Samo kažem da ova mera nije efektivna za ono što se želi postići. Delim ciljeve sa vama da treba direktno investirati u ta područja.
Ono što je alternativa ovome, da nekoga oslobodite ako on investira, nekog poreza na dobit ako je ostvari, jeste da država direktno unese novac tamo. Očito da privatni sektor nema interesa da uloži novac u nerazvijena područja, govorim o novim preduzećima. Mora prvo infrastruktura da se napravi i tu treba zajednički konsenzus da se napravi, da damo prioritet. Dali smo u Vladi da napravimo ravnomernu infrastrukturu po celoj Srbiji. Bez toga nikakav poreski podsticaj neće dati efekta.
Drugo, evo primer Kopaonika, "Šika", to je dobar primer. Treba napraviti u četrdesetak opština makar po jedan takav slučaj, gde očito ako nema privatnog sektora, tržište nikad neće dovesti, ne znam uz kakve podsticaje. Mora država iz budžeta iz Fonda za razvoj da uloži novac da bi zaposlila ljude, svesna činjenice da je to netržišno, ali činjenice koje ste vi upravo izneli da bez naroda u tim područjima nema ni tih teritorija.
U tom smislu delim sa vama u potpunosti ciljeve, samo smatramo da ovaj zakon nije oružje kojim možemo ostvariti taj cilj, već su to direktna i mnogo veća ulaganja u infrastrukturu pa čak i direktna ulaganja u proizvodne pogone u nerazvijenim područjima. Makar bilo to i od strane države ako tržište neće dovesti privatni sektor, pre nego što se izradi infrastruktura.

Tu se mogu delimično složiti sa vama, ali niti je PDV taj instrument koji može da se koristi. On mora biti uniforman. U svim zemljama je jednaka stopa PDV, jer je to porez na potrošnju.
Ima drugih poreza koji mogu da se smanje i to pre svega porezi na proizvodnju, pre poreza na dobit, jer dobit morate da napravite prvo. Morate da imate isplativu proizvodnju. U mnogim zemljama to je porez na zarade i razmišljamo kada se steknu uslovi nakon fiskalne konsolidacije da to bude prva stvar, zajedno sa doprinosima koje bi trebalo da ide na niže.
Druga stvar o kojoj razmišljamo, pošto sada 80% od poreza na zarade pripada lokalnim samoupravama, da kao u skandinavskim zemljama možda prepustimo jednim posebnim zakonom izmenama ovog zakona, pravo da samostalno odlučuju koliki će im biti deo poreza na zarade koji im ostaje. Onda mogu i lokalne samouprave da ako hoće idu i sa nižom stopom poreza na zarade od one koja je maksimalno propisana republičkim zakonom.
To su, recimo, radile skandinavske zemlje. Sklon sam da napravim jednu analizu i da predložim jedno takvo rešenje i da onda same opštine, kao što mogu da uređuju porez na imovinu, imaju pravo da uređuju ovaj deo porez na zarade koji pripada lokalu. Generalno, kroz smanjivanje poreza na proizvodnju, jeste to metod da bi neko imao interesa da uloži, pa onda tek razmišlja o dobiti.

Već sam u načelnoj raspravi rekao zašto je Vlada stala na stanovištu da se ograniče rokovi plaćanja, naravno, na prvom mestu države prema privatnom sektoru, ali i između privatnog sektora, zbog jako velike nediscipline koja vlada, koja prouzrokuje trenutnu nelikvidnost.
Međutim, uvažavamo slobodu ugovaranja i zato smo predložili skupštinskom Odboru za finansije, zajedno faktički definisali amandman, koji je ušao kao sastavni deo ovog teksta, da ćemo omogućiti privatnom sektoru kada ugovara rokove plaćanja između sebe, da mogu da budu plaćeni i preko 60 dana, ali ako su obezbeđeni bankarskom garancijom ili avaliranom menicom. Na taj način štitimo ove slabe male poverioce, mala preduzeća, jer na ovaj način će njihova potraživanja biti zaštićena bankarskim garancijama, avaliranim menicama. Ukoliko neko prihvati da to bude i 150 dana, a obezbeđen je bankarskom garancijom, on zna da će imati taj novac tada, ako je dobrovoljno to prihvatio.
Drugim rečima, razumeli smo bojazan ulaženja u slobodu ugovora između privatnih firmi, i to smo rešili na ovaj način, čime smo pojačali obezbeđenja plaćanja, jer smo za bankarsku garanciju, u našem predlogu amandmana koji je skupštinski Odbor za finansije predložio, rekli da to mora biti bankarska garancija koja sadrži klauzule – neopoziva, bezuslovna, naplativa na prvi poziv, bez prigovora, ili avalirane menice od strane banke, kao oblika za obezbeđenje za naplatu duga.
