Zahvaljujem.
Dakle, ova replika se odnosi na deo izlaganja potpredsednika Vlade Aleksandra Vučića, na deo koji se odnosio na delovanje i prošli način rada Vlade Savezne Republike Jugoslavije, a na čelu je bio predsednik Koštunica, i za njega se vezuje tzv. puštanje na slobodu Flore Brovine i braće Mazareku. Samo bih odgovorio da, na pitanje ko je pustio osobe koje su pomenute, nije niko pustio osobe koje su pomenute ili, bolje rečeno, njih su pustili iz zatvora državni organi na osnovu Zakona o amnestiji koji je donet početkom 2001. godine.
To je bio odgovor na ono što je govorio Marko Jakšić, koji se držao ipak sadašnje teme. Dakle, šta god mislili o onome šta je on rekao, on se držao teme za razliku od ove istorijske reminisencije i hteo bih jednom za svagda da se to skine sa dnevnog reda ovakvim tumačenjem, koji čini mi se da je jedino ispravno.
Kada je reč o sadašnjem stanju, moram da iznesem jedan utisak, jedno mišljenje da sadašnja Vlada, državni funkcioneri, državni aparat se svrstao u jednu aktivnost koja se odvija na bazi odluke predsednice Kosova. Ne mogu da razumem zašto bi naši državni organi sprovodili odluku predsednice Kosova, sem ukoliko nije na snazi, a da to ni ne primećujemo jedna nova situacija, a to je situacija da je Srbija pretvorena u autonomnu pokrajinu republike Kosovo, jer zašto bi inače neku odluku, koju je donela predsednica nelegalne i lažne države Kosovo, sprovodili naši državni organi na osnovu prilježne delatnosti najviših državnih funkcionera i dobrog dela državnog aparata. To je sadašnjost i to je zapravo tema zbog koje je Marku Jakšiću, u krajnjoj liniji, oduzeta reč.

Hvala.
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, mi smo ovu diskusiju počeli prošlog ponedeljka, govorili smo o Zakonu o ministarstvima i opozicija je pokazala da taj zakon nije opravdao kampanju i propagandu koja je vršena šest meseci u vezi sa rekonstrukcijom Vlade.
Još manje je slučaj sa uvodnim slovom ili ekspozeom predsednika Vlade, što ima u ovom drugom delu, pa kao i sa onim drugim dokumentom, a to su političke i stručne biografije novih kandidata za Vladu.
Što se tiče ekspozea, on je pun fraza, pun praznih ponavljanja, pun nejasnoća, ne računajući onaj jedan pasos na koji su se govornici često pozivali, gde se pominju brojke. Od četiri pretpostavke ili ključne pretpostavke, govori se o univerzalnom minimumu socijalne zaštite, što je potpuno nejasno, šta je to univerzalni minimum socijalne zaštite? Govori se o konsolidovanim javnim finansijama, što je jasno šta je, ali se ne govori kako.
Potom, govori se o trećemu, o korporatizaciji privrede, odnosno prema državnom se odnositi kao prema svom. Ko ovo razume? Četvrta pretpostavka treba imati smislenu regulativu, tj. ono i samo ono što ima smisla. Molim vas, ovo je neozbiljno, ali dobro, kakav referat, takva će biti i politika u odnosu kao što je politika prethodne godine bila ista kao onaj prethodni ekspoze.
Kada je reč o drugom dokumentu, možda je on još i zanimljiviji. Naime, tu je reč o, kao što sam rekao, biografijama kandidata za Vladu. Te biografije ne obećavaju mnogo i one same ne opravdavaju onu potonju kampanju koja je bila vođena povodom imena, dakle, povodom osoba koje bi trebale da preuzmu te funkcije.
Najpre, kada je reč, sasvim ću kratko, nemam vremena, o biografiji gospodina Krstića, koji sada nosi teret opravdavanja onog što je obećavano, ona je dobra za Mekinzi ili možda za neke poslove koje je on obavljao, ali za poslove ministra finansija nije dobra. Jednostavno, iz te biografije se ne vidi da se on uopšte bavio javnim finansijama, a to će biti njegov resor. Znači, nije u pitanju njegova stručnost za nešto, ali za ovo mi ne vidimo da on ima iskustva i stručnosti za to.
Opet, kada je reč o ministru privrede, to su ta dva ministarstva koja su proistekla iz prethodnog objedinjenog ministarstva, mi ne vidimo iz te biografije da se on bavio makro ekonomijom, a on treba da bude ministar privrede. Dakle, ne dovodim u pitanje biografiju, ja samo dovodim u pitanje ono iz biografije što piše, da li je odgovarajuće onome što on treba da radi.
Ostale biografije dele jednu zajedničku karakteristiku. Ili je reč o ljudima koji imaju stručnost jer nemaju političkog iskustva i pogotovo iskustva u državnoj upravi ili obratno, imaju politička iskustva, ali nemaju nikakve stručnosti, osim u jednom slučaju, neću ni to da pominjem, ali ima jedan slučaj, gde po mom mišljenju postoji dobra kombinacija stručnosti i iskustva, a to je glavno obeležje dobrog ministra, ministra koji će moći da se uhvati u koštac sa problemima da ima i stručnost i iskustvo. Toga nema ovde po pojedinačnim biografijama, osim u jednom slučaju.
