Hteo sam da odreagujem po Poslovniku, po članu 27. na vaše ćutanje, na ovu nesuvisnu i neslanu šalu. Ne samo da je ta neslana šala ispaljena ovde, nego se i većina poslanika smeje, što je dokaz jedne infantilnosti jer je šala zaista vrlo prizemna, u njoj nema nikakve duhovitosti, nego ima samo insinuacije i ničega drugog.
Ne radi se o onome ko je to rekao, jer je to stvar njegovog vaspitanja, pristojnosti i kulture, nego se radi u ovom trenutku o vama koji vodite ovu Skupštinu. Vi ste zaista morali da reagujete da se takve gluposti infantilne zaista ne čuju u ovom parlamentu ili ako se čuju da ih u korenu sasečete Hvala.

Hvala.
Poštovani narodni poslanici, gospodine predsedniče Skupštine, gospodine ministre, govoriću ne po Poslovniku, nego po redu i redosledu i najpre bih hteo da se zahvalim gospodinu ministru na konstruktivnom izlaganju i to ozbiljno mislim.
Gospodin ministar je danas svojim dosadnim birokratskim izlaganjem zapravo napravio jedan posao. On je izduvao jedan veliki balon koji su duvali šest meseci predsednik Vlade, potpredsednik Vlade, uz još po neku asistenciju i taj izduvani balon zapravo je najbolja metafora za ono što danas, posle dobijanja ovog predloga zakona i njegovog izlaganja, znači rekonstrukcija Vlade.
To je bio jedan veliki balon u koji je trebalo svi da se smestimo, pa danas, hvala Bogu, ima malo vazduha da dišemo, zato što ga je gospodin ministar svojim zaista realnim izlaganjem, povodom realnog Predloga zakona i povodom realne rekonstrukcije Vlade, u potpunosti sveo na nivo realnosti i stvarnosti. Ja se zaista zahvaljujem, to je zaista jedan konstruktivni doprinos našoj diskusiji koja je trebala odmah da krene posle vašeg izlaganja i posle izlaganja kolege Jovanovića, ali imali smo ovu jednu malu pauzu koja ne treba da nas onemogući da govorimo o samom predmetu.
Međutim, ako je tako stvar išla, ako je nekoliko meseci bilo govora o rekonstrukciji Vlade kao istorijskom činu, ako je poslednja dva meseca taj govor porastao i od njega se više nije moglo živeti, onda nemojte očekivati da će opozicija u Skupštini da prihvati taj scenario, da mi danas govorimo samo o zakonu, a ne i o rekonstrukciji Vlade. Tako nešto, prosto, nije moguće sve dok je opozicija opozicija i dok smo mi ovde zaduženi da mislimo o stvarnim problemima i o stvarima koje su prouzrokovale čitave aktivnosti, pa i ovaj predlog zakona, a ne zapravo da budemo toliko disciplinovani pa da igramo po scenariju, kako da kažem, onih koji su napravili scenario za ovaj događaj.
U krajnjoj liniji i vaše uvodno izlaganje za ovaj predlog zakona, a ne ovo da izlaganje predsednika Vlade, što bi se na prvi pogled pomislilo da je bolje, je ispalo dobro. Zamislite, predsednik Vlade koji je duvao balon, da on mora da ga izduva. To nije u redu. Bolje ste vi to uradili mirno, činjenično. Vi ste se držali strogo zakona. Zakon je napisan veoma pomno, veoma detaljno, otprilike 12 minuta bi trebalo da ga napišete, a nama 12 i po da ga pročitamo ili nekom možda i manje, ko brzo čita.
Znači, mi od šest meseci rasprave imamo jedan zaista uzbudljiv zakon oko koga bi trebalo sada da lomimo koplja. Ali, naravno, nećemo lomiti koplja oko zakona. Nismo valjda toliko ludi. Kao predsednici opozicije u ovoj skupštini mi ćemo, bar ja ću povodom zakona, naravno dotičući se i zakona, govoriti o samoj stvari.
Prema tome, jedan proces koji traje jako dugo, gde zapravo obećavate velike istorijske promene, kadrovske promene, strukturne promene, nove reformske zahteve itd, dolazi u situaciju da se na brzu brzinu da poslanicima i da što pre mi obavimo naš posao, da se držimo disciplinovano dnevnog reda, a onda ćemo u petak govoriti o samoj rekonstrukciji, ako do petka, izvinite molim vas, uopšte bude predlog Vlade.
Mi prvi put, zaista od kada se vlade konstituišu u Srbiji, nemamo u momentu kada govorimo o zakonu o ministarstvima, tačan pregled članova Vlade. Ako hoćete, i to personalno pitanje nije nebitno, a vi najbolje znate, ne da nije nebitno, nego da je ono pitanje iznad svih pitanja i baš zato što je ono pitanje iznad svih pitanja, vi nemate rešenje, jer ne možete taj strašan čvor, nešto u vezi sa čime Srbija danas jedva diše očekujući efekat, očekujući ta imena koja će nas izvesti iz krize, da se razmrsi.
Kada je reč o rekonstrukciji Vlade, zaista ste imali razloga da to radite. Po mišljenju DSS smatrali smo da je bolje napraviti i izbore, nove izbore, pa kada pomislimo i sada da vratimo film unazad, jer ta stvar traje pet, šest meseci, da smo ih tada obavili, danas bi imali potpuno drugu Vladu i mnogo legitimniju. Ko god pobedio, u krajnjoj liniji ja ću tako i da završim sa tom temom, neću sad sve da kažem, vi ste stranka koja bi tu apsolutno odnela prevagu i u čemu bi bio problem. Ne bismo se zamajavali mesecima oko jedne stvari, oko koje danas imamo samo taj zaista suvi ekvivalent, a to je ovaj predlog zakona.
Ova Vlada je radila godinu dana i ona je imala razlog ne samo da se rekonstruiše, nego i da se promeni na izborima, ili, pak, da ostane ista, ali da se ljudima da mogućnost da biraju, zato što je ona tokom ovih godinu dana na svim frontovima podbacila. Ona je, kako da kažem, u punom kontinuitetu sa prethodnom Vladom. Mislim da bar neke stvari prethodna Vlada ne bi tako brzo i uspešno završila koliko i ova. Naravno, na štetu Srbije. Dakle, živimo već četiri, pet godina u recesiji. Ovih godinu dana recesija je takođe glavno obeležje naše privrede.
Mi preko ove rekonstrukcije, a posebno imajući u vidu ovaj zakon, nemamo nikakve naznake unutrašnje strukturne promene i reforme privrede Srbije. Ako je jedno ministarstvo podeljeno na dva i ako oba imaju iste nadležnosti koje je imalo jedno ranije, u čemu je stvar? Dakle, presipanje iz šupljeg u prazno.
Ako uzimamo drugo obeležje ovog privrednog sistema, kada već menjate Zakon o privredi i finansijama, Srbija se nalazi u jednom stanju mnogo gorem nego pre godinu dana, u stanju koje u kontinuitetu nastavlja greške koje su pravljene ranije. Ona danas ima budžetski deficit veći nego što je planiran. Mi smo pre mesec, mesec i po dana razgovarali o rebalansu budžeta. Dakle, punjenje budžeta, troškovi budžeta bili su potpuno neravni i suočili smo se sa jednom takvom situacijom. Javni dug je mnogo veći nego pre godinu dana, javne finansije su mnogo veće, u neredu, nego što su bile pre godinu dana, raste stopa nezaposlenosti. Možemo nabrajati još puno takvih indikatora lošeg privrednog stanja zbog koga je trebalo izvršiti u najmanju ruku rekonstrukciju Vlade, a možda i više od toga, raspisati nove izbore.
Jedine dve stvari kojima ste da kažem hvalili da ste ih uspešno započeli, to je dobijanje datuma za pregovore oko članstva u EU i borba protiv korupcije.
Kada je o prvom reč, taj datum niste dobili, da budemo jasni, da ste ga dobili ne biste morali sada da mučite Srbe na severu Kosova da izlaze na izbore i da upotrebljavate sva sredstva na granici ilegalnosti. U svakom slučaju, ta stvar je uspešna pod znacima navoda u onoj režiji uspeha kako to očekuju Brisel i Berlin. Kada gledamo državni interes on je tu u drugom planu, radi se na tome da se Kosovo u potpunosti preda i da se ispuni taj uslov kako bi se dobio taj datum, ako to uopšte bude slučaj. Daj bože da neće u decembru ove godine.
Kada je reč o borbi protiv korupcije, to je druga tema koju ste uspešno započeli. Ona je išla jedno vreme prilično kvantitativno i kampanjski uspešno, sve dok nije stvar došla do sudskog sistema, do sudija raznog nivoa i sudova, koji su pokazali da tako nešto ne može brzo da se obavi. U najmanju ruku daleko sporije nego što je bila ova kampanja hapšenja preko sto ljudi itd. Korupcija je rak rana ovog sistema i vi ste se uhvatili u koštac sa njome, ali onda ste se suočili sa činjenicom da su sudovi i ceo sudski sistem isuviše lošeg minimalnog, slabog kapaciteta da bi izdržali ove sudske procese, pa čak i na samom početku njihovog odvijanja, tako da nas imamo dosta ljudi koji su sa pravom pušteni iz pritvora i sada se brane sa slobode. Došlo je do raznih kuršlusa na liniji specijalni sud-državno tužilaštvo ili niži-viši sudovi, tako da je i to zapelo.
To su te dve stvari gde vi kažete da imate relativnog uspeha, a sve druge stvari su vam prošle jako loše. Prema tome iz toga izvlačim zaključak da je bilo mesta da se i Vlada rekonstruiše, naravno, na drugačiji način nego što ste vi to uradili, a pre svega da se obave jedni prevremeni izbori.
Kada je reč o Predlogu zakona, tu se zapravo vidi, mada se i iz mnogo čega vidi, ali kada čovek čita pažljivo taj predlog zakona, vidi se koliko se stvar vrti ni oko čega, koliko je to jedan sadržinski, institucijalno, koliko je to jedan prazan proces, hodanje u mestu. Ako se sećate, budući da je Zakon o ministarstvima ostao manje-više isti, sa ovom jedinom promenom zamene jednog ministarstva u dva ministarstva, ako se sećate, pre godinu dana, kada je Vlada konstituisana i kada je usvojen novi Zakon o ministarstvima, mi smo i tada, DSS i drugi članovi opozicije u ovom parlamentu govorili da tu neke stvari ne funkcionišu. Ne funkcionišu inherentno, strukturno, funkcionalno ne mogu da rade.
