Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7484">Mlađan Dinkić</a>

Govori

Samo da radi istine kažem da nisam otišao u Kuršumliju onda kada su radnici blokirali put. Naprotiv, tada kada su došli, rekao sam da pod takvim uslovima ne želim da idem, jer nisam neko ko bilo kakve vrste ucena trpim, ali sam otišao u Kuršumliju kada su oni otišli sa puta iz razloga što je to siromašna opština, ispod 50% republičkog proseka, i zato što su ljudi koji su napravili analizu došli do toga da taj "Lesonit" ima tržište i da vredi u to uložiti, posebno što se time zapošljava veliki broj ljudi.
Slažem se s vama da nije način da ako neko blokira put, iseče banderu ili uradi ko zna šta za sprečavanje javnog života, da se izlazi ma kome u susret, to je pogrešan način. Tu se u potpunosti slažem. Lično nisam ni išao tada.
Želim da iskoristim isto priliku da kažem, pomenuli ste ovde razne fabrike. Za neke niste u pravu. "Goša" iz Smederevske Palanke je trenutno najbolja fabrika vagona u Srbiji. "Goša" iz Smederevske Palanke su jedan od najvećih izvoznika iz Srbije. To je primer jedne dobre privatizacije.
Što se tiče kraljevačke fabrike, tu ste u pravu. Imali smo lošeg kupca iz Ukrajine, zato je i raskinut ugovor. Međutim, mislim da generalno fabrike vagona u Srbiji imaju perspektivu, jer nakon "Goše", "Bratstvo" iz Subotice sada treba da dobije dobrog strateškog partnera, a mi ćemo učiniti sve da pomognemo i Kraljevčanima i Nišlijama.
To ne vidim kao populizam, već ako ta industrija proizvodi proizvode koji mogu da se prodaju i van Srbije, onda sigurno treba kao ministar nadležan za ekonomiju da pomognem da se to i dogodi, pri čemu, to nije stvar jednog dana, jednog meseca, nekada ni jedne godine, ali, činilo se da ni ta "Goša" neće nikada naći partnera, pa je našla dobrog partnera. Sada, kada pitate druge proizvođače vagona, kao što su – Simens, kakav je taj vagon koji "Goša" proizvodi, sandučar, teretni vagon, kažu da je najbolji u Evropi.
"Bratstvo", takođe je bila loša privatizacija u smislu da je loš vlasnik kupio "Bratstvo". Vratio je to državi. To je tada pominjano kao loš primer. Zašto država preuzima u vlasništvo od privatnika preduzeće? Preuzeli smo isključivo da bi pomogli tim ljudima, jer smo smatrali da "Bratstvo" može da nađe u nekoj perspektivi dobrog partnera i da u budućnosti stane na noge.
To će se dogoditi u narednim mesecima, jer je za njih zainteresovan druga Slovačka kompanija, jer je i Slovačka kompanija privatizovala "Gošu" u Smederevskoj Palanci. Ova druga kompanija se zove "Tatranka vagonka", još je jača od ove prve i imaju ugovor s nemačkim železnicama, austrijskim, tako da će imati osiguran plasman vagona koji će se raditi u Subotici.
Kada ste već spomenuli fabrike vagona, onda da vam dam i neke informacije na tu temu.
Da ponovim, zaista, pošto su Užičani postavili to pitanje, mislim da treba spuštati bilo kakve tenzije.
Ovo sve stoji što vi kažete, ali isto stoji da ni ljudi koji žive u Alibunaru nemaju nikakve veze sa ljudima koji žive u Somboru. Oni iz Deliblatske peščare s ovima koji su u Podunavlju, u Vojvodini.
Međutim, suština ovog zakona je da će nosioci regionalnog razvoja biti regionalne razvojne agencije. Užičani imaju svoju regionalnu razvojnu agenciju, koja je osnovana i pre nego što je ovaj zakon donet i ona će biti nosilac razvoja celog kraja, kao što i Kraljevčani imaju svoju agenciju, kao što i Novi Pazar ima svoju agenciju. U tom kraju će te tri agencije nositi razvoj i regionalni razvoj u tom kraju.
Nije bitno da li se to nalazi u većem ili u manjem regionu, nego je bitno da je regionalna agencija tu koja nosi razvoj. Inače, tom logikom nikada ne možete napraviti da svi budu zadovoljni. Potpuno je jasno da kada imate region koji ima više stanovnika, ipak je manja mogućnost sukoba, jer ipak ljudi žive u okviru jednog regiona, makar on bio i dva miliona stanovnika, nego kada imate 800.000, pa se neko buni zašto nije u okviru istog regiona.
Da ste na mestu nas u Vladi, teško da biste našli, posebno u ovoj fazi gde je statistika u pitanju, neko rešenje koje minimizira tenzije. Tenzije će ovde biti samo ako se politički podstiču. Suštinski razumem da će opozicija politički podsticati tenzije. Realno nema razloga za tenzije, jer kažem, onda bi trebalo stvoriti tenzije u ma kom kraju naše zemlje. Ako imamo političare koji su skloni stvaranju takvih tenzija, po toj geografskoj osnovi, onda bismo došli do situacije u kojoj se našla i naša bivša Jugoslavija.
Zaista se nadam da smo ipak prošli neka iskustva i da se takve stvari neće događati i da se ljudi neće igrati tim prizemnim stvarima, gde ne mislim na vas, mislim na opoziciju iz vašeg kraja koje je to pitanje i pokrenulo.
Gospodine Markićeviću, ne raspisuje se referendum ni kada se vrši popis statistički stanovništva. Ovo je zakon o statističkoj regionalizaciji. Svako ko želi iz opozicije da od ovoga pravi politiku ima na to pravo i o tome ćemo debatovati tamo gde je mesto, kada budu tribine i ostale stvari. Nemojte da pravite od zakona o statističkim regionima političku priču.
Ovo ne znači da ako imamo pet regiona koji su statistički da će Srbija sutra imati pet političkih regiona. To neću niti ja odrediti, niti vi, već javna debata koja će biti široka, koja ne može da se okonča u kratkom roku. Većina građana će se opredeliti da li će se ići u tom pravcu i koliko ćemo imati administrativnih regiona. Ukoliko treba debatovati politički o tome, to je vreme za debatu. Ovo je vaše pravo i ja ga poštujem, ali zaista je skretanje pažnje sa teme zakona.
Moram da kažem, jer mislim da imate zabludu u jednom pogledu, tržište jeste najsavršeniji mehanizam za usmeravanje ekonomije, ali u svim zemljama u svetu i najtržišnijim mogućim nerazvijena područja tržište ne može razviti. To se u teoriji zove defekt tržišta.
Defekti tržišta postoje u nekim oblastima. Jedan je u oblasti nedovoljno razvijenih područja. Tu država mora da se umeša. Ako se država ne umeša u Kuršumliju, Žitorađe, Trgovište, nema ko da se umeša, jer tržište dovodi do toga da ako je tamo 20 puta veća nezaposlenost, ako su tamo pet puta niže plate, da ti ljudi idu u Beograd. To je tržište. Tržište će dovesti te ljude u Beograd.
U svim zemljama, u razvijenim zemljama od Nemačke do Italije i drugih država se meša i mora da se meša. U tom smislu čista ekonomska liberalna teorija ne važi u uslovima nerazvijenih područja. Zato ovaj zakon valja i treba da se donese.