Jedan primer je naročito važan za ovo o čemu govorim, a to je ovo novo mesto potpredsednika Vlade za evropske integracije koje uvodite. Naime, to je važno zato što su evropske integracije značka vaše Vlade i to je ubedljivo najvažnija stvar u vezi sa kojom vi obavljate ovu funkciju Vlade. Naime, postoji parola koja je čak jednom izgovorena ovde, da bez EU nema života, ali pogledajte molim vas političku i stručnu biografiju čoveka koji treba da vodi te poslove na mestu potpredsednika Vlade. Ni jedne jedine reference iz oblasti evropskih integracija, osim članstva u odborima za evropske integracije, ali u poslednjih tri mandata koliko je on to obavio ili dva, ne mogu da se setim tačno, bilo je bar 30 do 40 ljudi koji su bili u tome. To nije referenca, ali ne govorim to zbog gospodina Ružića koji će preuzeti taj posao, govorim zbog jedne opšte karakteristike.
Naime, ne sumnjam da će se gospodin Ružić snaći u ovom poslu. Prosto, glavna karakteristika njegove političke biografije je snalaženje. Ne sumnjam ni da će se drugi ministri, kandidati, snaći u svom poslu, zato što će ovo biti jedna politika snalaženja, a to znači jedna opšta improvizacija. Zašto? Zato što vi nemate ni koncepciju, ni strategiju, ni uhodani tim.
Dakle, nije to problem. Vlada će nekako da taljiga. Snalaziće se, kako se to kod nas kaže, ali zadaci pred ovom Vladom su jako veliki, pre svega u oblasti evropskih integracija. Nije samo pitanje kako pristupiti poslu koji EU nalaže Srbiji, nego kako izaći na kraj sa uslovima, sa ucenama EU. Tu je veza lažna.
Dakle, tu imamo jedan zahtev koji ova vlada ne može da ispuni. Ona se ne može odupreti nekim politikama evropskih integracija prema Srbiji, EU prema Srbiji, koje nemaju nikakve veze sa time da li će Srbija biti ili ne članica EU u budućnosti ili da li će ispunjavati te uslove, a to je, kao što znate, pitanje Kosova i Metohije. Evropsku uniju zanima samo da li će Srbija izručiti Kosovo i Metohiju i to ova vlada sada radi.
Dakle, kada je reč o podacima, o ovoj selekciji podataka, pozitivnih, koje je gospodin Vučić sada izneo, oni do novembra meseca mogu da se utrostruče, što je, naravno, nemoguće, ali i da se utrostruče, EU neće prstom mrdnuti za Srbiju ukoliko ne održi te izbore 3. novembra. O tome se radi.
Znači, gospodo, možete vaše poslove obavljati korektno ili manje korektno, dobro ili manje dobro. Jednostavno, ti vaši resori, u odnosu na ovaj veliki problem, za koji bi, nemojte me pogrešno shvatiti, nazvao da su resorčići, zapravo dolaze u kontekst jedne politike upravo EU, koja je primarna za Srbiju. Dakle, Uniji se ne tiče da li će Srbija zaista da napreduje ili ne u ispunjavanju tih uslova.
Imam dve informacije za vas, gospodine Vučiću. Prvo, Srbija će stvarno biti prva naredna država članica EU. Ja se slažem sa ovom ocenom koju je francuski ministar za evropske poslove danas rekao, ali druga vest je loša. Evropska unija se neće više širiti. Tu je problem. Ne možete se vi ponašati kao da ćemo mi za dve, tri godine da uđemo na bazi našeg entuzijazma ili stahanovštine Vlade i uprave itd. Tu je najveći problem i tu ne vidim rešenje.
Mi se možemo okretati kao neke muve oko tople lampe ili leptiri oko te EU, ali morate shvatiti da od toga nema ništa i da mi zapravo njima služimo za jednu političku stvar ili geopolitičku, ako hoćete, predati Kosovo.
Na kraju, da zaključim samo time, kako god radili, gospodo budući ministri, morate znate da ćete ipak u istoriji ostati poznati ili bićete zabeleženi u okviru jedne vlade koja će imati istorijski odjek. Radićete u Vladi koja će predati Kosovo Albancima i to je ono što determiniše, u nekom istorijskom smislu i u konkretnom smislu, vaš angažman u skoroj budućnosti. Hvala.

Gospodine Vučiću, nisam govorio o političkim željama. Vi ste govorili o tome. Mene to uopšte ne interesuje. Kakve su čije političke želje to je njegova privatna stvar.
Interesuje me šta ko radi u javnoj politici, šta radi javno. Vaša Vlada je utvrdila Sporazum o Beogradu i Prištini, o njihovim međusobnim i susetskim odnosima, prihvatila je plan o implementaciji tog sporazuma. U ta oba dokumenta piše da će institucije Srbije na Kosovu preći u nadležnost Kosova zato što će se sve lepo obaviti po ustavu i po zakonu Kosova.
