Hoćete li glasnije da govorite?

Ne, ja sam tražio repliku po članu 104.

Imam pravo na repliku zato što je krivo tumačio ono što je DSS govorila.

Nije me spomenuo, ni ja ne kažem ali je sve govorio ono što smo mi govorili.

Poštovani narodni poslanici, poštovani predsedniče parlamenta, pre nekoliko dana trojica srpskih državljana je osuđeno u nekakvom Euleks sudu u Mitrovici na zatvorsku kaznu zbog učešća u demonstracijama 17. marta 2008. godine.
Taj proces trajao je nekoliko nedelja, možda i duže i o njemu smo se mogli izvestiti vrlo marginalno iz naših medija, ali nismo mogli čuti da li je Vlada bilo šta učinila u tom pogledu. Raspitivao sam se i kod ljudi sa Kosova, izgleda da Vlada nije prstom mrdnula kada je taj montirani proces otvoren, kada je trajao i kada je završen presudom za zatvor ljudi koji su učestvovali u tim demonstracijama.
Podsetio bih vas da je Vlada bila dužna da bar pogleda dokumentaciju iz tog vremena, sredine marta 2008. godine, budući da je tadašnja Vlada, pretposlednja u odnosu na ovu sadašnju, napravila vrlo opširan izveštaj o tom događaju i u tom izveštaju nalazio se zahtev za međunarodnom istragom događaja od 17. marta 2008. godine. Taj je zahtev uslišen. Savet bezbednosti UN, nekoliko istražitelja je došlo u Mitrovicu i Beograd i izvršili su istražne radnje, napisali su izveštaj krajem aprila početkom maja 2008. godine, ali taj izveštaj nikada nije došao na Savet bezbednosti. Pet godina posle toga Euleksov sud nalazi za shodno da hapsi ljude koji su navodno počinili prekršaje ili kriminalna dela, jer je bilo i takvih optužbi, u tom događaju, a sasvim je jasno bilo i tadašnjim učesnicima i onima koji su vršili kasnije istražne radnje da su vinovnici toga događaja zapravo predstavnici američke administracije ili američki funkcioneri na terenu.
Samo da vam kažem podatak da je pre nego što su došli istražitelji UN nekoliko dana ranije Lari Vinson koji je bio komandant policije praktično pobegao sa Kosova i sklonio se u Ameriku. On dakle nije hteo da odgovara na pitanja, a on je dao komandu da UNMIK policija potpomognuta KFOR, francuskim tenkovskim odredom i još jednim velikim brojem vojnika jurne na sud u Mitrovicu, pohapsi sudije, Srbe koji su bili tamo, njih preko 35 sudija i sudskog osoblja i da ih prevezu u Prištinu i da ih tamo uhapse. To je događaj bez presedana. O njemu postoji dokumentacija. On nije dovršen budući da Savet bezbednosti o njemu nije raspravljao jer je neko volšebno taj dokument, izveštaj koji postoji sklonio. Ni poslednja Vlada, ni ova današnja nije učinila ništa da se ta stvar ponovo istraži i da se pokrene postupak protiv počinioca, jer počinioci su poznati.
Međutim, ako se već dogodilo ovo što se dogodilo pre nekoliko dana da su nevini ljudi koji su učestvovali na demonstracijama optuženi i osuđeni, onda je u najmanju ruku Vlada trebalo da reaguje. To su državljani Srbije i ako se to ne učini Vlada će zapravo dopustiti da KiM bude slobodno lovište za proizvoljne optužnice i proizvoljne radnje Euleks sudstva i Euleks policije, da ne govorimo o ROSU, specijalnim jedinicama itd.
Zaista hoću da skrenem pažnju da je ovo jedan težak događaj koji se mora na neki način ponoviti i u našim medijima i našim političkim aktivnostima zato što je tada napravljena provokacija protiv Srba na Kosovu da bi oni reagovali na tu provokaciju, a morali su zato što su sudije bili nevini pohapšeni i odvedeni u Prištinu. Izašli su na ulice i došlo je do masovne tuče i nemilih događaja. U tim događajima upotrebljavani su suzavci, šok bombe, gumeni meci i snajperi i to je sve dokazni materijal koji je bio uredno predat istražiteljima u aprilu 2008. godine kada su oni došli.
Za Srbiju i Vladu Srbije ova stvar ne sme da bude završena zato što je reč o vladavini prava, o načelu za koji se moramo izboriti na celoj našoj teritoriji, pa i na KiM. Ako postoje snage tamo koje krše ovo načelo i ponašaju se kao kolonisti ili kao okupatori, to Srbija ne sme dopustiti i bar u okviru redovnih aktivnosti Vlade i pravosuđa i tužilaštva i policije može da se utiče da se ove stvari bar ponovo rasprave i da se nikada ne zaborave.

Poštovani narodni poslanici, poštovani članovi Vlade i predsedniče Vlade, dosadašnji razgovori koji su vođeni od usvajanja one Rezolucije i Platforme 13. januara do danas, pokazali su da su vođeni o jednoj temi, a to je položaj Srba na nezavisnom Kosovu.
Ono što je do sada remetilo fikciju o realnosti kako je zapad nametao nama o Kosovu, jesu srpske institucije, institucije Republike Srbije na Kosovu i Metohiji. One su realnost koja zapravo remeti onu sliku koja kaže da je Kosovo nezavisno.
Sama činjenica da ste krenuli na institucije Republike Srbije na Kosovu da ih menjate, govori da se zapravo uklapate u tu nametnutu sliku realnosti, da odustajete od ove realnosti kojom mi raspolažemo. To je najveći problem koji vidim u dosadašnjem toku razgovora.
U krajnjoj liniji, o ovom o čemu govorim, govori činjenica da ste vi i počeli da upotrebljavate izraz paralelne institucije za institucije Republike Srbije koja funkcioniše na Kosovu i Metohiji i koje su funkcionalne, koje dobro funkcionišu. U uslovima u kojima rade, one odlučno funkcionišu. Dakle, u uslovima jedne okupacije.
Moje osnovno pitanje u vezi sa time jeste – ko vam je dao mandat da razgovarate o položaju Srba u nezavisnom Kosovu i to na nezavisnom Kosovu kako ga vide oni koji su ga napravili kao nezavisno, dakle, zapadne politike i Albanci na Kosovu?
Podsetiću vas na samu Rezoluciju koju ste usvojili 13. januara, kažem "ste" zato što moja poslanička grupa za nju nije glasala, da ona ima u preambuli u stavu 3. jedan jasan stav koji kaže – polazište za razgovore, bez obzira da li će rešenje biti opšte ili posebno, jeste da rešenje bude u saglasnosti sa Ustavom Srbije i sa Rezolucijom 1244. To piše na mestu koje sam naveo i piše, takođe, u Platformi kada prepričava ova polazna načela.
Dakle, niste se držali ni Ustava Srbije, ni Rezolucije 1244 u dosadašnjim razgovorima. Držali ste se pogrešnih dokumenata, onih kojih nema ni u toj platformi, a to su ustav Kosova i plan Martija Ahtisarija. To je bila polazna pozicija i za vas i za Albance do sada po svemu onome što smo saznali o vašim razgovorima, po onome kako su nas svi izveštavali. O tome vi niste rekli ovo što ja kažem, ali je evidentno da se niste držali ni Ustava, ni Rezolucije 1244, jer da jeste, onda biste govorili o nekoj drugoj temi, a ne o tome kako napraviti institucije za Srbe u okviru plana Martija Ahtisarija koje će njih da zadovolje. Kao što znate, Srbe na Kosovu i Metohiji ne zadovoljavaju nikakve institucije, sem onih postojećih. Zato sam i postavio takvo pitanje.

