Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7484">Mlađan Dinkić</a>

Govori

Hvala na ovoj sugestiji.
Upravo smo, konstatujući da je situacija sa likvidnosti teška, danas na Vladi doneli program za antikrizne mere za privredu. To je prvi paket, zajedno sa merama za pomoć poljoprivrednicima. Doneli smo program da od naredne nedelje svi privrednici u Srbiji mogu da konkurišu kod banaka za kredite za likvidnost sa kamatom od samo 3,5% godišnje. Da li su to krediti novi za likvidnost ili krediti za refinansiranje postojećih kredita, koji su uzeti sa višim kamatnim stopama, svejedno je, dali smo mogućnost da svi privrednici u Srbiji, od malih do velikih i do izvoznika, naravno, da mogu da se jave bankama i da dobiju kredit sa kamatom od 3,5% godišnje, a razliku do tržišne stope u iznosu od 5% subvencioniše država kroz budžet. Na taj način imamo nameru da upumpamo trista miliona evra do kraja ove godine iz bankarskog sektora, gde mi subvencionišemo samo kamatu, a u narednom periodu još 700 miliona evra. Dakle, ukupno milijardu evra u privredu, gde su uslovi vraćanja 18 meseci sa pet meseci grejs perioda, odnosno perioda počeka i 13 meseci otplate. Privrednici mogu da biraju da li će uzeti dinarske kredite ili kredite sa deviznom klauzulom. Ako uzmu dinarske kredite, onda će platiti kamatu po referentnoj stopi Narodne banke Srbije. Siguran sam da će ovo ublažiti efekte sadašnje krize.
Što se tiče drugih mera, pokušaćemo da iznađemo mehanizam za pomoć lokalnim samoupravama za izmirivanje dospelih dugova prema privredi, jer sistem koji smo zatekli je najpre bio ne plaćanje dospelih obaveza Republike. Pokušavamo da čistimo koliko možemo, jer guranje obaveza pod tepih ne pomaže. Umanjuje se fiktivno deficit budžeta tako što se ništa ne plaća, što je već izvršeno i dospelo. To sve što je ugovoreno i dospelo mora se platiti.
Isto imamo na lokalu. Na lokalu ne znamo tačno koliko postoji obaveza lokalnih samouprava, gde su firme izvršile radove, da li su napravile neki put ili su uradili neku školu, a nije im plaćeno. Hoćemo da vidimo i tražićemo, bukvalno sutra šaljem jedan dopis svim lokalnim samoupravama u Srbiji, da nam dostave stanje dospelih a neplaćenih obaveza prema privatnom sektoru. Dakle, ne prema javnim preduzećima, već isključivo prema privatnom sektoru, da vidimo koliko je to i onda ćemo pokušati da nađemo način da te dugove počistimo, da pomognemo lokalnim samoupravama da mogu da se oslobode toga, a da na taj način dobiju prostor za normalniji rad. Time ćemo istovremeno upumpati dodatni novac, kao likvidnost privredi.
Što se tiče izvoznika, mi smo upravo da bi njima najviše pomogli, odlučili da u ovom programu pretežni izvoznici imaju i najveću mogućnost dobijanja kredita, dakle, do 600 miliona dinara pojedinačni kredit, dok recimo preduzetnici i mala preduzeća će imati pravo na maksimalni kredit do 30 miliona dinara. Po ovako povoljnim uslovima siguran sam da će mnogi iskoristiti tu priliku i kod svojih poslovnih banaka ili uzeti novi kredit ili refinansirati postojeći, s obzirom da ako ima kredit neko sa kamatom od 9% godišnje, isplatiće mu se da ga reprogramira i da sada ima sa 3,5 i dobije ga još na 18 meseci sa pet meseci počeka.
Što se tiče penzija, naravno, u narednom periodu ću razgovarati i sa premijerom i sa fiskalnim savetom i potpredsednikom Krkobabićem, s obzirom da imamo jasan dogovor da će penzije pratiti rast plata u javnom sektoru. Ono što dogovorimo kao rast plata u narednim godinama za javni sektor, sudbinu javnog sektora deliće i penzioneri, ali siromašnim penzionerima, onima koji krpe kraj sa krajem, penzionerima koji imaju penziju mesečnu manju od 15.000 dinara, Vlada će isplatiti posebnu socijalnu podršku koja će biti plaćena u četiri jednake rate po 4.000 dinara, počevši od 17. septembra ove godine. Sledeća rata će biti u decembru itd. Dakle, ono što grad Beograd radi, to će sada raditi i Vlada Republike Srbije za one kojima je najteže.
Što se tiče zaposlenih u zdravstvu, gospođa Slavica Đukić-Dejanović i ja smo danas imali sastanak sa sindikatima i mislim da smo blizu jednog razumnog dogovora, da istovremeno sa povećanjem plate u oktobru od 2% se uvede sistem kapitacije, tako da niko u zdravstvu nema smanjenje plata, ali da zato oni koji više rade, imaju više pacijenata, dobiju povećanje plate u oktobru od 4,2%. Tako isto ćemo uraditi u aprilu naredne godine, tako da bi sistem kapitacije uveli postepeno na način da nikome platu ne smanjimo, a da lekarima i sestrama koji imaju više pacijenata plate više nego proporcionalno povećamo. Masa plata u zdravstvu bi rasla takođe 2%, kao i u prosveti, kao i u kompletnoj državi.
Taj program mera ćemo kompletno objaviti 10. septembra, a braniću ga i ovde pred vama, zajedno sa rebalansom budžeta ovde u septembru nakon toga. Hvala vam.
Naravno da mi je poznat ovaj problem, koji ste pomenuli, o presudama u Strazburu povodom ne isplaćivanja zarada ovim preduzećima koja su u problemima i nalaze se u postupku restrukturiranja. Znači, ima dosta preduzeća koja su u tom statusu. Ona jednostavno nemaju tržište za svoje proizvode. Mnoga od njih su na subvencijama države, a ti radnici su formalno bili zaposleni, a suštinski nisu radili, ali ostvarivali su pravo na  zarade, tužili su ta preduzeća, državu. Kad god dođe neka sudska presuda, ta preduzeća moraju isplatiti to što je po zakonu. Pitaću moje službe i da vidimo koji je to tačan broj slučajeva koji su sada u postupku. To nije jednostavno rešiti, jer isplata tih zaostalih plata, neke su čak iz 90-ih godina, narušava inače tešku poziciju u tim preduzećima, ali probaćemo da nađemo rešenja. Rešenje nije lako. Dostaviću vam tačan odgovor pisanim putem koji je to broj preduzeća.
Što se tiče Železare, kao što znate Železara jeste, to ste potpuno u pravu, jako važna za kompletan privredni sistem Srbije. Imajući u vidu da dok je radila činila je čak 5% ukupne industrijske proizvodnje Srbije i čak 14% ukupnog izvoza Srbije. Naravno da je ogroman problem i zbog zaposlenih radnika, 5000 ljudi u Smederevu je primalo platu i živelo od Železare i plus od svih ovih indirektnih i posrednih efekata da je to veliki problem. To je jedan od osnovnih prioriteta sada za kompletnu Vladu, ne samo za moje ministarstvo, da pronađemo rešenje.
Moram da kažem da smo zatekli situaciju da je prethodna Vlada raspisala jedan tender na koja su se prijavila tri preduzeća. Niko od ta tri preduzeća nas nije kontaktirao od kada je Vlada formirana da traži neki sastanaka. Ponude, koliko ja znam, nisu dostavili. Međutim, nismo sedeli skrštenih ruku. Znate i sami, nema mnogo zemalja odakle bi mogao da dođe strateški partner za Železaru. Mora doći neko ko može da nabavi rudu gvožđa, ko može da nabavi koks i ko može da napravi ekonomski isplativu proizvodnju.
Nakon posete gospodina Vučića Ruskoj Federaciji, imali smo prilike da ovih dana premijer i ja razgovaramo sa jednom potpuno novom kompanijom koja se nije do sada javljala na ovaj tender i koja je zaista ogromna. Zapošljava 70 hiljada ljudi. Ima promet od šest milijardi dolara godišnje, koja je izrazila interes i sad smo u fazi razgovora sa tom kompanijom. Naravno, učinićemo sve da rešimo ovaj problem na način koji će biti dobar i za Srbiju, i za Smederevo, za radnike Železare, za kompletnu privredu.
Ono što je činjenica je da u narednom periodu nama treba partner koji neće samo koristiti visoke peći da topi sirovinu gvožđa i da proizvodi polufabrikate niskog stepena profitabilnosti. Nama treba mnogo više proizvoda većeg stepena profitabilnosti, kao što su bili limovi u pogonu u Šapcu. Upravo ova kompanija ima ideju da, ako bude ušla u konačnu odluku da preuzme Železaru, ide na investicije koje bi omogućile proizvodnju za više stepene obrade, uključujući limove za karoseriju za automobile, limove za tenkove i da proširi asortiman.
Inače, nema smisla pre strateškog partnera pokretati proizvodnju. To je odgovor na ovo pitanje vezano za razgovor prethodnih ljudi u Vladi sa sindikatima. Zašto? Zato što kada Železara radi to košta državu oko 180 miliona evra. Kada su na prinudnom odsustvu radnici to košta državu godišnje 120 miliona evra. Dakle, imamo katastrofalno lošu situaciju u oba slučaja. Međutim, to je sada, sa jedne strane, i potreba da se reši, a sa druge strane, vruć krompir koji je zajedno sa "Agrobankom" dospeo u ruke Vladi, a posebno nama u Ministarstvu finansija i privrede. Međutim, činimo sve da zajednički to rešimo i nadamo se da ćemo to uspeti.
Očekujem uskoro od ove kompanije konkretnu ponudu. Onda ćemo videti, nastavićemo razgovore. Naravno, sve kompanije koje su veliki i priznate u svetu su dobrodošle da pokrenu Železaru. Opet kažem, realno, samo nekoliko kompanija iz Ruske Federacije, Ukrajine, eventualno Kine i Indije, bi mogle da dođu u obzir. Pri čemu Ruska Federacija je najbolji partner za ovaj konkretan slučaj.
U tom smislu ćemo učiniti sve da pronađemo partnera. Do tada radnici primaju 60% od zarade. Međutim, naš cilj nije da oni sede kući, nego da Železaru osposobimo, ali na način da država ne gubi. Ako bi sada pokrenuli Železaru, država bi gubila 180 miliona evra godišnje. To je mnogo više nego što su bile kompletne subvencije za bivšu "Zastavu". Znači, to je recimo, sećam se da je za "Zastavu" dato pola milijardi evra u periodu od nekih sedam godina, a ovo je 180 miliona evra godišnje. Nije racionalno raditi na taj način. Zato tražimo partnera. Nadam se da ćemo uspeti.
Lako je ovako to reći. Naravno, ja ne bežim od razgovora sa svima, i hoću da razgovaram sa svim sindikatima, kao što sam i danas razgovarao sa Slavicom Đukić i sindikatima zdravstva, kao što sam sa resornim ministrom Obradovićem razgovarao sa sindikatima obrazovanja, kao što razgovaramo i hoću sa svim sindikatima, bio sam i u "Goši" i ne bežim ni od tog razgovora.
Ali, nema koristi od razgovora ako nema para. Jer, ako prevedemo ovu cifru, tih 180 miliona evra koliko košta gubitak za pokretanje kad Srbija koja nema rudu, gvožđe, nema svoj koks, to radi i gubi na ceni, to je manje-više kao da jedan kompletan godišnji agrarni budžet stavite u "Železaru" da bi pet hiljada ljudi imalo posao. Ovako, 350 hiljada poljoprivrednika dobija taj novac. Da je budžet u višku i da imamo višak od 180 miliona evra, da nam je prethodna Vlada to ostavila, vrlo bi rado čak i neekonomski pokrenuo tu temu, da bi ljudi imali posao.
Kada je ostavljen manjak od 2,2 milijarde evra i kada imamo još plus sušu, kada imamo problem nelikvidne privrede, kada imamo sve ovo što je ostalo od prethodnog ministra finansija, naravno da moramo da idemo racionalno. Racionalno jeste da budemo brzi i da pronađemo partnera koji će svoj novac uložiti ne samo u pokretanje "Železare", nego u nove investicije, da je napravi profitabilnom i da je trajno održi na ovom nivou. To očito Amerikanci nisu bili u stanju. Možemo da pričamo šta hoćemo, oni takođe nisu imali rudu gvožđa, nisu imali koks, nisu mogli to da rade jer su u međuvremenu pale cene gotovih proizvoda a nisu investirali u poboljšanje asortimana, da dobijaju proizvode gde mogu više da zarađuju. Ako nisu mogli Amerikanci, možda će moći Rusi, možda će moći neko treći, hajde da vidimo. Ali, mi, Srbi, ne možemo. Možemo, ali da jedan dodatni agrarni budžet damo za ovih pet hiljada ljudi.
Nadam se da to ljudi razumeju, ali to ne znači da ćemo ih ostaviti na cedilu. Oni dobijaju plate, koje nisu male, odmah da vam kažem. Znači, prema mojim informacijama, ljudi u "Železari", izvinjavam se ako grešim, to su mi saradnici rekli, danas, naravno, oni nisu krivi što ne rade, sede kući i dobijaju 60 hiljada dinara, jer im je plata 100 hiljada. Tako sam čuo. Da li je tačno, da li nije, ne znam. Znači, prosek je 60 hiljada dinara. Možda je i manje, slažem se, ali, u svakom slučaju, nisu male naknade, čak i kad je 60% od plate. Ali, opet kažem, ti ljudi nisu krivi. Međutim, "Železara", koja nije bila državna poslednjih osam godina, izgubila je tržište i šta joj drugo preostaje nego da sada pronađe novog partnera? Činimo sve da tog partnera nađemo. Prethodna Vlada jeste to pokušala, ali, ove kompanije, da su htele da preuzmu, imale su mogućnost. Onda je Vlada produžila rok itd. Sve su to kompanije manjeg gabarita i očito je da ne mogu da podnesu preuzimanje "Železare".
Zato sam ja zamolio za pomoć one koji mogu da pomognu, a to su i premijer i potpredsednik Vlade, da svi zajedno pogledamo i da vidimo da dovedemo neku ogromnu kompaniju iz velike zemlje koja ima iskustva u tome. Krenuli smo u te razgovore. Nadam se da ćemo ih završiti i nadam se da će nam to pomoći da trajno rešimo problem, a ne da sada damo neki dinar da se pokrene, pa da opet stane. Tu nema rešenja.
Inače, molio bih sindikate za konstruktivnu ulogu u ovom prvom problemu, da vidimo kako to zajednički da uradimo. Ima poziva od strane industrijskih sindikata i metalaca, da vidimo kako zajedno da rešimo pitanja i da isplatimo te neisplaćene zarade radnicima "Fabrike vagona Kraljevo" a da ne uništimo postojeće radnike koji rade ionako u teškim uslovima.
U svakom slučaju, hvala na pitanjima. Mislim da su bila konstruktivna.
Odgovoriću na oba pitanja, pošto gospodin Ilić nije tu, a vezano je za eksproprijaciju, s obzirom da se u krajnjoj liniji eksproprijacija plaća sa razdela Ministarstva finansija.
Što se tiče "Goše", ona je jedan od najboljih fabrika vagona i u Srbiji i generalno u regionu. Oni kao i sve druge fabrike vagona, danas kada pada tražnja za ovim proizvodima, su imali probleme početkom ove godine. Mi smo odlučili da ponovo pokrenemo program za pomoć vagonogradnji, ne samo "Goši", već svim fabrikama vagona u Srbiji koje uključuju i mašinsku industriju u Nišu i fabriku vagona Kraljevo i "Želvoz" u Smederevu, "Šinvoz" i fabriku vagona u Subotici.
To jeste jedan naš potencijal koji, naravno, kao i u svim drugim zemljama u uslovima krize, teško radi. Zato smo ova sredstva izdvojili iz programa za kompletnu vagonogradnju, i jedan deo tih sredstava ide za "Gošu". Inače, napravili smo dogovor, pošto se radi o Slovačkoj kompaniji, da, s obzirom da smo sada pomogli da oni izađu iz problema, da u narednom periodu i država stavi jednog direktora u preduzeće koje će kontrolisati kako se sprovodi sporazum i da, ako ostvare dobit u narednim godinama 50% dobiti ide u budžet Republike Srbije. Naša ideja jeste da ako vidimo da neko preduzeće stoji da ne sklanjamo ruke od toga, zavisno da li je državno ili privatno. Tamo rade srpski radnici, 450 ljudi iz Smederevske Palanke i mi smo tamo otišli da bi pomogli, ne Slovacima, nego Srbima koji rade u tom preduzeću. Nismo želeli da ih ostavimo na cedilu, pokrenuli smo proizvodnju. Da li trebaju vagoni Železnici Srbije, pa naravno da trebaju. Znate i sami, železnica nema para da ih kupi. Ovde je ideja da s jednim potezom obezbedimo dobar proizvod za našu železnicu, a sa druge strane da uposlimo kapacitete i da radnici žive od svog rada.
Takođe, kao što znate, u prethodnom periodu je napravljen sporazum sa Republikom Srpskom o robnom kreditu koji je ova skupština odobrila, od 16 miliona evra i sledeće godine naši proizvođači vagona će raditi vagone i za Republiku Srpsku. Nadam se da ćemo moći i sa nekim drugim zemljama poput Azerbejdžana i trećih zemalja, da napravimo ugovore, ali ako tamo prodamo vagone pola dobiti ćemo vratiti u budžet, to je, recimo dogovor sa rukovodstvom "Goše" pošto smo im sada pomogli. To ćemo postaviti kao princip u svim državnim preduzećima dokle god su državna, dokle god traje kriza, dokle god nisu privatna, da ako država tu pomaže da se dobije posao u inostranstvu, pola dobiti od posla da se uplati u budžet države.
Što se tiče pitanja za eksproprijaciju. Kao što znate potpisan je međudržavni sporazum sa Azerbejdžanom o kreditu za izgradnju dela auto puta na Koridoru 11, međutim prethodna Vlada nije predvidela u budžetu sredstva za eksproprijaciju, kao što nije predvidela sredstva ni za obavezu prema "Fijatu", kao što nije predvidela sredstva za isplatu kompletnih subvencija po hektaru, kao što nije predvidelo mnoge druge obaveze. Ministar Ilić se našao u problemu, kako da kompaniji koja kreće da radi deonicu na autu putu Koridor 11, kako da se uopšte isplati eksproprijacija da bi oni mogli da krenu da rade.
Imao je tu ideju koju je javno izrekao. Došao je do mene i ja sam mu rekao da to baš ne može na takav način. Onda smo prebacili u budžetskom postupku sredstva sa jedne aproprijacije koja neće biti iskorišćena na eksproprijaciju i isplatili prvi deo, a dve milijarde dinara ćemo dodati u rebalansu, ne samo za eksproprijaciju na ovoj deonici, već i na eksproprijaciju na drugim deonicama.
Inače, ideja je njegova bila da se u narednom periodu dodatna sredstva za eksproprijaciju, koja će biti potrebna 2013. godine pronađe na ovaj način, a potpuno je jasno da se to mora uraditi kroz tenderski postupak. Tako da, nemojte da brinete, vodićemo računa da sve bude po zakonu, kao što treba.
Radi konzistentnosti, gospodine Stefanoviću, naravno, mi smo ovde došli da odgovaramo na pitanja, ali samo jedna molba, kada postavljate pitanje, prethodno se informišite o činjenicama. Činjenica je da "Sartid" nije privatna firma nego državna u ovom trenutku, s obzirom da je vlada prethodna preuzela za jedan dolar. Bila je privatna do nove godine, sad je državna. To je jedna stvar.
Država koja vodi tu firmu isplaćuje ovih 60% plata radnicima koji ne rade zato što je to manji trošak nego kada rade, jer bi gubitak bio još mnogo veći kada rade.
Druga stvar, takođe ste trebali da se raspitate da je prethodna vlada plaćala subvencije za pokretanje proizvodnje.
"Bratstvo" iz Subotice, koje je takođe vlasnik kompanije slovačke, nema razlike između kompanije u Subotici i Smederevskoj Palanci. Obe su u vlasništvu doduše dve različite slovačke kompanije, a Vlada je pomagala njima iz razloga što je kriza po ovoj industriji i što tamo rade radnici koji su građani Srbije. Da li oni žive u Subotici ili žive u Smederevskoj Palanci, svejedno je. Ako je to radila prethodna vlada, vama to nije smetalo, ne znam uopšte zašto je problem kada mi sada rešimo taj problem, odnosno moje pitanje je zašto prethodna vlada nije pomogla i "Goši", nego se čekalo da se formira nova da se gasi taj požar. Hvala.
Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, da nešto ipak odgovorimo. Suviše su teške reči ovde iznete od gospođe Jerkov.

