u januaru mesecu sve cifre su revidirane, Srbija je stagnirala ili, bolje rečeno, nazadovala bar prve dve godine imala je stopu društvenog rasta negativnu, stopu zaposlenosti negativnu, inflaciju koja je bila dvocifrena, koja se smirila poslednje godine itd, itd.
Ovo podsećam iz prostog razloga što je današnja situacija gotovo istovetna. Nema bitnih razlika. Tu se, dakle, dosta ofrlje i onako odokativno operiše sa ciframa, pa smo iz takvog jednog proizvoljnog stava i došli do ovih projekcija koje sam ukratko nabrojao. Razume se, kada se pogleda realnost, a o tome zapravo je i reč, kao što sam rekao na početku, da se budžet uvek poredi i konfrontira sa samom realnošću, ona, zapravo, govori sasvim drugačije i ne samo da je ona drugačija u načinu kako bih i ja interpretirao, nego su mnogi vrlo ozbiljni činioci u ovoj državi dali drugačije ocene ovog budžetu u odnosu na parametre koje sam pomenuo.
Dakle, o rastu od 1,5% bruto društvenog proizvoda teško da može biti reči. Čak je bila pre dva, tri dana data jedna izjava da može biti i pola procenta više, iz prostog razloga što niko ne vidi da će prihodi biti takvi da se takav rast može realizovati. Dakle, u vreme kada u Srbiji proizvodnja pada i kada potrošnja takođe pada, nemoguće je prognozirati rast bruto društvenog proizvoda. I o tome se, između ostalog, vrlo jasno izjasnio i Fiskalni savet kada je rekao da će u prihodima nam ostati najmanje 20 milijardi dinara u startu zato što svi pokazatelji potrošnje pokazuju da ona pada. Prema tome, odakle će se prihodovati za ovaj društveni rashod 1,5%? I, naravno, posledično, svi ovi drugi pokazatelji moraju biti isto tako ili stagnantni ili negativni, kao što je slučaj sa rastom bruto društvenog proizvoda.
Ceo budžet pati od ovakve jedne iluzije, od ovakve jedne, tako da kažem magle kojoj je obavijen i on je dosta neprozračan, ne samo zato što je on obiman i što je zaista njega teško pratiti, već i zbog činjenice da se, zapravo, njime želi ponovo manipulisati javnošću Srbije.
Ukratko ću se zadržati samo na nekoliko stvari. Kada je reč o prihodima, budžet je projektovao rast poreskih prihoda za 3%. Koliko je realno da poreski prihodi skoče 3% u ovoj situaciji kada, kao što sam rekao, potrošnja pada i kada proizvodnja pada.
To je, dakle, nešto sa čime se ne može operisati onako kako je olako operiše Vlada u ovom budžetu, već se mora postaviti na realan način, ali Vlada nije do realnosti i Vladi je više da ove, kako da kažem, ideološke i mistifikatorske projekcije kojoj danas prisustvujemo.
Potom, evidentan je pad carinskih prihoda u državnoj kasi. Prema ovom budžetu, ovom tekstu, on je manji za nekih 14,7% u odnosu za 2011, odnosno za budžetsku projekciju za 2011. godinu, iz nekoliko razloga, razume se. Inače, u apsolutnim iznosima on iznosi negde oko 500 miliona evra. Dakle, pad carinskih prihoda. Glavni element pada carinskih prihoda jeste primena Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, bolje rečeno trgovinskog sporazuma, onog njegovog posebnog dela. I tu, zapravo, imamo, po pokazateljima koji su zvanični i za 2009. i 2010. godinu, jasne troškove koje su novi u odnosu na prethodne troškove, jer upravo zato što je Srbija sada u prilici ili, bolje rečeno neprilici da polako obara carine na uvoznu robu iz EU, ti prihodi rapidno padaju. Za prošli godinu to je bilo nekih 180 miliona evra manjih prihoda od carina u budžetu, ali ni tih 180 miliona evra otpisujemo za račun naših svetlih evropskih integracija i briljantne budućnosti. U 2009. godini taj pad je bio nešto manji. On je 2010. godine je bio veći, rekao sam oko 180 miliona evra, a ove godine očigledno još veći budući da se iz godine u godinu carine na industrijske poljoprivredne proizvode uvezene iz EU stalno smanjuju.
Mi danas imamo negde ispod 3%, prosečno gledano, carinu za proizvode iz EU, da je nešto veća za poljoprivredne proizvode, a manja je za industrijske, skoro nula, u odnosu na prosečni stepen carine koju imamo od ostalih uvezenih roba, iz ostalog dela sveta. To se kreće prosečno oko 8,5-9%.
Znači, Srbija se, zarad neke maglovite perspektive odriče nekih 180 do 200 miliona evra, bez odgovarajuće kompenzacije. Podsetiću vas da je cela priča oko kandidature Srbije, do pre nekoliko meseci bila ekonomski, finansijski obrazlagana time kako ćemo sa sticanjem statusa kandidat iz predpristupnih fondova prihodovati negde 300 do 400 miliona evra. To su Đelićeve procene bile prošle godine, do nekih šest meseci neprekidno. Mi smo prihodovali oko 190 miliona evra svake godine, a onda se otvaraju neke nove tri stavke za koje ćemo prihodovati: prvo, poljoprivredna proizvodnja i ruralni razvoj; potom, regionalni razvoj Srbije i pomaganje tih ljudskih resursa.
Mi danas vidimo, sve i da smo dobili kandidaturu 9. decembra prošle godine, da bismo do EU iz tih predpristupnih fondova dobili isto onoliko koliko prošle i pretprošle godine. Zašto? Zato što je njihov budžetski period do kraja 2012. godine ističe, a novca ima onoliko koliko ima. Srbiji će se dodeliti ponovo 190 miliona evra. Ako pažljivo posmatrate, to je otprilike ista cifra kao manjak koji imamo na osnovu ukidanja carine na uvezenu robu iz EU na osnovu trgovinskog sporazuma.
U takvoj situaciji verujte svaka bi država, svaka bi Vlada uzela olovku i papir i počela da računa i pošto mi jednostavno nemamo izvesnost članstva u EU do iza 2020. godine, znači, mi treba da oborimo ove carine do nule do 2014. godine i da taj prihod od carina svedemo takođe na nulu. Eto, to je politika Vlade koja je u čisto finansijskom izveštaju potpuno poražavajuće i negativno. Novac se rasipa zbog jedne ideološke i političke projekcije.
Tu, dakle, imamo, evidentne probleme unije i budžeta u idućoj godini, a to je direktna posledica načina kako ova vlada vodi svoju ekonomsku politiku, pre svega u vezi sa tzv. evropskim integracijama i trgovinskim sporazumom koji, dakako, nije ono što bio 90-ih godina za zemlje centralne i istočne Evrope, jer one su ipak imale neku izvesnost dolaska u status članstva i naknadne kompenzacije za gubitke koji nastaju usled konkurentnosti izvoza i uvoza. To Srbija ne može da očekuje nikako i prema tome takvo jedno preispitivanje je na mestu, ali Vlada to dakako ne misli da radi.
Inače, kada je reč o rashodima tu je najinteresantniji ovaj deo o deficitu koji iznosi nekih 125 do 140 milijardi evra zavisi kako se računa.
Naime, rashodi se mogu jasno prognozirati. Međutim, ono što je problem za ovaj budžet jeste da se pojedini ti deficitarni elementi jednostavno kriju.
Srbija ima svoje obaveze plaćanja koje nije obavila ni 2011. godine koje će svakako preneti na 2012. godinu, ali to nije ukalkulisano u ovaj rashodavni deo, a tj. u deficit. Ako, uzmemo samo obaveze koje imaju centralni organi vlasti, onda javna i komunalna preduzeća, one se kreću na oko 100 milijardi dinara. Njih nigde nema. Potom, zdravstveni fond je dužan nekih 30 milijardi dinara, čega takođe nema ovde.
