Potrebna je replika i pojašnjenje, s obzirom na ono što je govorio gospodin Nikolić i s obzirom na ono što je govorio gospodin Bajatović. Krenuću od ovog drugog.
On je rekao da se DSS našao iznenada na ledini. To ne može biti tačno jer je opštepoznato da je DSS izašao iz prošle vlade upravo zbog sporova, strateških i političkih, sa koalicionim partnerom oko ovih stvari o kojima razgovaramo danas u Skupštini. Taj stav je poznat već mesecima. Otkad je EU priznala KiM, od kad su države EU priznale KiM, tu je došlo do razdora u Vladi oko odnosa Vlade ili delova Vlade prema toj stvari.
Prema tome, ni na kakvoj se ledini mi nismo iznenada našli. Možda smo se našli na ledini, ali ne iznenada. Javnost je jako dobro upoznata sa politikom DSS oko nacionalnog i državnog pitanja i tu nema nikakvih razlika.
Potrebno je jedno malo pojašnjenje oko samog sporazuma i oko garancija koje mi tražimo. Dakle, što se tiče DSS-a, problem nije u sadržaju teksta Sporazuma. Ako ste primetili u ovim diskusijama koje smo imali već dva dana, mi nismo kritikovali Sporazum, nismo ga dovodili u pitanje, nismo dovodili u pitanje njegove pozitivne odredbe. Razume se, učestvovali smo u pregovorima i bilo bi protivrečno da smo to učinili.
Dakle, problem nije u tekstu Sporazuma, nego u novonastaloj situaciji. Onaj sa kojim ga mi potpisujemo, ili danas ratifikujemo, on ga je prekršio, on je prekršio sve one odredbe koje se inače pominju u ovom amandmanu SRS-a. Dakle, i paragraf 7 preambule i član 2. i član 4. i član 135. je prekršio međunarodno pravo. U tome je problem.
I mi nemamo sa tim našim partnerima garancije da će ga on sprovoditi onako kako smo ga mi ispregovarali, kako smo ga završili, jer dok smo pregovarali, postojale su međunarodne garancije na osnovu Rezolucije 1244 da je Kosovo sastavni deo Srbije. Rezolucija 1244 je važila u punoj meri. Ona je prekršena od strane EU i od strane država članica.
Znači, potpuno suprotno onome što sada čine radikali. Dakle, nismo kritikovali odredbe Sporazuma, ali smo doveli u pitanje njegovu ratifikaciju i prethodno potpisivanje, jer se situacija izmenila. Radikali su veoma kritički govorili o odredbama Sporazuma. Gotovo da nije ostao kamen na kamenu od tog sporazuma, a sada će da prihvate jednu interpretativnu deklaraciju kojom ga prihvataju.
Nisam siguran, čak i ako se stavi u stranu ovaj naš glavni argument, da naš partner ne daje nama garancije za uzajamna prava i obaveze, da ne poštuje naš suverenitet i teritorijalni integritet. Ako se to i stavi po strani, nije jasno da li će i kako Vlada da sledi ovu interpretativnu deklaraciju. Nije jasno, ne zato što mi unapred sumnjamo u Vladu, već zato što imamo dovoljno empirijskih pokazatelja da je ona ušla u kombinaciju sa EU oko Euleksa. Ko to ne vidi, taj ne vidi šta se politički događa.
Dakle, DSS nema nikakav problem što je ostao na ledini, kako je izvoleo izraziti se gospodin Bajatović. DSS, prosto, sprovodi svoju politiku kako je to činio i do sada i misli da jedini način da se ova stvar stavi na zdrave noge jeste uporno insistiranje sa tim nesuđenim partnerom, Evropskom unijom, da se takve garancije daju u samom Sporazumu. Ako se ne daju, onda je jasno da mi ulazimo u evropske integracije bez KiM, a to je ono što DSS ne može da prihvati.

Samo replika na ovo što je gospodin Todorović govorio. Naravno, sećam se dobro te diskusije 26. decembra. To je bilo vreme kada je Sporazum bio ispregovaran, parafiran i kada je važila Rezolucija 1244 i za EU. Ono što piše u tom sporazumu, u članu 135, u drugoj rečenici drugog stava, odnosi se na sadašnje stanje KiM. Sadašnje stanje u to vreme je bilo u skladu sa Rezolucijom 1244 i za EU i za države članice EU.
Tada sam napravio jednu paralelu sa Kiprom, pa sam rekao: Sporazum se analogno odnosi na Srbiju, ali se ne odnosi na jedan njen deo koji je pod međunarodnom upravom. Imajte u vidu da se stvar toliko izmenila, da je u međuvremenu KiM priznat kao nezavisna država Kosovo, a da Severni Kipar niko nikad nije priznao kao nezavisnu državu. To je ta velika razlika.
Uzgred, samo bih vas podsetio na rezoluciju koju smo tada usvojili u Skupštini i na delove rezolucija o Euleksu. Uporedite taj deo rezolucije o Euleksu i ono što Vlada čini već mesec dana u vezi sa Euleksom, za šta imate jako puno činjenica. Samo to uporedite i vidite s kim zapravo pravite ovu interpretativnu deklaraciju i s kim zapravo usvajate SSP, makar zajedno i sa interpretativnom deklaracijom.

Mislim da ne treba da se ubeđujemo više u bilo šta. Moja namera nije ni bila da nekog ubedim u ispravnost politike DSS-a, daleko od toga.        
Samo hoću neke stvari da razjasnim. Nisam pomenuo reč ''prevara'' u našim odnosima sa bivšim koalicionim partnerom. Jednostavno, politike su se izmenile dovoljno da mi izađemo iz te vlade i da više ne sledimo tu politiku koja je bila zajednička. To je jedna stvar.
Drugo, ne treba mešati uzroke i posledice. Ovo je na račun onoga što je rekao Tomislav Nikolić za politiku DSS-a.
Naime, nije DSS danas promenio svoju politiku o Kosovu i Metohiji zato što je u opoziciji, nego je u opoziciji zato što je vodio politiku o Kosovu i Metohiji onako kako je vodio. To je, dakle, potpuno jasno.
Nemam nameru da nastavljam polemiku ili ovaj dijalog, pošto se sve zna i pozicije su potpuno čiste i jasne. Jedino hoću da, u nekoliko rečenica, branim onu politiku koju je ta stranka vodila dok je bila na vlasti. Ona je, dakle, insistirala na pregovorima, pregovarala je, pokušala je tim legitimnim metodom da sačuva državu.
Sve dok je država imala jedinstvenu politiku (to je moje čvrsto mišljenje) na osnovu najjasnijeg i najčvršćeg stava DSS u toj vladi, ona je branila to Kosovo i Metohiju u međunarodnoj zajednici kako je znala i umela.
Kada je politika našeg koalicionog partnera poklekla pod pritiskom realnosti, pod pritiskom priznanja, pod pritiskom raznih pretnji iz Evropske unije itd., mi smo jednostavno iz toga izašli i tu nema nikakvih dilema. Hoću da se ta činjenica još jednom potvrdi u ovoj skupštini, makar i ja govorio o tome.
Inače, nema nikakvih suštinskih problema. Svi povlačimo poteze za koje smo sigurni da su ispravni. Praksa će uskoro pokazati, ili neko kasnije vreme, ko je gde bio i kakve su posledice njegovih odluka. Mislim da je to nešto što je krajnje legitimno u ovoj skupštini. Samo toliko.

Poštovana predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, mi smo danas u ekspozeu potpredsednika Vlade čuli dosta toga o budućim odnosima Srbije i EU kada ovaj sporazum bude ratifikovan, kada bude stupio na snagu i kada se bude sprovodio. Razume se, u ovom trenutku to je suvišna priča zato što mi danas u odnosu sa EU imamo drugi problem, a to je problem duboko poremećenih odnosa između Srbije i EU. To je pitanje koje je stalo na dnevni red istorije poslednjih nekoliko meseci i to je pitanje o kojem treba u Parlamentu raspravljati.
Ove stvari koje su sadržinski delovi Sporazuma, naročito ekonomski i trgovinski deo, one su manje-više nesporne, bar sa stanovišta DSS, koji je učestvovao u dve vlade i koji je pripremao taj sporazum, bilo u tehničkoj rundi ili u pravim pregovorima. Znači, to je tema koja je trebalo da bude na dnevnom redu i ekspozea, a ovako imamo jednu prostu zamenu teza ili, ako hoćete, jedno zatiranje ili sakrivanje tragova.
Srbija i EU imaju danas duboko poremećene odnose. SSP trebalo je da uspostavi jedan sveobuhvatni odnos pridruživanja EU i Srbije. Taj sporazum je zapravo od jednog takvog zadatka postao najobičnije političko sredstvo u delovanju EU u oduzimanju Kosova od Srbije. Mi, razume se, možemo i treba zbog toga da žalimo, ali ne treba zbog toga da odustanemo od naših državnih interesa.
Podsetiću vas da su pregovori oko ovog sporazuma bili završeni negde u septembru 2007. godine. Bio je parafiran 7. novembra 2007. godine, dakle, uz potpunu saglasnost tadašnje Vlade. Od tada do danas su se dogodile velike promene. Dakle, ono što se pravnički kaže promena okolnosti politički jeste duboki poremećaj odnosa Srbije i EU. Da li iz tog konteksta dubokog poremećaja mi možemo da potpisujemo i da ratifikujemo ovaj sporazum? Po mišljenju DSS svakako ne.
U čemu je ovaj poremećaj odnosa? Navešću samo nekoliko činjenica, njih ima puno, ali nekoliko činjenica koje dovoljno govore o tome da Srbija i EU nemaju više dobre odnose, ma ko šta o tome mislio i ma ko šta radio.
Kao prvo, od 7. novembra 2007. godine naovamo, 14. decembra 2007. godine EU ili Savet evropski doneo je zaključke po kojima je preuzeo vodeću ulogu u sprovođenju tzv. rešenja za Kosovo. Rešenje za Kosovo jeste Ahtisarijev plan.