Evo, na ovaj način smo, čini mi se, uspeli da ispoštujemo i slobodu ugovaranja, a da pojačamo disciplinu u plaćanjima, što je cilj ovog zakona.

Nije taj amandman u interesu svih, nego je u interesu onih preduzeća koja žele da prevare svoje dužnike. Ozbiljni privrednici već dve godine na sav glas u javnosti i na skupovima su insistirali da se uvedu ograničenja plaćanja. To smo učinili. Ono što su ozbiljni privrednici tražili od prethodne Vlade, nova Vlada je uradila. Ne želimo zakon koji će biti šećerna vodica, nego ako već ograničavamo da država mora da disciplinuje samu sebe i da postane generator likvidnosti u privredi tako što će plaćati na 45 dana, onda mora da se obaveže i privatni sektor da plaća međusobno na 60 dana.
Ako neko želi da rok bude duži, a ovaj drugi to prihvati, neka plati za bankarsku garanciju, neće plaćati ako plati u roku od 60 dana. Nema troška bankarske garancije, pa neka izračuna šta mu je povoljnije. Ne želimo da ostavimo brojna mala i srednja preduzeća na vetrometini velikih dužnika koji mogu da ih ucenjuju i da im plate posle, ne znam, 200-300 dana.
U Srbiji je prosečan rok plaćanja 135 dana. U zemljama EU je oko 45 dana. Ajde da vidimo, ostavili smo rok od 60 dana za privatni sektor plus mogućnost i dužih rokova, ali onda uz bankarsku garanciju ili avaliranu menicu. Mislimo da je to apsolutno rešenje koje obezbeđuje slobodu ugovaranja. Pri tom smo ubacili ova dva ozbiljna obezbeđenja plaćanja u zakon i time činimo veću sigurnost u pravnom sistemu.
Ponavljam još jednom, svi dobri privrednici su smatrali da je i 60 dana mnogo, da smo trebali da idemo još rigoroznije. Mi smo zbog ovog slabijeg dela privrede napravili ovakvo jedno rešenje, ali neki drugi kompromis nismo spremni da prihvatimo i zato smo odbili vaš amandman.

Nismo prihvatili ovaj amandman iz razloga što je, nažalost, situacija u Srbiji u pogledu javašluka u plaćanjima radikalno drugačija nego u zemljama EU, čiju ste vi direktivu citirali. Mi smo, međutim, pisali Evropskoj komisiji i dali joj predlog ovog rešenja i obrazložili. Zašto mi idemo radikalnije od Evropske unije? Zato što je i u Britaniji, o kojoj govorite, moguće da trgovački lanci potpišu kodeks i da se to poštuje. Da li možete u Srbiji da zamislite ideju da sada dobrovoljno trgovinski lanci potpišu kodeks da će nešto plaćati u roku od 60 ili 90 dana? Bez zakona i bez prinude, to se pokazalo u prethodnom periodu da nije bilo moguće.
Razgovarali smo sa trgovinskim lancima, svim velikim u Srbiji, došli smo do toga da bukvalno svim osim jednog su spremni da poštuju ovaj zakon bez problema i mogu da ga poštuju. Ovaj poslednji će poštovati jer će ispasti iz igre ukoliko ne bude poštovao. Oni imaju mogućnost, ako prodaju robu na rate, a većina njih prodaju na rate, da plaćaju u roku od 90 dana. To postoji u ovom zakonu. Dakle, trgovinski lanci nisu uopšte ovde više sporni po bilo kom aspektu.
Da vidimo šta je sa ostalima. Ko je taj koji treba da obezbedi bankarsku garanciju, ako je rok plaćanja između privatnog sektora duži od 60 dana? To je dužnik. Mi ne želimo da štitimo više dužnike, hoćemo da ih nateramo da plaćaju na vreme, da ne bi imali te dodatne troškove bankarske garancije ili izdavanja abolirane menice.
Ima još jedna stvar. U pravu je bio kolega iz DSS kada je rekao da ovaj sam zakon ako bi se primenio u sistemu da se ništa drugo nije promenilo, to bi bilo verovatno osuđeno na neuspeh. Međutim, mi vršimo čitav niz priprema da bi ovaj zakon efektivno mogao da funkcioniše. Prva priprema je bila čišćenje postojećih dugova države i priprema da država krene da plaća u roku od 45 dana.