Prva stvar, nisam nikada lagao, pa ni u vezi sa besplatnim akcijama građana. Godine 2007. kada sam dao predlog da se podele besplatne akcije najvrednijih javnih preduzeća, verovao sam duboko da će njihova cena biti 1.000 evra. To nikad ne bih obećavao i govorio da u to nisam verovao. Šta tada nisam znao? Nisam znao dve stvari. Prvo, nisam znao da u tom trenutku još nije bila dogovorena direktna pogodba za prodaju NIS po ceni koja je šest, sedam puta niža od stvarne tržišne cene. To je dogovorio Boris Tadić. Mislio sam da je u to doba to bio neki dogovor od strane nekih drugih ljudi.

Kako znam da je to dogovorio Boris Tadić? Zato što kada je taj posao na kraju završen na diplomatskoj večeri pred nekoliko stotina ljudi sa izaslanikom iz Rusije to javno sam priznao, da je, šetajući se sa Poltavčenkom, još 2007. godine dogovorio da se NIS na taj način proda.

Danas je tržišna kapitalizacija NIS pet milijardi evra. Građani Srbije treba da znaju da je nešto što danas vrede pet milijardi evra, prodato za 800 miliona. Dakle, po mnogo nižoj ceni. Stoprocentna vrednost NIS-a je danas po tržišnoj kapitalicaziji pet milijardi evra, jer je samo profit u prošloj godini bio 400 miliona evra. Tržišna kapitalizacija je pet milijardi evra. Da je NIS prodat po tržišnoj ceni onda bi akcije vredele …
Hvala gospodine predsedavajući.

Poslanička grupa URS podržava predlog da se gospodin Nebojša Stefanović izabere za predsednika Narodne skupštine, a podržavamo i predlog i gospodina Andrića, da LDP dobije mesto još jednog potpredsednika Skupštine, jer smatramo da će na taj način zaista biti ostvaren balans rada i da će to doprineti boljem kvalitetu rada Narodne skupštine u narednom periodu.

Zašto podržavamo ovaj predlog? Time ću indirektno da odgovorim i na neke konstatacije koje su se čule od strane nekih narodnih poslanika u prethodnim diskusijama.

Prvo, ušli smo u ovu koaliciju sa SNS, SPS, PUPS, JS iz nekoliko razloga. Prvo, zato što imamo mogućnost da u potpunosti ostvarimo program URS sa kojim smo izašli pred građane Srbije i dobili odgovarajuću podršku, zbog čega smo u ovom parlamentu. Drugo, zato što zaista mislimo, kao što smo i u kampanji govorili, da su u pojedinim važnim segmentima našeg društva Srbiji potrebne promene. Ima još jedna, treća stvar, koja je odgovor na to zašto smo govorili jednu stvar pre nego što su izbori raspisani, tokom izborne kampanje i zašto su se stvari promenile. Gospodin Tadić je jednom prilikom rekao: "Da sam se rukovodio emocijama, a ne razumom, nikada ne bih napravio vladu sa SPS u prethodnom mandatu.". Imajući u vidu da je on iskusniji političar od mene, rešio sam da i sam uvažim te mudre misli i da prosto u ovom izboru se ne rukovodim emocijama, već razumom, a razum je da želimo da napravimo promenu u Srbiji i da sprovedemo program koji je zajednički uobličen u ovoj koaliciji.

Moram da kažem da je DS pre četiri godine imala apsolutnu vlast gotovo na svim nivoima i propustila priliku da sprovede sve reforme koje su bile nužne. Znate i sami da sam osuđivan što smo kritikovali prethodnu vladu da je autistična, da je zatvorena u sebe, da ne razgovara sa građanima, sa privrednicima, sa sindikatima, sa građanima Srbije širom Srbije. Na kraju, prethodna vlada se plašila čak i da saseče birokratiju, a kamoli da sprovede neke ozbiljnije reforme.

Vratiću se na ovu priču, da završim do kraja vezano za NIS, jer je ovo verovatno jedna od poslednjih prilika da o tome pričam, jer se slažem sa govornicima da treba da se okrenemo budućnosti. Ali, da bismo govorili o budućnosti, moramo da znamo šta je bilo u prošlosti.

Dakle, nisam znao, u momentu kada sam izašao sa obećanjem u koje sam verovao duboko, jer tada nije bila ni svetska ekonomska kriza i cene akcija, čak i "Nokie" i "Mercedesa" i drugih svetskih kompanija su bile višestruko veće nego što su danas, a drugo, nisam znao da će jedna od tri ključne javne kompanije, NIS, biti suštinski, u političkom dogovoru poklonjena. U to doba mi nije bilo jasno zbog čega se to radi.