Uzmimo, recimo, spajanje nespojivog u raznim ministarstvima, kao što je spajanje Ministarstva za regionalni razvoj i lokalnu samoupravu, pa je pravdi bila pripojena državna uprava. Elementarna je stvar da su i državna i lokalna samouprava deo javne uprave jedne države i da je to jedan predmet, jedan delokrug rada nekog ministarstva.
Vi ste to uradili zato što ste ministarstvo pravili po slici i prilici gospođe Kalanović koja se bavila regionalnim razvojem, to je bila značka URS i lokalnom samoupravom, takođe jedna značka URS, pa ste te dve stvari spojili. Zašto niste sada kada ste pravili rekonstrukciju tu napravili jednu intervenciju? Samim tim, vi gospodine ministre ne biste imali uz pravdu i državnu upravu, nego biste možda imali uz pravdu javnu upravu i lokalnu samoupravu ili biste imali samo pravdu.
Potom, razdvojene su nerazdvojive stvari, kao što su energetika i rudarstvo. Spojene su nespojive stvari, kao što je unutrašnja i spoljna trgovina i telekomunikacije. Evo vam teme za rekonstrukciju, bar u minimalnom pogledu. Sve ste to nekako zabašurili i preskočili. Uzgred rečeno, kada se čita član o novom Ministarstvu privrede, nigde se ne pominje industrijska politika. Čime će to ministarstvo da se bavi? Pominju se turizam, infrastruktura, razne druge stvari, ali industrijska politika ne postoji u ovoj zemlji. Ona je potpuno stavljena van dnevnog reda pre četiri, pet godina. Zašto se to sad čini? U šta ćemo ulagati te investicije? U ono što strani partner hoće, dobijajući naše subvencije itd, što je rađeno ranije i što se radi i sada. Ima tu još inherentnih problema, gde se vidi da vi zapravo uopšte niste želeli da napravite neku normalnu, ozbiljnu rekonstrukciju Vlade.
Eto, i ovih nekoliko ilustracija mislim da dovoljno dobro govore o tome da je reč o surogatu temi, da ste vi zapravo jednu temu o kojoj ste mnogo govorili ispraznili od svakog sadržaja i od nje napravili najprostiju političku mantru koju ste preko medija plasirali u srpsku javnost. Neću sada da krivim i kritikujem medije, ali to jeste jedan sistem, jedan komplot, ako smem tako da se izrazim, dakle, vlast i mediji. Mediji su zaluđivali ljude sa nekim obećanjima, a kad pogledamo zakon i kada pogledamo vaše izlaganje, pa čak ako hoćete i ovu pauzu koju smo imali sticajem okolnosti, vidimo da to nije nikakav ozbiljan poduhvat.
Za sve vreme, to moram da naglasim, naročito u poslednja dva meseca, praktično od Vidovdana, od kad ste shvatili da niste dobili datum, podigli ovu temu na pijedestal, za sve to vreme zapravo Vlada je ozbiljno radila samo na jednoj stvari ozbiljno i prilježno, a to je pitanje Kosova i Metohije, pitanje ispunjavanja uslova koje su postavili Berlin i Brisel da bi se jednog lepog dana dobio taj datum, kojim bi se započeli razgovori koji bi trajali ad infinitum, kao što vidimo po mnogim uslovima koji su postavljeni i u samoj strukturi onih poglavlja. Mislim pre svega na poglavlje 35.
Tu je Vlada bila veoma aktivna, veoma angažovana, veoma prilježna. Svaki dan se išlo na Kosovo ili su ljudi dolazili ovamo da se ubede da izađu na te izbore 3. novembra koji su zapravo predviđeni sporazumom Beograda i Prištine i onim planom o primeni, da institucije kojima je do sada upravljala država Srbija i koji su bili deo institucionalnog sistema Srbije, od lokalne samouprave do mnogih funkcionalnih sektora, da ta politika pređe u nadležnost Prištine i vlade Hašima Tačija. Tu ste radili punom parom, upravo zato što je taj posao bio delimično prikriven, a delimično i javan. Imali ste temu kojom ste ispunjavali medije i pisane i audio-medije i elektronske medije, a to je rekonstrukcija Vlade.
To se ovom prilikom mora reći, zato što smo mi bili u poslednja dva meseca žrtve jedne zaista, tako da kažem, falš politike, koja se nije u potpunosti vrtela u krugu, nego onaj posao koji je bio glavni da bi se navodno krenulo napred, ne znam gde i ne znam u čemu, da bi se on počeo obavljati.
Takođe, i to ne treba zaboraviti, u toku ovih nekoliko meseci mi smo svedoci jednog veoma pojačanog aktivizma izvršne vlasti prema ustavnom sudstvu Srbije, baš zato što vam je to bila glavna tema. Za sve vreme, praktično od decembra meseca prošle godine, pa sve do danas, vršili ste politički pritisak na Ustavni sud da ne radi svoj posao, da ne izvrši ocenu ustavnosti i zakonitosti onih sporazuma koji su nekada bili prihvaćeni od strane prethodne Vlade, pa ste šta više doneli još jedan sporazum i još jedan plan, pa ste posle predloga iz ovog parlamenta takođe nastavili da vršite strahovih pritisak na Ustavni sud, što ne opravdava Ustavni sud što ne radi svoj posao.
Dakle, tu smo imali još jedan nazadak, ne samo da se ne obavljaju reforme privrednog sistema, nego se i pravni i politički sistem dovodi u opasnu zonu svedominacije izvršne vlasti, pa se načelo vladavine prava gura u stranu i Ustavni sud ćuti na poslovima na kojima je morao da bude aktivan.
Ova rekonstrukcija Vlade je surogat za jednu pravu i moguću rekonstrukciju Vlade, a pre svega je surogat za neorganizovanje privremenih izbora. Jedna Vlada koja je imala toliko promašaja u svom delovanju u poslednjih godinu dana morala je na taj način da postupi, čak i neka koja bi imala manje, tražila bi neku vrstu provere raspoloženja javnosti u odnosu na njenu politiku.
Mi smo umesto toga imali s jedne strane priču o rekonstrukciji, a s druge strane pretnju da će vladajuća stranka obaviti izbore ako negde stvari ne bi funkcionisale kako treba. Ta pretnja bila je pretnja praznom puškom.
Reč je o sledećem. Tema vanrednih prevremenih izbora u Srbiji je jedna od retkih tema koja nije u dispoziciji ove Vlade. Ona o tome ne odlučuje. Njen zadatak je zapravo da obavi ili da pomogne da se obave neki drugi izbori. To su izbori na Kosovu i Metohiji, lokalni izbori, pre svega u one četiri opštine i da se na taj način izvrše nalozi zapadnih zemalja koji predstavljaju neki nepisani Ustav ove Vlade. Govorio sam o poništenju ili uništavanju principa vladavine prava, a tako to i jeste kada se ne vodi politika unutrašnja iznutra, nego se radi preko spoljašnjih pritisaka, što je zapravo jedina aktivna stvar u ovoj Vladi poslednjih godina, konkretno za ovih poslednjih godinu dana i poslednjih meseci.
Tu se poradilo, a ne na onome o čemu je trebalo da se povede računa. Vladajuća stranka neprekidno izlazi u javnost sa nekim anketama, inače vrlo sumnjivih agencija o tome da ima dovoljan broj procenta podrške da bi mogla da izvrši izbore i da bi mogla možda i sama da konstituiše Vladu. Ako je tako, onda neka se preko izbora to i učini. Imaćemo onda bar jednostavniju i prostiju Vladu nego ovu koalicionu, mnogobrojnu itd, iako je ova uprošćena činjenicom da je URS izašao iz nje. Dakle, hajde to da učinimo umesto ove rekonstrukcije, pa da vidimo da li je stvarno to tako. Siguran sam da nije tako, ali ne samo zato što sam siguran da nije tako, jer ne verujem u agencije koje rade za pare, agencije koje su pre dve godine na isti način fingirale rezultate svojih izbora, dajući vetar u leđa tadašnjoj vladajućoj stranci ili tadašnjom koaliciji, a rade svoj isti posao i danas ili pak, ako uzmemo merilo lokalne izbore gde po pravilu izlazi manje od 50%, negde čak i manje od 40%, iznose se zaključci o predominaciji.
Ako je tako, evo izbora. Hajde da pokušamo da napravimo taj posao, pa da vidimo kako će naredna vlast, sa većom legitimnošću, to raditi. Siguran sam da bi ova vladajuća stranka to rado uradila, ali ona to ne može da uradi.
(Predsednik: Vreme.)
Ona jednostavno nema dovoljno, odmah ću završiti, internog državnog kapaciteta da to uradi, upravo zato što to nije njeno pitanje, nego pitanje iz inostranstva.
Najzad samo jedna rečenica, DSS naravno neće podržati ovaj Predlog zakona, ali neće uložiti ni jedan amandman. Smatramo da ste temu rekonstrukcije do te mere devalvirali i bacili u, tako da kažem, pragmatično, političko blato, da nikakva diskusija, pozitivna, konstruktivna ili pripomoć preko amandmana u toj stvari ne bi dala doprinos. Nastavićemo da kritikujemo Vladu kao i do sada.

Gospodine Vučiću, možda je dobro što ste došli u Skupštinu, barem ćemo razgovarati o problemu. Izložili ste se jednom velikom riziku, da polemišete sa nama, ali da niste bili prisutni kada smo govorili. To činite na osnovu usmenog izveštaja o tome, drugačije ne možete, ali rizik je utoliko što možete i da pogrešite u onome šta je neko od nas rekao.
Kada je reč o mojoj diskusiji, napravili ste nekoliko grešaka i ja ne bih sada na njima insistirao, sem na jednoj stvari koju ste tačno rekli. Nije tačno da sam rekao da vršite politički pritisak na pravosuđe, ali jesam rekao da vršite politički pritisak na Ustavni sud i to i sada kažem vama, kada ste prisutni da možete tačno da odgovorite na to pitanje.
