Poštovani narodni poslanici, gospođo predsedavajuća, mi danas možemo razgovarati i o tekstu rezolucije i o njenom povodu, ali bojim se da taj tekst rezolucije i sam taj povod nemaju mnogo veze sa stvarnošću. I to bi mi nekako delovalo kao da se na Titaniku raspravlja o meniju i to u momentu pošto je Titanik udario u veliki ledeni breg.
Naime, treba da povedemo računa pre svega o tome kakvi su rezultati dosadašnjih odnosa Srbije i EU naročito od 2008. godine, kada se smatralo da smo zakoračili, kako se to kaže, u nepovratni proces i da nam je ta evropska budućnost manje više na dohvat ruke. Dosta pokazatelja, činjenica, veoma loših činjenica, o rezultatima tog našeg puta u EU u najmanju ruku u poslednjih pet godina i zbog toga i hoću da govorim o tome, a ne o jednom tekstu koji je manje više tehničkog karaktera i koji doduše insistira na tome da predsednički organ države ima uticaja na proces pregovora, ali se ne pita kuda ti pregovori vode, koliko koštaju za zemlju, kakav je dosadašnji rezultat onog sporazuma koji proistekao iz nekih ranijih pregovora. Sve se to tumbe okrenulo i mi zapravo možemo da zatvorimo oči i da ovim povodom govorimo i o tačkama ove rezolucije što je moguće da ću ja pomenuti, ali mislim da to nije glavna tema.
Naime, Srbija je od 2008. godine do danas imala više štete nego koristi od EU i to se može gledati na više elemenata. Najpre, u teritorijalnom pogledu, u pogledu teritorijalnog integriteta. Srbija je ostala bez Kosova. Vlada je priznala nezavisno Kosovo pod pritiskom EU. Upravo je ona dobila ulogu egzekutora u oduzimanju Kosova od Srbije i taj posao ona obavlja hladno, racionalno, bezočno, onako kako su njene zemlje članice nekada vodile svoju kolonijalnu politiku. Nije samo to problem. Srbija teritorijalno nije stabilna ni sa Kosovom ni bez Kosova. To je svima nama jako dobro poznato.
Taj problem koji svakodnevno destruira javni život u ovoj zemlji stoji kao Damohov mač iznad naših svakodnevnih života pa i iznad ovih svih pokušaja da se država reformiše u ekonomskom, institucionalnom pravnom i bilo kojem drugom pogledu. Nije ta stranica Kosova još zatvorena, a otvorena je stranica Vojvodine. Ako gledamo izveštaje komisije o napredovanju Srbije od 2009. godine na ovamo, videćemo da ona nijednom rečenicom nije dovela u pitanje činjenicu da zakonodavstvo Srbije i propisi Vojvodine su u suprotnosti sa Ustavom Srbije i da direktno ugrožavaju teritorijalni integritet Srbije. Unija tu nije imala nikakvu primedbu imajući u vidu činjenice da je na brojnim stranicama pretresla svaku stopu ove zemlje, svaki element njenog sistema. Dakle, ovo nije propust, ovo je strategija.
Potom, ako gledamo ekonomske efekte ovih odnosa u zadnjih pet godina, oni su zaista poražavajući. Upravo, 2008. godine, negde u leto kada se promenila Vlada, Srbija je ušla u tunel na kraju svetlosti, tunel u kome je svetlost na početku, a na kraju nema te tačke svetlosne. On baulja po tom tunelu i stalno sluša neki mistični glas iz neke nedođije da treba ići napred, ali se ta svetlost ne vidi. Sve je manje izvesno.
Znači, od 2008. godine Srbija je u permanentnoj recesiji uostalom kao i sama EU. Po svim ekonomskim pokazateljima ona nazaduje, ona ima stalno rastuću nezaposlenost, stalno rastući javni dug, stalno rastući budžetski deficit. Sve najgore privredne pokazatelje, ali mi i dalje smatramo da je EU naša razvojna ekonomska šansa i slepo se držimo tog puta u vreme kada se druge mogućnosti otvaraju na očigled svih nas.