Konačno ovi izbori se obavljaju po odluci predsednika Kosova ili predsednice Kosova i kao što sam pre par sati rekao cela naša državna uprava je uprta u taj posao da bi se ta odluka ostvarila. Sve je to jako čudno i to su činjenice. Dakle, možete to ne želeti koliko hoćete, patiti intimno zbog toga, ne znam šta raditi, izvinjavati se, ali vi to radite.
Vidite, reč je o delu Kosova gde živi 96% Srba. Rekli ste da na Kosovu živi 92% Albanaca pa se ispostavilo da ta činjenica nije bitna, gde su institucije Srbije, lokalna samouprava i ostale institucije u potpunoj upravljačkoj vlasti Srbije. To su činjenice. Vi to izručujete preko ovih izbora. Ne kažem da ste to već uradili, samo kažem da ste povukli devet koraka i da je dosta verovatno da ćete povući i deseti. Ništa ne predviđam bez osnova.
Što se tiče EU, morate imati u vidu jednu stvar. Evropska unija je u velikoj krizi, ona odlaže mnoge stvari, najviše ovaj proces pridruživanja zemalja zapadnog Balkana. Bez izvesnosti članstva, a izvesnosti članstva nema gospodine Vučiću, to morate da priznate, ceo SSP dolazi u pitanje, jer on je projektovan na određeno vreme ispunjavanjem uslova i dolaženjem do članstva. Bez članstva ništa ne postoji.

Kada je reč o vladavini prava, kako ćemo ojačati vladavinu prava kad kršimo Ustav, i to na više mesta, upravo sa ovim sporazumima o kojima sam govorio? Bez obzira da li u njima o dobrosusedskim odnosima, ali to jeste kontekst. Prema tome, vladavina prava je bačena pod noge ako se Ustav baca pod noge i ako se vrši politički pritisak na Ustavni sud koji treba da oceni predloge o ustavnosti i zakonitosti sporazuma i ostalih dokumenata.
Dakle, nema „v“ od vladavine prava. To vam je dobar primer o tome kako ćete ostvariti. Ali, da ostavimo po strani ta pravna pitanja, mada su ona jako važna. Šta mislite da li se Srbi na Kosovu pitaju ili treba da pitaju o ovim stvarima? Oni su državljani Srbije. Oni su izrazili svoju političku volju, dakle, ne želju, nego volju više puta, na neupitan način, što na referendumu, što osnivanjem Skupštine. U to se ne može sumnjati i ona je gotovo stoprocentna.
Da li vredi žrtvovati deo teritorije, deo istorije, Ustav Srbije, političku volju tih ljudi, da bi Srbija išla u tu neizvesnost kao što je EU? Ostaje neizvesnost, ja nisam uopšte govorio, kao što vi kažete, o opstanku ili neostanku EU, o tome nisam reč rekao. Samo sam rekao da se EU neće širiti za dogledno vreme. To je za političare i politiku sasvim dovoljno. Dogledno vreme je 10 godina. To će vam svi
reći da od toga nema ništa. O tom po tom, razume se, i o tome se radi. Stavite sve na tas, pa izmerite da li je ovo što činite vredno takvog jednog maglovitog cilja.
Danas Srbija ne zavisi od EU u onoj meri u kojoj je mogla da zavisi pre 10 ili 15 godina, da smo onda krenuli u taj posao, a nismo mogli iz raznih razloga. Onda bi vaša argumentacija još važila.
(Predsedavajući: Vreme.)
Danas je situacija potpuno drugačija. Svet je otvoren. Postoje drugi centri ekonomskog razvoja, druge destinacije za trgovinu, a sa EU treba promeniti modus odnosa, a ne prekinuti odnose. To mi nikada nismo tvrdili. Prema tome, imamo načina kako to treba raditi.

Vi ste u pravu kada ste rekli da Srbija ima dobre odnose i sa drugim državama, i ne samo to, nego i te druge države imaju dobar odnos prema Srbiji. U pravu ste kada ste rekli da Srbija ima dobar odnos prema EU, samo što tu recipročnost ne postoji. Evropska unija nema dobar odnos prema Srbiji. Ona nju koristi za jednu jedinu stvar, a to je da joj preda Kosovo.          Što je najjadnije, najtužnije, to nije autentičan zahtev EU. Ona je prosto izvršni organ u takvom jednom zahtevu koji je proistekao sa one strane okeana. I ta njena jadna pozicija govori o njenoj jadnoj situaciji, danas bar kad je o političkim stvarima reč.
Mi ne moramo da se vezujemo za EU po svim linijama. Ne samo zbog Kosova, što je najvažniji razlog da razmislimo o tome da li je SSP prava stvar, ali to je samo jedan član 134. Danas ili juče otkad je SSP u potpunosti stupio na snagu mi ćemo se suočiti sa mnogim drugim problemima, sa onim delom koji nosi naziv – politički dijalog.