Gospodine predsedniče Vlade vi ste više puta govorili o tim plemenitim i konačnim ciljevima da se vrlo brzo završi taj problem sa Albancima na Kosovu i sa Kosovom. Nije ovo prvi put da o tome govorite.
To je neuverljivo. Neuverljivo je da se može brzo završiti to pitanje pa i nekim kompromisom a drugo neuverljivo je da vi u to iskreno verujete. Tu postoji jedan drugi razlog koji svi znamo – ova brzina sa kojom ste prionuli da rešite to pitanje tako brzo zapravo potiče iz te strategije jurenja za EU. Jurenja za horizontom koji se nikada neće moći doseći i to ste nasledili iz prethodne Vlade. Tu je osnovna greška.
Dakle problem ćete rešiti tako što ćete predati Kosovo da biste dobili nagradu članstvo u EU, a danas nije reč o članstvu, nego o datumu. To je a pro po ovog vašeg obrazloženja.
Drugo pitanje koje sam hteo da vam postavim se zapravo tiče parlamenta i tiče se vaše obaveze iz Rezolucije, da ćete davati redovne izveštaje, pazite kako piše, o tokovima razgovora, ili o toku razgovora, ne o rezultatima.
Uveravam vas i znam pouzdano da je bilo takvih povoda da se ovaj parlament sastane i nema bolje situacije za razgovor o ovoj stvari nego na parlamentu i povodom pojedinih faza razgovora. Dakle, imali smo neke papire, kao što dobro znate, koje vi niste izlagali, ali su ih izlagali mediji u Srbiji.
Naime, to što vi niste učinili, jeste zapravo greška ne činjenja. Vi ste ostavili prazan medijski prostor u koje su utrčali mediji koji su pod jakom zapadnom kontrolom i zapadnim uticajem i krenuli sa falsifikovanim papirima, dakle, i "Blic" i "Politika", o tome o čemu ste vi razgovarali.
Ne kritikujem te medije, oni su takvi kakvi su i njima je na čast što tako rade, ali kritikujem vas. Da ste napravili parlamentarnu raspravu i dali poslanicima papir koji ste juče izložili na RTS i za koji mislim da je autentičan, mi bismo imali jednu zdravu raspravu o tome, ne bismo se slagali, ali bi smo imali o čemu da govorimo.
Uzmite drugi povod, recimo, zaključci o carinama od 17. januara. Bilo je puno zamešateljstvo u javnosti šta je bilo učinjeno. Rekli ste - to će ići na poseban račun neke banke itd, Tači je rekao - ići će u Fond za razvoj. Kada sam dobio taj zaključak, video sam da je Tači upravu.
Mogli smo to izbeći sa jednom parlamentarnom raspravom ili, bar, raspravom na Odboru za KiM. O tome se radi. Ta vaša medijska politika je loša, ali mislim da je ona namerno loša. Ona je loša zato što vi, zapravo, imate skrivenu agendu celog ovog vašeg razgovora. To je da se ipak pokupe neke mrvice koje će se dati, a daće se Kosovo za te mrvice.
Gospodine predsedniče Vlade, zaista vam ne želim takav uspeh i želim da se ostvari ono što zapravo zapadni činioci i čine - neće dati ni te mrvice. I zbog toga će te vi 2. aprila imati priliku da se opet zahvalite, kao i 20. marta. A 20. marta ste napravili potez koji je otvorio bar neko svetlo u tom tunelu. Rekli ste - ovo ne može. Po svoj prilici, reći ćete i 2. aprila - ovo ne može, ali, nažalost, samo zato što u pitanju nisu ni one mrvice na koje biste pristali da su vam ih dali.
To je vaš pregovarački problem, problem vaše pozicije, što ste jednu veliku stvar, kao što je ovaj problem, bili spremni da založite za jako malo, za ništa, kao što je rekao potpredsednik Vlade – ponudili su nam ništa. Zbog ništa se ne može davati Kosovo, a ne može se davati ni za mnogo važnije i veće stvari.

