Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, najpre bih želeo da se zahvalim poslanicima što smo prvi put posle šest godina na vreme usvojili budžet. Na taj način, imajući u vidu da smo prepolovili budžetski deficit, mi smo stabilizovali javne finansije.
Međutim, ovi zakoni o kojima danas govorimo, treba da pomognu da se ta stabilizacija javnih finansija, putem zakona koji će poboljšati likvidnost u privredi, prelije i na privredu, jer situacija je u privredi veoma teška.
U tri uzastopna kvartala ove godine, BDP je u padu i prvi mesec kada je došlo do rasta industrijske proizvodnje je bio oktobar, međutim to je samo jedan mesec u odnosu na jedan veoma dugačak niz od prvih devet meseci koji su bili jako loši. Mi smo potpuno svesni u Vladi da sama stabilizacija javnih finansija, ako se ne prenese na povećanje likvidnosti privrede, nije dovoljna.
Zato ovi zakoni o kojima ćemo danas razgovarati, prva dva zakona o kojima ću pričati, zapravo jesu zakoni koji na direktan ili indirektan način treba da poboljšaju likvidnost privrede.
Prvi zakon o kome ću danas govoriti je Predlog zakona o uslovnom otpisu kamata i mirovanju poreskog duga. To je zakon, možemo ga uslovno nazvati, kao zakon o uslovnoj poreskoj amnestiji. Zašto donosimo predlog ovog zakona? Zato što su dugovanja po osnovu neplaćenih poreza ogromni, što ima jedan ogroman deo dugova za zatezne kamate, koji nije naplativ i zato što smatramo da treba da damo šansu svima, da ako redovno plaćaju tekuće poreske obaveze, da može da im se otpiše zatezna kamata, a takođe da dobiju i šansu da jednostavnije privrednici otplate glavni poreski dug.
Ukupni poreski dugovi na dan 31. oktobar ove godine, to je stanje pre mesec dana, iznosili su čak 967,8 milijardi dinara. Osnovni dug 340,5 milijardi dinara, a zatezne kamate su iznosile 627,2 milijarde. Međutim, ovo se odnosi na sva stanja koja postoje u poreskoj upravi u njihovim knjigama.
Ako gledamo samo aktivna preduzeća, taj dug je nešto manji, ali i dalje su cifre frapantne. Dakle, ukupan dug aktivnih pravnih lica, aktivnih preduzeća, znači onih koji rade, jeste 483 milijarde dinara, od čega glavni dug iznosi 180 milijardi, a zatezne kamate 303 milijarde dinara.
Čak i u kategoriji onih najmanjih preduzeća, preduzetnika, kojih ima negde oko 300.000 u Srbiji, dugovanja su jako velika. Preduzetnici duguju oko 56 milijardi dinara ukupno, od čega za kamate 26 milijardi, a ukupan poreski dug glavni im je 29 milijardi.
Šta mi predlažemo? Mi sada predlažemo da ukoliko sva preduzeća, bilo da se radi o aktivnim preduzećima, pa čak ako se radi o preduzećima koja su trenutno blokirana zbog poreskih obaveza, mi dajemo svima šansu da ako krenu redovno da plaćaju tekuće poreze, da im se trajno otpiše zatezna kamata i da im se omogući odloženo izmirivanje glavnog poreskog duga.
Uslov da bi bilo koje preduzeće, bilo da se radi o preduzetniku ili o velikom preduzeću, dobilo mogućnost za ovu uslovnu poresku amnestiju, jeste da najpre redovno uplati tekuće obaveze za mesec novembar i decembar ove godine. Te obaveze prema našem predlogu, preduzeća su dužna da uplate najkasnije do 31. januara naredne godine, dakle u narednih 60 dana. Ako se uplati tekuća obaveza za novembar i decembar, preduzeće se kvalifikovalo da može da uđe u ovaj zakon, odnosno da se na njega primeni ovaj zakon, i onda, ako od nove godine krene da nastavi redovno da plaća tekuće obaveze, nakon dve godine preduzetnici, a nakon godinu dana velika preduzeća, stiču uslov za potpuni otpis zateznih kamata sa stanjem na dan 31. oktobar ove godine.
Takođe, mogu se otpisati zatezne kamate svima onima koji odjednom uplate glavnicu duga. Ako neko odmah uplati glavni dug, automatski mu se otpisuje zatezna kamata, bez obzira da li će to učiniti sada ili u naredne dve godine u ovom periodu kada ovaj zakon radi. Takođe se otpisuju i doprinosi za zdravstveno osiguranje.
Zašto? Zato što oni koji nisu plaćali te doprinose za zdravstveno osiguranje, njima nisu overavane knjižice i prema tome nisu ni koristili te usluge. Smatrali smo da je bolje da dovedemo sistem u red i onda dajemo kao pogodnost za onoga koji redovno plaća tekuće obaveze, u periodu od narednih godinu ili dve dana, u zavisnosti od toga da li je preduzetnik ili veliko preduzeće, otpisuju se i zatezne kamate i svi doprinosi na dan 31. oktobar 2012. godine po osnovu doprinosa za zdravstveno osiguranje.
Koji se sve porezi otpisuju? Otpisuju se i republički, a postoji mogućnost otpisa i lokalnih poreza. Od republičkih to je porez na dohodak građana, porez na dobit pravnih lica, porez na prenos apsolutnih prava, porez na nasleđe i poklon, porez na registrovano oružje, porez na premije životnog osiguranja, doprinos za obavezno PIO, za zdravstveno osiguranje, doprinos za osiguranje za slučaj nezaposlenosti, porez na dodatu vrednost, akcize, porez na promet, pošto se vuku neke obaveze čak iz perioda kada je postojao porez na promet, porez na fond zarada i porez na finansijske transakcije. Ova poslednja tri ne postoje sada u pravnom sistemu, ali postoje obaveze iz perioda kada su postojali ti prihodi, na osnovu glavnog duga i kamate.
Takođe, lokalne skupštine, odnosno skupštine gradova i opština, lokalnih samouprava mogu da donesu odluku da se otpišu i lokalni porezi, na isti način kao što zakon predviđa i za republičke. To znači da se ovaj zakon ne primenjuje samo na pravna lica, već i na građane. Ako neko duguje porez na imovinu, na njega će se primeniti ovaj zakon.
Koja još pravila predviđa ovaj zakon? Što se tiče preduzetnika, oni trebaju od Nove godine, ako su redovno izmirili obaveze za novembar i decembar ove godine kvalifikovali su se da se na njih primeni ovaj zakon. Oni bi trebalo da u naredne dve godine svakog meseca, mesec za mesec da redovno plaćaju te tekuće prihode. Onda im se na kraju prve godine otpisuje polovina zatezne kamate sa stanjem na dan 31. oktobar ove godine, a na kraju druge godine, druga polovina zatezne kamate. Nakon tog perioda, za dve godine dobijaju mogućnost da glavni dug otplate na 24 jednake mesečne rate bez instrumenata obezbeđenja, koje inače predviđa Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji. Dakle, redovnim plaćanjem tekućih obaveza otpisuje se zatezna kamata, a glavni dug može da se otplati u naredne dve godine, faktički četiri godine je period koji se odnosi na preduzetnike.
Što se tiče velikih preduzeća, oni imaju obavezu da u prvoj godini redovno plaćaju kamate, nakon šest meseci im se otpisuje polovina zateznih kamata iz prethodnog perioda, a nakon druge polovine godine i druga polovina. Takođe, na dve godine dobijaju šansu da otplate glavni poreski dug.
Glavni poreski dug se ne oprašta. Utvrđuje se sa stanjem 31. oktobar ove godine i revalorizuje indeksom potrošačkih cena. To znači da po osnovu ovog zakona onaj ko bude redovno plaćao obaveze, njemu se otpisuju samo zatezne kamate i doprinosi za obavezno zdravstveno osiguranje, dok se glavni dug ne oprašta. On se revalorizuje i održava mu se realna vrednost, ali je u slučaju redovnog izmirivanja tekućih obaveza, omogućava mu se plaćanje glavnog duga na 24 godišnje rate.
Šta se dešava ako neko ne iskoristi ovu priliku, ili predlog koji daje Vlada i Poreska uprava? Ako u prvom mesecu u ove dve godine se ne plate obaveze u tekućem mesecu za tekući mesec, automatski prestaje da važi taj zakon za to pravno lice i prema njemu se i dalje postupa po standardnom Zakonu o poreskom postupku i poreskoj administraciji.