Čak sam ušao, vrlo naivno, verujući da postoji želja da se ispravi cela stvar u korist Srbije, u radnu grupu, čak sam i vodio Radnu grupu za pregovore oko ugovora oko kupoprodaje NIS, sa idejom da unesemo jednu klauzulu, jer preovladavalo je javno mišljenje da zapravo NIS se prodaje po ceni koja je šest puta niža od tržišne zbog toga što će Srbija dobiti južni tok. Mi smo onda rekli – u redu, južni tok je jako veliki i važan projekat za Srbiju. Ako je to tako, hajde onda da imamo klauzulu – šta se događa ukoliko nema južnog toka, da li nam se vraća razlika u ceni između te politički dogovorene od 400 miliona i realne od oko 2,5 milijardi evra, koliko smo mogli da dobijemo, ili nam vraćaju NIS? To je bilo ugrađeno u predlog ugovora dok sam ja sa gospodinom Ćirićem vodio tu radnu grupu, da bi onda Tadić tražio da se ja promenim iz te radne grupe i rekao – nema ništa od toga, i stavili su Borka Stefanovića da završi ovaj posao. Suštinski, veliko je pitanje – šta je Srbija dobila u kontri za to što je dala NIS po ceni koja je sedam puta niža? Ja jako poštujem sve zemlje na svetu, i Rusiju, i Ameriku, i Kinu, Nemačku i Evropu, ali najviše volim Srbiju i u tim pregovorima sam se rukovodio isključivo interesima Srbije, jer građani Srbije, na kraju, su dobili 30 evra po akciji, a mogli su da dobiju 200 evra po akciji NIS. Kada pitaju – gde je mojih hiljadu evra, zašto ne pitaju Borisa Tadića – što si dao 170 evra drugima, a ne građanima Srbije. Da ne govorim o tome da je budžet dobio dve milijarde i sto miliona evra manje nego što je trebalo da se koristila tržišna formula. To je suština.

Na kraju, moje mišljenje je da je to, kada vidimo kako stvari idu traljavo oko južnog toka, a da se ništa nije desilo vezano za politiku KiM, jer su Rusi sve vreme govorili – mi vas principijelno podržavamo za vašu politiku oko KiM, nećemo da uslovljavamo naše ekonomske odnose sa time i videlo se da tu nikakvih promena zapravo nije bilo, ni u kakvom smislu. Jedino logično objašnjenje posle ovog vremena je da je Boris Tadić odlučio da pokloni NIS Rusima, da bi pred predsedničke izbore dobio priliku za "foto op" sa gospodinom Putinom, jer je dobio sastanak u Moskvi koji je njegov PR tim smatrao da će koristiti u predsedničkoj kampanji, da bi dobio izbore u drugom krugu predsedničkih izbora.

Ono što je jako važno još da kažem, a vezano sa tim, na tim izborima Ujedinjeni regioni Srbije nisu imali nikakvog kandidata za predsednika. U tom smislu, nismo imali nikakav politički motiv da ne govorimo istinu. Da nisam verovao u to, nikad takvu izjavu ne bih dao.

Međutim, pokazalo se da fotopovi i marketing ne mogu da promene život u Srbiji na bolje, ukoliko ne postoji suština. Marketing bez proizvoda je prazna priča. Demokratska stranka bi trebala, umesto da napada bivše koalicione partnere i buduću vladu, da se najpre pozabavi sopstvenim greškama. Jer, umesto da se radilo, da se građanima Srbije ponudi bolji život, napravljen je budžetski deficit rekordan u istoriji Srbiji, a da građani od toga nikakve koristi nemaju, jer je birokratija u međuvremenu nagomilana. Budžet za poljoprivredu istorijski je minimalan. Bio je duplo veći u relativnom smislu pre šest godina nego što je danas, a budžetski deficit preko 7% bruto domaćeg proizvoda. Kada je Grčka ušla u dužničku krizu imala je budžetski deficit od 12% bruto domaćeg proizvoda, a Srbija nikada pre ove godine nije imala više od 4 do 4,5% deficit u odnosu na BDP. Da ne govorim da je 2006. godine završila sa viškom od 2% bruto domaćeg proizvoda.

Za šta je korišćen taj novac? To će verovatno budućnost pokazati. Ali, gospođa Jerkov, koja dolazi iz Vojvodine, trebala bi da upita svoje koalicione partnere zašto je usred predizborne kampanje upumpan ogroman novac za saniranje dubioza "Razvojne banke Vojvodine" i šta je ta banka zapravo radila sve vreme i odakle joj te dubioze? Zašto je ogroman novac upumpan u "Agro banku", koja je u međuvremenu propala, i zašto je upumpan novac u nekada uspešnu "Privrednu banku Beograd"? Umesto da se bavimo suštinskim pitanjima, ovde neko pokušava da govori o nekim stvarima koje su periferne.

Mislim da budućnost treba da donese suštinske promene u svemu, da vidimo šta je Narodna banka radila u superviziji banaka i da li je guverner bio politički guverner koji je došao na to mesto zato da bi slušao Borisa Tadića ili da bi čuvao stabilnost bankarskog sistema Srbije? Jer, kako je moguće da u ovih godinu dana nastanu tolike dubioze samo u ove tri banke za koje znamo? "Razvojna banka Vojvodine" - 150 miliona evra. Pedeset miliona evra upumpano da bi se malo ta dubioza smanjila. "Agro banka" preko 200 miliona evra, a neki kažu čak i do 300. "Privredna banka Beograd", još uvek ne znamo koliki su podaci. Šta je sa "Srpskom bankom", to će takođe tek da se vidi. Dakle, i suviše je mnogo novca trošeno, a da su građani imali kontraproduktivne efekte, kao i privreda takođe.

Da li je moguće da se ovo sve promeni? Uveren sam da je moguće. Zato su URS ušli u zaista teškom trenutku za našu zemlju u ovu vladu. Ubeđeni smo da je politika koju je vodila DS imala lepe namere, ali u suštini, u dubini realizacija je bila potpuno suprotna onome što se deklarativno pričalo. Jedina stvar koja jeste i deklarativno i suštinski urađena na način kako su to građani očekivali, jer većina građana jeste za ulazak Srbije u EU, jeste dobijanje kandidature za članstvo u EU. I to je moglo da se dobije ranije, da se nije vodila jedna mimikrija u politici prema Kosovu i Metohiji.

Dakle, ono što je predstavljano kao najveći uspon prethodne Vlade, reforma pravosuđa, ako razgovarate sa ljudima iz Brisela, dobićete odgovor da je to najgore što je rađeno u prethodnom periodu. Ono što se predstavljalo kao takođe veliki uspeh, vezano za slobodu medija, kakva je to sloboda medija kada imate netransparentne vlasničke odnose, kad imate indirektne mogućnosti uticaja preko raznih agencija za kupovinu sekundi? Demokratska stranka je bila razvila savršen mehanizam za indirektnu kontrolu nad medijima.

Problem DS jeste bio što umesto da se bavila programom za građane, bavila se političkim inženjeringom i bavila se drugima, uključujući i nas iz URS. Jer, mesec dana pred kraj izbora poslali su emisare kako bi razbili naš pokret. Elezovića da kontaktira sa jednim gradonačelnikom, drugog čoveka da kontaktira sa drugim gradonačelnikom, sa idejom da se Borisu Tadiću ne traži podrška od predsedništva Ujedinjenih regiona Srbije, nego separatna podrška pojedinih lidera Ujedinjenih regiona Srbije, sa idejom da se potpuno razbijemo nakon završetka izbora.

Niti sa gospodinom Tomislavom Nikolićem, niti sa gospodinom Vučićem ni jedan ozbiljan razgovor nisam obavio do možda pre mesec dana, 45 dana od danas. Dakle, mesec dana nakon završetka izbora. Nisam uopšte razmišljao o mogućoj koaliciji sa SNS, otvoreno to kažem. Razgovor je krenuo onda kada je DS krenula da razbija URS, kada je dala takvu ponudu da je ponudila nakon mesec dana od završetka izbora da eventualno URS uđu bez njenog lidera u sastav nove Vlade i kada su zapravo želeli da nastave da vode istu politiku kakva je bila, sa lepim marketingom, ali sa praznom i nikakvom suštinom. Onda je usledio, tek tada, taj razgovor i onda smo krenuli da razmišljamo uopšte o toj mogućnosti. Ako želite, gospođo Jerkov, da znate istinu, to vam je istina.

Dakle, tačno je sve što ste rekli šta sam govorio i pre kampanje i u kampanji, ali zapitajte se šta je radio predsednik DS, vaš koalicioni partner, kakvu je politiku vodio i da li je ta politika dala dobro građanima? Da nije bilo ovakvog marketinga i ovakve direktne medijske kontrole od strane DS, pitanje je da li bi ovakvi bili izborni rezultati. I za nas iz Ujedinjenih regiona Srbije i za opozicione stranke. Sigurno da bi DS imala znatno niži rezultat, jer pričalo se stalno o tome kako ne treba stati sa puta kojim se ide, a nije se znalo uopšte koji je to put i šta je do sada urađeno. Ne možete stati na nekom putu koga nema. Nije postojao pravac. Nije se znalo kuda se ide.

Imate sada situaciju da kada je predlagana u prethodnoj vladi giljotina propisa, da je sprovedena samo u resorima koje smo mi vodili maltene iz URS. Odbijalo se da se to sprovede u ekologiji. Šta će u ekologiji i Fond za zaštitu životne sredine i agencije za zaštitu životne sredine i Ministarstvo za životnu sredinu? Taj fond prihoduje skoro pet milijardi dinara godišnje. Pet milijardi dinara je više od svih subvencija u celokupnoj privredi, jer su subvencije u privredi tri milijarde dinara. Program za podsticaj investicija, koji je često napadan od te iste DS, nije koštao nikada više od 3-4 milijarde, a ovaj fond za zaštitu životne sredine ima nekakvih prihoda od oporezivanja privrede od pet milijardi. Čemu služi tih pet milijardi? Nekakvo plaćanje državi za sklanjanje guma, a gume kao nikada do sada nikle u Subotici. Čitava industrija se razvila, ljudi koji drže gume u svojim posedima i dobijaju pare od države i subvencije.

Dakle, kada govorimo o javnoj potrošnji, ona svakako mora i može da bude racionalnija. Jedina stvar koju želim da kažem i gospođi Jerkov, sve ovo što govorite prosto kažite vašim koalicionim partnerima, pre svega gospodinu Tadiću. Ako je neko zaslužan ili kriv, kako god hoćete to kvalifikujte, za poziciju na kojoj se danas nalazi DS, onda je to lično Boris Tadić. Ali, to mene ne zanima, od danas se mi okrećemo budućnosti, neka DS sama rešava svoje odnose.
Dakle, apsolutno smatram da svako ko želi da ozbiljno radi bilo koji posao, pa i posao u državi, mora da ima samokritike. Dakle, to ne shvatam kao ništa loše, a moram da vas ispravim u dva podatka.

Prvi je, sve finansijske tokove u Srbiji, u poslednjih šest godina kontroliše DS, a ne ja, niti moja stranka, u poslednjih šest godina, od 2007. godine do danas. Zašto? Zato što ste imali ministra finansija, zato što imate guvernera Centralne banke. Ministar ekonomije ne kontroliše finansijske tokove, to prosto nije tačno, niti ih je kontrolisao Predrag Bubalo, niti ih je kontrolisao bilo koji ministar ekonomije, nego ministar finansija. Da to bude jasno. To je još jedna od PR začkoljica vašeg medijskog tima da stavljate neke lažne stvari ljudima na dušu. Dakle, bio sam guverner od 2000. do 2003. godine, ministar finansija od 2004. do 2006. godine i to je zaista period kada sam bio odgovoran, i za monetarnu politiku, i za finansijski sistem. Tada, prva Vlada Vojislava Koštunice je ostavila budžetski suficit od 2%BDP, prvi i jedini put u istoriji Srbije, a sada je minus 7% deficit.

