Poštovani narodni poslanici, predsedniče parlamenta, juče je predsednik Vlade Ivica Dačić, opširno izvestio našu javnost o tome o čemu je razgovarao sa gospođom Ketrin Ešton i Hašimom Tačijem u Briselu.
On je jasno istakao da se napravljen dogovor u vezi sa carinama, polovičan, ali neki je napravljen, u vezi sa ličnim kartama da Srbi neće morati da menjaju svoje lične karte da bi slobodno prelazili ovaj granični prelaz. Neće morati da menjaju saobraćajne tablice, vozačke dozvole, itd. To je izričito naglasio, a pomenuo je još i neke teme.
U saopštenju sa istog sastanka koji je izdao kabinet gospođe visokog predstavnika za spoljnu politiku EU, ništa od ovoga se ne pominje.
U tom saopštenju imate opširno ono o čemu se govorilo. Govorilo se o integrisanom upravljanju granicama i o prelazu koji treba napraviti, o tome da je Tači napravio multietničku policiju da štiti srpske spomenike kulture i bogomolje, o tome da će se nastaviti dijalog, o tome da će se obrazovati određena veza preko oficira za vezu i o nekim drugim stvarima, ali nisu pomenute ni lične karte, ni carine, ni vozačke dozvole, sve ono što je gospodin Dačić rekao kao neku vrstu usmene garancije za Srbe na Kosovu.
To izaziva jednu veliku sumnju i podozrenje u predmetu i prirodi razgovora koji su prekjuče vođeni u Briselu. To najzad opravdava onaj zahtev ljudi koji protestuju već 48 sati na ciči zimi, na Jarinju, da su njima potrebna, ne samo usmena obećanja, nego i pisana garancija. Saopštenje iz kabineta Ketrin Ešton je najbolja potvrda da su oni upravu sa svojim upornim zahtevima. Oni su rekli da su do sada u poslednje vreme prevareni od mnogo koga. Mi znamo kakve su sve prevare bile i šta se sve događalo i povodom onog protesta od 2011. godine itd.
Moj zahtev jeste da se ta stvar raščisti, da dakle Vlada izađe pred parlament sa jasnim izveštajem o tome šta je prekjuče dogovoreno, a šta je dogovoreno tokom ranijih susreta sa Tačijem i da se o tome vodi rasprava.
Ne može se više blanko zaključivati i donositi sporazumi, kao što je to bilo u vreme pregovaranja Borka Stefanovića. To su bili neki ne obavezujući papiri, što bi se u diplomatskom rečniku reklo "non pejpr", što je kasnije Vlada uvodila u pravni sistem preko svojih uredbi, a te uredbe su sada predmet procene Ustavnog suda. Mi smo dotle dogurali. Nastavlja se istim načinom i to je predmet moga pitanja, dokle će se tako raditi i kada će se parlament obavestiti o onome što je rađeno.
Mi smo danas saznali da je zakazani sastanak Odbora za KiM otkazan, a razlog je, čak i opravdan, zato što se očekuje dolazak predstavnika Srba sa Kosova na razgovor, ali nije opravdana činjenica da je to drugi sastanak koji se organizuje od konstituisanja ovog parlamenta.
On je mogao da se organizuje i prošle nedelje, pretprošle, imali smo vremena da raspravljamo, nije samo juče i prekjuče bilo teško i opasno na Kosovu.
Otvara se jedno novo pitanje informisanja, novo pitanje uloge ovog parlamenta u temi koja glasi – opstanak Srbije u svojim granicama. Ne znam da li vam je to dovoljno alarmantno, ali ja ću ponoviti, Srbija je ugrožena u svojim granicama i ovaj parlament se ponaša kao da to nije slučaj i zato se mora u ovom parlamentu raspravljati o tome, inače će se dogoditi isto ono što se događalo srpskom parlamentu od početka višestranačja, i 1991. godine i 1996. godine, 2000. godine u oktobru, narod je izašao na ulicu i stao ispred ovog parlamenta da protestuje, zato što nema informaciju o onome šta se događa i zato što se ne slaže sa politikom Vlade.
To se događa i danas. Skup od pre nekoliko dana su organizovali studenti Srbije, pet studenskih univerziteta, organizatora univerziteta države Srbije, došli su ovde ispred Skupštine u ogromnom broju i rekli šta misle o Haškom tribunalu, a bogami i o KiM. Nemojte se čuditi ako taj pokret poraste, ja sam uvek za institucionalnu akciju i zato ovo i govorim.
Ako ona ne radi, ako se država rasprodaje tako, a da to mi ni ne znamo, onda će morati da radi tzv. "otvoreni parlament", ulica, dakle skupljanje ispred ovog parlamenta. O tome se radilo pre neki dan, a ne o nečem drugom o čemu je takođe ovde bilo reči. Postavio sam jasna pitanja, molim da se daju jasni odgovori.

Poštovani narodni poslanici, poštovani potpredsednici Skupštine, pozivam se na član 27. Poslovnika i obraćam se potpredsednici Skupštine, vama gospođo Kovač, koja vodite ovu sednicu dana.
Svi znamo da već 24 sata ili više od toga naši građani na Jarinju pokušavaju da onemoguće da se uspostavi granični prelaz između Srbije i Kosova. To je jedan stravična situacija koju, ako pratite, ne može nijedan čovek da zaobiđe, a da ne izrazi bar intimno u sebi znak solidarnosti, obzirom na njihove napore koje sada čine.
Može delovati krajnje nadrealno da u takvoj jednoj situaciji ova skupština redovno i normalno radi. Razumem, Skupština ima svoje poslove i svoje zadatke na dnevnom redu, ali ovo je zaista vanredna situacija. Nije ovo štrajk, nije ovo neki izlazak na ulice da bi se izvojevao neki parcijalni interes. Ovo je borba građana za najvažnije interese države Srbije. Ti interesi su potpuno jasni, da ona ostane u svom teritorijalnom integritetu i da sačuva svoj suverenitet. Oni to čine ubeđeni da su u pravu. Poslanička grupa DSS i DSS kao stranka ih podržava u tome jer smatra da su zaista u pravu.
Zbog toga, gospođo potpredsednice, predlažemo da se ova skupština, rad ove sednice prekine na neodređeno vreme ili bar za danas, kako bi se pre svega izrazila politička solidarnost sa ljudima. Mi smo ovde narodni predstavnici i poslanici. Narod tamo vrši protest u ime narodnih, tj. državnih interesa i tu postoji jedna čvrsta veza da se to učini, dakle, da se prekine, videćmo da li za neko vreme ili bar za danas, kao što sam rekao i da se izrazi ta solidarnost tim gestom. Možda ne samo tim gestom, možda je potrebno da poslanici povuku jedan potez više, pa da odu tamo, da se zaista i fizički solidarišu sa ljudima koji su na ciči zimi i koji čuvaju dostojanstvo ove države.
Što se DSS tiče, poslanici ovog poslaničkog kluba već su tamo i mi ćemo narednih dana tamo biti prisutni, ali ne radi se o nama, radi se o Skuptšini, o njenoj ulozi u ovoj državi i o njenom vrhunskom političkom dostojanstvu.

Poštovani narodni poslanici, poštovani predsedniče Skupštine, ovo pitanje, odnosno ovaj zahtev za objašnjenje ću postaviti vama zato što vi u opisu vaših poslova imate i obavezu da predstavljate parlament u zemlji pred ovdašnjim javnim mnjenjem i u inostranstvu pred drugima.
Radi se o pitanju koje je poslanik Siniša Kovačević postavio prekjuče Vladi Srbije i radi se o halabuci koja se u javnosti digla povodom tog pitanja juče. Podsetiću vas da je poslanik Siniša Kovačević postavio dva pitanja, a u stvari ih je ponovio, budući da kada ih je postavio prethodnog puta pre nekih mesec dana nije dobio odgovor Vlade. Jedno pitanje ticalo se dotiranih filmova iz budžeta Srbije koji nikada nisu ušli u distribuciju, a drugo pitanje ticalo se monopolskog položaja nekih marketinških firmi u Beogradu i njihovog prečeg prava kupovine ili zakupa minutaže na RTS. Ta pitanja su uobičajena, ali su u ovom trenutku možda još važnija zato što su htela da daju, da traže objašnjenje od ministara obzirom na moguće i vrlo verovatne koruptivne radnje koje su sadržane i u jednom i u drugom slučaju.
Sačekaćemo mirno odgovor na ovo ponovljeno pitanje ili bolje rečeno na ponovljena dva pitanja i reagovaćemo u odnosu na taj odgovor.
Međutim, ono što se juče dogodilo nema nikakve veze sa tim pitanjima. Dobili smo jedan nehementan napad na poslanika Kovačevića iz redova RTS, naravno ne držeći se teme o kojoj je govorio i u vezi sa kojom je postavio pitanje, nego referišući na njegove određene kvalifikacije. Poslanik Kovačević je dao kvalifikaciju u pogledu sadržaja i kvaliteta programa RTS, to je tačno. Te kvalifikacije su jake, ali nisu niti nevaspitane, niti bezobrazne, niti psovačke, i na to poslanik ima pravo. On je koristio tim povodom i određene, da kažem, retoričke figure kojima poslanik ima pravo da se služi i koje su iz domena nekog javnog govora koje jako dobro poznajemo.
Ovo je iskorišćeno za reakciju RTS i zamenjena je tema. Jednostavno, nije se više u vidu imalo ono što je poslanik pitao, nego način kako je pitao. U toj reakciji nije bio zaštićen, tako da kažem, pošteđen ni poslanik Kovačević ni njegova porodica, što je najgore.
Gospodine predsedniče, obzirom na vašu funkciju da predstavljate parlament, imam dva pitanja i u vezi sa time dva zahteva za razjašnjenje. Prvo se odnosi na potrebu i na neophodnost Vlade da brzo reaguje ili da reaguje u okviru poslaničkih propisa vremena od 15 dana na poslaničko pitanje. To se zaista mora uraditi jer je prošlo jako puno vremena i dva puta je postavljano isto pitanje, a odgovor nismo dobili. Ne radi se samo o ovom pitanju, nego uopšte o institutu poslaničkog pitanja i poštovanju tog instituta od strane Vlade.
Druga stvar se tiče položaja poslanika danas u Srbiji u ovom društvu i u ovom javnom mnjenju. Skrećem vam pažnju na nešto što dobro znate. Danas po zakonu partija može da se registruje ako ima 10 hiljada potpisa. Po našem izbornom zakonu poslanik može ući u ovu klupu jedino ako iza njega stane najmanje 220 hiljada glasača. Poslanik ima jednu odliku koju nema ni jedna javna funkcija, a to je reprezentativnost. Kao takav poslanik ima pravo da se moralno štiti, ne samo imunitetom što je klasičan institut zaštite poslanika, nego zaštitom njegovog, ako hoćete, imena kao poslanika koji je u Skupštini i predstavlja građane.
Zato je drugo pitanje za vas – šta se može učiniti i da li ćete nešto učiniti na zaštiti imena poslanika u javnom mnjenju Srbije? Ne radi se o javnom mnjenju kao takvom nego o određenim grupama koje koriste jednu prilično anarhičnu situaciju razobručene slobode danas u Srbiji da govore šta hoće, da blate poslanike, da stavljaju na pijedestal njegovu porodicu i prema tome da umanjuju značaj ovog doma. Hvala.