Dakle, sa jedne strane kada ovaj zakon stupi na snagu, a mi smo amandmanom Vlade predložili da to bude odmah nakon što ga Skupština potvrdi, a očekujemo da će biti takav slučaj, podići će se sve blokade blokiranih preduzeća po osnovu neizmirenih poreskih dugova. Svi oni koji imaju neke dugove bez obzira da li su im računi blokirani ili ne, imaće šansu da uplatom poreza za novembar i decembar ove godine da uđu primenu ovog zakona. Ako je preduzeće bilo blokirano i uplati mesec novembar i decembar, ono može da nastavi da radi sa skinutom blokadom, u narednoj godini i mora da nastavi mesec za mesec da plaća tekuće obaveze. Ako neko to ne uradi, odmah mu se vraća blokada. Važi i za ona preduzeća koja nisu blokirana da moraju novembar i decembar da uplate, da bi ušla u ovaj sistem.
Bitno je napomenuti da će ovaj zakon Poreska uprava primeniti automatski, po službenoj dužnosti. Preduzetnici i preduzeća neće morati ništa da traže od Poreske uprave, nikakve zahteva da podnese, već po automatizmu, po službenoj dužnosti će Poreska uprava primeniti ovo. Želeli smo da izbegnemo bilo kakvo administriranje.
Šta je zapravo ideja sa ovim zakonom? Ideja je da pospešimo redovno plaćanje tekućih obaveza počevši od sada pa na dalje. Dajemo jedan snažan motiv s njima da mogu, ako redovno plaćaju tekuće obaveze, da im se otpiše zatezna kamata i da dobiju prolongiranje plaćanja glavnog duga. Očekujemo značajno povećanje poreskih naplaćenih prihoda primenom ovog zakona, ali sa druge strane, oni koji ne budu ovo poštovali, više od ovoga Vlada nije mogla da pomogne. Dali smo šanse svima. Ko iskoristi moći će da mu se sve ovo otpiše iz prethodnog perioda. Ko ne iskoristi, nažalost, ostaće u ovom režimu po Zakonu o poreskom postupku i poreskoj administraciji, gde će se i dalje primenjivati sistem ovih zateznih kamata.
Upravo zbog toga što je glavna moralna dilema bila – a šta sa onim preduzećima koja su do sada sve redovno plaćala i nemaju nikakve dugove? Da li mi kažnjavamo donošenje ovog zakona koji omogućava onima koji imaju dugove da redovnim plaćanjem dovedu do njihovog otpisa? Zaista smo imali moralnu dilemu, ali smo na stanovištu da će čak i takva preduzeća koja su redovne platiše, dobiti ovim zakonom, jer preduzeća koja duguju za poreze su danas možda dužnici i takvih preduzeća koja su redovne platiše. Postoji lanac dužničkog poverilačkog odnosa. Bolje je za takve redovne platiše da ova preduzeća koja im duguju, umesto da plate državi za zatezne kamate, da njima plate dug po osnovu njihovih potraživanja, ako su im oni bili dobavljači. Na taj način će se likvidnost povećati.
Inače smatramo da je jedan dobar deo ovih zateznih kamata nenaplativ i u tom smislu hoćemo sve da motivišemo da ko god uplati osnovni dug, da mu se otpiše zatezna kamata. Ovo je zakon koji na indirektan način treba da poboljša likvidnost u privredi.
Drugi zakon koji je pred vama, jeste zakon o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama. Dugo vremena privrednici traže da uvede red u plaćanjima u privredi i da se utvrde adekvatni instrumenti obezbeđenja plaćanja, jer nažalost sada je takva situacija da je prosečan rok naplate u Srbiji 134 dana, u regionu je oko 69 dana, a u EU je oko 40 dana. Jasno je da sa takvom finansijskom nedisciplinom gube oni koji redovno izmiruju obaveze prema državi, koji se ponašaju uredno i prema svojim klijentima.
Ovaj zakon predstavlja jednu svojevrsnu šok terapiju, jer mi predviđamo da država, počevši od 31. marta sledeće godine, će morati da sve svoje obaveze plaća u maksimalnom roku do 45 dana. Između privatnog sektora maksimalan rok za plaćanje biće do 60 dana. Zašto je to šok terapija? Zato što danas država kasni mnogo više sa plaćanjima. Zbog tih kašnjenja nastali su i dugovi u zdravstvu, u putnoj privredi, u građevinarstvu. Mi ovim zakonom, ali i Zakonom o budžetu koji je sad usvojen i zakonom o javnim preduzećima koji je takođe danas na dnevnom redu, obezbeđujemo kroz različite mehanizme da država može da kontroliše redovnost plaćanja i da obezbedi finansijsku disciplinu.
Veliki problem naše države, zbog čega smo i nasledili ovako veliki budžetski deficit i ovako velike dugove države prema privatnom sektoru, kao i dugove privatnog sektora između sebe samih, je bio u nepostojanju finansijske discipline.
Osnova rada ove vlade jeste uspostavljanje finansijske discipline. Donošenje je bio prvi korak. Naredni prvi korak je donošenje ovog zakona, gde će se uspostaviti ova disciplina.
Postoji i nekoliko izuzetaka kada se može predvideti rok duži od 60 dana po ovom zakonu. Ako se neka roba prodaje na rate, onda je dozvoljeno da maksimalni rok kod takvih preduzeća bude do 90 dana. Takođe, izuzetak su registrovana poljoprivredna gazdinstva i zemljoradničke zadruge, koji mogu da ugovore duže rokove u slučajevima nabavke repromaterijala za obavljanje osnovne delatnosti, kao što je semenski sadni materijal, zaštitna sredstva i đubrivo.
Duži rok plaćanja je predviđen i za plaćanja Fonda zdravstva prema farmaceutskoj industriji. Nažalost, današnji rokovi plaćanja su čak 200 dana. Ovim zakonom je predviđeno da se postepeno skrate. To je dogovor koji smo postigli sa farmaceutskom industrijom - na 150 dana u sledećoj godini, 120 dana 2014. godine i da rok plaćanja bude maksimalno 90 dana, počevši od 1. januara 2015. godine u ovoj industriji.
Imali smo javnu raspravu po ovom zakonu. Nije tačno ono što ste rekli. Za nekoliko zakona, koji su najvažniji, postojala je ozbiljna javna rasprava. U toku te javne rasprave, a vidimo i po nekim amandmanima, osnovno pitanje… Prvo, verovatno mnogi nisu mislili da ćemo ikad doneti ovaj zakon, jer mnoga preduzeća su kukala dve godine da se donese ovakav zakon i sada, kada smo doneli jedan vrlo oštar zakon, jedan deo preduzeća je postavio pitanje zašto bi država uređivala naše međusobne odnose, između dva preduzeća u privatnom sektoru. Nažalost, zato što postoje velika kašnjenja i u privatnom sektoru. Tačno je da je država bila u prethodnom periodu osnovni generator nelikvidnosti, ali nema garancije da se mali preduzetnik ili preduzeće zaštiti od nekog krupnog, koji može da mu nametne takav ugovor, ako zakonom to ne propišemo, koji je mnogo duži od 60 dana, koji može biti i 120 – 200 dana.
Svedoci smo činjenice da mnoga preduzeća u nekim velikim trgovinskim lancima su izložena velikim kašnjenjima u plaćanju, zbog čega su neka u međuvremenu bankrotirala. Dakle, smatramo da moramo zakonom da ograničimo plaćanja i za ova preduzeća.
Možemo razmisliti i razgovarati na skupštinskom Odboru za finansije, da napravimo izuzetak jedino u slučaju da se privatni sektor dogovori između sebe ugovorom, da rok bude i duži, ali ako je to pokriveno bankarskom garancijom ili avaliranom menicom. To su jedina dva sredstva obezbeđenja, nažalost, koja su trenutno ozbiljna. Sva ostala sredstva obezbeđenja moraju da se pojačaju.
Gospodo narodni poslanici, želim da vam najavim da Ministarstvo finansija i privrede priprema za proleće jedan poseban zakon o obezbeđenju plaćanja, koji treba da mnogo bolje definiše i uredi ovu oblast, kao i zakon o odgovornosti direktora, koji treba da omogući da, ukoliko neka firma ode namerno, odnosno fiktivno u stečaj, da bi izbegla obaveze prema poveriocima, se vodi krivični postupak, da bi se dokazalo da li je direktor tog preduzeća to uradio namerno, da bi izbegao plaćanje obaveza, zašta onda dobija visoke zatvorske kazne ako se to dokaže ili je to slučaj lošeg poslovanja, nenamere, kada onda nema takvih sankcija, jer stečaj može biti plod lošeg rada preduzeća, loših ekonomskih okolnosti. Ako se utvrdi da je postojala prevarana namera kod direktora preduzeća, onda će biti kažnjen zatvorskim kaznama. To je u anglosaksonskom pravu rešeno na taj način.