Poštovani narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, imam dva pitanja. Jedno pitanje je zašto Vlada komplikuje i otežava svoj i onako težak položaj u pregovaračkom procesu u Briselu, sa Prištinom? Drugo pitanje je zašto Vlada vrši politički pritisak na Ustavni sud Srbije, da ne postupi po predlogu i po inicijativi za ispitivanje uredbi o primeni dogovorenih zaključaka u vezi sa Kosovom?        Ova dva pitanja su povezana i ja ću u ovome što budem nadalje rekao obrazložiti oba pitanja.
Naime, sinoć smo saznali da je državni vrh odlučio da razradi Platformu, kako oni kažu, do detalja, kao jednu poziciju inoviranu za dalje razgovore o Kosovu, koji će se odvijati 2. aprila u Briselu. U jednom objašnjenju savetnika predsednika Vlade rečeno je da je Vlada zapravo odredila svoj minimum zahteva. Bez nekog jačeg obrazloženja ili obrazloženja sa više argumenata, mi možemo zaključiti da je reč zapravo o smanjenju zahteva na tim pregovorima, koji su se nalazili u pregovaračkoj platformi, koju je Skupština prihvatila zajedno sa Rezolucijom o pregovorima.
Dakle, to je jedna nova stvar o kojoj se zaista mora i u Skupštini nešto reći, ali, u vezi sa mojim pitanjem, u svakom slučaju komplikuje i otežava poziciju Vlade u ovim pregovorima, zato što se jednostavno spušta zahtev Srbije za tom autonomijom ili samoupravom Srba na Kosovu do neprepoznatljivosti, ako to poredimo i sa samom Platformom.
Kada je o drugom pitanju reč, a ono je povezano sa prvim, osnovno pitanje jeste šta je sa postupkom pred Ustavnim sudom, u vezi sa predlogom i inicijativom koju sam pomenuo? Šta se tu zapravo događa? Ustavni sud je na neki način prekinuo svoje delovanje na ovim postupcima iz prostog razloga što je bio iniciran jednim potezom ministra pravde, koji je zahtevao da se zastane sa tim dok se ne donese poseban zakon o skupštinskoj autonomiji.
Koliko je meni poznato, Ustavni sud nije odlučio o tome. On je jednostavno prestao da radi i sada se nalazi u jednom svom radnom vakuumu, što je nedopustivo. Međutim, pre mesec dana, kada je delegacija Srba sa Kosova bila u Beogradu u poseti Ustavnom sudu i kada ih je primio sekretar Ustavnog suda, a ne predsednik, kako su oni zahtevali, sekretar Ustavnog suda im je rekao da će do kraja marta ove godine ocene ustavnosti ovih uredbi biti donete. To znači da je Ustavni sud bio nameran da radi na ovoj stvari, sasvim u skladu sa činjenicom da on nije odlučio po zahtevu Ministarstva pravde o zastajanju.
Međutim, mi smo sada negde pri kraju marta i ne vidimo nikakav rezultat toga. Stoga izvodimo zaključak da je Ustavni sud i dalje pod pritiskom Vlade. Ustavni sud očigledno nije neka institucija koja ima nezavisne ljude, gledano po njihovim ličnim karakteristikama, koji bi odlučili o tome da rade svoj posao bez obzira na pritiske Vlade. To u ovom trenutku nije važno. Mi ne možemo postaviti pitanje Ustavnom sudu, možemo postaviti pitanje samo Vladi. Naš zaključak neopozivo jeste da tu Vlada ima neke svoje umešane prste u delovanje Ustavnog suda, dakle, ne samo preko zahteva ministra za zastajanjem, već i preko nekih drugih aktivnosti.
Mi smo očekivali da će Ustavni sud ostvariti ono što je sekretar obećao grupi Srba koji su došli, zapravo legitimnim predstavnicima opština, da traže da vide šta se sa time događa. Sa time se očigledno ne događa ništa, a mi imamo neko obećanje da će Vlada, to jest odgovarajuće ministarstvo, napraviti predlog zakona, posebnog zakona, o suštinskoj autonomiji.
Zanima me kakav će taj zakon biti. Da li će taj zakon zaista preneti neke nadležnosti na Kosovo i na šta će to ličiti? U ustavno-pravnom pogledu, to bi moglo izgledati samo ovako – da zakon prihvati nadležnosti koje Kosovo iz svog ustava već ima. To znači da će ustav Kosova biti deo pravnog i ustavnog sistema Srbije.
Gospodo, o komplikovanosti govorim samo zato što se naša strana ne drži jednog jedinog dokumenta koji je tu jasan, a to je Ustav Srbije, kao što to čine Albanci. Njihov jedini pregovarački dokument je ustav Kosova i zato i imaju toliko uspeha na ovim pregovorima.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Naša komplikovanost i otežavanje situacije proizilazi iz lutanja Vlade oko toga šta je njena stvarna platforma za ove pregovore. Zato tražimo odgovore na ova pitanja.

Poštovani narodni poslanici, gospodine predsedavajući, svedoci smo poslednjih nedelja i meseci vrlo žive političke aktivnosti na relaciji Berlin-Brisel-Beograd-Priština. Dakle, samo smo nemi svedoci, jer se vrlo malo i loše obaveštavamo o tome. Dakle, i kao javnost Srbije i kao ovaj parlament, bez obzira što postoji načelna obaveza Vlade da o tome redovno i verodostojno izveštava i parlament i javnost i bez obzira što postoji obaveza iz one rezolucije koju ste usvojili svi da se na određeno vreme tokom ovih razgovora parlament obaveštava o tome.
Mi imamo jedan parlament koji uglavnom u tišini doživljava i prihvata ovo što se događa, sem što ponekad neko iz opozicije, ovako kao ja sada, postavi pitanje. Dakle, idealna situacija ćutanja i tišine je ostvarena, nama ni Odbor za Kosovo i Metohiju ne raspravlja o ovom dijalogu Beograd-Priština i ovim živim aktivnostima. Mogu vam reći, ko to ne zna i ko nije član odbora možda i ne zna, da
odbor u zadnjih pet meseci tu temu nije stavio na dnevni red. Stavio je temu i o izveštajima Kancelarije za Kosovo i Metohiju i o anketnom odboru koji treba da ispita sredstva koja se troše za Kosovo i Metohiju i o ljudskim pravima izbeglica itd, jedino nije temu oko ovog razgovora. Toliko oko našeg informisanja.
Ono što čujemo od učesnika na ovim razgovorima to je protivrečno. Dakle, ne samo protivrečno ako poredimo izjave predstavnika Beograda i Prištine, nego protivrečna ako poredimo izjave predstavnika iz Beograda, dakle, naše vlasti, pa čak ako poredimo i izjave jednog istog predstavnika iz Beograda, npr. premijera.
Dana, 4. marta uveče, on je rekao da nije bilo pomaka u razgovoru, a 5. marta ujutru je rekao da je bilo pomaka u razgovoru. Posle ovih razgovora sa Ketrin Ešton u Briselu jedan je rekao da je Priština popustila, a drugi je rekao da Priština nije popustila.
Onda čitamo saopštenja kabineta Ketrin Ešton, koji uopšte ne govore ni o popuštanju ni o nepopuštanju, ne govori o onome što je kao važno, da Srbi dobiju autonomiju u tom nezavisnom Kosovu, za šta se Vlada jako puno zalaže itd. Ona samo kaže da je dogovoreno da se proces ubrza. To je suština saopštenja iz kabineta Ketrin Ešton. Ona ima rok da to završi do nekog 6. ili 16. aprila i da se bavi nekim drugim važnim stvarima nego pitanjima odnosa Beograda i Prištine.
Najzad, saznajemo iz Prištine šta se događa i, nažalost, to najviše odgovara istini, ne zato što mi iz opozicije volimo Hašima Tačija, naprotiv, nego zato što Albanci dobijaju na ovim pregovorima i onda mogu da slobodno govore o čemu se tu zapravo radi.
Svaki put Hašim Tači daje izveštaj svom parlamentu vrlo uredno. Imali ste priliku da u poslednjem "Pečatu" pročitate jedan integralni izveštaj koji je Tači dao svom parlamentu. Pre nekoliko dana posle razgovora sa Dačićem sa aerodroma je, takoreći, otišao u parlament i rekao o čemu se govorilo. Ono što je rekao je vrlo onespokojavajuće, kao što je uvek, jer se ispostavi kao tačno posle nekih sedam ili 10 dana. Rekao je da nema šta da brinu, jer je iz Amerike došla vest da će za mesec dana taj sporazum koji se, kao što vidimo, piše u Berlinu, biti završen. Nije bilo mnogo priče oko toga. Bar do sada nijednu njegovu izjavu pred albanskim parlamentom u Prištini stvarnost nije demantovala.
Šta mi da radimo u toj situaciji? Dakle, poslanici koji su dužni da misle o državnim interesima, šta da rade građani, šta oni da misle, a da ne govorimo šta da misle Srbi na Kosovu i Metohiji kada njihovi predstavnici, predstavnici njihove države i njihove vlade se tako neozbiljno ponašaju prema tom pitanju? Dakle, očigledno nemaju jasnu strategiju, jasan zajednički stav, niti se po svoj prilici, tako da kažem, sinhronizuju kada razgovaraju ovako grupno sa stranim predstavnicima. Tu postoji jedno vrludanje, jedna nedosledna politika, ad hok od dana do dana, od nedelje do nedelje, pa šta bude, bude. Zato mi ni nemamo te informacije koje su nam dragocene.
Gospodine predsedniče Skupštine, zahtev je da se Skupština redovno izveštava, da se što pre taj izveštaj o razgovoru iznese pred ovu skupštinu, ne pred Odbor za Kosovo i Metohiju, nego pred Skupštinu, jer to je obaveza iz Rezolucije i da se otvori rasprava o tome. Dakle, mora se u jednom momentu ovaj proces, koji je vrlo tegoban, težak i zloslutan, bar uozbiljiti u smislu procedure koju Skupština zahteva.