Danas preuzimati obaveze u spoljnoj bezbednosnoj i odbrambenoj politici EU, kada ona sama ne zna šta sa time da radi, kada je to jedan unutrašnji haos. Radi svako šta hoće ili solira kako hoće. To je zaista velika avantura. Šta to nama treba. To nema nikakve veze ni sa privredom, ni sa trgovinom, ni sa obrazovanjem, ni sa tehničko-tehnološkim razvojem, dakle sa oblastima u kojima mi sa EU moramo da razvijamo odnose, ali ima veze sa budućnošću Srbije. Ima veze sa KiM, razume se. Tu nema hrabrosti, nema vizije, nema dobre procene i dobre analize šta se danas događa u EU u svetu. Ne moramo ići crno-belo, i ne moramo ići ili-ili.
Ako imamo strategiju i pameti, volje i smisla za dobre odnose, mi ćemo se ponašati sasvim drugačije. Žalosno je samo što su Srbi sa Kosova najočiglednije egzistencionalne žrtve ovog o čemu mi govorimo. To ne smemo da dopustimo. Nije stvar poštovanje njihove političke volje, ona se zapravo gazi. To rade danas državni organi Srbije da bi sproveli onaj nalog da 3. novembra se održe izbori.

Prosto nije tačno da EU razvija svoje trgovinske odnose.
Ne mogu da se nadvikujem i nemojte mi oduzimati ovo vreme.
Ovde su rečene neke stvari i treba ih demantovati ako ima argumenata. Nije tačno da EU razvija svoje trgovinske odnose na bazi političkih uslovljavanja. Naime, to nije princip EU. To ona čini sa Srbijom i samo sa Srbijom. Treba Srbija da se zapita zašto je to tako. Mislim da je to zato što Srbija sebi to dozvoljava. Evropska unija sa celim svetom, pa i sa zemljama Evrope koje nisu članice EU, između ostalog i zapadne Evrope i severne Evrope razvija čitav sistem odnosa, a da one ne zavise od Ugovora o osnivanju. To je jedna činjenica i nemojte pogrešno interpretirati ono što EU čini, jer ja nju moram sada da stavim u zaštitu u odnosu na vašu interpretaciju. Danas u svetu zemlje svoje trgovinske odnose uglavnom ne ucenjuju sa izuzetkom u političkim odnosima i danas u svetu postoji puno destinacija gde se ti odnosi mogu lepo razvijati. To je i Brisel.
Jednostavno smo se upleli ko pile u kučine sa tom EU misleći da ne postoji svet van nje, a i smatrajući da je ona toliko moćna da mi bez nje ne možemo da živimo. Kažem još jednom da nije reč o strategiji ili-ili. Reč je o ispitivanjima alternativa koje danas postoje i država to mora da otvori ukoliko ne želi ovu zemlju da uvali u jednu slepu ulicu, a to se zove bezuslovno članstvo u EU. Bezuslovno članstvo kada se oni više neće širiti. Po onome što oni govore, kao što sam rekao, za dogledno vreme, a to je pogubna i poražavajuća politika i ona će imati svoje konsekvence ne samo na ekonomske odnose i trgovinsku politiku. Ako uvedemo te carine od 2014. godine videćete kako će poljoprivreda raditi. To je drugo pitanje.
(Predsedavajući: Vreme.)
Drugo, imamo prilike da učinimo stvari kako treba, ali nemamo ni političke zrelosti ni političkog znanja ni politike koliko to današnje vreme zahteva. Hvala.

Ovo što ste rekli o EU i njenoj trgovinskoj politici je zaista strašno za EU. Otvoreno recite da oni nama ispostavljaju otvoren zahtev da će trgovati sa nama i mi sa njima ako predamo Kosovo. To recite i onda možemo da raspravljamo o toj stvari. Evropska unija se zaista trudi da maksimalno poštuje pravila Svetske trgovinske organizacije, čiji je ona kolektivni član, a takvih pravila tamo nema. Jedini izuzetak je prema Srbiji. Možda je tako kako vi kažete, ali onda recite. Možda ćemo i mi da se postavimo ako nas ubedite da tako mora činjenično. Ali tako ne mora. U to sam sasvim siguran.
Demokratska stranka Srbije imala je politiku proevropske unije. Dakle ne proevropsku, jer mi pravimo grešku. Evropu i Evropsku uniju identifikujemo. To su dve različite stvari, sve više i više. Imala je tu politiku do 2007, 2008. godine. Kosovsko je pitanje ono koje je napravilo, tako da kažem, rascep u ovoj stvari. Mi smo tu stali baš zbog toga što ono ne poštuje princip teritorijalnog integriteta. To stoji u njenim osnivačkim aktima. To stoji u njenim svim pozitivnim aktima u spoljnoj i bezbednosnoj politici - poštovanje načela UN ili Rezolucija 1244 itd. Imate u uvodu SSP da se poštuje Rezolucija 1244, ali unija tako ne postupa zato što je ona prekršila ta pravila i mi ne izvlačimo nikakve konsekvence, o tome se radi.