Naime, o čemu se tu radi, oktobra meseca je išao prvi predlog za ispitivanje ustavnosti Sporazuma koja su iz prethodne Vlade.
Maja meseca je dat drugi predlog na Sporazum koji ste vi zaključili sa Prištinom i juna meseca na plan. Prošlo je sedam meseci, a Ustavni sud nije prstom mrdnuo da radi na tim stvarima.
Dovoljno je pretpostaviti da to nije baš tako moguće bez nekog pritiska. Naime, vi ste javno radili, zamolili Ustavni sud da zastane u tom postupku, ali četiri puta od decembra do juna meseca, i Ustavni sud je to prihvatio, s tim što to zastajanje se tiče svake uredbe pojedinačno i svakog akta pojedinačnog, tako da izračunajte, pa vam je šest puta šest 36, i za 36 meseci ćete završiti svoj posao.
Koje je obrazloženje za zastajanje? Napravićete poseban Zakon o suštinskoj autonomiji? Šta je sa tim zakonom? Sud treba da ćuti i da se ne izjašnjava o jednom postupku koji je multipliciran na četiri postupka, oni su potpuno disciplinovani na vaše zahteve za zastajanje, a vi niste ni radnu grupu napravili za pravljenje tog zakona koji bi trebalo da pokrije i sporazume i što šta drugo. To se ne može drugačije tumačiti, nego kao politički pritisak na Ustavni sud. Imajte u vidu, gospodine Vučiću, da je Ustavni sud poslednji i najvažniji zaštitnik ustavnosti. Ovde se ne radi o ustavnosti, već o odredbama Ustava koje se tiču teritorijalnog integriteta Srbije, suvereniteta, granica, članova 1,2,8 i 182. Ustavni sud ne deluje, ali ne čini to po svojoj volji, nego po vašem pritisku. Reč je o političkim razlozima, jer vi morate završiti posao oko Kosova i u vezi sa sporazumom i planom i u vezi sa izborima do novembra meseca, kako biste išli dalje u vašim planovima i to je ta EU i magla koju nastavljate sa prethodnom Vladom.
Znači, radi se o jednom suptilnom pritisku koji ide preko zahteva za zastajkivanje, ali o „de fakto“ pritisku zbog političkih razloga koji sam pomenuo i to je ono o čemu sam ja govorio. Prema tome, sada da čujete od mene lično, vi možete i odgovoriti. Hvala.

Nastavljamo polemiku, tj. ovaj razgovor koji smo započeli kada je gospodin Vučić došao. Samo ću sa par stvari odgovoriti ono što ste vi meni rekli.
Nemate pravo, kad ste rekli da Vlada nije delovala prema Ustavnom sudu posle kraja aprila. Jedan zahtev je išao početkom juna iz kabineta predsednika Dačića, sa njegovim potpisom. To je bio zahtev da se zastane sa ispitivanjem Sporazuma o katastru. Uzgred rečeno, Ustavni sud je samo tada odgovorio odlukom da prihvata zastanak procesa na osnovu zahteva Vlade. Ono što mi čitamo iz toga jeste jedna taktika koja se krije iza tog sporog hoda koji treba da omogući Vladi da završi svoj posao oko Kosova, kako Ustavni sud ne bi delovao, jer Ustavni sud ne može drugačije no da prihvati naše predloge. Zato je Ustavni sud pasivan. To je jedna stvar, radi građana da tu stvar na nivou činjenica razložimo.
Druga stvar je vaša politika. Mi nemamo lične sporove oko toga. Naši sporovi su politički. Mi se ne slažemo oko kosovske politike danas i ovde. Prema tome, stvar je u činjenicama, a ne u onome što je možda neko nekom nekad rekao ili što neka partija ima neku strategiju, pa ne dopušta da joj druga drži lekcije iz patriotizma. To nije naša tema. Naša tema je nešto što se bazira na činjenicama.
Ono što jeste tvrda činjenica danas jeste da iz sporazuma i plana Vlade proizilazi neophodnost da se održe lokalni izbori na Kosovu 3. novembra. Činjenica je da će se oni održati po istom sporazumu i po tom planu na osnovu Ustava Kosova i na osnovu zakona Kosova. Činjenica je da će se posle tih izbora naše institucije koje danas deluju na Kosovu ugasiti i da će se na osnovu njih stvoriti institucije srpske manjine na Kosovu kao nezavisne države.
(Predsednik: Vreme.)
To je ono što su za nas činjenice i to je ono što mi kritikujemo kod vas. Smatramo da vi završavate jedan proces koji traje 14 godina u kome se ljudi grčevito bore za svoja prava…
(Predsednik: Vreme, gospodine Samardžiću, dva minuta i 16 sekundi.)
Upravo te ljude pokušavate da ubedite da izađu na izbore, a oni svim svojim legitimnim sredstvima pokazuju da oni nisu…

Poštovani gospodine ministre, podneo sam amandman na jedan član budžeta, gde je Vlada bila jako široke ruke u ovom vremenu besparice i promene budžeta.
Naime, reč je o tome da se Kancelariji za stručne i operativne poslove za ovu godinu izdvaja 92 miliona i 800 hiljada dinara, što je tri puta više, 300% više u odnosu na novac koji je izdvojen za rad ove kancelarije prošle godine, 2012. godine, 33 miliona i 800 hiljada dinara. Kad se pogleda ovaj broj od 92 miliona prosto čovek ne zna da li je to mnogo ili malo, jer ne zna na prvi pogled ni šta ta kancelarija radi, mada ću o tome nešto reći.
Problem je zapravo u relacijama. Mi smo maločas u vezi sa ovim pitanjem navodnjavanja govorili o smanjenju sredstava za 50%, pa Vlada planira 250 miliona. Sada, uporedite 250 miliona za navodnjavanje i 92 miliona za jednu kancelariju koja radi stručne i operativne poslove i koja, zapravo, samo asistira pregovaračima itd. u vezi sa ovim pitanjem, najpre onih Borkovih sporazuma, pa onda ovog jednog sporazuma koji se zove "Prvi sporazum", pa onda i plana za primenu tog sporazuma.
Naime, očigledno najveći deo tih sredstava odnosi se na usluge po ugovoru. Mi smo tu predložili da se od 55 miliona, koliko je planirano za ovu godinu samo za usluge po ugovoru u okviru celog rada kancelarije, to spusti na 15 miliona, a da se ostatak novca da na transfere za opštine na KiM.
Naime, plaćanje ove kancelarije je skupo i politički i materijalno, jer je i politička i materijalna šteta za ovu kancelariju. Da se ona plaća jedan dinar, to bi bila velika materijalna šteta za ono što ona radi. Pomenuću samo njen veliki rezultat koji je ona postigla, da su oni sporazumi koje je postigao Borko Stefanović sa Kuperom, koji su sa pravne tačke bili čisti neidintefikovani leteći objekat, dakle, neki non pejpri. Oni su, zapravo, upravo stručnim delovanjem ove kancelarije bili pretvoreni u uredbe Vlade o sprovođenju tih sporazuma. Te uredbe su danas na Ustavnom sudu Srbije. Ustavni sud Srbije se ne usuđuje da ceni njihovu ustavnost i zakonitost, zato što ima politički pritisak Vlade. Ali, sve je zapravo zakuvano i započeto u ovakvoj jednoj kancelariji.
To morate imati u vidu, ali se postavlja pitanje i čisto materijalno - zašto ovoliko novaca? Imate prosto u zakonu jednu stavku da se predviđa tri miliona i 680 hiljada za putovanja po zemlji, kako bi se one kopije katastra koje smo mi dužni da dajemo za Kosovo bolje obavio taj posao, pa se nešto putuje po zemlji radi toga ili pak, preko 11 miliona dinara za putovanja po inostranstvu članova ove kancelarije.
To je zaista ogroman novac i po sebi, a posebno imajući u vidu šta ona radi, što može biti politički deo pitanja i vi se s time ne morate slagati, ali je 300% povećanja nešto što je zaista veliko i ne radi se o maloj svoti pa da kažete da je 300% relativno malo u odnosu na apsolutni iznos, nego o jako velikoj svoti, dakle, od 92 miliona, koja ako uporedimo samo sa ovim navodnjavanjem o kojem smo pričali za sat i po, iznosi svega jednu trećinu.
Prema tome, mi tražimo da se problem reši upravo na taj način vraćanjem na budžet iz 2012. godine, a da se ostatak planiranih sredstava prebaci na opštine na Kosovu i Metohiji .

Poštovani narodni poslanici, poštovani članovi Vlade i predsedniče Vlade pitanje ću postaviti predsedniku Vlade.
Ako sutra Evropski savet bude doneo zaključak u skladu sa današnjom deklaracijom Nemačkog parlamenta Srbija neće dobiti datum niti će otvoriti pregovore o pristupanju EU.
Naime, taj tekst današnje odluke Nemačkog Bundestaga i nešto drugačiji je, jer ono prosto kaže da će u januaru mesecu doći do početka pregovora uz uslov da Evropski savet, doslovno piše Evropski savet u decembru mesecu proveri da li je Srbija primenila sporazum o normalizaciji odnosa sa Prištinom. Znači, nije tačno da nema uslova. Uslov je postavljen u decembru i Srbija mora da primeni taj sporazum od početka do kraja, a to je bar nekih 30 tačaka, tačnih zadataka koje Srbija mora da izvrši.
Prema tome, ovo što ste rekli prethodno u odgovoru na prethodno pitanje je zapravo, ne znam da li svesno ili nesvesno, ali svakako jedno obmanjivanje javnosti. Pregovori počinju onda kada se otvori međuvladina konferencija 28 država članica i Srbije, sa druge strane i to je datum. Vi ste sve vreme pričali, datum će se dobiti 28. juna, ako sutra zaključci budu onakvi kakve je Bundestag trasirao, to se neće dogoditi i to vrlo dobro znate.
Osnovno je pitanje zašto Vlada sada glumi optimizam i pokušava da obmane javnost u pogledu onoga što se dogodilo. Cilj nije ostvaren.
Dakle, čitavu jesen će Srbija morati pod velikim nadzorom, velikom represijom da primenjuje onaj sporazum, možda će ga primeniti, ne kažem.