Prema tome, i na ovom planu Srbija loše stoji i krajnje je vreme da preispita taj svoj odnos, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog ekonomskih razloga i ekonomskih pokazatelja. Trgovinski deo sporazuma je imao za Srbiju negativan efekat. Potom, opšte društvene prilike u Srbiji su strašno nazadovale u zadnjih pet godina. Dolazi do jednog procesa poremećaja u javnoj svesti, o političkoj svesti, u privatnim mišljenjima i preferencijama ljudi. Evropska unija insistira da Srbija preko noći prihvati nekakve post moderne vrednosti, da stavi u zagradu celu svoju tradiciju, da zaboravi svoju istoriju, da preispita svoju blisku prošlost, okrivljujući je za rat i za zločine. Jednom rečju, kao i 2004. godine što je tražila od CG da prelomi u svesti i sada to traži od Srbije. Neko je pomenuo da je u to vreme postojala državna zajednica. Nemojmo zaboraviti da je 2006. godine CG izašla iz Srbije u skladu sa politikom prelamanja mozga. Tamo je mozak prelomljen i oni su otišli na taj put na kome nisu na drugim travčicama u odnosu na nas, ali sada se to od nas traži.
To je, dakle, jedan težak poremećaj u sferi javnog morala koju Unija agresivno zahteva od Srbije. Možemo pričati i dalje o tim negativnim posledicama, ali, da ne bi gubio vreme, pomenuću samo taj bezbednosni aspekt stvari. Srbija je, na osnovu SSP, prvo poglavlje o političkom dijalogu, u obavezi da se prilagodi spoljnoj bezbednosnoj politici EU.
Danas ne postoji ništa mutnije i nejasnije u njenoj politici ili u njenim politikama, kako se to kaže, od njene spoljne bezbednosti odbrambene politike. Kada pogledamo njene akcije, one se svode na individualna opredeljenja pojedinih zemalja koje sakupljaju određeni broj saveznika unutar Unije da bi vodili neke akcije po svetu, oružanog karaktera, razume se, i na kraju ispada da je to interes zemlje koja vrši takvu propagandu unutar Unije.
To nije regulisano ni osnivačkim ugovorom, iako se ova poslednja izmena dosta posvetila tom aspektu delovanja Unije, ali je tu stvar najmanje jasna, najviše netransparentna, kako bi se to danas reklo, a mi srljamo u tu stvar bez obzira na naše sopstvene procene koliko nam je to u interesu u današnjem svetu i u današnjoj Evropi koji postaju potpuno drugačiji u odnosu na 90-te godine, gde se sa nekog unilateralizma prešlo na multilateralizam i na potpuno drugačiji način odnošenja u svetskoj politici.
Možemo se zapitati, baš zbog ovoga o čemu govorim, gde je ta EU danas 2013. godine u odnosu na neka ranija vremena? Neko je pre mene rekao da je ona takva i da tako izgleda da je njeni očevi osnivači ne bi poznali. Ja tvrdim da nju danas ne poznaje ni njen legendarni predsednik komisije Žak Delor, kome je sredinom 90-tih godina, kada je napuštao to mesto, posle završetka drugog mandata, manje-više bilo jasno u kom je pravcu ona otišla. Kritike unutrašnjih odnosa u Uniji idu upravo sa te strane.
Dakle, Unija u ekonomskom pogledu zaostaje, relativno gledano, razume se. Ona je nekad imala visoki stepen ekonomskog razvoja, zato je relativno u odnosu na ostatak sveta. Ako hoćete, danas je jedino ona u ozbiljnoj krizi. Ni SAD, ni drugi kontinenti zemlje nisu u ekonomskoj ili finansijskoj krizi, ili su u mnogo manjoj meri nego što je to Unija danas.
Ona je, dakle, od leta 2008. godine, od kada je finansijska kriza zahvatila svet, u nultoj tački privrednog razvoja. Mnogi njeni delovi su u stanju recesije, pa i depresije. Ona ne može iz toga da izađe. Pokušava to da učini vanugovornim mehanizmima i donosi nove ugovore o stabilnosti itd. Takođe, uvodi nove mehanizme kontrole nacionalnih budžeta, pokušava preko Fonda za stabilizacioni mehanizam da finansira posrnule ekonomije i ništa joj od toga ne uspeva. Moramo to imati u vidu.
Dakle, gde je Srbija u toj projekciji EU? Nigde. Prosto, po inerciji Srbija služi Uniji da trenira svoj uticaj na jedan mali prostor u Evropi i da ga učini stalno vezanim za sebe, bez obzira koliko su i iz ovih razloga koje sam pomenuo šanse za pristupanje ravne nuli.