Drugo, tačno je da kada sam izbačen iz Vlade pre godinu i po dana da su naši ministri ostali u Vladi, samo iz razloga da bi preživeli medijske spinove, opet vaših spin doktora, da navodno rušim svaku vladu u Srbiji. To je bio jedan od većih razloga zašto nismo izašli kompletno iz Vlade i zbog toga smo imali političku štetu, jer bi mnogo više dobili glasova da smo bili potpuno opozicija.
Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine Cvetkoviću, mi iz URS ovo vidimo kao jedan čisto tehnički budžet. Mislim da ne vredi mnogo o njemu trošiti reči, jer jasno je i onima koji se ne razumeju u javne finansije, kad pogledaju stavke ovoga budžeta, da ova Vlada mora odmah da radi rebalans i da ovaj budžet nije pravljen za celu 2012. godinu, već je napravljen da bi se omogućila isplata penzija, plata u školstvu, zdravstvu i drugih stvari u prvim mesecima naredne godine.
Neozbiljno je davati ozbiljnu analizu ovog budžeta, jer onima toliko puno mana da nema smisla čak ni kritikovati ga, ali želim da iskoristim ovu priliku da kolegama narodnim poslanicima ukažem na to da, čini mi se, u Ministarstvu finansija, koje je predlagač ovog budžeta u ime Vlade, ne postoji jasna ideje i svest šta, zapravo, treba da se uradi u našoj zemlji kada su javne finansije u pitanju, kako ne bi stalno imali ovakve rasprave o budžetu.
Naime, nije mi jasno što su pre izvesnog vremena uopšte predlagana fiskalna pravila, kada su već prekršena ovim zakonom o budžetu, jer nije bitno da li je sada javni dug 44 ili 46% BDP, on će sa ovim budžetom sledeće godine debelo premašiti 50% BDP. Jasno je i već sada se vidi kako će se finansirati deficit od 140 milijardi republički ili 150 i nešto milijardi konsolidovani, nego zaduživanje. To je potpuno jasno i nema nikakve dileme da je to tako jedino moguće da se desi. Nema tih donacija, nema prihoda od privatizacije u uslovima krize. Dakle, jedno zaduživanje može da bude, a ne postoji nikakav predlog mera koji prati ovaj budžet, koji bi doveo do toga da se napravi plan kako da se to vrati u te okvire, ako su ti okviru uopšte dobro postavljeni.
Ne znam da li je trebala Vlada da predlaže svojevremeno da nivo javnog duga i granica bude 45% BDP, kada je čak i onaj stari mastrijski kriterijum 60% BDP, kada jedna Nemačka ima javni dug od preko 80% BDP, a da ne govorim o onim zemljama koje su sada ušle u dužničku krizu, poput Italije, koja ima preko 120% BDP. Znam da je ideja bila da mala zemlja kao što je Srbija ima veći stepen opreznosti, ali je ceo cilj nerealno postavljen i sada se vidi, sasvim sigurno, prekoračen.
Međutim, nije to najveći problem, jer ovde, osim pokrivanja budžetskog deficita, predviđena su i izdavanja garancija do 318 milijardi dinara, a garancije takođe mogu da postanu, pre ili kasnije, javni dug, tako da je jako teško proceniti koliko će javni dug preći 50%, ali 50 će sigurno preći do kraja sledeće godine.
Ono što zabrinjava, je što ne postoji ideja kako da se ovo zaustavi, kako da se postave javne finansije na zdrave noge. Naime, Srbija ima ogroman problem što ima preveliku i komplikovanu administraciju vezanu za javne prihode. Po analiza međunarodnih institucija, Srbija je 177 na svetu, od 185 zemalja po tome koliko komplikovanu poresku administraciju ima. U Srbiji se porez plaća 66 puta godišnje, a u Švedskoj, na primer, samo dva puta. Onda ne čudi jedan od vrlo unikatnih Predloga zakona o poreskom postupku poreskoj administraciji, da poreska uprava, koja treba da kontroliše da li firme plaćaju poreze i doprinose, sama sebe predlaže da se rastereti tog posla i da prebaci taj posao na poslovne banke. Nama je ovde dat predlog zakona koji je potpuno nesprovodiv. Ne znam za primer, a voleo bih da kažem u kojoj to zemlji postoji, da poslovne banke kontrolišu uplatu poreza. One bi bile poreski organ, a ne bi bile poslovne banke kada bi to radile. To je posao države. Međutim, naša država ima birokratsku poresku administraciju koja naplaćuje ne samo osnovne poreske oblike, nego i mnogobrojne i rastuće svake godine kvazi fiskalne oblike i zbog toga očito nema vremena da se bavi svojim poslom ili nema dobru organizaciju.
Šta je problem? Problem je što Srbija svake godine dobija desetine kvazi fiskalnih nameta. Ono što treba uraditi u Srbiji, ne menjati Zakon o budžetskom sistemu na ovaj način kao što je sadašnji ministar finansija i premijer predložio, nego zabraniti Zakonom o budžetskom sistemu da bilo koje drugo ministarstvo, sem ministra finansija, može da uvodi bilo koji poreski namet. Treba zabraniti Ministarstvu poljoprivrede da uvodi naknade za šume, za vode; Ministarstvu za ekologiju da uvodi naknade za ekologiju, bilo kom ministarstvu da uvodi takse i namete. To mora biti isključivo nadležnost Ministarstva finansija, a onda treba promeniti i Zakon o finansiranju lokalne samouprave, u onom delu koji daje mogućnost uvođenja neograničenog broja taksi gradovima i opštinama i zabraniti neki od oblika, npr. firmarine.
Sada kada je usvojen predlog URS da porez na zarade čini jedan od osnovnih prihoda lokalnih samouprava, firmarine treba ukinuti potpuno ili makar za mala i srednja preduzeća. Nema potrebe da to postoji u Zakonu o lokalnim taksama. Veliko je pitanje da li bitan izvor lokalnih prihoda treba da budu naknade za korišćenje zemljišta. Treba usvojiti potpuno drugačiju logiku. Ne naplaćivati naknade za korišćenje, nego za nekorišćenje zemljišta, jer je problem što postoji puno zemljišta koje se ne koristi, a moglo bi korisno da se upotrebi bilo za poljoprivrednu proizvodnju, bilo za izgradnju, a na to se ne plaća nikakva naknada, a plaća se naknada onima koji rade, onima koji ne rade oni ne plaćaju nikakav porez. A može lokalna samouprava kroz porez na imovinu eventualno da kompenzira gubitak od ove naknade.
Šta URS smatraju da treba uraditi? Treba smanjiti broj fiskalnih oblika na najmanju moguću meru, na minimum. Zna se šta su osnovni oblici. To je PDV, to su akcize, to su porez i doprinos na plate, porez na imovinu, carine, porez na dobiti i manje više to su ključni oblici. Treba poukidati sve ove naknade u poslednjim zakonima resornih ministarstava, jer ukupno opterećenje Srbije takvim kvazi fiskalnim nametima u ovom trenutku iznosi milijardu i po evra. Prema analizi koju su napravili stručnjaci naleda. Tu je dobar potencijalni izvor za smanjenje nameta privredi plus rasterećuje se birokratija u poreskoj administraciji. Dakle, što manje poreskih oblika, lakša kontrola i naravno što manji nameti za privredu.
Ovde je problem sadašnjeg i budžeta, i poreskog sistema što je urađen po principu – drži vodu, dok majstori odu, jer jasno je da je neodrživo da se naknade za šume ne koriste za obnavljanje šumskih resursa ili naknade za vode se neće koristiti za navodnjavanje izgradnju brana, nego za isplatu dugova za subvencije.
Dakle, ovo je jedinstveni zakon gde se naknade razne koje predstavljaju sopstvene prihode stavljaju u funkciju isplate subvencija. To je ne transparentno i tu je Jorgovanka u pravu, moram to da kažem. Znači, ovo što je rekla u pravu, nije transparentno da se na taj način pokuša zamaskirati da je budžet za poljoprivredu i dalje ispod 2,5% ukupnog budžeta, a doba dok sam vodio Ministarstvo finansija bio je 5%, to je, dakle, moguće. Bilo je 2005, 2006. godine 5% se izdvajalo budžeta za poljoprivredu, a ovo sada ispod 2,5%.
Jedina dobra stvar vezana za ovaj budžet je što će lokalne samouprave imati više novca nego ranije, ima će 34 milijardi dinara više nego ove godine i to četiri milijarde dinara većih transfera, 30 milijardi više po osnovu prihoda od poreza na zarade. Ali, ako želimo da zaustavimo približavanje lošim scenarijima poput Grčke, zaista nova vlada će morati kompletnu poresku reformu da uradi kao svoj prvi korak, da uradi rebalans ovog budžeta, jer bez toga idemo ka raspadu sistema.
Dakle, ovo najozbiljnije govorim, jer nije situacija ni malo jednostavna i čini mi se da premijer olako daje svoje izlaganje. Ne upozorava na rizike koji svi ozbiljni ekonomisti vide, mislim da to nije odgovorno ni prema poslanicima ni prema građanima. Naravno, da bi se sve ovo uradilo potrebno je i znanje i ozbiljna volja.
Dakle, nije jednostavno reći ministru poljoprivrede ne možeš više da imaš naknade za šume i vode u svom razdelu, nego ćeš dobiti novac direktno iz budžeta, transparentno za navodnjavanje i za šume kroz neki drugi oblik, direktno iz budžeta, ali nećeš imati taj prihod. Zašto? Zato što kada ministarstva u koalicionim vladama, a sve vlade su bile i biće koalicione u Srbiji, kada ministarstva neke predloge nema šanse da iko osim Ministarstva finansija.
Mnoga ministarstva koji čine Vladu to vide tek kada počne nešto da se primenjuje i to je loše. Čak mislim da je pitanje da li poslanici mogu sve to vide jer 2003. godine bilo je oko 120 različitih oblika u Srbiji. Kada sam napustio Ministarstvo finansija 2006. godine, to se značajno smanjilo, a sada u poslednjih pet godina ponovo se vraća na sličan broj kao što smo zatekli 2003. godine. Da ne govorim o tome da javni dug 2000. godine bio 160% BDP, da je oboren 2006. godine i 2007. godine na svega 30%, a sada je došao na ovu granicu od 45% i sigurno je prelazi na preko 50%.
Mislim da je poštenije reći nisu dobro odmerena pisana pravila i postaviti fiskalna pravila koja su realna, a onda imati mnogo obavezujuće mere koje neće dozvoliti da se one prekrše nego ići svesno ka tome da se krši fiskalno pravilo, a pričati da se neće prekršiti. Pravilo nije pravilo, ako se krši. Mnogi problemi u našoj zemlji postoje zato što se ne zna red i zato što pravila mogu da se krše.
Neću, uopšte da koristim klasičnih 20 minuta za svoju diskusiju. Ponavljam još jednom, budžet glasamo iz razloga da pomognemo da penzioneri do izbora imaju penzije, da učitelji imaju plate, lekari takođe inače taj budžet ne treba smatrati kao definitivan on će se sasvim sigurno menjati, nova vlada će ga menjati.
Međutim, molio bih Vladu da razmisli neka povuče ovaj ekspermitalni deo zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji. Umesto da smo ovde dobili ovlašćenje za poresku upravu, da može da kontroliše tzv. sivu i crnu ekonomiju, jer vi znate da danas poreska uprava kontroliše samo registrovana preduzeća, a nema ovlašćenja da uđe u ona koja nisu registrovana. Tržišna inspekcija to kontroliše. Sa par stotina ljudi ona ne može da iskontroliše u 170 gradova Srbije sva moguća preduzeća.
Dakle, Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji treba menjati, ali treba ga menjati u pravcu da se da ovlašćenja poreskoj upravi da kontroliše i crnu ekonomiju, a ne da ide samo u legalna preduzeća. Onda imamo nelojalnu konkurenciju, a treba potpuno odustati od toga da se bankama daje nalog da čine nešto što nije njihova prirodna uloga, da one budu poreski organ. Plus što je zakon napisan tako da se ne može jasno tumačiti, neće biti primenjiv, eventualno nije loše što je Vlada rekla da će od 1. juna da se primenjuje. A šta ćemo do tada imati? Imaćemo tehničku vladu. Šta ako se desi zagušenje sistema? Šta ako ne bude to funkcionisalo? Ko će tu da interveniše? Tehnička vlada i koji je njen motiv.
Dakle, moj predlog je ili da se povuče ceo taj kompletan deo ili makar da se pomeri formalno na 1. januar 2013. godine, pa da u međuvremenu nova vlada skroz promeni taj zakon i da nikad ne stupi na snagu. Hvala.
Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, želim najpre u ime poslaničkog kluba URS da izrazim zadovoljstvo što se posle 16 godina konačno donosi zakon o vraćanju imovine lokalnim samoupravama. Naravno, sam period od 16 godina je toliko dugačak da ne znam da li treba da budemo time zadovoljni ili tužni, s obzirom da je ovo trebalo daleko, daleko pre uraditi.