Druga priprema je uslovna poreska amnestija, o kojoj ćemo diskutovati u amandmanima posle diskusije o ovom zakonu, gde će firme moći, ako plate obavezu za novembar i decembar i ako redovno plaćaju tekuće mesečne obaveze, da im se zamrzne poreski dug nastao do perioda do 31. oktobra i da im se eventualno otpišu kamate kada redovno budu servisirali. Drugim rečima, likvidnost će se povećati i imaće sa čime. Sa jedne strane i država je planirala takav duplo niži deficit i ima sada dovoljno likvidnih sredstava da može redovno sve materijalne troškove da izvršava i razvićemo mehanizme kontrole da se to poštuje. Samim tim, zašto bi onda ostavili da privatni sektor bude iza toga?
Srbiji nije potrebna fina regulativa ovoga. Potrebna je šok terapija. Ovo jeste šok terapija, to su i privrednici rekli na javnoj diskusiji i mi smo je namerno uradili. Mislimo da neka fina regulacija u sistemu potpunog javašluka, nediscipline, haosa, ne donosi rezultat. Ali, naša ideja je bila – hajde, optuživali ste državu opravdano da kasni sa plaćanjem privatnom sektoru. Hajmo sad na crtu, država ide na 45 dana, a zašto vi među sobom ne biste mogli na 60 dana? Dobro, ima i slabijih preduzeća, onda pokri bankarskom garancijom svoj dug ili menicom i svi su time zaštićeni u sistemu.
Upravo zbog toga Evropska komisija nam nije osporila ovaj član. Mi smo pisali, ima već mesec i po dana, sigurno bi dobili neki odgovor drugačiji, a posebno ovim amandmanom skupštinskog odbora, mislim da smo u potpunosti prevazišli problem.
Konačno, šta je problem sa vašim amandmanom, makar što se tiče Ministarstva finansija? Vi ste predložili rešenje koje jeste suštinski prepisano iz Evropske direktive gde kaže – ugovorom između privrednih subjekata ne može se predvideti rok izmirenja novčanih obaveza dužih od 60 dana, osim ukoliko nije na osnovu sporazuma obe strane, drugačije izričito ugovoreno i ako je takav rok duži od 60 dana, onda je ovo ključno – ne predstavlja značajnu štetu za poverioca. Onda se kaže kasnije – ministar nadležan za poslove finansija donosi akt kojim se definiše šta je to značajno, a šta je to poverioca i uređuje i način i postupak nadzora nad sprovođenjem obaveze.
Često me kritikujete zašto mnoge stvari uređujemo da sređujemo podzakonskim aktima. Evo, sad smo sve stavili u zakon, da ministar ne arbitrira, a posebno, a kako mi da kažemo, šta je to značajno i šta je to za poverioca. Toliko je arbitrarno, da prosto ne znam kako bi to sproveli u praksi, kako bi vršili nadzor. Moguće je da je zbog fer pleja koji postoji u EU zbog čega su kašnjenja u plaćanjima nisu duža od 30 do 45 dana, to je tamo moguće. U Srbiji da ministar ili Vlada definiše ove pojmove, to ne znam kako bi to bilo u praksi.
Zato smo odlučili za radikalnu šok terapiju i videćemo kako će to da funkcioniše. Mi ćemo se potruditi da to da maksimalne efekte. U pravu je DSS, kada kaže da je sud bitan elemenat u svemu ovome, odnosno izvršni postupak, ali ovo je jedan veliki test i za državu, ako država to položi, siguran sam da će privatan sektor to morati da sledi.

Mi smo veoma svesni  da ovo nije ni malo jednostavan posao, ali smo takođe svesni činjenice da gore od ovoga verovatno ne može biti. Uvek ima goreg od gorega, ali ovo je zaista takva situacija da mora da se napravi taj radikalni rez.
Mi nećemo čekati 31. mart kada počinje primena ovog zakona i primena ovih ograničenih rokova plaćanja, već ćemo u ovom mesecu očistiti jedan deo dugovanja države prema privatnom sektoru. Konkretno, sada u četvrtak donosimo na Vladi odluku, da isplatimo 4,8 milijardi dinara dugova prema putarskim privrednim organizacijama, poput "Puteva iz Užica", "Planuma", P.S.P. Beograd, ali istovremeno da zabranimo dosadašnji način rada da su mogli da ugovaraju radovi na način, da neko izvrši radove, a prihvati ugovor da mu država plati te radove u roku verovali ili ne četiri godine, znači 2012, 2013, 2014. i 2015. godina, a radove izvršio u ovoj godini. To je nenormalno, jer nema tog putarskog preduzeća koje može da napravi tako nešto, da četiri godine finansira državu.