Poštovani narodni poslanici, poštovana gospođo predsedavajuća, javnost Srbije se obaveštava veoma konfuzno, pa čak i kontradiktorno o toku, kako političkog, tako i tehničkog dijaloga između Beograda i Prištine.

Kada je reč o tehničkom dijalogu, gotovo da nemate nikakve informacije o tome, iako je on u toku neprekidno. Imao sam priliku, pre dve nedelje, u istoj ovoj formi traženja obaveštenja i objašnjenja da postavi pitanje o zaključcima iz oblasti carinskog dogovora sa Prištinom, gde se ispostavilo da će prihodi od robe koja ide na sever Kosova ići u Prištinu, a ne na neki nezavisni račun, kao što je naša javnost obaveštena. Samo ilustracije radi, ali ću se više u ovom pitanju skoncentrisati na politički dijalog.

Poslednjih nekoliko dana imali smo vrlo različite izjave o tome kako on teče i kakve su mu sada faze i rezultati. Sam predsednik Vlade je neposredno posle obavljenog dijaloga, četvrtog uveče i u toku dana petog marta, rekao da je dijalog o toj stvari zastao i da nema nikakvog napretka. Dva dana kasnije rekao je da napretka ima i da je albanska strana, Priština, prihvatila neke elemente predloga iz naše platforme pominjući da je albanska strana prihvatila Skupštinu, izvršna tela, institucijalnu mrežu srpske autonomije na Kosovo, ali je sada stvar da se razgovara o nadležnostima. Ova izjava je u suprotnosti sa onom koju je dao pre dva dana, a to je da napretka nema.

Ovo je samo jedna ilustracija tog zbunjivanja javnosti, te kontradiktornosti u javnom nastupu naših zvaničnika i to zaista treba prekinuti. U vezi sa time, postaviću pitanje.

Sa druge strane, imali smo istup predsednika države, pre nekoliko dana, kada je bio u Egiptu, gde je u intervjuu za egipatsku televiziju rekao da Srbija prihvata institucije Prištine, da Srbija prihvata predsednika Kosova, skupštinu i vladu Kosova, ali da za uzvrat traži da Kosovo prihvati institucije samouprave ili autonomije Srba na Kosovu i Metohiji.

Postavlja se pitanje, razume se, odakle sada predsedniku takva ideja da Srbija to može da prihvati, po kom to dokumentu zvaničnom čini, sem ukoliko to nije Ahtisarijev plan i ustav Kosova? Te institucije koje Srbija navodno treba da prihvati funkcionišu samo po ova dva dokumenta. Po Ustavu Srbije ne, ali ne i po jednom međunarodno važećem dokumentu, pogotovo ne po Rezoluciji 1244.

To su te izjave koje zaista mogu da zbune javnost i da naprave jednu vrstu zbrke oko toga, a siguran sam da u Srbiji ima jako puno ljudi koji prate ili pomno prate ono što se u Briselu događa i što se događa u vezi sa time.

Dakle, ono što bi bilo neophodno u ovom trenutku jeste da naši zvaničnici razjasne ovaj javno – mnjenski aspekt celog ovog problema tj. da o njemu ili ćute i ništa ne govore, uz neku tvrdnju da su razgovori tajni, diskretni i da nije vreme da se o njima govori ili da izveštavaju javnost istinito. Neka odaberu jedan od ova dva načina. Ovaj srednji, koji sada funkcioniše, je jako kontraproduktivan i izaziva velike nedoumice.

Zbog toga bih zamolio Vladu ili predsednika Vlade da nam odgovori na jedno jedino pitanje. Ono će biti toliko jednostavno da će moći da odgovore sa da ili ne. Prema tome, na sasvim jasan način, da se javno mnenje ne bi zbunjivalo. To pitanje je sledeće. Po njihovom mišljenju, po njihovom planu, po platformi Srbije, po onome kako oni pregovaraju i za šta se zalažu u ovom dijalogu, pitanje ostaje otvoreno i na njega se traži odgovor. Da li će Srbi na Kosovu i Metohiji, ako se sve to ostvari, dakle u optimističkoj varijanti sa stanovništva Vlade, biti državljani Kosova ili državljani Srbije? Na ovo pitanje se može odgovoriti ili pozitivno ili negativno i zaista insistiramo da se na to jednostavno pitanje odgovori na jednostavan način, da mi kao poslanici dobijemo obaveštenje o tome, a i da se javnost informiše o čemu je zapravo reč.

To je ono što Srbe na Kosovu najviše zanima, u krajnjoj liniji. Njih ne zanima ni stepen autonomije, jer oni znaju da se to ne bi ni ostvarilo. Zna se, hipotetički, da Tači prihvati to, on ga neće sprovesti. Njih zanima samo da li će ostati da žive kao građani Srbije ili kao građani Kosova. Molim da se decidno, jasno i kratko odgovori na ovo pitanje. Hvala.