Demokratska stranka Srbije to ne može da prihvati. Prosto neka bude otvoreno rečeno - ne može da prihvati i menja svoju politiku u odnosu na promenu politike EU prema Srbiji. Znate, samo dogmate ne menjaju svoju politiku u odnosu na promenjene okolnosti. Mi smo to učinili zbog dvostrukih razloga, Kosovo, i štete i korist od saradnje sa EU u režimu SSP-a. To smo analizirali i o tome više puta govorili. Prema tome, to možemo da obrazložimo vrlo jednostavno i lako. U tome se ne slažemo. To se podrazumeva, ali hajde pustite vi slobodnu diskusiju, otvorite je na ovom parlamentu, pa da razgovaramo o tome.

Hvala, gospodine predsedavajući. Ja ću po amandmanu govoriti.
Hteo sam u uvodu da kažem da bi ova rasprava verovatno izgledala sasvim drugačije da je ovaj zakon adekvatan pravoj rekonstrukciji Vlade.
Zakon bi bio obimniji i opširniji, a diskusija bi bila kraća, jer bi povod bio jasan i zakon bi onda imao jedno opravdanje za mnogo manje šumova ove vrste, gde se raspravlja o svemu i svačemu, a raspravlja se o zakonu.
Nisu krivi oni što raspravljaju, nego sam zakon, ali nije kriv ni zakon, nego način kako je obavljena rekonstrukcija.
Mi smo pre dva dana svi konstatovali da ovaj zakon jeste mera rekonstrukcije i da zapravo suštinski menja samo jednu stvar, jedno ministarstvo deli na dva, dva resora koja su bila u jednom ministarstvu, sada čine osnov za dva ministarstva, ali kada pogledamo i taj jedini povod u ovom zakonu, nije pravi, pa zato
i o toj stvari ne možemo da razgovaramo koncentrišući se na pravu stvar.
Evo šta hoću da kažem, nije ova podela Ministarstva za finansije i privredu u dva ministarstva, proizvod neke koncepcijske rasprave unutar Vlade ili sporova koji su se vodili mesec dana, nego posledica odluke Vlade da jedan deo Vlade izbaci iz Vlade, pa u skladu sa tim i odgovarajućeg ministra koji je bio zadužen za ekonomiju i finansije.
Kada je on otišao iz Vlade, onda se došlo do toga da iz nekih razloga valja da taj objedinjeni resor, objedinjeno ministarstvo sa dva resora, da treba podeliti na dva ministarstva. Sve je ad hok, sve je na staklenim nogama, sve je pitanje trenutka, pitanje političkog oportuniteta, pitanje političke svrsishodnosti dana. Nema tu nikakvih ozbiljnih stvari zašto bi se ovo ministarstvo podelilo u dva. Mi to dobro znamo, zato što je Dinkić otišao. Zašto je otišao? I to znamo, ali u to neću da ulazim, to je jedna interna rasprava bila, borba oko političkog kolača, gde je on izgubio tu igru i sada mi treba ozbiljno da razgovaramo o zakonu koji je sveden i sam na minimum, a i ta jedna stvar o kojoj raspravljamo je izmišljena.
Zato ova rasprava ovako ide, zato što su ljudi, osećaju se prevarenim, ne radi se o tome, razume se, u politici ima i prevara, nego osećaju da su svi ovi poduhvati nekako besmisleni, bezpredmetni, moglo se i bez toga, nema tu nekih ozbiljnih političkih zahvata unutar Vlade, potrebe za rekonstrukcijom itd.
Da je bila takva ideja, čak i ovim političkim povodom, da se jedan ministar koji drži dva resora u jednom ministarstvu izbaci, mogao je biti povod da se napravi ozbiljnija restrukturacija Vlade, ozbiljnija raspodela resora, i o tome su neki poslanici govorili i pre dva dana, a mislio sam da će više danas govoriti, ali nisu.
Naime, pre godinu dana je spojeno nespojivo, a razdvojeno ono što mora biti zajedno.
Prosto, imamo dosta takvih primera, energetika i zaštita životne sredine, spajanje nespojivog i videli ste u amandmanima, kolege koje su ulagale svoje amandmane, argumentovali su da ne može zagađivač i onaj koji treba da se buni protiv toga i traži zaštitu od zagađivača biti u jednom resoru.
Znate, nekada je reformski komunizam imao ideal da vladajuća stranka bude vladajuća istovremeno i sama sebi opoziciona. To je jedna velika ideja reformskog komunizma koja je propala i bila je besmislena po sebi, jer Vlada i opozicija moraju biti razvojni.
Tako su neke stvari koje su u nekoj prirodnoj konfliktnosti, zagađenje i borba protiv zagađenja ne može biti pod istim ministrom i to se znalo i pre godinu dana, ali iz nekih razloga je učinjeno ono što je učinjeno.