Šta se desilo? Ono što ste vi zapazili, ta putarska preduzeća, da bi nešto od toga naplatila su po enormnim kamatama prodala ta potraživanja prema bankama. Banke su stavile zaloge na ta preduzeća, blokirala ih i sada ako država ne reaguje, ta preduzeća idu u stečaj. Mi donosimo odluku da sada u decembru, da 4,8 milijardi dinara, potpuno eliminišemo ne samo 2012. godinu, nego i 2013, 2014. i 2015. godinu.
Dešava se nešto što se nije desilo, unapred ćemo četiri godine da platimo iz razloga što ćemo osloboditi ta preduzeća ogromnih kamata, koje će inače platiti, ali ćemo istovremeno zabraniti Ministarstvu saobraćaja da sklapa takve ugovore u budućnosti, to prosto nije fiskalno odgovorno.
Druga je stvar da ćemo, inače kada smo sagledali ukupne docnje vezane za putare, gledali smo republička preduzeća, to su putevi Srbije, koridori i Ministarstvo saobraćaja. Ispostavilo se da docnje ima samo Ministarstvo saobraćaja. Bio sam možda malo iznenađen, ali "Putevi Srbije", nemaju trenutno nikakve docnje. Dakle, sve što im je dospelo, sve su plaćali. Oni imaju verovatno potreba da više ugovore nego što sada rade, ali nemaju trenutno ni oni ni "Koridori Srbije" nikakve docnje, dok je Ministarstvo saobraćaja napravilo 4,8 milijardi docnji, na način kojim sam spomenuo.
Što se tiče drugih dugova države, to su dugovi bolnica, koje takođe rešavamo u paketu zakona koji je Vlada predložila, 13 milijardi dinara, koje će preuzeti država i isplatiti u naredne tri godine, a bolnice će ubuduće biti izuzete iz procesa javnih nabavki za lekove i sanitetski materijal.
Što se tiče duga Fonda zdravstva, on je dodatnih 13 milijardi dinara i Fonda zdravstva trenutno kasni 200 dana u plaćanju veledrogerijama. Mi smo doneli jedan zaključak na Vladi, da se naloži Fondu zdravstva da već do kraja ove godine skrati rok plaćanja na 150 dana. Dakle, ne čekamo mi sledeću godinu, nego skraćujemo u decembru jednom jačom uplatom to.
Konačno, ostaju nam dugovi Pokrajine i lokalnih samouprava prema izvršenim a neplaćenim kapitalnim ulaganjima. Sledećeg četvrtka, dakle za nedelju dana, za desetak dana, donećemo još jednu odluku na Vladi, da ponudimo svim lokalnim samoupravama i Pokrajini Vojvodina, da ukoliko žele, izmire svoje dugove do dana 31. oktobra ove godine, tako što će država da im da neku vrstu pozajmice, za godinu dana grejs perioda i na 24 meseca otplate u 2014. i 2015. godini, a poverioci bi odmah obveznice koje bi mogli da prodaju na tržištu i tako da se naplati.
Ukoliko postoji interes poverioca i opština da na taj način regulišu te obaveze, kao i pokrajine i njihovih poverilaca, mi ćemo odmah posle Nove godine emitovati takve obveznice, jer smo to omogućili Zakonom o budžetu koji je ova skupština izglasala.
Konačno, pitanje, odakle državi pare da to namiri? To je potpuno jednostavna stvar, iz likvidnih sredstava koje obezbeđujemo šest meseci unapred. Mi smo, kao što sam rekao obezbedili sredstva ne za finansiranje deficita u ovoj godini, već smo faktički pokrili naše obaveze do maja sledeće godine, sa emitovanjem evro obveznica i naša je strategija da nikada više ne dovedemo državu u poziciju da nema likvidnijih sredstava za izvršavanje obaveza u budžetu koje je Skupština odobrila, tako da ćemo taj trend slediti i u budućim godinama, ne samo u sledećoj, nego i u svim budućim godinama. Uvek ćemo imati šest meseci unapred sredstva, koja ćemo koristiti, međutim, za plaćanje tačno utvrđenih obaveza sa smanjenim budžetskim deficitom, sa zaustavljanjem rasta javnog duga, kako bi i sa uvedenom finansijskom disciplinom.