Mislim da to treba da uvedemo i u naš pravni poredak.
U svakom slučaju, uvereni smo da će ovaj zakon dovesti do značajnog poboljšanja likvidnosti u privredi, pre svega zbog toga što će država krenuti da plaća redovno na 45 dana prema privatnom sektoru.
Predvideli smo da, ukoliko se kasni u plaćanjima, se za svaki dan kašnjenja zaračunavaju zatezne kamate, da postoji i dodatna kazna od 20.000 dinara, koja se plaća. Takođe, postoje i prekršajne kazne za pravna lica, kao i za rukovodioce, bilo državnih organa, bilo privatnih preduzeća, ukoliko ona kasne.
Ono što smo takođe predvideli jeste da odgovorna lica u državi, pošto država mora da bude generator uspostavljanja discipline, bude ministar kada je u pitanju ministarstvo. Ako neko ministarstvo bude kasnilo u plaćanju to će biti ministar kao odgovorno lice, predsednik opštine, odnosno gradonačelnik ako lokalna samouprava bude kasnila, direktori javnih preduzeća kada su javna preduzeća u pitanju, pokrajinski sekretar ako je u pitanju pokrajinska administracija. Dakle, rukovodioci državnih organa će biti prekršajno gonjeni u slučaju da njihov resor preuzme obavezu, a ne plati je u roku od maksimalno 45 dana. Drugim rečima, ne treba preuzimati obavezu ukoliko ne može i nema para da se plati. Na taj način se uspostavlja disciplina.
` Ovaj zakon će se sprovesti tako što će trezor Ministarstva finansija kontrolisati sprovođenje. Mi ćemo imati "on line" bazu podataka sa lokalnog nivoa, sa nivoa javnih preduzeća i sa nivoa kompletne države, pokrajine i Republike o tome da se preuzimaju neke obaveze i imaćemo tačnu evidenciju kada se približi 45. dan. Od 30. do 45. biće upozorenja onim organima koji nisu isplatili obavezu. U slučaju republike imamo mogućnost da obustavimo plaćanja tom ministarstvu po drugim osnovama dok se ne isplati obaveza prema privatnom sektoru. Takođe, postoji i mogućnost obustavljanja transfera lokalnim samoupravama ako se kasni u plaćanjima. Postoje takođe i odgovarajuće sankcije za javna preduzeća. To je rešeno u Zakonu o javnim preduzećima, o kome smo govorili. Takođe, postoje sankcije i za pokrajinu.
Dakle, država će biti prva koja će uspostaviti ovu finansijsku disciplinu i onda očekujemo da, kada to uradi država, privatni sektor to prati. To je zakon o ograničavanju rokova plaćanja. Ova prva dva zakona, Zakon o uslovnoj poreskoj amnestiji i ograničavanju rokova plaćanja treba da poboljša tu likvidnost u srpskoj privredi, zajedno sa još nekim merama koje imamo nameru da primenimo, kao što su subvencionisani krediti za likvidnost.
Sledeći sistemski zakon koji je pred vama je Zakon o javnim preduzećima. Mi smo bili na stanovištu da treba uraditi potpuno novi zakon. Smatramo da je ovaj zakon jedan ozbiljan korak napred, iako su poboljšanja zakona moguća.
Koje bitne novine ovaj zakon donosi? Želim da kažem da smo ga radili zajedno sa ekspertima Svetske banke, jer smo želeli da ugradimo u naš zakon o javnim preduzećima iskustva drugih razvijenih zemalja.
Prva i osnovna karakteristika je što se ovim zakonom uvodi profesionalizacija upravljanja u republička javna preduzeća. Takođe, uvodi se institucija javnih konkursa za izbor svih direktora javnih preduzeća. Ukidaju se upravni odbori. Bitno se smanjuje član nadzornog odbora, jer ukidanjem upravnog odbora država se suštiniski povlači iz upravljanja javnim preduzećem i to se prepušta profesionalcima na republičkom nivou. Zakon daje javni konkurs i zabranu da direktor republičkog javnog preduzeća i pokrajinskog javnog preduzeća može da bude funkcioner neke političke stranke. Ako je bio pre konkurisanja, onda mora da zamrzne taj status. To rešenje je jednako, kao i u bilo kojoj drugoj razvijenoj zemlji.
Takođe, smanjujemo član, pošto se upravni odbori ukidaju, formiraju se nadzorni odbori. Međutim, broj članova nadzornih odbora će biti maksimalno tri u lokalnim javnim preduzećima i maksimalno pet u republičkim javnim preduzećima, uključujući i jednog predstavnika zaposlenih, koji će biti u tim nadzornim odborima.
Ono što je takođe važno kada su republička javna preduzeća u pitanju, od ovih pet članova jedan će biti predstavnik zaposlenih iz tog javnog preduzeća, a jedan će biti nezavisni član. Taj nezavisni član mora da ispuni jako stroge uslove i ne može čak ni biti član političke stranke, kada se radi o nadzornim odborima republičkih javnih preduzeća, tako da će suštinski samo tri biti delegirana od strane političkih stranaka.
Svuda političke stranke delegiraju članove u nadzorne odbore javnih preduzeća, zato što su to državna preduzeća, a državu predstavljaju stranke koje na izborima dobiju mandat od građana. Ali, mi moramo da obezbedimo profesionalizaciju u upravljanju samih javnih preduzeća, tako da se, što se tiče republike, to je jedna preporuka Svetske banke koju smo prihvatili, uvodi i izvršni odbor direktora, tako da preduzećem naravno da upravlja direktor, ali formira se i izvršni odbor koji čine direktori zaduženi za pravna pitanja, za finansije, za komercijalne poslove, za radne odnose i druga stručna lica. Na taj način se širi odgovornost u donošenju odluka i poboljšava kvalitet u radu.
Bitna novina je javnost u radu. Svaki korak, počevši od predloga poslovanja javnog preduzeća za narednu godinu, preko javnog konkursa, mora da se objavi na internet stranici tog javnog preduzeća i takođe, javnost može da dobije uvid u rezultate poslovanja javnih preduzeća svaka tri meseca, dakle, u svakom kvartalu.
Što se tiče konkursa, javni konkurs se sprovodi tako što ga sprovodi jedno posebno telo i resornom ministru ili pokrajinskom sekretaru ili na lokalnom nivou su to odgovarajuća lica koja su zadužena za neki resor. Daje se predlog od najviše tri kandidata i onda ipak odgovornost ide na onoga, da se od ta tri koja su nezavisno prošla konkurs, da onaj koji najviše odgovara, mora da izabere lice koje će na kraju biti izabrano.
Uostalom, ono što je jako važno je da postoji obaveza javnih preduzeća da redovno izveštavaju i javnost o svom radu, i Vladu. Postoji obaveza da se vrši oditovanje njihovih poslovnih rezultata. Sada je daleko više pooštrena mogućnost smene direktora pre isteka mandata, kako se ne bi tolerisalo da neko preduzeće akumulira gubitke ili smanjuje dobit, a da direktor ostaje na tom mestu.
Takođe, postoje i različiti kontrolni mehanizmi da Vlada, da Ministarstvo finansija mogu pratiti poslovanje javnih preduzeća u više oblasti, pre svega u sprovođenju politike zapošljavanja, u politici plata i u poštovanju rokova plaćanja. To su tri segmenta za koje je Vlada zainteresovana da plati rad i republičkih i pokrajinskih i lokalnih preduzeća, kako to njihovo poslovanje ne bi odstupalo od globalne ekonomske politike koju utvrdi Vlada.
Sledeći zakon koji je pred vama je Zakon o deviznom poslovanju. Uočili smo da je to jedan od zakona koji je uveo previše birokratije u poslovanje, što zbog republičke Vlade, a što zbog Centralne banke koja je podzakonskim aktima poprilično iskomplikovala proces deviznog poslovanja. Ima puno obrazaca i puno nepotrebne statistike i evidencije koja se vodi. Ovim zakonom značajno ukidamo birokratiju u deviznom poslovanju. Svodimo evidenciju zaista na onu nužnu statističku evidenciju i oslobađamo time privrednike velikih troškova, popunjavanja raznih obrazaca, plaćanja koja nisu uopšte neophodna, jer mnogo tih podataka se zapravo nikada ni u kakvim analizama nije ni koristilo, a privrednici su bili primoravani da suštinski snose troškove zbog toga.