Potom, 3. februara 2008. godine Savet ministara EU doneo je tzv. „akcioni stav“ ili zajedničku akciju kojom je, zapravo, preuzeo ulogu da nadzire nezavisnost Kosova.
Dakle, tada je dao zadatak Euleksu da dođe na Kosovo i da vrši taj svoj zadatak. Najzad, kao treća činjenica jeste činjenica da je od 17. februara 2008. godine, do danas, 21 država članica priznala nezavisnost Kosova i Metohije.
Ove tri činjenice su dovoljne za ono što hoću da kažem. Njima je EU prekršila pre svega taj tekst SSP, dakle, ne sam Sporazum jer on nije na snazi, ali jeste mnoge odredbe tog sporazuma – paragraf 7. preambule Sporazuma koji govori o obavezi poštovanja međunarodnog prava, Povelje UN, Završnog helsinškog akta itd.
Potom, prekršene su mnoge odredbe osnivačkih akata EU – član 11. Ugovora EU koji govori o tome da se ciljevi u spoljnoj politici EU mogu sprovoditi samo uz poštovanje Povelje UN, Završnog akta iz Helsinkija gde se izričito pominje i princip nepovredivosti granica, takođe je povređen. Znači, povređeno je samo evropsko pravo sa ove tri činjenice koje sam pomenuo.
Dalje, povređene su neke odredbe ugovora o evropskoj zajednici, odredbe koje regulišu odnos pridruživanja evropske zajednice sa državama koje to žele. Pre svega, uzajamna prava i obaveze koje ima EU, sa jedne strane, i države kao ugovorni partneri. Takođe, prekršen je sam Ustav Srbije.
Dakle, nabrojao sam glavne pravne akte koji su prekršeni ovim aktima, delovanjem EU od momenta kada je Sporazum parafiran do danas. Razume se, prekršen je i famozni član 135. SSP. On je prekršen zato što druga rečenica stava 2. više ne važi. Tamo se kaže da se Sporazum ne odnosi na Kosovo prema Rezoluciji 1244, tamo je međunarodni protektorat, ne tiče se tzv. sadašnjeg statusa Kosova i određivanja njegovog konačnog položaja prema istoj rezoluciji.
Neko je već rekao, sasvim ispravno, da posle priznanja od strane 21 države članice, sadašnji status KiM za najveći broj ili najveći deo te strane sa kojom potpisujemo taj isti sporazum jeste nezavisno Kosovo. Uprkos svemu ovome, deo Vlade je potpisao taj sporazum 29. aprila 2008. godine. Moram vas upozoriti da je to bio deo Vlade kada je ona već bila u tehničkom mandatu, ona je od 6-7. marta bila u tehničkom mandatu, to je deo Vlade, iza te Vlade nije stajao jedan broj ministara i nije stajao predsednik Vlade. Već je to čudno samo po sebi.
Drugo, okolnosti u kojima je potpisan taj sporazum bile su prave zavereničke okolnosti. Tu je tadašnji potpredsednik Vlade, čovek koji je potpisao Sporazum, ne postoji odluka nadležnog odbora Vlade ili odluka Vlade da se ide i da se potpiše taj sporazum.
Takav dokument ni dan-danas ne postoji, kao da je u pitanju neka ilegalna sabotaža, neka zavera, a ne potpisivanje tako važnog sporazuma.
Moramo imati u vidu tu činjenicu. Zašto? Malo smo zaboravili, 29. aprila bio je vrh izborne kampanje, tada se sredstva nisu birala, tada je EU odlučila da prednost da jednoj strani u toj kampanji, a da dezavuiše drugu stranu u toj kampanji. Tada su nastale čuvene reči o proevropskim i antievropskim snagama u Srbiji. U tim uslovima je taj sporazum potpisan na jedan zaverenički način.
U čemu je promena smisla i značenja ovog sporazuma i zbog čega mi ne treba danas da ga ratifikujemo? Prividno nema nikakve veze taj sporazum sa KiM, ali svakako da ima, kontekst određuje tu vezu. Naime, rekao sam na početku da je on postao sredstvo za EU u oduzimanju KiM. Radi se ovde o Srbiji. Kada se jedan takav čin ili nepočinstvo čini jednoj državi, u međunarodnim odnosima je krajnje normalno i očekivati je za agresora da onaj koji treba da bude poražen, da on prizna poraz, da on sam pristupi jednoj takvoj aktivnosti.
Sve dok se Srbija opire EU i njenim aktima o nezavisnosti Kosova, pa i time da ne potpiše takav jedan dugoročan, složen sporazum, dotle Srbija ima šansu da se bori za svoju teritoriju. Onog momenta kada ona potpiše takav sporazum, koji ima i politički i ekonomski i strateški aspekt, tog momenta Srbija učestvuje u oduzimanju dela svoje teritorije. To je taj kontekst koji se ne može izbeći ako mi potpišemo Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju.
EU to zna i ona je upravo zato tokom kampanje dala vetar u leđa jednoj strani u toj kampanji, besomučno se mešajući u unutrašnje stvari Srbije. Razume se, EU je bilo stalo u tom momentu ne da potpiše Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Srbijom nego da, zapravo, Srbija nju oslobodi odgovornosti za ono što ona čini, a to je aktivno učešće, najaktivnije moguće učešće u secesiji Kosova i u sprovođenju jednog takvog nelegalnog međunarodnog čina.
Zbog svega ovoga DSS predlaže Skupštini da danas ili pod ovom tačkom dnevnog reda ne usvoji zakon o potvrdi ovog međunarodnog sporazuma. Nije vreme za to. Srbija i EU, kao što sam rekao, imaju duboko poremećene političke odnose i to se neće prevazići time što će ovde jedna mala većina izglasati taj zakon o ratifikaciji, a opet velika manjina u Parlamentu biti protiv toga. Ta raselina će u Srbiji, ne samo u Parlamentu, ostati. Moramo kao suverena država da otvorimo razgovor sa Briselom oko stvari o kojima govorim. Ako ne budemo mi, Srbija, to učinili, neće niko. Brisel traži amnestiju od Srbije, a ne traži otvaranje dijaloga. Sve to je suprotno onom delu – naslovu dva, o političkom dijalogu koji stoji i SSP.
Razume se, ovako nešto što DSS predlaže, da se otvori diskusija o toj stvari, da priđemo jedni drugima u pravljenju jedne takve državne strategije i da se obratimo EU, podrazumeva jedan vakuum u odnosima Srbije i EU. Taj vakuum nije dobar za ekonomski razvoj Srbije, to se mora reći.
SSP je važan za privrednu reformu i institucionalnu stabilnost i ekonomski razvoj Srbije. Taj sporazum zaista Srbiju treba da podigne na jedan nivo konkurentnosti u odnosima sa državama EU, sa privrednim preduzećima, sa privrednim subjektima itd. On je Srbiji jako važan. Ali, Srbija ga ne može ratifikovati zato što se preko njega oduzima deo teritorije Srbije, zato što se mnogo dublje vrednosti remete u jednom takvom odnosu.
Šta učiniti u takvoj jednoj situaciji? Srbija uvek ima mogućnosti, ne odričući se Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, da ovo što piše u Sporazumu učini sa Evropskom zajednicom i EU na drugi način, jednim nizom bilateralnih sporazuma u kojima će se otvoriti trgovinski odnosi o pojedinim proizvodima ili dublji trgovinski odnosi između Srbije i Evropske zajednice, sporazumi o onome što je Srbiji važno za razvoj tehnologije i nauke, obrazovanja, viznog režima i svega drugog, da se, prosto, vreme ne gubi.
EU nema razloga da ne prihvati takvu inicijativu Srbije, osim ukoliko ne želi da je kazni, a razloga za kažnjavanje Srbije nema. To je jedini način gde bi se mogao ispuniti vakuum dok se ne reše ti otvoreni problemi.
Insistiram na tome zato što će ti problemi opterećivati odnose Srbije i EU sve i ako se ovaj sporazum danas ili sutra ratifikuje. Neće biti sreće u odnosima Srbije i EU. EU će pritiskati da Srbija izvrši svoje obaveze iz Sporazuma, pre svega političke, ne one ekonomske, gde postoje objektivni parametri, koji su i kako se mere, nego političke.
Uzmite tu famoznu dobrosusedsku saradnju iz naslova tri tog sporazuma, dela o regionalnoj saradnji. Čitajte pažljivo član 16. Tu se traži dobrosusedska saradnja sa državama koje su u procesu stabilizacije i pridruživanja.
Postaviću pitanje predsedniku Vlade – da li on misli da je Kosovo danas u procesu stabilizacije i pridruživanja? Tvrdim da jeste. Prema tome, Srbija je dužna i sa Kosovom da razvije takve odnose, a Unija će na tome insistirati. Zašto? Zato što hoće konačno da završi pitanje odnosa sa Srbijom – Srbija bez Kosova.
Mislim da to razumeju dobro i naši poslanici iz DS i iz Koalicije za Evropu. Mislim da oni to jako dobro razumeju. Nisu to komplikovane stvari. Ovde je, zapravo, pitanje – da li insistirati na državnim pitanjima u ovoj stvari ili prećutati, staviti glavu u pesak i smatrati da će se preko SSP i ovog sporazuma rešiti ta državna pitanja.
Postoji jedan kompleks pitanja u koje EU nikada nije zalazila u svojim odnosima sa svojim partnerima sa kojima je zaključivala slične ugovore, od evropskih ugovora 1991. godine, sve do ovih o stabilizaciji i pridruživanju. To su pitanja državnih granica, pitanja unutrašnjeg državnog uređenja i pitanje državnog ili nacionalnog identiteta. U te tri stvari Unija nikad nije zalazila.
Jedino u ovom slučaju, kada je o Srbiji reč, Unija zalazi u sva tri pitanja: u pitanje unutrašnjih granica, u pitanje državnog uređenja i pitanje državnog identiteta. To je ono zbog čega ni vi sami nećete moći sa Unijom da izađete na kraj, kada budete većinski, sa tom sitnom, malom, jadnom, većinom, izglasali tako važan sporazum. Na to vas upozoravam.