Država mora i treba da se meša i to treba da propagira čak i onaj koji je generalno za liberalnu ekonomiju, jer u ovom segmentu ona ne funkcioniše, jer dovodi do toga da ljudi teže da idu tamo gde im je bolje, a to je Beograd, a onda nema nikog u Kuršumliji i imamo problem da se pitamo kroz 20 godina – gde smo bili kada su ljudi odlazili.
Hvala. S obzirom da je bila proglašena pauza, da je poslednja govorila poslanica gospođa Jorgovanka Tabaković i da nisam imao prilike da odgovorim na neke neistine koje je ona iznela u svom obraćanju, želim da kažem dve stvari.
Prvo, siguran sam da opozicija i koristi razne metode kako bi se dodvorila biračima, kako bi pokušala da dobije vlast, i to se radi u svim zemljama. Ali, postoje neke moralne granice koje se ne smeju prelaziti. Moralne granice se sastoje u tome da ne smete da lažete, a posebno ne smete da lažete ako je u pitanju porodica bilo čija.
Nije važno da li je čovek običan, da li je čovek radnik, da li je čovek pekar, da li je ministar, porodica je svetinja. Ako se neko drzne da laže u vezi sa porodicom, onda to ga sasvim sigurno ne kvalifikuje za nekoga ko treba da ima odgovornost da vodi državu. Vi ste dve velike laži izneli na račun moje porodice i na račun porodice gospodina Ćirića, koji tada nije bio prisutan, mog državnog sekretara za ekonomiju.
Što se tiče prve laži koju ste izneli na račun moje majke, ja sam postao ministar ekonomije i regionalnog razvoja 2007. godine. Godine 2007. moja majka je otišla u penziju. Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja jeste odobrilo, ali ne na moj lični nalog ili potpis, jer ja nikakve direktne veze sa time nisam imao, projekat instituta o kome ste govorili.
Međutim, moja majka je sve vreme bila u penziji, znači, od 2007. godine žena ne radi. Takođe ni dinara ni po kom osnovu nije dobila od tog, niti od ma kog projekta koji je ma koja državna institucija ikada finansirala, niti je ikada dobila dinara od članstva u upravnom odboru Instituta, pošto je institut neprofitna organizacija koja nikada nije imala profit, samim tim članovi upravnog odbora nemaju nikakve naknade niti bilo šta. Od ovog projekta ništa nije dobila.
S obzirom da je ovu neistinu prvi lansirao, sada vidim uz čiju pomoć, list "Alo", ja sam podneo privatnu tužbu protiv lista "Alo", naravno da ću to učiniti i protiv vas, gospođo Tabaković, i nadam se da se nećete pozivati na imunitet i onda ćete moći privatno, na sudu, da pokažete šta imate i da prosto, nadam se, odgovarate za neistinu koju ste rekli.
Istu neistinu ste izrekli i kada je u pitanju moj saradnik gospodin Ćirić. Tačno je da je otac gospodina Ćirića radio u Agenciji za privatizaciju od 2002. godine, kada je Agencija i osnovana. Tačno je da je 2007. godine gospodin Ćirić imenovan na mesto državnog sekretara na moj poziv i činjenica da mu otac radi u Agenciji za privatizaciju, a da je on državni sekretar mu je smetala, i njemu i njegovom ocu, da ga upravo takvi kao vi ne bi lažno optuživali.
Čovek je, bez obzira što je imao pravo na otpremninu, otišao dobrovoljno iz Agencije bez dinara otpremnine. Vi kažete da je otac gospodina Ćirića podigao otpremninu nakon par meseci rada u Agenciji, a radi od 2002. godine. Ni dinara nije uzeo otpremnine i nije radio par meseci. Otišao je bez dinara otpremnine upravo zato što bi to bio sukob interesa.
Ako možete da napadate i moj rad i mojih saradnika, izvolite, kritikujte, mnogo je teških stvari u zemlji. Mnogo gore su stvari od onih koje vi iznosite. Veći je problem što je u Boru za 25 radnih mesta vozača, onog velikog kamiona koji su pominjali narodni poslanici ovde u raspravi, konkurisalo 900 ljudi, što samo govori koliko nema posla u Srbiji.
Ali, tačno je da je sadašnje vreme teško ne zato što ova Vlada to želi, već zato što je čitava svetska populacija u ekonomskoj krizi. Imate situaciju da je stopa nezaposlenosti u Španiji čak veća nego u Srbiji, a u Srbiji je velika. Naravno da je to plodno tle za kritiku i od te kritike se mi ne možemo braniti, sem delima i odbranićemo se delima jer se izlazi i izaći će se iz toga. Iza svake krize ide uspon.
Ali, tu možete i smete, i treba da kritikujete, to jeste populistički, u krizi kritikovati nekoga, imali ste, naravno, šansu da to činite prošle godine kada je bila najdublja kriza, ali ste se plašili šta bi vi radili da ste na mestu Vlade. Zato vam nije ni palo na pamet da skupljate potpise, već tek kada je prošla najgora kriza i kada smo suštinski ipak odbranili ovaj ekonomski i finansijski sistem od onoga što se desilo recimo Islandu, što se desilo Baltičkim zemljama, i dobro, i to je vaše pravo.
Međutim, bez obzira što znam da su mnoge slične partije dolazile u takvim krizama na vlast, a jedna od takvih je došla i posle one velike svetske depresije, i to u Nemačkoj, prosto neću dati da se na takve stvari ostane bez odgovora.
Vi ste bili, gospođo Tabaković, ministar takođe nadležan u Vladi Republike Srbije kada je vaš kolega Nikolić bio potpredsednik Vlade. Neka građani slobodno za dve godine izaberu da li im je bilo bolje tada kada nisu mogli dinara da ostave u banke, s obzirom da nisu mogli da ih podignu sutradan, kada je inflacija bila preko 100 procenata.
Naravno, ne kažem da je sada dobro, ali ne kukam kao neki, već se borim i boriću se zajedno sa svojim kolegama u Vladi da pomognemo da se prevaziđe kriza i da bude bolje. Imaćete prilike u naredne dve godine i dalje da kritikujete, ali vam neću dati priliku da lažete, makar ne nekažnjeno, jer mora se znati u Srbiji, bez obzira što Nikolić ovde dobacuje, ko je ko.
Ćirićev otac nije dobio otpremninu iako je na nju imao pravo iz državne službe. Moja majka dinara nije dobila od države. Zato je Tomislav Nikolić dobio otpremninu za službovanje u Vladi, državni stan. Dobio ga je i Aleksandar Vučić. Ako su oni to učinili, nemojte misliti da su svi kao što ste vi. Nemojte ljude gledati kao vaš odraz u ogledalu. Naravno, još malo ću pričati, gospodine Nikoliću, samo vi napadajte naše porodice. To se nikome u životu dobro nije vratilo. Hvala vam.
S obzirom da, profesore Samardžiću, vi ste profesor i vi poznajete evropsko pravo, za to ste stručnjak, želim samo da vam ukažem na neke od stvari za koje niste u pravu.