Poštovani narodni poslanici, poštovani članovi Vlade, moje pitanje se tiče najnovijih informacija oko razgovora sa Prištinom i namere Vlade da napravi platformu za te razgovore. Pitanje sam mislio da postavim predsedniku Vlade, ali pošto on nije tu, zamolio bih nekoga od članova Vlade da mi odgovori, do sada je gospodin Vučić najviše radio na tome, pa pretpostavljam da će on odgovoriti.
Juče je javnost informisana da je krenula izrada platforme za pregovore, za nastavak dijaloga sa Prištinom. Gospodin Vučić je izjavio znatiželjnim novinarima da je to državna tajna. To je sasvim uredu kada se pravi jedna platforma za pregovore, da članovi Vlade ne moraju to odmah da iznose, pa čak ni samu platformu. To nije iznenađenje.
Ono što jeste fokus mog pitanja, zašto se ova platforma počela da pravi, nije napravljen neki okvirni dokument koji smo svi očekivali, pa otuda i znatiželja novinara da li ćete ovu platformu izneti javnosti, jer oni su pomešali okvirni dokument, neki bazični dokument koji se očekivao, obzirom na najave od samog početka avgusta, pa nadalje, koji bi se usvojio u nekom postupku i gde bi učestvovale sve stranke i u najboljem slučaju, u parlamentu.
To je način kako se ti poslovi obavljaju i način koji pretpostavlja da izrada platforme za pregovore predstavlja određeni lakši posao za Vladu, budući da ima taj okvir koji joj čini neku sigurnost i neku legitimnost. To se nije dogodilo iako su prošla dva meseca, a to se moglo uraditi za to vreme. Imamo u vidu činjenicu da država nema takvu vrstu dokumenta srednje snage ili srednjeg nivoa sem Rezolucije 1244 i prethodnih rezolucija, ali od njih je prošlo pet godina.
U prošlom sazivu parlament je samo dva puta raspravljao o Kosovu. Doneo je jednu rezoluciju koja je trajala mesec dana i nju je promenila Ketrin Ešton, i od tada su krenuli razgovori na osnovu rezolucije koju je napisala Ketrin Ešton. Znači, mnogo se stvari dogodilo, napravljeni su neki zaključci. Po njima sad i vi hoćete da se ravnate i da ih sprovodite. U najmanju ruku ima dosta razloga da Skupština o tome razgovara. Ima tema, dakle, i strategija oko KiM, i pitanje je ko će nadalje posredovati te pregovore. Njih EU ne može da posreduje, budući da je ona akter u stvaranju nezavisnog Kosova. Potom razna druga pitanja, i najnovije, recimo, u dokumentu EU se pominje potreba poštovanja teritorijalnog integriteta Kosova, o tome država mora da se odredi budući da je to dokument zemlje sa kojom računamo u procesu integracije.
Znači, moje pitanje je kratko, zašto je Vlada do sada mimoišla Skupštinu u ovim poslovima? I drugo pitanje u vezi sa time je, da li će Vlada pokrenuti neki mehanizam koji će preko Skupštine doći do jednog šireg dokumenta koji će moći da utemelji i samu pregovaračku platformu.

Gospodine Vučiću, znam da vi drugačiji odgovor niste ni mogli da date, jer, prosto, to je politika Vlade. Ona je okasnila što se tiče ove stvari, ali nije reč samo o zakašnjenju, nego radi se o nečemu što može imati loše konsekvence.
Naime, meni se čini da Vlada kao da nekuda žuri sa ovim i zato ne ide nekim normalnim tokom. To je, dakle, nova Vlada. Pre svega, jedna stranka u njoj je nova, koja je imala jednu drugačiju platformu svoju izbornu o Kosovu, u odnosu na tada vladajuću strukturu i u odnosu na dve stranke koje su ušle u Vladu. U najmanju ruku, zbog toga je bilo prirodno očekivati da će tu doći do nekih proceduralnih promena u odnosu na ono kako se do sada radilo.
Meni je to sasvim jasno. Ono što jeste problem, jeste ova žurba sa nastavkom tih pregovora koja proizilazi iz jedne druge vaše strategije, a to je evropska strategija. Vas oni teraju na te brze korake, i vi zato ne možete da stignete da obavite sve kako treba, meni je sasvim jasno, ali vi nemate drugi izbor, po mom mišljenju, do da negde promenite taktiku, da se drugačije postavite prema toj vrsti ultimatuma na koje vas tera EU. Njoj dakako nije do toga da Srbija uđe u EU, jer ona nikoga više neće primiti, iako će možda povećati broj članica, ali na način jednog unutrašnjeg proširenja, nego je njoj stalo da završi pitanje Kosova. Nemojte da Vlada postupa isto kao prethodna Vlada, da po tom diktatu stalno nekuda žuri. Prosto, tajming koji se određuje treba da bude trajniji ove Vlade, osim ukoliko ona nije slepo upućena na ovaj put evropskih integracija, gde će na kraju morati i da prihvati Kosovo.
Kada je reč o našoj ulozi, naravno ona mora biti konstruktivna, ko god da je u pitanju, Srbija, posebno stranke. Samo imam jednu slutnju, jedan strah da vreme koje vi predviđate da ćete se obratiti za neku vrstu konsultacija i razgovora, da će to biti prekasno, ovo je jako kratko vreme. Evidentno je svakome ko prati pritisak zapada na Srbiju, da je reč o nekih mesec dana, kako oni očekuju, nekih definitivnih koraka, ili kako se to ovde kolektivno kaže teških odluka, do kojih naša Vlada mora da dođe. Ne vidim, dakle, načina da se sledi taj tempo koji nameću drugi koji ima svoje interese i kome nije primarni interes da Srbija uđe u EU, nego da prihvati tzv. normalizaciju odnosa sa Kosovom, da upotrebim taj eufemizam, koji zapravo znači priznavanje Kosova, o tome se radi.
E sad, javnost rada je jako važna, i zbog toga sam i započeo celu priču. Naime, ta javnost podrazumeva da najmanje Skupština učestvuje u tome i da bude upoznata sa elementarnim stvarima, zato je moje sledeće pitanje ovako – da li ćete nas upoznati, ja ujedno i tražim, sa platformom za dijalog sa Prištinom prethodne Vlade. Mi nju moramo imati kao poslanici, nju nismo mogli da dobijemo celog prošlog mandata, tražili smo je i na Odboru za Kosovo …
(Predsedavajuća: Vreme gospodine Samardžiću.)
Naravno, i jako je važno da uporedimo tu platformu sa rezultatima i kasnije vašu platformu sa tom platformom i sa rezultatima koje ćete vi imati.
Znači, u ime javnosti rada vas pitam, da li možete da nam date platformu koju je Vlada usvojila pre tri godine, na osnovu kojih je vođen dijalog sa Prištinom?

Svi znamo kako je težak problem Kosova i Metohije, to ne treba govoriti. Svaka vlada ima velikih problema sa time.
U krajnjoj liniji, došli ste posle jedne vlade koja je završila 95% posla oko priznanja Kosova i Metohije. To je, dakle, dodatno teška situacija vaše vlade. Ona je imala, prosto, taktiku priznavanja korak po korak i došla je do 95%.
Vi možete imati veliki problem, pošto vam je ostalo 5% po zamislima stranih igrača, da sa tih 5% zapravo, tako da kažem, opravdate i operete onih 95% koje su oni učinili i oni će vas najviše podržati u ostvarivanju ovih 5%. U to budite sigurni.
Imajte još nešto u vidu, ako vi ne doprinesete ovih 5% što se od vas očekuje, neće ni onih 95% ništa valjati. To, prosto, imajte u vidu kao neku vašu vladinu kalkulaciju čisto računski izvedena. Prema tome, to prosto kao neki savet na kraju.
Hvala vam na dokumentima. Moram da kažem da imam sva dokumenta, sem platforme, a platformu nema niko, a jako je važno da je dobijemo.