Zato vam kažemo, poslednje je vreme da se država sabere, da se njen zakonodavni i predsednički organ sabere, da se otvori diskusija oko ovih nezavršenih pitanja i da pred EU istupi kao prava država. Hvala.

Poštovani narodni poslanici, zaista se mora reagovati na ovu rečenicu mog prethodnika da se 2005. godine znalo da će Kosovo biti nezavisno. Ako je on znao, ja nisam znao – 2006. i 2007. godine su trajali pregovori o statusu KiM, toga se svi sećate.
Znači, država je u punoj meri pregovarala sa predstavnicima privremenih institucija na KiM, uz posredovanje UN i EU, i pregovarala je sa jednom platformom koja vam je svima poznata.
Ta platforma nije imala ni primisli o tome da se država miri sa nekom sudbinom o nezavisnosti Kosova. Taj argument je argument post festum i to nije fer argument koji se izlaže septembra 2008. godine. Ako je neko znao da će Kosovo biti nezavisno 2005. godine, trebalo je to tada da kaže. Neki su ljudi doduše to govorili. Govorili su da su sasvim sigurni da će do kraja 2006. godine Kosovo biti nezavisno. Takvih je izjava bilo u našoj javnosti, možda se sećate. Kao što vidite nisu bili u pravu. To su ozbiljne stvari i ne možemo se, dakle, igrati post festum sa takvim stvarima.
Država je ušla u te pregovore bona fide, sa vrlo dobrom i jakom platformom. Što se EU tiče, mogu vam reći, mogu vam svedočiti, zato što sam te pregovore na neki način organizovao, bio koordinator pregovaračkog tima, samo kao jednu činjenicu hoću da vam iznesem, EU za sve to vreme nije imala tzv. zajednički stav o KiM. To je jedan dokument koji Savet ministara koji vodi spoljnu politiku EU, po pravilu, izlaže kada se bavi jednom konkretnom spoljnopolitičkom temom.
Taj zajednički stav EU nema ni dana današnjeg. Mi smo pomenuli zajedničku akciju koju je donela 3. februara 2008. godine, bez zajedničkog stava. Znači, mi nismo imali formalnu indiciju da će EU priznati nezavisnost KiM. Neke stvarne smo imali, neke države su nas i u pregovaračkom procesu ubeđivale da je to jedna sudbina koju moramo da prihvatimo itd, neke nisu.
To je bio jedan proces. Da smo se mi tada ponašali kako nam sada, sa naknadnom pameću, neki sugerišu, mi bismo izgubili i KiM i sebe same. To nismo činili i nemojte da smo cinični septembra 2008. godine. To je jedna stravična izjava sa stanovišta spoljne politike ove države.
Znači, u pregovaračkom procesu, kome se prišlo sa dobrom voljom, ova država je branila teritorijalni integritet Srbije. Dakle, pregovarački tim, koji je bio tim iza koga je stajao i predsednik Republike i predsednik Vlade, u vreme kada je postojala famozna kohabitacija, 2005. je to krenulo, a trajalo je 2006-2007. godine, u punoj meri se pregovaralo sa čvrstim uverenjem da će se KiM odbraniti. Tu nije bilo nikakvog izigravanja pregovora sa naše strane. To što je prevladao stav o nezavisnosti i u EU nije bilo vidljivo 2005, 2006, pa i delom 2007. godine.
Bio je vidljiv besomučan pritisak koji su SAD vršile na EU, na organe EU i na pojedine lidere EU. To je bilo vidljivo, ali mi iz toga nismo mogli da izvedemo zaključak da će Kosovo sasvim sigurno biti nezavisno, jer ne bismo pregovarali da smo taj zaključak izvukli. Molim vas, govorite ovde o čemu hoćete i izlažite svoje stavove, ali nemojte biti nefer, nemojte rezonovati kao generali posle bitke. To vam nije dobar način za gledanje na državne poslove.

Poštovani narodni poslanici, javljam se po članu 226. Poslovnika i hoću da kažem sledeće: apsolutno je važno, neophodno je da neko ovoj skupštini objasni poteze Vlade poslednja dva ili tri dana. Ono što je najavljeno nije naivno. To je jako važno za ovu državu, za njen teritorijalni integritet i suverenitet, za njeno dostojanstvo kao države.
Da vas podsetim, najavljene su dve stvari. Prva stvar koja je najavljena jeste povlačenje odluke o povlačenju ambasadora, dakle vraćanje ambasadora u zemlje EU koje su priznale Kosovo. Druga najavljena stvar jesu pregovori sa specijalnim predstavnikom Canijerom oko promene međunarodne misije na Kosovu i Metohiji.
Obe stvari su od sudbinske važnosti za ovu zemlju i meni je potpuno neshvatljivo, prvo, da Vlada to najavljuje kao nekakvu normalnu i redovnu stvar a, drugo, da se takva stvar ovde na ovako omalovažavajući način prihvata. Dakle, ovi poslanici moraju bar zbog javnosti Srbije da kažu ono što misle o toj stvari.
U najmanju ruku potrebno je obaveštenje javnosti i Narodnoj skupštini o tome šta se radi. Naime, obe su stvari izuzetno opasne. Prvo, povlačenje ambasadora i njihovo vraćanje je znak neozbiljnosti. Nikakve to veze nema sa evropskim integracijama, to ima veze sa ultimatumima koji se postavljaju od strane zapadnih zemalja Srbiji.
Državni sekretar Elrer lepo je rekao - Srbija mora da bude konstruktivna u stvaranju stabilizacije Balkana, mora da uspostavi dobrosusedske odnose. To se ponavlja već više puta kao refren od onog pisma Rupela i Kušnera 29. marta na brdu kod Kranja. To je dakle uslov Srbije.
Naravno, misli se na Kosovo i Metohiju jer Srbija nema nikakve loše ili poremećene odnose sa bilo kojom susednom državom u regionu. Dakle, oni to vrlo jasno najavljuju, taj ultimatum, da se postepeno, polagano, sve govoreći kako se neće priznati Kosovo i Metohija, ipak Kosovo i Metohija defakto prizna kao nezavisna država.
Druga stvar jeste najava pregovora. Vidite to je jedna vrlo obmanjujuća formula, Srbiju tu niko ništa ne pita i nikakvih pregovora neće biti, budite sigurni. Ban Ki Mun je doneo odluku. On je doneo odluku zašto što je Rusija popustila namerno, vrlo jasno, da brani Srbiju jer Srbija je promenila politiku prema Kosovu i Metohiji.
Dakle, ohrabren time Ban je doneo svoju odluku koju nije imao pravo da donese, da instalira misiju Euleksa na Kosovu i Metohiji. Sada Jeremić ide tamo i obmanjuje javnost da će on sa Canijerem o nečemu razgovarati, ili štaviše pregovarati. To je doneta odluka, završena stvar, Srbija će sa time da se složi ukoliko ne bude nekakve aktivnosti državnih organa protiv toga.
U Vladu ne verujem jer su oni to ne samo učinili nego su i pokušali da sakriju od javnosti, zato i tražimo javnu diskusiju ovde, ali se bar Skupština mora tome suprotstaviti. Nije reč o tome da li i na koji način bilo koja ovde stranka ili poslanički klub vodi svoju politiku evropskih integracija, reč je o tome da se ova kapitulacija, prvo, ne sme obaviti a, drugo da se ne sme obaviti ovako kako se inače čini, a to je iza očiju javnosti, u tajnosti, sa izjavama kao da se radi o najnormalnijim stvarima. Ljudi, reč je o najobičnijoj kapitulaciji, tome se mora stati na put.

Poštovani narodni poslanici, poštovani predsedniče Skupštine, dame i gospodo, pred vama je izveštaj o pregovaračkom procesu koji je trajao od 10. avgusta do 19. decembra ove godine, izveštaj koji gotovo faktografski konstatuje i opisuje ono što se događalo tokom ova četiri meseca pregovaranja. Taj izveštaj je dat Skupštini na usvajanje, posle čega bi trebalo da se raspravlja i da se usvoji rezolucija, koja vremenski i logički sledi za jednim ovakvim izveštajem, dakle, rezolucija koja bi trebalo da naloži svim državnim organima i svim javnim činiocima šta nadalje da rade povodom Kosova i Metohije i na Kosovu i Metohiji.
Ovog puta ću dati samo nekoliko ocena o toku pregovaračkog procesa i o njegovom epilogu, ne zadržavajući diskusiju, budući da je potrebno da više narodni poslanici o tome raspravljaju, nego oni koji su na tome radili. Nova faza je započela posle neuspeha da se na SB donese jedna rezolucija koja bi imala neke elemente Ahtisarijevog plana, pre svega Aneksa 10. i 11. o prisustvu Evropske misije i o prisustvu novog angažovanja NATO na KiM.
Državni pregovarački tim pristupio je ovoj novoj fazi sa dobrom političkom voljom, sa adekvatnom pripremom, polazeći od prethodne platforme ili platforme prethodnog pregovaračkog tima, ali u dobroj meri tu platformu inovirajući i dajući neke nove elemente, obzirom na protek vremena i obzirom na potrebe nove faze pregovaranja.
Osim toga, tokom pregovora sama država je pojačala svoje diplomatsko delovanje i to je jedan paralelni proces koji je znatno pomagao stavu pregovaračkog tima i njegovoj odbrani državnih interesa tokom pregovaračkog procesa. Uloga ''Trojke'', kao posrednika koju je ovlastio generalni sekretar, bila je mnogo opreznija i mnogo više uravnotežena u odnosu na period koji je vodio gospodin Marti Ahtisari. Tu je uravnotežujuća uloga Rusije bila odlučujuća i ''Trojka'' je, bar na početku, takođe, sa dobrom voljom pristupila ovom procesu, u nameri da se dođe do kompromisnog rešenja.