Već 16 godina Vlada Republike Srbije, a u tih 16 godina prodefilovale su gotovo sve stranke iz ovog parlamenta u njenom sastavu. Gotovo jednu trećinu svog radnog vremena svakog četvrtka, ako su četvrtkom sednice Vlade, posvećuje raznim temama koje su lokalnog karaktera, davanju saglasnosti na izgradnju lokalnih ulica na proširenje gradskih grobalja, na davanju saglasnosti za baletske škole koje mogu da koriste u zakup razne prostorije koje su u opštinama.
Dakle, ljudi koji se bave ovom materijom su izračunali da su više milijardi evra lokalne samouprave izgubile u prethodnom periodu, zato što su gubile vreme, čekajući da im Republička administracija odobri nešto što je zapravo njihova stvar, da koriste slobodno imovinu koja se nalazi u njihovom gradu ili opštini.
Od velikih problema kakvi su odsustvo saglasnosti, zbog činjenice da su druge političke opcije na vlasti u nekoj opštini u odnosu na Republičku Vladu, pa se onda namerno to kočilo od strane Republičke direkcije za imovinu i Vlade, do objektivne prenatrpanosti same direkcije koja, bez obzira na broj činovnika koje ima u sebi fizički ne može i nije mogla sve ovo da obradi, jer je sistem bio pogrešno postavljen. Takve stvari nikada nisu ni trebale biti u nadležnosti Republičke Direkcije.
Bilo je tu puno banalnih slučajeva i puno ozbiljnih slučajeva. Najbanalniji slučaj sigurno je ovaj poslednji slučaj Malog Zvornika, gde je, koliko znam, SRS, gde je gradonačelnik tražio još u januaru prošle godine da mu se da saglasnost na proširenje gradskog groblja, jer nije mogao više da ima prostora da sahranjuje mrtve. Poslao je desetak dopisa Vladi, Republičkoj direkciji za imovinu i dan danas mu to nije odobreno iz zaista vrlo ružnih i banalnih razloga.
Na kraju, šta rade? Normalno da sahranjuju mrtve mimo zakona, jer to su neke stvari koje ne može ni zakon da ograniči.
Sada bi ovim zakonom na takve stvari trebao da dođe kraj. Mi smo zadovoljni što je, faktički, ovaj zakon bio jedan od tri ključna zakonska predloga u okviru petice koje su URS prikupljali ovog proleća i gde smo prikupili preko pola miliona potpisa građana. I osim zakona o finansiranju lokalne samouprave, ovaj zakon o javnoj svojini je bio drugi ključni naš predlog, kao i treći zakon koji se još uvek nije našao na dnevnom redu ove skupštine, a to je zakon o direktnom izboru gradonačelnika i predsednika opština.
Moram pri tome da kažem, sećate se svi debate iz juna ovog meseca kada su neke stranke suštinski podržavale naš predlog o finansiranju lokalne samouprave, ali im se nije svidelo zašto mi iz URS bili formalni predlagači.
Za razliku od te situacije, moram da kažem da smo prilično zadovoljni ovim tekstom koji je Vlada napravila. Slažem se sa mojim kolegom, gospodinom Pastorom, da je ovaj predlog danas mnogo bolji nego onaj koji je bio pre mesec dana. Svakog dana je taj predlog postojao sve bolji. Radi se o vrlo solidnom tekstu i to je razlog što nemamo problem što nismo mi taj tekst dali. Naš tekst stoji u Skupštini. Nama nije bitno ko je predlagač, nego da li kvalitetan tekst. S obzirom da je tekst prilično solidan, spremni smo da ga usvojimo.
Ono što je ostalo kao nedoumica su sledeće stvari. Gospodin Đelić je, u uvodnom izlaganju rekao, da će ulice, trgovi, parkovi, lokalni putevi biti svojina jedinica lokalne samouprave, a da će međuopštinski putevi biti svojina Pokrajine Vojvodine, odnosno, govorimo o regionalnim putevima koji se nalaze na teritoriji Vojvodine, pa smo onda videli ovim amandmanima, da je i kanalska mreža takođe svojina pokrajine Vojvodine.
Moram da kažem da URS to apsolutno podržava, ali se pitamo šta je sa regionalnom infrastrukturom južno od Save i Dunava? Podržavamo da Vojvodina ima vlasništvo nad regionalnom infrastrukturom na teritoriji Vojvodine, ali je potpuno nedosledno da, južno od Save i Dunava, tako pravo ne postoji za ostale. Odnosno da Republika upravlja regionalnom infrastrukturom u zapadnoj Srbiji, Šumadiji, istočnoj Srbiji, južnoj Srbiji.
Očito je da imamo jedan asimetrični sistem koji je neodrživ. Ja sam za to da ova prava pripadnu Pokrajini Vojvodini, ali je potpuno jasno da je ovo rešenje na dugi rok neodrživo. Ako samo jedan deo Srbije ima to pravo, jasno je da će se javiti animoziteti u drugim delovima koje to isto pravo nemaju. Zato treba da se u narednom periodu ide ka punoj regionalizaciji Srbije, da ova ista prava ili slična prava, približno ista prava koje ima Vojvodina, dobiju i istočna Srbija, i južna Srbija i zapadna Srbija, Šumadija i Pomoravlje.
Ne vidim zašto bi to bio problem, kao što ne vidim ni u čemu je bio strah nekih ljudi, pa i sada taj strah postoji, čini mi se, oko debate vezano za imovinu Vojvodine. Zašto bi se iko plašio da se Vojvodini ili bilo kom drugom regionu da ingerencija da sam održava regionalne puteve, regionalnu infrastrukturu, regionalne kanale i regionalnu železnicu.
Ne znam u čemu je razlika između regionalnih i železničkih pruga i regionalnih puteva? Zaista je nedosledno da se daje pravo nad jednim delom regionalne infrastrukture, a ne nad kompletnom regionalnom infrastrukturom. Nema nikakve razlike, pri čemu je jedina razlika što je železnica zaista nerentabilna u celoj državi i da to predstavlja važan i veliki trošak za Vojvodinu, ukoliko bi se i to stavilo njoj na upravljanje. Ali, to ne treba da bude briga centralne vlasti. To treba da bude briga Vojvodine.
Postavlja se i opravdano pitanje koje je Balint Pastor postavio, treba imati poseban zakon o finansiranju regiona. Konkretno, Vojvodine, onda i ostalih. Koji su to izvorni prihodi? Odakle će se sve to održavati i finansirati? Ovde nije samo bitno imati vlasništvo nad imovinom, nego imati novac, sopstvene prihode da tu imovinu održavate. Nešto što je izgrađeno, ako se ne održava, propada, kao što znamo već na primeru kanala koji su izgrađeni, a dobrim delom zapušteni jer se ne održavaju dovoljno dobro, i zato imamo česte slučajeve, da tokom sušnih godina, ne koristi se taj potencijal koji bi trebao i umanjuju se prihodi od poljoprivrede, odnosno prinosi.
Mislim da je potpuno bezrazložan strah koji se javlja oko regionalne imovine. Dati su primeri drugih zemalja u Evropi, gde regioni raspolažu regionalnom imovinom. URS smatra da tako nešto treba da bude i u Srbiji.
Potpuno je prirodno da će regionalne vlast imati više motiva, interesa da grade i održavaju regionalne puteve, regionalnu železničku mrežu, regionalnu infrastrukturu uopšte, nego centralna vlast. Centralne vlasti uvek imaju problem prioriteta – da li prvo graditi regionalni put u Vojvodini, istočnoj i zapadnoj Srbiji, Šumadiji, i na kraju, gradi se tamo odakle dolazi političar koji je na čelu resornog ministarstva. To je pogrešan sistem. Grad nam onda zavisi, ne od sistema, nego od ljudi. Subjektivno se odlučuje o tome.
Ideja regionalizacije je, da svaki region dobije pravo da ima svoju imovinu, svoja sredstva i da onda sami regioni odlučuju koji su njihovi prioriteti, pa da li će se prvo graditi tunel u Fruškoj Gori, ili će se raditi neki put ka rumunskoj granici, pa neka Vojvodina odluči. Šta ima oko toga da se pita Republička Vlada, jer Vojvodina treba o tome sama da odlučuje.
Republička Vlada mora da vodi računa o održavanju Koridora 10, to je nacionalni koridor, on prolazi iz kroz Vojvodinu i kroz Šumadiju, i kroz južnu i istočnu Srbiju. To je nadležnost republičkih vlasti. U tom smislu, ne vidim nikakav problem, čak vidim i potrebu da se formiraju i regionalne direkcije za puteve koje će imati sopstvene prihode i koje će održavati regionalne puteve, dok republička Direkcija treba da održava samo nacionalne koridore. Takva rešenja postoje i u Austriji i u mnogim drugim zemljama, ne vidim zašto bi to bio problem za Srbiju. Što više ljudi bude uključeno i u gradnju i održavanje regionalne infrastrukture, to ćemo imati više i ravnomernije raspoređenu regionalnu infrastrukturu.
Zbog toga ćemo razmotriti neke od amandmana koje su podnele poslaničke grupe i glasati za njih, bez obzira što nismo učinili mi. Dakle, bez obzira što URS nisu vezano za regionalnu imovinu dali amandmane, a ukoliko se uklapaju u ovaj koncept o kome sada govorim, mi ćemo za njih glasati. Nikad nemamo problem da podržimo dobar amandman, bez obzira koja stranka ga predlaže.
Međutim, mi smo podneli, takođe, jedan amandman, on se odnosi na imovinu gradskih opština. Smatramo da gradske opštine treba da imaju sopstvenu imovinu, ne da članom 18. postoji mogućnost da grad svojim statutom opredeli imovinu gradskoj opštini, nego da bude obaveza da grad opredeli imovinu statutom gradskim opštinama, jer veliki problem gradova jeste takođe centralizacija. Evo primer Beograda. Beograd je glavni grad, najveći je, ima najveći budžet, ali čak sedam osmina tog budžeta pripada centralnoj gradskoj upravi. Samo jedna osmina je na raspolaganju za svih 17 sadašnjih gradskih opština. Tih 17 gradskih opština sa tako malo novca ne mogu da urade onoliko stvari koliko žitelji tih opština očekuju od njih, i treba uraditi decentralizaciju.
Kakva je razmera u drugim gradovima u Evropi? Pola budžeta, otprilike, ide u centralnu gradsku upravu, centralna gradska uprava finansira velike projekte, kao što su metro, mostovi i velika druga infrastruktura, ali zato gradske opštine održavaju ulice, kanalizaciju, vodovode, kad se popravljaju. U tom smislu nema razloga da se više novca ne opredeli i sa gradskim opštinama. Onda će sve gradske opštine imati ravnopravnu mogućnost da urade nešto za svoje sugrađane, a ne da se čeka da centralni grad odredi šta je prioritet. Kada dolazi na red kanalizacija u Borči, kada u Ritopeku, pola Beograda i dalje nema kanalizaciju, a ako se čeka grad Beograd da to odredi, načekaće se neke prigradske opštine. Ovo važi za Beograd.
Međutim, ne samo za Beograd, ovo važi sad za Niš, i Niš ima pet gradskih opština koje su samo na papiru gradske opštine, jer niti imaju imovinu, niti imaju sredstva. Važiće verovatno jednoga dana za Novi Sad, jer tamo je postojala ideja, ali se nikada nije sprovela u delo, da se formiraju gradske opštine, a verovatno i za još neke gradove, kako budu rasli.
Naravno, zalažemo se za to da najpre opštine imaju pravo raspolaganja nad imovinom, takođe da dobiju i odgovarajuća sredstva, a takođe smatramo da i mesne zajednice treba da imaju najmanje 5% od gradskog budžeta. Tamo gde su predsednici opština i gradonačelnici iz URS ovaj sistem finansiranja mesnih zajednica, koji mi predlažemo, startovaće, ako to skupštine odluče, a mislim da hoće, jer imamo većinu, od 1. januara sledeće godine. Mi smatramo da to treba da startuje u celoj Srbiji.
Što se tiče imovine, mislim da je rešenje u zakonu dobro, da imovina jeste opštinska, a daje se na raspolaganje mesnim zajednicama, ali mesne zajednice treba da imaju i svoj budžet na raspolaganju. Naš predlog je da to bude najmanje 5% od ukupnog gradskog budžeta, jer neka praksa govori da je to minimalna suma koju bi trebalo raspodeliti svim mesnim zajednicama, srazmerno broju stanovnika koji u njima žive.
Dakle, generalno smatramo da je zakon solidan i da, međutim, ima nekih stvari koje su iz nekog straha nepotrebno izostavljene, vezano za imovinu pokrajine, da ima mogućnosti da se poboljša u domenu davanja imovine i gradskim opštinama, kao obaveze, a ne kao mogućnosti.