U svakom slučaju, u decembru mesecu Evropski savet će proveriti da li je to tačno, a glavni monitor biće Nemačka, zato što je to njen zahtev, da se na Evropskom savetu to učini.
Nije tačno ni da se to sada odlaže, zato što bi trebalo da Evropska komisija pripremi prigovaračku platformu. Sve te pregovaračke platforme liče kao jaje jajetu i ona sve to ima. Primena je posebna i to će krenuti tek kada razgovori budu počeli, ali do razgovora nema još uvek, nema ih na vidiku.
Moje osnovno pitanje vama jeste, obzirom da Vlada nije ispunila taj cilj, a mi smo bili protiv samog cilja, a sada konstatujemo da Vlada nije ispunila taj cilj, nas zanima da li ćete vi kao predsednik Vlade povući konsekvence, a ne, dakle, stalno pričati priču da je sve u redu i da će sutra nešto početi što zapravo to neće početi.
Dakle, prosto rečeno, da li ćete vi podneti ostavku, to je moje prvo pitanje, pa ćemo videti nadalje.

Slažem se da je to vama smešno pitanje, to sam i očekivao, takav neki odgovor, upravo zato što vi imate jednu takvu poziciju da vam je vlast preča od svega, a da nekim slučajem i hoćete da podnesete ostavku, vi to ne možete. Vi ste potrebni Briselu i Berlinu i Londonu i Parizu danas i tokom cele jeseni veoma mnogo. Srbija je danas, što se Vlade tiče najstabilnija zemlja na svetu. Njenu stabilnost garantuju ovi centri moći u Evropi, zato što vi morate da završite posao, zbog koga ste javnost Srbije obmanjivali sa tim datumom, a taj posao je predaja Kosova i zato je vaš odgovor potpuno logičan, smešno je moje pitanje i vi nećete dati odgovor na to pitanje i to sam i očekivao.
Dakle, tu leži glavni problem, gospodine predsedniče Vlade. Naime, vi ćete od sutra morati da zavrnete rukave i da dan za danom dajete uveravanja Briselu i onima sa kojima ste se sastajali, da je sve u redu sa vama. Ne da nećete podneti ostavku, nego ćete vrlo vredno raditi na sprovođenju ovog sporazuma, a to je sporazum o predaji Kosova Srbiji.
Oni su vama obećali, šargarepu vam stavili, znate onu trulu šargarepu ispred očiju i rekli, ako to uradite, dobićete datum. Šta ste vi dobili danas od Bundestaga i šta ćete dobiti sutra od Evropskog saveta?
Nećete dobiti datum. Dobićete januar. Pitajte koga hoćete danas u Srbiji, da li je januar datum ili je mesec, svi će reći to je mesec, to nije datum, jedino ćete vi reći da je to datum, potpuno ćete okrenuti smisao tih reči, ono što stalno radite.
Ne budite arogantni. Naši razgovori ovde nisu maliciozni i nisu kritizerski, jer mi smo sve vreme imali Srbiju u vidu i zbog toga smo i ovako nastupali.
Od samog početka vašeg rada, davali smo vam priliku da izađete iz ovog problema u kome se nalazite. Vi ste pošli putem bez povratka, vi ste porušili mostove iza sebe i vi sada morate da predate Kosovo i to ćete učiniti, sve smejući se.
I pored toga, gospodine predsedniče, što vam je jasno bilo i juče i prekjuče, da od datuma nema ništa, vi ste se smejali, sa osmehom ste to primali i pričali ovu priču koju danas nama pričate. Od sutra počinje nešto. Ne počinje ništa od sutra, od sutra počinje vaš rad na definitivnoj i konačnoj predaji Kosova i to je datum koji vi morate da ispunite.
Prema tome, moje sledeće pitanje, da li vi gospodine predsedniče možete sada javnosti Srbije da nabrojite bar 10 ili 12 zadataka koje ćete obaviti narednih meseci, do decembra kada ćete ići na prvu proveru, koju ako ne prođete, januar neće biti januar, nego će biti februar, mart, april itd.

Gospodine predsedniče Vlade, pažljivo sam slušao kada ste čitali taj papir koji vam je došao od Hermana Van Rompeja. Pročitajte ga još jednom. Ni u jednoj od sve tri tačke nemate datum.
Pazite, nije datum naš problem. Mi smo bili uvek protiv datuma. Toga se sećate. To je vaš problem. Vi ste govorili o datumu 28. juna, na Vidovdan. Hteli ste da započnete novu istoriju Srbije i sećanja na Vidovdan, da se onaj Vidovdan zaboravi, a da počne godišnje obeležavanje vašeg Vidovdana. Dakle, vi ste o datumu pričali a ne mi, a niste ga dobili. Samo je to pitanje.
Možete da pričate šta hoćete. Možete da se vrašate u prošlost koliko hoćete. Možete da krivotvorite tu prošlost, bar kada je o DSS reč. Svaki put kada smo pregovarali, kada smo došli do teme Kosova, mi smo rekli – izvinite, Srbija može, ali samo teritorijalno integrisana Srbija, suverena Srbija.
Najlakše je dobiti ili ne dobiti datum i voditi tu igru sa njima i da vas tapšu po ramenima, kao što to stalno čine ako predate Kosovo. Tu je cela tajna i vi to jako dobro znate. Nije to ništa komplikovano. Sutra će vas svi pohvaliti. Vi ćete biti evropski čovek dana, lepotica dana. Znate onaj film kada se davao. Ne brinem ja za to, ali to su oni likovi iz one basne o lisici i gavranu i ništa više. Zapadna politika je toga jako puna i puna iskustva kako se radi sa plemenima i njihovim poglavicama. To je ono što nas brine.
Nije nama problem što oni nas obmanjuju, nego nam je problem što vi nas obmanjujete, tj. hoćete narod da obmanete, samo da biste dobili ta tapšanja po ramenima i osmehe.
Nemojte slušati taj njihov PR. Sutrašnji dan je loš dan za Srbiju, ali bi bio možda još lošiji da je dobila datum, ali nije dobila datum i to morate da objasnite. Otvaranje pregovora je nova reč koju vi koristite. Što to niste govorili ranije, da će se 28. doneti odluka o otvaranju pregovora? Pa kod njih ovo što oni ne žele da učine sve je proces, kao i put u EU. Mi smo na putu za EU. Nema cilja, gospodine Dačiću. Nećemo postati članica. Nikad.
Pre dva dana je holandski ministar spoljnih poslova imao intervju za "Politiku". Rekao je - Holandija će staviti tačku na to. Nemačka će staviti tačku. U ovoj deklaraciji Bundestaga, gospodine predsedniče Vlade, imate nove uslove ako se ikada otvore pregovori. Imate četiri nova uslova. Mogu da vam ih ponovim koji su to novi uslovi. Dakle, morate pravno obavezujući sporazum sa Kosovom da potpisujete.

Mogu da vam navedem i druga tri, ali nije važno. Imaćete opet uslove, imaćete perpetum mobile i stalno ćete biti evropski čovek godine. Ako vam je to cilj svaka vam čast.

Poštovana predsedavajuća, mi danas imamo jedan važan akt, važan po posledicama, nego po namerama i zbog toga je sva ozbiljnost Skupštine neophodna da bi se on bar razmotrio, ako ne i sprečilo njegovo usvajanje.
Činjenica da se jedna ovakva stvar, koja hoće da preispita neke akte iz prošlosti, iz 1944. i 1945. pre 70 godina, stavlja pod hitan postupak i na dnevni red od danas do sutra govori u najmanju ruku o lošim motivima predlagača.
Lošim, u neku ruku neiskrenim motivima, jer postoji strašna razlika između sadržaja i forme, sadržaja i postupka. Ako se traži preispitivanje događaja iz 1944. i 1945. godine, pa potom i njegovo ispitivanje, pa onda ocena itd, pa na osnovu toga deklaracija, onda se razume da priprema za ovakvu jednu temu mora biti mnogo duža i ozbiljnija.
To što ste se vi u uvodu pozvali na rad Međuakademske komisije srpske i mađarske akademije nauka, nije dovoljno. Kao prvo, mi nemamo rezultate tog rada. Trebalo je u najmanju ruku da nam podelite i da pročitamo i onda smo morali na brzinu da se obaveštavamo šta su oni radili i imamo vrlo parcijalne odgovore, odgovore koji dovode u pitanje vaše tvrdnje o određenim selima, jer ti odgovori se ne slažu sa onim što kod vas piše da je u tim i tim selima izvršen zločin, koji je posle proglašen, na osnovu kolektivne odgovornosti.
Znači, tu nemamo nikakvu pripremu, a dokument je jako važan, on je pun zbog loših posledica, loših implikacija, loš je po spoljne odnose i unutrašnje. Naime, ako vi hoćete da mađarsku državu danas privolite zbog nekog cilja, vi to nećete učiniti tek tako, budite sigurni, oni vide na osnovu ovoga kako mi radimo i kako usvajamo za manje od 24 sata, da je ovo neiskrena ponuda, ako se ozbiljno uzima u razmatranje događaj iz Drugog svetskog rata iz 1944. i 1945. godine, pa i kasniji događaji.
Prosto, mađarska država će to da učini i da prihvati i iz oportunističkih državnih razloga, kao što bi svaka država, nešto što joj odgovara prihvatila, neku ponudu neke druge države, posebno susedne države, posebno u stvarima koje su istorijski sporne među nama, ali nećete vi njih ubediti u svoju dobru nameru za dobrosusedskim odnosima na osnovu ovoga.
Ovakve stvari kao što su događaji daleke prošlosti, koji su propušteni tokom decenija, da se ispitaju i istraže, ne mogu ovako brzo da se poravnaju.
Ova deklaracija hoće volšebno da pokaže kako je sve u redu. Napisali smo jedan akt, uzeli gumicu i izbrisali prošlost, izvinili se, opet manir iz prethodne Vlade i završili smo priču.
Naime, naši su odnosi i unutar zemlje i van zemlje veoma teški i komplikovani.
Ako neko zamišlja da se to reši i rešava na jedan pravi dobrosusedski i prijateljski način, on mora da zna da će to trajati, da su tu potrebne zaista istražne radnje komisije, pa i revizije sudskih postupaka i procesa koji su bili pogrešni i koji su doveli do novih animoziteta.