Ministarstvo za regionalni razvoj i lokalnu samoupravu je pravljeno prema fotografiji planirane ministarke, jer ta stranka je zapravo od regionalnog razvoja napravila svoju političku koncepciju, pa je državu htela da podigne na više političkih regiona, pa je to dala svom čoveku kao ministru, a pošto lokalna samouprava podseća na neku teritorijalnu podelu vlasti, onda se to pripojilo.
Takav razlog se sada mogao lako odbaciti, jednostavno razdvajanjem ove dve stvari, regionalni razvoj prirodno pripada Ministarstvu za privredu, jer regionalna ekonomija, to je ekonomistima poznato, nema nikakve veze sa teritorijalnom organizacijom vlasti, nikada nije imala veze, pa nema ni danas, jedino je Vlada ovo uspela da spoji, te dve nespojive stvari ili kao što sam već imao prilike da kažem, trgovinu i telekomunikacije. Telekomunikacije pre pripadaju saobraćaju, itd.
Čak se ni ono što je očigledno, kada je već došlo do promena nije učinilo, i otuda i ovoliki amandmani i rasprava, ali mene najviše ustvari sekira što je ta rasprava bila neurotična, a bila je neurotična zato što je upravo u nekoliko meseci u javnom životu pumpana nekakva ozbiljna stvar da bi to na kraju ispalo na mućak i to prosto danas svi znamo.
Nemojte očekivati raspravu koja će da teče mirno. Kažem, da je sve bilo ozbiljnije, opozicija bi kritikovala svakako zakon, ali bi bila, kako se to kaže, konstruktivnija. U to sam uveren.
U skladu sa ovim o čemu govorim, hoću da pomenem jedan problem, a njih ima više, a glavni problemi su ovi politički. U samom zakonu vi nemate mnogo povoda za raspravu, ali se nađe tu i tamo, osim ove kompozicije ministarstava o kojima sam govorio, u krajnjoj liniji mi možemo da imamo i svako svoje mišljenje, ali je razmena mišljenja dragocena da bi se došlo do dobrog zakona, možda bi i Vlada prihvatila nešto što nismo imali priliku, jer je zapravo ovo jedna falš rasprava oko jedne nepostojeće stvari, metaforički govoreći, ali ima i u samom zakonu kao što sam rekao nekih problema.
Recimo, to razdvojeno ministarstvo, privreda i finansije, ako se već to uradilo i ako je već to kretanje prema EU neka značka ove Vlade i neka stvar koja nju treba istorijski da identifikuje, da se posle 1000 godina u istorijskim udžbenicima kaže – ova vlada je, itd. Onda je to trebalo pažljivije da se radi. Ako se razdvajaju ministarstva i finansije, onda taj posao oko korišćenja fondova pretpristupnih i razne programe, trebalo je da se smesti u jedno ili u drugo ministarstvo, ne može konkurentno i u jedno i u drugo.
Dakle, u predlogu za Ministarstvo finansija, delokruga nadležnosti stoji – koordinacija sistema upravljanja i sprovođenja programa finansiranih iz sredstava EU, a u onom članu o Ministarstvu privrede imate da ono obavlja poslove državne uprave koji se odnose na realizaciju infrastrukturnih projekata iz raznih izvora i iz sredstava pretpristupnih fondova EU i drugih međunarodnih zajmova.
Prva stvar, nije razdvojena na resore jer pretpristupni fondovi, novac koji se deli za određene projekte u određenim oblastima ili komponentama, kako se to kaže, spadaju takođe u programe finansirane iz EU, apsolutno nije razdvojeno. Moralo je da stoji u jedno ministarstvo, ne u oba.
Sad, znate, ako budu dva ministra finansije i privrede, vi ste verovatno anticipirali da će tu biti jagma ko će upravljati sredstvima koja dolaze iz EU. Možda je to, skrećem vam pažnju, jedna loša anticipacija. Prvo, pitao bih one koji su pisali ove zakone, da li su se oni raspitali da će ti pretpristupnih fondova uopšte biti u periodu od 2014 do 2020. godine? Hajde, recimo, ako prate diskusiju oko budžeta EU, mogu da kažu – biće. U predlogu koji je Evropski savet prihvatio prošle godine jednoglasno stoje neka sredstva za onih sedam godina za pretpristupne fondove, parlament to još nije usvojio.
Recimo i da će usvojiti, da li vi znate kolike su pare izdvojene za Srbiju? Ne znate zato što nisu pare podeljene po državama koje imaju taj status kandidata pa samim tim i pristupa pretpristupnim fondovima. Znači, tu se sada, kako da kažem, pravi ražanj, a zec je u šumi i taj ražanj se šta više koristi za dve suparničke lovačke družine, jedna pripada Ministarstvu finansija, a jedna pripada Ministarstvu privrede. To je jedna ako hoćete i tehnička greška, ali ja mislim da je pre svega politička, jer Evropskoj uniji ti pretpristupni fondovi, to je nešto što je prosto spas za nas i mi se za to hvatamo kao davljenik za slamku.