Ovde mogu da konstatujem da je ''Trojka'' tokom pregovora pokazala jedan prilično neuzdržani pragmatizam, ako mogu tako da kažem, dajući svoj predlog da se Srbi i Albanci na ovom pregovaračkom procesu dogovore o čemu god hoće i o čemu god da se dogovore to bi, po njihovoj proceni, bilo prihvatljivo za rešenje. Utoliko je ''Trojka'' u početku nastojala da navede razgovor na temu o odnosima Srbije i Kosova, kako bi se došlo do nekog zajedničkog stava. Naša strana nije prihvatila ovaj put ni ovu taktiku, zato što se držala strogo onog mandata koji je generalni sekretar dao, a to je, da se govori o statusu KiM i da se dođe do kompromisa oko statusa, a da se o daljim odnosima može razgovarati onda kada je određen status KiM.
Najzad, kada pominjem ove strane i učesnike u pregovorima, da pomenem i to da je albanska strana postupila i nastupila gotovo na isti način onako kako je to bilo u prethodnom pregovaračkom procesu. Bila je manje-više nezainteresovana da o samoj temi razgovara, da ulazi u polemiku, da daje svoje predloge, da odgovara na naše predloge, već se ponašala prilično komotno, kao da je finale poznato.
Vi, naravno, prepoznajete stari problem ovih pregovora, a to je da je jedna strana bila potpuno dezangažovana i demotivisana da traga za kompromisnim rešenjem, budući da joj je neko u koga je ona verovala obećao nezavisno Kosovo i Metohiju.
Sve vreme je stajao taj problem i ta senka konačnog rešenja, kao i u slučaju kada je vodio Ahtisari proces, i to je, dakle, kočilo dobru atmosferu i svaku mogućnost da se dođe do kompromisnog rešenja.
Ako bismo dali neku zajedničku ocenu, mogli bismo reći da su pregovori bili bolji i otvoreniji u poređenju sa periodom pregovora koje je vodio Ahtisari. Ipak se razgovaralo o statusu, ipak je albanska strana morala da reaguje na neke naše predloge i, pored toga, što je odbijala da pravi kompromis ili da razgovara o statusu.
Stvoren je, to se vidi po izveštaju „Trojke“, jedan minimalni osnov da barem Rusija na Savetu bezbednosti traži nastavak pregovaračkog procesa.
To je ona i učinila, kao što znate, 19. decembra, na sastanku Saveta bezbednosti, i ne samo da je ona tražila nastavak pregovora na osnovu bolje atmosfere, ipak nekih minimalnih rezultata, nego i veliki broj članica Saveta bezbednosti, njih pet pored Rusije, podržalo je taj predlog da se nastave pregovori. Tu je stvar blokirala SAD sa jednim brojem saveznika, zemalja uglavnom Evropske unije, koji nisu bili zainteresovani da se ova stvar nastavi.
Pregovori, nažalost, nisu mogli da dovedu do kompromisnog rešenja, jer nije postojao pravi podsticaj albanske strane da uđe u te pregovore, kao što je to učinila srpska strana.
Ali, glavni vinovnici ovog neuspeha nisu Albanci. Nije delegacija koja predstavlja privremene institucije, već su oni koji su je podsticali na opstrukciju, a to su, pre svega, SAD i jedan broje evropskih zemalja.
Na samom kraju, kao zaključak, mogu da kažem da je Srbija u ovoj fazi pregovora stekla dodatni međunarodni kapital, međunarodni kapital koji treba održati i uvećati u narednom periodu, to znači odmah. On se sastoji iz jednog povećanog i pojačanog razumevanja mnogih značajnih zemalja, među kojima i mnogih sila u svetu, ali i mnogih susednih zemalja, mnogih zemalja Evropske unije, mnogih zemalja drugih kontinenata, da Srbija zaista brani svoje interese na osnovu svog i, pre svega, međunarodnog prava.
Ona je uverila, Srbija, sve te zemlje da bi nezavisnost Kosova predstavljala jedan opasan presedan, i vi imate sve više takvih reakcija u toku ovog međunarodnog procesa, koji treba da doprinese rešenju Kosova i Metohije. S tim kapitalom mi ćemo nastaviti da radimo i sigurni smo da ćemo postići konačan uspeh prema našim državnim ciljevima i interesima.
Hvala na pažnji. (Aplauz.)

Poštovani poslanici, nekoliko reči objašnjenja oko ovog, rekao bih, nesporazuma. Vidite o čemu se ovde radi. Naime, što se tiče pitanja koja je postavio gospodin Nikolić predsedniku Vlade, on će odgovoriti na to pitanje. Isto pitanje je postavio Vučić meni, znači, neću Vučiću odgovoriti, pošto je pitanje isto. Jedno objašnjenje je potrebno oko ovog sporazuma koji je parafiran. Prosto, saslušajte me pažljivo, jer se radi o nesporazumu.
Taj član 135. je standardni član za sve sporazume koje Srbija potpisuje, kada je u pitanju uključenje i Kosova i Metohije u taj sporazumni odnos. Kolega Đelić je taj član pročitao. To je zbog sledećeg razloga, Kosovo i Metohija je od juna 1999. godine pod međunarodnom upravom, pod civilnom i vojnom upravom UN.
Civilna uprava UN ima pravo, prema Rezoluciji 1244, da predstavlja Kosovo u odnosima prema inostranstvu i da potpisuje međunarodne sporazume koji važe za Kosovo i Metohiju kao teritoriju Republike Srbije pod režimom Rezolucije 1244.
Prema tome, svi ti sporazumi koji su se tako potpisali imaju refleks i posledicu na sporazume koje Srbija potpisuje. Mora da postoji član da se taj sporazum ne odnosi na Kosovo i Metohiju, zato što se ne može primenjivati na Kosovo i Metohiju. Zašto? Zato što Republika Srbija Rezolucijom 1244 nema svoju upravu nad Kosovom i Metohijom i ne može da primenjuje takav sporazum na Kosovu i Metohiji. Mislim da je to jasno.
Jednu analogiju ću dati, prosto, da vidite da EU nije prvi put da tako radi, reč je o Sporazumu koji je parafiran, ne govorim o potpisivanju Sporazuma, to je nešto što potpada pod onaj član ''đ'', na koji ćete dobiti odgovor kasnije. EU je potpisala sa Kiprom Sporazum o pristupanju. Taj sporazum se ne primenjuje na severni deo Kipra ili na Tursku Republiku Kipar, zato što EU nju ne priznaje. Znači, EU priznaje Kipar kao celu zemlju, kao zemlju koja raspolaže svojim suverenitetom i teritorijalnim integritetom na celom prostoru, ali se odnosni ugovor primenjuje samo na delu teritorije Kipra koji priznaje taj status, grčki deo Kipra.
Ista je stvar sa onim sporazumom, ista je priroda Sporazuma i primene. Sporazum se ne primenjuje na teritoriji KiM, zato što je on pod režimom međunarodne zajednice i ništa više. Pretpostavka je, i to piše u zadnjem delu člana 135, kada se režim međunarodne zajednice ukloni sa KiM i uspostavi pravni status, suverenost teritorije Srbije, onda će se Sporazum odnositi i na KiM. To je objašnjenje, da ne bi pravili velike političke polemike koje se baziraju na najobičnije nesporazume.

Poštovani narodni poslanici, poštovani predsedniče Skupštine, članovi predsedništva, dame i gospodo, ova skupština treba danas da usvoji dva dokumenta, dakle, Izveštaj pregovaračkog tima sa poslednje runde pregovora u Beču i novu rezoluciju. Zbog toga ću, u prilog objašnjenja i obrazloženja, reći nešto o oba ova dokumenta, posle čega očekujem da se razvije diskusija.
Dakle, prvo o prvom dokumentu, o Izveštaju. Ovaj izveštaj sačinili su koordinatori Državnog pregovaračkog tima, Leon Koen i ja, Slobodan Samardžić, pre izvesnog vremena, dakle, kada su se razgovori okončali. On se odnosi, kao što ste imali priliku da vidite, na sadržaj pregovora vođenih u Beču od 21. februara do 2. marta 2007. godine.
Sastavni deo Izveštaja su izlaganja predsednika Republike Borisa Tadića i predsednika Vlade Vojislava Koštunice na završnom skupu 10. marta u Beču. Kao što ste možda primetili, izveštaju je pridodat i govor predsednika Vlade Vojislava Koštunice na sednici Saveta bezbednosti UN 3. aprila 2007. godine.
Pošto je Skupština 14. februara ove godine odbacila Ahtisarijev Sveobuhvatni predlog rešenja statusa Kosova i dala jasan mandat za predstojeće razgovore, Pregovarački tim je iskoristio ovu rundu pregovora, koja je trajala od 21. februara do 2. marta ove godine, da unese amandmane na sve odredbe predloga, koje nisu bile u skladu sa državnom politikom Srbije i sa stavovima Pregovaračkog tima, zastupanim tokom pregovora tokom februara do septembra 2006. godine.
Izveštaj na sažet način iznosi suštinu naših stavova o čitavom nizu pitanja koja su bila predmet pregovaranja.
Veliki broj amandmana i činjenica da su njima obuhvaćeni svi delovi Ahtisarijevog predloga, dakle i uvod i aneksi, sem aneksa 10. koji govori o mogućoj misiji UN, najbolje govori o tome koliko su Marti Ahtisari i njegov tim bili pristrasni posrednici tokom ovih pregovora, razume se na štetu Srbije.
Iz Izveštaja se vidi da je naš tim razradio našu državnu platformu i preoblikovao je u pravnu formu rešenja na širokoj skali pitanja o kojima se pregovaralo, od najopštijih do pojedinačnih i krajnje konkretnih pitanja. Struktura Izveštaja ne sledi strukturu Ahtisarijevog predloga već, obuhvatajući svaki deo ovog predloga, sledi materiju od značaja za Srbiju.
Prema tome, on ima jedan kratak uvod. Potom se osvrće na pitanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Republike Srbije. Naredni deo je - međunarodni ciljevi i posrednik - onako kako ga Srbija vidi svojim amandmanima. Potom treći deo je suštinska autonomija Kosova i Metohije, dakle, pitanje koje je bilo od velikog interesovanja i zanimanja za međunarodnu zajednicu. U tim amandmanima, i samim tim u izveštaju, dati su detaljno elementi suštinske autonomije Kosova i Metohije.