Takođe, jedna od bitnih izmena u ovom zakonu, koji liberalizuje dodatno devizno poslovanje, jeste da se plaćanje sa inostranstvom može vršiti ne samo preko poslovnih banaka, nego i preko specijalizovanih inostranih organizacija za plaćanje putem interneta, kao što je "pej pal", kako bi se omogućilo preduzećima, preduzetnicima i građanima da koriste i usluge plaćanja putem interneta. Mislimo da je to jako važno kako bismo modernizovali sistem plaćanja prema inostranstvu.
Do sada je Zakon o deviznom poslovanju poznavao samo mogućnost plaćanja preko banke, a bile su potpuno isključene ove organizacije za plaćanje preko interneta. Očekujemo da će to dodatno smanjiti troškove poslovanja, pre svega preduzetnika i pomoći dolazak sistema za plaćanje preko interneta, kao što je "pej pal".
Ovde imamo, takođe, još neke zakone, gde nema puno promena, pa bih ih samo pomenuo. Najpre, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji. Tu se uvodi jedna ali ključna promena, da se proces restrukturiranja tzv. državnih ili bivših društvenih preduzeća ograničava najdalje do 30. juna 2014. godine. Dakle, u narednih godinu i po dana treba da se okonča postupak restrukturiranja. To je deo paketa reformi nove Vlade, jer želimo da u ovih narednih godinu i po dana omogućimo da se vidi koja od ovih preduzeća mogu biti samoodrživa na tržištu i nastaviti da rade kao državna, to je jedna mogućnost, koja od ovih preduzeća mogu da nađu strateškog partnera i da se privatizuju, a koja su preduzeća koja jednostavno ne mogu čak ni posle ovih godinu i po dana da budu samostalna na tržištu i ta preduzeća će ići u stečaj. To je potpuno jasno.
Ono što mi predlažemo jeste da se taj rok restrukturiranja ograniči, kako bi se i direktori koji sada vode ta preduzeća razmrdali u potrazi ili za strateškim partnerima ili da urade sve da poboljšaju uslove poslovanja. Imamo jednu veliku falinku u sistemu, da su ovo jedina preduzeća koja su potpuno isključena iz normalnog pravnog sistema. Ona ne plaćaju stare dugove, na njih se ne može primeniti izvršni postupak i o tome su i neki poslanici govorili u raspravi o budžetu. Jednostavno, moramo što pre taj proces da završimo.
Moram da kažem da su i gubici u poslovanju ovih preduzeća oko 750 miliona evra na godišnjem nivou, jer tu nisu samo troškovi subvencionisanja za pokrivanje gubitaka od strane države, već čitav taj lanac neplaćanja struje, komunalija, čini sve te gubitke. Radi se o jednom lancu koji je prosto neodrživ i koji mora da se prekine.
Takođe, ovde ima još nekoliko zakona koji se menjaju. Zakon o Fondu za razvoj ima dve novine. Prvo, uvodi mogućnost da za garancije koje izdaje Fond za razvoj garantuje Republika Srbija, ali ukupan nominalan iznos garancije koje Fond izdaje utvrđuje se odlukama Vlade. Time se omogućava da ako Fond izda garanciju za neko preduzeće, da onda banka koja prihvati tu garanciju ne bude negativno klasifikovana od strane supervizije Centralne banke, već da to ima tretman prvoklasne državne garancije. Da bi se izbeglo preterano davanje takvih garancija, onda se uvodi selektivan pristup. Vlada mora svaku pojedinačnu takvu garanciju da odobri i naravno, mora da postoji prostor u Zakonu o budžetu da bi se ona uopšte izdala, a njega, naravno, potvrđuje Skupština.
Što se tiče Predloga zakona o izmeni Zakona o osiguranju, to je oblast koja je mnogo više u nadležnosti NBS. Ovaj zakon je donet pre više godina. Međutim, on je predvideo, kao što znate, razdvajanje životnog od neživotnog osiguranja. Taj proces do dana današnjeg nije urađen.
Mi smo ovim zakonom bili primorani da produžimo trajanje ovog postojećeg zakona na još godinu dana. U međuvremenu, mora da se uradi jedan zakon koji će, definitivno, odrediti sudbinu ovih osiguravajućih društava - da li će biti razdvojeno životno od neživotnog ili će ostati kao što je sada u kompozitnim društvima. Narodna banka Srbije priprema zajedno sa Ministarstvom finansija taj zakon. Ovim samo produžavamo vreme trajanja ovog sadašnjeg zakona.
Poslednji zakon koji je pred vama na dnevnom redu je Predlog zakona o zateznoj kamati. Taj zakon usklađujemo sa Odlukom Ustavnog suda, koji je ukinuo tzv. komforni obračun zatezne kamate i sad se uvodi proporcionalni metod, i zatezna kamata se obračunava prostim interesnim računom od sto.
Što se tiče duga koji glasi na dinare, zatezna kamata će na godišnjem nivou iznositi u visini referentne kamatne stope koju utvrđuje NBS, uvećane za osam procentnih apoena. Ovo važi za sve, osim ako nekim posebnim zakonima nije drugačije određeno. Kao što znate, u Zakonu o poreskom postupku i poreskoj administraciji je određena referentna kamata plus deset. Dakle, on je oštriji od uobičajenog za dva procentna apoena.
Što se tiče zatezne kamate na evro, utvrđuje se na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke, uvećane, takođe, za osam procenata.
To su zakoni koji su pred vama. Zahvaljujem na pažnji.

Hteo bih da zahvalim na ovom izlaganju, iz dva razloga, prvi je što od ovih osam zakona, vi ste posvetili pažnju ovom jednom, što znači da, pretpostavljam, su ovi ostali zakoni dobri, a ovo drugo, moram da kažem da se ja sa većinom stvari koje vi govorite slažem apsolutno i nisam promenio svoje mišljenje koje sam iznosio u kampanji. Zalažem se i za depolitizaciju i za profesionalizaciju kompletne javne uprave, uključujući rad javnih preduzeća.
Činjenica je da u Srbiji nema dovoljnog političkog konsenzusa, da se to totalno obavi u jednom kratkom periodu. Ne postoji potpuni politički konsenzus da se sve obavi odjednom i svuda, od Republike preko pokrajine, do lokala.
Naravno, svaka partija ide na izbore i dobija podršku naroda u broju, tako građani podržavaju neki program. Mi smo dobili 300 hiljada glasova, sa tim glasovima imamo 16 poslanika u ovom parlamentu, to je otprilike neka proporcija u ovoj vladi.
Mi smo apsolutno doneli, što se tiče naše stranke, odluku da niko ko je funkcioner političke stranke, ne može da učestvuje u radu javne uprave na profesionalnim mestima. Toga se striktno pridržavamo i evo, svi ovi ljudi ovde iza mene koji sede su profesionalci koji rade u ministarstvu. Jedino ova dva čoveka, dva državna sekretara su političari. Dakle, državni sekretari, ministri su političari, to je osnova u javnoj upravi, svi ostali, od pomoćnika ministara, preko načelnika, do direktora uprava, moraju biti profesionalci i mi se toga striktno držimo u našoj stranci i držaćemo se.
Što se tiče javnih preduzeća, takođe se apsolutno slažem da funkcioner stranke ne treba da bude direktor javnog preduzeća, treba da se opredeli hoće li da se bavi političkim radom ili će da vodi preduzeće, zato smo i predložili da funkcioneri stranaka ne mogu da budu od dana stupanja na snagu ovog zakona direktori javnog preduzeća.
Da li će sa ovim rigoroznijim predlogom da mu se ne da mogućnost da zamrzne funkciju ili da ne može godinu dana ranije da bude funkcioner stranke, ja bih to lično potpisao. Ne postoji apsolutniji konsenzus za to u okviru Vlade i ja to potpuno otvoreno i pošteno kažem.
Vlada se ne sastoji samo od moje partije, Vlada je koaliciona. Ovo je bio maksimum koji smo mi mogli da napravimo sa jednim iskorakom napred, jer ako pročitate stari zakon, kao nebo i zemlja je razlika u ovom zakonu, a da li je ovaj zakon dostigao to nebo? Nije. Da li može da se unapredi? Može. Da bi se takav zakon unapredio, mi smo što se tiče profesionalnih kriterijuma za podnošenje izveštaja o radu, za korporatizaciju, zaista dostigli ozbiljne međunarodne standarde i tu nam je Svetska banka puno pomogla.
Njihov je predlog, ponavljam još jednom, da se napravi izvršni odbor u velikim republičkim, javnim preduzećima, da se ne ide na lokalu tako, ali da republička preduzeća imaju izvršni odbor, kao što ga imaju i banke. To je njihov predlog, kažu da su to dobra iskustva, mi smo to predložili. Dakle, nije nikakva namera bila da sada to omogućava, ne znam, vi pominjete partijska zapošljavanja, jer bi kompletan sistem morao da počiva, da direktori javnih preduzeća moraju biti profesionalci, to ne znači da oni ne mogu biti članovi političke stranke.