Prema tome, i ova strana, dakle, ovog budžeta je krajnje nerealna, krajnje nemoguća i za državu krajnje opasna. Naime, država ima u liku njene Vlade razume se koja je ovde najodgovornija, ima određeni izlaz pod znacima navoda iz ove situacije. Ona prosto svoj deficit servisira koliko ga servisira preko zajmova. To je nešto što kada pogledate ovaj budžet na jedan vrlo drastičan način dovodi u pitanje ne da kažem finansijsku stabilnost zemlje nego uopšte njen opstanak kao zdrave ekonomije.
Vidite, naš javni dug iznosi tri četvrtine našeg budžeta, otprilike, a obaveze po kamatama koje moramo da isplaćujemo su negde sedam koma devet do osam posto budžeta. I tu se mi najbolje osećamo, zato što prosto, eto to ćemo da servisiramo, a onaj deficit o kome sam govorio 125 ili 140 milijardi dinara, ponovo ćemo se zadužiti, pa ćemo ga nekako tamo u 2013, 2014. godini isplaćivati. To je ta neodgovorna politika ta akcenoracija duga, troška i akcenoracija zla, ako hoćete za ovu ekonomsku situaciju koja se neprekidno ponavlja i koja zapravo kaže – da dok sam ja na vlasti sve je u redu, a već ćemo videti kasnije šta će biti. Eto, to je dakle, problem najveći sa ovim budžetom i sa ovim dugovima koje zemlja da kako ima.
Znači, sasvim bi bilo normalno da umesto ovoga što sam rekao izvučemo neki prosto jednostavan zaključak. Prihodi su naduvani, precenjeni. Rashodi su potcenjeni, deficit je takva da se ne može plaćati iz realnih prihoda i on se dakle gura u neku drugu, treću godinu, naravno računa se na zajmove. Ne računa se ni na privatizaciju, ni na donacije. To je dakle, jedan vrzin krug, jedno vrzino kolo u kome ćemo se mi kretati sve dok ste vi na vlasti.
Naime, Srbija nema mogućnosti da se tako hazardno ponaša prema sebi kao što se Vlada ponaša prema njoj i nešto se razume mora uraditi, ali to više nije tema za budžet. Budžet samo pokazuje da se nešto mora uraditi kako bi se ova zemlja izvukla iz svoje najteže krize poslednjih decenija. Istovremeno državni sektor raste, administracija buja, troškovi rastu, penzioni fond se povećava, ali i broj penzionera raste u isto vreme kada zaposleni padaju, znači nema osnova za punjenje tih fondova, ali se svejedno projektuje onako kako određeni elementi te Vlade zahtevaju.
Znači, sasvim ukratko, ako neko želi da Srbija ekonomski više ne propada ili da zaustavi ekonomsko propadanje Srbije, ako želi da zaustavi njeno teritorijalno komadanje i njeno moralno poniženje, taj neće glasati za ovaj budžet ove godine i obratno ako glasa neće obratiti pažnju na ove realne pokazatelje. Najmanje što može da učini, neće podržati ni ovu Vladu koja je vinovnik ovako očajnog stanja, iako ona ostane nadalje, pa sve i do prvih izbora Srbiji se ne piše dobro. Hvala vam.

Poštovani narodni poslanici, poštovana gospođo predsedavajuća, juče i prekjuče zamenik premijera Ivica Dačić je rekao da ako EU hoće da garantuje teritorijalni integritet Kosova i ukoliko hoće da prinudi Srbiju da odustane od Rezolucije 1244 kada je reč o statusu Kosova na regionalnim međunarodnim skupovima i ukoliko je tako, da je najbolje da Srbija prizna Kosovo kako bi se, kako on kaže, zaustavilo ovo mrcvarenje. Drugim rečima, zamenik premijera je rekao da EU traži od Srbije priznavanje Kosova.
Dobro je što je to rekao, iako bi se na ove njegove reči lako moglo reći – Dobro jutro, Kolumbo. To je nešto što znaju svi već odavno, samo se igra jedna igra mimikrije. Vodi se jedna politika mimikrije, koja je postala nepodnošljiva za pojedine članove Vlade. Oni govore potpuno otvoreno o onome što se zapravo događa iza kulisa ovog pregovaračkog procesa.
Već juče su reagovali Ketrin Ešton i Štefan File i rekli su da to u osnovi nije tačno. Naime, njihova uloga u EU jeste da prave tu mimikriju o kojoj govorimo, ali, za tu stvar ne treba pitati nekompetentne i neovlašćene lice EU, kao što su Ketrin Ešton i Štefan File, već one koji o tome odlučuju. Dakle, nemački predstavnici, najviši državni, francuski i britanski, koji o tome odlučuju jasno stavljaju do znanja, a to je i štampa više puta prenosila, da se od Srbije traži priznanje Kosova radi sticanja kandidature. S obzirom da je taj rok negde februar, mart ove godine, očigledno je da će postati vrlo živa aktivnost Vlade i predsednika Republike koji vode te poslove u vezi sa ovim.
Ono što Skupština treba da zahteva, jeste javnost rada u ovoj stvari. Ako ona nije bila prisutna zadnjih tri i po godine, ako se ova politika vodila kriomice i sakrivena od očiju javnosti, onda bi bar ova dva meseca trebalo da se vodi na jedan primeren način, na jedan demokratski način, da bi Skupština u tome učestvovala.
U vezi sa time, ja bih postavio jedno pitanje i jedan zahtev Vladi. Naime, pitanje je kada i da li će Vlada dati poslanicima Skupštine pregovaračku platformu? Već se više od pola godine pregovara o KiM i o sudbini ove srpske pokrajine, a mi još nemamo pregovaračku platformu. Mi smo imali razumevanja za činjenicu da ta platforma u vreme pripreme nije mogla da ide u javnost i to je negde sasvim normalno. Potom, pregovori su trajali nekoliko meseci i privedeni su kraju. Mi još ne znamo šta je platforma. Platforma je potrebna da bismo poredili ono što u njoj piše sa rezultatima ovih razgovora.
Dosadašnji rezultati bili su porazni za Srbiju kao državu. Kosovo je privedeno priznanju. To je dovedeno gotovo do kraja, a najjasnije sporazumom o granicama. Tu je napravljen jedan sporazum o razgraničenju Srbije i Kosova i o korišćenju tzv. integrisanog upravljanja granicama, konceptom koji u Evropi važi za susedne zemlje koje imaju zajedničku granicu. To je Srbija već priznala. Pred Srbijom je još nekoliko zahteva. Znači, imamo o čemu da diskutujemo kao država, kao javnost, kao parlament, kao politički učesnici i zbog toga tražimo da nam se ova platforma da na uvid.
Druga stvar koju bih hteo da zatražim kroz mogućnost pitanja jeste od predsednice Skupštine – da zakaže sednicu Skupštine o KiM. To je neuspelo bilo nekoliko meseci ne zato što su postojali neki tehnički razlozi ili zato što većina nije imala većinu, nego zato što je cilj ove politike da se ona vodi na jedan tajnovit način, sakrivena od očiju javnosti, da se u međusobnoj trgovini da jedno za drugo, da se Kosovo da za kandidaturu i da se najzad tom kandidaturom pravi velika predizborna kampanja. Zbog toga se o Kosovu ne govori i zbog toga je javnost rada sada najvažnija uloga ovog parlamenta. Zbog toga tražim ove dve stvari. Hvala na pažnji.

Poštovani narodni poslanici, danas je u Službenom glasniku Srbije pojavilo uredba o primeni dogovora o matičnim knjigama. Siguran da će tom uredbom imati prilike da se pozabavi Ustavni sud Srbije, to je sa pitanjem zakonitosti i ustavnosti ovog propisa ali neću o tome da govorim.