Potom, četvrti deo izveštaja posvećen je ustavnim odredbama, odnosu Ustava Srbije i Ustava Kosova i Metohije. Peti deo je posvećen decentralizaciji. Potom sledi pitanje o pravu zajednica, o pravosudnom sistemu; o svojini i privatizaciji; o međunarodnom dugu Srbije lociranom na Kosovu i Metohiji, za koji mi predlažemo rešenje i sporazum. I konačno, poslednji sadržajni deo izveštaja je onaj koji se tiče položaja Srpske pravoslavne crkve i zaštite verskog i kulturnog nasleđa.
Na kraju, postoji jedan kratak zaključak koji su koordinatori, pisci izveštaja, predložili kao završetak samog izveštaja.
Iako pregovori, koje je vodio Marti Ahtisari, nisu dali rezultate i pored toga što je njegov, takozvani, sveobuhvatni predlog za nas bio ne prihvatljiv, za našu stranu poslednja runda pregovora nije bio uzaludan posao. Treba napomenuti da smo tokom pregovora, od februara do septembra 2006. godine, bili u određenoj političkoj, diplomatskoj i medijskoj blokadi kada je reč o našem predlogu budućeg statusu Kosova i Metohije. O tome najbolje govori da je tokom celih pregovora samo jedan dan je bio posvećen glavnom predmetu pregovora, to je status Kosova i Metohije, 24. jul 2006. godine, dakle, tačno pre godinu dana.
Zbog toga svega, poslednju rundu u Beču iskoristili smo da izložimo naša pozitivna rešenja o svim pitanjima i da kasnije upoznamo što širi krug međunarodnih diplomata i političara o našim viđenjima, ali i da pokažemo na čemu ćemo insistirati u daljim pregovorima.
Kad na dnevni red dođu ti pregovori, pregovori o samom statusu Kosova i Metohije, a to je po svojoj prilici neminovno, naša pozicija, koja je detaljno razrađena u ovim amandmanima, doći će do punog izražaja.
Dozvolite mi da na ovom mestu nastavim o drugom dokumentu koji ova skupština treba da usvoji, a to je rezolucija. Od poslednjih pregovora u Beču do danas mnogo toga se dogodilo na međunarodnom planu oko rešavanja statusa Kosova i Metohije.
Jedan izrazito negativan trend kretao se linijom pokušaja jednog broja zapadnih zemalja da, i pored našeg odlučnog i argumentovanog odbijanja, nametnu Ahtisarijev predlog kao osnovu za rešavanje statusa Kosova i Metohije. Posle jedne kratke faze, u kojoj se govorilo da su dalji pregovori nepotrebni i da je nametanje rešenja izvesno, prešlo se na fazu pritiska oko usvajanja u Savetu bezbednosti posebne rezolucije, sa sledećim ciljevima. Ukratko ću ih izložiti.
Prvi cilj te rezolucije je bio opoziv i praktično poništenje Rezolucije 1244. Drugi je bio arbitrarno proglašenje Kosova i Metohije jedinstvenim slučajem, do te mere jedinstvenim da se na njega ne može odnositi međunarodno pravo. Treći cilj ove rezolucije je bio organizovanje novih pregovora ograničenog trajanja. Znači, do 120 dana, sa automatskom primenom bar dva aneksa Ahtisarijevog plana: jednog o uspostavljanju misije Evropske unije u oblasti policije i pravosuđa, i drugog o uspostavljanju nove vojne misije na Kosovu i Metohiji.
Najzad, četvrti cilj ove nesuđene rezolucije je bio najteži ali i najmanje vidljiv, tiče se, dakle, prećutnog prenošenja većeg broja nadležnosti sadašnje civilne misije UNMIK-a na institucije Kosova i Metohije.
Svi ovi ciljevi koji je trebalo da se pretoče u novu politiku Ujedinjenih nacija u Pokrajini, činili su pregovore suvišnim. Zato je naša strana rezolutno odbacila ove predloge. Naš uporan i načelan zahtev za sve to vreme bio je – pregovori bez uslovljavanja. Takvu inicijativu zvanično smo pokrenuli kod generalnog sekretara Ujedinjenih nacija 25. maja o.g.
Zbog neslaganja u Savetu bezbednosti oko pokušaja nametanja rešenja posredstvom nove rezolucije, a pre svega zbog odlučnog držanja Ruske federacije, brojni predlozi i rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija bivani su odbacivani i konačno pre nekoliko dana skinuti sa dnevnog reda, konačno skinuti sa dnevnog reda.
Kao što je poznato, Savet bezbednosti je konsultacije o daljim koracima preneo na Kontakt grupu. Ova formacija će u narednom periodu delovati u pravcu formulisanja predloga za nastavak pregovora o budućem statusu Kosova i Metohije.
U ovom trenutku, neobično je važno da Narodna skupština Srbije donese novu rezoluciju. Njome je potrebno odrediti pravac, osnovne smernice i opšti okvir za nastavak pregovora. Kao što je to bio slučaj u novembru 2005. godine, kada je doneta odluka o započinjanju pregovora, a potom 2007. kada je doneta odluka o odbacivanju Ahtisarijevog predloga i o finalizovanju predloga koje je on vodio, tako i danas treba doneti odluku o počinjanju nove faze pregovora.
Takva rezolucija treba, kao što je to bio slučaj sa prethodnim, da predstavlja ključni orijentir u nastavku delovanja svih državnih organa, a posebno novog pregovaračkog tima. Za sve koji nadalje budu radili na ovoj stvari, rezolucija će predstavljati obavezujući okvir delovanja.
Međutim, nije nebitno ni to koja skupštinska većina donosi takvu rezoluciju, jer Kosovo i Metohija nije samo stvar Vlade, niti je samo, i još manje je stranačka stvar. To je danas ključno državno pitanje, što treba da se ogleda ne samo u tekstu Rezolucije, nego i u stavu svih poslanika Narodne skupštine i svakog pojedinačno prema ovom pitanju.
Zato smo o tekstu Predloga rezolucije, koji je sačinjen u Vladi, konsultovali sve poslaničke klubove i praktično sve političke stranke u ovoj skupštini i pri tome usvojili najveći deo njihovih konkretnih predloga.
Ukoliko takav dokument usvoji najveći deo poslanika Narodne skupštine, onda je to dokaz maksimalno zrele državne politike i to onda apsolutno obavezuje sve one koji sprovode državnu politiku o Kosovu i Metohiji. To je onda dokaz i zrele i demokratske politike. A kada se takva politika vodi, i najveći protivnik počinje da vas poštuje i bar nastoji da razume, ako ne i da prihvati razloge i ciljeve vašeg delovanja.
Naši razlozi i ciljevi oko Kosova i Metohije su veoma jednostavni: mi smo za komprimis, mir i pomirenje. Ne tražimo ništa što po prirodi stvari ne pripada svakoj državi na svetu, a to je očuvanje državne celovitosti Srbije i njenog međunarodnog suvereniteta. Za to nudimo maksimalno zamislivu samoupravu na Kosovu i Metohiji i spremni smo da prepustimo jedan deo garancija za to međunarodnoj zajednici.
Te razloge i ciljeve izložićemo i braniti i tokom predstojećih pregovora, samo ako to budu pravi, pravedni i suštinski pregovori, što do sada nije bio slučaj. Da bismo išli u tom pravcu, kao i do sada, potrebno nam je odobrenje ove skupštine u vidu nove rezolucije. Zahvaljujem na vašoj pažnji.

Poštovani poslanici, nisam siguran da bi sada mogla da se otvori jedna velika diskusija posle ovoliko vremena vašeg izlaganja i mog pažljivog slušanja svih predloga i primedbi koje ste dali na rezoluciju, pa i na Izveštaj, ali mi ipak dopustite da kažem nekoliko rečenica o svemu ovome.
Najpre, što se tiče opšte stvari, neka svima bude jasno, naime, onima kojima to nije jasno, da je pre nekoliko godina Kosovo u nekom političkom smislu bilo klinički mrtav slučaj za Srbiju.
U poslednjih nekoliko godina Srbija je konsolidovala svoju državnu politiku oko Kosova i Metohije. Ona je, dakle, napravila korak po korak jednu politiku koja se može jasno raspoznati. Mogu da je kritikuju, mogu da joj daju razne zamerke, ali niko ne može da kaže da se ne zna i da se ne vidi kakva je i koja je politika Srbije u vezi sa Kosovom i Metohijom. To mogu da vam garantujem.
Stvari se iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec pomeraju. Pomeraju se nabolje, ako to posmatramo sa jednog kriterijuma, a taj kriterijum je da se Kosovo i Metohija sačuvaju u okviru Srbije. Sa tog kriterijuma stvari se sasvim izvesno pomeraju nabolje.
Ne kažem da smo mi danas izašli iz mračne zone, iz zone u kojoj može da se dogodi jednostrano proglašenje, pa jednostrano priznanje i velika nevolja u koju bi država upala, ali u odnosu na pre nekoliko godina, kada zaista nismo imali velike akcije, ni u međunarodnoj zajednici, ni u samoj našoj državi oko Kosova i Metohije, možemo da konstatujemo činjenicu, dakle ne vrednosno ili opisno, da je stanje daleko, daleko drugačije. Po mom mišljenju daleko, daleko bolje.
To je dokaz da mi nismo bili nikada za status kvo na Kosovu i Metohiji, već smo pokušali da pomognemo da se taj težak problem rešava na delikatan i specifičan način.
To je ono što karakteriše državnu politiku Srbije u kontinuitetu dve vlade, dakle i prošle i ove sada.
Prošla vlada je deo svog mandata radila u kohabitaciji sa predsednikom Republike i ta stvar je išla polako, ali se ipak napravila zajednička politika koju je svet počeo polako da respektuje. Pregovori su tome doprineli.
Odmah da vam kažem, mi nismo imali neku široku marginu po kojoj bismo se mogli kretati oko Kosova i Metohije. Nije dakle bilo pitanje našeg dostojanstva i časti da li ćemo prihvatiti takve pregovore. Bila je ovde primedba da pregovori nisu ni postojali, tj. da su oni bili farsa. Znate šta, bilo je to nama manje-više jasno, ali mi smo morali da prihvatimo tu politiku, da bismo tu farsičnu formu pregovora iskoristili za naše stavove i za sadržaj naših priloga za rešavanje pitanja Kosova i Metohije.