Moramo, u praksi se pokazalo, bilo je odličnih direktora javnih preduzeća koji jesu bili članovi političkih stranaka i bilo je katastrofalnih direktora koji su bili nestranački ljudi. Dakle, to nije garancija, stranačka pripadnost u tom smislu, ali mora postojati profesionalnost kao kriterijum i zato smo i naveli za Republiku i za pokrajinu veoma stroge uslove za, uopšte, mogućnost konkurisanja.
Lično, ozbiljno ću obratiti pažnju na mnoge od vaših amandmana, razgovaraću sa kolegama u Vladi. Mislim da resursi javnih preduzeća definitivno ne smeju da se koriste, ne samo u predizbornoj kampanji, nego uopšte, apsolutno se slažem sa vama, u političke svrhe. Takođe, nemam ništa protiv da skupštinski Odbor za finansije odlučuje o nezavisnom kandidatu, ali ću, prosto, moliti da to ne izazove sutra blokadu u postavljanju, kroz namernu opstrukciju, to je bojazan naša. Dakle, nemamo ništa protiv da skupštinski odbor dobije ulogu u imenovanju nezavisnog kandidata, ali da se to ne zloupotrebi, da se kroz opstrukciju, kada nemate dvotrećinsku većinu, niko ne imenuje, i onda nikada ne budu raspisani konkursi, jer onda je to obesmišljavanje zakona. Lično, to je meni veoma prihvatljivo.
Druga stvar, ima jedna stvar oko koje se ne slažemo. Mislim da je važna i personalna odgovornost ministara koji postavljaju direktora javnih preduzeća, jer ako sve pustite komisiji, da izaberu direktora javnog preduzeća, i on radi u resoru koji je pod ingerencijom nekog ministra, evo recimo Ministarstvo energetike, nisu zadovoljni kako radi direktor EPS, teoretski samo, nevezano za ovu vladu, nego generalno, onda ispada da resorni ministar odgovara za sektor na koji ne može da utiče preko implementacije ključnog poslovanja u ključnom javnom preduzeću. Mislim da mora da postoji makar indirektna odgovornost ministra, da na kraju kada dobije od strane stručne komisije predlog tri kandidata, da ipak od ta tri koja su prošla u to finale, izabere nekoga za koga smatra da je najbolji, jer inače moći će uvek da se zaklanja i da kaže – nisam ja kriv, komisija ga je izabrala.
Često i te komisije, a to se i pokazalo u čak i nekim zemljama koje su išle na to, kada mogu da greše i da postavljaju ljude, da postanu država u državi, evo Slovenci su mi pričali – nemojte slučajno to da radite, mi smo to pokušali i to nam se obilo o glavu, vratili smo se na sistem da ipak na kraju ministar to može da radi. Mi smo se zaista puno konsultovali sa kolegama, makar iz regiona smo pričali direktno, a preko Svetske banke pokušali da prikupimo još neka dodatna međunarodna iskustva, tako da ni to nije garancija.
Kada smo odlagali između toga, da li sama komisija da postavi direktore i onda Vlada nema ništa s tim, ili da ipak odgovornost preuzme ministar i sama Vlada, bolje je da tu ličnu odgovornost preuzme ministar, jer ako loše radi EPS, mora biti odgovoran u krajnjoj liniji i ministar energetike, ili ako loše radi "Železnica", mora biti odgovoran ministar saobraćaja. Govorim sasvim generalno ili za svako takvo preduzeće treba imati ličnu odgovornost.
Ono što je velika promena na bolje u ovom zakonu, jeste javnost u radu. Makar će i opozicija i stručna javnost imati mogućnost, ja se slažem, sve što budemo mogli i ovo što ste rekli, stavljaćemo na veb sajt, to je pitanje samo punjenja baze podataka. Mislim da javnost rada je najbolja zaštita od neodgovornosti upravljanja u javnom preduzeću.
Tako da, videli ste i sami da na lokalnom nivou primenjuje se Zakon o radu. Zašto? Zato, budimo pošteni, u svim partijama danas u Srbiji, kada govorimo o lokalnom nivou, bukvalno niko nije spreman da ide na kompletnu profesionalizaciju i depolitizaciju. Naša ideja je bila, ili ćemo imati stari zakon da se ništa ne promeni da sve ostane kako jeste, gde nema ni konkursa i postoji, ili ćemo napraviti makar korak, ajde da prvo u Republici vidimo kako funkcioniše, da ne mogu funkcioneri stranaka da budu direktori, da u budućnosti to funkcioniše od momenta kada se ovaj zakon donese. Da vidimo da li će biti rezultata, ako bude rezultata primeniće se na lokalu. Da mene pitate, ja bih odmah to uveo i za lokal. Nema konsenzusa oko toga, nema političkog konsenzusa i zato je moje mišljenje bilo, zajedno sa kolegama iz koalicije, hajde da napravimo jedan poprilično veliki korak, svesni da on nije dovoljan da do kraja završimo i rešimo ovaj problem, nego da ne napravimo ni jedan.
Zato apsolutno sam saglasan da treba činiti napore u društvu da se prvo, razvije svest o potrebi profesionalnog upravljanja kompletnim javnim sektorom uključujući i javna preduzeća. Imam volju da sve to uradim. Mnoge od stvari koje ste vi predložili su za mene vrlo prihvatljive i proučiću ih, verujem da ćemo neke od vaših amandmana sigurno prihvatiti.

Evo, Zakon o ograničavanju rokova plaćanja je bio na javnoj raspravi. Bio sam lično prisutan na jednoj od tih javnih rasprava, održanoj u Privrednoj komori Srbije, gde je jedan deo privrednika kritikovao što smo dali čak 60 dana za plaćanje, npr. Dragoljub Vukadinović iz "Metalca" je insistirao da bude 45 dana. Znači, i najveći broj privrednika koji, da tako kažem, dobro posluju, su insistirali da rokovi budu što kraći.
Sa druge strane, deo privrednika koji je u problemima je postavljao pitanja slična ovim vašim. Pokušaću sada da malo detaljnije objasnim logiku, da dam predlog rešenja za ovu slobodu ugovaranja između privatnog sektora za koji ste postavili opravdano pitanje. Dakle, najpre, kako imamo nameru da postignemo da od 31. marta država plaća na 45 dana? To je prvi preduslov. Slažem se sa vama da ne može to da se krene ako se ne izmire prethodni dugovi. Mi to imamo nameru da učinimo. Reći ću vam kako. Mi smo, kad smo pravili Zakon o budžetu za 2013. godinu paralelno vršili analizu šta to republika duguje i šta to pokrajna i lokal duguju prema privatnom sektoru. Došli smo do sledećih saznanja. Najpre, znate i sami, oko budžetskog deficita, to smo pričali, došli smo do saznanja da je najveći dug u zdravstvu, bolnice duguju 13 milijardi, Fond zdravstva još 13 milijardi, dakle, 26 milijardi se duguje u zdravstvu. Duguje se putnoj privredi i duguje se građevinskoj industriji. To su uglavnom dugovanja koja smo mogli da identifikujemo bez dugova javnih preduzeća u koja nemamo uvid.
Međutim, bitno je da kažemo da se ovaj zakon primenjuje samo na nove transakcije. Dakle, ne tretira pitanje prošlosti, nema retroaktivnu primenu. Primenjuje se na fakture koje se budu dostavljale posle 31. marta sledeće godine, odnosno na neke poslove koje se zaključe od momenta donošenja zakona, pa do 31. marta. Ako su ugovorili veće rokove, vraća se automatski na ove rokove iz zakona, da ne bi bilo prevare u među periodu.
Plan države je sledeći. Prema prvim preliminarnim podacima, za prvih 11 meseci ove godine ukupan budžetski deficit iznosi 161 milijardu dinara u republičkom budžetu. Kao što znate, rebalansom je bilo planirano 203 milijardi dinara. Više je nego očigledno da će Srbija imati niži budžetski deficit, nego što je planirano zbog većih prihoda od planiranih, što još jednom potvrđuje da smo išli sa dobrom projekcijom prihoda za sledeću godinu i zbog nižeg izvršavanja rashoda, nakon ukidanja sopstvenih prihoda različitim državnim organima i zbog nekog podbacivanja u rashodima na kapitalnim ulaganjima, koja se redovno dešavaju svake godine zbog onih problema da nije bilo do sada višegodišnjeg planiranja kapitalnih investicija, o čemu sam govorio.