Poznato je u javnosti da kada je njen nacrt bio na Vladi da je jedan broj ministara bilo protiv usvajanja ovakve uredbe i da je izložilo mišljenja kojima se dakle ne prihvata takva uredba za primenu dogovora o matičnim knjigama. U tom smislu i postavljam pitanje ili tražim objašnjenje i obaveštenje od Vlade, da li će i kada će ova mišljenja, negativna mišljenja, o nacrtu ove uredbe koja je od danas stupila na snagu biti izložena javnosti, da li će javnost biti upoznata sa njenim sadržajem.
DSS je tražila, čim smo saznali da je uredba usvojena da se poslaničkom klubu stave na raspolaganje ova mišljenja, međutim jako je važno da i javnost se suoči sa njima i da dobije priliku, da prosto analizira ova mišljenja koja su jako zanimljiva, imajući u vidu činjenicu da se prvi put na Vladi oko ovog pitanja, da je došlo do razmimoilaženja i da sporova.
Ovo pitanje nije dakle, niti proceduralno, niti tehničko, niti taktičko ono je pitanje kako država radi na svoj najvažnijem državnom interesu, dakle na očuvanju svog suvereniteta i teritorijalnog integriteta.
Kada pogledamo taj način, videćemo da se malo po malo knjiga učesnika u ovom procesu svela na dva slova, da zapravo samo predsednik Republike i rukovodilac tima za pregovore ili tima za dijalog ovde imaju posla.
Koliko vidimo, čak i Vlada ne može da utiče, tj. njeni resoru koji su resorno određeni za ovu vrstu poslova, na ovu politiku.
Treba imati u vidu da su na sednici Vlade protiv ovakvog nacrta uredbe bili resori za unutrašnje poslove, za spoljnu politiku, za pravosuđe i državnu upravu. Dakle, to nisu resori koje smemo prevideti ili pomisliti da oni nisu nadležni. Upravo je njihova nadležnost najveća i nije ni čuda da su se oni pobunili protiv ovako jednog prekršaja zakonitosti i ustavnosti.
Država mora da reaguje na to, imajući u vidu činjenicu da je cela stvar manje-više prepuštena pregovaraču. On je imao prilike da se obrati Odboru za KiM Skupštine prošlog petka i videli smo kako je prošao. Dakle, svi koji su govorili, bilo da su u vladi ili opoziciji, bilo da su sa Kosova ili ostatka Srbije, bili su protiv tih dogovora, a jedna uredba je data da bi se jadan od tih dogovora, koji se tiče matičnih knjiga, sproveo.
Za očekivati je da će na brzu ruku možda još tokom ove nedelje, takođe, na jednoj od telefonskih sednica Vlade biti prihvaćene i uredbe o primeni onih drugih dogovora koji su takođe obavljeni u tajnosti i o kojima javnost nije do pre neki dan ništa znala.
To je način protiv koga mi ustajemo već tri godine delovanja Vlade i države po pitanju KiM, ali ovoga puta zaista je kap prelila čašu. Vidimo da jedan čovek pregovara kako hoće, zaključuje šta hoće, vidimo da se forma ovih zaključaka nalazi u takozvanim dogovorenim zaključcima, što nije nikakav obavezujući ili pravni akt i vidimo da Vlada donosi uredbe na takozvane dogovorene zaključke i da te uredbe donosi na telefonskim sednicama.
Skupština je isključena iz ovog procesa. Vlada većinski odlučuje bez odgovarajućih resornih ministara i dolazimo u situacije da deo teritorije dajemo na veresiju zato što tako hoće ili tako je predodređen čovek koji pregovara.
Pomenuo sam tu sednicu odbora. On je ostao u apsolutnoj manjini, ali je rekao da ta činjenica neće uticati na nastavak pregovora. Danas smo videli da su na brzu ruku završili razgovor oko priznavanja diploma. Sve to traje do pola sata do sat, a Srbija polako a sigurno gubi Kosovo, između ostalog, i zbog ovako neodgovornog odnosa Vlade i svih činioca vlasti u tome.
Parlament mora da se vrati u igru i zbog toga zahtevamo da Vlada dostavi ova mišljenja.

Hvala. Poštovani narodni poslanici, predsednice skupštine, opšte je poznato da Vlada prethodne tri nedelje nije uspela da da Predlog deklaracije o KiM na skupštinu, deklaracije koju je obećala javnosti i ovoj skupštini i skupština je očekivala neko vreme da će se to dogoditi, a kao što je poznato, nije se dogodilo. Poznati su i razlozi. U samoj Vladi je došlo do dubokih pukotina, razlikovanja i podela o toj stvari, pa je najjeftinije izgledalo da se nikakva deklaracija ne predaje skupštini, niti na skupštini usvaja.
Zbog toga je DSS odlučila da preda svoj predlog deklaracije, čvrsta u uverenju da se o ovoj stvari mora razgovarati, bez obzira što je jedna deklaracija usvojena 31. jula. Od 31. jula do danas su se velike promene dogodile i na KiM i u pregovaračkom procesu. Stvar je otišla gotovo do samog kraja priznavanja Kosova od strane Srbije, tj. Vlade Srbije i skupština ima pravo da se o tome izjasni, da kaže svoje mišljenje i svoju reč.
DSS je dala predlog deklaracije koji imate priliku da pročitate, ali za ovu priliku ja ne mislim o njoj da govorim, o njenom sadržaju, sem da skrenem pažnju poslanicima da se u svom sadržaju taj predlog deklaracije u ogromnoj meri podudara sa zaključcima nedavno održane skupštine četiri opštine na KiM.
Skrenuo bih pažnju na nekoliko tačaka podudaranja, poslaničkog kluba DSS i stranke same, sa ovim predlogom zaključaka koje su odbornici četiri skupštine na severu Kosova jednoglasno usvojili.
Kao prvo, tražili su da se prekinu razgovori sa albanskom stranom uz posredstvo EU, imajući u vidu više razloga. Jedan je razlog taj što su ti razgovori do sada pokazali katastrofalne rezultate po državne interese Srbije i interese Srba na KiM i da se iz istog razloga ukinu odluke ili tzv. dogovoreni zaključci koji su postignuti u tim razgovorima. O tome je i na Odboru i na ovoj skupštini bilo više reči i o tome ne bih govorio.
Srbija ne može da prihvati takvu vrstu ultimatuma i takvu vrstu državnog mazohizma koji propoveda vrh Srbije u ovom trenutku, imajući u vidu ne samo jasno loše rezultate na papiru, nego i jasne stavove ljudi na koje se ti zaključci direktno odnose i kojih se direktno tiču. To su Srbi na KiM širom, a posebno na severu KiM, koji su o tome listom i jedinstveno izrazili svoj stav.
Zbog toga, u najmanju ruku, smatramo da bi ovaj parlament …
(Predsednik: Vreme.)
… morao o tome da govori i zato predlažemo deklaraciju.

Poštovani narodni poslanici, poštovana predsednice Skupštine, danas prema izveštajima medija počinje preregistracija vozila na KiM, preregistracija utoliko što će Srbi morati da se odreknu tablica koje su imali do sada sa srpskim gradovima na početku, a da uzmu tablice UMNIK, takav je bar dogovor iz ovog dijaloga.
Tu se otvara veći broj pitanja, samo ću neka da postavim Vladi. Ali pre toga, hteo bih da skrenem pažnju na sledeću stvar - to jeste zapravo način kako da se i Srbi privikavaju na nezavisno Kosovo, oni koji tamo žive, a i mi koji živimo ovde kako da se privikavamo na nezavisno Kosovo i sama Srbija i njena Vlada kako da se privikavaju na nezavisno Kosovo. Ono što je nevolja jeste u tome što su u ovom dogovoru učestvovali predstavnici Vlade, zapravo, taj dijalog je pod Vladinim patronatom i vođstvom.
