Gospođo, rekao sam vam još pre podne da i suviše gledate svoj odraz u ogledalu kada govorite o drugima. To nije ispravno, s obzirom da su ljudi različiti. Onakvi kakvi ste vi ne mora da znači da su drugi ljudi. Reći ću vam konkretno sve ovo što ste govorili. Daću vam odgovore na sve što ste tražili, pa sami procenite.
Kažete – moji mentori. Reći ću vam ko su moji mentori u životu. Imam dva mentora. Pominjali ste mentore, mecene i ostale. Moja jedina dva mentora u profesionalnom životu su prof. Ljubomir Madžar, kod koga sam radio kao asistent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, i prof. Dušan Vujović, kod koga sam diplomirao i kod koga sam radio magistarski rad. To su jedina dva moja mentora.
Gospodin Boško Živković, profesor, koga ste pomenuli, nije moj mecena. Moji roditelji nisu bili bogati, ali nisu bili ni siromašni. Bili su pripadnici tzv. srednje klase i imali smo dovoljno da se sam školujem. Nisam imao nikakvog mecenu u životu, a Boško Živković je dobar stručnjak, čovek koji nije član nijedne stranke.
Ljudi koje pominjete u studiji, gospodin Radovan Jelašić jeste radio u "Dojče banci", ali "Dojče banka" nema baš nikakve veze sa konsultantskom kućom "Mek Kinsi". To su dve potpuno različite grane. Ovo je banka, a ovo je konsultantska kuća. To ste pomešali sa gospodinom Đelićem. On je radio u "Mek Kinsiju". Nije to isto. To je kao da pravite poređenje između aviona i fiće. To nije isto. Jedno je banka, a drugo je konsultantska kuća.
Ovaj službeni list koji ste toliko puta citirali iz 2001. godine, ne znam kakav je vaš utisak, on može biti privatan, ali on baš nikakvog uticaja nije imao na kreiranje politike privatizacije banaka, jer sam lično učestvovao, zajedno sa gospodinom Jelašićem i našim saradnicima iz NBS, u kreiranju koncepta privatizacije banaka. Tim konceptom se ponosim i spreman sam da o njemu uvek otvoreno govorim.
Kakav smo bankarski sektor zatekli 2001. godine? Bankarski sektor koji je imao gubitke u vrednosti od preko četiri milijarde evra, bankarski sektor gde su građani imali toliko poverenja da su samo 20 miliona evra držali na računima, bankarski sektor koji je dugovao građanima iz 91. godine 8,7 milijardi američkih dolara tadašnje stare devizne štednje, bankarski sektor koji su činili i ljudi koje obično danas nazivate tajkunima, a koji nisu nastali u ovoj prvoj deceniji, nego u poslednjoj deceniji prošlog veka, za vreme kada su neki drugi ljudi vladali ovom državom.
Moram da kažem da sam ponosan i na ceo tim u NBS tadašnji što smo čak 35 dozvola oduzeli raznoraznim tajkunima iz nekadašnjeg bankarskog sektora. Odgovorite svi – da li danas postoji ijedan tajkun koji je vlasnik neke banke u Srbiji? Nema nijednog. Odgovarao sam, zajedno sa gospodinom Jelašićem i našim kolegama iz NB, za proces privatizacije bankarskog sektora.
Da li ih je bilo 2001. godine? Da li je bilo ljudi koji su koristili novac deponenata, zloupotrebljavali ga? Naravno da je bilo. Zato je i oduzeto 35 dozvola. Zato su i usledili svi ovi silni napadi.
"Komercijalna banka", koju pominjete, jeste danas naša najjača banka, ali 2001. godine je to bila banka u koju su neki koji su ranije bili na vlasti deponovali drogu, a danas se tu deponuju štedni ulozi građana. To je bitna razlika.
Činjenica je da danas devizna štednja građana iznosi šest milijardi i 150 miliona evra, a 2001. godine smo zatekli 20 miliona evra štednje. Sami izračunajte koliko je to puta više. Sami pogledajte da li smo uspeli da vratimo kompletno poverenje u banke ili nismo.