Kako se Unija danas odnosi prema drugim državama u Evropi, pa čak i u odnosu na sopstvene države? Evo, Velika Britanija je najavila referendum o izlasku iz Unije 2017. godine. Island je prekinuo pregovore o pristupanju završivši veći deo poglavlja koje treba da ispuni za taj zadatak. Unutar same EU, unutar pojedinih zemalja rastu secesionistički pokreti i ona se suočava sa tim problemom kao i te zemlje. Turska je pre četiri ili pet godina prekinula pregovore o pristupanju. Imala je sreće da nije pristupila, recimo početkom 2000-ih godina, danas bi imala istu nultu stopu rasta, a ne 8,5%, kao što je danas slučaj, da se njoj to dogodilo.
Pogledajmo samo odnos prema tzv. „istočnom partnerstvu“. To je jedan projekat koji bar do sada nije uspeo. Oni nisu uspeli da privuku više od dve države da potpišu taj sporazum o pridruživanju. Što se Ukrajine tiče, to je posebna priča. Evropska unija se tu ponaša kao neki mali imperator koji izvršava poslove za velike imperatore i vodi jednu geopolitičku igru kojoj nije dorasla. Dakle, ona više nema onaj mirnodopski razvojni karakter, kakav je krasio 70-ih, 80-tih, pa i 90-ih godina, ona je postala jedna struktura koja vodi neku vrstu kolonijalne politike u Evropi. Ukrajina je najbolji dokaz za to.
Pazite, oni su prvo uticali da se Ukrajina i Rusija što više razdvoje u pogledu svojih već uspostavljenih trgovinskih industrijskih odnosa, pa su onda Ukrajinu stavili pred dilemu – ili EU ili Rusija? To pitanje je predstavila kao civilizacijsko pitanje. Dakle, nije pitanje proračuna koliko toj zemlji, toj Ukrajini vredi jedna ili druga strana, što je Vlada već jasno uradila, pokazala egzaktno da je bolje da ide prema Rusiji, nego je stvar digla na jedan politički, civilizacijski nivo, manipulišući sa tim pitanjem.
Znači, za Ukrajinu je bilo pitanje da li da se opredeli na zapadnu ili istočnu civilizaciju ili, ako hoćete, na civilizaciju ili ne civilizaciju. To je jedna teška manipulacija, a moći ćete lako da prepoznate slične fenomene koji se događaju i u Srbiji tim povodom. Ova krhka društva koja su izašla iz ratnih vremena 90-ih godina podložna su takvoj manipulaciji. Unija, da ima onaj razvojni mirnodopski karakter kao što je imala nekad, posredovala bi u rešavanju tih unutrašnjih pitanja, a ne bi ih produbljivala, kao što to čini u Ukrajini i kao što je sve vreme činila u Srbiji.
Mi ovde raspravljamo o civilizacijskim relacijama - hoćemo li na istok ili na zapad, a to uopšte nije tema. Hajde malo razmislite o tome zašto bismo mi međusobno raspravljali o tome. Zašto bismo morali da se prilagođavamo diktatu jedne strukture koja je, kao što sam rekao, izgubila svoju dušu i svoj karakter? O tome moramo da vodimo računa da bismo ovu zemlju ipak izvlačili iz krize.
Nije reč o tome da li zadržati partnerstvo sa EU. To je krajnje normalno. Srbija mora biti otvorena prema svima. Mi samo tvrdimo da ovaj aranžman, ovaj režim koji je utvrđen, potpisan 2008. godine, da on donosi velike štete i da ga treba promeniti. Možda bi ta učmala briselska birokratija jednog momenta i prihvatila takav zahtev Srbije i razgovarala sa Srbijom kao sa partnerom u pravom smislu reči. Ne, naše su se vlade zakucale u tom prostoru, u tom procesu i one ne vide nikakav put levo ili desno ili usporavanja, nego najvećom mogućom brzinom jure prema tom bezdanu.
Šta radi naša Vlada u ovo vreme, u ovo doba, u ovom momentu kada je situacija ovakva kakvu sam opisao? Ponovo obećava godinu ulaska u EU. Kažem ponovo, zato što su se nekadašnji predsednici Vlade rado igrali tom temom, pa jedno vreme ta tema nije bila politički interesantna. Jedan će predsednik Vlade ostati u sećanju samo po tome što je 2003. godine rekao da ćemo 2007. godine postati punopravna članica EU. Jedan drugi pregovarač 2008/2009. godine je govorio da ćemo 2012. godine ispuniti uslov, a 2014. godine postati punopravni član EU. Sada opet sa vrha vlasti nam se kaže – 2020. godine ulazimo u EU.
Znate šta, treba čovek da bude zaista naivan, blanko-poverljiv, da ne kažem glup, da bi u to sve poverovao. Posle tolikih godina licitiranja, opet smo na 2020. godini, a na nekom srećnom datumu, pa hajde, strpimo se malo, ne dirajmo ništa, doći će taj trenutak.