Poštovani članovi Vlade, ovo pitanje bih postavio ministru za KiM kada bi ga bilo u Vladi, kada bi Vlada imala taj resor, ali ga nema pa onda postavljam pitanje Vladi: Pre par dana, tokom svoje posete Srbiji, izaslanik Evropskog parlamenta za Srbiju, Jelko Kacin, rekao je da je postignut dogovor oko regionalnog predstavljanja Kosova, oko predstavljanja Kosova na regionalnim skupovima. Ovo pitanje u vezi sa time, a gledaću da ga što jasnije  i jednostavnije formulišem, kako bih vam omogućio da mi date što jednostavniji i jasniji odgovor, jeste pitanje – da li je to tačno što je gospodin Kacin izjavio?
Drugo, ako je tačno, kakav je sadržaj tog postignutog dogovora?
Naime, ovo pitanje sam ovako formulisao, u dva dela, zato što me ne bi začudilo da to što je gospodin Kacin izjavio nije tačno, imajući u vidu početke njegove političke karijere. Podsetiću vas da je gospodin Kacin vodio jednu kancelariju za ratnu propagandu i laž u Sloveniji 1991. godine.
Prema tome, ne bi me čudilo da je obmanuo srpsku javnost sa ovom izjavom, ali ipak ostavlja mogućnost da je to i tačno, pa zato pitam kakav je sadržaj, ukoliko je to tačno? Kakav je sadržaj tog postignutog dogovora?
Ovo drugo pitanje, koje je možda važnije, je dato na osnovu nekih izjava koje su članovi Vlade davali pre par nedelja u vezi sa ovom temom.
Pre negde dve nedelje, gospođa Suzana Grubješić, potpredsednik Vlade za evropske integracije, je rekla, da bi to predstavljanje Kosova moglo ići i bez one zvezdice što je jedna od tačaka dogovorenog zaključka, te da bi bilo dovoljno da predstavnici Srbije samo pročitaju onaj sadržaj fusnote, a da zvezdica ne stoji.
Posle par dana je šef Kancelarije za evropske integracije potvrdio da bi to bio takav način.
Naravno, nemam vremena da govorim o zvezdici i o načinu kako je ta stvar regulisana u ovom dogovoru, ali, bih pre svega, apelovao na javnost rada, kada je reč o Kosovu i Metohiji.
Ova rečenica gospodina Kacina je anigmatična i puna je, dakle, kako da kažem, neizvesnosti oko toga, da li je nešto dogovoreno i kako je dogovoreno. Više je ministara u Vladi Srbije i sam predsednik Vlade ima običaj da kaže, da kada je reč o Kosovu i Metohiju, da će ići sve javno, transparentno i da će parlament biti mesto gde će se o tome razgovarati. Zato i koristim ovu priliku da oko konkretnog povoda na ovom mestu, javnosti razjasnimo o čemu se radi.

Gospodine predsedniče Vlade, vi ste zapravo demantovali ono što je Kacin rekao i sa tim sam potpuno zadovoljan.
Znači, on je rekao nešto što se nije dogodilo i to je potpuno u redu. Ali nije to glavno, premda sam zadovoljan sa odgovorom. Mene zapravo i ne interesuje da li je u pitanju zvezdica za fusnotom ili je fusnota na tabli gde stoji zvezdica ili daju naše izjave. Mi smo o tome razgovarali na Odboru za Kosovo i Metohiju vrlo pomno i detaljno kada je o tome bilo reči.
Hoću da kažem da ste sa ovim što ste objasnili, vi ste na potpunoj stranputici kada je reč o predstavljanju Kosova na tim regionalnim skupovima. Zato što je Robert Kuper prodao, dakle, Borku Stefanoviću temu da Kosovo treba da bude predstavljena na regionalnim skupovima. Zašto prodao? Zato što Kosovo po Rezoluciji 1244 može da bude predstavljeno na regionalnim skupovima. Tu nema nikakvih problema i ono je bilo predstavljeno na regionalnim skupovima sve vreme i pre nego što su počeli ovi razgovori. Samo što je režim predstavljanja Kosova bio pedantno određeno Rezolucijom 1244. Predstavnici privremenih institucija mogli su da budu preseljeni na čelu sa UNMIK predstavnikom. Ono što je najvažnije UNMIK je potpisivao te regionalne sporazume i podsetio bih vas da je CEFTA kao najvažniji regionalni sporazum koji postoji, da je CEFTA sporazum u ime Kosova potpisao predsednik UMNIK.
Ono što jeste rezultat dogovora Borka Stefanovića i onog teksta koji piše jeste da je to poništeno. Omogućeno je sada da predsednik nezavisnog Kosova potpisuje takav sporazum i da Kosovo bude predstavljeno drugačije, nego što je bilo predstavljeno po Rezoluciji 1244, kada je bilo UMNIK-Kosovo, to je razlika.
Dakle, promenjen je režim predstavljanja tokom tih razgovora. Ako vi to prihvatate onda ste na stranputici i to je ono o čemu hoću da govorim. To je najvažnija stvar u celom ovom kompleksu. Dakle, nije Srbija bila protiv toga da Kosovo bude predstavljeno. Kako je ono predstavljano? Kada je Kosovo postalo nezavisno onda su oni hteli da budu predstavljeni kao nezavisna država. To je njima omogućeno dogovorima u kojima je učestvovao Borko Stefanović. Ako vi to nastavljate onda ste zaista na krivom putu.
U vezi sa time je i ovo drugo pitanje koje mogu da vam postavim prilikom ove intervencije. Da li će ista stvar biti i sa drugim dogovorenim zaključcima, a njih je još šest. Da li ćete nastaviti jer koliko vidim kada je reč o predstavljanju, vi ćete prihvatiti neki modus dogovora koji je Borko Stefanović postigao sa Editom Tahiri. Da li ćete u tom nastavku prihvatiti da Srbi sa Kosova vade svoje lične karte i ostala dokumenta u Prištini? Da li ćete prihvatiti nadležnosti poslednje instance vrhovnog suda Kosova u pitanjima katastra? Da li ćete prihvatiti pravu međudržavnu granicu između Srbije i Kosova kako je to dogovoreno u jednom od ovih dogovorenih zaključaka. Ima još takvih pitanja, ali ova tri su mislim dovoljna za ovu priliku.

Poslanički klub DSS podneo je amandman na ovaj član 2. na stav 1. koji glasi: "Dodaje se tačka 18. Ministarstvo za KiM".
Mi smo podneli amandman na ono što ne piše u ovom članu i u ovom zakonu, a ne na ono što piše, mada smo imali jako puno primedbi i na ono što piše. O tome smo govorili prekjuče, kada smo načelno govorili o Zakonu o ministarstvima.
Po našem dubokom uverenju, nisu resori dobro i racionalno raspoređeni u ministarstva. Imamo najmanje pet primedbi na to kako su ministarstva komponovana. Ali, ma koliko to bilo važno, pitanje za funkcionisanje buduće Vlade i države, razume se, ta pitanja nisu ni blizu ozbiljnosti i dramatičnosti, ako hoćete, koliko pitanje gašenja Ministarstva za KiM, a u ovom našem smislu, koliko pitanje mogućeg dodavanja ovog ministarstva i usvajanje našeg amandmana.
Činjenica da je Ministarstvo za KiM izbrisano iz spiska ministarstava ove, tj. buduće vlade, ima dosta loših efekata, jako puno loših efekata, razume se. Ali skrenuću pažnju samo na neke zato što nema dovoljno vremena da se jako puno eksplicira ovaj problem.
Kosovo i Metohija, o tome ne treba da govorimo, je najveći problem u ovoj državi već godinama i ostaće najveći problem već godinama. Već ta činjenica dovoljno govori o tome da mu i država, a posebno Vlada, posveti poseban tretman. Na nivou razgovora o strukturi Vlade u ministarstvima, taj odgovarajući tretman može biti smo ministarstvo. Ono što Vlada može da učini je, da punom parom i u najvećem kapacitetu radi to pitanje, da ga organizuje, da ga rešava, da se svakodnevno bori za opstanak KiM u sastavu Srbije.
Kada je Ministarstvo napravljeno 2007. godine, upravo smo se time rukovodili, iako ona prethodna forma, Koordinacioni centar, ne da nije loše radila, nego je dobro radila i u punoj meri je ispunjavala zadatke Vlade i države, ali smo videli da bi to trebalo podići na još viši nivo iz raznih drugih razloga.
Odmah ću vam reći jedan od njih. On je, da tako kažem, organizaciona i prirode autoriteta. Zamislite samo Vladu koja ima kancelariju i koja raspravlja. Ministar za KiM, ili osoba koja je zadužena za KiM, ako nema ravnopravni status sa ostalim ministrima koji o tome raspravljaju, ako je šef kancelarije neke službe, ili Koordinacionog centra, kao što je prethodno bio slučaj, neće moći, niti redovno da prisustvuje sastancima Vlade, gde se uvek neki aspekt pitanja u vezi sa KiM obrađuje, neće moći da glasa sa Vladom o toj stvari, neće moći da bude svakodnevno na ravnopravan način, kao i drugi ministri u okviru svojih resora, prisutan u ovome. To će biti kancelarija koja će biti uvek u organizacionom pogledu sekundarni činilac u odnosu na ministarstva koja će, parcijalno i ad hok, rešavati neko od pitanja KiM. Dovoljno je samo pogledati taj organizacioni aspekt i videti kolike su prednosti što je Ministarstvo postojalo.
Drugi problem je jedan loš efekat i na unutrašnje prilike i na međunarodnu zajednicu. Naravno, ne mislim da su bile neke loše namere vezane za ovaj propust u Zakonu o ministarstvu, ali verujte, ta koincidencija vremenska, tog besomučnog zahteva zapadnih sila da mi polako gasimo naše institucije na KiM i ovaj potez koji će napraviti Vlada, da Ministarstvo svede na kancelariju, ima dakle jednu vrstu rezultata koji nije povoljan za strategiju države - da odbrani KiM. Govorim o koincidenciji vremenskoj, ne govorim ni o kakvim namerama, pogotovo ne o lošim namerama, ali morate da vodite računa i o objektivnim efektima vaših poteza. Oni su za države koje su prijatelji nezavisnog Kosova, nešto što će oni pozdraviti, možda ne eksplicitno, ali u nekim međusobnim kontaktima, oni će smatrati da je to jedan dobar potez. To za nas ne može biti dobar potez, ni za državu, ni za Vladu, ako vas pohvali neko ko radi na nezavisnom Kosovu. To je sasvim sigurno.
Što se tiče unutrašnjih efekata ovog poteza, oni su takođe loši. Morate da vodite računa i o tome. Među građanima Srbije preovlađuje ogroman stav da se KiM mora braniti kao deo države. Šta će oni da kažu na ovaj potez, da se spušta nivo funkcionisanja države u toj stvari, i posebno, taj očajan efekat koji će biti za naše građane na KiM? Na one ljude koji su, radi svoje lojalnosti Srbiji, platili sve što su mogli. Govorim od 99% ljudi koji tamo žive. Nemojmo pričati o nekim profiterima ili o nekim ljudima koji su, navodno, kriminalne strukture itd. Govorimo o ljudima koji tamo dele dobro i zlo sa tim neregulisanim statusom KiM.
Najzad, možda najgora stvar u svakodnevnom funkcionalnom pogledu jeste to što nećete imati jasne oblasti poslova, ovlašćenja koje je Ministarstvo do sada imalo. O tome ću govoriti kasnije, kada budem govorio o amandmanu 19. i zato neću sada o tome govoriti.
U celini gledano, to je najlošije što je Vlada mogla da učini, kada je pravila ovaj zakon o ministarstvima sa najvećim mogućim štetama. Perspektivno, to ne može biti održivo.
Možemo da kritikujemo Ministarstvo kako je radilo u prethodnom i u pretpredhodnom mandatu. To nije problem i to će uvek biti tema. Molim vas, nemojte da sa prljavom vodom izbacujemo i dete. To ne sme da se dogodi. Ovoj vladi pogotovo ne sme da se dogodi, koja u svom programu ima, u svom koalicionom sporazumu u tački 2. očuvanje KiM kao deo Srbije. To zaista deluje kao određeno prepuštanje KiM nekoj svojoj spontanoj sudbini. Sudbini o kojoj neće odlučivati ova vlada i ova država, nego sticaj međunarodnih okolnosti, dobra ili loša volja nekog ili grupe učesnika u međunarodnim odnosima, kada je reč o KiM, pa ćemo videti da li nam je konstelacija naklonjena ili nije naklonjena, da li ćemo možda to staviti u službu nekih važnijih strategija države, kao što su evropske integracije i postajanje članice EU itd.
Takva pitanja se ne mogu vezivati niti funkcionalno, niti na bilo koji drugi način, sa pitanjima egzistencije same države. Teritorija države jeste deo njene egzistencije, i ako hoćete, njena definicija. U nekom našem internom smislu, ovde se ne radi o teritoriji. Ovde se radi o mnogo čemu višem, važnijem i sudbonosnijem za život ove države.
Zato nemojte ovo činiti. Dodajte tačku 18, kao što vam predlažemo i, ako je potrebno, Demokratska stranka Srbije će uložiti sve svoje znanje i iskustvo koje ipak postoji, kada je reč o Kosovu i Metohiji, da pomogne i Vladi i ministarstvu u onome što je potrebno da bi ono funkcionisalo kako treba.
Zbog toga je naš zaista veliki apel na vladajuću većinu da usvoji ovaj amandman poslaničkog kluba Demokratske stranke Srbije.