E, sada, budžetski deficit nema šanse da u decembru bude 42 milijarde, jasno je da ćemo imati bolji rezultat.
Šta sada hoćemo da uradimo? Pošto smo obezbedili likvidnost države šest meseci unapred, hoćemo da neke od ovih dugova počistimo već do kraja ove godine, a neke na samom početku sledeće godine.
Dug zdravstva se pretvara u javni dug Republike i on će biti isplaćivan od sledeće godine u naredne tri godine. Znači 13 milijardi duguje bolnica, govorim o tome, ne o kompletnom zdravstvu. To će biti rešeno na taj način. Bolnice neće od 1. januara više ništa dugovati, 13 milijardi preuzima Republika da otplati, bez kamate, u naredne tri godine, na svaka tri meseca u proporcionalnim ratama. Ministarka zdravlja će detaljnije obrazložiti ovde u Skupštini ovaj predlog zakona za par dana.
Dug Fonda, postepeno skraćujemo rokove plaćanja, sa sadašnji 200 dana na 150. To će biti skraćeno, bilo je planirano u sledećoj godini, a skratićemo ga do kraja ove godine. Fond ima preneta sredstva iz prethodnog perioda. Sada se radi rebalans u finansijskom planu Fonda i biće izvršeno skraćivanje plaćanja već do Nove godine na 150 dana, umesto u sledećoj godini, kako smo planirali. Dakle, idemo unapred, idemo brže nego što smo očekivali i planirali.
Konačno, nije konačno, ima još dve stvari. Dugovi putarima, imali smo sastanke sa putarima, sa bankama, zabranićemo jednu situaciju koja je bila u prethodnom periodu, da Ministarstvo finansija nije uopšte obraćalo pažnju, a Ministarstvo saobraćaja zaključivalo ugovore gde se putarima plaća u roku od tri godine. Nema šanse da neko izgradi put i da čeka pare tri godine. To je nerealno. Jasno je da je to rađeno da bi neko, sa nižom cenom, dobio posao, a u suštini, niko živ ne može da izdrži tri godine da bude kreditiran i to je potpuno jasno.
Šta se desilo? Ti putari, to su, uglavnom, privatne kompanije koje su radile auto-puteve ili puteve, su, pošto im država duguje i treba da im plati u naredne tri godine na rate, oni su prodali svoja potraživanja bankama, pa sada banke potražuju to od države. Verovatno su banke naplatile još neki diskont njima kada su preuzimala ta potraživanja i sada su, manje-više, ta preduzeća u teškoćama, pod blokadama banaka. Na primer, "Putevi Užice" su jedna od takvih preduzeća, koje je u nenormalnim problemima zbog toga.
Šta smo mi onda uradili? Pozvali smo sve te bankare koji su kupili potraživanja, pozvali smo putare i napravili smo sledeću stvar. U buduće zabranjujemo da se tako radi, nema plaćanja u roku od tri godine, mora da se plaća baš prema situacijama, u roku od 45 dana. Država mora koliko para ima, toliko treba da se prostre. Ovo ćemo rešiti tako što ćemo suštinski izdati obveznice i namiriti taj dug bankama unapred za tri godine. Znači, ono što dospeva u ovoj, sledećoj, pa čak i u 2014. godini, to ćemo unapred da platimo.
Zašto? Ne zbog banaka, nego što ćemo dići blokade "Putevima Užice", dići ćemo blokade putarima, da bi spasli privatni sektor u putarskoj industriji koji je sada u velikim problemima. Nisu to samo "Putevi Užice", ima tu i državnih firmi, na primer, firma "Planum", ali generalno, hoćemo na taj način to da odblokiramo. To će koštati nekih, samo ova operacija, čini mi se, oko 5,5 milijardi dinara, znaću tačne podatke sada, i to ćemo izvesti u decembru, sada, u ovom mesecu.
Zakonom o budžetu je usvojen i plan izdavanja obveznica, odnosno garancija za narednu godinu, gde je ušla mogućnost da država emituje obveznice ka lokalnim samoupravama i pokrajini, za izmirivanje dugova za kapitalna ulaganja iz prethodnog perioda. Već sada u decembru ćemo doneti odluku na Vladi, da pozovemo lokalne samouprave i njihove poverioce da se izjasne, da li žele da im Vlada pomogne tako što bi, od 1. januara sledeće godine, emitovala obveznice koje bi se, preko lokalnih samouprava, prosledile njihovim poveriocima za kapitalna ulaganja, dakle, građevinarima, putarima ili ko god da je činio neke radove koji su od kapitalnog značaja.
Lokalna samouprava bi dobila grejs period od 1. januara 2014. godine, da faktički vrati tu pozajmicu Republike i vraćala bi je u dve godine u jednakim mesečnim ratama, a garancija, odnosno obezbeđenje Republike bi bili transferi koje ima ka lokalnim samoupravama, tako da ni jedna lokalna samouprava ne bi mogla da na ovaj način dobije više od polovine godišnjeg transfera, a onda bi to otplaćivala u dve godine. To znači da mi faktički dajemo četvrtinu dvogodišnjeg transfera kao maksimalni iznos.
Šta ćemo ovim postići? Prvo, lokalna samouprava sama treba da kaže hoće li ili neće. U pitanju je dobrovoljnost, nije nikakva obaveza. Poverilac opštine, odnosno grada mora da kaže – hoću obveznicu umesto para, ili neću. Te obveznice bi mogle da se prodaju na sekundarnom tržištu, što znači da, ako se naprave ugovori između poverioca i gradova i opština o poravnanju, mi prosleđujemo državnu, republičku obveznicu poveriocu, znači, građevinskoj firmi ili putaru, on tu obveznicu nosi u banku, naplaćuje se odmah i ima novac, dobija likvidnost, time upumpavamo likvidnost u sistem, lokalna samouprava ne troši tekuća sredstva za izmirenje duga nego dobija godinu dana grejs perioda i onda to otplaćuje u dve godine, naredne 2014. i 2015. godine, a Republika je osigurana, jer će pozajmica sigurno biti vraćena. Ako se ne vrati, obustaviće se u 2014, 2015. godini, taj deo transfera za taj iznos i na taj način se izmiruje dug. Dakle, opština dobrovoljno odlučuje o tome, odlučuju poverioci.
Na taj način ćemo očistiti, ovo isto važi i za pokrajinu, ovo ćemo ponuditi i pokrajini i gradovima i opštinama. Na ovaj način ćemo omogućiti da se očiste svi glavni dugovi Republike, pokrajine i lokala pre 30. marta sledeće godine. Na taj način ćemo dovesti državne organe u finansijsku kondiciju, mogućnost da plaćaju obveznice na vreme, a razviti, u međuvremenu i mehanizam praćenja preko našeg Trezora. Imaćemo ozbiljan informacioni sistem gde ćemo pratiti preuzimane obaveze i izvršavanje obaveza.
Znam da mnogi misle da ovo nije moguće, ali vrlo smo rešeni da napravimo šok terapiju i da napravimo veleobrt, što bi rekli, u ponašanju države, da iz faze potpunog javašluka, rekao bih, i neodgovornosti, gde je država najveći generator nelikvidnosti privrede, država postane najveći generator likvidnosti. Videćete, mislimo da ćemo uspeti u tome. Sada imamo i finansijskih sredstava, jer smo unapred obezbedili finansiranje države do sredine sledeće godine. Ovo sada možemo da izvedemo, a efekat je, mi de fakto pumpamo time novac privredi. Jer, sve ovo izmirivanje dugova, novac konačno dolazi privrednicima i oni mogu da, ili rešavaju neke svoje probleme, ili da pokreću proizvodnju, ili da zapošljavaju ljude.
Što se tiče privatnog sektora, u diskusiji je snažan argument mogućnost slobode ugovaranja. Rekao sam šta je bio naš strah - mogućnost kod te slobode ugovaranja da može biti zloupotreba nekog dominantnog tržišnog položaja i da neko ko ima taj dominantan položaj, na neki način uceni onoga ko mu je poverilac, pa da mu prosto kaže – plaćam ti u roku od 500 dana, hoćeš, nećeš, ne moraš i ovaj mora da prihvati.
