Evo već smo videli da ovaj član 18. zaista predviđa prevelik broj izuzetaka od vraćanja imovine koji će dodatno opteretiti primenu ovog zakona. Tome kako će se zakon primenjivati, koliko će biti moguća njegova primena to ćemo tek videti u budućnosti, koliko će ono doneti problema u Srbiji, o tome se danas ceo dan govori. Koliko će amandmana biti usvojeno, to ćemo videti, ali u svakom slučaju ovo je jedan od onih članova koji je vrlo osetljiv.
Mi smo takođe nešto uže predložili u odnosu na SPO za čiji amandman smatram takođe da ga je zaista celishodno usvojiti, ali ću obrazložiti naš amandman. Dakle, smatrali smo kod izuzetaka od povraćaja službene zgrade i poslovne prostorije koje služe za obavljanje zakonom utvrđene nadležnosti držanih organa i organa AP i organa jedinica lokalnih samouprava. Dakle, išli smo samo do toga da se MZ izdvoje iz ovoga, znači, u tački 2) i predloženim amandmanom se predviđa povraćaj službene zgrade i poslovnih prostorija koje služe za obavljanje poslovnih organa MZ.
Dakle, smatrali smo da je to najbezbolnije i da bi se time ipak još jedan broj oštećenih građana mogao naturalno obeštetiti. Dakle, smatrali smo da bi ovaj amandman u okviru ovog člana koji će uneti dodatne probleme u primeni zakona i ovaj amandman bi bio vrlo umesno da se usvoji.

Poslanička grupa Nove Srbije je podnela amandman na član 28, a član 28. govori o poslovnim objektima i poslovnim prostorijama koje treba da se vrate bivšim vlasnicima.
Naravno, ovo je još jedan pokazatelj slaloma kroz obaveze, odnosno zakon koji nagoveštava da u mnogo čemu neće moći da ispuni ono zbog čega se donosi, neće moći ili neće hteti. Pa, u prvom stavu ovog člana se kaže – poslovni objekti i poslovne prostorije vraćaju se bivšem vlasniku u svojinu i državinu izuzev ako su uloženi u kapital podržavljenog preduzeća radi sticanja udela, odnosno akcija.
Dakle, građani kada čuju reč akcije, sadržaj pojma akcije u Srbiji ima potpuno drugi vid značenja u odnosu na neke druge zemlje i u Srbiji to uvek miriše na prevaru i podvalu. Ali mi smo podneli amandman na stav 2. gde kaže – poslovni objekti i poslovne prostorije iz stava 1. ovog člana, date u zakup bilo koje vrste ili shodni odnos, vraćaj se bivšem vlasniku u svojinu u skladu sa ovim zakonom ako isteknu dve godine od dana izvršnosti rešenja o vraćanju imovine i u državinu ako se bivši vlasnik i zakupac drugačije ne sporazumeju, u periodu od sticanja svojine do stupanja u posed bivšeg vlasnika zakupa stupa u pravni odnos sa njim po ugovoru koji je zaključio sa prethodnih vlasnikom .
S obzirom, da je to vrlo osetljivo pitanje da će posle vraćanja, ako bude vraćanja takvih objekata bivši vlasnici se suočiti sa velikim brojem problema sa zakupcima koji su već tu, ni krivi ni dužni. I uvek je veliki problem, kad su i jedni i drugi u pravu. Mi smo amandmanom predložili da se posle stava 2. doda novi stav koji glasi: " Ukoliko su odredbe ugovora iz stava 2, ovog člana štetne po bivšeg vlasnika, on može zahtevati da se uz posredovanje suda ugovorni odnos zasnuje na novim pravičnim osnovama".
Smatrali smo da bi se ovim zaista usvajanjem ovim amandmanom ovaj član učinio korisnijim, boljim i svakako pravednijim za one kojima se objekti budu vraćali. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, samo radi javnosti Srbije, prvo da zahvalim gospodinu potpredseniku Vlade što je imao sluha za ovaj amandman. Nova Srbija, od ukupno osam podnetih amandmana, usvojena su naša tri, što u svakom slučaju govori o jednom kvalitetnom pristupu ovom tekstu zakona, o čemu smo u načelnoj raspravi govorili.
Samo radi javnosti Srbije da kažem da smo u članu 19. tražili da se briše: "mogućnost da i fizička lica dobiju korišćenja javne svojine". Obrazloženje koje ste prihvatili kaže da smatramo da javna svojina uvek treba da ostane zaštićena tako što će njeno korišćenje biti kontrolisano i povereno onima koji su u obavezi da se brinu o javnom interesu. Iz ovog razloga smatrali smo da fizička lica ne treba da budu u mogućnosti da budu korisnici na sredstvima javne svojine. Ovo namerno govorim, zato što ću u članu 31. gde amandman niste prihvatili imati obrazloženje koje će dopuniti ovo.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine potpredsedniče Vlade, kao što sam i u načelnoj raspravi govorila, skrećem pažnju upravo na član 31. o kom je govorila prethodno i gospođa Tabaković.
Mi smo malo drugačije, mada gotovo sa istovetnim obrazloženjem, videli mogućnost da se ovaj član preuredi, jer to je član koji govori o otuđenju nepokretnosti ispod tržišne cene. Govorim o javnoj svojini.
Pročitaću ponovo taj član – izuzetno od člana 29. stav 1. ovog zakona nepokretnosti se mogu otuđiti iz javne svojine i ispod tržišne cene, odnosno bez naknade, ako postoji interes za takvim raspolaganjem, kao što je rešavanje socijalno-humanitarnih pitanja. Vi ste to već svojim amandmanom izbrisali. To već ne postoji. Ostaje – otklanjanje posledica elementarnih nepogoda ili uspostavljanje dobrih odnosa sa drugim državama, odnosno međunarodnim organizacijama i u drugim slučajevima predviđenim posebnim zakonom.
Svojim amandmanom smo tražili da se briše ovo – ili uspostavljanje dobrih odnosa sa drugim državama, odnosno međunarodnim organizacijama. Dakle, pošto zakon treba da predvidi neka rešenja, pretpostavljam da ste predvideli koje su to okolnosti, koji su to mogući dobri odnosi, koje su to države sa kojima treba da uspostavimo dobre odnose tako što ćemo im pokloniti, ako dajemo bez naknade to je poklonjeno, neka sredstva, nešto iz javne svojine. Koje su to međunarodne organizacije?
I u načelnoj raspravi sam vas pitala i niste mi odgovorili, a međunarodnih organizacija ima svih profila, boja, oblika i veličina, a da ne pričamo o namerama.
Decidno smo protiv toga da se iz javne svojine nešto može otuđiti na ovaj način. Velika potreba bi morala biti države za prijateljstvom sa nekom državom, drugom, da se tako prema tome odnosi.
Pitala sam vas i u načelnoj raspravi – da li postoje primeri u evropskom zakonodavstvu da se tako odnose prema javnoj svojini svojih država ili državnoj svojini, kako već zovu u svom zakonodavstvu? Pitala bih vas još – gde je Srbija ostvarila kao država takav interes? Ko je to imao potrebu da sa nama očuva neke dobre odnose, pa nam je nešto na taj način darovao? To bi mi bila značajna informacija, obzirom da ste odbili amandman sa obrazloženjem kojim nismo bili zadovoljni. Smatrali ste da je to nešto što može da ostane u zakonu. Mi zaista smatramo da ovo u zakonu ne može da ostane, bez ozbiljnog obrazloženja koji su to dobri odnosi sa drugim država i koje su to međunarodne organizacije koje bi ispunile kriterijume da u Srbiji dođu do javne svojine, bez naknade, odnosno ispod tržišne cene. To je nešto na šta smo svi osetljivi. Zahvaljujem se ako budete odgovorili.