Devizne rezerve koje su zatečene nisu mogle da isfinansiraju ni dva dana uvoza naše zemlje, a danas imamo 10,5 miliona evra deviznih rezervi i to je četiri puta više od svih dinara koji se nalaze u opticaju.
Danas je centralna banka sistem. Danas naše banke su mnogo bolje od većine banaka u jugoistočnoj Evropi. Kada je počela svetska finansijska kriza upravo je snaga bankarskog sektora, koja je napravljena od 2001. godine, zahvaljujući dobro izvedenoj privatizaciji banaka, sačuvala mnoge štedne uloge građana, za razliku npr. od štediša na Islandu, od nekih štediša u Americi čak, od štediša u Velikoj Britaniji, recimo jedan deo Skotland jarda je držao ušteđevinu u bankama na Islandu, pa im je propalo.
Za razliku od štediša u Belgiji, u banci "Fortis", za razliku od štediša u baltičkim zemljama, srpske štediše su sačuvale sve svoje uloge zato što je napravljen takav sistem koji garantuje stabilnost štednje. Taj sistem je pravljen od 2001. godine pa do danas. Napravljen je takav sistem protiv koga su bili mnogi tajkuni koje pominjete, a koji se zasnivao na tome da mora da se vodi i čvrsta bankarska i čvrsta monetarna politika, da obavezna rezerva mora da bude na odgovarajućem nivou kako bi se obezbedila sigurnost uloga.
Kritikovali su tada rukovodstvo NB – zašto se drži tolika rezerva, zašto je stepen kapitalne adekvatnosti tri puta veći u Srbiji nego u Evropi, ali sada kada je došla kriza pokazalo se da svi u EU na neki način daju priznanje da je to bio dobar potez centralne banke i da smo na taj način uspeli da zaštitimo naše građane.
Tačno je da su u prvim danima krize građani povukli milijardu evra. U prvih mesec i po dana milijardu evra su ljudi povukli iz banaka uplašeni onim što su videli u Americi, jer je bankrotirala jedna od najvećih američkih banaka "Liman braders", uplašeni kada su videli bankrot svih banaka na Islandu i uplašeni onim što se događalo u baltičkim zemljama i nekim drugim.
Naravno, s obzirom da je centralna banka bila likvidna, s obzirom da je i ova vlada reagovala pravovremeno i zahvaljujući parlamentu podigla nivo garantovanih depozita i time uklonila te psihološke negativne faktore, šta se dogodilo? Sve što su ljudi povukli za mesec i po dana tokom narednih godinu i po dana se vratilo u banke i još 350 miliona evra više.
Pre krize u bankama u Srbiji je bilo deponovano 5 milijardi i 700 miliona evra štednje, a sada 6 milijardi i 150. Dakle, 450 miliona evra tačno više nego pre krize. Mislim da Srbija treba da se ponosi svojim bankama. Mislim da je zaista ono što je urađeno u privatizaciji banaka primer kako treba raditi privatizaciju.
Što se tiče sektora ekonomije, ministar sam koji je nadležan za Agenciju za privatizaciju od 15. maja 2007. godine. Moram da priznam da je proces privatizacije u realnom sektoru daleko teži nego u bankarskom sektoru i da prvom ministru za privatizaciju nije bilo lako da donese adekvatna rešenja, i lako je sada, posle 10 godina, kritikovati, ali se treba zapitati u kakvoj poziciji je bila srpska privreda u 2001. godini, kada je donet Zakon o privatizaciji i šta bi bilo da taj zakon nije donet? To je pravi odgovor.
Danas je lako reći da 20% privatizacija nije uspelo, ali 80% jeste. Šta bi bilo da 80% privatizacija nije uspelo? Propalo bi 80% privrede jer u društvenom sektoru se sve zasnivalo na tome da je država, i za vreme dok ste vi bili ministarka, uzimala novac od poreskih obveznika i plaćalo gubitke tim preduzećima koja su imala probleme.