Dakle, ovaj zakon o kome govorimo, vi ste potpuno u pravu kada to kažete, je samo jedan kamičak u kompletnom programu fiskalne konsolidacije, kojom treba da se obezbedi finansijska disciplina u zemlji. Naravno, da smo svesni toga da sam po sebi neće dati efekte ako sve ovo ostalo ne uradimo. Hvala vam na ovoj prilici da kažem šta ćemo to uraditi, kako bi država mogla od 31. marta da efektivno više ne dođe u situaciju u kojoj se sada nalazi, što znači izmirivanje ovih obaveza – da, jer te obaveze su tu, to su obaveze prema privatnom sektoru, ali sistem novi da se ne prave docnje u budućnosti. U zdravstvu to je uvođenje centralizovanih javnih nabavki. Što se tiče putara, nema više ovakvih načina omogućavanja ugovora sa ovakvim vrstama na četiri-pet godina plaćanja, mora se plaćati po situacijama u roku od 60 dana, promptno, i da se ugovara samo ono što država može da plati.
Dakle, disciplina i kontrola da se ne preuzimaju obaveze mimo Zakona o budžetskom sistemu, što znači i kažnjavanje i krivično gonjenje ljudi u državi koji bi preuzimali veće obaveze nego što imaju pravo u usvojenim finansijskim planovima, ako su u pitanju javna preduzeća, budžeta lokalnih samouprava, pokrajina ili Republike, svejedno.

Javni dug će našom fiskalnom strategijom dostići maksimum na 65% BDP u sledećoj godini i tu će se zaustaviti i onda će krenuti da pada. Naš plan je da do 2015. godine bude smanjen na 58%. Drugim rečima, vrhunac rasta javnog duga kao posledica plaćanja obaveze iz prethodnog perioda će biti 65% BDP. On će se tu zaustaviti. Zašto će se zaustaviti? Zato što smo prepolovili budžetski deficit.
Mi imamo tri milijarde evra startnih troškova da bismo isplatili samo obaveze po osnovu javnog duga koji je napravljen u prethodnim godinama i kamate koje iz toga proizilaze, plus ovaj deficit koji smo predvideli od 3,6% BDP ili na nivou konsolidovane države to je oko 130 milijardi. To kada se sabere jedno sa drugim daje cifru od 4,2 milijarde evra, koliko je potrebno da se to zatvori. Jedan deo toga će se zatvoriti prihodima od prodaje državne imovine u sledećoj godini. To nismo planirali u budžetu, ali očekujemo da ćemo napraviti 200-300 miliona evra od toga i na taj način ćemo malo i da smanjimo zaduživanje već u sledećoj godini i, naravno, po osnovu predfinansiranja obaveza za 2014. godinu, jer sam rekao da ćemo ići šest meseci unapred, dakle, imati dovoljno likvidnosti da finansiramo ne samo obaveze u tekućoj godini, nego da imamo unapred šest meseci, tako da ono što ćemo imati potrebu da finansiramo za sledeću godinu će biti veće od onoga što će biti isplaćeno u tekućoj godini, ali, napravili smo presek tako što smo prepolovili budžetski deficit, tako što smo u fiskalnoj strategiji planirali da se smanji na svega 1% u 2015. godini i po tom osnovu na 65% dug će se zaustaviti i to već početkom sledeće godine na tom nekom nivou i onda će stajati tako, pa će pasti na 58% do 2015. godine.
Vraćanje, izračunali smo i to, tu se slažemo i sa ekspertima MMF i sa Fiskalnim savetom, sa ovako ozbiljnom fiskalnom konsolidacijom, bez obzira na to što je zaista radikalna promena, za vraćanje u one zakonske granice, po Zakonu o budžetskom sistemu na 45%, potrebno je da prođe puno godina. Tek 2020. godine je moguće da se to čak i teorijski da se desi.

Ako tako želite, nemam problem da preuzmem odgovornost i za zemljotres u Fukušimi u Japanu. Dakle, nemam taj problem preuzimanja odgovornosti.
Znate i sami da odgovornost za ovakav javni dug, nakon mog mandata ministra finansija, snose ministri finansija koji su bili posle mene. No, ako hoćete da kažete da sam ja i za to kriv, jesam, neka vam bude.
Ono što hoću da kažem jeste da sam već jednom uspeo za tri godine da napravim preokret za 6% BDP, da od minusa dovedemo Srbiju u suficit. Uradiću to još jednom. Uz ovakvu podršku koju imam od koalicionih partnera, ubeđen sam da ćemo u tome uspete. Ko je odgovoran za prethodne periode, biće deplasirano pričati za par godina, kada budemo imali potpuni preokret.