Poštovani narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, povodom pitanja o kome ću govoriti tražim obaveštenje od Vlade, pa neka ga da ko može.
Naime, reč je o načinu kako je javnost informisana o razgovorima, dijalogu povodom Kosova i Metohije. Taj način informisanja i obaveštavanja je selektivan, a ponekad podleže i falsifikatu.
Mi danas imamo stalnu situaciju da Srbi na Kosovu i Metohiji pokušavaju da spreče dogovor o granicama, da spreče dolazak carinika i policajaca iz Prištine i pomalo se pitamo ili se mnogi pitaju koji ne znaju šta je pravi razlog, ili se prave da ne znaju, zašto oni sprečavaju jedna normalan proces do koga je došlo na osnovu dogovora Beograda i Prištine. Oni dobro znaju o čemu je reč, a izgleda da javnost Srbije ne zna o čemu je reč, pa ne zna ni ovaj parlament, pa ni Odbor za Kosovo i Metohiju.
Navešću jedan primer. Mi smo 17. januara ili 18. i 19. saznali da je Radna grupa za carine završila neki svoj posao i da je napravljen način kako će se tehnički obavljati carinjenje robe i kako će roba koja se neće cariniti, ona koja dolazi na sever Kosova, kako će carine odatle da se prikupljaju na jedan poseban račun koji će se otvoriti u nekoj inostranoj banci.
Paralelno sa obaveštenjima naših predstavnika, Hašim Tači lično je rekao da je reč zapravo o Fondu za razvoj Kosova i da će PDV i akcize koji se ubiraju na Jarinju i Brnjaku, a tiču se robe koje ide samo na sever Kosova, ići u uplatu na Fond za razvoj, što je bilo demantovano sa naše strane. Rečeno je da je to bila zapravo neka njegova unutrašnja propaganda i pokušaj da pokaže da je prištinska strana ovde dobila ono što je htela.
Međutim, ono što je bitno, mi taj dokument nismo videli, niti ga je bilo koji novinar interpretirao, niti je bilo ko ovde u Parlamentu imao bilo kakav komentar o njemu. Odbor za Kosovo i Metohiju nije imao taj dokument. Buduće da sam ga ja u međuvremenu pribavio, mogu prosto da kažem pri javnošću Srbije da ono što je bila informacija naše strane, da je to zapravo jedno krivotvorenje i jedna falsifikat pravih dogovora. Naime, upravo je onako kako je rekao Hašim Tači. Na tom papiru stoji jasno da će se carine, tj. PDV, akcize i ostale takse koje se prikupljaju na Brnjaku i Jarinju, da će se one ulagati u poseban fond za razvoj. Taj fond za razvoj će otvoriti račun u nekoj prištinskoj komercionalnoj banci i iz njega će se, dakle, finansirati četiri opštine, ili ubrzani razvoj četiri opštine na severu Kosova.
Moram da vam skrenem pažnju da je Fond za razvoj kategorije ili institucija Ustava Kosova, kao i plana Martija Ahtisarija. To je jedna poseban fond, kao što svaka država ima, iz koga će se finansirati slabije razvijeniji delovi te države.
Kada je došlo do dogovora oko carina, onda je nađeno solomonsko rešenje da i Priština bude zadovoljena, tj. njen ustav, a i Srbi naravno, jer će oni dobijati nešto od tih carina, premda, i to je ono što je najvažnije, naše javnost nije o tome bila tačno informisana.
Znači, ovde izlažem jedno zgražavanje, obzirom na pokušaj dezinformacije javnosti o tome i na pokušaj da se, dakle, bez obzira na Ustav Srbije, na naša pozitivna dokumenta o Kosovu itd, napravi još jedan sporazum u kome će se afirmisati neka od institucija samoproglašene nezavisne države Kosovo, u ovom slučaju novo nastali fond za razvoj.
Ljudi na Kosovu su upoznati sa time dobro i oni zbog toga i protestuju. Mi ovde imamo sve manje informacija o tome. Prosto, hoće i ova naša javnost da se umrtvi i utupi u pogledu njihovih protesta, tako da će posao po svoj prilici biti priveden kraju.
Predsednik Vlade ide 19. i 20. da razgovara o tzv. severu Kosova, o nekom aranžmanu o zajednici srpskih opština, premda su Srbi sa Kosova raspolagali zajednicom srpskih opština, koje je prethodna Vlada demontirala time što nije dopustila izbore za lokalne organe vlasti, a sada traži od Tačija da se ponovo uspostavi neka zajednica srpskih opština.
Dakle, sve je u ispravnom informisanju u ovom trenutku. Ono što možemo da učinimo možemo da učinimo samo zahvaljujući istini koju znamo, onome što se događa i upravo zbog toga tražim ovo obaveštenje.