U ovom trenutku postoji jedna velika neizvesnost. Naime, ne zna se na koji način će se izvršiti ova preregistracija. Mi smo početkom jula na Odboru za KiM, kada smo dobili izveštaj Borka Stefanovića o razgovoru, i kada je tema preregistracije i novih ličnih karata bila na dnevnom redu, izričito zahtevali da dobijemo papir sa tog dogovora, da nas on kao članove Odbora za KiM i članove Skupštine direktno preko dokumenta obavesti o tome kakav je to dogovor, šta tu stoji i na koji način će se primenjivati te odredbe o novim registarskim tablicama, novim ličnim kartama itd.
Do danas nismo dobili taj odgovor i taj papir. Kasnije se videlo, povodom pečata Kosova, carine Kosova, na koji način je to diletantski ispregovarano, kada se zapravo videlo da naša strana ne zna na koji način će se koristiti pečat Kosova.
Slična stvar je sa ovom registarskim tablicama i sa ličnim kartama, kasnije, o čemu ćemo verovatno razgovarati kada one budu trebale da se primenjuju.
Naime, pitanje za Vladu, kada već to nismo mogli da dobijemo na Odboru za KiM od šefa naše delegacije na dijalogu, jeste – koja će dokumenta Srbi morati da prilože, oni Srbi koji budu želeli da dobiju registarske tablice UMNIK? To je ono što je potpuno neizvesno. Da li će oni moći sa svojim postojećim dokumentima, to su dokumenti Republike Srbije, ili će morati prvo da vade albanska dokumenta, pa da onda sa tim dokumentima podignu te tablice sa kojima će moći da se kreću širom Kosova, kako kaže taj dogovor? Da li je Vlada uopšte upoznata sa time? Ako jeste, mi molimo hitan odgovor na to pitanje, zato što je jako važno za Srbe na Kosovu da vide da li oni prvo moraju da se odreknu svog identiteta i svoje lične karte iz Srbije da bi dobili te tablice za tzv. slobodu kretanja širom Kosova.
Skrećem pažnju da ovako neraščišćene stvari na tom famoznom dijalogu otvaraju velika konfliktna pitanja i da su barikade na Jarinju i Brnjaku i drugde na severu Kosova rezultat takve vrste razgovora, gde se stvari ne završavaju, gde ostaju namerno otvorene i da se prepuštaju institucijama Kosova, to jest albanskim institucijama da ih završe.
Jutros smo na RTS imali prilike da čujemo ministra unutrašnjih poslova Bajrama Redžepija, koji na srpskom jeziku poziva Srbe da preuzmu tablice preregistrovane za Kosovo. Dakle, i naša publika i javno mnjenje se polako navikavaju na likove članova kosovske vlade, Tačijeve vlade, kako bi jednog dana ta nezavisnost, što se nas tiče, pala kao zrela kruška.
Skrećem vam pažnju da se Vlada o građanima svojim na Kosovu ogrešila više puta. Nije im dala biometrijske pasoše. Nije ih popisa. Sada ih tera da uzimaju nečije tuđe tablice, a sutra će da ih tera da uzmu albanske lične karte i najzad da priznaju nezavisno Kosovo. To je put bez povratka i zbog toga postavljamo ova pitanja da bi se kroz jedno jasno skupštinsko razmatranje o tome moglo, zapravo raščistiti o čemu je stvar. Glavni adut Vlade ovde jeste nejasnost, netransparentnost, kako biste vi to voleli da kažete. Namerno je stvar nejasna tj. netransparentna da bi se dakle u spontanom postupku Kosovo priznalo kao nezavisna država. Hvala na pažnji.

Poštovani narodni poslanici, poštovana gospođo predsedavajuća, juče smo od predsednika Republike čuli da će kosovski Srbi i njihovi predstavnici biti uključeni u ekspertske grupe za pripremu naredne runde dijaloga između Beograda i Prištine.
Moje pitanje i zahtev za objašnjenjem je sledeće: da li je predsednik Republike juče saopštio odluku Vlade o tako nečemu ili je on saopštio svoju odluku koju je preko medija, šetajući se između štandova na sajmu knjiga, dao Vladi?
Iako je ovo važna stvar, to nisu iste stvari zato što Vlada vodi ovaj dijalog, ne predsednik Republike, a mi od predsednika Republike saznajemo da će kosovski Srbi biti uključeni u ove ekspertske grupe.
Naime, mnogo toga od kada je započeo ovaj dijalog je neregularno i u proceduralnom, a pogotovo u sadržinskom smislu, pa i ovde nailazimo na jednu potpunu neregularnost. Dakle, sa sajma knjiga saznajemo za jednu važnu stvar.
Kada je već o toj stvari reč, rekao bih sledeće. Naime, taj predlog je da kažem na mestu, međutim, on je došao veoma kasno. Kao što vam je poznato, održano je pet ili šest rundi razgovora i većina tema je završena sa nekom vrstom odluka, doduše nejasnih i nepovoljnih za položaj Srba na Kosovu i Metohiji. Ostale su još neke tri teme, da ih sada ne ponavljam, za, kako kažu, prvu polovinu novembra.
Znači, na kraju ovog procesa Vlada ili predsednik, sada sasvim svejedno, pozivaju predstavnike kosovskih Srba da se uključe u ekspertske timove koji će pripremati našu delegaciju za dijalog. To je kasno i stoga je podložno jednoj zaista žestokoj kritici.
Naime, iako smo mi, DSS, bili protiv ovog dijaloga, ako je on već započet, bilo je krajnje normalno da Srbi sa Kosova i Metohije budu zastupljeni, ne samo u ekspertskim timovima jer oni, kao što znate, nemaju eksperte za mnoge stvari, ali u svakom slučaju u delegaciji za same razgovore. Da je tako bilo ne bi se dogodilo da oni izgube svoje lične karte i svoja dokumenta na papiru, razume se, da delegacija koja je vodila taj dijalog predloži da oni Kosovom i Metohijom mogu da se kreću samo uz isprave koje izdaje Priština, ne bi se dogodilo da se katastri koji su izmešteni iz Kosova i Metohije vraćaju u vidu kopija na Kosovo i Metohiju, ne bi se dogodilo da se razmenjuju podaci iz matičnih knjiga i mnogo štošta drugo. Konačno, ne bi se dogodilo da naša delegacija na tom dijalogu zaključi razgovor o pečatu carina Kosovo, a da se ta tema ne dovrši do kraja.
Kada se pregovara o nekoj stvari, ona mora da se ispregovara do kraja. Mora se znati i svaka konsekvenca neke moguće odluke i te konsekvence su uvek predmet ozbiljnih pregovora. Dakle, ako o nečemu odlučujete ili se dogovarate sa nekim, morate znati do krajnjih posledica kako se primenjuje ta odluka.
Kao što vam je poznato, bila je doneta Odluka o izgledu pečata, ali ne i odluka o tome ko će da koristi taj pečat na carinskim prelazima, tj. na administrativnim prelazima. Vidite, oko toga je nastala cela ova situacija na Kosovu na ova dva administrativna prelaza i na celom severnom Kosovu baš u vezi sa time što je svako tumačio taj izgled carinskog pečata i posledice njegove upotrebe na svoj način. Tači je to protumačio na svoj način i razumevao je celu stvar da će albanski carinici i albanski policajci koristiti taj pečat. Srbi su to razumeli na drugi način i dogodila se ova stvar koja se dogodila. Znači, ovaj dijalog je krajnje neozbiljan i on je vinovnik svih ovih najgorih događaja, pa se zato postavlja ovo pitanje, imajući u vidu proizvoljnost ovakvih izjava kao što je predsednik Republike Srbije rekao, pa i proceduralno nekorektnost celog postupka. Hvala na pažnji.