Najpre, rekli ste da ste očekivali da bi možda moglo da se formira više od sedam regiona u ovom zakonu, da se to moglo očekivati, jer bi to doprinelo ravnomernijem regionalnom razvoju. Pravilo koje nameće evropska agencija za statistiku – Eurostat, jeste da minimalan broj stanovnika po jednom regionu može biti do 800 hiljada.

Maksimalan broj regiona koje smo mogli u Srbiji, koji imaju ovaj broj stanovnika, jeste bio u prethodnom zakonu sedam. Nije moglo da se poveća broj regiona zato što bi to bilo u suprotnosti sa pravilima koje nameće Eurostat, odnosno Evropski zavod za statistiku.

Zašto smo se predomislili, već sam pomenuo, imali smo najbolju nameru da ovaj zakon pomogne u ekonomskom razvoju manje razvijenih područja. Tačno je da se javila politička debata koja nije bila produktivna i onda smo shvatili da je bila napravljena greška što nismo napravili regione iste veličine, jer onda zaista niko nema argument, ako je Vojvodina evroregion sa dva miliona stanovnika, ako je Beograd približno dva miliona, treba i ostali regioni da imaju približno dva miliona stanovnika, ili između milion i šesto hiljada i dva miliona, kao što Beograd ima milion i šesto hiljada stanovnika.

To jeste bio i razlog i tu jeste bilo politike, ali suština je da moramo živeti u nekoj realnosti gde se i politika meša. Zato smo ovo uradili na ovaj način. Nismo mogli da ga povećamo iz ovog razloga, a to je ograničenje koje nameće evropski Eurostat.

Međutim, nije tačno ono što ste rekli da postoji mali broj regionalizovanih država i da preovlađuju unitarne države. Posle ovoga ću vam dati jedan rad gospodina koji je predsednik komisije Saveta Evrope za regionalizaciju, koji je prošle nedelje boravio u Beogradu. Poslaću vam ovo imejlom. Navešću vam samo neke primere regionalizovanih država. Nije ih baš tako malo.

To su, osim Španije i Italije, koje ste vi pravilno pomenuli i Poljska, Portugal, Francuska, Velika Britanija, Češka, Slovačka, Hrvatska, pri čemu, i tu ste u pravu, svaka država ima specifičnosti. Na primer, Velika Britanija je dala odgovarajuće nadležnosti svojim regionima u Škotskoj, Velsu i severnoj Irskoj, a nije pravila posebno za Englesku.

Takođe, neke druge države su imale specifičan način regionalizacije i u tome jeste suština da je potrebno voditi jednu dugačku debatu i pronaći najbolje rešenje. Ne treba kopirati, i tu se slažem s vama i s drugima koji su to rekli, tuđa rešenja. Treba videti šta najbolje odgovara našim uslovima, ali podržavam stavove onih koji smatraju da imaju pravo na to mišljenje da je unitarna država možda najbolje rešenje za Srbiju.

Kada kažem – podržavam, mislim da čovek ima pravo na taj stav i ljudi imaju pravo na taj stav. U debati treba videti da li je to najbolje rešenje za Srbiju ili nije. Mislim da nije. Takav stav mora da postoji, čim postoje unitarne države, zašto i ljudi u državi Srbiji ne bi imali, neki, takav stav.

Mislim da debata treba u narednim godinama da pokaže šta su to nedostaci, a šta prednosti unitarne države, a šta su to prednosti, a šta nedostaci regionalnih država i da onda, svi zajedno, odlučimo koje je najbolje rešenje.

Takođe, na kraju samo želim da kažem da niste u pravu kada kažete da će se praviti neke nove institucije sa novom administracijom, jer jedine dve nove institucije koje se formiraju, suštinski, u odnosu na današnji trenutak su Nacionalni savet za regionalni razvoj i regionalni saveti. Samo ime da su to saveti, to nisu institucije koje trebaju ne znam kakvu kadrovsku bazu. Tu ćemo imati ljude koje će biti proporcionalno iz različitih regija u Srbiji i oblasti predstavljeni.

Što se tiče Nacionalnog saveta, on će osim ministara koji su nadležni za različite oblasti, od ekologije, infrastrukture, preko razvoja preduzetništva, biće zastupljeni i resorni ministri, ali će zato biti zastupljeni i predstavnici Vojvodine.

Tri predstavnika iz Vojvodine od kojih će jedan biti predsednik Vlade AP, Beograd tri predstavnika, od kojih je jedan gradonačelnik, Šumadija i zapadna Srbija će imati četiri predstavnika, južna i istočna Srbija tri predstavnika, KiM takođe tri predstavnika, od kojih je jedan ministar za KiM. To su ljudi koje će biti delegirani u taj savet. Oni neće primati nikakve nadoknade, a administrativnu funkciju će voditi, bukvalno, jedna osoba koja će voditi beleške sa tih sastanaka, tako da tu neće biti neke nove administracije.

Sve ostale druge institucija već postoje. Tu je Nacionalna agencija za regionalni razvoj koja je već formirana. Spajanjem dosadašnje agencije za razvoj malih i srednjih preduzeća i jednog sektora koji je novom sistematizacijom izdvojen iz Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja. To je sektor za razvoj infrastrukture, koji je sada prebačen zajedno sa ljudima i opremom u nacionalnu agenciju, tako da je ta agencija već formirana i ima ograničen broj ljudi novom sistematizacijom koju je Vlada već usvojila. Mislim da u ovoj agenciji radi 50 ljudi ukupno.