Obzirom da smo u članu 2. predložili dodavanje tačke 18), dužni smo bili da dodamo i ovaj amandman na član 19.
Naime, u sadržaju tog amandmana vidi se koliki može i treba da bude delokrug i obim poslova koje obavlja ili koje bi obavljalo Ministarstvo za Kosovo i Metohiju, ako se naš amandman na član 2. i amandman na član 19. usvoje. Po tome se vidi ono što jeste intencija tog amandmana, a u osnovi to nije ništa drugo do onoga što je bio sadržaj rada Ministarstva za Kosovo i Metohiju od 2007. do 2012. godine. Ponovo nećemo pričati o tome kako je koje ministarstvo obavilo taj posao. To nije tema za danas. Za nas je važno da skrenemo pažnju na nedostatak ovog zakona i da pokažemo kako bi trebalo da bude kada bi se stvari dovele na svoje mesto.
Naime, osnovno je da to Ministarstvo za Kosovo i Metohiju obavlja poslove državne uprave koji se odnose na funkcionisanje institucija Republike Srbije na teritoriji AP Kosova i Metohije, dakle, na funkcionisanje institucija Republike Srbije. To je ono što je najvažnije.
Ono što stalno govorimo, da mi imamo institucije tamo i da one treba da funkcionišu u nekom upravnom režimu koji postoji za ostatak Republike, jeste zapravo suština stvari. Mi ne samo da treba da se ponašamo načelno i formalno kao da je Kosovo deo Srbije, što ono i jeste i što moramo da pokažemo i kroz državnu upravu. Ako državna uprava ne funkcioniše na nekom prostoru, onda ona kao da i ne postoji.
Možda postoji zabluda o tome da naša državna uprava ne treba da funkcioniše na prostoru Kosova i Metohije, zato što Rezolucija 1244 kaže da tu postoje dve misije UN na bazi Rezolucije 1244, dakle vojna i civilna i da će civilna misija preuzeti funkcionisanje te uprave. To tako stoji na papiru, ali znate da praktično od 1999. godine ta civilna misija je polako prepuštala najpre albanskim institucijama, a posle i institucijama samouprave, kako i definiše Rezolucija, koje su preuzele u potpunosti albanske snage. Dakle, prepušta im upravljanje na celom prostoru Kosova i Metohije.
Cela politika Vlade od 2001. godine, one prve Đinđićeve vlade, pa do ove poslednje bilo je da zapravo Srbija u maksimalno mogućoj meri, poštujući Rezoluciju 1244, obavlja određene poslove uprave na teritoriji Kosova i Metohije. To je smisao onog sporazuma Čović-Ekerup iz novembra 2001. godine. To je sporazum koji je potpisan između naše države i UNMIK, dakle, civilne misije UN na Kosovu i Metohiji i on je još važeći.
Imate jednu situaciju 2008. godine, kada su Albanci proglasili nezavisnost i kada je po nekoj logici stvari Ahtisarijevog plana i onog njihovog ustava, da oni treba da preuzmu upravu. Tu je nastupio jedan vakum upravljanja koji možemo ili da ispunjavamo ili da ne ispunjavamo. Ne možemo da prepustimo albanskim institucijama te kvazidržave da preuzmu upravljanje celim Kosovom i Metohijom. To bi bilo glupo. Naime, ne bismo kršili Rezoluciju 1244 kada bi smo u tom upravljačkom vakumu obavljali upravu tamo gde možemo.
Naša intencija je i po prethodnom zakonu i po prethodnim ministarstvima da svugde gde živi svaki građanin Srbije koji je lojalan Srbiji ima, tako da kažem, zaštitu upravljačke ruke Srbije. To je suštinski smisao ovog amandmana. On predviđa da se te funkcije obavljaju u oblasti obrazovanja, zdravstva, socijalne politike, kulture, infrastrukture, telekomunikacija itd, učestvovanje u obavljanju izbornog procesa, koji naš zakon o izborima dopušta, to su izbori za lokalne organe vlasti na teritoriji Kosova i Metohije, potom delovanje pravoslavne crkve, obnovu duhovnog i kulturnog nasleđa, finansijsku, pravnu, tehničku, kadrovsku pomoć i mnoge druge stvari, kao što je saradnja sa misijama UN na Kosovu, dakle civilnom, UNMIK i vojnom formom.
Zadatak tog ministarstva jeste i da priprema, organizuje i sprovodi pregovore o političkom rešenju, kako stoji u Rezoluciji 1244, iz kog treba da proizađe budući status Kosova.
Kao što znate, ta stvar nije gotova, nije završena. U međuvremenu je ušao jedan drugi proces, jedan drugi fenomen koji sa pregovorima nema nikakve veze, pa ni sa Rezolucijom 1244. To je ovaj dijalog koji je bio na margini kršenja naših zakona i našeg ustava. Kažem na margini, a po posledicama on nije ni na margini, nego je prešao sa one strane zakonitosti i ustavnosti, budući da je neke stvari od onih sedam tačaka regulisao na način koji potpuno odgovara institucijama lažne države Kosovo.
Dakle, moramo kroz ministarstvo da obavljamo ove poslove. Kao što ste videli, po njihovom nabrajanju, to su poslovi koje jedino ministarstvo može da obavlja. To je pokazalo vreme od kada ministarstvo postoji i poslove koje ne može da obavlja nikakav niži nivo državne uprave, kancelarija, centar, služba ili bilo šta drugo. Najbolji primer za to jeste ovaj slučaj organizovanja izbora za lokalne organe vlasti ovog maja 2012. godine. Prosto, tu se država ponašala kao da nema svoje nadležnosti na toj stvari. Ona je raspisala izbore, a nije htela da ih obavi pod izgovorom da će bezbednosni problem napraviti dar-mar na Kosovu itd.
Dve opštine koje su obavile te izbore, postupivši po zakonu, su dokazale da se sve može obaviti u jednom urednom upravnom mehanizmu i procesu. Ti izbori su završeni, odbornici obavljeni, nije pala nikom dlaka sa glave, sve je bilo potpuno regularno, što zapravo pokazuje da je taj upravljački mehanizam preuzela lokalna zajednica na Kosovu, delovala po zakonu u Srbiji i obavila to na najuredniji mogući način.
Bolji primer jesu izbori 11. maja 2008. godine, kada smo imali izbore u 24 opštine na Kosovu. Mi smo to radili po našem zakonu, ne kršeći Rezoluciju 1244, niti nadležnosti UNMIK-a. UNMIK se lepo 2007. godine oslobodio tih nadležnosti organizovanja izbora na Kosovu, preneo ih na privremene institucije, one su postale institucije države Kosovo i mi smo trebali da se predamo. Šta je bio zadatak države nego da tu svoju ruku uprave proširi i na izborni proces, samo zato što ga se UNMIK odrekao sa dve uredbe. Zakonski je to potpuno u redu i normalno. Obavljeni su izbori u 24 opštine, specijalni predstavnik generalnog sekretara je negodovao, galamio, ali kada je stvar bila završena, i on je "legao na rudu" i počeo da sarađuje sa tim opštinama.
Dakle, ovo je dokaz da država ima manevarski prostor da deluje na prostoru KiM, ukoliko želi, ukoliko ima volju, ne kršeći ni Rezoluciju 1244, ni svoj Ustav, ni svoje zakone, zapravo sprovodeći ih, a ignorišući, razume se, zakone lažne države Kosovo jer su oni za nas nezakoniti i nepostojeći.
Ukratko rečeno, ovo je predlog koji je, čini mi se, i zakonit i konstruktivan i politički racionalan, sa današnjeg stanovišta. Mi ne kažemo da sada država treba da upravlja celim Kosovom, jer je to realno i nemoguće, ali, gde može – može. Maksimalni cilj je da svuda tamo gde žive Srbi i građani, inače lojalni državi Srbiji, ne moraju biti Srbi, naši građani, i to koliko je moguće, imajući u vidu sve realnosti na prostoru, gde ljudi žive potpuno samostalno, u malim enklavama koje se ne mogu danas braniti, itd, itd. Ni za Srbe na Kosovu, ni za naše građane, a najviše za međunarodnu zajednicu, nije ništa bolje od toga da država pokaže maksimum svoje volje i maksimum praktikovanja i korišćenja sopstvenih zakona.
Zbog toga je ovaj amandman racionalan, pre svega, u skladu je sa zakonom i mi molimo da ga, u skladu sa amandmanom 2, parlamentarna većina dobro pogleda i da razmisli o njemu, imajući u vidu i argumentaciju koja je izneta na ovoj raspravi. Jer, ove rasprave nisu nebitne i zato i vodimo raspravu, sem toga što pišemo amandmane, one su doprinos objašnjenju i obrazloženju onoga što želimo i mislimo da bi bilo zaista veoma korisno, a za sudbinu KiM bogami i od neobično velike, ako ne odlučujuće, važnosti da Srbija zadrži KiM u svom sastavu.