Trajali su 14 meseci. Mi smo dakle iskoristili priliku da do detalja pokažemo kako vidimo budućnost Kosova i Metohija, kako vidimo status Kosova i Metohije. Ta stvar je, ako mogu slobodno da kažem, uspela kod međunarodne zajednice. Ljudi su videli jasno, bilo ih je dosta koji su pratili te pregovore, dakle direktno, koji su učestvovali u njima kao posednici, i stručnjaka i političara, iz SAD, iz Evropske unije, pa iz Rusije.
Bilo je dosta štampe, bilo je dosta priče oko toga, bilo je dosta razgovora van sale u kojoj se pregovaralo. Bilo je dosta pregovora u formi šatl-diplomatije. Dakle, dovoljno elemenata i dovoljno materijala da se za godinu i nešto moglo reći – Srbija jasno za šta hoće.
Dakle, ne mi da to kažemo, jer mi smo to znali još pre još tri ili četiri godine, ali oni koji su namerno opstruirali svaki naš pozitivni korak i koji su smislili slogan – Srbija zna šta neće, a ne da zna šta hoće, evo već više meseci, upravo zahvaljujući tim pregovorima, tim farsičnim pregovorima, sa čime se slažem, ne mogu to da kažu. U krajnjoj liniji jasno im je šta Srbija zastupa u vezi sa Kosovom i Metohijom.
To je dakle jedan proces koji se pomera korak po korak, u jednom pravcu koji je saglasan našim ciljevima. Ciljevi su da se rešenje postigne na kompromisan način, da rešenje poštuje međunarodno pravo i da rešenje zbog ta dva razloga postane obostrano prihvatljivo, trajno i održivo. Ne mogu sada da garantujem da smo mi to do sada učinili, ali mi se sasvim izvesno krećemo u tom pravcu.
Razume se kada je reč o međunarodnoj zajednici, to je jedan kompleksan, složen sistem koji nije uvek isti, koji je drugačiji bio pre 10 – 15 godina, drugačiji je bio pre četiri godine, drugačiji pre dve ili jednu godinu.
Što se Rusije tiče i njenog stava prema ovom problemu, to je sasvim jasno da je Rusija tu odlučujuće pomogla do sada.
Mogu vam reći da je ruski stav definitivno bio takav da podrži stoprocentno stav Srbije tek negde, po mom dubokom uverenju, od januara 2006. godine, kada je Putin u Londonu rekao da Kosovo ne može biti jedinstven slučaj, da ne može biti famozni unikatan slučaj i da Kosovo se mora rešavati kao i sva druga slična pitanja secesije, želje manjine koja u brojčanoj formi u većini živi na jednoj teritoriji da se odvoji od države itd.
Kada je rekao da je to uobičajeni problem koji se mora rešavati sredstvima i načinima kako se to inače rešava u svetu i pomoću mehanizama međunarodnog prava i manjinskih prava itd. Eto, tog momenta je Rusija definitivno stala iza Srbije, a mislim, ili sasvim sam siguran, da je vrlo pomno svakodnevno pratila šta se u Srbiji događa.
Tek kada je videla da tu postoji neka politika koja je za respekt, koja je čvrsta, koja je jedinstvena, koja daje rešenje i za drugu stranu, a ne samo za sebe, koja daje rešenje za regionalni problem i za problem Evrope, tog momenta Rusija je stoprocentno stala iza Srbije. Prema tome, to je dakle reč objašnjenja oko toga.
Izvinjavam se što neću moći da odgovorim na sve pojedinačne primedbe zato što to možda nije ni cilj, ali ako dopustite grupisao sam prigovore samo u nekoliko tačaka po jednom kriterijumu. Po kriterijumu da li je više poslanika davalo istovetne prigovore. Tako da mi je to bilo važno, jer ako je više poslanika dalo istovetne prigovore, to znači da su prigovori ipak ozbiljniji, mada ne sporim i da je pojedinačni prigovor mogao biti ozbiljan, ali nemamo vremena za kompletnu diskusiju.
Nekoliko poslanika je postavilo pitanje čemu uopšte ovakva diskusija, ovakva rasprava, čemu rezolucija? Odgovoriću sasvim jednostavno i lako. Naime, predstavnički dom jedne države mora oko jednog važnog državnog pitanja da povremeno se okuplja, da diskutuje i da donosi odgovarajuća dokumenta, pa i odluke.
Mi se povremeno okupljamo oko Kosova i Metohije, ali postoje dva nova momenta u odnosu na Rezoluciju od 14. februara, da vas podsetim, koja se nalaze u ovoj rezoluciji, koja jesu povod za to da se pravi nova rezolucija. Jedan je da mi krećemo u novu fazu pregovora posle dosta problema i drugi je da je potreba da država odgovori na otvorene pretnje jednostranog priznanja posle eventualne jednostrane secesije. To su dva apsolutno nova momenta u odnosu na 14. februar i mi u rezoluciji imamo nekoliko tačaka o tome. Znači, imamo dovoljan razlog da stavimo rezoluciju kao predlog na skupštinsku raspravu i na skupštinsko glasanje.
Dosta je bilo primedbi oko toga na koji način su predviđene te mere države i reakcije države na pojedine akte jednostranog priznanja i povrede suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije. Interesantne su bile primedbe koje su se kretale od jednog ekstrema ka drugom.
Jedan ekstrem predstavlja stav da država uopšte ne treba da reaguje, ili pak da rezolucija ima loš rečnik, lošu verbalistiku u tom pogledu. Drugi stav je da država treba žestoko da reaguje i da to stavi u ovu rezoluciju. Naš predlog u rezoluciji je negde na sredini, ali ne radi sredine same nego radi načina na koji država treba da reaguje na ove pretnje i predviđanja nekih loših scenarija.
Mi mislimo da parlament treba da donese opštu odluku o tome. To je dakle ta formulacija da treba delovati na odgovarajući način, da treba delovati blagovremeno, energično itd, a da Vlada tu odluku eventualno treba da sprovede ukoliko bude povoda da se takva odluka sprovodi. To je sasvim jasno u nekom parlamentarnom sistemu vlasti, gde imate zakonodavstvo i izvršnu vlast.
Ova vlada ima potpunu odgovornost izvršne vlasti po Ustavu i na njoj je da, ukoliko dođe do tih nepredviđenih, neželjenih situacija, odlučuje o tome kako će sprovesti ovu generalnu odluku parlamenta. Zbog toga je ta formulacija kažem opšta, ali mislim dovoljno jasna za svakog onoga ko hoće da potegne taj preki potez, da deluje efektom odvraćanja, ako mogu tako da kažem, i to jeste zaista i do sada postiglo takav efekat.
Jedna oblast primedbi se tiče navodnog ili pravog, što je još gore, nepoznavanja onoga šta mi zastupamo pod sintagmom suštinska autonomija. Tu je pokazano dosta i nepoznavanja i nerazumevanja, što mene lično čudi, ali možda imam problem sa time.
Dozvolite da završim, gospodine Nikoliću, zato što odgovaram na primedbe poslanika. Mislim da na to imam pravo i imamo obavezu da to uradim, a nastojim da budem što kraći. Ne bih polemisao, samo bih molio da me ne ometate u izlaganju, mislim da je to elementarno.
Kada je reč o suštinskoj autonomiji, zanimljivo je da mnogi poslanici nisu pročitali onaj broj dokumenata koji smo mi produkovali o toj stvari. Danas, posle izveštaja, imate još jedan dokument, izveštaj je, dakle, usvojen ili će biti usvojen posle glasanja, izvinjavam se. Imaćete još jedan dokument gde o toj stvari piše dovoljno.
Ovde je pokazano jedno krajnje nepoznavanje tog predloga. Poređeno je sa Ustavom iz 1974. godine. Napravljeno je jedno poređenje sa autonomijama koje postoje u drugim državama u Evropi. Od toga nema ništa. Taj program je potpuno drugačiji i molim sve one koji to nisu čitali da ga pažljivo pročitaju.
U krajnjoj liniji, suštinska autonomija treba da izađe u susret jednoj potrebni albanske zajednice da živi na Kosovu i Metohiji uživajući maksimalne nadležnosti, a da opet srpska zajednica i srpska država dođu do svog prava na Kosovu i Metohiji. Teško je očekivati da se albanska zajednica, kako je to jedan poslanik rekao, integriše u srpsko društvo.
Ona se nikada nije integrisala, to je tačno, ali se ona nikada nije integrisala ni u makedonsko, ni u grčko društvo, tu zajednicu je teško integrisati.
Ako čitate pažljivo koncept suštinske autonomije, videćete način kako ona, ako hoće da se integriše može, ako neće ne mora, ali imaće svoj normalan život u okviru Srbije i Kosova i Metohije u režimu suštinske autonomije.
Najzad, jedno poslednje objašnjenje oko problema entiteta. U amandmanima i tokom naše diskusije u Beču mi smo promovisali taj koncept i ukratko ga ovako označili: srpski entitet na Kosovu i Metohiji predstavlja sva prava koja Srbi na Kosovu i Metohiji uživaju, dakle i decentralizaciju, to je jedan poseban oblik prava koje im se daje, i zaštita srpskih spomenika kulture, i prava koja uživaju van opština u kojima predstavljaju većinu. Čitav taj set prava predstavlja pojam srpskog entiteta na Kosovu i Metohiji.
To piše u amandmanima, ne piše u izveštaju, to je tačno, ali izveštaj nije mogao sve da obuhvati, to piše u amandmanima, sa jasnom definicijom šta to jeste i jasnim objašnjenjem šta to zapravo predstavlja. Prema tome, to nikakav novitet nije, tako da je to još jedan pokušaj da se objasni što je naišlo na nerazumevanje.