Naravno, kao i uvek moramo da izrazimo jednu rezervu i oprez u vezi sa sprovođenjem zakona. Najveći problem u Srbiji, to svi znamo, nije samo doneti zakon, već problemi nastaju kod sprovođenja. Ono što nas čini nespokojnim je odluka predlagača da, ne znam pod kojim pritiskom, popusti i da predloži rok od čak tri godine za upis ove imovine ka lokalnim samoupravama. Znam da je originalni predlog bio godinu dana, ne znam što se prihvatio predlog od tri godine, bez obzira ko ga je predložio, čak i da ga je SKGO predložio, to nije dobro, jer mislim da je potrebno da se ovaj proces prenosa imovine ubrza maksimalno. Mi znamo, nažalost, kakvi smo mi kampanjci i znamo da će na kraju svi u poslednjem kvartalu treće godine tek krenuti to da rade ozbiljno. To je, nažalost, nešto što nas čini nespokojnim.
Zašto ovo govorim? Upravo imajući u vidu i slučaj sa malopre pomenutim Zakonom o finansiranju lokalne samouprave. On treba da stupi na snagu od 1. oktobra, a to je za desetak dana. Međutim, Vlada još uvek nije donela uredbu o rasporedu transfera solidarnosti opštinama. Da bi Zakon o finansiranju lokalne samouprave, koji je ključan za decentralicaziju, imao efekta i da bi mogao da se primeni, nije dovoljno to što je Vlada samo usvojila rebalans budžeta, nego je potrebno da se usvoji uredba o rasporedu transfera solidarnosti, kako bi svaki grad i svaka opština znala tačno koliko će transfera dobiti od republičke Vlade u poslednjem kvartalu ove godine.
Ukoliko želimo da raspravljamo o rebalansu budžeta, a pretpostavljam da će to doći na dnevni red, mislim da bez toga da u samom zakonu postoji član gde postoji tabela gde se vidi raspored transfera po svakoj pojedinačnoj opštini, kako redovnog transfera i transfera solidarnosti, bolje da ne započinjemo tu raspravu. Mi u takvoj raspravi nećemo ni da učestvujemo. Dakle, očekujemo da Vlada ne gubi vreme i da ne bude opet pod pritiskom, da se navrat- nanos nešto donosi nego da donese uredbu o rasporedu transfera solidarnosti, jer je bilo opravdano pitanje zašto Novi Sad da dobije isti transfer solidarnosti kao Arilje. Onda sam video nacrt uredbe Ministarstva finansija, koje je predložilo obrnuto, da Novi Sad dobije više nego Arilje, jer je odbijen predlog URS da svi dobiju isto, a sada je predloženo da Novi Sad dobije još više. Ako je transfer solidarnosti, manji treba da dobiju više, a ne veći.
Ovo pominjem samo zbog toga što se plašim kako će se i Zakon o finansiranju lokalne samouprave, ali i ovaj zakon o imovini, primeniti u praksi, jer problem je ne sprovođenje zakona koje Narodna skupština donosi.
Konačno, moram da kažem da je pokrenuta ozbiljna debata o decentralizaciji. Opet ću reći, URS nisu prvi koji su to pokrenuli. Bilo je stranaka u ovom parlamentu koje o tome pričaju mnogo duže nego mi, ali definitivno su neke pozitivne stvari krenule da se dešavaju od ovog proleća i leta, kada smo usvojili jedan zakon. Mislim da ćemo usvojiti i ovaj zakon o vraćanju imovine lokalnim samoupravama i Vojvodini, jer je on takođe važan, ali mislim da tu ne treba da stanemo.
Nije mi jasno zašto nema političke hrabrosti i volje da se usvoji zakon o direktnom izboru predsednika opština i gradonačelnika, da narod bira, a ne da ih postavljaju partijske centrale. To je, takođe, ključna stvar za naredni period, da bismo imali kompletnu decentralizaciju, plus davanje odgovarajućih ingerencija i ovlašćenja i mesnim zajednicama.
Dakle, sve u svemu, moram da kažem da je zakon solidan, da ćemo mi najverovatnije za njega glasati. Očekujemo da se usvoji amandman naše poslaničke grupe i možda još neki amandmani kolega koji su za istinsku decentralizaciju Srbije. Hvala.
Poštovana predsedavajuća, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, poslanički klub Ujedinjenih regiona Srbije će podržati ratifikacije finansijskih zakona koje je predložila Vlada Republike Srbije.
Želeo bih da ukažem da poslanica Tabaković ima delimično pravo kada se brine oko toga za šta ide novac od zaduživanja i u tom smislu razumem jedan deo njene diskusije. Međutim, treba ipak da zna da je Vlada planom budžeta za ovu godinu predvidela ovaj kredit od Svetske banke, tako da ovo nije neki novi kredit već je ovo suštinski ispunjavanje plana za finansiranje budžetskog deficita.
Mislim da je ministar Ćirić sjajno objasnio da budžetski deficit Srbije od 4% je u uslovima krize jedan među najmanjima u Evropi i da suštinski sve zemlje u krizi imaju budžetski deficit, osim onih koje imaju neke prirodne resurse poput nafte i u tom smislu jasno je da treba taj budžetski deficit pokriti. Ako se već pokriva, bolje je da se pokrije kreditom Svetske banke, koji je dugoročni, koji je na period od 20 godina, gde je kamatna stopa najniža nego da se zadužujemo na domaćem tržištu kapitala gde su kamate mnogo veće.
Delimično razumem zabrinutost, ali suštinski je neosnovana kada se radi o ovom prvom kreditu.
Što se tiče druge dve garancije, mislim da je to jako dobro što se danas nalazi na dnevnom redu podrška zapošljavanju kroz kreditiranje malih i srednjih preduzeća i u tom smislu bitno je da zaduživanje ne ide za javnu potrošnju koja je neracionalna, a kod zaduživanja odnosno garancije se koriste za podršku zapošljavanja ili za podršku investicijama, izvoznoj privredi, kao što je slučaj "Fijat automobila Srbija", onda je to više nego opravdano tim pre što je svakako jasno da je najveći problem trenutni srpske privrede, ne samo sada već u poslednjih 20 godina, ogroman spoljno-trgovinski deficit. Spoljno-trgovinski deficit se ne može zatvoriti preko noći, ali je moguće je ovakvim investicijama, poput "Fijatove" doprineti da se poveća značajno izvoz i da se na taj način deficit smanji.
Fijatova investicija je svakako značajna za Srbiju zbog dva osnova. Prvo, to je prvi veliki industrijski projekat u Srbiji koji treba da doprinese značajnom rastu izvoza. Drugo, sam po sebi je popravio imidž Srbije ne samo kod italijanskih investitora već generalno kod svih ozbiljnih investitora.
Kao posledica ove investicije, i druge italijanske kompanije su investirale ne samo u automobilskoj industriji, industriji komponenata, već i u tekstilnoj industriji. Znate da je došao "Beneton", da je tu "Kalcedonija". "Golden lejdi" ima tri fabrike. Suštinski, uspeli smo da sa Italijom u prva četiri meseca ove godine popravimo značajno naš spoljno-trgovinski bilans i po prvi put u poslednjih dvadesetak godina imamo pokrivenost uvoza izvozom prema Italiji sa 94% u prvih četiri meseca ove godine. Kamo sreće kada bi to bilo i sa svim drugim zemljama u svetu.
Naime, prošle godine pokrivenost ukupna uvoza izvozom Srbije iznosila je 58%, što je bio najveći do sada stepen pokrivenosti uvoza izvozom, ali jasno je da je to još uvek nedovoljno i da mora da se radi još. Evo, u prva četiri meseca generalno je to 59%. U okviru tog proseka od 59% Italija je zaista postalo najveće izvozno tržište i stepen pokrivenosti uvoza izvozom je sada 94%, što treba da težimo i sa svim drugim zemljama.
Inače, ukupan izvoz Srbije u prošloj godini iznosio je skromnih 7,4 milijardi evra. Ove godine imamo rast od 31% u prva četiri meseca ove godine. Ono što jeste važno je činjenica da će "Fijat" samo svojim projektom u narednoj godini ostvariti pola milijarde evra izvoza, a u 2013. godini oko milijardu i 300 miliona, što znači da će samo jedna fabrika u Srbiji, zbog čega je važno dati podršku da se ona što pre izgradi, da se što pre oprema instalira, samo jedna fabrika u Srbiji odbacivaće gotovo jednu petinu ukupnog srpskog izvoza iz prošle godine. Zbog toga je značaj ove garancije i zbog toga će Ujedinjeni regioni Srbije podržati ovu garanciju.
Mislim da je opravdano da se i poslanici i građani pitaju koliko košta Fijatova investicija, međutim, mogu da kažem da najskuplje, da te investicije nije bilo. Bilo bi mnogo skuplje da se ništa nije radilo, da je Srbija ostala zemlja za postojećom privrednom strukturom u odnosu na ovaj model gde menjamo aktivno privrednu strukturu.
Ponosan sam što je taj ugovor sklopljen za vreme mog mandata kao ministra ekonomije i zaista gospodin Ćirić sjajno nastavlja ovaj posao. U tom smislu "Fijat" i njegov dolazak u Srbiju jeste predstavljao prekretnicu ne samo za Kragujevac, već za ukupnu industrijsku politiku čitave Srbije. Puno se priča o tome da nam je potreban izvozno orijentisani model privrednog rasta. Puno je pisano o tome. Puno teorije na tu temu u Srbiji je bilo. Ovo je prva praktična stvar koja je povukla industrijski razvoj Srbije, s obzirom da ne možemo od postojećih preduzeća očekivati značajan rast izvoza. Naravno da i ona mogu više da izvoze, ali ne mogu toliko više da bi smo mi jednog dana pokrili u potpunosti spoljno-trgovinski deficit, odnosno da bismo imali ujednačen uvoz sa izvozom. Jedini način za to jeste dolazak ovakvih krupnih investitora, a onda njihovog lanca dobavljača.
Slično su Slovaci uradili od 2000. do 2006. godine. Slovačka je bila zemlja poput Srbije u 2000. godini, sa ogromnim spoljno-trgovinskim deficitom. Tada su Slovaci svojim izvozom pokrivali svega 50% uvoza, slično kao što i Srbija ima stanje danas, a onda su za vreme ministra finansija Mikloša uspeli da to potpuno preokrenu i za samo šest godina da naprave spoljno-trgovinski suficit. Dakle, Slovačko je trebalo šest godina da iz jedne pozicije ogromnog deficita preobrazi svoju industriju da napravi suficit. Kako su uspeli? Nisu to učinila postojeća slovačka preduzeća, doveli su "Fijat", doveli su "Hjundai", doveli su "Pežo citroen", dakle tri giganta iz svetske automobilske industrije. Doveli su i u elektronici "Panasonik" i "Samsung" i to su onda bili generatori dolaska drugih kompanija iz IT industrije, komponenata iz oblasti automobilske industrije i naravno komponenata iz ovlasti elektronike. Na taj način oni su za samo šest godina izvozom multinacionalnih kompanija uspeli da naprave veći izvoz od uvoza i da zatvore u potpunosti svoj spoljno-trgovinski bilans.
Verujem da je i Srbija u stanju da to isto učini, ali potrebno nam je još "Fijata". Ako neko kaže da je malo što imamo samo jedan "Fijat", tačno je. Slažem se, ovo je samo početak. Ne smemo da se time zadovoljimo, ali je bitno da pomognemo da ova investicija što pre počne da daje svoje efekte.
Bio sam u Kragujevcu i video sam gradilište "Fijatove" fabrike. Država jeste uložila značajna sredstva u rekonstrukciji fabrike, jer tu će raditi naši radnici. Na proleće 2.444 radnika će imati 2012. godine posao u "Fijatu", trenutno ih radi oko 1.000. Bivša kasarna "Grošnica" je pretvorena pre nekoliko dana u auto-park komponentaša dobavljača "Fijata" i tu će raditi četiri kompanije koje će zaposliti oko 1.000 dodatnih radnika i tu će biti investirano 100 miliona evra. Još tri fabrike se lociraju na matičnoj lokaciji, tako da ukupno sedam komponentaša iz prvog kruga dobavlja "Fijata" biće lociran u samom Kragujevcu, među puno komponentaša će raditi i na drugim lokacijama.
Trenutno, industrija autokomponenti u Srbiji radi preko sto kompanija. Mnoge od njih su radile i ranije, ali neke su došle, i to najveće, one koje najviše izvoze upravo nakon dolaska Fijata.
Ministar Ćirić je pomenuo neke od njih. Na primer "Jura", je imala nekoliko fabrika upravo u Slovačkoj o kojoj sam govorio. Nakon što je Fijat došao, odlučili su da krenu da investiraju u Srbiju i otvorili su za godinu dana, što mislim da je zaista veliki podvig, čak tri svoje fabrike - jednu u Rači, drugu u Nišu i treća, evo krajem leta, u avgustu, kreće da radi, proizvodiće i kabl, odnosno žicu za kablove za automobile.