Takođe, regionalni razvoj agencije, već sam više puta ponovio danas, već postoji i tu neće biti potrebno osnivati nove, osim, ukoliko neka oblast ne oseti potrebu da je sama formira, što je njihovo pravo i u tome jeste suština decentralizacije. Ako ljudi koji žive u nekom kraju osete da im je potrebno da se bolje organizuju i da bolje zastupaju svoje interese u odnosu na centralnu vlast, onda oni formiraju agenciju.
Vi ste potpuno u pravu kada kažete da je stanje u Srbiji teško, ali ne treba teško stanje u Srbiji povezivati sa nekulturom, jer jedno je reći istinu da ljudi teško žive, da je svetska kriza uticala na to da se i ovde stvari pogoršaju, a druga stvar je ukoliko to koristite tako što ste nekulturni, tako što ne govorite istinu i tako što vređate porodice vaših političkih neistomišljenika.
Nikada neću vređati porodice ljudi koji ne misle politički isto kao ja. Izbore možete dobiti, a možete ih izgubiti, i jedno i drugo je dobro, ali najvažnije je biti čovek, a čovek govori istinu.
Nisam pretio gospođi Jorgovanki Tabaković, samo sam želeo da joj kažem da laže u vezi sa mojom majkom i u vezi sa ocem gospodina Ćirića, i tražio sam da ostane tu, da bude fer, da čuje da joj to kažem u lice, jer je bilo dva časova kada je predsedavajući prekinuo sednicu Skupštine.
Naravno da ću sve ovo morati privatno da rešim na sudu jer ovo nije stvar, ali kada je vi ponavljate moram i ja, da je ikakav zakon prekršen. Niko ne bi, ponajmanje ja ili ma ko iz moje stranke, štitio i moju rođenu majku, a kamoli nekog drugog. Revizor nikakvu prijavu nije podneo na osnovu onoga što je gospođa Tabaković govorila.
Ponavljam još jednom što sam rekao, za razliku od vas koji ste navikli da od države dobijate otpremnine u vidu stanova od preko sto kvadrata, i vi, gospodine Nikoliću i gospodin Vučić, a čuo sam u pauzi i gospođa Jorgovanka Tabaković je dobila od Pošte stan kao očito neku nagradu na kraju svog mandata, makar su mi tako rekle moje kolege.
Moram da vam kažem na ovo poslednje što ste rekli, ponovio sam, daj bože da vi dobijete izbore, da vas Srbija vidi kako rešavate probleme u Kuršumliji, Boru, kako rešavate druga pitanja, a ja ću ostati tu, nikada se neću pozivati na imunitet. Ničega se u životu ne plašim, ponajmanje vas, bili na vlasti, ne bi li na vlasti, ali ako kažete da je gospođa Tabaković dama, dozvolite - zaista volim svoju majku i ako ona laže vezano za nju, ne mogu ništa drugo da joj kažem nego da je lažljivac.
Iskoristiću priliku i da vama odgovorim.
Prvo, mislim da je jako važno što zakon izbegava formiranje nacionalnih regiona, jer mislim da za razliku od vas koji se možda zalažete za nacionalne regione da je dobro da se izbegne formiranje nacionalnih regiona. Postojala je opasnost da to bude problem u prethodnom zakonu. Ovim se to izbegava.
Zašto i kako se izbegava? Sve nacije su sada u jednom regionu, bukvalno sve koje žive u Srbiji. Svi Mađari su u jednom regionu, u Vojvodini. Svi Bošnjaci, većina Bošnjaka su u jednom regionu, u Šumadiji i zapadnoj Srbiji. Svi Srbi su u jednom regionu, Srbi iz Prijepolja, Srbi iz Užica, Srbi iz Šapca i konačno svi Bošnjaci, svi Mađari, svi Srbi su u Srbiji.
Mislim da je ovo način da se ne delimo, nego da sve nacije u Srbiji normalno žive i da ne bude statistika predmet podela.
Druga stvar, ovi su regioni funkcionalni, mnogo funkcionalniji nego što je prethodni zakon davao iz razloga što se izbegava nivo stvaranja regionalnih agencija.
Priznajem greške, to jeste bila greška, da se pravi osim nacionalne još i sedam regionalnih agencija, pa tek onda oblasne asocijacije, jer je to onda previše administriranja i tu je ko god je kritikovao, a bilo je primedbi iz opozicije, i od predsednika vladajućih stranaka bio u pravu da je to nepotrebno.
Bilo je kasno da se tada reaguje amandmanom, međutim, s obzirom da smo rešili da napravimo umesto sedam pet regiona, onda je došlo i ovo na red da je dobro kada smo već čuli opravdane primedbe da ih usvojimo bez obzira što je to sedam meseci. Bolje sedam meseci kasnije nego nikad.
Takođe, već sam to rekao, iskoristiću priliku da ponovim, što se tiče prostornog plana, neće regioni biti ti prema kojim će se raditi prostorni planovi nego oblasti. Oblasti se definišu statistikom, i u tom smislu prostorni planovi će biti rađeni za pojedine oblasti, a svaki region se sastoji iz više oblasti.
Vi ste u pravu, ne može isti prostorni plan za Braničevsku oblast, za istočnu Srbiju, za južnu Srbiju. To će biti posebne oblasti, svaka će imati svoj prostorni plan. To su bile sugestije Ministarstva za prostorno planiranje i zaštitu životne sredine koje smo ugradili u ovaj zakon. Oblasti će biti osnova za izradu prostornih planova.
Što se tiče Zakona o regionalnom razvoju, mislim da je dobro što ovaj zakon izbegava formiranje nacionalnih regiona, mislim da je dobro što su ovi regioni sada funkcionalniji.
Što se tiče razvojnih dokumenata, pitali ste koliko je razvojnih dokumenta nastalo na osnovu prethodnog zakona? Nije nijedan, vi to znate dobro, nije ni mogao nastati s obzirom da su institucije krenule da se formiraju tek početkom ove, krajem prošle godine. Imajući u vidu da nije bilo rešeno pitanje broja regiona, jer su tu nastala sporenja, nakon što je doneta prva verzija zakona.
U tom smislu će prvi razvojni dokumenti biti korišćeni za pripremu budžeta Republike Srbije za 2011. godinu, nakon usvajanja ovog zakona, u pravu ste, do sada nisu razvojni dokumenti formirani prema ovom zakonu, ali će biti za budžet za 2011. godinu korišćeni.
Što se tiče nekih drugih primedbi koje ste dali, niste u pravu kada kažete da je MMF kritikovao subvencije koje dajemo Fijatu. Naprotiv, on je jedna od institucija koja ističe projekat Fijata kao jedan od spasonosnih rešenja za podizanje izvoza u Srbiji i da je deset Fijata u Srbiji Srbija ne bi imala problem o kome sada svi diskutujemo, to je problem promene modela privrednog rasta, prelaska sa domaće ekonomije, koja čini 80% BDP, a iz izvoza formiramo svega 20% BDP. Trebalo bi preko 50% da formiramo u izvozu da bismo imali dugoročnu održivu ekonomiju.
Takođe, pitali ste – da li lično, a i Vlada, prihvatamo odgovornost za sadašnje teško stanje? Nikada nisam bežao od odgovornosti, ne bežim ni sada. Za sve ono što je nasleđeno nisam odgovoran. Regionalni dispariteti nisu napravljeni čak ni u ovih deset godina, već su pravljeni decenijama i za njih nisam odgovoran, ali jesam odgovoran, to i vama kažem i svim narodnim poslanicima, ukoliko se ti dispariteti ne budu smanjivali do kraja mandata ove vlade.
Prihvatam odgovornost svoju ličnu i ministarstva na čijem sam čelu za smanjivanje dispariteta u Srbiji. Sve što radim činim da se to i napravi, čak i u Trgovištu koje ste pomenuli, za koje ne znam kakav kvalitet lokalne vlasti imaju, ali znam da imaju jako dobru novu fabriku dečijih krevetića koju smo finansirali iz Fonda za razvoj, koja je zaposlila prošle godine dodatne ljude i kupila modernu opremu.