Sada ću da zaključim ovu moju diskusiju, sa stavom da ova rezolucija zapravo predstavlja jedan važan korak u državnoj politici na Kosovu i Metohiji zato što treba da stane iza napore svih državnih organa da učine nešto u toj Pokrajini, da dođe do kompromisnog rešenja i da daju podršku budućem državnom pregovaračkom timu, kome je i do sada bilo mnogo lakše da radi ukoliko ima takve rezolucije i takvo skupštinsko jedinstvo iza sebe. Zahvaljujem na pažnji.

Poštovani narodni poslanici, poštovani predsedniče, vi ste dobili Izveštaj o pregovorima od februara do danas, dakle izveštaj koji su sačinili koordinatori Pregovaračkog tima, gospodin Leon Kojen i ja.
Budući da ste ga dobili i pročitali, ne bih se zadržavao na brojnim činjenicama koje u tom izveštaju postoje, već bih samo izveo nekoliko zaključaka do kojih je Pregovarački tim došao, imajući u vidu proteklih šest meseci i imajući u vidu brojne činjenice koje su postojale tokom ovih pregovora.
Kao što se iz tog izveštaja vidi, dosadašnji tok pregovora nije dao nikakve opipljive rezultate. U Beču nije postignut dogovor ni o decentralizaciji vlasti u Pokrajini, ni o zaštiti srpskog verskog i kulturnog nasleđa, ni o pitanjima svojine i privatizacije, a još manje o samom budućem statusu Kosova i Metohije. Ipak, bilo bi pogrešno zaključiti da su zbog ovoga sami pregovori bili potpuno nekorisni, sa stanovišta odbrane vitalnih nacionalnih i državnih interesa. Takav zaključak gubi iz vida činjenicu od suštinskog značaja.
Od prvog dana svog rada državni pregovarački tim bio je odlučan da ne pristane ni na kakva rešenja koja bi dovela u pitanje temeljne vrednosti na kojima počiva opstanak države, naroda i Crkve na Kosovu i Metohiji. Ako je o državi reč, ta temeljna vrednost je sam suverenitet i teritorijalni integritet Srbije, koji isključuje bilo kakav oblik nezavisnosti kao rešenja za budući status Pokrajine. Najviše što Kosovo i Metohija može dobiti, a da se ne ugroze suverenitet i teritorijalni integritet naše zemlje, jeste široka autonomija. To je ono što mi nudimo na pregovorima.
Ako je reč o narodu, temeljna vrednost su osnovna prava naših građana na Kosovu i Metohiji, koja su, kada je reč o Srbima, a u velikoj meri i o drugim nealbancima, najbrutalnije ugrožena još od uspostavljanja međunarodne uprave u Pokrajini, juna 1999. godine. U pregovorima o decentralizaciji vlasti u Pokrajini mi tražimo da se Srbima i, uopšte, nealbancima ta osnovna prava vrate, i to tako što će biti institucionalno garantovana.
Srbi moraju dobiti svoje institucije lokalne samouprave, kroz koje će im biti zajamčeno pravo na slobodu i sigurnost, na zaštitu nacionalnog i kulturnog identiteta, na slobodu izražavanja i političkog delovanja, na slobodu veroispovesti i na zaštitu imovine.
Ako je reč o Crkvi, temeljna vrednost je zaštita vekovnog postojanja pravoslavlja na Kosovu i Metohiji, što podrazumeva punu slobodu i sigurnost delovanja Srpske pravoslavne crkve u Pokrajini, uključujući slobodan pristup vernika svim crkvama i manastirima, kao i stvarnu zaštitu pravoslavnih crkava i manastira od svih oblika nasilja, ugrožavanja i vandalizacije.
Posle više od pola godine pregovora, svima je jasno da će Srbija promišljeno, ali i krajnje odlučno, braniti ove osnovne interese svoje države, svog naroda i svoje crkve.
U toj odlučnosti nema ničeg neobičnog, ali je ona ipak iznenadila deo međunarodne javnosti, gde se već godinama govori o nezavisnosti Kosova i Metohije kao mogućem i poželjnom rešenju. Zato za ključne aktere u međunarodnoj zajednici, a naročito za one krugove koji se zalažu za jednostrana i nepovratna rešenja, kosmetsko pitanje više ne predstavlja tako lak zadatak kako se to činilo pre otpočinjanja razgovora o budućem statutu Pokrajine.
U Srbiji kao istinski multietničkoj državi u punoj meri se poštuju i ispunjavaju svi demokratski standardi ljudskih i manjinskih prava. Za to vreme, na Kosovu i Metohiji, od juna 1999. godine pa do danas, Srbi, pa i Albanci uopšte, ne uživaju ni najosnovnija prava koja se podrazumevaju svuda u civilizovanom svetu. Etničko čišćenje ogromnih razmera na Kosmetu posle juna 1999. godine i erupcija albanskog nasilja marta 2004. godine samo su najvidljivije manifestacije potpune obespravljenosti nealbanskog naroda u Pokrajini.
Crno-bela percepcija Srba i Albanaca na Kosovu i Metohiji zato, jednostavno, nije više održiva. Samim tim, ni određena obećanja o nezavisnosti Kosova, koja su olako davana albanskoj strani pre i posle intervencije NATO-a 1999. godine, danas više nije tako lako ispuniti.
Pozicija onih koji se otvoreno zalažu za nezavisnost Kosova i Metohije neodbranjiva je sa stanovišta međunarodnog prava i opšteprihvaćenih odnosa među demokratskim državama, a Srbija se i u Savetu bezbednosti, i na Bečkim pregovorima i u bilateralnim kontaktima sa drugim zemljama vrlo uverljivo pozivala na ovu činjenicu.
Dosadašnje iskustvo u pregovorima ipak pokazuje da ne treba odbaciti mogućnost da vrlo uticajni krugovi u međunarodnoj zajednici pokušaju da u slučaju Kosova i Metohije naprave međunarodno-pravni presedan na štetu Srbije. Razume se, u tom slučaju izašlo bi se iz pregovaračkog okvira i rešenje bi se nametalo na jedan ili drugi način, ali u svakom slučaju uz grubo kršenje međunarodnog prava i neuvažavanje osnovnih interesa Srbije kao demokratske i miroljubive zemlje.
Ako bi došlo do pokušaja da se Srbiji nametne nezavisnost Kosova i Metohije, ne treba potpuno isključiti ni mogućnost da se u tom cilju iskoriste i dodatna sredstva pritiska na našu zemlju.
Pitanja koja se u međunarodnoj zajednici zvanično ne vezuju za Kosovo i Metohiju, kao što su obaveze prema Tribunalu u Hagu, proces pridruživanja Srbije Evropskoj uniji, položaj i status Republike Srpske, tužba Bosne i Hercegovine protiv Srbije na Međunarodnom sudu pravde u Hagu, sve će se to možda sutra povezivati sa budućim statusom Pokrajine, ne bi li se tako našao način da se Srbija privoli na popuštanje.
Svaka politika ove vrste biće odlučno odbačena sa naše strane i neće imati uspeha.
Jedino što ona može da donese jeste destabilizacija prilika u regionu i zato se treba nadati da niko neće pokušati da joj pribegne i da njom zameni razumnu politiku traganja za kompromisom.
Pregovarački tim je svoju aktivnost u potpunosti zasnovao na Platformi o budućem statusu Kosova i Metohije i smatra da to i dalje treba da čini.
Razlozi za to su sledeći - sa jedne strane, okviri koje Platforma postavlja daju izuzetno široku oblast mogućeg kompromisa, a sa druge strane, ti okviri predstavljaju minimum ispod kojeg naša strana ne bi smela da ide. Razume se, za pravedan kompromis potrebno je dvoje. Dakle, predstavnici kosovskih Albanaca, pa i sami međunarodni posrednici morali bi da pokažu istu želju koju Srbija pokazuje od prvog dana da se do takvog kompromisa i dođe.
Poštovani narodni poslanici, imajući na umu sve ove činjenice i procese koji su navedeni u Izveštaju, naš stav je da Srbija, uprkos svim teškoćama, treba da nastavi pregovore o budućem statusu Kosova i Metohije. Nisu malobrojni oni koji priželjkuju da prostor jednostrano nametnutom rešenju otvori upravo naša strana, povlačenjem iz pregovora. U tom smislu, najčvršći otpor koji možemo da pružimo ovakvim očekivanjima je ostanak u pregovorima, uz dosledno zalaganje za naše stavove o suverenitetu i teritorijalnom integritetu Srbije, o neotuđivim pravima srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, o neophodnosti pune zaštite Srpske pravoslavne crkve i njenih svetinja u Pokrajini.
Manevarski prostor nam je takav da je jedini mogući stav istrajan i čvrst nastup, zasnovan na ubedljivim argumentima, spremnost da budemo fleksibilni u stvarima koje ne dovode u pitanje naša osnovna pozicija i svest da nam snagu daje podrška svih ozbiljnih političkih snaga i čitavog društva u Srbiji. Hvala na pažnji.

Poštovani narodni poslanici, prvi neposredni razgovori dveju delegacija, u okviru političkih razgovora o budućem statusu Kosova i Metohije, ticali su se pitanja decentralizacije i održani su u Beču 20. i 21. februara ove godine.
Prvobitno planirani datum ovih razgovora bio je 25. januar, ali su bili u dva maha odlagani.
Otpočinjanje neposrednih političkih razgovora o budućem statusu Kosova i Metohije pitanjem decentralizacije bilo je inicirano na prvom sastanku predsednika Republike i Vlade Srbije sa Specijalnim izaslanikom generalnog sekretara UN Marti Ahtisarijem 24. novembra prošle godine. Tom prilikom bilo je dogovoreno da neposredni razgovori krenu najpre od pitanja čije bi rešavanje moglo da doprinese poboljšanju položaja Srba i drugih nealbanskih zajednica u Pokrajini. Bilo je ocenjeno da bi napredak u ovim pitanjima olakšao kasnije razgovore o budućem statusu Kosova i Metohije.