Sasvim ću kratko. Ovaj amandman je zapravo pravno-tehnička posledica naših amandmana na član 2. i 19, tako da gotovo da nema šta da se kaže o njemu, sem možda jednog malog komentara.
U ovom članu postoji pet ministarstava koji zapravo prestaju da rade. Kada manje-više pogledate, poslovi svih tih ministarstava će biti prenešeni u neke druge ministarske kompozicije koje se kao nove predlažu.
Kada je reč o KiM, toga nema. Zbog toga treba vratiti celo ministarstvo. Možda neko može da kaže da toga nema zato što će svako ministarstvo raditi za celu državu posao, pa i za KiM. Taj odgovor ne bi bio ubedljiv iz prostog razloga što tamo zaista postoji, pravno i faktički, posebno stanje ili specijalna situacija. Zato je neophodno to izneti kao poseban problem. Mi smo to predložili kao ministarstvo.
Ako se već prenose poslovi u druga ministarstva, čisto iz inherentne logike ovih vaših predloga, trebalo bi da stoje koji su to poslovi i u kojim ministarstvima iz prethodnog ministarstva o KiM, preneti. Hvala.

Hvala. Samo malo pažnje, pošto bih ja da govorim ako mogu. Gospodin predsednik mi je dao reč.
Poštovani narodni poslanici, poštovano predsedništvo, poštovani kandidati za članove vlade i premijera, ja bih najpre da se zahvalim predsedniku parlamenta što nam je danas priredio ovaj kondicioni trening od 10,00 časova jutros do sada, a prošli smo samo tri četvrtine vremena, što znači da ćemo završiti za nekih pet, šest sati. Možda smo u velikoj zabludi da mi ovde biramo neku vladu, jer Srbiju će, po svojoj prilici, voditi onaj ko do sutra ujutru preživi.
Dakle, imamo ekspoze kandidata za premijera Vlade i prosto pristup tom ekspozeu, tom zadatku se meni nije svideo. Evo, reći vam zašto. Prosto, budući premijer se opredelio da o svemu kaže po nešto, tako da je on u svom ekspozeu prošao nekih tridesetak tema i zbog tog broja i zbog tog takvog pristupa ne vidi se gde će vlada da fokusira svoju delatnost. Ona će se baviti naravno svim i svačim, naravno razume se, svim aspektima života s pravom i nužno, ali nama je ovde bilo važno da vidimo gde će vlada zapravo da najviše pokaže neki svoj stil, neki svoj cilj, neki svoj identitet kao vlade, te da odabere nekoliko prioriteta, kako bi se to reklo, iako je prioritet jedna stvar, ali je moguće kolokvijalno shvatiti da je to nekoliko tema, gde će zapravo najviše raditi i preko toga pokušavati da reši mnoge i druge probleme, budući da neki veliki problemi vuku za sobom rešavanje manjih problema, onda o manjim problemima ne treba govoriti u ovakvoj prilici.
Imali smo priliku da pročitamo koalicioni sporazum gde piše o svemu po nešto i to je u redu. Međutim, u ekspozeu smo očekivali ipak, tako da kažem, jedno bolje usredsređenje na važna pitanja, a nisu sva podjednako važna, složićete se, neka su strašno važna, neka su manje važna, sva su važna a ne podjednako, u podjednakoj meri. Osim toga ovaj ekspoze je pun nepomirljivih stvari, pun protivrečnosti, pun nekih stvari koje se ne mogu pomiriti jedna s drugom i koje ne mogu da idu jedna s drugom. Ja mislim da vi to nećete uspeti, gospodine Dačiću i da vam je, kako bi narod rekao – Bog otac.
Pomenuću samo nekoliko tih protivrečnosti, mislim da ih je mnogo više, ali dovoljno je, da ne bih ni svoje vreme trošio, da pomenem nekoliko. Recimo, ne možete ući u EU, o tome nije ni reč, ne možete započeti ni pregovore o pristupanju, ako ne priznate Kosovo i Metohiju. Te dve stvari ne idu zajedno.
Prosto, prošla Vlada je imala slogan - i Kosovo i Evropska unija, razbila se o taj slogan kao čamac o sprud. Što se prošle Vlade tiče, još uvek Vlade postojeće, ona nije učinila važan korak ni na jednoj ni na drugoj stvari, zato što su to protivrečne stvari. Morate se opredeliti za jednu. Druga takva protivrečnost je da ne možete razvijati dobrosusedske odnose u ovom našem regionu, kako vi kažete, uz poštovanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta. Tako ste rekli i tako piše. Vi možete razvijati odnose u regionu, pa i donekle dobrosusedske, ali ne možete uz poštovanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta, zato što je najveći deo zemalja regiona priznao KiM. To ne ide zajedno.
Potom, ne možete, kako kažete, razvijati odnos unutar Srbije prema Vojvodini, AP Vojvodine posebno, uz poštovanje i Ustava i Statuta. Ne ide. Statut je neustavan. On nije još proglašen neustavnim, ali je neustavnim proglašen od 22 odredbe Zakona o nadležnostima i direktnom posledicom i Statut će u odgovarajućim odredbama biti proglašen neustavnim. Znači, možete poštovati ili Ustav ili Statut u odnosima sa Vojvodinom, dok se novi Statut ne napravi, razume se. To će morati da dođe na dnevni red. To je opet jedna protivrečnost.
Ne možete, gospodine Dačuću, razvijati poljoprivredu i od nje napraviti, kako vi kažete, strategiju za izvoz, izvoznu strategiju poljoprivrede, a da ostvarite zahtev iz Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, da do 2014. godine Srbija svede svoje carine na uvoz poljoprivrednih proizvoda iz Evropske unije na nulu. To jednostavno ne ide jedno sa drugim. Možete učiniti ili jedno ili drugo. Možda ću o tome imati vremena nešto više da kažem, samo sad nabrajam protivrečnosti u vašem Ekspozeu.
Najzad, ne možete, neću više sa time, sarađivati, kako vi kažete, sa svim državama sveta, naravno, to je samo jedna, kako da kažem, metafora, vi hoćete da kažete da će zemlja biti otvorena za saradnju sa svima u svetu, a da se u toj meri vezujete za jedan pol zemaljske kugle, preko strategije Evropske unije. Evropska unija je bila nekad neka alternativa čitavom svetu, sada je do zapada i zapadne politike, i to njena periferija. To su stvari koje jednostavno ne idu jedne sa drugim i moraćete se u praksi, videćete, opredeliti za jedno ili za drugo. Zato taj ekspoze, pored ove osnovne primedbe, pati od nekih strašnih protivrečnosti, a mislim da je to i posledica vašeg prvobitnog opredeljenja da o svemu po nešto kažete.
Sada ću malo više o nekoliko tema govoriti, koliko mi vreme dopušta. Prvo ću pažnju obratiti na taj odnos prema EU i tu strategiju zemlje koja traje već godinama, razume se, da zapravo svoju sudbinu, ako mogu tako da kažem, svoju strategiju, svoj razvoj veže za sudbinu, strategiju i razvoj ove međunarodne organizacije ili nadnacionalne zajednice, kako god hoćete.
Ne znam da li ste vi imali nekoga ko vam je pripremao taj deo referata, ne mogu svi o svemu sve da znaju, to se podrazumeva, ali prosto Vlada cela, i biće i potpredsednik Vlade za tu oblast i kancelarije, će morati da počne da se bavi EU, onim što se u njoj zaista događa poslednjih godina. Evropska unija je postala za našu politiku već četiri – pet godina jedan nepokretni cilj, cilj koji se uopšte ne menja. Taj cilj stoji negde na horizontu i on je takav kakav jeste, kao da je neko zaustavio sunce u jednom momentu kada se spušta ispod horizonta i sada ono tako stoji.
Prosto, tu se stvari strašno dramatično zbivaju, na koje država mora da reaguje na ovaj ili onaj način. Naravno, ne mogu da govorim o vašem programu, jer ovde postoje samo naznake tako nečega, ali na nivou naznaka simptomi su upravo ovakvi. Evropska unija se nalazi, najveći broj zemalja EU se nalazi u ekonomskoj recesiji. Najveći broj zemalja EU je u velikom javnom dugu. Dakle, ne samo Grčka, Španija, Italija, nego i Nemačka i Francuska i ove razvijenije zemlje. Ukupan dug zemalja EU, država članica, iznosi bliže 10.000 milijardi evra danas. Evropska unija ne zna kako da izađe iz tih neprilika, ona je izgubila efikasnost u delovanju.
Podsetiću vas da je u martu mesecu potpisan jedan ugovor o stabilnosti, a već u junu mesecu je doveden u pitanje. Potpuno je druga strategija nastupila u okviru EU, jer je predsednik Francuske rekao – ne štednja i ne fiskalna disciplina, nego razvoj, i napravio dar mar u celoj toj strukturi. Oni, dakle, imaju teške probleme i neophodnu situaciju da se bave sobom. Znate li vi gde je Srbija njima? Pa, ko oni nama na tom horizontu, nepokretna meta koja se nikada ne može dosegnuti.
Nemojte imati iluziju iz činjenice što se tamo neki aparati te velike strukture bave Srbijom. To su mali aparati u okviru Komesarijata za proširenje. Oni zapravo održavaju iluziju i sebi, a pre svega nama, da EU nastavlja da vodi istu politiku prema kandidatima i zemljama koje žele da pristupe, kao što je to bilo nekada, pre deset ili petnaest godina. Ne, potpuno je druga funkcija tih struktura. To je funkcija zapravo da se održi status kvo i da te zemlje ne počnu da razmišljaju o sebi i svojoj sudbini u okviru ove velike strategije pridruživanja i kasnije pristupanja.