Ako pogledate statistiku spoljne trgovine, a vidim da gospođa Tabaković redovno konsultuje i godišnjake i statistiku, videćete da rast izvoza autokablova raste drastično. Mi ćemo ove godine samo od izvoza autokablova imati prihode od 120 miliona evra u Srbiji, što jeste dobro, imamo trenutno tri kompanije, jednu u Zrenjaninu "Drekster-Majer" koji su prvi došli, "Leoni" u Prokuplju i "Juru" koja je trenutno u Rači i u Nišu, a najverovatnije će graditi i četvrtu fabriku u Leskovcu. To znači da dolazak osnovnih ovih kompanija vuče i razvoj autokomponenti.
Zašto su bitne i fabrike autokomponenti? Bitne su zbog toga što će Fijat, osim što će izvoziti automobile iz Kragujevca, potpuno novi model koji treba da krene sa serijskom proizvodnjom na proleće sledeće godine, nabavljati u 2013. godini čak 5% svojih ukupnih nabavki u svetu iz kompanija lociranih u Srbiji. To je oko milijardu evra vrednosti autokomponenti koje će Fijat, Fijatova centrala kupovati za njihove druge fabrike u svetu iz fabrika u Srbiji. Neće to biti samo ovi kompomentaši koji sada direktno rade za Fijat, već i svi drugi koji su se locirali.
Zato, mislim da je pitanje - koliko košta Fijatova investicija, zapravo, lažna dilema. Najskuplje bi bilo da se ništa nije dogodilo i sreća je da smo kroz ovaj sistem podsticaja koje je Vlada tada dogovorila 2008. godine, uspeli da motivišemo Fijat, da u poslednji čas odustanu od svog plana da gradi fabriku u Rumuniji, jer je to bio njihov originalan plan i da dođu u Srbiju.
Proći će vreme, menjaće se vlade, verujem da će ta 2008. godina, april 2008. godine kada je potpisan prvi memorandum sa Fijatom, kada su zapravo ljudi iz Fijata odlučili da dođu u Srbiju, zaista biti zabeležena kao preokret u razvoju srpske ukupne industrije i preokret u modelu razvoja ka većoj izvoznoj orijentaciji.
Što se tiče zajma, odnosno garancije za zajam Evropske investicione banke za mala i srednja preduzeća, to je dobar zajam. Ne samo što je povoljan i vuče jako nisku kamatnu stopu i dugačak rok otplate sa grejs periodom, svi dosadašnji zajmovi ovog tipa koji su bili, a imali smo već nekoliko takvih ugovora, bili su jako traženi od strane malih i srednjih preduzeća.
Ovaj zajam direktno pomaže zapošljavanje ljudi, jer milion ljudi danas radi u sektoru malih i srednjih preduzeća i upravo ozbiljna mala i srednja preduzeća preko ovakvog dizajna, moći će da dođu do povoljnih kredita. Na taj način, Vlada nema potrebe više da ima sopstvene antikrizne mere, jer umesto da Vlada kroz program podrške bankama kreditira mala i srednja preduzeća, sad će banke moći preko ovog zajma koji dolazi od Evropske investicione banke to isto da čini.
Ono što želim takođe ovom prilikom da kažem jeste jedna dilema koja se u vezi sa Fijatovom investicijom provlačila kroz ove skupštinske klupe na jednoj od prethodnih sednica. Neki poslanici su naime izražavali dilemu - šta će Fijat raditi činjenicom da ne može trenutno Srbija da izvozi automobile na rusko tržište? To je pitanje koji su neki postavljali, želim da tu dilemu pokušam jednom za svagda da uklonim.
Naime, kompletan kapacitet od 200 hiljada automobila je namenjen isključivo za evropske tržište i tržište sa SAD. Ukoliko bi u međuvremenu, a to bi bilo dobro, Srbija uspela da napravi aranžman sa Rusijom i da, eventualno, obezbedi kontigent od dodatnih 100 hiljada automobila za rusko tržište, to bi onda bio motiv za Fijat da investira u širenje kapaciteta za dodatnih 100 hiljada automobila.
Činjenica je da danas Srbija ne može bez carine da izvozi automobile, a može rezervne delove, ali automobile ne može na rusko tržište, apsolutno ne ugrožava ovu početnu investiciju Fijata koja je planirana za kapacitet od 200 hiljada automobila godišnje.
Ukoliko bi Fijat želeo da se širi i da proširi kapacitet na eventualno 300 hiljada ili više automobila, onda bi svakako bio dobrodošao dogovor sa Rusima oko eventualnog kontigenta za izvoz automobila. U tom smislu, verujem da treba učiniti napore, i poslanici opozicije i poslanici vladajuće koalicije, Vlada i svih koji mogu da eventualno pokušaju sa Ruskom Federacijom da naprave aranžman koji bi omogućio dodatno širenje kapaciteta naše fabrike, Fijatove fabrike u Kragujevcu. To bi bilo korisno za nas, a bilo bi korisno, ubeđen sam i za Rusiju.
Ono što je jako važno, i bez toga, nekoliko narednih godina će se sigurno biti potrebno fabrici u Kragujevcu da dostigne ovaj prvi instalirani kapacitet od 200 hiljada automobila, tako da ima vremena da se kasnije, u eventualnim pregovorima, taj kapacitet poveća.
Naravno, nadamo se, da imajući u vidu da automobil koji će oni sprovoditi, a spada u tzv. multifunkcionalne automobile, odnosno "Malti perples likl", oni će imati, sasvim sigurno, dobru prođu na evropskom tržištu. Što više se tih automobila proda, naravno, biće i veća proizvodnja.
Ono što takođe jeste važno, neki poslanici su ranije govorili – kako to treba da kupuju građani Srbije. Ne, zaista jako mali deo tih automobila će ići na naše tržište. Naše tržište, moramo biti objektivni, jako je malo. Mi smo mala zemlja. Imamo samo osam miliona stanovnika i nemamo tu moć da tolike automobile kupimo. Nije ni cilj te investicije bilo domaće tržište, nego izvoz.
Ono što svakako mora da bude jasno je, da Srbija nema šanse da preokrene srednju ekonomiju ukoliko se oslone samo domaću tražnju. Domaća tražnja sigurno treba da raste. Dodatni rezultat se može ostvariti na domaćem tržištu, ali, bez napada na svetska tržišta, bez većeg izvoza, možemo da pričamo zaista prazne priče o tome šta treba uraditi. Ovo je ključ.
Kada neko kaže – hajde da imamo stabilan kurs. Retko ko zna da upravo spoljno-trgovinski deficit je najveći generator makroekonomske nestabilnosti. Kada zemlja više uvozi nego što izvozi, onda se taj deficit pokriva kroz zaduživanje, ili kroz prihode u privatizaciji.
Jedini način da zemlja zaista više ne bude u potrebi da se zadužuje jeste da zatvori spoljno-trgovinski bilans ali ne kroz smanjenje uvoza, nego kroz drastično povećanje izvoza. Ovim putem se ide i zato URS podržavaju sve ove garancije koje Vlada daje, pre svega, prema Fijatu, pa zatim prema EIB.
Konačno, želeo bih na kraju nešto da kažem i o dilemi mog kolege Omeragića. Naime, nažalost, ali to jeste tačno, nema te mere koja može pomoći, ne samo Sandžaku, nego čitavoj zapadnoj SRbiji, čitavim delovima istočne Srbije, osim izgradnje dobrih saobraćajnica. Nema tog kredita koji će nekoga motivisati da ode u područje koje nije povezano putem sa Beogradom i EU – da li je to Sandžak, da li je to istočna Srbija, da li je to neko pogranično mesto u Vojvodini, osnova je razvoj infrastrukture.
Sasvim sigurno, osim nove industrijske politike koja se zasniva na izvozu, treba uraditi još četiri stvari, najpre, obezbediti odgovarajuću infrastrukturu. Po nama iz URS je prioritet izgradnja autoputa ka zapadnoj Srbiji, zatim odgovarajući regionalni autoput u istočnoj Srbiji. To su dve ključne stvari. Naravno, i autoput od Pojata do Preljine kroz Pomoravlje. Na taj način i drugi krajevi naše zemlje, a ne samo mesta duž Koridora 10, dobijaju šansu da neki ozbiljni investitori kod njih dođu. Neće sam podsticaj pomoći ako nema dobrog puta.
Potrebno je misliti i na energetsku strukturu. Srbija za pet godina neće imati dovoljno struje za sopstvene potrebe, a kamoli za izvoz, ukoliko se ne izgrade nove hidroelektrane i ukoliko se ne reši pitanje snabdevanja energijom.
Ostali faktori koji su važni svakako jeste poslovna klima, pre svega skraćivanje, i to značajno, izdavanje građevinskih dozvola, politička stabilnost je bitna i naravno vladavina prava, odnosno brži rad sudova. Da li sve ovo može da uradi ova vlada? Ne verujem. Odmah da vam kažem Vlada do kraja mandata za godinu dana ovo neće uraditi.
Međutim, ovo je posao za sve nas koji ćemo sutra dobiti podršku građana da ono što se ne uradi, uradi neko drugi. Potpuno sam svestan šta su problemi, šta treba uraditi, znam da neke od ovih stvari neće biti rešeni u mandatu ove vlade. Ali, ono što hoće biti rešeno u mandatu ove vlade jeste postavljanje temelja industrijske politike, i to upravo zahvaljujući ovim predlozima Ministarstva ekonomije o ratifikaciji zajma za "Fijat", ali i naravno predlogu Ministarstva finansija za podršku malim i srednjim preduzećima.
Zato će URS glasati za sve ove predloge. Hvala vam.
Da iskoristim priliku da odgovorim na obe vaše konstatacije.
Najpre, u sadašnjem Zakonu o finansiranju lokalne samouprave tranzicioni transfer je utvrđen da važi samo tri godine od momenta donošenja zakona. Zakon je, kao što ste pravilno rekli, donet 2006. godine, stupio na snagu 1. januara 2007. godine. Tranzicioni transfer koji je trebao da ujednači nivo transfera onim lokalnim samoupravama kako bi se eventualno negativni efekti promene prethodnog zakona otklonili istekao je 2009. godine. Tranzicioni transfer ne postoji od 2009. godine po postojećem zakonu. Reč "tranzicioni transfer" brisana je samo iz pravno-tehničkih razloga, jer taj transfer efektivno ne postoji u poslednje dve godine, jer mu je rok trajanja bio tri godine od donošenja sadašnjeg zakona, a to je od 2006. do 2009. godine. To je odgovor na vašu prvu primedbu.
Što se tiče drugoga, gospodin Edip Šerifov iz DS podneo je ispravku amandmana koji smo mi prihvatili na Odboru za lokalnu samoupravu, a to je da suštinski nema zakonom ograničenje za lokalne samouprave da određuju firmarinu. Drugim rečima, naša namera jeste bila da činjenicom da lokalne samouprave dobijaju duplo više od poreza na zarade i značajno uvećavaju lokalne budžete da zakonom ograničimo maksimalni iznos firmarina. Međutim, imajući u vidu da je i Stalna konferencija gradova i opština stala na stanovište da treba dati slobodu gradovima i opštinama da sami određuju firmarinu i da odgovaraju za to pred svojim građanima, složio sam se sa tim konceptom da odgovornost bude isključivo na gradovima i opštinama.
Drugim rečima, sklonjeno je predloženo ograničenje na maksimalni iznos firmarina. Prema usvojenom amandmanu sa ispravkom gradovi i opštine će sami biti u mogućnosti da samostalno određuju maksimalni iznos firmarina, kao što je to i do sada bilo po postojećem zakonu. Jedino je ostalo da za stare i umetničke zanate se uvodi oslobađanje od plaćanja tih firmarina. Dakle, neće biti ograničenja na dve prosečne plate, niti na tri i po, nego nema ograničenja. Tu ostaje odredba postojećeg zakona da punu odgovornost preuzimaju gradovi i opštine. Mi mislimo da bi gradovi i opštine trebalo da smanje firmarine kada dobiju ove veće prihode od poreza na zarade, ali neka sami o tome odluče, jer, u krajnjoj liniji, oni koji upravljaju gradovima i opštinama izlaze na izbore i treba da odgovaraju svojim preduzetnicima, svojim građanima, tako da neka i dalje samostalno odlučuju i mi smo to prihvatili.
Moram da vas razočaram, pošto mi tačno znamo šta hoćemo i moram da vas razočaram, ova vaša konstatacija je netačna. Pogledajte malo bolje, uključite analitiku, prihvatili smo suštinski samo dva amandmana. Oba amandmana koje smo prihvatili su amandmani Stalne konferencije gradova i opština koji jesu podneli poslanici DS, jer u prethodnoj raspravi je bilo puno reči zašto se stavovi Stalne konferencije gradova i opština ne uvažavaju.
Smatramo da je bolje, u situaciji kada lokalne samouprave konačno dobijaju ozbiljna sredstva koja njima pripadaju na raspolaganje kroz proces decentralizacije koju predlažemo, da se ograniče firmarine.