Poštovani narodni poslanici, gospođo predsedavajuća, poštovani prvi potpredsedniče Vlade i ministre odbrane, cenjeni rukovodioci vojnih agencija, moj kolega Nenad Popović govorio je o zakonu i time ostavio manevarski prostor da ja govorim o odlukama, o kojima takođe treba da odlučimo u ovoj skupštini.
Kada je reč o zakonu i njegovim izmenama, DSS je spremna da glasa za ako se usvoje neki od njenih amandmana i nema ništa protiv toga.
Štaviše, ima predlog da se ovo učini samo jednim korakom, ka pravljenju jednog novog odgovarajućeg zakona. Ali, kada je reč o ovim odlukama, tu imamo jednu nedoumicu ili jednu, da tako kažem, sumnju i kritiku koju ćemo da izložimo ovom prilikom.
Naime, vidimo u ovom predlogu odluke da će Srbija tokom 2013. godine imati 475 pripadnika vojske i 15 pripadnika MUP u međunarodnim operacijama. Ministar odbrane je objasnio da to nije brojka koja postoji u jednom momentu, već da je to brojka koja je ukupna za celu godinu, a da odlasci i dolasci, zamene itd, čine jedan broj od 280 kao optimalan, ili najveći, možda manje ili veće tokom određenih trenutaka.
Takođe, imamo ovde i podataka o ceni koju će država da plati, koja stoji u budžetu i ona je negde 840 miliona dinara. Pitanje od kojeg krećem je – da li su ove cifre, kako da kažem, opravdane ili ne? Sve zavisi od konteksta, od analize, svrhe i ciljeva ovih misija, od onoga što Srbija dobija, čak i od analize odnosa troškova i koristi, ili onih slabih i loših strana u svemu ovome.
Kada ovo imamo pred sobom, ovakav jedan plan, moramo da vidimo gde je i šta je Srbija? To je jedna zemlja koja je u teškim ekonomskim neprilikama, u velikim unutrašnjim problemima i turbulencijama, i posebno je zemlja, za razliku od svih evropskih zemalja, koja nema kontrolu nad svojim granicama, međunarodno priznatim granicama. Štaviše, to je zemlja koja je izložena velikom pritisku EU i SAD da se odrekne jednog dela svoje teritorije.
To su sve teme koje imaju različite aspekte, implikacije, ali je vojni aspekt ovde nezaobilazan. Prvo što ljudi pomisle je – ko treba da brani zemlju? Vojska. Znamo da vojska ne može danas da brani Kosovo, jer je samo Srbija prihvatila određena dokumenta UN, koja treba na mirnodopski način da pomognu da se uradi ta stvar. U međuvremenu je došlo do jednostranog Albanaca i do jednostranih priznanja, pre svega od strane zemalja EU. Dakle, vojska tu ne igra aktuelnu ulogu. Toga smo svi svesni.
Međutim, ne možemo se oteti utisku kada govorimo o upošljavanju naših vojnika i oficira u raznim misijama po svetu, da se to čini jednom dobrom voljom i u skladu sa dobrom tradicijom Srbije i srpske vojske, ali da se to čini iz jedne zemlje koja je na staklenim nogama i koja nije u stanju u ovom trenutku, ne vojno nego diplomatski, a onda i politički, da odbrani ni ono što ima u svojim rukama, a to su međunarodne garancije o suverenitetu i teritorijalnom integritetu.
To je relacija koja je važna za određivanje da li je ovo svrhovito ili nije. Smatramo da Srbija mora da ima takve misije, da ona mora i radi tradicije i radi današnjice da učestvuje u tako važnim aktivnostima UN i raznih vojnih misija, razume se, u mirnodopske svrhe. Obzirom na ovaj konkretan plan, imamo određena pitanja i određenu kritiku, koju ću sada da izložim.
Ovde imamo 11 misija, kao što vidite i DSS se pita – da li su sve one neophodne? Da li određen broj tih misija čini veću štetu nego korist Srbije, pre svega, obzirom na moguće razvojne situacije i razvojne bezbednosne strategije u samoj Evropi i u EU, pa onda i u Srbiji?
Zadržaću se na tri misije za koje sam siguran da ne trebaju Srbiji. Nekoliko možda nisu potrebne iz razloga što su male i što nema neke velike koristi, čak ni ove u pogledu obuke i treninga, a neke se, razume se, moraju zadržati i održati jer su to stare misije, i UN, kao što je ona na Kipru, ili na Bliskom Istoku, ali i u starim misijama u kojima je nekada učestvovala Vojska Jugoslavije, a onda i Vojska Srbije.
Prema tome, takve misije se moraju zadržati. Neka vrsta selekcije se morala ili mora napraviti, i danas i sutra u pogledu ovih misija, obzirom na neke jasne kriterijume. To je ono što hoću da naglasim u ovom trenutku.
Misija u Kongu je veoma čudna i problematična kao i sama misija UN. Ne znam, verovatno da u odgovarajućim službama u vojsci i Ministarstvu odbrane postoje analize svih tih situacija gde se misije šalju, njihovog porekla, načina nastanka kriza, posledice itd, ali Kongo jeste jedan slučaj koji je zaista drastičan i za ove stravične događaje u poslednje dve decenije. To je država koja je izgubila pet miliona i 400 hiljada ljudi između 1997. godine i 2006. godine. To je posledica događanja u susedstvu, dakle, u Ruandi tokom devedesetih godina.
Kao što znate, bio je veliki genocid i tamo je, opet, milion ljudi izgubilo živote. Ali, ti ljudi su gubili živote zato što su se u njihove unutrašnje odnose mešale velike zapadne kompanije, pre svega, imajući u vidu bogatstvo Konga i novootkrivene rudnike dijamanata, zlata i retkih minerala, što su se mešale njihove Vlade, pre svega, SAD i Velika Britanija i što su UN početkom tih konflikata 1992. – 1993. godine morale da povuku svoje misije sa tih mirovnih svojih perspektiva i ciljeva.
Ono što se dogodilo u Kongu, zbog čega ta misija UN danas stoji tamo i pokušava da smiri situaciju jeste nešto što je zaista posledica velikih neokolonijalnih pregnuća zapadnih sila, kao što su one vinovnici i onih prethodnih događanja u Ruandi, kada je izvršen taj genocid i kada je Međunarodni tribunal za Ruandu u svojim presudama zamenio zločince za žrtve, žrtvama proglasio zločince, samo zato što su na čelu tih naroda koji su zapravo bili zločinci, stali saveznici SAD i Velike Britanije u to vreme. To je bio jedan šef naroda, Tuci, i predsednik Ugande. To su dve države koje su trebale posle ovog završenog genocida i pomoći Međunarodnog tribunala da naprave prodor, agresiju na Kongo i da oslobode prostor za nastup tih velikih kompanija koje će u miru tih žrtava raditi taj eksploatatorski posao.
Moramo imati i vidu ovaj kontekst, da su UN došle tek 2006. – 2007. godine, da na neki način pokušaju da smire tu situaciju. Takođe, treba da imamo u vidu da je na terenu, u pogledu vojno obaveštajnih i drugih aktivnosti i kapaciteta, pre svega su na delu institucije zemalja koje su zainteresovane, SAD i Velika Britanija. Tu postoji i Francuska kao zainteresovana strana za te dijamante i sve to, a takođe je i EU imala priliku jedno vreme da pošalje svoju misiju.
To je nešto zbog čega mislim da Srbija, zbog tih jako mutnih radnji, mora da vodi računa gde šalje svoje misije i da li te misije UN imaju ikakvu svrhu, ili su i one možda u nekoj funkciji smirivanja strašnih stvari koje su se dogodile, tih premasovnih žrtava, milion ljudi koji su pobijeni da bi se to zataškalo na neki način i stvar nastavila da teče kao da se ništa nije dogodilo.
Druge dve misije koje dovodimo u pitanje jesu misije u Somaliji, ili u Somaliji i Ugandi. Koliko sam shvatio, u Ugandi bi trebalo da se vrši obuka za snage bezbednosti Somalije, u borbi protiv piratstva, terorizma itd. Te dve misije su misije evropske bezbednosne i odbrambene politike. Tu nalazimo jedan veliki problem. Sve misije evropske bezbednosne i odbrambene politike od 2004. – 2005. godine jesu strogo sinhronizovane sa NATO.
Postoji jedan sporazum od 2002. godine, tzv. Sporazum Berlin plus, između evropske bezbednosne i odbrambene politike i NATO, koji otprilike kaže da se NATO slaže sa svim aktivnostima evropske bezbednosne i odbrambene politike u svetu, dakle, upotrebom trupa koje su počele da se stvaraju, ukoliko sa NATO nije
zainteresovan za to. Dakle, sve ono što ne žele snage koje rukovode NATO da čine u tim odbrambenim mirovnim misijama, a često su to vrlo agresivne misije, kao što su Irak, Avganistan, ili danas Sirija, sve što NATO ne nalazi shodno da čini, treba i može da čini evropska odbrambena politika i odgovarajuće snage. Takav je slučaj i sa Somalijom.
Međutim, taj sporazum kaže i nešto drugo, da ukoliko se to desi da će EU koristiti svu moguću bezbednosnu, materijalnu pa i komandnu logistiku NATO. To su meso i nokat - NATO i evropska odbrambena politika. One funkcionišu kao jedan sistem u zavisnosti od oportunosti, gde se vrši intervencija, koji su ciljevi itd.
Ukoliko ulazimo u misije koje vodi EU nužnim načinom ulazimo i u nešto što je u nekom širom smislu interes, pa ako hoćete i koordinacija NATO. Ako želimo da ostanemo vojno neutralni, kao što je to još uvek naša doktrina važeća, ne treba da ulazimo u te stvari jer to nisu evropske autentične odbrambene akcije i strategije, nego su vrlo strogo kordinisane, pa čak i podređene kada se vode NATO strukturi NATO komandi. To je ono zbog čega smatramo da ne treba da se ide.
Imamo problema sa evropskim integracijama zbog Kosova, razume se, zbog same EU koja se više neće širiti, a stvara iluziju kao da se može u nju ulaziti da bi držala pod kontrolom ove zemlje koje imaju nadu da će jednoga dana ući. Čini mi se da ste preterali kada ste rekli i napisali da Srbija treba da, parafraziraću, da se što više i dublje integriše u evropsku bezbednost i odbrambenu politiku. Imate jedan pasus koji otprilike to kaže. Naime, ne možemo da uđemo ni u ovu ekonomsku integraciju, ni u tržišnu integraciju, a kamoli u neke druge koje su zagarantovane SSP, a sada idemo i dalje od toga, ulazimo u ovu odbrambenu integraciju u koju nisu ušle ni sve zemlje članice EU.
Evropska unija od decembra 2009. godine ima jedan ugovorno specifičan pristup odbrambenim pitanjima. Ona zna da ne može da angažuje u odbrambenim stvarima sve svoje države članice. Tu postoji sijaset mišljenja, strategija, ideologija itd. Donela je odluku da ukoliko najmanje devet država članica žele da vrše neku vojnu, mirovnu itd. akciju u svetu, to mogu da učine pod institucijom EU ako se druge ne bune. To je u svakom slučaju akcija ili organizacija voljenih, što bi rekli Amerikanci, za Irak i ko želi može, ko ne želi – ne mora. Onda se događa da u tim mirovnim operacijama, a često i agresivnim operacijama učestvuju one države čiji je to interes, a ne interes EU. Ako ulazimo u takve misije, onda ne znamo šta radimo.
Sa tim ću da završim. Nećemo glasati i ne možemo da glasamo za ovu odluku jer ona obuhvata sve misije, zbog toga što je tu najmanje tri misije koje iz razloga koje sam ukratko ovde izneo, a o tome se može dugo razgovarati, ne možemo da podržimo. To nije u skladu sa odbrambenom i mirnodopskom filozofijom naše vojske i države i nisu nam potrebne takve ekskurzije. Hvala.