Obrazložiću zašto Vlada nije prihvatila amandman u pogledu promene termina, zato što bi to bilo moralno neodgovorno da, imajući u vidu da smo krenuli da pričamo o ovom zakonu u novembru mesecu, kada bismo pomerili datum za izmirivanje obaveza na kraj novembra ili Novu godinu, onda bi automatski obeshrabrili bilo koga da plaća poreze tekuće u novembru ili decembru. Zato striktno ostajemo sa 31. oktobrom kao datumom i zato smo odbili amandman. To je bio jedini razlog.
Iskoristiću priliku da kažem svima onima koji su poreski obveznici, da čim se ovaj zakon, nadam se, usvoji u Skupštini, oni treba da uplate, oni koji imaju te dugove, tekuću obavezu za novembar, tekuću obavezu za decembar i tek su se onda kvalifikovali da se ovaj zakon primeni za njih i onda treba da nastave redovno da plaćaju, od januara, svaki mesec.
Ko god ne plati tekuću obavezu za novembar i decembar, kao da ovaj zakon za njega ne važi. Drugim rečima, a imaće vremena, zato što pretpostavljamo da će imati polovinu decembra to da urade i ceo januar. Dakle, mesec i po dana će imati vremena da uplate novembar i decembar.
Poreska uprava će, po službenoj dužnosti, podići blokade svim dužnicima koji imaju dugove na ime poreza. Ko god uplati obavezu za novembar i decembar, najkasnije do 31. januara, njemu će se zamrznuti taj osnovni poreski dug, zamrznuće se kamate i onda on stiče uslov, da ako redovno plaća, da mu kamate budu trajno otpisane, a da dug kasnije otplati na rate, kao što zakon predviđa.
Dakle, jako važna stvar, uplata tekućih obaveza za novembar i decembar je uslov kvalifikacija za zamrzavanje duga i zateznih kamata i za mala i srednja preduzeća, velika preduzeća, za preduzetnike i za građane, za sve na koje se primenjuje.

Slažem se sa ovim poslednjim što ste rekli. Definitivno čim Skupština usvoji ovaj zakon mi ćemo pokušati da dopremo do svakog poreskog obveznika i kroz sredstva javnog informisanja i kroz obaveštenja. Da li je moguće sada obavestiti na adresu svakog poreskog obveznika, ima ih puno?
(Miodrag Đidić: I privatni sektor.)
I njih ima puno, jer ima 300 hiljada preduzetnika plus ostali. Videćemo, ali definitivno ćemo u sredstvima javnog informisanja objaviti odgovarajuće informacije o tome. S druge strane, obavestićemo udruženja zanatlija, privrednika, preduzetnika preko lokalnih poreskih uprava. Bilo bi najbolje da svako to dobije i da na neki način bude informisan.
Inače, što se tiče moralne dileme, šta sa onima koji su redovno plaćali? Vi ovde suštinski predviđate brži povraćaj PDV, što je korektan predlog, a u drugom slučaju, imamo umanjenje poreskih prihoda, što nije moguće napraviti zbog planirane redukcije budžetskog deficita. Videćemo. Ukoliko budemo imali likvidnost, čak i bez ovog amandmana možemo ubrzati vraćanje PDV onima koji su bili korektni, jer u zakonu stoji do 45 dana, a mi možemo koristiti i kraći rok za povraćaj. To je dobra ideja. Tražiću od ljudi iz Poreske uprave da nam dostave liste onih koji su redovni, da dobiju injekciju likvidnosti na ovaj način, da im se PDV brže vrati od 45 dana.
Sa druge strane, imaće koristi oni zato što je dobar deo njihovih dužnika, zapravo preduzeća koja duguju državi umesto da plaćaju poreze državi za dugove, ti dugovi će biti zamrznuti i samo će platiti tekuće obaveze i imaće više likvidnosti da izmire svoje obaveze prema dužnicima. Mislim da je dobro što ste dali ovaj predlog u amandmanima. U svakom slučaju, podstakli ste nas na razmišljanje da makar ovu jednu stvar primenimo u praksi, a ova druga košta i to nije moguće finansijski da uradimo.

Želeo bih kao predlagač zakona da zahvalim LDP na ovom amandmanu, jer je to suštinski amandman LDP koji smo mi samo malo korigovali, kao i mnoge druge koje smo prihvatili.
Zaista, naša Vlada želi da sve što je dobro, ugradi u zakone, bez obzira ko je predlagač. Evo, ovo je zaista nešto što je dobro zapaženo, da javna preduzeća se reklamiraju, iako nemaju konkurenciju. Vi ste predložili da se to sad zabrani, mi smo to prihvatili, naravno da imamo i saglasnost osnivača, ako je u pitanju i neko informisanje građana, tako da zahvaljujem još jednom.