Znam da će se slična fabrika nići ove jeseni u Kuršumliji, da je ove nedelje osam miliona evra odobreno kredita Šik-u Kopaonik, odnosno "Simpu" da izgradi novu fabriku lesonita, da modernizuje postojeća druga postrojenja kako bi moglo 400 ljudi da se zaposli u Kuršumliji, koji nisu godinama radili, da ću isto to uraditi za Prijepolje i za sve devastirane opštine, to je moj zadatak, jer je to nadležnost Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj.
Ukoliko ne doprinesem sa svojim ministarstvom onome što mi je obaveza, snosiću odgovornost i ta odgovornost će biti i moralna i politička i to pred vama jasno kažem, ali ne mogu da prihvatim odgovornost za prošlost i činjenicu da su ovi dispariteti stvarani godinama.
Zbog toga je ovaj zakon napravljen da stvori instrumente koji bi postepeno počeli da smanjuju disparitete među siromašnima i razvijenima i to se neće učiniti rečima, već delom. Uostalom, imaćete prilike u naredne dve godine da vidite na delu.
Često su mnogi u prethodnih 10-ak godina sumnjali u ono što sam govorio, kritikovali me. Što sam više radio, više su me kritikovali, tako ispada. Na kraju krajeva, svi ti koji su se smejali nisu se baš na kraju pokazali da su u pravu, jer znate i sami da svi ljudi koji su sa mnom, a i lično, vrlo smo uporni, želimo da pomognemo nerazvijenima i to ćemo učiniti.
Što se tiče akcija, i to ste pomenuli, neću da bežim ni od jednog pitanja jer nemam od čega da bežim. Tačno je da smo do sada podelili samo 1.700 dinara po čoveku, to je činjenica, jer je toliko prikupljeno novca pre nego što je stupila svetska ekonomska kriza. Rekao sam u uvodnom obraćanju da je oko sedam milijardi dinara prikupljeno. Toliko koliko smo prikupili, toliko smo narodu podelili i date su akcije NIS-a u nominalnoj vrednosti od 2.500 dinara.
Nisam ja taj koji je uticao na tu cenu. Ta cena nije napravljena na tržištu, već u političkom dogovoru koju je i vaša stranka podržala. I vi ste na neki način, makar za tu jednu kompaniju, a to je NIS, odgovorni zašto nominalne akcije vrede 2,5 hiljade dinara, a ne vrede deset hiljada dinara. Realna je cena mogla biti četiri puta veća.
Snosim odgovornost kao ministar i tu prihvatam odgovornost za vrednost akcija koje će se dobiti od Telekoma Srbije, jer će to biti međunarodni tender po svim, da tako kažem, ekonomskim kriterijumima. Ubeđen sam da je to kompanija koja može na tržištu da ostvari vrednost gde će i cena akcija biti odgovarajuća.
Naravno, da sve ovo što smo sada uradili, spajanje akcijskog fonda i privatizacionog registra, jeste u funkciji da povećamo vrednost besplatnih akcija koje građani dobijaju. Sa podelom smo tek počeli, jer su samo akcije NIS-a podeljene i ovaj jedan deo gotovine. Sada će biti sledeće akcije Telekoma, aerodroma, sledeće godine EPS-a, objedinjena ova akcija. Na kraju ćemo videti koliko će vredeti.
Naravno, da ni sam nisam srećan, kao što verovatno i svi oni koji vole ovu zemlju nisu srećni što je kriza i ovde i u svetu, pa cene akcija generalno padaju, ne samo besplatnih. Ako akcije "Mercedesa" padaju 20 puta u poslednje dve godine, ako akcije "Simensa" padaju, logično da i akcije nekih naših javnih preduzeća ne vrede isto kao što su vredele pre dve godine.
Činjenica je da kako se budu dizale cene akcija svih kompanija u svetu, što će biti postepen proces, podizaće se i cena akcija naših kompanija, tako da na kraju, opet onaj ko se bude poslednji smejao, najslađe će se smejati.
Naravno da za to što vi konkretno pričate nisam odgovoran, jer ako neko štrajkuje tražeći neisplaćene zarade u poslednjih 15 godina ne mogu biti odgovoran za one koji su napravili ambijent da te firme krenu da ne isplaćuju zarade, a to je bilo 90-ih godina.
Konkretno, firme koje vi pominjete štrajkuju zbog neisplaćenih zarada u dugom jednom roku od 1998. godine Raška, pa nadalje, ova firma o kojoj ste govorili takođe jedan dugi niz godina. Sigurno nisam odgovoran za to. U to vreme niti sam bio na bilo kakvoj javnoj funkciji, radio sam na Ekonomskom fakultetu.
Mislim da nije u redu da samo govorite o mestima u kojima vi lično živite i onda kažete – ministre, vi ne idete Srbijom. Nije cela Srbija samo Prijepolje i Novi Pazar. Srbija se sastoji i od Vojvodine, i od Sandžaka, i od zapadne Srbije, Šumadije, južne Srbije. Idem ja po celoj Srbiji.
Nije tačno, to ću vam direktno i jasno reći, bez obzira što se vama čini da je to popularno, da je celokupan koncept privatizacije bio pogrešan, to nije tačno. Naravno, vi imate pravno na vaše mišljenje, 80% slučajeva su bile uspešne privatizacije, 20% ugovora je raskinuto. Na tih 20% slučajeva graditi pravilo nije fer.
Međutim, mogu da razumem, i tu ste u pravu, da za tih 20% loših ugovora ima puno ljudskih sudbina kojima treba pomoći i gde treba naći neko novo rešenje, i to ste u pravu da tu treba nešto da napravimo.
Ali, sigurno da bi mnogi od ovih ljudi koji desetinama meseci ne primaju plate, u Raškoj, na primer, Tekstilnom kombinatu Raška, menjali bi se verovatno da rade u Duvanskoj industriji Niš, koja je dobro privatizovana ili u nekoj drugoj kompaniji gde su plate mnogo veće nego u državnom sektoru.
Znači, nije stvar u generalnom procesu. Iako nisam odgovoran za njega, želim da zaštitim taj proces jer sam bio guverner u to doba kada je zakon donet, ali da se danas donosi zakon o privatizaciji, predložio bih isti zakon kao što je predložen 2001. godine, znajući pri tom da proces privatizacije nigde nije u svetu savršen, da je u čitavoj istočnoj Evropi kreirao više dobrih, a manje loših slučajeva i da se zbog toga i naša Vlada tada 2001. godine opredelila ispravno za taj proces.
Na nama je sada da ono što je loše napravljeno, ne zbog države, nego zato što ljudi kao ljudi nisu svi sposobni da budu preduzetnici. Imate ljude koji su hteli da budu preduzetnici, a nisu sposobni, naravno da će da upropaste preduzeće.
Imate slučajeva da su insajderski kupili preduzeće ljudi, na primer, u Kuršumliji, o kojoj je bilo reči, pa su ga upropastili, ali su ga, recimo, insajderski kupili u Bačkoj Palanci, "Sintelon", pa evo ga, sada jedna od najmoćnijih kompanija jeste "Sintelon", sada je deo "Targeta", multinacionalne kompanije. Ili "Tigar", takođe je bila insajderska privatizacija i bila je uspešna. Znači, zavisi od ljudi, zavisi od kvaliteta ljudi.
Protiv toga sam da uopštavamo ove stvari, ali sam za to da rešavamo pitanje u Prijepolju i Novom Pazaru, ali na jedan konstruktivan način, da vidimo šta je tačan problem i da ga adresiramo, i to ćemo i učiniti u narednom periodu.
Ne znam na šta ste mislili kada ste ovo poslednje govorili. Ko god je bio u ovoj sali video je da nijednu reč nisam odgovorio ni na jedan od komentara koje je gospodin Ilić izneo jutros, ali moram odmah da kažem da je ovo prvo što ste izneli zaista jeftina špekulacija, nema nikakve veze Zakon o regionalnom razvoju sa Deklaracijom o Srebrenici.
Ja sam taj koji je predložio Zakon o regionalnom razvoju nakon konsultacija sa kolegama iz koalicije, a nisam uopšte lično učestvovao u pisanju Deklaracije o Srebrenici, već su moje kolege iz poslaničkog kluba u tome učestvovale.