Danas je svega 15-ak preduzeća u Srbiji na subvencijama. Godine 2000. to su bile stotine firmi. Stotine firmi koje su gutale novac od građana Srbije preko poreza. I bio bih i ja srećnik, kao pretpostavljam i vi, da je 100% privatizacija u Srbiji uspelo, ali to nije nigde uspelo u svetu i nigde privatizacija nije bila jedini metod za tranziciju ekonomije već su, pre svega, direktne grinfild investicije metod koji donose novo zapošljavanje.
Međutim, privatizacija jeste bila nužna, nije bila apsolutno uspešna. Tu se možemo i moramo složiti. Ima puno primera, 20% nije malo, gde nije bilo uspeha. Međutim, naravno da se to mora raskidati i tamo gde se raskine moraju se tražiti novi, bolji kupci. Međutim, suština je da je makar tih 80%, nije malo, uspelo i da je to bolje nego da je 80% propalo.
Još nešto. Pominjete Šlafa, Karića. Pitam ko je stvorio Karića? Je l' to stvorila ova Vlada ili neke prethodne vlade? Koje prethodne vlade?
Kada govorimo o privatizaciji Mobtela, to je najuspešnija privatizacija bilo kog preduzeća u Srbiji koja je ikada izvedena. S obzirom da je preduzeće, koje nikakvu korist nije donosilo državi jer je sve išlo tajkunu koji je stvoren u vaše doba, dok ste vi bili ministarka i dok ste vi bili maltene s njim u vladi, ne znam da li ste bili faktički, došli smo do toga da je na jednoj javnoj aukciji, uz međunarodnu konkurenciju, gde su čak neke vaše kolege iz vaše sadašnje stranke govorile da se unapred zna da će pobediti Šlaf i Austrijanci, pobedili su Norvežani.
Prosto je nekima bilo krivo zašto su Norvežani pobedili kada neki sve znaju ko će unapred da pobedi na navodno nameštenim tenderima. Možda ako gledate svoj lik u ogledalu projektujete ta nameštanja, međutim moram da kažem da svi procesi koji su bili pod ingerencijom su bili 100% i pravični i transparentni, i jedini cilj kada je bio proces privatizacije u pitanju jeste bio da se pronađe što bolji strateški partner i da se napravi što veći prihod za budžet države.
Konačno, na tom nadmetanju za Mobtel ostvaren je prihod od preko milijardu i po evra za samo jednu kompaniju. Kao posledica svega toga, Austrijanci koji su izgubili su bili primorani od sramota da plate dodatnih 360 miliona evra da bi dobili treću licencu i da onda sada ulože još nekoliko stotina miliona evra da bi izgradili mrežu da bi od nule krenuli. Tada je država u jednom trenutku imala dve milijarde viška u budžetu. Ako neko misli da je to loše, ja se sa time ne slažem. Mislim da je to bio dobar proces.
Postavili ste jedno važno pitanje – pitanje korupcije, pitanje pranja novca, važno pitanje na koje je odgovor jako prost. Nema tu izuzetaka. Ko god prekrši zakon, uzme novac, bilo u procesu privatizacije, bilo u ma kom drugom procesu, taj mora da bude procesuiran, da ide u zatvor. Ko god bio, bio predsednik države, vlade, ministar, poslanik, ma ko u ovoj zemlji.
Apsolutno sam za to i stranka kojoj pripadam. Nema zaklanjanja iza stranaka. Nema zaklanjanja iza imuniteta. Vama to ne odgovara. Pričate o tome, a zapravo svi ti ljudi koji se pominju, potajno se viđate sa njima, finansiraju vas i pravite potpunu zamenu teza.
Bilo je to dobro dok na vaše napade niko nije odgovaralo, dok se ćutalo. Dosta je bilo više ćutanja. Zašto bi ćutali vama? Mada moram da priznam da mi je lično krivo što Srbija nema bolju opoziciju jer bi bilo dobro da neka bolja opozicija pobedi u Srbiji i da dođe do promena. Hvala vam.