Svojevremeno, pre nekoliko godina, kada smo mi učestvovali u tim pretpristupnim fondovima, samo za dve komponente dobijali između 190 i 290 miliona, prethodni potpredsednik Vlade je zadužen za evropske integracije, Božo Đelić, govorio je – kada postanemo kandidati, imaćemo 500 do 600 miliona evra godišnje. Postali smo marta 2011. godine kandidati, ništa nije bilo od tih para, za 2011. i 2012. godinu smo dobili između 196 i 210 miliona, a za 2013. godinu 160 miliona. Znači, padalo je. Gotovo da je to bilo manje, nego što smo izgubili na ubiranju prihoda iz carina, kojih smo se lišili zato što primenjujemo SSP.
Hoću da vam kažem šta je složena materija. Tu ne možete tako da kažete jedno i drugo ministarstvo uzima pare iz istog izvora iz EU. Da li će biti para, da li će biti fondova, koliki će biti, u kojoj meri će se raspoređivati na države kandidate, to ni Unija nije odlučila. Prema tome, ovo je stvarno, tako da kažem trčanje pred rudu.
Najzad, o tome bi se dalo dosta govoriti, ali eto kažem da ima i tehničkih problema u ovom, hoću na to da skrenem pažnju.
Najzad, da skrenem pažnju na još jednu stvar. Dakle, kada je reč o ministarstvima koje ste pobrojali u ovom članu 1, vidite ta ministarstva kao i u svakoj Vladi pokrivaju određena područja delovanja, određene resore, pa se događa kao i u svakoj Vladi da više resora pripada većem broju ministarstava i to je dakle, stvar spretnosti i kompozicija Vlade da se oni ispravno raspodele. To vidimo da nije učinjeno prošle godine, a nije ispravljeno ove.
Međutim, ono što sasvim izvesno nedostaje ovoj vladi, to je dakle ministarstvo koje bi se bavilo najvažnijim i najtežim pitanjem ove vlade, a to je Kosovo i Metohija. Nema ministarstva Kosova i Metohije, kao što ga nije bilo ni u prethodnom zakonu, tj. ovom zakonu koji se sada menja.
Mi smo prošle godine razgovarali o tome veoma ozbiljno, dve poslaničke grupe su uložile amandman, argumenti su bili da kako god bilo u stvarnosti Vlada mora permanentno da ima to ministarstvo zato što se ne zna kako će to pitanje da se reši. Recimo u najmanju ruku u pogledu na ujedinjeno kraljevstvo koje ima ministarstvo za severnu Irsku, problem traje 40 godina i trajaće još 40, ali oni to ministarstvo ne menjaju. Kakva god da je vlada, imaju ministarstvo.
Vlada koja kaže – nećemo nikad priznati nezavisno Kosovo, verovatno razmišlja i o sledećem, ako iskreno govori to što kaže. Ako nećemo nikad priznati ono će jednog dana da uđe u svoj normalni pravni status i međunarodno-pravni i ustavno-pravni Srbije. Evo već jednog razloga da permanentno držite ministarstvo za Kosovo. Ta činjenica bi vas obavezivala da ne samo taj problem u okviru Vlade držite na nivou ministarstva, znači na najozbiljnijem mogućem nivou, nego bi vas obavezivala da neprestano delujete takođe na visokom nivou i za međunarodne … kojih je tamo koliko hoćete i prema unutra, u odnosu na to pitanje.
Znači, nije sada to pitanje dnevne politike, niti neke orijentacije Vlade da kažemo za EU, ili višeskeptičke prema EU. To je pitanje ozbiljnosti Vlade oko pitanja, oko problema, koje je zaista najveće u državi. Obrnite, okrenite, on je najveći u državi. Pored toga što se on medijski pokušava po malo spustiti rasprava o tome, vi ne možete u najvažnijoj stvari, a to je Evropska unija, da mrdnete pola koraka ako ne rešavate to pitanje. To vam je dokaz da je pitanje važno. Verovatno je bolje držati glavu u pesku, nego o tome raspravljati i verovatno je bolje napravi kancelariju, nego ministarstvo, ali to nije ozbiljno, o tome govorim.
Hoću da kažem to zaista nedostaje, ma kakvu konkretnu politiku i spoljnu i evropsku Vlada vršila. To je takođe jedno važno pitanje koje smo mogli na bolji način, u boljoj atmosferi da raspravljamo posebno da je DSS uložila amandman, a nije uložio zato što se čvrsto drži one prve primedbe koju sam dao, da je ovo sve ispalo kao posledica jednog tako da kažem spora unutar Vlade, jedne bure u čaši vode. Zato nismo smatrali primerenim, da prilažemo na bilo koji način formalno gledano naš prilog poboljšanja ovog zakona, ali to naravno ne znači da o tome nećemo da govorimo. Hvala na pažnji.

Javljam se po Poslovniku, član 27.
Gospodine predsedavajući, mislim da niste u pravu što ste oduzeli reč kolegi Đeliću, zato što sam ga pomenuo, i to sam ga pomenuo u jednom kontekstu za koji zaista ima pravo da odgovori, po mom mišljenju.