Mi tu imamo već sada velike posledice. Jedna od tih posledica je, to je sada koincidencija sa jednom od ovih vaših programskih orijentacija oko sektora privrede, koji ćemo najviše razvijati. Govorite o poljoprivredi, o proizvodnji hrane, o energetici i infrastrukturi, kao neka četiri najveća sektora. Ako ste spremni da to ozbiljno prihvatite, vi ne možete zapravo sprovoditi one odredbe Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju koje zapravo znače restrikciju carinske politike Srbije. Iako je to pre sedam, osam ili deset godina izgledalo da je moguće, to sada više nije.
Ako se vi orijentišete da subvencionišete poljoprivredu i da načinite od nje dovoljnu razvojnu granu koja će imati dosta viškova za izvoz, vi nećete moći da izvozite u EU, jer ona ima jeftine poljoprivredne proizvode i nećete biti konkurentni. Vi ćete moći da izvozite samo tamo gde traže vaše poljoprivredne proizvode. Danas je Rusija evidentno takva jedna zemlja. Ako budete nastavili sa ovom politikom ne vođenja računa o tome šta se u EU događa, doći ćete zapravo u škripac i nećete ni proizvoditi poljoprivredne proizvode, zato što ćete sa carinom nula doživeti da njihovi jeftini proizvodi preplave naše tržište, a onda samim tim nećete moći ni da izvozite. Čitava vam koncepcija pada u vodu. Zašto? Zato što prosto niste ozbiljno proučili ovaj problem.
Postoje i druge mnogobrojne posledice. Najveća je, razume se, sa Kosovom i Metohijom. O tome ću govoriti na kraju, koliko mi bude vremena preostalo, mada ću gledati da bude malo više jer to je jako važna tema. Imate problem investicija i investiranja. Danas EU ima problem snabdevanja onog stabilizacionog fonda ili stabilizacionog mehanizma. Novcem koji je bio predviđen onim ugovorom koji sam maločas spomenuo, to je 500 milijardi dolara, oni ne mogu da ga napune. Sada traže pomoć od zemalja od kojih se to ne bi očekivalo pre pet ili deset godina, kao što su Kina, Rusija itd. Imaju velikih problema sa novcem, sa investicijama, sa svojim dugovima, sa investicijama na svom prostoru i nemojte očekivati da će neke pare da dođu ovde.
Mi smo napravili plan sa IPA fondovima. Ti planovi se već ne ostvaruju onako kako su bili projektovani pre tri ili četiri godine. Mi ćemo dvanaeste- trinaeste godine dobiti isto onoliko koliko i pre, kada nismo imali pravo na tri komponente na koje smo dobili pravo kada smo postali kandidat. Imajte to u vidu.
Stagnacija treba da vam bude jedan pokazatelj kuda smo pošli. Pitanje je posle trinaeste godine šta će biti sa tim fondovima, obzirom na ovu finansijsku krizu o kojoj govorim.
Dakle, to je jedna stvarno, prosto čini mi se, slepa strategija vezati se za jednu strukturu i sa trgovinskom politikom i sa investicijama, da ne govorim o bezbednosnoj spoljno-političkoj orijentaciji i o mnogim drugim stvarima. Ne kažem da je EU stavljena ad akta. Ona nama mora biti uzor u mnogo čemu u našim reformama, u standardizacijama raznim, ali ovaj projekat ovim sporazumom se mora preispitati i to je tema za ovu vladu, ako hoće ozbiljno da radi.
Druga tema je spoljna politika. To je jedna od tema o kojoj ću govoriti i za koju mislim da bi bolje bilo da ste fokusirali malo više vaš Ekspoze. Naime, danas je svet jako povezan i spoljna politika je, prosto, kako da kažem, sastavni deo i unutrašnje politike. Ona toliko utiče na unutrašnje odnose, da se mora jako pažljivo voditi.
Danas je svet opet pošao nekim drugim smerom nego što je smer strategija ove vlade. Vi ste se ipak orijentisali na tu zapadnu stranu, gde zapravo bliska budućnost sveta, po svoj prilici, neće biti centrirana. Vi ste morali da obratite pažnju na nove pojave i tendencije u svetu, na nove zemlje koje su i privredno jake, a i bezbednosno nezavisne, što je sve nama jako interesantno sa stanovišta interesa naše zemlje. Tih zemalja je dosta. Njih je pet, šest, sedam. One danas sve više vode veoma važnu ulogu u svetskim politikama i u finansijskim i u trgovinskim i bezbednosnim i ne vidim razloga zašto se ta spoljna politika ne bi diversifikovala i zašto se ne bi, iz razloga interesa zemlje, otvoreno okrenula svima onima sa kojima možemo da sarađujemo.
Vi morate uravnotežiti spoljnu politiku u odnosu na dosadašnju Vladu. To je bila neravnotežna spoljna politika okrenuta 90% jednoj strani sveta. Danas je situacija potpuno drugačija i zbog toga i govorim u relacijama ovih primedbi.
Najzad, ono što je najvažnije državno pitanje i kome niste mogli da posvetite više pažnje od dve, tri rečenice, isto onoliko koliko ste posvetili koalicionom sporazumu zato što ste imali jedan vrlo ekstenzivan Ekspoze sa puno tema, jeste KiM. Vi ste rekli da ćete nastaviti dijalog, da ćete učiniti sve da na KiM ljudi žive mirno, da srpska crkva normalno funkcioniše, da obnavljaju spomenici kulture i bogomolje itd. To nisu konkretne stvari i nisu stvari koje upućuju na neku ozbiljnu politiku, bar na nivou onoga što ste vi napisali i što ste danas izrekli. Ne mogu unapred da vas optužujem i da vas kritikujem. Ipak će nama biti najvažnije kako ćete vi voditi vašu politiku.
Ovo o čemu danas govorimo će biti tema za naredne godine, mesece i godine, pa ćemo videti detalj, po detalj kako to funkcioniše. Na nivou ovoga što ste danas izrekli, čini mi se da je to jedno odstupanje od one konstatacije koju ste izrekli i kao podnosilac Ekspozea da je to najteže i najvažnije državno pitanje. To ne sledi niti iz koalicionog sporazuma, niti iz vašeg teksta. Ako ćete nastaviti ovaj dijalog, imate sedam završnih stvari, tzv. dogovorenih zaključaka, mada Bog zna šta je to, ali imate i neke uredbe Vlade kojima treba to da se sprovodi. Ako će se nastaviti u oblasti telekomunikacija i energetike, onda ćete imati isti problem sa kojim se suočio Borko Stefanović, kao učesnik u dijalogu.
Prosto ne mogu da verujem da ćete vi tako elegantno i lagano to da uradite, kao što je on učinio. Vi ćete tu biti suočeni sa ultimatumima, kao što je bio suočen i prethodni pregovarač, i ne sa ultimatumima, nego sa gotovim tekstovima. Zapravo, ti dogovoreni zaključci su papiri koje su oni dobili, prištinska i beogradska strana, kao gotove tekstove. Oni ne liče ni na šta, oni nemaju nikakvu formu, ni političku, ni pravnu, ali zato je naša Vlada donela četiri ili pet uredbi za njihovo sprovođenje.
Mogu da vam kažem, ako ne znate, možda znate i možda kucam na otvorena vrata, već postoji pokrenut postupak za jednu od tih uredbi, za Uredbu o slobodi kretanja pred Ustavnim sudom Srbije. Nije taj postupak pokrenula DSS, ali namerava da pokrene postupak o drugim uredbama, ili možda i o toj.
Naime, ta stvar nije u skladu sa Ustavom i sa zakonom. Uredba služi za sprovođenje zakona, ili međunarodnog sporazuma, ili međunarodnog ugovora, a ne za sprovođenje nekih nedefinisanih papira. Hoću da vam skrenem pažnju da naši postupci pred Ustavnim sudom Srbije obično dobro prođu, u poslednje vreme naročito i budite sigurni da ova odluka koju su doneli o Zakonu o utvrđivanju nadležnosti Vojvodine, da ona nije napisana na brzinu i nije napisana u vreme ovog vladinog interegnuma.
Ako čitate pažljivo taj tekst od sedamdesetak stranica videćete da je jako pravno precizno urađen i da je očigledno rađen mnogo ranije. Možda je trenutak slobodnog disanja i neke slobode u ovom vakumu, motivi su da se upravo sada iznese tu odluku kao i neke druge, ali to nije važno.
Prosto me ćemo vam ponuditi, kako da kažem, elegantan izlazak iz ove teške situacije oko pregovora. Jer taj dijalog zapravo znači prihvatanje nezavisnog Kosova. Sve tačke u svom sadržaju znače zapravo da će naši građani tamo morati da žive po zakonima lažne države Kosovo, da će morati da vade njihova dokumenta, da će morati uredno da se pojavljuju na granici kad uvoz i izvoze ili kada se kreću slobodno, neće se slobodno kretati, nego će davati isprave policijskim i carinskim organima i sve je to strašno i to sve na nivou kretanja.
Ako završite taj posao završićete posao prethodne vlade, a taj posao je bio priznati Kosovo i Metohiju de fakto do kraja. To vam je jedini uslov za dobijanje datuma za pregovore oko pristupanja. Dakle, to je jedini uslov nad uslovima. One uslove koje pominjete u vašem dokumentu oni postoje još uvek ali su daleko iza ovog najvažnijeg.
Zbog svega ovoga, zaključiću sa ovom rečenicom, pošto smo razgovarali o zakonu o ministarstvima i nismo ga prihvatili, imamo kao što vidite vrlo ozbiljne primedbe na ekspoze, dakle, na ono što će Vlada raditi DSS, odnosno njen poslanički klub će glasati protiv kada bude vreme za glasanje. Hvala na pažnji.