Dakle, znao bih sasvim sigurno da to ima neke veze. Zaista je spekulacija. Mislim da ne treba da se uopšte takve stvari šire jer je vrlo jeftino.
Takođe, kada govorite o tome da neko navodno tera ljude da čekaju na šalterima banaka za kredite, ne znam ko ih tera. Vlada je dala mogućnost ljudima da se odluče ukoliko žele da podignu kredite, dala im je mogućnost ukoliko žele da preuzmu besplatne akcije zato što su besplatne, a to što neki ljudi žele da ih uzmu, i kredite, i besplatne akcije, i što čekaju, to zaista nije niti odgovornost Vlade niti bilo ko koga tera. Ovo je sve na dobrovoljnoj osnovi.
Ljudi su individue koje odlučuju u svoje ime. Ako nekome treba šporet, normalno je da će ga kupiti ukoliko je rata 90 dinara mesečno. Ponosim se što smo dali takve uslove da omogućimo u ovim teškim uslovima ljudima da mogu da kupe veš mašinu, šporet, da plaćaju prve godine 90 dinara, a onda 700 dinara mesečno i tako tri godine.
Kamo sreće kada bi ovo moglo, da potraju takvi uslovi i dalje. Nažalost, ovo su interventne mere. Rekao sam "kamo sreće", bolje da nismo morali takve mere da uvodimo, ali generalno zbog krize smo ih uveli, svesni teške situacije, da bismo makar malo ljudima omogućili da zadovolje neke svoje osnovne potrebe.
Neću mnogo da komentarišem nervozu koja se ispoljava vezano za stranku na čijem sam čelu. Neka svako vodi računa o onome što radi. Pobornik sam toga. Ne želim da vodim računa o onome što vi radite. Vodiću računa o onome što lično radim, što rade moje kolege.
Rezultati u Negotinu su rekli da smo dobili 9%, a vaša stranka 1, ali nemojte zbog toga da pravite paralelu sa zakonima.
Što se tiče kritike za otvaranje četiri kilometra autoputa na deonici Kragujevac – Batočina, pa dobro je, bolje da se otvori četiri puta po četiri kilometra i da se ceo autoput završi nego da se ne počne nijedan kilometar autoputa.
Kada govorite o nadvožnjaku za ove ljude koji protestuju, i tu ne sme biti populizma. Da li zato ako deset kuća ima problem sa prelaskom autoputa treba graditi skuplji nadvožnjak? Mislim da to nije u redu. Novi pešački prelaz verovatno da, s obzirom da je takvo rešenje jeftinije. Neko će se rešenje naći. U svakom slučaju, bolje je uraditi na ovaj način nego obećavati izgradnju mostova u mestima koja nemaju reke.
Gospođo, samo da vam odgovorim na ovo pitanje koje ste prvo postavili, jer mislim da je važno da svi čuju taj odgovor.
Prva stvar koja je nama pala na pamet kada je već došlo do pitanja Sandžaka, jeste bila ta koju ste sada predložili, da se Sandžak svrsta u zapadni region. Međutim, šta je problem? Problem je onaj o kome smo jutros razgovarali, problem su upravni okruzi.
Evropska statistika ne dozvoljava da se bilo koja statistička jedinica kroji na način koji odstupa od postojećeg uređenja koje je u državi vezano za upravne jedinice. To su kod nas upravni okruzi.
Drugim rečima, da smo želeli da Sandžak svrstamo u zapadni region, morao bi onda ceo sadašnji Raški okrug da bude zapadni region. Ni to čak nije bila loša ideja, to smo takođe interno razmišljali. Međutim, problem je što onda centralni region pada ispod 800.000 stanovnika i po evropskoj statistici ne može da bude deklarisan kao region.
Drugim rečima, pokušajte na bilo koji način da napravite, ako imate zadate parametre, najmanje 800.000 ljudi da živi u jednom regionu, to je prvi uslov koji daje Evropa, nije vezano za našu Vladu, drugi uslov je da ne prekrajate sadašnje granice upravnih okruga, to nam takođe Evropa traži, i da napravite da Raški okrug ide u zapadni, onda vam centralni pada sa brojem stanovnika.
Čak i ako dodate iz nekog od ova preostala dva, onda padaju oni. Ne možete nikako da uklopite da svako od njih ima minimalno 800 hiljada stanovnika. Užičani ne treba ovo da shvate kao bilo šta administrativno, a hteo sam da vam dam odgovor pošto se na prvi pogled čini svakome da je to lako rešenje, ali nije izvodljivo ako želimo da dobijemo saglasnost EU za to.
Na kraju, ponavljam, mislim da upravne okruge treba ukinute iz više razloga. To nije odluka, niti će biti, mog ministarstva. Mislim da su beskorisni, necelishodni i samo stvaraju zavadu među ljudima.
Nije dobro što dele ljude koji žive na susednim teritorijama, bez obzira šta ko mislio. Oni su izvor problema s kojima se suočio ovaj zakon ni kriv ni dužan. Vaš lider je primetio, došao sam da to pokušam da branim, ali to je osnovni problem.
Mislim da u narednim fazama treba ići ka onome što sam rekao, više ovlašćenja lokalnim samoupravama i Užičani će imati prilike da vide koliko će ova vlada pomoći konkretno Užicu i na osnovu toga će ceniti sve.
Ovo je papir, zakon. Suština je sprovođenje zakona u praksi. Naveli ste neke od problema koje Užice ima, vezano za aerozagađenje, a ima i drugih. Odlučili smo da idemo s ovim autoputem ka zapadnoj Srbiji. To će doći jednog dana i do Užica, sigurno, naravno, trebaće vreme da se to gradi, jer nije jednostavan teren, nije lako doći do tamo, ali će krenuti ove godine ovaj autoput.
Ima drugih razvojnih prioriteta. Trudimo se da u svim krajevima Srbije pomognemo proporcionalno, posebno u onim siromašnijim. Srećom Užice ne spada u te siromašnije, ali svakako ima važnu ulogu i Užičani će imati priliku da vide podršku Vlade na delu. Na osnovu toga će odlučivati o tome kako će se opredeljivati prema ljudima koji zastupaju stranke u Vladi. Mislimo da je to fer.
Želim da svi znaju da niti je ovo upereno protiv ma koga, posebno ne protiv Užičana, već nije bilo načina da se napravi, sem da se napravi jedan veći region, gde smo suštinski izbegli ove probleme, napravili jedan koji je na neki način malo manji od ovog velikog koji se mogao napraviti. Nadam se da će biti razumevanja za to.
Samo još jedno kratko tehničko objašnjenje. Nije moguće da bude region od 150 hiljada do 800 hiljada stanovnika, jer to takođe evropska statistika ne prihvata.
Oblast je od 150 hiljada do 800 hiljada stanovnika. Svi regioni po evropskim standardima moraju imati najmanje 800 hiljada stanovnika ili više, a oblasti kao niži statistički nivo imaju od 150 hiljada do 800 hiljada. Suštinski će Užice biti centar jedne oblasti, ali region je nešto što je šire.
Gospođo, rekao sam vam još pre podne da i suviše gledate svoj odraz u ogledalu kada govorite o drugima. To nije ispravno, s obzirom da su ljudi različiti. Onakvi kakvi ste vi ne mora da znači da su drugi ljudi. Reći ću vam konkretno sve ovo što ste govorili. Daću vam odgovore na sve što ste tražili, pa sami procenite.
Kažete – moji mentori. Reći ću vam ko su moji mentori u životu. Imam dva mentora. Pominjali ste mentore, mecene i ostale. Moja jedina dva mentora u profesionalnom životu su prof. Ljubomir Madžar, kod koga sam radio kao asistent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, i prof. Dušan Vujović, kod koga sam diplomirao i kod koga sam radio magistarski rad. To su jedina dva moja mentora.
Gospodin Boško Živković, profesor, koga ste pomenuli, nije moj mecena. Moji roditelji nisu bili bogati, ali nisu bili ni siromašni. Bili su pripadnici tzv. srednje klase i imali smo dovoljno da se sam školujem. Nisam imao nikakvog mecenu u životu, a Boško Živković je dobar stručnjak, čovek koji nije član nijedne stranke.