Osim toga, prvu rečenicu je i počeo sa time da će replicirati onome što sam ja rekao. Nije ovo rekao ovako, ali se to zaista dogodilo, tako da mislim da bi trebalo da mu date reč da replicira. Sam sâm vinovnik toga i mogu to možda i najbolje da potvrdim. Hvala.

Član 104. kaže da ne samo uvredljivo, nego i pogrešno, pogrešno interpretira stavove poslanika druge stranke.
Možda je gospodin Đelić mislio da sam to pogrešno učinio i siguran sam da misli i siguran sam da je o tome hteo da govori, a ne uvredljivo.

Replika.
Dakle, bio sam član Odbora za evropske integracije kada je gospodin Đelić vodio te poslove ispred Vlade i dobro se sećam tih rečenica i tih obećanja, ali to sada nije bitno. Bitno je sledeće, a to svakako Đelić može da potvrdi, da je politika komisije bila da, kada postanemo kandidati, dobijamo sredstva za svih pet komponenti, a ne samo za dve, koliko smo dobijali, pa je on iz toga izvlačio zaključak da će biti više sredstava, a bilo je par prilika kada je zaista i ovu cifru, koju sam pomenu, rekao, što naravno nije bitno.
U drugoj stvari, razume se, gospodin File on daje obećanje kao i svaki političar. Koliko ja znam, EU nije usvojila budžet na nivou dva kompetetna organa koji to čine. Parlament to nije učinio. Koliko znam, nisu raspodeljena sredstva za države potencijalne kandidate i kandidate u kvotama. Sasvim je moguće da je gospodin File rekao da neće biti više ili biće isto, ali to je samo njegova rečenica, a tnije čitanje nekog finansijskog dokumenta koji još ne postoji. O tome se radi. To je, dakle, obećanje, a političarima, ne samo srpskim, već i evropskim, u principu ne treba verovati na reč.

Gospođo predsedavajuća, po kojoj osnovi ste dali reč prethodniku?

Repliku, na šta?

Na koje stavove i na koje izjave njene? Recite na šta konkretno? Ona se nije obratila ničim, niti SNS, niti bilo kom poslaniku, niti pojedincu, niti bilo čemu. Niste imali osnova da dajete reč. Zaista vas molim da vodite ovu Skupštinu kako treba.
Drugo, kad je već uzeo neovlašćeno reč i zloupotrebio vašu nepažnju, on se vrlo pretećim tonom obratio koleginici koja je prethodno govorila, sa rečima: „Kako vas nije sramota?“ Kao da je opština Čajetina njena privatna stvar, pa sad nju treba da bude sramota što on navodi neku iluziju o kojoj nema pojma. Ja zaista vama zameram što ste propustili ovaj trenutak, jer je ovo bilo vrlo drsko obraćanje jednog poslanika jednoj poslanici koja je govorila krajnje normalno i zaslužuje prekor s vaše strane, a pre svega niste trebali da mu date reč.

Dakle, ne bih imao osnova da se javljam kao predsednik poslaničkog kluba DSS samo zbog jedne, možda ne namerne, ali vrlo loše zvučeće izjave ministra, a to je da govoreći i misleći na DSS da se ovde ubiraju politički poeni u replici kolegi Petkoviću. Dakle, ja imam pravo na to kao predsednik jer je moja stranka tu oštećena, tako da kažem. To se ne radi, bar u DSS i to nije slučaj. Na Kosovu i Metohiji, na tom slučaju, mi smo sišli s vlasti 2008. godine. Dakle, ne da smo hteli da zloupotrebimo da bi ostali na vlasti, što smo mogli, nego smo sišli.
Prosto, hoću da vam kažem kroz jedan empirijski primer da stranka ne skuplja političke poene na Kosovu nego radi stvar prema svom planu i programu i vrlo principijelno na toj stvari, to ljudi zaista primećuju.
Što se tiče ove teme oko sličnosti između Zakona o dijaspori i ovog nacrta Zakona o finansijskoj podršci Srba na Kosovu, to je stvar Vlade, to je već otišlo u javnost. Prekjuče je „Politika“ veliki tekst o tome napisala, a takođe, prekjuče se na sajtu od one srpske političke misije pojavio nacrt zakona.
Ako je to falsifikat i jedno i drugo, onda je Vlada morala da reaguje iz prostog razloga zato što je osetljivo pitanje. Vi kažete – to ne postoji. Ne postoji kao Vladin predlog, to svi znaju, ali ne možemo se mi ponašati kao da ne postoji, jer u etar otišle su dve informacije i vrlo detaljno, tekst u „Politici“ je jedan od većih tekstova o Kosovu napisan u poslednje vreme. „Politika“ nije tabloidna novina, šta god ja mislio o njenom političkom profilu. Ako se još na sajtu jednom uglednom političkom pojavi ceo tekst nacrta, onda je stvar Vlade da reaguje i da otkloni svaki mogući nesporazum, zabunu, slutnju i strepnju oko toga i o tome je kolega Petković govorio, ni o čemu više.