Vlada je odbila ovaj amandman zato što želimo da racionalizujemo broj članova nadzornog odbora na lokalnu, imajući u vidu da ima oko 650 lokalnih, javnih preduzeća, sa tri člana nadzornog odbora, to je 1.950 ljudi, koji će biti širom Srbije angažovano na ovim pozicijama. Kada bi to bilo  pet, to bi bilo 3.250 ljudi. Dakle, 1.300 ljudi više.
Ako uzmete da je neka minimalna naknada 30.000 mesečno za člana nadzornog odbora, na ovaj način se štedi godišnje u lokalu pola milijardi dinara. Uopšte nije mala ušteda, a nema potrebe da lokalna komunalna javna preduzeća imaju toliki broj članova nadzornog odbora iz razloga racionalizacije.
Namerno smo insistirali da se smanji taj broj na tri. Što se tiče Republike, on je pet, ali Republika ima mnogo manje javnih preduzeća, odnosno krupna imaju mnogo veću odgovornost, pokrivaju celu Srbiju. Iz razloga racionalizacije, uštede, mi smo taj broj ograničili na tri, zato nismo prihvatili vaš amandman.

Kao resorni ministar sam nadležan da predložim sistemski zakon i predložili smo ga ovoj skupštini. On je bitno unapredio profesionalizaciju upravljanja u javnim preduzećima moram da priznam i zahvaljujući amandmanima koje je, pre svega, poslanička grupa LDP podnela i Olgica Batić, takođe i skupštinskom Odboru za privredu. Ovaj zakon je sada zaista bitno bolji od sadašnjeg.
Kod republičkih javnih preduzeća ukidaju se upravni odbori i uvode nadzorni sa maksimalno pet članova, od kojih je jedan nezavistan, ne može biti član političke stranke, a jedan dolazi iz redova zaposlenih iz tog javnog preduzeća. Drugim rečima, država može da delegira i u republička javna preduzeća samo tri člana.
Prihvatanjem amandmana LDP, da i Skupština Srbije imenuje u Komisiju koja procenjuje dvotrećinskom većinom Odbora za privredu jednog predstavnika, osigurava se u najmanju ruku uvid javnosti u postupak plus amandmanima da se na internet stranici osnivača mora objaviti na kraju ko je izabran i ko su bili najbolje rangirani kandidati. Obezbeđena je javnost u radu. Ako se desi ovo što ste vi rekli, prvo, neće moći da se desi, jer su kriterijumi sada za izbor unapređeni i od momenta izglasavanja ovog zakona najpre moraće da se izaberu kompletno svi novi nadzorni odbori. Najpre, moraće da se izaberu kompletno svi novi nadzorni odbori. Dali smo čak i rok na predlog gospodina Kenana Hajdarevića. Taj rok će biti do 30. juna sledeće godine. Kompletno se sve menja, pa čak i ti ljudi koje pominjete, za koje zaista ne znam ko su, ali pretpostavljam da su mediji koji to pominju izneli istinu, neće moći ako ne zadovolje ove kriterijume da budu članovi ovih nadzornih odbora. Drugim rečima, stanje sadašnje jeste takvo da može svako opravdano da ga ismejava. Zato sam i želeo kao predstavnik stranke koja se zalagala za profesionalizaciju upravljanja u kompletnom javnom sektoru, da napravimo ovaj iskorak.
Čini mi se da su nam pojedini poslanici puno pomogli u tome. Još jednom im zahvaljujem. Siguran sam da neće biti sve savršeno, ali mnoge stvari smo unapredili, regulisali. Možda će neka nova Skupština u nekom novom mandatu to dovršiti onako kako treba i do lokalnog nivoa, jer mislim da smo sada republički nivo regulisali možda 95% od onoga što sam sam želeo i promovisao. Hvala.

Želeo bih da vam obrazložim zašto smo ovaj amandman na član 16. odbili LDP. Kao što znate, prihvatili smo, mislim, više od dve trećine vaših amandmana, zato što smo smatrali da su dobri.
Međutim, mislimo da ovaj amandman o kojem ste sada konkretno diskutovali nerealan, neprimenjiv u bilo kojoj zemlji i nepotreban. Zašto? Zato što nadzorni odbor ne upravlja javnim preduzećima. Ideja Zakona o javnim preduzećima, je da se država povuče iz funkcije upravljanja u funkciju kontrole, odnosno nadzora.