Gospodine Predsedniče, mislim da je zaista očigledno i da ja sam delim mišljenje sa mnogim poslanicima i oni samnom i siguran sam da nema uslova za dobar rad. Ne kažem za normalan rad, negde na ivici normale možemo da radimo, ali nije potrebno da obaramo rekorde u dužini rada, budući da se to odražava na njegov kvalitet. Ovo je važna sednica.
Zaista predlažem, pošto je i mandatar dobio dosta pitanja, a tu postoji još jedno 25 govornika, koliko vidim, nećemo održati kondiciju, red, nećemo održati dobar odnos među nama samima ako budemo ovako nastavili i to ne samo zbog dužine, nego zbog naše sopstvene kondicije.
Molim vas da prekinete ovu sednicu i da zakažete nastavak sutra u deset, jedanaest sati, ne moramo da glasamo u dvanaest, možemo i u dva, ali ćemo sednicu na fin način, na normalan način privesti kraju, raspraviti stvar i neće ostati mučan utisak da se parlament, zapravo, raspao.

Gospodin Stefanović je rekao da u ovom parlamentu postoji jedna statistički mala stranka koja hoće da nas skrene sa puta Evropske unije. Citirao sam ga.
Komentarisaću samo rečnik. Skretanje sa puta je jedan stari rečnik od pre nekih 30, 40, 50 godina, u vreme kada je opozicija zaista bila statistički mala i kada je bila nazivana ekstremističkom. Ovde je reč samo o jeziku, ovo je jezik samo nekadašnjeg totalitarnog režima i meni je strašno žao što se istorija Srbije ponavlja. U to vreme komunistima je do Kosova bilo stalo isto onoliko koliko i ovima koji danas upotrebljavaju taj isti rečnik. Njihovo se pravo lice vidi po rečima koje upotrebljavaju i dobro je što ih upotrebljavaju nesvesno, i neznajući da su to samo ponovljene reči iz neke stare istorije koje treba da zaboravimo. Oni su je zaboravili na neki čudan način, tako što su zadržali reči. Iz tih reči proizilaze i ova dela, a glavna dela su zapravo ono što su učinili na Kosovu.

Poštovani poslanici, poštovani članovi predsedništva, imamo tri zakona ili predloga zakona pred sobom. Ja ću se u svom govoru osvrnuti na Zakon o ministarstvima, iz prostog razloga što ova prva dva zakona regulišu samo po jednu stvar u vidu dopune ili izmene. Ma koliko na prvi pogled i one bile važne, ne bih da trošim vreme oko toga, mada se i o tome može nešto reći.

Ipak, ja bih svoje vreme koncentrisao oko zakona o ministarstvima, tim pre što je ovaj zakon ipak u nekoj vezi sa koalicionim sporazumom. Naime, za razliku od ova druga dva zakona, vidi se u njemu veza sa koalicionim sporazumom, tj. sa Sporazumom o političkim ciljevima stranaka koje formiraju ovu vladajuću koaliciju.

Prva namera koja je bila najavljivana politički je da se broj ministarstava smanji i da se tako ostvari izvesna racionalnost i određene uštede, što je dobra namera, razume se. Ali, tu čovek mora da bude potpuno realan i objektivan. Naime, jedno su ministarstva, drugo su resori. Resora je uvek više nego ministarstava. Neko je pomenuo, čini mi se da je to bila koleginica Kovač, da mađarska vlada danas ima osam ministarstava. Ja to nisam znao. Ali, znam da švajcarska vlada već 150 godina ima sedam ministarstava, što ne znači da ima sedam resora. Resora ima koliko ima oblasti i delatnosti kojima ona upravlja, a njih može biti i po 25, 30. Znači, reč je o tome kako koncentrisati te resore na najracionalniji način, a švajcarski slučaj pokazuje da je moguće u okviru sedam ministarstava.

Meni se čini da je ova vaša namera bila da taj veliki broj poslova koje vlada ima prirodno smanjite u manji broj ministarstava u odnosu na prethodna dobra, ali da nije dobro izvedena. Navešću nekoliko primera, iako su prethodnici govorili. Gledaću da zbog vremena i zbog toga da se ne bismo ponavljali sam ne ponavljam te slučajeve, ali, takvih slučajeva ima jako mnogo.

Najpre bih pomenuo Ministarstvo regionalnog razvoja i lokalne samouprave. Ovo je ministarstvo koje ima dva objektivna resora, ali nije bilo potrebe da se pravi ministarstvo za ova dva resora. Ona su krajnje veštački spojena. Spojena su dva resora koja su potpuno međusobno i sadržinski odvojena, nezavisna jedno od drugog i napravljeno je jedno veštačko ministarstvo. Dakle, ne kažem da ne treba da imamo regionalni razvoj i lokalnu samoupravu, ne daj bože, to su stvari kojima se država mora baviti, pa i vlada, ali, napraviti ministarstvo od ta dva resora, to je po malo čudno. Naime, mi svi znamo istorijat ovog ministarstva i cele ove namere da se vrši neka regionalizacija države, da se regionalna politika afirmiše kao politika regionalnog razvoja, kao jedna vrlo važna oblast državne politike, da se ona spoji sa politikom decentralizacije i lokalne samouprave.

Sve je to jako dobro poznato, ali, ne znači da mi moramo da pravimo ovako neku kombinaciju koja će jako teško funkcionisati. Naime, prilično bi bilo normalno da regionalni razvoj kao deo opšte razvojne politike ide u Ministarstvo za privredu, kao privredni razvoj, jer je regionalni razvoj deo privrednog razvoja. Lokalna samouprava bi trebala da ide u Ministarstvo za javnu upravu, državnu upravu i lokalnu samoupravu, kao što je i do sada bilo. Kolega Marković nije tu i ja ne znam šta on misli o tome pošto je on vodio to ministarstvo. Znači, čitav jedan deo jednog kompleksa javne uprave koji se zove lokalna samouprava je potpuno odvojen iz tog prirodnog dela i posvećen jednom drugom ministarstvu, jednoj drugoj vezi, kao što je regionalni razvoj.  Razvojna politika kao privredna politika i lokalna samouprava kao administracija jedne države prosto teško idu jedno sa drugim, tim pre što se na štetu druga dva resora razdvajaju poslovi privrednog razvoja i javne uprave i spajaju u jedno veštačko ministarstvo, kao što sam rekao.

Uostalom, terminologija koja se koristi u ovom tekstu o tome dosta govori. Recimo, u članu 7. – Ministarstvo regionalnog razvoja i lokalne samouprave, imate izraz da je jedan od zadataka sistem lokalne samouprave i teritorijalne autonomije. Pazite, to je koncept državne uprave. Tu nema razloga da se pravi novo ministarstvo. U članu 10, gde govorite o Ministarstvu pravde i državne uprave, vi govorite o sistemu državne uprave. Bez lokalne samouprave nema sistema državne uprave. Znači, pravite jedan zaista nasilni rez u jednom inače tradicionalnom resoru i tradicionalnom ministarstvu svih vlada koje su postojale u poslednjih desetinu, stotine godina. Ovo je nešto što je neodrživo i što će vrlo teško u upravljačkom smislu da funkcioniše. Ima takvih primera još ali ne bih da se oko toga zadržavam, pošto ima važnijih stvari o kojima bih govorio povodom ovog zakona.

Imamo Ministarstvo spoljne i unutrašnje trgovine, neko je pravilno rekao da je to ministarstvo trgovine i da se ne može razdvajati jedno i drugo i telekomunikacije. Imate trgovinu i informatičko društvo. Prosto, po pasusima tog člana, to su vrlo teško spojive stvari. Kao što imate i Ministarstvo za energetiku, razvoj i zaštitu sredine, itd. Imate nekoliko takvih veoma teških tvorevina, novih spojeva, koji su zaista inovacija u sistemu državne uprave i mi zaista ne verujemo u te inovacije. Mislim da je bolje da se držimo onih tradicionalnih ministarstava i objedinjavanja sličnih poslova u okviru resora, u okviru jednog ministarstva.

Ono što je možda i važniji deo ovog zakona, politički gledano, jeste taj član 37. koji zaista izaziva veliku pažnju. Tu se govori da će se neki poslovi koji su ranije bili vođeni u okviru ministarstava sada preneti u režim državnih službi. Tu se navode četiri oblasti – KiM, dijaspora, vera i manjinska prava. Nekoliko kolega je govorilo o manjinskim pravima, o jednom poslu koji je ostao bez pokrića odgovarajućih ministarstva, pa i o dijaspori.

Ovde je daleko najdramatičnije pitanje KiM i mene zaista čudi da je to urađeno. Vi kad uporedite stanje manjinskih prava u Srbiji, položaj dijaspore srpske u inostranstvu, položaj vera i verskih zajednica sa KiM, to je zaista neuporedivo. Obrni-okreni, ove tri stvari su nekako regulisane. Može neko biti nezadovoljan. Ja inače i mislim da uz ljudska prava obavezno moraju ići i manjinska prava. Dakle, ministarstvo je upravo oblik uprave koji bi najbolje odgovarao, možda i dijaspora i vera, ne bih sad u to ulazio, ali KiM je zaista jedno posebno pitanje. Čak i ako ne gledamo političku stranu toga, zamislite da se neki marsovac spusti na područje KiM, on će videti da tamo još uvek lete glave, da se ljudi ubijaju, da se crkve spaljuju, da se mnoge stvari događaju koje su krajnje čudne sa stanovišta elementarnih ljudskih prava. Sada se jedna takva stvar koja treba da bude od posebnog interesa za državu Srbiju, da ne govorim o drugim stvarima vezanim za KiM, status njegovog položaja u okviru državne uprave i sistema ministarstava se, dakle, smanjuje na nivo službe ili možda kancelarije, ako tako bude.