Znači, ovo se radi zarad dobijanja datuma. Ne znam šta se u ovoj državi nije uradilo zadnjih mesec dana zarad dobijanja datuma.
Pričam o Kosovu mesecima i godinama, jer je prethodna Vlada rešila da žrtvuje Kosovo da bi se dobilo nešto u EU, a ova Vlada ima sada manje vremena za to, pa brzim koracima radi ono što se od nje traži i ne traži.
Znate, jedan ovakav akt je prelio čašu, iako mislim da je čaša prelivena odavno, kada je u pitanju odbrana državnih interesa, povodom evropskih integracija. Uopšte nisu u pitanju evropske integracije, nije o njima reč.
Reč je o nekoj stvari koju niko živi ne može da objasni u ovoj zemlji šta znači, i niko iz Brisela neće moći da objasni šta znači taj datum.
Reći će vam formalno, jel, to znači, odobrenje početka pregovora oko pristupanja. Kada to počinje, koliko će to da traje, kakve su pozitivne posledice za državu, to neće niko moći da objasni sem lažnih obećanja kao što su investicije itd.
Sećate se, kada smo kukali za kandidaturu, glavna propaganda u zemlji je bila kada dobijemo status kandidata, investicije će da pohrle u Srbiju.
Isto će biti i sa datumom. Zarad toga, tako nečeg maglovitog, nikakvog, mi sada pravimo ovakvu deklaraciju kao Skupština, kao državni organ, izjašnjavamo se o jednoj stvari gde nemamo pravo da se izjasnimo bez prethodnih radnji, na to nas terate.
Ovde je u pitanju jedan istorijski predmet, par ekselans, jedna nepravda, čije sve elemente i dimenzije, nisu jasne ljudima.
Vi imate na terenu u Vojvodini sećanja na to i to je sada druga ili treća generacija ljudi. Prva generacija verovatno nije ni živa, koja ima živa sećanja. Ta sećanja između jednih i drugih su potpuno oprečna u antinomijama, to je već jedan pokazatelj da ne možete brzo nekom mašinom, volšebno razrešiti taj problem, pogotovo ne deklaracijom. Šta zapravo to znači?
Vidite, kada je evropski kontekst u pitanju, ja ću navesti jedan primer, ali posle jedne male i kratke analize od dva ili tri minuta tog istorijskog konteksta gde je došlo 1944. i 1945. godine. Svi mi znamo, ma koliko se ne bavili istorijom, da je Bačka bila pod mađarskom okupacijom, mađarska je tada bila fašistička država, potpisnica Trojnog pakta i veliki saveznih Hitlera i Musolinija, isto kao što je Banat bio pod nemačkom okupacijom i tu su se vršili veliki zločini. To svi dobro znamo, a posle toga je došlo vreme osvete.
To je nešto što je jako teško, premda je prethodna država, ona komunistička imala još vremena, jer je bilo i dokumenata i sećanja da istražite stvari i da ih u nekom revidiranom procesu na onoj individualnoj osnovi istražite i učinite taj korak ka pomirenju. To je sada nama ostalo. Mi ćemo to još teže da uradimo.
Pitajte se da li je sličan slučaj u Rumuniji ili Slovačkoj, apropo Mađarske, bio tokom ovih evropskih integracija. Oni su imali zajednički interes. Bili su u zajedničkoj korpi za ulazak u EU. Rumunija nije dopustila nikakve mađarske invektive prema mađarskoj manjini u Rumuniji, a Slovačka još vehementnije to odbila.
Jedan drugi slučaj koji uzimam kao slučaj kako evropski političari rešavaju tu stvar, Lisabonski ugovor je stupio na snagu 1. decembra 2009. godine. Poslednji koji je zadržao stupanje na snagu tog ugovora, jako važnog za funkcionisanje Evropske unije, je bio Vasel Klaus, predsednik Češke Republike. I posle onih irskih referenduma i posle raznih ucenjivanja Poljske i Češke oko Povelje osnovnih prava i zahteva Irske oko abortusa i mnoge stvari koje su se zadržavale stupanje na snagu tog ugovora, Klaus je povukao poslednji potez. On nije potpisao već ratifikovani Lisabonski ugovor, koji je ratifikovao Češki parlament. Nije ga potpisivao nekoliko meseci čekajući da se sve ove prethodne radnje i prepreke završe, a onda je postavio svoj uslov, a to je garancija EU, apropo sudetskog problema, da se Nemačka država i sudetski Nemci neće više osvrtati na taj problem i da će zapravo ta stvar biti skinuta ad akta sa odnosa Češke i Nemačke u budućoj Evropi. Napravljen je poseban protokol zarad takvog jednog zahteva i Klaus je rešio problem sudetskih Nemaca.
Mi možemo da govorimo koliko hoćemo, da analiziramo nepravdu koja je njima učinjena, bar na nivou imovinskih prava, ali to je slično sa Bačkom i sa Banatom. Tamo su Nemci na teritoriji Češke Republike bili saveznici, domiciono stanovništvo tim fašističkim režimima koji su tu defilovali i stvar se tako završila, nasiljem, proterivanjem, oduzimanjem imovine i konačno jednim protokolom EU uz Lisabonski ugovor. To je ponašanje evropskih političara koji vode računa i o svojoj državi i o budućoj evropskoj perspektivi susedskih naroda. Dakle, stvar je završena istorijski.
Šta mi radimo? Mi radimo potpunu obratnu stvar. Zarad jednog čina, koji je u nekoj perspektivi nejasan i potpuno nesiguran, mi vraćamo ceo taj kompleks animoznosti među stanovništvom na teren. To će možda biti suspregnuto delovanje vlasti ili ćutanje medija ili raznim represivnim i polurepresivnim merama, ali to će ostati i to nije način. O tome govorimo.
Druga loša konsekvenca ovoga o čemu ste morali da razmišljate baš zato što su stvari vezane istorijski, zato se i osvrćem na istoriju, jeste mogući efekat presedana ovoga što je sadržaj današnje deklaracije.
Pomenuo sam Banat i Nemačku. Tu je slučaj bio još drastičniji nego u slučaju Mađara u Bačkoj. Dakle, postojalo je nasilje. Ljudi su bili terorisani pod tezom kolektivne odgovornosti i sve ono što današnji pravni sistemi ne odobravaju. U Banatu je bilo masovno proterivanje. Nemačka manjina bila je najveća nacionalna manjina u bivšoj Jugoslaviji. Oni su proterani i to je zapravo jedna istorijska činjenica. Oni imaju svoja udruženja, kao što i sudetski Nemciimaju udruženja širom Nemačke, naslednika druge, treće, četvrte generacije, koji gledaju da bar imovinu vrate i koji rade sa svojom državom, nemačkom Vladom, na toj stvari.
Pazite, ova stvar je još ozbiljnija. Mađarsko stanovništvo bar živi na području Bačke i hvala Bogu da živi posle Drugog svetskog rata. Ono je smanjeno na osnovu delovanja komunističke vlasti posle Drugog svetskog rata, ali je u ogromnoj većini opstalo i živi svoj život i deli sudbinu ostalih ljudi u ovoj državi.
Nemačko stanovništvo je proterano. Ono može na osnovu ovog predsedana i onih svojih udruženja da traži istu stvar sa punim pravom. Opet je neko vršio represiju nad više od 300-400 hiljadu ljudi, koji su proterani šta više.
Vodite računa o konsekvencama takvog jednog koraka. Ovaj korak može biti presedan, a ona konsekvenca će biti daleko gora i zato govorim da vodite računa o tome šta radite, jer ovo neće na dobro izaći.
U našoj državi je od pre jedno pet godina nastala moda izvinjenja i donošenja deklaracija i rezolucija kojim će se navodno ispraviti ove krive drine iz prošlosti bliže i dalje. Dakle, prošla Vlada je uvela taj jedan stil ne bi li odobrovoljila susede i Brisel i razne države koje žare i pale po EU, pa smo onda imali i onu Deklaraciju o Srebrenici, koja je bila doneta, kako god bilo, ipak na način koji je proceduralno zadovoljavao minimalne uslove.
Dakle, imali smo vremena da je pročitamo. Postojala je javna rasprava o toj stvari. Uveliko se već pisalo i u inostranstvu i u zemlji o tome šta se zapravo dogodilo u Srebrenici. Uveliko su iznošene činjenice itd. Mi smo imali, tako da kažem, neki verbalni okršaj ovde i polemiku u Skupštini i glasalo se onako kako se glasalo. Rezolucija je prošla, ali to je uvod u te parcijalne dokumente Skupštine, kao što je i ova parcijalna. Glavna zamerka DSS bila je ne osuda zločina, nego osuda zličina prema Muslimanima, jer su zločini bili na sve strane.
Ovde takođe imamo nasilne akte i zločine prema jednom narodu, prema predstavnicima mađarskog naroda u jednoj situaciji gde su živeli i mnogi drugi narodi, pod istim tim režimom fašističkim i pod istim tim režimom komunističkim. Dakle, i jedan i drugi su vršili nasilja, premda se ona ne mogu porediti, to moram da kažem. Ovo drugo je bar bio neki revanš, a ne inicijalna kapisla za taj lanac nasilja.
Dakle, kako smo krenuli pre nekoliko godina, tako nastavljamo sa Mađarima. Možda ćemo sutra sa Nemcima, prekosutra sa Vlasima. Sećate se da je dobijanje kandidature bilo na kraju u pokušaju predsednika Rumunije Baseskua, da otvori vlaško pitanje u Istočnoj Srbiji. Vidite kako je taj proces osetljiv i koliko on može da zavede i povede raznih tajnih agendi države da se okoristi o slabosti jedne države koja je spremna zarad nekakve maglovite budućnosti da žrtvuje sve ono što inače u toj zemlji vredi, počev od teritorije, pa do samog poštovanja itd.
Upravo je to ključna reč kojom hoću da završim ovo moje izlaganje. Mi ovom deklaracijom imamo jednu potvrdu našeg samoponiženja koje se već godinama okreće najpre u javnom mnjenju, pa onda u raznim grupama tzv. elite srpske, da bi najzad došlo do političke klase, koja je interiorizovala taj jedan osećaj samoponiženja ličnog i samoporicanja sebe kao države i kao nacionalnog identiteta.