Država je ta koja imenuje tri člana nadzornog odbora u republičkim javnim preduzećima. Jedan je preko toga nezavisni član, koji nije član političke stranke i peti je član iz redova zaposlenih. Ova tri, apsolutno nema potrebe da ograničavamo da ne mogu biti članovi političke stranke, jer oni neće upravljati preduzećem, oni će kontrolisati rad.
Vlada, u slučaju Republike, odnosno organ u slučaju lokalne samouprave, ima pravo jer je vlasnik tog preduzeća, da imenuje nekoga ko ispunjava uslove stručnosti, bez obzira da li je član neke stranke ili nije član stranke. To se ostavlja na izboru Vladi.
U svim državama, ne treba tu da preterujemo, tako je i u Nemačkoj, kada imate javno preduzeće, možete staviti u kontrolnu ulogu, u nadzorni odbor i čoveka koji jeste član političke stranke a koji je stručan. Znači, stručnost jeste bitna, a članstvo ne za kontrolu.
Za upravljanje ste vi u pravu. To smo hteli da napravimo da direktor javnog preduzeća ne sme biti funkcioner političke stranke, odnosno da se formira, faktički, izvršni odbor, dakle, bord direktora, kako bi se podelila odgovornost i unapredio kvalitet.
Drugim rečima, samo treba razdvojiti upravljanje preduzećem, što radi direktor, odnosno izvršni odbor, od kontrole što radi država. U tom smislu je to jedini razlog zašto smo ovaj amandman odbili. Smatramo da nije neophodno da diskriminišemo članove političkih stranaka da budu u kontrolnoj ulozi, ukoliko ih Vlada za to imenuje, odnosno ukoliko ih organ lokalne samouprave imenuje, jer to jeste funkcija države, da kontroliše rad javnih preduzeća. Ako neko javno preduzeće može da se privatizuje i da efikasnije posluje u tržišnom ambijentu, onda se država odatle skroz povlači, a ukoliko država ima potrebu da zadrži neko javno preduzeće, onda svakako da ima pravo da delegira stručno lice za koje smatra da će u ime države kontrolisati rad preduzeća. To lice neće donositi dnevne odluke. Ono će samo kontrolisati da li profesionalna uprava dobro radi svoj posao i signalizirati Vladi, odnosno osnivaču da li se to radi dobro ili ne. Sami ste rekli, biće uzbunjivač. To mu je uloga. Zato mislimo da je vaš amandman suvišan. Svi ostali su, čini mi se, korektni, dobri. Zato smo ih i prihvatili. Ovaj je zaista suvišan.

Osećam potrebu da još jednom obrazložim zašto je Vlada odbila amandman. Treba razdvojiti i to jako čvrsto upravljanje preduzećem i kontrolu. Ako je preduzeće javno, ko je vlasnik? Nisu privatna lica vlasnici, nego je vlasnik država. Može neko da smatra da Srbiji ne treba ni jedno javno preduzeće. To je legitiman stav. Onda da se ukinu sva javna preduzeća i ne treba nam ovaj zakon. Tada ćemo imati privatnu svojinu, samo nemamo javni sektor. To je naravno nemoguće. Javna preduzeća postoje svuda u svetu.
Dakle, zalaganje za departizaciju znači zalaganje za profesionalizaciju upravljanja preduzećima, da stručnjaci i profesionalci upravljaju. Kontrola, država, Vlada, odnosno lokalna samouprava mora da kontroliše. Ko čini Vladu, ko čini lokalnu samoupravu? Političari. Ne znam da neko privatno udruženje građana sada može, eventualno ako dobiju na izborima, opet su u politici. Znači, čak i ako udruženje građana, svejedno je politika. Ne treba preterivati. Funkciju kontrole pojačavamo time što ni jedan čovek neće biti potpuno nezavistan. Pojačavamo time što dajemo kvalifikacione uslove za tu nadzornu i kontrolnu ulogu, ali ne smemo da kažemo da ne sme biti član stranke u kontrolnoj funkciji. Mogu da se složim sa vama za upravljanje. To je predlog koji smo mi dali ovde.
Naravno da postoji individualna odgovornost. Protiv sam bilo kakve kolektivne odgovornosti bilo koga, stranačke, u bilo kom domenu. Svako ko imenuje nekog člana nadzornog odbora javnog preduzeća, bilo u Republici, pokrajini ili lokalu, i taj se obruka, taj nije obrukao samo sebe, nego i tu stranku i taj gubi poverenje na izborima. Upravljačka funkcija se ne dovodi u pitanje, jer suštinski upravljanje se profesionalizuje ovim zakonom.
Mislim da zaista, pored svih dobrih amandmana koje ste dali, ovaj je potpuno suvišan i pomalo čini larpulartizam.