Ovakav zaključak bio je u skladu sa dugoročnim stavom naše strane da se samo ozbiljnom decentralizacijom vlasti mogu stvoriti novi institucionalni preduslovi za opstanak Srba i ostalih nealbanaca u Pokrajini i održanje njenog sigurnog i trajnog višeetničkog karaktera. To, drugim rečima, znači da je za normalan život Srba, za njihovu elementarnu bezbednost i posebno za njihov povratak u Pokrajinu, neophodno stvoriti odgovarajuće uslove i pouzdane garancije. Samim tim, isto onoliko koliko je u razgovorima o statusu Pokrajine važan modalitet njenog reintegrisanja u Srbiju, toliko je važno, a vremenski još urgentnije, obezbediti novi položaj Srba koji žive u pokrajini i onih koji treba da se vrate.
Decentralizacija nije bila slučajno odabrana tema za otpočinjanje razgovora o budućem statusu Pokrajine. O ovom pitanju ne samo da su vođene teški politički razgovori gotovo dve godine unazad, već je ono postalo predmet velikih sporova između predstavnika naših državnih organa i Srba sa Kosova i Metohije, sa jedne strane, i predstavnika međunarodne uprave i kosmetskih Albanaca, sa druge strane.
Posle masovnog nasilja marta 2004. godine, Narodna skupština Srbije usvojila je Rezoluciju kojom je obavezala Vladu da pripremi predlog za političko rešenje postojećeg stanja na Kosovu i Metohiji. U tom dokumentu, između ostalog, bile su navedene tri tačke koje je takav predlog morao da uzme u obzir.
Prvo, Kosovo i Metohija neotuđivi je deo Srbije i državne zajednice Srbija i Crna Gora. Drugo, Srbi na Kosovu i Metohiji moraju da imaju nove institucionalne garancije svog položaja i bolju zaštitu svojih prava. Treće, Srbija mora da osigura opstanak i brz povratak Srba na Kosovu i Metohiji.
Iz ovako formulisane obaveze proistekao je plan za političko rešenje sadašnje situacije na Kosovu i Metohiji, koji je Narodna skupština prihvatila krajem aprila 2004. godine.
Taj plan je na detaljan i konzistentan način predložio autonomiju za srpsku zajednicu unutar Pokrajine kao neophodno rešenje u cilju zaštite osnovnih prava njenih pripadnika, računajući i pravo na povratak.
Umesto da ovu inicijativu Srbije uzmu u obzir, odgovorni predstavnici UNMIK-a, zajedno sa predstavnicima privremenih institucija na Kosmetu, sačinili su svoj koncept decentralizacije, koji je u Skupštini Kosova usvojen jula 2004. godine, tzv. Okvir za reformu lokalne samouprave na Kosovu. Bez obzira što je ovaj okvir po svojim rešenjima bio krajnje nedovoljan da bi u konkretnim uslovima Pokrajine garantovao opstanak, bezbednost i povratak Srba, naša strana prihvatila je ponudu UNMIK-a da se povedu razgovoru o mogućem saglasnom rešenju koje bi proisteklo iz ova dva dokumenta.
Takvu mogućnost potvrdila je Kontakt grupa u saopštenju posle svog sastanka u Njujorku 22. septembra 2004. godine. Posle ovog sastanka Kontakt grupe, sa jasnim preporukama o započinjanju razgovora o decentralizaciji uz ravnopravno učešće Beograda, prošlo je gotovo godinu dana bez ikakvog rezultata.
Suočen sa praktičnim neuspehom, s jedne, i misijom specijalnog izaslanika generalnog sekretara gospodinom Kai Eideom za ocenu ispunjenosti standarda, sa druge strane, specijalni predstavnik Jesen Petersen, krajem avgusta 2005. godine prvi put je zatražio od predstavnika Srba sa Kosova i Metohije da izlože svoje zahteve u pogledu decentralizacije. To je učinjeno u vidu pisma koje su mu predstavnici Srba poslali 31. avgusta 2005. godine. Treba reći da je ovo pismo bilo sastavljeno u punoj koordinaciji sa kabinetima predsednika Republike i Vlade Srbije. Samim tim, u pismu su bili izloženi zahtevi koji su proistekli iz više radnih dokumenta o Kosovu i Metohiji pripremljenih od strane naših državnih organa.
Ukratko, ti zahtevi su bili sledeći: prvo, povećan broj nadležnosti za opštine, sa konkretno navedenim nadležnostima; drugo, osnivanje većeg broja opština, sa jasnom srpskom većinom, u konkretno naznačenim oblastima, područjima Kosova i Metohije; treće, omogućavanje uspostavljanja horizontalnih veza između srpskih opština, uz osnivanje posebnih tela koja bi koordinisala njihovu politiku u različitim oblastima, četvrto, sprovođenje ove forme decentralizacije do kraja 2006. godine.
Ove stavove naša strana imala je priliku da izloži i na sastanku sa albanskim predstavnicima u Beču 15. septembra 2005. godine. Taj sastanak je inicirao i vodio specijalni izaslanik za ispunjavanje standarda gospodin Kai Eide. U to vreme su vođeni intenzivni razgovori sa ambasadorom, na kojima je tema decentralizacija bila znatno zastupljena.
Ishodom ovih razgovora možemo biti prilično zadovoljni budući da je specijalni izvestilac u svoj izveštaj o ispunjenosti standarda uvrstio veći deo naših zahteva u pogledu decentralizacije.
U okviru pregnantno izloženih preporuka za decentralizaciju, on se založio za povećane nadležnosti na lokalnom nivou u oblasti policije, pravosuđa, obrazovanja, kulture, medija, ekonomije, uključujući i izbor opštinskih funkcionera.
Predložio je, takođe, osnivanje većeg broja novih opština sa, kako on kaže, komotnom srpskom većinom. Predvideo je horizontalno povezivanje opština i založio se za posebne i veće nadležnosti srpskih opština u odnosu na ostale. Predložio je, takođe, da se razmotre posebne veze ovih opština sa Beogradom i dao još nekoliko vrlo korisnih predloga i preporuka.
Budući da je ovaj izveštaj bio bez primedbi usvojen na sednici Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 24. oktobra prošle godine i s obzirom na to da je na ovoj sednici dato zeleno svetlo za otpočinjanje političkih razgovora o budućem statusu Kosova i Metohije, navedene preporuke specijalnog izvestioca se mogu pouzdano tumačiti kao prag budućeg dogovora o decentralizaciji ispod kojeg je nemoguće ići. Naš predlog o decentralizaciji na Kosovu i Metohiji, posredstvom koje se zasniva samouprava tj. autonomija za Srbe u Pokrajini, posle gotovo dve godine dobio je, može se slobodno reći, status prihvatljivog rešenja i za međunarodnu zajednicu. U ovakvim okolnostima upravo je decentralizacija određena kao početna tema za političke razgovore o budućem statusu Kosova i Metohije.
Naša pregovaračka pozicija oko decentralizacije bila je utvrđena i usvojena na sastanku pregovaračkog tima 5. januara ove godine, kao četvrti deo opšte pregovaračke platforme. Budući da ovaj deo opšte platforme predstavlja sintezu više prethodnih dokumenata o decentralizaciji, koji su poznati našoj javnosti, taj deo je neposredno po usvajanju bio objavljen u više dnevnih listova. Stoga nije potrebno da se ovde, na ovom mestu, zadržavam na rezimiranju tog našeg dela pregovaračke platforme.
Ubrzo po usvajanju te platforme imenovani su članovi naše delegacije za razgovore o decentralizaciji, koji su već bili najavljeni za 25. januar u Beču. Razgovori tada nisu započeti zbog smrti Ibrahima Rugove, već gotovo mesec dana kasnije, dakle 21. februara. Ovo neshvatljivo dugo odlaganje bilo je rezultat taktiziranja albanske strane, koja je i same razgovore o decentralizacije nevoljno prihvatila. Ipak, neočekivanu pauzu od gotovo mesec dana naša strana iskoristila je da obezbedi celovitiji i realističniji dnevni red sastanka od onog koji je bio prvobitno predviđen za 25. januar.
Naša strana je na razgovorima zastupala generalni stav da je decentralizacija u Pokrajini i stvaranje srpske autonomije u tom kontekstu jedini način na koji je danas, posle šest i po godina, moguće sprovesti Rezoluciju Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244. Pošto su ciljevi ove rezolucije operativno pretočeni u standarde, a standardi su praktično neostvarivi bez suštinskog poboljšanja položaja srpske zajednice, ovi ciljevi se mogu postići samo primenom proširene i produbljene decentralizacije.
Na osnovu ovakve opšte argumentacije, članovi delegacije izlagali su principe i rešenja nove raspodele nadležnosti i decentralizovanog upravljanja u oblastima zdravstva i socijalne politike, obrazovanja i kulture, policije i pravosuđa. Dogovoreno je da se razgovor nastavi 17. marta takođe u Beču, i određene su teme ovog nastavka – finansije na nivou lokalne samouprave, horizontalne veze među opštinama i posebne veze između srpskih opština, veze srpskih opština sa Beogradom, sa Srbijom.
Poštovani poslanici, jedinstveni utisak članova naše delegacije je da se prvi krug razgovora u Beču može smatrati dobrim početkom, pod jednim sasvim jasnim uslovom. Taj uslov predstavlja intenziviranje, a ne ekstenziviranje i odugovlačenje razgovora. Već na osnovu toka ovih razgovora, koji su obavljeni za jedan i po dan, očigledno je ono na šta smo organizatore od početka priprema upozoravali. Reč je o složenoj problematici, kako u političkom tako i u stručno-tehničkom pogledu, pa samim tim tome treba posvetiti dosta pažnje i vremena. Ovo ističem stoga što je bilo očigledno da albanska strana ove razgovore doživljava kao spoljnu obavezu, koju joj je neko drugi nametnuo i treba je što pre završiti.
Preostaje nam da vreme pred nama, do 17. marta, kada je zakazan drugi krug razgovora o decentralizaciji, iskoristimo u pravcu osiguranja nastavka procesa koji treba da donese opipljiv rezultat u pogledu osnovnog unutrašnjeg problema na današnjem Kosovu i Metohiji, a to je ostanak i bezbednost srpskog naroda, uključujući i povratak prognanih. Decentralizacija je bitan korak u rešavanju ovog problema, ali njegovo puno rešenje podrazumeva reintegraciju Pokrajine u Srbiju. Hvala na pažnji.