Dakle, došli smo dotle da činimo sve što se od nas traži bez diferencijacije, bez razlikovanja. Potpuno nam je svejedno. Radite šta hoćete, samo nam dajte datum. Dajte nam, molim vas, datum. Uzmite šta hoćete i imaćete ono što hoćete. To je ono što mora da se zaustavi. Mora da se zaustavi zato što je to relativizacija sveta. Nema relativizacije države i naroda i njegove istorije i njegove sadašnjosti i njegove budućnosti, a ona započinje sa ovom relativizacijom fašizma tokom Drugog svetskog rata u Vojvodini, posebno u Bačkoj i Banatu, pa i u Sremu, razume se, jer i on je bio pod određenom fašističkom okupacijom. Relativizacijom fašizma, potom relativizacijom komunističkog terora posle Drugog svetskog rata, koji je takođe tema za preispitivanje, ali ne ovako parcijalno, sad ćemo da preispitujemo kako su prošli Mađari, pa Rumuni, pa možda će i Srbi doći u jednom momentu na dnevni red, vi znate šta je učinjeno u Beogradu 1944. i 1945. godine, i onda ćemo dogurati do one poslednje tačke samoponiženje, čemu prisustvujemo iz dana u dan.
Naše državno rukovodstvo se na najsramniji način udvara zapadnim političarima. Dakle, to ne može više da se gleda na televiziji. Govorim moj lični utisak, a imam dosta ljudi sa kojima sam razmenio takav utisak i koji zaista smatraju da na ovako niske grane politička aktivnost i politički poziv nije nikada pao. Zato govorim o ovoj deklaraciji kao jednom aktu u takvom nizu kretanja i ponašanja ove države i njenih predsednika i to ne može završiti na dobro. Ako hoćete evropske integracije pokušajte da to učinite ali bar malo uspravite kičmu i dignite glavu, više će vas ceniti. To je naše iskustvo. Inače stvar je odložena za jedno 10, 15 godina najmanje kad se o Briselu radi, tako da imamo vremena da ih preispitamo i sebe i našu strategiju i naš odnos prema EU, pa onda i odnos prema susedima. Hvala na pažnji.

Ako je reč o ispravci stvari koje su urađene u prošlosti, to može samo sud da uradi. Onda morate da revidirate te sudske procese koji su na osnovu kategorije kolektivne odgovornosti optuživali i vršili nasilje nad stanovništvom.
Svako ime mora da se vidi, da se kaže i to je način kako to možete da uradite. Ako to radite onda to morate da radite na nivou čitave zemlje, 1944. i 1945. godine. Dakle, takvih delovanja nepravednih i nepravičnih i delovanje novog režima je bilo prema svima. Takođe morate da pogledate šta je bilo u vremenu od 1941. do 1944. godine kada su fašistički režimi vladali na to području, tri fašistička režima. Moraju da se sakupe imena žrtvi i onda da se ispita svaki od tih pojedinačnih slučajeva. Siguran sam da to niko ne može da uradi.
Ovo je samo jedna apstraktna pretpostavka, ali zašto onda pravimo ovako jedan "anblok", jednostavna potez gde se svi rehabilituju koji su osuđeni po principu kolektivne odgovornosti? Može da se desi, na osnovu te rehabilitacije da neko promakne ko je stvarno bio zločinac. Zašto? Zato što ne idete individualnim putem. To je pogrešno sa stanovišta preispitivanja istorije kroz sudski proces. Mi suviše ozbiljno pričamo o ovim stvarima. Vaša namera je da otvorite jednu novu stranicu dobrosusedskih odnosa i sada činite brzopleto korak koji ne može da se preduzme tek tako.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Što se tiče revitalizacije fašizma, imajte u vidu da u konsekvenci to može biti upravo to. Na neki način može biti amnestija određenih akata Kortijevog režima u Bačkoj, gde je stanovništvo uglavnom…

Hvala.
Poštovani narodni poslanici, moje pitanje se tiče plana za primenu sporazuma Beograda i Prištine. Naime, to je danas najvažniji državni posao Srbije i svi kapaciteti ove države su upregnuti u sprovođenju tog plana kako bi se stekli uslovi za dobijanje datuma ili zelenog svetla ili uslovnog datuma ili datuma o datumu, svejedno, nešto će se dobiti, ali je bitno da se Kosovo preda definitivno i do kraja i tome služi taj plan, kao što svi znamo.
Međutim, i kada pratimo kako se on sprovodi i šta se sve čini u tom procesu, vidimo na šta to sve liči. Osvrnuću se samo na jedan detalj tog plana i njegovog sprovođenja, a reč je o imenovanju tzv. upravljačkog tima ili tima za upravljanje koji je Vlada imenovala pre tri ili četiri dana. Mi smo tu informaciju dobili preko medija. Takođe smo preko medija videli imena člana upravljačkog tima. Sada se postavlja čitav niz pitanja samo oko ove jedne stvarčice, oko ovog jednog detalja tog plana za primenu.
Naime, u sporazumu i u samom planu stoji da taj tim za upravljanje treba da se sastoji od četiri predstavnika četiri opštine na severu Kosova i da oni treba da predstavljaju te opštine, tako bar piše. Pre svega, zanima me kojim se kriterijumima Vlada rukovodila kada je imenovala ovu četvoricu ili ovo četvoro ljudi koje sada treba da igraju u tom upravljačkom timu.
Raspitivao sam se i kod ljudi politički aktivisanih na samom Kosovu i ovde. Reč je o osobama koje danas nemaju nikakav predstavljački kapacitet, apsolutno nikakva. Niko od njih nije niti odbornik u nekoj od ove četiri SO, niti funkcione, niti bilo šta drugo. Od njih četvorice samo jedan ima političko iskustvo. To je gospodin Jablanović iz Leposavića, koji je krajem 90-ih godina bio predsednik te opštine i posle toga imao određenu političku karijeru. Ova druga trojica su ljudi koji nisu učestvovali ni u kakvim političkim aktivnostima ili nekim ozbiljnijim delovanjima tih SO ili bilo čega drugog na Kosovu i Metohiji.
Vidimo po medijima da oni izbegavaju razgovore sa novinarima. Razume se, novinare interesuje šta će oni raditi i kako će se pripremiti za to. Uzgred rečeno, ako pratimo odredbe ovog plana za primenu, zadatak tog tima za upravljanje nije niti jednostavan, niti lak. Oni treba da pripreme statut zajednice srpskih opština. Treba da u međuvremenu, do izbora koji će se održati u oktobru mesecu, pripreme i te izbore i delovanje tih opština, dakle, njihove unutrašnje reforme kako bi bili spremni za izbore i za ulaženje u strukture lokalne samouprave Kosova. Treba da preuzmu sprovođenje tačaka 4. i 6. iz prvog sporazuma Beograda i Prištine, a oni se tiču nadležnosti i poslova koje će opštine da obavljaju i u ovom međuvremenu i kasnije. Prema tome, zadaci ovog upravljačkog tima su jako veliki.
Ako poredimo delikatnost njihovih zadataka, složenost njihovih zadataka i sastav tih ljudi, mi prosto vidimo da oni to ne mogu da iznesu. Znači, tu postoji mesto za sumnju u manipulaciju kadrovsku i ljudsku. Dakle, izabrani su ljudi koji neće biti sposobni takav posao da vrše, ali nisu imenovani tek tako. Po svoj prilici će taj posao vršiti neko drugi, a oni su samo pozajmili svoja imena. Oni su ljudi koji su dali svoje ljudske karakterne maske za ovu manipulaciju koja treba da se uradi, a to je da se korak po korak dovrši priprema za obrazovanje zajednice srpskih opština, kako bi one lako i lagalo ušle u sistem samouprave Kosova.
Znači, pitanje za Vladu, ako je ona izvršila imenovanje, onda i za predsednika Vlade i za šefa Kancelarije koji je tu takođe učestvovao u izboru ovih ljudi – po kom kriterijumu su oni izabrani? Drugo pitanje jeste zapravo - da li su se organi Kosova, dakle, albanski organi Kosova konsultovali u vezi sa njihovim imenovanjem, jer u planu za primenu stoji da će oni biti zapravo, iako predsednici opština izabrani, odabrani na osnovu sporazuma i dogovora sa vlastima Kosova?
(Predsedavajuća: Vreme.)
Znači, imamo dva pitanja i molim jasan i hitan odgovor na ova pitanja. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, ovde je reč o organizaciji rada ove Narodne skupštine i o načinu kako je sazvano ovo zasedanje Skupštine. Dakle, ne moramo širiti priču. Zadnjih 40 minuta smo čuli mnoge stvari, došlo je do polemike oko samog sadržaja zakona i sve je to nepotrebno.
Kada pogledate ono što opozicija traži, dakle, cilj stranke iz opozicije jeste da se zapravo Skupština sastane kasnije, da se oslobodi vreme i da se ispoštuje procedura i način na koji Skupština inače radi.
Svi znamo da su ovi zakoni jako važni. To je jedan veći broj poreskih zakona od njegovog sadržaja i načina diskusije, a posebno i amandmana koji će dati i predstavnici većine i manjine, ti zakoni mogu da se poboljšaju. To jeste jedina namera opozicije danas u parlamentu.
Svi znamo da je ovo na jedan čudan način sazvano kršenjem i običaja i pravila i pisanih procedura u Poslovniku. Obraćam se predstavnicima većine, siguran sam da vi sami vidite da ovde ima problema u načinu kako je sazvana ova sednica i verovatno mnogima od vas nije drago što se na ovaj način započinje rasprava o jednom važnom setu zakona.
Jako je važna ova rasprava i prosto, hajde da racionalno gledamo šta je bolje, da li da ostane senka na celoj ovoj priči oko poreskih zakona ili zato što nismo uspeli da se pripremimo na vreme ili zato što će biti raznih prekidanja i neurotičnih situacija, kao što je ova, a izazvana je načinom kako je Skupština sazvana, ili ćemo odložiti za nekoliko dana početak sednice, obaviti one prethodne procedure, sazvati kolegijum, potražiti mišljenja mnogih relevantnih stručnih organa oko ovih zakona. Imamo u vidu to da je javna diskusija zapravo zaobiđena oko ovoga, iako je priprema zakona trajala dugo.