U tom smislu smo bili na stanovištu da napravimo vrlo rigorozan zakon. Plašimo se da neodmerenim ublažavanjem bi od njega napravili šećernu vodicu. Ja to ne želim. Želim da ovo ostane radikalan zakon, ali smo spremni da damo jedan amandman, naravno, da ga predložimo skupštinskom Odboru za finansije, ako se većina složi, da ga usvojimo, koji bi u članu 3. Predloga zakona, posle stava 5, dodao još jedan stav 6. koji bi glasio – izuzetnost stava 1. ovog člana, ugovorom između privrednih subjekata, može se predvideti i duži rok od 60 dana, uz obavezu da dužnik, odnosno primalac isporučenih dobara, odnosno pruženih usluga, obezbedi plaćanje u ugovorenom roku, predajom poveriocu bankarske garancije koja sadrži klauzule, neopoziva, bezuslovna, naplativa, na prvi poziv bez prigovora, ili avalirane menice od strane banke, kao oblika obezbeđenja za naplatu duga.
Drugim rečima, i vi ste pominjali bankarsku garanciju, da omogućimo da, ako se privatni sektor slobodno međusobno dogovori da im rok plaćanja bude 75 dana, ili 90, ili 120 i ako to prihvati poverilac, da bude obezbeđen ovim zakonom ili bankarskom garancijom, dakle, čvrstim i najčvršćim načinom obezbeđenja, ili menicom avaliranom od strane banke. Na taj način omogućavamo slobodu ugovaranja, ali štitimo poverioca da, ako je dužnik, kažem, u privilegovanoj tržišnoj poziciji, da ne može da ga izigra na kraju i da mu ne plati.
Mislimo da bi tim amandmanom i tu poslednju dilemu, a koja je oko slobode ugovaranja u privatnom sektoru, rešili na najbolji mogući način.
U svakom slučaju, mnogo smo razgovarali sa privrednicima o ovom zakonu. Verovatno ste u pravu, u prethodne dve godine privrednici su to tražili, misleći da to verovatno nikada neće dobiti, jer se pokazalo da je prethodna Vlada o tome pričala, a nikada to nije predložila. Ozbiljno smo shvatili taj problem. Shvatili smo ga, ne kao izolovani slučaj, nego kao deo problema koji, kao što ste i vi rekli, možemo jedino u kompletu rešiti u paketu sa finansijskom konsolidacijom države, čišćenjem dugova države, disciplinom države u plaćanju prema privatnom sektoru, a onda i uspostavljanjem reda u privatnom sektoru kroz odgovarajuće instrumente obezbeđenja za poverioca.
Mislim da smo ovo uspeli da rešimo na najbolji mogući način, u datim okolnostima. Naravno, predstoji nam strašno naporan rad da ovo sprovedemo u praksi. Ima tu puno logistike koju treba da upotrebimo, ali kroz ovaj amandman koji bi, na neki način, dao tu mogućnost mislim da ćemo rešiti taj problem.
Inače, samo jedno pojašnjenje, za investicione radove rokovi plaćanja su 45 dana od momenta prijema fakture po situaciji. To znači da su to kapitalna ulaganja, ali kada se ispostavi situacija, dinamikom kako je ugovoreno ugovorom, u roku od uspostavljanja situacije 45 dana će biti rok plaćanja. Na taj način je to rešeno.

Želim da kažem da smo ovu pauzu iskoristili da pregledamo ove amandmane koji su stigli pred samu sednicu. Vaši su stigli ranije. Mogu odmah da vas obavestim da će Vlada prihvatiti gotovo sve amandmane Olgice Batić, jer su jako precizni i oslikavaju ono što je bila naša namera kao predlagača. Ljudi koji su pisali zakon su propustili da stave u tekst da ne može biti kandidat za direktora onaj ko je počinio krivična dela, odnosno koji su diskvalifikovani na taj način. Isto je i za nadzorni odbor. Sve što je vezano za to smo prihvatili.
Zapazili smo da u svim zakonima koji se predlažu stoje samo ova dela koja su pobrojana u ovom zakonu, pa je po automatizmu bilo prepisano. Mislim da je dobro što je uočeno. Ovo će sada biti mnogo jasnije i preciznije. Takođe smo prihvatili amandman Olgice Batić da od momenta stupanja optužnice na snagu automatski se razrešava direktor. To je trenutak kada ne može da ima bilo kakvu moralnu odgovornost. Bilo bi moralno neprihvatljivo da on to radi.
Što se tiče Zakona o Fondu za razvoj, želim samo da dam pojašnjenje. Nije moguće da garancije Fonda za razvoj, kada za njih garantuje država celokupnom svojom imovinom, se izdaje ukoliko Zakonom o budžetu za tekuću godinu to Skupština Srbije nije obezbedila kao mogućnost u samom zakonu. Sama garancija Fonda za razvoj, gde država Srbija garantuje svojom celokupnom imovinom, je moguća samo ukoliko je ta mogućnost data u Zakonu o budžetu. To nije u protivnosti sa Ustavom. Podrazumeva se da ako toga nema u budžetu, onda takve vrste garancija neće moći da se izdaju. Ako nema u Zakonu o budžetu, neće moći da se izdaju takve vrste garancija.
Znate da smo mi usvojili onaj član gde smo dosta suzili mogućnosti za šta Republika može u narednoj godini izdavati garancije. Ovu svrhu nismo predvideli. Možda će biti neke godine kada će to biti moguće, kada bude stabilnija situacija.

Samo jedna kratka napomena da se to možda ne bi ponavljalo u narednim diskusijama, video sam da je to bila i primedba LDP, vezano za mogućnost da resorno ministarstvo može da traži inicijativu za smenu direktora nekog lokalnog javnog preduzeća. To nam nije bila namera i prihvatićemo amandman LDP kojim se precizira i to onemogućava.

Želim da kažem da sam pogledao sve amandmane vaše poslaničke grupe i da ste dali dosta dobrih i korisnih predloga. Jedan dobar deo amandmana ćemo prihvatiti kao Vlada, uključujući i onaj prvi amandman o kome ste govorili, gde se eksplicitno zabranjuje zloupotreba javnih preduzeća u političke svrhe, na način kako ste to predložili.
Korisna je ova stvar koju ste rekli, da sva javna preduzeća koja dobijaju subvencije od države ili traže garancije moraju da obrazlože koliko dugo će koristiti subvencije, kada će prestati da ih koriste, kako će smanjiti gubitke itd. Dakle, da ne dobijaju samo subvencije, što bi rekli, na lepe oči, nego da moraju dobro da obrazlože njihovo poslovanje. To je jako koristan amandman i njega ćemo takođe rado prihvatiti.
Da bi ovu jednu dilemu, koja je čisto pravno-retorička, otklonili, prihvatićemo i taj amandman kad ste rekli da neko može biti smenjen zbog nepotpune ili lažne izjave. Nije se mislilo na izjave verbalne u javnosti, nego davanje finansijskih lažnih iskaza. Na to se misli kada se kaže izjava, ali pošto je to neprecizno rečeno, da ne bi bilo zabune, mi ćemo to ukloniti. Mislilo se na finansijske izveštaje, a ne izjave u javnosti.
Takođe, ono što je problem i što nećemo prihvatiti, a objasniću vam i zašto, insistiraćemo ipak i dalje da resorni ministri snose odgovornost za izbor najboljeg od tri kandidata koji se predlažu, iz prostog razloga što ne želim da se ni ministri, ni ljudi na opštinskom nivou zaklanjaju za odluke komisije. Neka oni lično preuzmu odgovornost za onoga ko će raditi neki odgovoran posao, jer konkursna komisija, a to možete videti na primeru čak i privatnih firmi, može da pogreši. Realno, ni konkursne komisije nisu bezgrešne. Konkurs je veliko unapređenje, ali nemojmo imati iluziju da su ljudi koji su u konkursnoj komisiji samim tim bezgrešni.
Inače, prihvatili smo ovaj predlog amandmana da skupštinski odbori sa dvotrećinskom većinom imenuju jednog stalnog člana komisije. Dakle, jedan veliki broj vaših amandmana ćemo prihvatiti, jer su zaista dobronamerni i mislim da se uklapaju u koncept koji smo mi želeli da predložimo, ali ovo ne prihvatamo iz razloga što mislimo da moramo pojačati ličnu odgovornost ljudi koji rade, bilo u Republici, pokrajini ili na lokalu, na imenovanju direktora koji je iz njihovog resora.
Što se tiče oglašavanja, čini mi se da nije precizno formulisan predlog. Znam šta ste hteli da kažete i to se podrazumeva pod onim prvim amandmanom koji sam već pominjao, da ne smeju javna preduzeća da se koriste u bilo kakvoj kampanji i u zloupotrebama. Međutim, neka javna preduzeća razne informacije daju i objavljuju. Evo, na primer, "Lutrija" mora da objavljuje po novinama šta se događa, ko je dobio dobitke, kada su izvlačenja i razne tehničke stvari. Dakle, to nije reklamiranje u komercijalne svrhe, kako se to tumači. Nije jednostavno taj amandman precizno formulisati, iako vam je namera bila u skladu sa onim što i ja podržavam.