Poštovani narodni poslanici, poštovana gospođo predsedavajuća, vi ste mogli očekivati da će u vezi sa događajima na Jarinju biti dosta pitanja, ali i sastav ministar apsolutno ne odgovara toj temi. Naravno, imam o tome pitanje, ali više ne znam kome da ga postavim. Postaviću ga Vladi, ali ni predsednik Vlade više nije tu. Da li će tehničko lice iz pregovaračkog procesa da mi odgovara na to pitanje, to neka bude vaš izbor. Ja izbora nemam. Ne mogu o Kosovu postavljati pitanje gospodinu Stankoviću ili Markoviću ili Đeliću. Oni nisu resorno zaduženi za ovo što se sada događa. Zaista je sramota, možda ima još mesta tome da proglasite pauzu i da dovedete odgovarajuće ljude, pa da mi date reč. Ako nećete, ja ću iskoristiti reč sada. Prosto, nije u redu da se o ovakvim temama razgovara sa ljudima koji nisu zaduženi za to.
Ja sam dosta vremena potrošio na ovo, ne bez razloga, jer je ovo zaista neprimereno. Ovo je odnos zapravo rukovodstva Skupštine prema pitanju Kosova danas.
Mi smo čuli od predsednika Vlade da je Vlada spremna da zatraži nezavisnu istragu u UN. To je danas zaključila, ako sam dobro razumeo. Vidite, događaju se stvari koje prolaze pored Vlade, kao što je Vlada odgovorna za dolazak Euleksa, potpuno suprotno od odgovora gospodina Cvetkovića, koji je tu ignorant i to jednostavno ne zna. O Euleksu je odlučio Savet bezbednosti, na osnovu izveštaja Ban Ki-muna, a ne na osnovu nekog predloga Saveta bezbednosti ili nekog člana. U tom izveštaju ima šest tačaka Srbije i ništa više. Ne postoji plan Ban Ki-munov od šest tačaka. Opet obmanjuje javnost, ali to ne čini svesno, čini zato što ne zna da to postoji.
Drugo je pitanje ovih drugih koji obmanjuju javnost, koji znaju da to ne postoji kao dokument od šest tačaka, a stalno to tvrde. Sada je pitanje KFOR. Euleks je ušao zahvaljujući Srbiji, jer da Srbija nije to dozvolila ne bi ni Savet bezbednosti prihvatio taj izveštaj i ne bi Euleks došao. Potpuno je to jasno. Ali, sada je u pitanju KFOR, koji sada puca po stanovništvu bojevom municijom, ubija ljude. Da li se KFOR pretvorio u NATO? To je pitanje za Vladu. Ako se pretvorio, zašto Vlada o tome ćuti?
Vlada je imala jedan dobar povod da reaguje na to, to je odluka Atlantskog saveta da KFOR funkcioniše na administrativnim prelazima u režimu zabranjene zone. Znači, ima prava da puca. Ko je Atlantski savet da da KFOR mandat, neko naređenje ili komandu? KFOR je formalno pod mandatom UN. Zašto KFOR sada radi pod mandatom Atlantskog saveta? Već mesec i po dana to traje. Moglo se očekivati svakog časa da će ti psi rata na administrativnoj granici pucati po nezaštićenom stanovništvu, jer to je njihov mandat koji im je dao Atlantski savet.
Danas, dakle, predsednik Republike sa Fog Rasmusenom hoće da razgovara o tome ko je odgovaran za to. Gospodin Rasmusen je generalni sekretar NATO, dakle, formacije koja je pucala na stanovništvo. Da li je on normalan? Vlada je povukla pravi potez. Treba stvar staviti pred UN. Videćemo kako će stvar dalje ići, ali vaše pitanje je – da li, kao što se doveli Euleks, sada dovodite i NATO ovde?
Zašto ćutite pred činjenicama? Otkud to da komanda iz Napulja daje objašnjenje šta se dogodilo na Jarinju? Naravno, sa lažima, sve same laži, a niko ne reaguje. Ne dovodite NATO ovde, molim vas.

Poštovani narodni poslanici, predsedniče Republike i članovi Vlade, dozvolite mi da na početku mog izlaganja izložim ciljeve i svrhu ove sednice parlamenta danas, kako ih vidi DSS i poslanički klub DSS.
Kao prvo, treba opisati i oceniti ove događaje na KiM u poslednjih devet dana. Kao drugo, potrebno je tražiti i izložiti uzroke ovih događaja. Treće, trebalo bi da ova skupština izloži smernice za formulaciju politike koja bi izašla u susret ovim izazovima pred kojima se država nalazi. Četvrto, konačno treba napraviti dokument koji će na jasan način izložiti kompromisni stav, što jeste cilj DSS, o svim ovim pitanjima.
Kada je o prvoj stvari reč, dakle, o opisu i oceni situacije, mislim da, bar po ovome što je bilo izloženo od strane Vlade, predsednika Vlade i ministara, nemamo nekih razlika, suštinskih razlika, o tome se radi. Sigurno je da je povod svih ovih događanja jednostrano i nasilno delovanje Albanaca na KiM i njihovih institucija. To je, dakle, jedan razlog i o tome ne bih dalje pričao, slažem se sa onim što je rečeno. Drugi razlog je protivrečno i zaista čudno delovanje misija Međunarodne zajednice na KiM. Mislim da se i tu slažemo, slušajući šta su prethodnici iz Vlade rekli, pa i čitajući ovaj predlog deklaracije koju je Vlada izložila.
Oko druge stvari problem je sledeći. Dakle, mi moramo da proniknemo uzroke svih ovih događanja, da bismo došli do jedne politike koja bi konačno izražavala neku vrstu bar minimalnog kompromisa u ovoj skupštini. Naime, to jeste težak poduhvat, a ja ću reći nekoliko rečenica u prilog razumevanju tog problema. Kao prvo, osnovni uzrok toga jeste ekspanzionistička politika Albanaca na KiM i regionu, koja traje više decenija i u poslednje vreme naročito intenzivno.
Odmah da kažem da njima ni Kosovo nije dovoljno kao poruka onima koji se zalažu da podelu Kosova. To je stari problem sa kojim su se suočavali naši prethodnici, ne samo poslednjih decenija, nego i više od jednog veka. Dakle, jedan veliki uzrok i jedan veliki problem.
Drugi uzrok ovog stanja jeste činjenica da velike zapadne sile, SAD, NATO savez i velike države članice EU i najveći broj država članica EU podržavaju ovu politiku Albanaca na KiM i šire. To je, dakle, jedan problem sa kojim se stalno suočavamo, a koji nismo jedinstveno prihvatili i reflektovali kao uzrok ovih događanja. Ta podrška je poslednjih godina, najmanje 12 godina, od 1998. godine na ovamo, sasvim evidentna.
Treći uzrok se nalazi u pogrešnoj politici ove Vlade, koja je za svoje saveznike u borbi za teritorijalni integritet i suverenitet Srbije odabrala upravo ove svetske sile koje najviše pomažu ekspezionističkoj politici Albanaca u ovom regionu. Tu dakle postoje neki problemi i stavovi Vlade sa kojima se mi duboko ne slažemo i danas ne moramo mnogo o tome da pričamo, ali moramo neke naznake toga da stavimo zbog javnog mnjenja i zbog ove Skupštine.
Naime, taj problem datira od pre tri godine, ali čini mi se u najzaoštrenijem vidu u poslednjih godini, praktično od prihvatanja Rezolucije Generalne skupštine koja je zamenila u stvarnosti delovanje Rezolucije 1244 i dijaloga koji se vodi između Beograda i Prištine. Taj dijalog moramo oceniti. Tu se nalazi jedan deo problema sa kojima se danas suočavamo i zato ga moramo oceniti. Dakle, ako uzmemo u obzir samo dosadašnje rezultate tog dijaloga, a imamo tri tačke gde je postignut sporazum, dakle, to je sloboda kretanja, priznavanje diploma i priznavanje matičnih knjiga međusobnih, mi ćemo videti i diplome su, nisu dovršene ali imate osnovu za, ali nije bitno. Izvinjavam se, reagovao sam na gestikulaciju gospodina Borka Stefanovića, nije trebalo. Dakle, ako prihvatimo ono što je prihvaćeno kao sporazum, mi ćemo videti da je upravo u tom dijalogu situacija promenjena na štetu Srbije i na štetu Srba, ona je gora nego što je bila pre nego što se dijalog poveo i pre nego što su zaključci o ovoj stvari utvrđeni.