Ljudi koje pominjete u studiji, gospodin Radovan Jelašić jeste radio u "Dojče banci", ali "Dojče banka" nema baš nikakve veze sa konsultantskom kućom "Mek Kinsi". To su dve potpuno različite grane. Ovo je banka, a ovo je konsultantska kuća. To ste pomešali sa gospodinom Đelićem. On je radio u "Mek Kinsiju". Nije to isto. To je kao da pravite poređenje između aviona i fiće. To nije isto. Jedno je banka, a drugo je konsultantska kuća.
Ovaj službeni list koji ste toliko puta citirali iz 2001. godine, ne znam kakav je vaš utisak, on može biti privatan, ali on baš nikakvog uticaja nije imao na kreiranje politike privatizacije banaka, jer sam lično učestvovao, zajedno sa gospodinom Jelašićem i našim saradnicima iz NBS, u kreiranju koncepta privatizacije banaka. Tim konceptom se ponosim i spreman sam da o njemu uvek otvoreno govorim.
Kakav smo bankarski sektor zatekli 2001. godine? Bankarski sektor koji je imao gubitke u vrednosti od preko četiri milijarde evra, bankarski sektor gde su građani imali toliko poverenja da su samo 20 miliona evra držali na računima, bankarski sektor koji je dugovao građanima iz 91. godine 8,7 milijardi američkih dolara tadašnje stare devizne štednje, bankarski sektor koji su činili i ljudi koje obično danas nazivate tajkunima, a koji nisu nastali u ovoj prvoj deceniji, nego u poslednjoj deceniji prošlog veka, za vreme kada su neki drugi ljudi vladali ovom državom.
Moram da kažem da sam ponosan i na ceo tim u NBS tadašnji što smo čak 35 dozvola oduzeli raznoraznim tajkunima iz nekadašnjeg bankarskog sektora. Odgovorite svi – da li danas postoji ijedan tajkun koji je vlasnik neke banke u Srbiji? Nema nijednog. Odgovarao sam, zajedno sa gospodinom Jelašićem i našim kolegama iz NB, za proces privatizacije bankarskog sektora.
Da li ih je bilo 2001. godine? Da li je bilo ljudi koji su koristili novac deponenata, zloupotrebljavali ga? Naravno da je bilo. Zato je i oduzeto 35 dozvola. Zato su i usledili svi ovi silni napadi.
"Komercijalna banka", koju pominjete, jeste danas naša najjača banka, ali 2001. godine je to bila banka u koju su neki koji su ranije bili na vlasti deponovali drogu, a danas se tu deponuju štedni ulozi građana. To je bitna razlika.
Činjenica je da danas devizna štednja građana iznosi šest milijardi i 150 miliona evra, a 2001. godine smo zatekli 20 miliona evra štednje. Sami izračunajte koliko je to puta više. Sami pogledajte da li smo uspeli da vratimo kompletno poverenje u banke ili nismo.
Devizne rezerve koje su zatečene nisu mogle da isfinansiraju ni dva dana uvoza naše zemlje, a danas imamo 10,5 miliona evra deviznih rezervi i to je četiri puta više od svih dinara koji se nalaze u opticaju.
Danas je centralna banka sistem. Danas naše banke su mnogo bolje od većine banaka u jugoistočnoj Evropi. Kada je počela svetska finansijska kriza upravo je snaga bankarskog sektora, koja je napravljena od 2001. godine, zahvaljujući dobro izvedenoj privatizaciji banaka, sačuvala mnoge štedne uloge građana, za razliku npr. od štediša na Islandu, od nekih štediša u Americi čak, od štediša u Velikoj Britaniji, recimo jedan deo Skotland jarda je držao ušteđevinu u bankama na Islandu, pa im je propalo.
Za razliku od štediša u Belgiji, u banci "Fortis", za razliku od štediša u baltičkim zemljama, srpske štediše su sačuvale sve svoje uloge zato što je napravljen takav sistem koji garantuje stabilnost štednje. Taj sistem je pravljen od 2001. godine pa do danas. Napravljen je takav sistem protiv koga su bili mnogi tajkuni koje pominjete, a koji se zasnivao na tome da mora da se vodi i čvrsta bankarska i čvrsta monetarna politika, da obavezna rezerva mora da bude na odgovarajućem nivou kako bi se obezbedila sigurnost uloga.
Kritikovali su tada rukovodstvo NB – zašto se drži tolika rezerva, zašto je stepen kapitalne adekvatnosti tri puta veći u Srbiji nego u Evropi, ali sada kada je došla kriza pokazalo se da svi u EU na neki način daju priznanje da je to bio dobar potez centralne banke i da smo na taj način uspeli da zaštitimo naše građane.
Tačno je da su u prvim danima krize građani povukli milijardu evra. U prvih mesec i po dana milijardu evra su ljudi povukli iz banaka uplašeni onim što su videli u Americi, jer je bankrotirala jedna od najvećih američkih banaka "Liman braders", uplašeni kada su videli bankrot svih banaka na Islandu i uplašeni onim što se događalo u baltičkim zemljama i nekim drugim.
Naravno, s obzirom da je centralna banka bila likvidna, s obzirom da je i ova vlada reagovala pravovremeno i zahvaljujući parlamentu podigla nivo garantovanih depozita i time uklonila te psihološke negativne faktore, šta se dogodilo? Sve što su ljudi povukli za mesec i po dana tokom narednih godinu i po dana se vratilo u banke i još 350 miliona evra više.
Pre krize u bankama u Srbiji je bilo deponovano 5 milijardi i 700 miliona evra štednje, a sada 6 milijardi i 150. Dakle, 450 miliona evra tačno više nego pre krize. Mislim da Srbija treba da se ponosi svojim bankama. Mislim da je zaista ono što je urađeno u privatizaciji banaka primer kako treba raditi privatizaciju.
Što se tiče sektora ekonomije, ministar sam koji je nadležan za Agenciju za privatizaciju od 15. maja 2007. godine. Moram da priznam da je proces privatizacije u realnom sektoru daleko teži nego u bankarskom sektoru i da prvom ministru za privatizaciju nije bilo lako da donese adekvatna rešenja, i lako je sada, posle 10 godina, kritikovati, ali se treba zapitati u kakvoj poziciji je bila srpska privreda u 2001. godini, kada je donet Zakon o privatizaciji i šta bi bilo da taj zakon nije donet? To je pravi odgovor.
Danas je lako reći da 20% privatizacija nije uspelo, ali 80% jeste. Šta bi bilo da 80% privatizacija nije uspelo? Propalo bi 80% privrede jer u društvenom sektoru se sve zasnivalo na tome da je država, i za vreme dok ste vi bili ministarka, uzimala novac od poreskih obveznika i plaćalo gubitke tim preduzećima koja su imala probleme.
Danas je svega 15-ak preduzeća u Srbiji na subvencijama. Godine 2000. to su bile stotine firmi. Stotine firmi koje su gutale novac od građana Srbije preko poreza. I bio bih i ja srećnik, kao pretpostavljam i vi, da je 100% privatizacija u Srbiji uspelo, ali to nije nigde uspelo u svetu i nigde privatizacija nije bila jedini metod za tranziciju ekonomije već su, pre svega, direktne grinfild investicije metod koji donose novo zapošljavanje.
Međutim, privatizacija jeste bila nužna, nije bila apsolutno uspešna. Tu se možemo i moramo složiti. Ima puno primera, 20% nije malo, gde nije bilo uspeha. Međutim, naravno da se to mora raskidati i tamo gde se raskine moraju se tražiti novi, bolji kupci. Međutim, suština je da je makar tih 80%, nije malo, uspelo i da je to bolje nego da je 80% propalo.
Još nešto. Pominjete Šlafa, Karića. Pitam ko je stvorio Karića? Je l' to stvorila ova Vlada ili neke prethodne vlade? Koje prethodne vlade?