Gospodo, ako samo pogledate taj proces koji bi trebao da krene, kažu 21. januara, ako predamo Kosovo, je li tako, do kraja, ali ako krene tada, on je takve tehničke prirode da se ne može završiti brže, nego za deset godina. Dakle, u najčistijim laboratorijskim uslovima, da se ništa ne menja i da sve teče idealno, mi ćemo imati dve godine skrininga, šest godina pregovaranja u vezi sa 35 poglavlja i dve godine potrebne za ratifikaciju takvog jednog ugovora. Znači, 14 plus deset, to je 2024. godina. Godina 2024. je kao idealan momenat ulaska. Znate li koliko je to do 2024. godine, koliko se svet promenio, koliko se Unija menja, koliko se naši odnosi menjaju? Danas niko ne može da predvidi šta će biti za dve godine, a ne za deset godina, a da ne govorim šta će biti za šest godina, kao što nam se sa vrha vlasti sugeriše – samo da budemo mirni, spokojni i pažljivi, da ne talasamo, kako se to kaže, i da ništa ne radimo.
Imamo još jedan fenomen u našoj zemlji, povodom tih evropskih integracija. Ova Skupština ga najbolje reflektuje. To je stanje svesti. Naime, teško je danas, sve da imate najbolje instrumente ispitivanja javnog mnjenja istražiti koliko je raspoloženje za EU među građanima Srbije. Sva ova istraživanja koja smo do sada imali, imala su u velikoj meri manipulativna, ona izlaze sa pitanjem da li želite da Srbija postane članice EU. Pa se onda EU asocira sa onim što ona je bila i što jeste, delimično kao jedna stabilna struktura sa stabilnim zemljama, državama članicama, gde postoji vladavina prava, gde je materijalni prosperitet ogroman itd. Kao da pitate mladića od 20 godina da li bi se oženio za lepu devojku. Naravno da bi, molim vas. Ali, ako on vidi da je ona prevarant, lažov, hoštapler itd, neće se oženiti.
Isto tako, uz ova istraživanja mora ići karakterizacija naših odnosa između Srbije i EU i postaviti pitanje da li ste za to da Srbija uđe u EU ako preda Kosovo, ako se otarasi nekih drugih teritorijalnih teškoća i balasta, ako nezaposlenost treba da stagnira ili da bude još veća itd, itd. U takvoj jednoj realnoj situaciji ljudi bi, naravno, odgovorili ne. U krajnjoj liniji, pre neki dan je bilo neko istraživanje, ne znam da li je i ono dobro napravljeno. Prvi put se postavilo pitanje da li ste za to da Srbija razvije bliže odnose sa Rusijom, pa je 67% reklo da, pa će 50% reći u slučaju tako lepog pitanja i sa EU. Te stvari postaju međusobno isključujuće, kao što vidimo u slučaju Ukrajine.
Srbija ne mora da se opredeljuje ni na jednu stranu sveta, ni politički, ni bezbednosno, ni vojno, ona treba da vodi svoje interese i prema njima oportuno da gradi interese sa drugim državama, drugim organizacijama itd. To je ono što je opravdano i što treba da radi. Ne, ona je potpuno usmerena na jedan dogmatski način na EU i kreće se isključivo u tom pravcu, a porušenim mostovima iza sebe. Jednog dana te prilike koje još uvek postoje, da se okrenemo prema drugim tržištima koji su nam otvoreniji, da se okrenemo prema drugim izvorima finansiranja itd, i one će nestati, i mi ćemo ostati periferija periferije.
Nikada Srbija nije bila u većem provincijskom stanju nego danas, od Karađorđa na ovamo, nikad nije bila veća provincija. Evropska unija se sama razvija kao periferija tzv. zapadne hemisfere, ili zapadne civilizacije. Zato je Srbija u ovakvom toku, u ovakvom kretanju periferija periferije. Razume se, ovo su argumenti koji se mogu izneti u 20 minuta, protiv ovog dokumenta, ali ne protiv ovog dokumenta kao takvog, nego protiv celog procesa, protiv cele ove ujdurme, celog kretanja koje izgleda nepovratno.
Dakle DSS, iz razloga koje sam izložio, smatrajući ovaj dokument deo takve priče neće u ovom momentu glasati za ovu rezoluciju, šta više glasaće protiv. To je jedini način da se neko bar suprotstavi ovom neumitnom trendu i kretanju ka sunovratu.