Predlažem ukratko da se u ponedeljak sastanemo, da započnemo rad normalno, a u međuvremenu da obavimo ove radnje koje smo preskočili i da možda i ovu diskusiju oko Poslovnika privedemo kraju.

Poštovani narodni poslanici, poštovani potpredsedniče Skupštine, poštovani ministre inostranih poslova, moj kolega Nenad Popović je jutros govorio o jednoj tački dnevnog reda, o izveštaju Odbora za kontrolu službi bezbednosti. Ovaj moj govor ću posvetiti drugoj tački dnevnog reda, uključivanju Vojske Srbije u međunarodne misije, konkretno, u misiju obuke Vojske Malija.
Kada smo u februaru mesecu ove godine usvajali Godišnji plan za upotrebu Vojske Srbije u međunarodnim misijama, DSS je glasala protiv onog dela tog plana koji se ticao učešća naših vojnih snaga u misijama EU. Podsećam vas na stav koji je bio principijelan i koji se konkretno ticao misija koje su se sprovodile ili koje se sprovode u Kongu, Somaliji i u Sudanu.
Imali smo dva razloga za to. Hoću da vas podsetim na to, obzirom na ovu priču o Maliju. Jedan od razloga je načelan. Dakle, bili smo protiv toga da se uključujemo u misije EU zbog toga što je EU zapravo preuzela vrlo nečasnu ulogu egzekutora politike "Stejt Dipartmenta" na Kosovu i Metohiji, dakle, otcepljenja Kosova i Metohije i oduzimanja Kosova i Metohije od Srbije.
Drugi razlog je bio nešto konkretniji. Imamo vrlo ozbiljne sumnje u pogledu bezbednosti i odbrambene politike EU, koje nije sasvim jasno definisana, koja je menjana u jednom dosta kratkom roku postojanja te politike, a ona zapravo postoji od 1999. godine i 2000. godine. To je relativno mlada politika – 12, 13 godina, pre svega, imajući u vidu da u velikim nedoumicama kod strategija odbrane i bezbednosti, EU se vrlo brzo posle formiranja te politike dohvatila jednog solomonskog rešenja i zaključila jedan ugovor sa NATO, jedan sporazum 2002. godine, tzv. Sporazum Berlin plus, gde je dogovoreno da će EU učestvovati u onim međunarodnim misijama bezbednosne i odbrambene prirode za koji NATO nije zainteresovan. Tako da je uspostavljena neka puna, da tako kažem, koordinacija i kompenzacija između NATO i EU. Prema tome, može se zaključiti da je to ustvari jedna politika o kojoj odlučuje NATO, ali ukoliko su povodi takvi da EU iz svojih razloga, iz razloga interesa svojih velikih država treba da se uključi ona će to učiniti u konsultaciji sa NATO.
Ovo je drugi razlog zbog koga smo mi tražili da ne učestvuju naše trupe u ovim misijama jer su one, da tako kažem, i tematski, i konceptualno i strateški nejasne, ili ono što je jasno jeste da su to zapravo repovi mnogo veće i ozbiljnije NATO politike, NATO strategije, NATO geopolitike na globusu danas itd.
Kada je reč o Maliju, imamo konkretan povod, odluka je o Maliju i o tome ću nešto reći. Tu postoji jedan dodatni razlog. Dakle, ova dva razloga zbog kojih smo glasali protiv misija u februaru, koje vode EU, i dalje stoje. Međutim, ovaj povod je još specifičniji za Srbiju.
Naime, u obrazloženju stoji da je cilj misije obuke bezbednosnih i vojnih snaga Malija da se ponovo uspostavi teritorijalni integritet Malija. Dolazimo do jedne apsurdne situacije da jedna zemlja kojoj je ugrožen teritorijalni integritet, i to žestoko, do mere da se taj princip drži o jednom tankom koncu, da ona učestvuje u misiji jedne strukture, bezbednosne i odbrambene, koja takođe treba da sačuva teritorijalni integritet jedne druge države – Malija i da, zapravo, pod broj dva Srbija prati strategiju EU u toj stvari, dakle, one strukture koja učestvuje u oduzimanju teritorijalnog integriteta Srbije.
Potpuno je ta situacija šizofrena, naopaka. Zaista čovek ne razume razlog zašto bi mi baš u Maliju učestvovali da očuvamo teritorijalni integritet Malija, kada nismo sposobni, da tako kažem, niti vojni, što je još važnije, ni naš teri-torijalni integritet da očuvamo. To je jedna vrlo naopaka situacija i onda iz nje mogu da se izvlače neki drugi zaključci. Znate, ako je potpisan sporazum kojim se Kosovo predaje, to znači da je to naša druga misija u očuvanju teritorijalnog integriteta jedne zemlje. Prva misija je ova o očuvanju teritorijalnog integriteta Kosova. To je, prosto, kao konsekvenca, ako hoćemo da izvodimo logične konsekvence, može da se izvede. Tu je jedan veliki, ako hoćete, ne samo politički nego i moralni problem ove misije.
Naime, Mali je neka daleka zemlja kojoj treba pomoći. Ona ima problem secesije, ali šta se u Maliju događa suštinski suprotno ili drugačije od onoga što se događa u Srbiji? Jedan deo stanovništva te teritorije pokušava da se otcepi, nelegalno da izdvoji deo teritorije, isto kao i Albanci u Srbiji, znači da izdvoje deo Kosova. Mi smo, dakle, dosta pasivni prema ovoj našoj stvari i interesu, a učestvujemo u jednoj misiji koja treba da očuva teritorijalni integritet Malija. To je, dakle, jedan zaista veliki problem koji je gotovo nerazrešiv.
Drugi problem je kako se to radi, dakle, metodologije, ili ako hoćete postupka. Mi donosimo, dakle, ovu odluku po hitnom postupku. Zašto po hitnom postupku ovakvu jednu odluku kada je stvar sa Malijem krenula mnogo ranije, ima tome godinu dana? Prva, dakle, upotreba intervencije bila je Francuska kao države, ne kao članice EU, početkom 2013. godine. Francuska i dan danas ima 4600 vojnika u Maliju koji su se tukli sa ovim secesionističkim snagama. Prema tome, stvar traje dosta dugo, a mi donosimo odluku po hitnom postupku.
Uzgred budi rečeno, kada je o tome reč, to obrazloženje je, dakle, krajnje čudno. Zaista nisam razumeo obrazloženje hitnog postupka. Pročitao bih tih sedam redova, pošto je u pitanju jedna rečenica, bićete strpljivi. Gospođu predsedavajuću bih zamolio da mi ovo vreme ne računa, zato što čitam dokument. U pitanju je jedna rečenica ali će mi trebati dva minuta, jer ona je jako duga. Pa, ako iko razume neka mi istumači, možda i sam ministar. "Donošenje odluke po hitnom postupku neophodno je radi nesmetanog funkcionisanja organa i organizacija, kao ispunjenja preuzetih međunarodnih obaveza, odnosno strateškog opredeljenja Republike Srbije za članstvo u EU, da saglasno Ustavu Republike Srbije i u skladu sa spoljnopolitičkim opredeljenjem države razvija sposobnosti, za aktivan doprinos u izgradnji povoljnog bezbednosnog okruženja, partnerstva i učešća naših pripadnika u operacijama EU". Neka razume ko može. Pazite, ovo je obrazloženje hitnog postupka i ničeg više.
Ovde se otvaraju neka pitanja za koje su nam možda potrebni i neki odgovori. Naime, kada je potekla ta ideja, od koga itd? Mi smo dobili obaveštenje od gospodina ministra da je specijalni predsednik EU za bezbednost i odbranu Ketrin Ešton zatražila od nas takvo angažovanje. Dobili smo posle jedan odgovor da smo mi odmah reagovali a ne čekali dugo vremena ali, zapravo, pitanje je kada je ona taj zahtev poslala.
To je sad jedno interesantno pitanje obzirom na sledeću stvar. Možda je nama hitno da uđemo u ovaj proces, ne zato da bismo branili teritorijalni integritet Malija, niti zato, kao što piše u ovom dokumentu, da bismo očuvali međunarodni poredak, međunarodno pravo poštovali itd, niti da bismo obavili naše obaveze prema međunarodnim organizacijama UN. Možda smo mi u taj posao ušli radi jedne mnogo važnije stvari a to je dobijanje datuma.
Dakle, otvaram jedno konsekventno, realno pitanje – zašto mi žurimo u ovoj stvari? Da li se mi, zapravo, sada dodvoravamo EU da bismo dobili još jedan poen i da bismo odobrovoljili tu veliku strukturu koja treba da nam dodeli datum za nešto ili datum za datum? Pa, hajde, brže-bolje pošaljimo nekoliko vojnika, 13 u ovom slučaju, da bi, pre svega, Francuska koja je u ovom slučaju posebno zainteresovana, kao što znate, delovala, apelovala na druge članice, pre svega na Nemačku, koja ima najviše problema sa tim pitanjem datuma i najviše prepreka čini, da bismo je odobrovoljili, da bi je Francuska tako odobrovoljila da nam ne pravi ove velike prepreke za datum.
To je nešto što je sasvim, čini mi se, realno postaviti kao pitanje, obzirom na hitan postupak. Jer, mi vidimo iz obrazloženja da se ne može zaista shvatiti zbog čega je u pitanju hitan postupak.
Inače, kada je reč o samoj stvari, o ovoj operaciji međunarodne zajednice u Maliju, ona je jako komplikovana i čudna. Onoliko koliko sam ja mogao da se informišem, gledao sam malo informacije, literaturu itd, vi imate jednu vrlo, dakle, složenu strukturu intervencije, nekoliko činioca, nekoliko subjekata. Prvo, Francuska koja učestvuje u tome kao zainteresovana država. Ona je bivši kolonizator Malija. Verovatno da su zvanične vlasti Malija prizvale Francusku da im pomognu u ovoj stvari. Kao što sam rekao, dan danas, ona ima 4.600 trupa. Onda se uključuje EU na osnovu odluke Saveta ministara sa ovom misijom obuke, gde treba i mi da učestvujemo, a potom na osnovu jedne odluke ili rezolucije Saveta bezbednosti, nisam siguran, UN šalju misiju za održavanje mira, peace keeping mission u Mali sa još jednom fusnotom da će u okviru te misije vodeću ulogu odigrati afričke zemlje, članice UN. Znači, imamo neke tri strukture koje učestvuju u ovom procesu, dakle, borbe za teritorijalni integritet Malija.