Ukratko govoreći, zaključak je sledeći. Rezultat slobode kretanja glasi ovako – svi Albanci sa KiM koji ne priznaju Srbiju kao državu i koji imaju dokumenta ove nelegalne države moći će slobodno da se kreću širom Srbije. Sa druge strane, svi Srbi na KiM koji priznaju Srbiju kao svoju zemlju i koji imaju dokumenta Srbije neće moći da se kreću sa tim dokumentima širom KiM. U najmanju ruku jedan strašan nereciprocitet. Vidite, Albanci su zaveli režim na granici ili pokušali to da učine uzimajući reciprocitet kao argument, jer Srbija ne priznaje carinski pečat Kosova kao nezavisne države, pa onda oni prave embargo na toj granici.
Kada pogledamo matične knjige, Srbija prihvata da matične knjige nezavisnog Kosova uzima kao relevantan dokument za određene operacije i najzad sa diplomama je možda, na prvi pogled i najgore, mi ćemo priznavati diplome koje je izdao Univerzitet u Prištini sa zaglavljem koje kaže da je Kosovo republika itd. Dakle, imamo tu jedan loš rezultat.
Međutim, problem koji je iskrsao zadnjih devet dana i koji čini povod cele ove naše rasprave nisu ovi zaključci, jer Vlada ih je prihvatila, ma koliko ih je opozicija kritikovala. Imali smo priliku i na Odboru za Kosovo i javno o tome da govorimo i vama je to sve poznato. Detonator ovih svih događaja bio je carinski pečat. Naša strana nije prihvatila carinski pečat ili razgovore 21. jula zato što je bila stavljena pred ultimatum Roberta Kupera da prihvati to. Ona je uspela da odloži to rešenje za početak septembra, na šta je albanska strana reagovala jednostranim i nasilnim aktivnostima i stvar se zaoštrila na način koji nam je poznat i o kome govorimo, koji jeste povod svega ovoga.
Tu je veliki problem. Iz koraka u korak u okviru tog dijaloga Srbija priznaje KiM. Fazno, polagano, ali faktički i veoma temeljito. Na kraju tog dijaloga nezavisno Kosovo sa stanovišta Srbije pašće kao zrela kruška početkom septembra ove godine i mi ćemo steći one uslove za kandidaturu. Ovo što se dogodilo zadnjih nekoliko dana pokazalo je svu dramatičnost ovakvog scenarija. O toj dramatičnosti ne moramo da govorimo, jer se oko toga slažemo, tu reč su upotrebili i predsednik Vlade u svom izveštaju i gospodin Stefanović u svom usmenom izlaganju. Mi se oko toga slažemo, ali da li možemo da izvučemo pouke i konsekvence, to je pitanje ove skupštine i to je pitanje mogućeg kompromisa koji ćemo izvesti.
Šta nam je činiti? Kako iz ocene ovih uzroka izvući nekakve zajedničke elemente politike koju država treba nadalje da vodi? Ne možemo da utičemo na Albance, to je sasvim jasno, oni će i dalje raditi to što rade i to je prosto jedna konstanta u toj njihovoj politici i u našem suočavanju sa njihovom strategijom. Ne možemo da menjamo stav zapadnih zemalja, on je isto tako jaka konstanta kao i albanski stav. Oni su odlučili da će Kosovo biti nezavisno, odlučili su da će Srbija morati da prizna Kosovo ako bude igrala benevolentnu igru i sada se radi o tome da Srbija stvarno to i uradi. Ne možemo menjati taj pritisak, to je sasvim jasno. Ono što možemo menjati jeste naša politika. To je u dispoziciji našeg manevarskog prostora, to možemo da uradimo ako hoćemo.
Sada dolazimo na glavno pitanje, tako da kažem, ove naše sednice. Glavno pitanje jeste da li je moguće da ova skupština napravi jedan kompromisni dokument, dokument koji će uvažiti jedne, druge, treće stavove, ali pre svega činjenicu da je čitav ovaj proces u kome je Vlada Srbije učestvovala na jedan benevolentan način, zapao u ćorsokak. Teško ćete vi vratiti stanje na pre 21. jula ove godine. KFOR je pokazao svoje pravo lice. Mogli smo to da naslutimo, ali to se nažalost dogodilo. On je dakle formacija po Rezoluciji 1244, ali to njemu nije smetalo da podrži akcije Albanaca na jedan možda ne toliko vidljiv način za našu publiku, ali sasvim sam siguran za ljude koji su tamo bili u ime države je sasvim jasno.
KFOR je tri puta posle dogovora sa našim predstavnicima razgovarao i poništavao taj dogovor i onda helikopterima dovodio albanske granične policajce i carinike na administrativnu liniju. Da li je moguće poverenja u KFOR, da li je moguće graditi poverenje, što je jedan sasvim pozitivan stav načelno gledano, ako imamo takvo iskustvo? Euleks se povukao, dakle nije reagovao u prava dva dana.
Najzad, danas čitamo izjavu šefa Euleksa da Euleks smatra da on poštuje Ustav i zakone Kosova i da će Euleks raditi ono što treba da bi se uspostavila celovita carinska teritorija ili celoviti carinski režim na teritoriji KiM. Kakva crna statusna neutralnost KFOR. Molim vas, ne znam o čemu pričamo. Siguran sam da vi ovo znate onako dobro kao i ja. Samo se ne slažemo kako reagovati na te činjenice. Vaš stav je gurati ovako kako smo započeli, pa makar priznali Kosovo, možda ne verbalno, ali u svakom slučaju faktički. Zbog kandidature, ne zbog pristupanja EU, nego zbog relativno niske cene.
Naš stav je da se politika mora menjati i da je ovo poslednji čas da se to učini. Zato nudimo tu ruku kompromisa.
Sada ću sasvim konkretno govoriti o samom dokumentu. Imamo osnovni dokument, to je Predlog deklaracije Vlade, i imamo veći broj amandmana opozicionih stranaka u ovom parlamentu i stranaka u Vladinoj većini. Ne mogu govoriti u ime amandmana koje su dale druge stranke, mogu govoriti samo o ponuđenoj Deklaraciji i o onom tekstu koji je predložila DSS. Vidite, ako uzimamo ovaj prvi tekst Deklaracije, tu postoje mnogi problemi, oni najmanji i možda tehnički kojih ima jako puno, ona je vrlo amaterski sročena. Tu ima grešaka, propusta, prepisivanja nekih deklaracija od pre nezavisnosti Kosova. Uzmite drugi i treći stav preambule. Pročitajte pažljivo
Svega i svačega tu ima, ali to nije bitno. To se da lako ispeglati. Imali ste brzu brzinu, morali ste ovu skupštinu da organizujete za kratko vreme. Neka ste organizovali, zato imamo priliku da o tome govorimo.
Ono što je problem u ovoj deklaraciji jeste njen politički status kvo. Ona zapravo ne menja ništa u politici Vlade, a trenutak, opisao sam situaciju da bi prosto obrazložio da se mora nešto uraditi, da se mora nešto promeniti. Ona ne menja ništa. To se vrlo lako može obrazložiti, samo ako čitate dva stava u okviru tačke 5. b) i v).
Stav b) kaže – Najbolji način za iznalaženje kompromisnog rešenja, u skladu sa principom međunarodnog prava, je dijalog između Beograda i Prištine, uz posredovanje statusno neutralnih medijatora, kojima su mandat poverile UN. Vidite, to je priča koja je izgubila igru, tako da kažem. O tome smo govorili mnogo ranije, ali to nije sada bitno. Bitno je da učinimo šta možemo sada zajedno. Ako se složimo da je sada problem samog dijaloga, da on više ne može dati rezultat, zato što su se stvari na terenu strašno promenile, i to uz podršku i Euleksa i KEJFOR-a, onda mislim da ili kapituliramo, moramo ili kapitulirati, kao država, ili promeniti nešto u politici. Zato, jednostavno, apelujem da se ta deklaracija dopuni, da se izmeni, da se amendira u meri u kojoj bi ona pokazala taj korak napred.