Kada govorimo o privatizaciji Mobtela, to je najuspešnija privatizacija bilo kog preduzeća u Srbiji koja je ikada izvedena. S obzirom da je preduzeće, koje nikakvu korist nije donosilo državi jer je sve išlo tajkunu koji je stvoren u vaše doba, dok ste vi bili ministarka i dok ste vi bili maltene s njim u vladi, ne znam da li ste bili faktički, došli smo do toga da je na jednoj javnoj aukciji, uz međunarodnu konkurenciju, gde su čak neke vaše kolege iz vaše sadašnje stranke govorile da se unapred zna da će pobediti Šlaf i Austrijanci, pobedili su Norvežani.
Prosto je nekima bilo krivo zašto su Norvežani pobedili kada neki sve znaju ko će unapred da pobedi na navodno nameštenim tenderima. Možda ako gledate svoj lik u ogledalu projektujete ta nameštanja, međutim moram da kažem da svi procesi koji su bili pod ingerencijom su bili 100% i pravični i transparentni, i jedini cilj kada je bio proces privatizacije u pitanju jeste bio da se pronađe što bolji strateški partner i da se napravi što veći prihod za budžet države.
Konačno, na tom nadmetanju za Mobtel ostvaren je prihod od preko milijardu i po evra za samo jednu kompaniju. Kao posledica svega toga, Austrijanci koji su izgubili su bili primorani od sramota da plate dodatnih 360 miliona evra da bi dobili treću licencu i da onda sada ulože još nekoliko stotina miliona evra da bi izgradili mrežu da bi od nule krenuli. Tada je država u jednom trenutku imala dve milijarde viška u budžetu. Ako neko misli da je to loše, ja se sa time ne slažem. Mislim da je to bio dobar proces.
Postavili ste jedno važno pitanje – pitanje korupcije, pitanje pranja novca, važno pitanje na koje je odgovor jako prost. Nema tu izuzetaka. Ko god prekrši zakon, uzme novac, bilo u procesu privatizacije, bilo u ma kom drugom procesu, taj mora da bude procesuiran, da ide u zatvor. Ko god bio, bio predsednik države, vlade, ministar, poslanik, ma ko u ovoj zemlji.
Apsolutno sam za to i stranka kojoj pripadam. Nema zaklanjanja iza stranaka. Nema zaklanjanja iza imuniteta. Vama to ne odgovara. Pričate o tome, a zapravo svi ti ljudi koji se pominju, potajno se viđate sa njima, finansiraju vas i pravite potpunu zamenu teza.
Bilo je to dobro dok na vaše napade niko nije odgovaralo, dok se ćutalo. Dosta je bilo više ćutanja. Zašto bi ćutali vama? Mada moram da priznam da mi je lično krivo što Srbija nema bolju opoziciju jer bi bilo dobro da neka bolja opozicija pobedi u Srbiji i da dođe do promena. Hvala vam.
Evo da odgovorim na vaše pitanje. Novac Agencije za privatizaciju nije u konsolidovanom računu Trezora, kao što ste rekli, zato što nije račun nijedne druge javne agencije. Po Zakonu o budžetskom sistemu postoje direktni i indirektni budžetski korisnici.
Računi direktnih budžetskih korisnika jesu u konsolidovanom računu Trezora, a računi indirektnih, a to su sve agencije, dakle i Agencija za prostorno planiranje, Agencija za privatizaciju, Agencija za borbu protiv jonizujućih zračenja, i sve ostale.(Jorgovanka Tabaković upadica, sa mesta: A gde je obrazovanje i zdravstvo?) Obrazovanje, zdravstvo su na računima kod centralne banke.
Međutim, i nad tim računima Ministarstvo finansija ima uvid, kao što ima uvid nad računima direktnih korisnika. Zato se i korisnici dele na direktne i indirektne.
Takođe, da vam kažem da ne postoji Bečki klub banaka, ne znam gde ste to čuli. Ne postoji. Postojala je prošle godine Bečka inicijativa da se napravi dogovor da banke plasiraju najmanje isti nivo kredita u Srbiji kao što su plasirale u 2008. godini, a to je Bečka inicijativa koja je bila jednokratna i traje dve godine. Bečki klub banaka ne postoji.
Konačno, novac koji se dobija, generalno stečen, bilo koje firme, bilo koje banke uvek ide na račun poseban, radi izmirivanja poverilaca kada se taj stečaj okonča. To je slučaj i sa novcem koji se dobija od prodaje imovina banaka, koje su u stečaju.
S vama se sasvim slažem da je situacija u Nišu kritična, iz više razloga. Jedan jeste činjenica da, bez obzira na nivo subvencija koji nuđen za investitore da idu u Niš. Ponekad je bilo slabosti u samom gradu da se neke investicije prihvate. Daću jedan primer.
Nemačka kompanija "Leoni", ona je bila zainteresovana da zaposli 1.300 ljudi u oblasti automobilske industrije, i prvo su gledali halu "Jugorendgena" u okviru bivše "Elektronske industrije" u Nišu. Međutim, s obzirom da ona nije u državnom vlasništvu, već su vlasnici mali akcionari, oni su tražili preteranu cenu koju Nemci nisu hteli da plate, otišli su u Prokuplje, kupili iz stečaja Fabriku "Fijaz" i sada u Prokuplju organizuju proizvodnju i u Prokuplju će zaposliti 1.300 ljudi. Da su ovi akcionari bili malo, da tako kažem mudriji i skromniji "Leoni" ne bi bio u Prokuplju nego u Nišu.
Mi nudimo, inače to treba da se zna, nudimo 5.000 evra po novozapsolenom radniku ukoliko neko investira u Nišu. Ukoliko neko generalno investira u južnoj Srbiji i istočnoj Srbiji u automobilsku industriju. Takav isti podsticaj za Vojvodinu je 3.000 evra po novozaposlenom radniku, a u centralnoj Srbiji, u Šumadiji 4.000 evra po novozaposlenom radniku.
Za automobilsku industriju su ekstra podsticaji, za elektronsku i za informacione tehnologije, ali još veći ako se investira na istoku, jugu i u manje razvijenim područjima Srbije, a onda investitori sami obilaze lokalne samouprave i biraju gde će investirati. Za njihovu odluku zaista ne treba preterivati. Ne utiče na njih samo Ministarstvo, država. Pre svega, oni odlučuju na bazi onoga što vide na terenu, na lokalu, da li je neka lokalna samouprava spremnija da ih prihvati ili ne, i tu ima razlika u zavisnosti od kraja.
Međutim, sigurno je da je i cilj našeg Ministarstva da sigurno do kraja mandata pomognemo da se dogode neke veće investicije u Nišu. Imamo sada u izgledu jednu kompaniju koja je obilazila i Niš, između ostalog, koja želi da zaposli 2.000 ljudi u Srbiji, ali se opredelila, pošto mora od juna da organizuje proizvodnju, a u Nišu nema lokaciju gde bi mogla da krene odjednom odmah da proizvodi, već mora da gradi ispočetka fabriku, opredelili su se za Raču, tako da će ovih dana biti potpisan ugovor sa južnokorejanskom kompanijom koja će pokrenuti proizvodnju auto kablova u "Zastavielektro" u Rači, ali će zato drugu svoju fabriku Srbiji graditi u Nišu, jer ne mogu da nađu hiljadu radnika u Rači.
Mi smo im preporučivali da pogledaju sva tri mesta, Raču, Niš i Zaječar. Za Zaječar su rekli da je toliko daleko od Beograda i da se toliko teško dolazi da uopšte ne žele da razmišljaju o njemu, a u Nišu nisu imali lokaciju koja može odmah da se useli, jer bez obzira što onolike hale "Elektronske industrije" stoje prazne, toliko su zapetljani dužničko-poverilački odnosi, pravni odnosi, ko je tamo vlasnik, ko kome duguje, kako ući u posed tih hala, da je to toliko komplikovano da je lakše da se sagradi potpuno nova fabrika na ledini, nego da se koristi neka postojeća hala.
Međutim, ono što zaista pokušavamo da uradimo je da "Fijat" jedan deo svojih operacija smesti u Niš i mislim da ćemo u narednih par meseci tu imati dobrih vesti i za Nišlije.