Vidite, po svemu se vidi zapravo i povezano sa tačkom 1, to su evropske integracije, koliko je zapravo tu u pitanju, da kažem nagoveštaja, ne mogu da tvrdim, šta će biti i kako će Vlada voditi taj posao, ali govorim o nagoveštaju kontinuiteta sa politikom prethodne Vlade. Naime evropske integracije sad moram da ih uključim jer su one sa Kosovom i Metohijom i našim odnosom sa Kosovom i Metohijom strašno blisko povezane. Evropske integracije su nešto što će ova Vlada vrlo prilježno da obavlja, da nastavi tamo gde se stalo i sa onim tehničkim dijalogom, i sa drugim stvarima u nadi da će dobiti onaj datum  za pristupanje itd.

Naime, stvari stoje tako sa evropskim integracijama danas za EU. Postoji ne danas, nego već godinama unazad, bar tri, četiri godine jedan jedini uslov za to – da Srbija faktički prizna nezavisno Kosovo. To je ceo problem. U tački 1. koalicionog sporazumu se kaže da će Srbija ispunjavati uslove iz Kopenhagena, to je potpuno u redu, to je nešto što je Srbiji jako potrebno. Ti su uslovi jasno određeni, oni su merljivi. Srbija mora da se ponaša po tim uslovima, ali ta stvar je zaboravljena u EU. Evropska unija je sve to drugi, treći ili deseti plan priznanje Kosova, dakle faktičko, jeste nešto što je uslov nad uslovima.

S obzirom na to možemo da ocenjujemo problem s kojim sada Vlada ili buduća vlada bude suočila na način kako će ga rešavati, dakle, bez ovog Ministarstva za Kosovo i Metohiju.

Pre nego što nastavim s time, samo ću napomenuti jedan fenomen koji je vezan za evropske integracije, koji se ovde ponavlja kao refren u ovom zakonu. To je dakle, sedam ministarstava, pažljivo sam ih pobrojao, koji koriste jednu istu frazu u svakom od članova koje reguliše rad ministarstva, a ta fraza glasi, između ostalog čime će se baviti – stvaranje uslova za pristup i realizaciju projekata koji se finansiraju iz sredstava predpristupnih fondova EU.

Pazite, imate istu rečenicu u sedam članova, u sedam ministarstava, to je zaista fascinantno. Da li je neko dao tu formulu i tu formulaciju svima koji ste radili, drugačije ne bi mogla da bude potpuno ista, ili se smatra da će svih sedam ministarstava moći da koriste predpristupne fondove i svih onih pet komponenti predpristupnih fondova. To je sada meni otvorena dilema. O tome nema ni reči. To su, dakle, Ministarstvo saobraćaja, pravde i državne uprave, poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, prosvete, nauke itd, zdravlja, Ministarstvo kulture i informisanja i Ministarstvo za regionalni razvoj i lokalnu samoupravu.

Vidite, to jeste jedna stvar koja ovu zemlju vezuje na neki način za EU na jedan normalan način. Razume se, ti fondovi su posvećeni tome i oni treba da budu korišćeni. Međutim, u ovom trenutku a već i godinu dana unazad, to je dakle, objektivno očekivanje koje je bilo opravdano pre nekoliko godina, kada je u tim fondovima bilo para i kada su oni obećavali za sve komponente tih fondova, u državi koja ima status kandidata povećani priliv novca. Boža Đelić je dve, tri godine unazad govorio kada postanemo kandidati iz tih fondova ćemo dobijati po 400 miliona, mi smo dobijali po 196, sećate se, zato što smo imali samo dve komponente, pa kad tri dobijemo 400. Prošle godine smo saznali negde krajem prošle godine kada smo očekivali, sećate se, kandidaturu u decembru, da para više nema u budžetu do 2013. godine (šesta i sedma godina budžetska u EU), i da ćemo dobijati onoliko koliko smo dobijali i do sada, 196 miliona, dobićemo po 200.

Vi ste u prilici da zapravo te pare, 200 miliona, sada razložite na sedam ministarstava. Inače, svih sedam ministarstava može koristiti samo jednu jedinu komponentu, a to je razvoj državnih kapaciteta upravljanja i još Ministarstvo za regionalni razvoj jer Ministarstvo za poljoprivredu mogu da koriste još odgovarajuće komponente. Kada sve to skupite i stavite na papir, videćete da u veliku gužvu, jedno veliko očekivanje, jedno veliko konkurisanje i jedan prirodno slab odgovor, EU ili komisije koja prosto nema para za to.

Hoću kroz ovu priču da vam pokažem koliko je taj proces evropske integracije, zbog koga mi žrtvujemo Kosovo, koliko je on neizvestan u svojoj najelementarnijoj tački, a to je taj relativno sitan novac za njih, razume se koji oni nama daju. Uzgred budi rečeno, od 14 do 20 godine, pitanje je šta će biti sa tim fondovima, mi to uopšte ne znamo, ali planiramo za mandat vlade od četiri godine da ćemo dobijati pare, itd.

Znači, sve to postaje neozbiljno, a posebno postaje opasno u kontekstu ove priče o Kosovu i Metohiji i ovog nedostatka, ovog ministarstva koje nalazimo u ovom zakonu. Vidite, Ministarstvo za Kosovo i Metohiju 2007. godine obrazovano je iz potrebe da država na jedan krajnje koncentrisan, ozbiljan način se bavi tim pitanjem. Ima tu još jedna stvar koja je politička poruka svetu, a to je kada je država spremna da osnuje ministarstvo i da upravlja jednim delom teritorije, onim kojim može, koji je pod međunarodnom upravom. To znači da ona pokazuje krajnje ozbiljan odnos prema tom svom prostoru. On je pod UN, on je pod protektoratom, ali mi znamo i znali smo i tada da je UNMIK i mnoge druge inostrane ekipe koje su tu bile dosta pomagale privremenim institucijama da se deo po deo tih UNMIK-ovih nadležnosti polako prenose.

Ko je pratio to znao je da ta stvar ide u nekom pravcu nezavisnosti, a posebno od februara 2008. godine kada su Albanci proglasili nezavisnost, ta je stvar postala potpuno jasna. Šta je državi ostalo, nego da zapravo pokazuje da je i ona u stanju da čini i pravi realnost na tom prostoru? Cela priča sa realnošću, ta famozna kategorija koja je ubedila naše političare da se mora priznati Kosovo, jer je Kosovo realno nezavisno i da je realnost tu sila, itd je zapravo jedna konstruktivna priča. Ta priča sa realnošću je zapravo posledica pravljenja realnosti. Oni, dakle, prekrše Rezoluciju 1244, ovi proglase nezavisnost, ovi dovedu Euleks i kažu – to je realnost. Vaš odgovor kao države ne može biti samo pravni, koji je naš najjači odgovor, on mora biti i realističan i mi moramo praviti realnost. To smo činili od 2007. godine sa tim ministarstvom i prethodno sa koalicionim centrom, jer smo držali upravu nad određenim nadležnostima koje država ima, obrazovanje, školstvo, zdravstvo, socijalna politika, telekomunikacije, lokalna samouprava, masa tih stvari.

To je, dakle, značaj tog ministarstva. Ko ne vidi značaj delovanja u pravcu ubeđivanja sveta da smo mi sposobni, da hoćemo imamo bolju političku realnost, da deo KiM država pod upravom Srbije, ko to ne vidi, on zapravo podleže ovoj priči o realnosti da treba posao polako napustiti i okrenuti se evropskim integracijama.

To je opcija koju smo mi testirali zadnje četiri godine i na osnovu koje mi imamo potpuno jasne rezultate.  Dakle, Kosovo smo izgubili i ono se drži o koncu međunarodnog prava, ni na šta više. Taj konac je zapravo da li će država de jure to priznati. To je jedno. U EU smo, što se tiče tih procesa, tapkali u mestu. Izvinite, molim vas, kandidatura 2012. godine nije isto što i kandidatura 2001. i 2002. godine. To su potpuno različite kategorije u okvirima realnosti EU.

Prema tome, pokušao sam kroz ovih nekoliko primera da pokažem koliko ima problema, koliko može biti štete po državu, po njene nacionalne interese da se ovo ministarstvo ugasi, pri čemu ne kažem da ne treba i one druge oblasti iz člana 37. uvesti u neki režim ministarstva, ali meni je naravno fokus na Kosovu i Metohiji, da zapravo to može imati strašne posledice, da službe i kancelarija nisu isto što i ministarstvo, da kapacitet države u delovanju u tom prostoru, koji je prepušten albanskim strateškim ambicijama, a zašto bismo to učinili, ne može biti isto ako imate ministarstvo i ako imate službu i da se ta stvar da ispraviti na način kako smo mi predložili našim amandmanom. Imamo četiri amandmana o toj stvari. Podneli smo te amandmane i sutra i prekosutra ćemo možda imati prilike bolje da ih obrazložimo.

Za sam kraj da vam kažem još nešto. Naime, nisam govorio o članu 38. ovog zakona o ministarstvima, koji smatramo takođe važnim, pre svega iz razloga što se tu uvodi jedna druga vrsta razrešenja državnog službenika, nego ona što postoji u već postojećem Zakonu o državnim službenicima.

Zakon o državnim službenicima jasno naznačuje na koji način službenik može biti razrešen, ne ulazeći u sadržaj, o tome će govoriti moj kolega. Samo mogu da kažem da je ovo zaista "lex posteriori", da on ne može da derogira Zakon koji već postoji, a to čini. Znači, ovaj zakon je po svom sadržinskom rešenju u suprotnosti sa postojećim Zakonom o državnim službenicima i zbog toga je on za nas neprihvatljiv. Kažem, o tome će možda nešto više govoriti kolega iz našeg poslaničkog kluba koji bude govorio posle mene.

Naš poslanički klub će se prema ovom zakonu, kada je reč o glasanju, ponašati u odnosu na stav većine prema našim amandmanima. Znači, imamo četiri amandmana za Kosovo, jedan amandman za član 38.  i prema tome ćemo oceniti da li ćemo glasati za ili protiv. Hvala na pažnji.