Kada je reč o našem amandmanu, on ima nekih pet tačaka. Ako ste čitali, to ste mogli da vidite. Te tačke su, zapravo, oni momenti koji bi trebalo da budu utkani u Deklaraciju, koji bi na jedan dovoljan način, nužan i dovoljan način, inovirali taj tekst i učinili ga operativnim, sa stanovišta potrebe da se politika promeni.
Dakle, u tom tekstu se traži otvaranje pregovora oko svih otvorenih pitanja. Vidite, dijalog i pregovori su nešto drugo. Sami ste govorili – pregovori u ovim stvarima dijaloga, a zapravo i sad koristite dobar izraz – dijalog, kako nalaže Rezolucija Generalne skupštine. Pregovori oko osnovnih pitanja pod okriljem UN i u Organizaciji UN Saveta bezbednosti su sasvim jasni.
Drugi stav je da se poštuju sve rezolucije donesene između 2005. i 2007. godine. On je sadržan u prvoj alineji vaše preambule i ako ima dopune da se doda i ona Rezolucija iz decembra 2007. godine, onda je to potpuno ispunjeno.
Treći stav je da se država okrene, dakako, postepeno, nije moguće ništa uraditi preko noći, onim činiocima u međunarodnoj zajednici kod kojih može očekivati realnu podršku za svoju politiku održanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta. Potom ide jedan stav o jačem angažovanju međunarodnih organizacija, što Vlada već čini i, najzad, generalni stav o kompromisu.
Vidite, tu su stvari dovoljno, kako da kažem, različite, da bi bile identifikovane kao različite, ali možda ne toliko da se ne bi mogao napraviti kompromisni predlog. Naime, da li je kompromis moguć? To je sada glavno i osnovno pitanje? Pazite, on je moguć ako kompromisom pomičemo stvari napred, ako menjamo ono što ne valja i dodajemo ono što bi bila aktivna politika Vlade u ovoj stvari. Naš problem sa ovom deklaracijom je što ona zadržava status kvo i što je, dakle, reaktivna. Vlada reaguje na ono što se stalno događa, nema inicijativu. To je, dakle, osnovni predlog. Onda je moguć kompromis. Razume se, da budemo realni, ima puno političkih interesa u ovoj zemlji, u vladajućoj većini naročito, koji su protiv ovakvog pristupa. Ostavimo za sada njih po strani.
Čini mi se da postoji još jedan načelniji problem. U ovoj zemlji je posejan strah od reagovanja zapadnih sila ako Srbija makar malo mrdne levo ili desno od onoga što je do sada radila. Taj strah je nezasnovan. Naime, zašto bi zapadne sile uvodile sankcije i kažnjavale Srbiju za ono što ona sada čini u korist svog suvereniteta i teritorijalnog integriteta, demokratskim metodama, u jednom režimu, u jednom poretku koji ima sva obeležja demokratije? Ne treba se toga bojati. Ako bi, pak, zapadne sile prionule nekom iracionalnom činu, moramo imati u vidu da svet nije onakav kakav je bio 90-ih godina. On je sasvim drugačiji. Prema tome, u najmanju ruku bi se ustanovilo neko, kako da kažem, zamrzavanje postojećih stanja, kako bi se krenulo jednog dana napred u ono što je nama najvažnije, a to su pregovori oko osnovnih pitanja, kao što sam rekao.
Najzad, mi bi morali da pokažemo da po ovoj stvari drugačije reagujemo nego što je to bio slučaj tokom 90-ih godina. Kada Srbija, kao država, nije uspela da uspostavi kompromis i konsenzus unutar Skupštine ili unutar svog političkog tela u vezi sa KiM, mi to moramo danas pokazati jer je danas takva prilika i takvo iskušenje.
Poslednja rečenica, pošto se vreme primiče kraju, zamolio bih predsednicu parlamenta da odvoji jedno vreme za konsultacije u vezi sa ovim predlozima koje smo dali, dakle, ne samo DSS, ima amandmana i drugih, da se izdvojimo, da vidimo da li možemo napraviti taj kompromis o kome sam govorio, da eventualno, ako se posreći, to ode na Odbor za KiM i da onda nastavimo posle toga ovu raspravu. Hvala na pažnji.

Hvala.
Gospodine Stefanoviću, reći ću vam nešto što verovatno ne znate, jedan primer, iz 1992. godine, kada je jedna delegacija koju je obrazovala Vlada Milana Panića, dakle, ona vlada koja je pokušala drugačije da deluje nego Miloševićeva, to je bila savezna vlada, imala pregovore sa predstavnicima kosovskih Albanaca godinu dana oko problemu obrazovanja. Posle godinu dana kada im je dat svaki ustupak, ambasador Rajf je posredovao nemački, kada im je dat svaki ustupak u pogledu programa nastave finansiranja, potpuna autonomija obrazovanja kao da je reč o drugoj državi. Stvar je zapala na pečatu diplome. Ako imate strpljenja da me saslušate. Albanci su tražili da pečat te diplome bude Republika Kosovo, vlada gospodina Panića, tj. radna grupa koja je bila veoma kompetentna prof. Ivan Ilić je vodio tu grupu, to nije prihvatila.
Naime, mogla je da prihvati i da reši problem obrazovanja, ali nije zato što Kosovo Republika znači priznavanje druge države. Hoću da vam kažem, ne susrećete se vi prvi put sa takvim pitanjem, to je davno, vi to možda i ne znate. Ali, prosto, tako je bilo i tako su delovale razne vlade. Panić i Milošević su nebo i zemlja. Koštunica i Milošević, Koštunica i Panić, Đinđić, to su sve različiti ljudi, ali to su stvari kod kojih su svi isto radili.
Jedino vaša vlada drugačije reaguje, prihvata, dakle, dokumenta nelegalno odcepljene države, to je otcepljenje to je prekršaj međunarodnog prava, bez obzira šta je rekao ovaj međunarodni sud pravde. On je rekao nije u nesaglasnosti, nije rekao jeste u saglasnosti državnim pravima, pogledajte malo tu razliku. Znači, vi to prvi radite u istoriji ove zemlje. Prihvatate ta dokumenta, kao dokumenta i to ne možete da radite. To je, dakle, razlika i problem o kome mi govorimo. Hvala vam.

Poštovani narodni poslanici, poštovana gospođo potpredsednice Skupštine, ova skupština nažalost o Kosovu raspravlja smene pa na uštrb. Znači, samo povodom pitanja koja možemo da postavimo, a tamo se stvari svakodnevno odvijaju, kao što vam je poznato. Mi dakle, nemamo kontinuirano praćenje kao Skupština događaja na Kosovu i Metohiji, već ovako koristimo ovaj institut pitanja da bi se ipak u javnosti čulo da i poslanici Skupštine o tome razmišljaju i raspravljaju, bar neki poslanici Skupštine.
Vi znate, da su noćas specijalne jedinice kosovske policijske službe izbile na jedan prelaz u Brnjiku i da se između Leposavića i prilaza Jarinja skupio narod da ne dopusti ovaj manevar takozvanih "Rosa", specijalnih odreda kosovske policijske službe. To je zapravo, kako jednostrani akt Vlade na Kosovu, kao što je jednostrani akt i njihova odluka da blokira promet robe iz ostatka Srbije prema Kosovu i Metohiji.
Ta odluka doneta je prošle srede i već šest dana traje, a da se ništa ne događa. Vlada Srbije samo daje izjave i tome i ne vuče poteze. Evropska unija, kao posrednik u ovoj stvari, kako je to danas izjavila Maja Kocijančić, portparol Ketrin Ešton, još uvek proučava odluku Vlade Kosova o zabrani prometa roba. Znači šest dana proučava i ništa ne čini. U najmanju ruku ovim se krše odredbe seta sporazuma, za ovaj deo Evrope o slobodi kretanja faktora proizvodnje, u ovom slučaju roba.