Prema tome, situacija je dosta nejasna u nekom organizaciono strateškom smislu. Da li mi treba da se pitamo? Mala smo država koja radi dobijanja datuma ulazi u neku priču, neku igru, možda nas i ne interesuje ko tu, šta radi. Međutim, činjenica je sledeća, zapravo sve ove intervencije koje nekada imaju kapu UN, a nekada nemaju, one su jako čudne, a naročito one koje sprovode NATO i EU.
Evropska unija ima problem sa svojom bezbednosnom i odbrambenom politikom, i organizacioni i strateški. Danas u EU, po njenim pravilima, ne moraju sve članice EU da se slože o nekoj vojnoj intervenciji ili misiji, a nekmoli da učestvuju u njoj. Danas je dovoljno devet država članica, od 27, da da inicijativu za neku vojnu misiju ovakve prirode i da uđu u postupak, u intervenciju, a da onih, koliko je ostalo, 19 država u tome ne učestvuje.
Zašto bi sada Srbija bila veći katolik od pape u toj stvari? Zašto bi Srbija, kao ne članica, kojoj članstvo nije ni na vidiku, ispunjavala obaveze prema EU kao da je članica? U krajnjoj liniji, znate, ako bi Srbija ušla u EU, što je čista apstrakcija, nešto krajnje nemoguće, ona bi mogla da zadrži svoju vojnu neutralnost, kao što je to učinilo četiri ili pet država. Irska je, takođe, poslala četiri ili pet vojnika u ovu misiju obuke, ali u Irskoj već postoji javno mnjenje i rasprava o tome da li njih treba povući i da je li zbog vojne neutralnosti Irske to u redu. To je jedna rasprava koju, svakako, treba imati u vidu.
U krajnjoj liniji, danas postoji donatorska konferencija koju organizuje EU za prikupljanje novca za režim u Maliju. EU ulazi u to sa 500 miliona evra, a traži da se sve zemlje sveta, koje su voljne, uključe u to. Naime, u EU postoji načelo voljnosti, kao i kod unilateralnih akcija SAD. Imate intervenciju voljnih u Irak. Sve je više tih situacija u kojima voljne zemlje, zemlje koje hoće, učestvuju u tome. Srbija nema nikakvu obavezu, kao što ovde kaže – prema UN ili prema EU, a drugo, koliko vidimo, nema ni neke koristi, sem ovih specifično vojnih. To je dakle iskustvo i veće plate.
Kada je reč o tim većim platama, one će se isplaćivati, koliko vidim, iz naših novaca, da li je tako, iz budžeta, koje mi izdvajamo, 75 miliona dinara za ovu intervenciju. Nije ni to beznačajno pitanje za jednu malu, siromašnu zemlju koja je na repu ekonomskog razvoja u okviru cele Evrope. Sedamdesetpet miliona se mogu iskoristiti za mnogo važnije stvari u ovoj zemlji, iako to u okviru budžeta nije neki veli procenat, razume se. Kada sve stavimo na tas, razloge, ciljeve, ove smutnje koje postoje u čitavom ovom tekstu, gde vi ne znate čemu, zašto, pogotovo zašto hitno to učiniti, kada sve to imamo u vidu, onda ova misija nema nikakvog smisla, sem tog specifično vojno-tehničkog koji ne zadovoljava neke razloge da se mi time bavimo.
Na kraju jedan samo aspekt cele ove stvar. To je bezbednosti aspekt. Da li je naša vlada, Ministarstvo odbrane ispitalo bezbednosne aspekte ove misije. Mogu vam reći da je Evropol pre nekoliko dana doneo analizu situacije u Maliju i bezbednosnih rizika učesnika. Naravno, Evropol misli na države članice EU. Oni dakle govore da postoje bezbednosni rizici za učešće na terenu, ali ono što je mnogo važnije za ovu analizu Evropola jeste da oni kažu da postoje izraziti bezbednosni rizici za te zemlje od osvete tih muslimanskih fundametalista, Al-Kaide, koja koordiniše akciju separatiste, koja se može teroristički odraziti na bezbednost te zemlje.
U toj analizi imate jednu pretpostavku koja je obrazložena prilično dobro, mada je pretpostavka da je onaj napad na francusku ambasadu pre mesec dana u Tripoliju, u Libiji, da su zapravo izvele terorističke organizacije Alkaide, kao neku vrstu osvete za učešće Francuske u suzbijanju separatističkog pokreta u Maliju. Da li mi imamo tu vrstu bezbednosne procene? Zašto mi ulazimo u tu vrstu rizika? Dakle, opet izazivamo taj fundamentalistički muslimanski svet, da možda i Srbiju jednog dana kazni zbog toga što učestvuje u takvoj stvari.
Puno je razloga zbog kojih treba razmisliti, a što se tiče DSS, mi smo o tome ranije vrlo dobro razmislili i kada smo glasali protiv plana za uključenje u misije EU, te konsekventno, prema tome, nećemo ni glasati, tj. glasaćemo protiv ove odluke kada bude dan za glasanje. Hvala.

Poštovani narodni poslanici, gospodine predsedniče Skupštine, u poslednje vreme, poslednjih meseci, a sve učestalije poslednjih nedelja predstavnici vlasti u Srbiji, pre svega premijer Dačić i prvi potpredsednik Vučić, učestalo govore o tome da je Vojislav Koštunica donosio neke odluke o puštanju terorista i ratnih zločinaca na slobodu.
Moje pitanje i moj zahtev za objašnjenje i obaveštenje jeste – na osnovu koje odluke ili na koju odluku se oni pozivaju, te tvrde da je Vojislav Koštunica učinio ovo što zapravo nije učinio? To pitam zato što se u javnost unosi jedna smutnja povodom ovih nemilih događaja oko predaje Kosova Albancima, smutnja o tome da je o nekom drugom problemu, o nekom drugom pitanju Vojislav Koštunica i Vlada koju je on vodio pravila neke nepodobštine, čime bi se navodno pokrilo ovo što se danas čini.
Mogu da vam kažem da je bilo amnestije u to vreme, početkom januara i februara 2001. godine, i tadašnja Savezna skupština i Republička skupština doneli su Zakon o amnestiji. Na osnovu tih zakona pušteni su na slobodu mnogi. Ti zakoni su obuhvatili jedan širok spektar ljudi koji su bili u zatvorima, dakle od ratnih dezertera, do onih koji su pozivali na pasivizaciju za vreme bombardovanja, do učesnika oružanih sukoba na Kosovu, pre svega Albanaca i da su pod tom amnestijom pušteni i određeni albanski učesnici oružanog otpora protiv legalnih snaga Jugoslavije i Srbije, među njima i braća Mazreku, koji se neprekidno pominju kao oni koje je navodno Koštunica pustio svojom odlukom.
Dakle, takve odluke nema i nju nije doneo Vojislav Koštunica, već je ova amnestija izvršena na bazi donetih zakona februara meseca 2001. godine. Međutim, možda gospoda Dačić i Vučić imaju neke druge dokumente na osnovu kojih tvrde da je Koštunica pustio teroriste na slobodu i ratne zločince, pa bismo voleli da saznamo koji su to dokumenti. Prosto, ne mogu da verujem da je stvar, da kažem, iz glave, tako rečeno bez provere, jer to je jedna zaista velika kleveta, koja će se utvrditi ako mi uopšte dobijemo objašnjenje i obaveštenje koje će biti verodostojno.
Razume se, u političkoj borbi se koriste razna sredstva, razne retoričke mahinacije i insinuacije, ali to bi u jednom demokratskom društvu trebalo da ima meru i granicu. Netačnost i laž jeste ta granica koja se ne sme preći i prevazići. Reagujem zato što je ovo već postalo učestalo. Mi smo i u ovoj skupštini imali priliku da od premijera čujemo upravo te reči – Koštunica je pustio braću Mazreku i ostale teroriste i ratne zločince. Nismo reagovali, iako smo znali da ih nije on pustio, nego je to učinjeno na bazi zakona.
Poslednji put prekjuče u Mitrovici gospodin potredsednik Vlade je pred velikim auditorijumom, koji je to posmatrao na televiziji, rekao da je to Koštunica učinio.
Dakle, ponavljam, to je jedna zaista insinuacija najgore vrste i zbog toga tražimo objašnjenje i obaveštenje. Zakon je ono što je bilo doneto i to, mogu vam reći, u uslovima, ako se iko toga seća i premda da ta diskusija o tom zakonu više nikoga ne može da zanima, ali ću samo podsetiti da je taj Zakon o amnestiji ili ta dva zakona, da su doneti pod velikim pritiskom istog onog zapada koji danas radi sa Vladom Srbije na oduzimanju Kosova, kome smo mi hteli da se otvorimo dobrom voljom države, da krenemo putem demokratizacije i vladavine prava, a između ostalog bio uslov Parlamentarne skupštine Saveta Evrope krajem 2000. godine, da se upravo takvi zakoni donesu kako bi Srbija uopšte mogla da bude kandidat za člana Saveta Evrope.
Danas, kada smo već navikli da je Srbija član Saveta Evrope i da učestvuje u Parlamentarnoj skupštini i u drugim telima, danas niko ne razmišlja o tome kako je zapravo Srbija ušla u Savet Evrope. Između ostalog, jedan od uslova bili su i ti zakoni. Na osnovu tih zakona, kao što sam rekao, mnogi su pušteni na slobodu, među njima i braća Mazreku, ali prosto, hajde samo ovu činjenicu da proverimo, na osnovu koje odluke je to učinjeno? Ovde tvrdim sasvim pouzdano da to nije učinio Vojislav Koštunica i da se sa takvom vrstom manipulacije i insinuacije prekine, jer se zapravo ova politika Vlade oko predaje Kosova ne može ničim pokriti, a najmanje ovakvom vrstom retoričkih manipulacija.