U svakom slučaju, pošto se bliži kraj današnje rasprave, vrlo smo zadovoljni u Vladi što nije bilo suštinskih primedbi na ekonomske zakone. Očekivali smo najveće polemike o Zakonu o javnim preduzećima i upravo ćemo biti spremni da najviše amandmana prihvatimo na Zakon o javnim preduzećima, bez obzira ko ih je dao, ukoliko su korisni i ukoliko unapređuju tekst zakona.

Neću o politici, samo o struci.
Dakle, na kraju, nema bojazni, prihvatićemo i vaš amandman da se na veb sajtu onoga ko bira direktora mora objaviti ko je izabran i ko su bili kandidati koji su ušli u najuži izbor. Sasvim je logično da se obrazloži ako dođe do promene redosleda.
Drugo, prihvatanjem amandmana da i opozicija suštinski ima jednog nezavisnog člana komisije i stavljanjem svega ovoga na veb sajt, mi dobijamo javnost u radu i samim tim se značajno ovaj proces unapređuje. Hvala.

Poslanik Rističević vam je juče dobro objasnio zašto akcize ne mogu da se koriste kao sredstvo finansiranja pokrajinskog budžeta. Iz prostog razloga zato što mesto proizvodnje i mesto potrošnje se ne nalaze na istom mestu.
Nemam razloga da ponavljam šta sam govorio juče, šta je gospodin Rističević govorio, ali mislim da posle onakvog objašnjenja svako dalje insistiranje da se akcize uvrste kao pokrajinski prihod su bespredmetne.

Moram reći da je on mnogo stručniji od predlagača amandmana, s obzirom da to što je gospodin Rističević juče govorio je u skladu sa evropskom praksom daleko više od ovoga što ste vi predložili, a zalažete se za evropsku Vojvodinu.
Šta to znači? Nemoguće je prihod od akcize deliti teritorijalno. Rafinerija postoji samo na teritoriji AP Vojvodine, jedna u Pančevu, druga u Novom Sadu, a svi građani Srbije voze automobile, troše benzin. Bez obzira gde je on proizveden akciza ne može da se plati samo na teritoriji Vojvodine, s obzirom da ga troše svi građani Srbije. Isto važi za cigarete koje se proizvode u fabrikama u Vojvodini, puše ih svi građani Srbije i bilo kakva precizna podela tih akciza je prosto nemoguća.
Možda govorim malo konzervativnijim jezikom od gospodina Rističevića, ali gospodin Rističević je narodnim jezikom objasnio to mnogo bolje, zašto su razlozi zašto nijedna zemlja ne deli porez na potrošnju po teritorijalnom principu, već to predstavlja prihod centralne države u svim državama.

Sada brkate lončiće. Transferi su rashodi, a akcize su prihodi. Govorite o dve potpuno različite stvari.

S velikom pažnjom sam vas slušao čitav dan i odgovarao na predloge koji, po mišljenju Vlade, nisu ekonomski utemeljeni. Ponoviću to još jednom. Predložili ste da se trideset i nešto milijardi dinara prebaci od akciza Vojvodini, bez obzira što taj prihod uopšte ne mora da se ostvaruje na teritoriji Vojvodine, jer sam vam objasnio više puta da porez na potrošnju ne može da se deli po teritoriji, bez obzira što sam objasnio da Vojvodina dobija 15 milijardi dinara više, nego što je prethodna Vlada odobrila u budžetu za 2012. godinu, bez obzira što sam objasnio da smo koristili potpuno istu metodologiju koja se desetak godina unazad koristi za obračun transfera kod osnovnog, srednjeg i višeg obrazovanja, da se ništa nije promenilo u toj metodologiji, da po toj metodologiji Vojvodina dobija 15 milijardi više, da bez obzira što se metodologija nije promenila, vi sada želite da se žalite Ustavnom sudu, da to nije činio ni bivši SVM, ni bivši Pajtić, da to čini sadašnji SVM, sadašnji Pajtić, da je vaš predsednik, koga ste pominjali prošli put s ove govornice, plastično objasnio kako je Vojvodina ugrožena, isto kao što je plastično pre nekoliko meseci objasnio kako su navodno pokradeni izbori u Subotici, pa onda zaćutao i o tome ništa više danas ne govori. Tako je plastično objašnjavao i ovu izmišljenu dramu očito, koja vama služi za političku platformu.
Ako je vama politička platforma veštačka drama, to je vaše pravo, ali kada zastupam interese Vlade, moram da kažem da potpuno ista metodologija koja daje 15 milijardi dinara više Vojvodini poštuje u potpunosti Ustav, jer 8,7 umesto zagarantovanih 7% prihoda se daje Vojvodini.
Naravno da odbijamo amandman kojim vaša stranka i kojim stranke opozicije traže da se uskrate poljoprivrednici, da se smanje subvencije za privredu, da se smanje izdaci za saobraćaj da bi se prihodi od akciza mogli prebaciti pokrajinskoj administraciji, da pokrajinska administracija može slobodno dalje da gomila gubitke u Fondu za kapitalna ulaganja, da dalje pravi gubitke, kao što ih je uradila u prethodnih nekoliko godina. Napravljeno je 300 miliona evra u Razvojnoj banci Vojvodine.
Da li zbog toga tražite da srpskim poljoprivrednicima damo pare administraciji, koja će ih onda trošiti? Ne može. Rekao sam ne, zato što je to ekonomski pogrešno, pravno nepotrebno i od toga Vlada neće odustati.

Ovo vaše obraćanje je najbolji dokaz nekompetentnosti. Molim vas da se što češće javljate za reč. To što ste vi izneli pokazuje da vi ne znate čak ni u kojoj zemlji živite. Godine 2002, koje milijarde evra su uložene u sanaciju bankarskog sistema? Da li ste vi iz Srbije? To se možda desilo u Češkoj, Poljskoj, Mađarskoj. Mi smo jedina zemlja, po tome smo poznati ...

Pričam o govoru, ne pričam o čoveku.
Znači, mi smo jedina zemlja koja nije dinara dala za rehabilitaciju propalih državnih banaka, već smo imali samo troškove likvidacije od nekih 100 miliona nemačkih maraka tada. Da smo tada morali da saniramo banke, trebalo je da uložimo tadašnjih četiri milijarde evra, 30% tadašnjeg BDP.
Ta situacija o kojoj pričate u minutima se nije desila u Srbiji. Ako na takvim egzaktnim podacima bazirate vaše amandmane, to sve govori. Uživam u vašim diskusijama. One su najbolji dokaz nekompetentnosti vaših amandmana.

Nikada do pre par godina nije ni dinar potrošen u Srbiji za sanaciju banaka, odnosno od 2000. godine naovamo. To vam odgovorno tvrdim. Proverite statistike i vidite. Prvi put je intervencija rađena u slučaju "Nove Agrobanke", "Razvojne banke Vojvodine", "Privredne banke Beograd" kroz emisiju obveznica. Pre toga, ni dinar nije potrošen sve do ovog perioda, do pre par godina. Te sanacije banaka jednostavno nisu postojale. Kada govorite, kritikujte, ali govorite istinu.

O vama imam veoma pozitivno mišljenje. Nikada ništa slično neću reći, šta god vi rekli za mene. Samo da vam objasnim ovo o čemu ste govorili. Dakle, nema nikakve mistike, radi se o cifri od 8 milijardi i u 2012. godini i u 2013. godini gde je jedina razlika u tome što se sada ministarstvo zove Ministarstvo privrede i finansija, a ranije se drugačije zvalo, bilo je posebno privreda, a posebno finansije i sabrali smo samo cifre koje su potrošene do momenta dok nije formirano novo ministarstvo i dodali cifre novog ministarstva i dali vam takav odgovor kakav smo dali.
Slažem se sa vama da za kulturu sredstava nikada dosta i da je potrebno u narednom periodu značajno povećati investicije u kulturi, jer to predstavlja jednu najvažniju društvenu oblast. Međutim, ovo jeste teška godina kada moramo da zaustavimo rast javnog duga, da zaustavimo rast kamata i u tom smislu smo mi zadržali nominalno isti budžet za kulturu kao i u prethodnoj, kao što smo i učinili sa svim drugim razdelima, dok smo u sektoru privrede smanjili za 8 milijardi dinara, na nekim pozicijama rashode. To je objašnjenje i ne morate da imate pretpostavku da ću vas okarakterisati na neki način koji ne zaslužujete, sve pohvale za vaš rad.