Prema tome, sve se odvija jako sporo, a Vlada Srbije deluje reaktivno. Koliko je meni poznato, ovaj događaj, što se tiče Srba na Kosovu i Metohiji predstavlja njihovo spontano reagovanje. Ali, takođe znam da se već dva dana govorilo među stanovništvom severnog dela Kosova, da će specijalni odred kosovske policije izbiti na ova dva prelaza i pokušati da ih, dakle blokira i da preuzme dakle graničnu kontrolu na tim prelazima.
Kažem, ova vlada deluje reaktivno. Zakazala je službu obaveštavanja na severu Kosova, zakazala je samoodbrana i civilna zaštita i ljudi su dakle morali goloruki da izađu i da spreče spontanom akcijom, izvođenjem kamiona i izlaženjem napolje, kretanje, dakle jedinica "Rosa" prema Jarinju. Dakle, između Leposavića i Jarinja postoji jedna tampon zona, koju su stanovnici severa Kosova Srbi napravili. Situacija je potpuno neizvesna iako su dole predstavnici Vlade Srbije i pokušavaju da naprave neki kompromis.
Međutim, izgleda da su sve to ne samo reaktivni, nego i slabi potezi koji ne mogu da dovedu do nekog uspeha, tim pre što treći faktor u celoj ovoj stvari Evropska unija ne reaguje. Prosto, oni još uvek proučavaju kako kaže njihov portparol odluku Vlade Kosova, što je čini mi se sasvim jasna poruka koja se šalje Vladi Srbije u vezi sa ovim pitanjem.
Dakle, osnovno pitanje i to jeste ono što hoću da pitam jeste – šta će Vlada Srbije preuzeti ovim povodom. Mi znamo da je odložena runda razgovora između Beograda i Prištine za početak septembra, gde treba odlučivati i o kosovskim carinskim pečatima.
Dakle o nekoj vrsti deklaracije za robu koja prelazi iz Kosova u Srbiju. Međutim, da li je moguće da Vlada Srbije ostane pasivna pri ovom stanju stvari. Dakle, pri stanju stvari koje je defakto izmenjena u odnosu na vreme kada su početi razgovori. Da li Vlada Srbije može i hoće da povuče u međuvremenu neki potez koji će biti pravo adekvatno reagovanje na ove jednostrane poteze kosovske Vlade? Da li će konačno zapretiti ne izlaskom na ovu rundu pregovora u septembru, što je čini mi se i najbolji akt dok se situacija ne vrati na status kvo ante? Hvala.

Zahvaljujem.
Poštovani narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, sramota je za ovu Narodnu skupštinu da o KiM govori samo na osnovu poslaničkih pitanja. To je jedina forma rada našega, u kojoj i povodom koje mi možemo nešto o KiM da kažemo. Za tri godine rada ovog Parlamenta, mi smo imali smo jednu dnevnu temu o KiM, koju je inicirala Vlada, sećate se prošle godine. Ako je sramota da se za ovakvo državno pitanje kamče sekunde da bi se nešto više reklo, zato što je Poslovnik ovakav, to nije čudno što se to tako čini.
Naime, mi ovih dana i ovih nedelja prisustvujemo poslednjoj fazi priznavanja KiM od strane Srbije. Ta stvar je započela sa početkom vašeg mandata, dakle, jula 2008. godine. Tada su povučeni mnogi potezi, o kojima ova Skupština nije raspravljala, a potezi koji su zapravo i međunarodnoj zajednici tj. zapadnim zemljama i Albancima na KiM stavljali do znanja da je Srbija spremna da prizna Kosovo i da će to činiti, dakle, korak po korak, fazno, zato što to nije spremna da učini odmah i odjednom, već će to uraditi u jednom periodu koji predstoji.
Sad smo negde pri kraju tog procesa. Imamo otvorene ove razgovore i ti razgovori trebaju da završe nekakvim rezultatom, nekakvim sporazumom Beograda i Prištine oko određenih pitanja, a taj sporazum zapravo biće taj čin konačni, koji će se moći zvati de jure čin priznanja Kosova. Dakle, od prihvatanja Euleksa koji nema međunarodno pravni osnov i bazira se na planu Martija Ahtisarija, preko policijskog sporazuma sa Euleksom, preko prihvatanja diktata EU u vezi sa Nacrtom rezolucije Generalne skupštine i otpočinjanja ovih razgovora, to je korak po korak. To jeste taktika Vlade i u skladu sa tom taktikom jeste da Skupština o tome ne raspravlja. Cilj je kad se već tako radi da javnost što manje o tome zna. Ove rasprave na Skupštini ipak stavljaju do znanja javnosti o čemu je zapravo reč.
Znači, stvar ide do 12. oktobra, kada bi komisija trebalo da da zeleno svetlo Evropskom savetu za kandidaturu i do tada mora da se napravi sporazum sa Prištinom. E, sad u vezi sa tim, postaviću jedno konkretno pitanje, jer mi vreme ističe. To je pitanje za nekoga od predstavnika Vlade. Recite nam – koja će biti forma sporazuma Beograda i Prištine? Dakle, kakav će biti taj dokument, kakva vrsta dokumenta u formalnom pogledu? To pitamo zato što to nije samo formalno pitanje, već je vrlo značajno i praktično i pravno pitanje za ovaj odnos Beograda i Prištine, ali tim pre što javnost o tome ništa ne zna...
(Predsedavajuća: Tri minuta.)
I tim pre što se o tome jako mnogo spekuliše, počev od predsednika Vlade u pregovorima. Hvala.

Ovaj odgovor je nezadovoljavajući, pa čak mi se čini da nije ni dostojan vašeg položaja u Vladi Srbije. Trebalo bi da znate to, kakva će da bude forma tog sporazuma i zaista, ili Srbija ne zna kuda ide, mora od početka znati kako će bar formalno da izgleda finale tih razgovora, ili neko drugi to vodi, što sasvim je sasvim moguće i zato ne znate, ili vi zapravo niste u igri toj da biste u tim internim relacijama nama dali informaciju o ovom pitanju. Ovo je jako važno pitanje.
Prema tome, odgovor je potpuno neadekvatan i bez obzira što će možda predsednik pregovaračke grupe, grupe za razgovor, doći, za mene je to kasno, više ne mogu o tome da govorim poslanički. Rekli ste da ovi razgovori ne prejudiciraju status. Zapravo, ovi razgovori su već priznali status samom činjenicom da ste vi krenuli da razgovarate sa Prištinom kao sa ravnopravnom stranom. U rezoluciji Generalne skupštine, Srbija i Kosovo se nazivaju strane tog razgovora, a vi pregovarate kada je reč o EU da bi ste ostvarili dobrosusedske odnose. Tu je već status uključen. Dobrosusedske odnose možete da razvijate samo sa dobrim susedom, a dobar sused, u međunarodnom žargonu, jeste država. Države su međusobni susedi, samo što treba da budu dobri. To je nešto što demantuje vašu tezu, da vi zapravo ne prejudicirate status. Status je već prejudiciran i on postoji.
Kada smo već pomenuli status, postaviću pitanje u vezi sa tim, zato što ste vi u prethodnom odgovoru rekli da ćete u nekoj sledećoj fazi otvoriti pitanje statusa. Molim vas da nam precizno kažete – da li u međunarodnoj zajednici imate neki pozitivni znak ili u zapadnim zemljama koje rukovode ovom stranom. Ono što javnost zna jeste da SAD i velike države članice EU kažu – status je završena priča. O tome na razgovorima neće biti ni reči.
(Predsedavajuća: Dva minuta.)
To je rekao Tomas Kantrimen i Robert Kuper. Molim vas da kažete - da li imate osnov na osnovu koga tvrdite da će pitanje statusa biti otvoreno?