Ne bežim od toga. Jesmo predložili da se firmarine ograniče na maksimalni nivo od dve prosečne plate u gradu u kome se ostvare, međutim onda su ljudi iz Stalne konferencije gradova rekli da bi to ugrozilo samostalnost lokalnih samouprava, pa su predlagali da se uvede 0,2% od ukupnih prihoda, neka rešenja protiv kojih smo bili. Na kraju sam odlučio da prihvatim taj njihov amandman iz razloga što treba da se pokaže koje su lokalne samouprave zrele i koje zaslužuju dalju podršku birača, one garniture koje vode te lokalne samouprave, a koje nisu dorasle zadatku.
Ukoliko je zaista sadašnja uprava u Surdulici takva da nameće tolike firmarine kompanijama, pa valjda će izgubiti naredne izbore i valjda će doći neko ko će smanjiti firmarinu.
Mogu da kažem da u gradovima i u opštinama koje vodi URS firmarine su niske. U Loznici je 80.000 dinara najveća firmarina. Ako je to tačno da je "Koka-Koli" osam miliona ili sedam miliona, neću da sumnjam, verovatno su ti podaci tačni, pa neka građani izađu na izbore i neka smene postojeću lokalnu vlast na sledećim izborima. Mislim da treba da dobijemo situaciju u kojoj će investitori voditi računa da li ulažu u mesta gde imaju lokalne samouprave koje ih prihvataju i kojima je interes da se što više ljudi zaposli, da što više novca od poreza na zarade ostane u njima, što predlažemo sada ili će im kroz mehanizam firmarina naplaćivati nešto što nema potrebe.
Mogu da razumem da su lokalne samouprave bile u iznudici u uslovima krize, kada nisu dobijale transfere koji im sleduju po zakonu, da dižu firmarine. Nakon usvajanja ovog zakona, kada dobiju duplo više od poreza na zarade, apsolutno više nemam nikakvog razloga za visokim firmarinama i apelovaćemo na sve lokalne samouprave da ih smanje. Ako ih ne smanje i ne poslušaju apel, pa neka ih kazne birači na izborima. Mi ćemo voditi kampanju protiv tih lokalnih samouprava, bez obzira ko je u njima na vlasti. U onim gradovima gde su ljudi iz URS gradonačelnici i predsednici opština garantovano firmarina više neće biti glavni izvor prihoda.
One su i danas bile izvor prihoda u iznosu od samo 2% od ukupnih lokalnih prihoda. Sada, kada porez na zarade u iznosu od 80% ostane u gradovima gde je stvoren, nema razloga da se ne podstiču preduzetnici, jer što više preduzetnici zaposle radnika, od onih 80% od poreza na zarade koji ostane, ostaće toj opštini. Logika, zdrav mozak će terati gradonačelnik da smanjuju firmarine. Nema potrebe da im to ograničavamo zakonom. To je apropo ove prve primedbe.
Jedini suštinski pravi amandman koji smo prihvatili, ne zato što je samo forma i zato što su to naši koalicioni partneri, nego zato što sam i ja lično koji sam pisao ovaj zakon uvideo da sam napravio grešku, jer mislim da treba priznati kada se greška napravi, jeste da od Fonda solidarnosti, kada se raspodeljuje unutar određenih grupa, ne treba linearno da se deli među pojedinim opštinama u pojedinim grupama.
Dakle, to je jedini suštinski amandman koji smo prihvatili, da ne dobije isti novac Arilje. To je, recimo, predsednica opštine Arilje iznela kao argument i bila je u pravu. Zahvaljujem joj na toj intervenciji. Arilje ne može da dobije isto koliko i Novi Sad od transfera solidarnosti, bez obzira što su obe opštine, odnosno gradovi u prvoj grupi razvijenosti.
Dakle, prihvatili smo amandman da se posebnom uredbom razgrade kriterijumi, da u okviru iste grupe razvijenosti, transfer solidarnosti u većem obimu dobiju one opštine koje su manje razvijene. To je jedini suštinski amandman na ovaj zakon koji smo prihvatili, uz ovaj, za firmarine, takvih je ukupno dva suštinskih. Svi ovi ostali su tehničke prirode. Možete videti upodobljavanje sa, ne znam, nomenklaturom za izradu zakona. Prihvatili smo oko pet, šest takvih amandmana.
Naravno, ovaj amandman da se Beograd dobrovoljno odriče da ne želi 80% od poreza na zarade, nego iznos od 70%, to je nešto što je bilo dogovoreno i pre nego što smo ušli u Skupštinu sar raspravom.
Vi ste naravno izneli neke stvari koje se ne odnose samo na ovaj zakon. Moram da kažem uvođenje neoporezivog dela kod poreza na zarade je bila dobra menja i danas mislim da je dobra, jer ona postoji u svim zakonodavstvima gde se želi stimulisati radne intenzivne grane, odnosno ljudi koji imaju manja primanja, da poslodavci mogu njima na konto većeg neoporezivog dela da dođu u situaciju da mogu da isplaćuju veće zarade.
Što se tiče pitanja ko će da trpi, postavili ste i to pitanje – oni koji su oduzeli novac lokalnim samoupravama, sada treba da vrate pare tim lokalnim samoupravama.
(Zoran Krasić, sa mesta: Ko je to?)
To je Republika. Republika jeste ta koja je poslednjih 20 godina, i u vaše doba kada ste vi bili na vlasti …
(Zoran Krasić, sa mesta: A gde si ti bio?)
U vaše doba kada ste vi bili na vlasti, uveden je centralizam. Čuli ste raspravu gospodina Šamija, početkom 90-tih godina je suštinski Srbija centralizovala i finansije i imovina je kompletno skoncentrisana u Republičkoj direkciji za imovinu. Posle 20 godina ozbiljne centralizacije Srbije, ovaj zakon će omogućiti …
(Predsedavajući: Izvinjavam se. Gospodine Krasiću, da li treba da vas podsetim da je zabranjeno dobacivanje, ili na bilo koji drugi način, ometanje bilo kog govornika u ovom časnom domu? Moram da vas upozorim da to ne radite. Hvala.)
(Zoran Krasić, sa mesta: Da li možete da ga slušate?)
S obzirom da je vaša stranka centralistički nastrojena, jer je u praksi uvela centralizam 90-tih godina, razumem zašto ste vi protiv decentralizacije. Ali, nemojte da govorite da je decentralizacija pogrešna. Cenim vaš ideološki stav, možete da ga zadržite. Inače, ko vas je sprečavao u prethodnim godinama da podnesete, recimo, predloge zakona da ograničite iznos firmarina, o čemu sada pričate, ili recimo, ovo, da se jedan deo od vode u Surdulici za deo tih prihoda naknade za vode ostane u opštini?
Ako biste mene pitali da li to podržavam, da više od tih naknada ekoloških ostane lokalnim samoupravama, to podržavam. Ako vi to nekada predložite, URS će glasati za to. Ali, ne možete samo o tome pričati. Dajte i neki konkretan predlog. Uđite u Skupštinu sa nekim konkretnim predlogom, nemojte samo da kritikujete.
Što se tiče pitanja ko će da suštinski smanji rashode da bi lokalne samouprave dobile više, tu nema nikakvih dilema. Centralni budžet, republički budžet će morati da smanji rashode i to, na sledeći način – 40 milijardi dinara dobijaju lokalne samouprave više od poreza na zarade. Republika ima nekoliko načina da smanji rashode i da ovaj zakon bude fiskalno neutralan.
Najpre, treba ukinuti sve necelishodne republičke rashode koji su lokalnog karaktera. U ovom trenutku ima 15 milijardi samo na računu republičkog budžeta bez direkcija, bez agencija, bez javnih preduzeća. Dodatno treba ukinuti sva finansiranja republičkih javnih preduzeća i projekata lokalnog karaktera. To smo već više puta govorili. Tu dodatnih 10 milijardi dinara može da se uštedi.
Takođe, imajući u vidu da antikrizne mere i onako i ovako su počele da se ukidaju tokom ove godine, tu može još 11 milijardi dinara da se uštedi. Vrlo lako Republika može u Zakonu o budžetu za narednu godinu da se liši 40 milijardi dinara rashoda, ne samo u budžetu već i na konsolidovanom računu i da suštinski kompenzira sve ono što je prenela lokalnim samoupravama kroz veće učešće u porezu na zarade.
Dakle, Republika jeste tri godine zakidala lokalne samouprave, sada je vreme da im vrati novac i da ona sama sprovede sopstvenu racionalizaciju republičke administracije o kojoj se uvek vodilo računa, jer centralisti uvek vode računa samo šta će biti sa centralnim budžetom, ali ne i brigu o budžetima o lokalnim samoupravama.
Ovaj zakon može da obezbedi fiskalnu nutralnost, a ona se ne obezbeđuje članovima ovog zakona, već Zakonom o budžetu i drugim pratećim zakonima koji treba da se predlože u Skupštini kada im dođe vreme. Hvala.
(Zoran Krasić, sa mesta: Replika.)
Pošto nipodašavate efekat zakona na Lebane, daću vam konkretne podatke, kakvu će korist građani Lebana imati od ovog zakona. Rekli ste – šta može u Lebanu da koristi što će imati duplo više od poreza na zarade, u opštini u kojoj je puno ljudi nezaposleno. Lebane danas ostvaruje 46 miliona dinara od poreza na zarade, a ostvarivaće nakon usvajanja ovog zakona 93 miliona, 92,8. To je duplo više, to je jedna korist. Međutim, Lebane će imati veći transfer iz Republike nego što danas ima, tako da će u Lebanu ostati skoro 185 miliona dinara više nego ove godine ili 71%. Dakle, Lebane će imati 71% budžet nakon usvajanja ovog zakona. Ako vi smatrate da je to nebitno, da je to nevažno, mogli ste da predložite neko rešenje koje će Lebanu omogućiti još veće finansiranje. Ovo je nešto što je, po meni, realno i svaka opština u Srbiji bez obzira da li je mala, da li je velika, imaće koristi od ovog zakona.
Ponavljam još jednom, veliki gradovi i opštine pre svega će imati korist od toga što im se duplo povećava učešće u porezu na zarade, dok će male i siromašne opštine imati, osim toga, dodatni transfer solidarnosti uz postojeći nenamenski transfer koji se ne smanjuje. Najviše dobijaju upravo opštine poput Lebana u relativnom smislu.
Objasniću vam po deseti put. Pošto postavljate isto pitanje deset puta, ja ću vam deset puta odgovoriti. Ako 20 puta budete postavili, 20 puta ću vam odgovoriti na to pitanje.
Vi ste zaista odličan retoričar, nemam nikakvu primedbu na vašu retoriku, ali zašto nikada vi nešto ne predložite, vi ste praktičar? Samo kritikujete, ne date nikada nikakve predloge i opet kritikujete. Dobijete objašnjenje pa opet kritikujete. Kritikama nikada kraja. Od kritike građani koristi nemaju. Koristi građani mogu da imaju od nekih praktičnih dela. Naravno, kritika je dobrodošla, ali ako se kritika svodi samo na kritiku sebe radi, onda je kontraproduktivna.
Potpuno je jasno zašto me i vi, gospodine Jovanoviću, i svi drugi koji su do sada govorili napadate. Ne zato što ovo ne valja za lokalne samouprave, svi gradonačelnici, svi predsednici opština znaju šta ovo zapravo njima donosi, nego je vama krivo zapravo što političku korist od ovoga mogu imati Ujedinjeni regioni Srbije, zato što smo mi ovo predložili. Nemam ništa protiv da ste ovo vi kao LDP predložili, ja bih za vas glasao. Ne bih vas u toj situaciji kritikovao zašto predlažete nešto što je dobro za srpske gradove i opštine, nego bih rekao – svaka čast, Jovanoviću, svaka čast što si se setio da uradiš nešto što ja nisam, dobro je što si bio ispred mene, hoću da te sledim. Ali, vi to niste uradili i nisu uradili neki drugi. Svi oni koji ovih dana ispaljuju ove kritike ne misle zapravo o gradovima i opštinama nego misle o svojim strankama.
Hajde da govorimo jezikom razumljivim. Dakle, svi koji su protiv ovog zakona nisu zabrinuti za centralni budžet, za javne finansije, nego su zabrinuti šta će biti posledica toga što gradovi i opštine dobijaju na predlog Ujedinjenih regiona Srbije. To je čista politička kritika i ja je razumem kao političar, ali suštinski ona nema upotrebnu vrednost.
Sada ću vam sa stručnoj aspekta dati odgovor kako obezbediti ovih 40 milijardi dinara. Odmah prvo da primetim, nisam zapazio u prethodne tri godine da ste vi konkretno dizali glas protiv odluka Vlade da svake godine u poslednje tri godine zakine lokalne samouprave za 50 milijardi dinara, sve do ove rasprave. Da li ste primetili da je Vlada to učinila uz blagoslov MMF? Dakle, nije Vlada to učinila bez blagoslova MMF. Dakle, kada se opštinama i gradovima Srbije oduzimalo 50 milijardi dinara uz blagoslov MMF, to je onda bilo normalno i niko se protiv toga nije bunio. Sada kada mi predlažemo da se taj novac vrati srpskim gradovima i opštinama, to je sada problem.
(Ivan Andrić, s mesta: Priča neistine.)