Ne znam šta je bio povod gospodina Šutanovca da se javi i da polemiše sa nekim stavovima koji su predstavnici DSS ovde izneli i da tako opširno iznosi sve što je to ministarstvo radilo tokom prethodnog perioda, da to bude jedan niz akcija, gotovo kao neki kompleks sabranih dela. Za tim nije bila potreba. Zato što nije ovde reči bilo o nečemu što bi izazivalo polemiku obzirom da je neistinito i netačno, nego mi samo imamo različita stanovišta.
Mi se ne slažemo dakle u koncepciji u strategiji i to se danas videlo. Ako je dakle, bila spomenuta prethodna vlada, u tom smislu je to pomenuto i to nije dakle ništa što bi se moralo izvrgavati ruglu na ovaj način da je iznet niz neistina kako je kolega Šutanovca sada rekao.
Mislim da mi ništa neistinito nismo rekli, ako se nismo slagali sa onim kako je prethodno ministarstvo vodilo poslove odbrane, nego smo rekli naš stav o tome koji je drugačiji i dijametralno suprotan od onoga koji je vaš. Prema tome, tu su pobrkani nivoi i nema potrebe za takvom vrstom reakcije ili neke polemike.
U krajnjoj liniji, bez obzira što je to ministarstvo imalo sasvim sigurno puno kontakata i raznih inicijativa i sa drugim ministarstvima odbrane i drugim vojskama a ne samo sa NATO vojskama, ostaje čvrst utisak, mislim da ga ne možete ni vi demantovati, da je vaša strategija bila okrenuta NATO, da ste vodili jednu, kako da kažem, politiku puzanja prema NATO i sasvim normalno ste vodili tu jednu polu tajnovitu politiku, obzirom da ste sve vreme imali podatke istraživanja javnog mnjenja, da u Srbiji iz istraživanja u istraživanju, između 70% i 75% biračkog tela nije za članstvo u NATO.
To je bilo manje–više poznato svima, pa na neki način i legitimno sa vaše strane da radite jednu politiku i da okrećete zemlju prema jednoj strani. Mi možemo polemisati i raspravljati o tome. Mi mislimo da je to loše, da je to katastrofalno za zemlju, vi mislite da je jako dobro, ali to su teme za raspravu. Ipak je činjenica da ste vi vodili jednostranu odbrambenu politiku okretanja prema jednom vojnom savezu, koji je danas jedini veliki vojni savez na svetu i za koji mi imamo jako mnogo kritike, ne samo zato što su nas bombardovali 1999. godine, nego zato što je to vojni savez koji seje smrt po svetu, prosto, to je neki najjači momenat u našoj kritici.
Prema tome, ja hoću da odbacim ovu vrstu lapidarnih i uopštenih kritika na naše stavove da su neistiniti i netačni, jer se ne radi o tome, nego se radi o različitim koncepcijama. Mi moramo da se naviknemo, bez obzira vodili vlast ili bili u opoziciji, da ovde imamo podjednako pravo da ovde iznosimo naša stanovišta i da polemišemo, ako vi za to imate argumente.

Vidite, ono što ste vi rekli, kao neku vrstu polemike na reči Jovana Palalića, nije nikakav demant ili neka tvrdnja koja bi uverljivo pokazivala da je on rekao neistinu. On je rekao da je bio održan referendum u Austriji, oko konkretnog pitanja. On je bio održan. Vi ako hoćete da polemišete sa njim onda kažite – nije bio održan. Vi niste to učinili, vi ste samo dodali nekoliko rečenica objašnjenja oko tog konteksta. Prema tome, ja mislim da ste vas dvojica bili komplementarni. Vi imate neku potrebu da polemišete ni oko čega, oko tema koje zaista nisu izvor neke polemike.
Razume se kada je Partnerstvo za mir tema, znaju se činjenice iz 2006. godine i to je prosto mera koju je tadašnja Vlada odredila za odnose Srbije i NATO. Ona je dan danas zvanično aktuelna. Meni je drago da ste i vi danas rekli da je to mera koja je i za vas sasvim dovoljna, ali, izvesno, vi ste povlačili mnoge poteze i u pogledu standardizacije i u pogledu komunikacije i u pogledu strategije, itd, koji su išli u jednom pravcu NATO, neke neminovnosti sa kojima su se suočile sve zemlje na ovom prostoru koje su zaključile pregovor o stabilizaciji i pridruživanju i zemlje srednje, istočne Evrope, koje su takođe iste pregovore zaključile o pridruživanju, ali nisu mogle taj posao da obave dok nisu ušle u NATO.
Vama je, kao pristalici evropskih integracija ili evro-atlantskih integracija bilo sasvim jasno da je ulazak u NATO uslov za ulazak u Evropsku uniju. Ove teme su "passe", da se razumemo. Samo objašnjavam o čemu se ovde zapravo radi, pa ste iz tog razloga radili punom parom na toj stvari. Ti brojni bilateralni ugovori ne negiraju takvu stvar, niti je potvrđuju, one su prosto politika koju jedna zemlja, sve i da hoće u NATO, mora da vodi i sa drugim zemljama u pravcu saradnje u vojnim pitanjima.

Poštovani narodni poslanici, predsedniče parlamenta, prošle nedelje, 17. januara, održana je za sad poslednja runda razgovora premijera Srbije i premijera tzv. države Kosovo.
Javnost je o tome saznala iz izjava učesnika u tom razgovoru, Ivice Dačića i Hašima Tačija iz jednog saopštenja koje je došlo iz Kabineta Ketrin Ešton, osobe koja je posredovala u tim razgovorima.
Otvorila se i javna diskusija oko toga i svako je mogao da se poziva na ono što mu je bilo drago, da je rekao i da se navodno dogovorio u Briselu. Dakle, i beogradski predsednik i prištinski predsednik je učinio tako.
Osnovno pitanje je da li će Vlada obezbediti da neposredno posle ovih razgovora javnost bude verodostojno obaveštena o tome o čemu se razgovaralo i kakvi su rezultati postignuti. Tako se može izbeći bar nesporazum u javnom razgovoru o tim stvarima.
U krajnjoj liniji, ako se pažljivo i te izjave posmatraju, proizilazi da su se Dačić i Tači ipak složili oko nekoliko stvari. Prvo oko granice. Ona je dodatno učvršćena time što je dogovoren navodno režim naplate poreza, tj. PDV i nekih drugih poreskih nameta za robu koja će iz Srbije odlaziti u Pokrajinu Kosovo, bar u ovaj severni deo Kosova.
Mi imamo reakciju Srba sa Kosova sa jučerašnjeg sastanka odbornika četiri skupštine opštine na severu Kosova, gde su oni jasno i decidirano rekli da to ne prihvataju. Za njih taj aranžman, koji podrazumeva izvestan fond, izvesnu banku, pa onda distribuciju po nekom trojnom dogovoru itd, ne važi. Oni ga ne prihvataju iz prostog razloga što se time učvršćuje i legitimiše, na sramotu Srbije, granica između Srbije i Kosova. To je sasvim jasno.
Drugo što se moglo videti iz razgovora Dačića i Tačija jeste da je otvoreno pitanje institucija države Srbije na Kosovu i Metohiji. Konkretno, na severu Kosova i Metohije. To je prva stvara koju je Tači slavodobitno izjavio posle tog razgovora. Rekao je – mi počinjemo razgovor o institucijama. Razume se, misli na institucije Kosova na severu. Dačić je na to odgovorio da te institucije treba da budu srpske, a ne Srbije i da će na taj način bolje da se zaštiti interes Srba na severu Kosova. Time je ipak rečeno da su se oni ipak složili oko nekih stvari, a to je ono što je u ovom momentu možda i najvažnije, da se demontiraju sadašnje institucije države Srbije na Kosovu i da se umesto njih uspostave neke druge, najverovatnije po ugledu na plan Martija Ahtisarija.
Rekao sam na početku da jedino što liči na dokument sa tog sastanka jeste saopštenje iz Kancelarije Ketrin Ešton. U tom saopštenju se jasno kaže da EU nema nikakve obaveze prema Rezoluciji koju je pre neki dan usvojila Skupština Srbije, da EU ima obavezu jedino prema zaključku sastanka Evropskog saveta od 15. decembra prošle godine. Ako čitate taj zaključak biće vam sasvim jasno da tu piše da je glavna stvar koja se sada mora postići na narednim razgovorima jeste ukidanje institucija Srbije na Kosovu. Toga će se držati i taj nepristrasni posrednik u ovom razgovoru Tačija i Dačića, Ketrin Ešton i njena ekipa.
Sve su to katastrofalni rezultati, ali pre svega moramo biti obavešteni verodostojno o onome o čemu se radi i to je moje pitanje.
Još jednu ću stvar samo započeti, pošto mi je ostalo malo vremena. Danas se prenose posmrtni ostaci poslednjeg kralja Jugoslavije i Srbije, Petra II Karađorđevića. Nije jasno da li je to privatna aktivnost jedne porodice ili je to aktivnost države. Po onome što mnjenski vidi i medijski, to je privatna stvar porodice. Dakle, oni prenose svog člana u svoju grobnicu i država sa tim nema mnogo zajedničkog, sem što mediji to prate kao jedan kuriozitet. Tako ne treba da bude.
Dinastija Karađorđevića je jedna od dve narodne dinastije Srbije, država koja je u XIX – XX veku imala svoju dinastiju, a ne tuđu, kao većina evropskih država. Treba i prema dinastiji i prema svojoj prošlosti imati odgovarajući stav. Ovo su povodi kada država mora da pokaže svoju ozbiljnost, da pokaže da poštuje svoju tradiciju i sebe kao viševekovnu državu na ovom tlu i kao narod koji je svoju državu gradio sam, svojom mukom i svojim rukama kroz vekove. Dakle, država se ovde mora uključiti na pun način i dostojno obeležiti ne samo ovaj današnji datum, nego i ono što sledi u vezi sa ovim nesrećnim događajima iz naše istorije. Hvala.