Samo ću kratko.
Gospodine Đeliću, zaista ste iscrpno to obrazložili, ali niste me lično ubedili. Znam da će morati neko da obrazloži javnosti Srbije, a mi znamo kako izgledaju takva obrazloženja u javnosti Srbije, znamo kako to kroz medije prođe i znamo ko manipuliše medijima i sećam se i pokreta nesvrstanih i svega toga što se događalo, ali Srbija je ipak jedna siromašna zemlja, mogu da se dopuste očuvanja nekih prijateljstva, ali ovako kako to stoji ovde formulisano i kada kažete međunarodne organizacije tu zaista mnogo toga spada. Nije to precizirano.
Usput kada pričamo o bankama, pa banke, ako je iko došao u Srbiju došle su banke da ošišaju građane, došle su da nas uvuku pojedinačno u dužničko ropstvo, pa ako su i razvojne mogu da plate svoj poslovni prostor i zakup. One tu imaju velike interese. Banke uglavnom ne dolaze zbog toga da bi unapredile građane nego svoje poslovanje. To je suština.
Dakle, ostajemo pri svom amandmanu, a vi ga niste prihvatili, sada je bar nešto od toga jasnije.

U želji da podržim amandman poslaničke grupe Napred Srbijo, na član 34. i upravo je suština od ovih nekoliko članova koji se bave otuđenjem ili davanjem u zakup javne svojine i to je ono gde se krije u stvari zamka koju će ovaj zakon omogućiti budućim nosiocima vlasti da se javna svojina pretvori upravo u ono što smo želeli da kažemo da neće biti a to je partijski plen, gde će u javnoj svojini čak i javna preduzeća moći da budu model i predmet ucena, međusobnih nagodbi, gde će poslovni prostori izdavati tako što će se neko ko ima vlast samim tim disperzija moći će se povećati, korupcija će se povećati i ovaj zakon će služiti upravo onome čemu ne treba da služi a to je da zaštiti javnu svojinu građana od partijskih oligarha.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine potpredsedniče, imamo pred sobom zakon koji je zaista izazvao brojne kontraverze još dok je bio na javnom slušanju i naravno, dopustićete, kod nas stvorio određene stavove prema njemu, a u danu za glasanje ćemo se izjasniti već prema onome koliko ste vi nas ili koliko smo mi vas ubedili u valjanost ovog zakona.
Međutim, kada je ovakav jedan zakon pred nama i kada se ovoliko govori o interesima građana, moram da kažem jednu stvar i da podsetim i kolege i građane na nešto što je nesporno.
Ne postoji poslanik u ovom visokom domu koji ne želi, kada dođe sutra u svoj grad, da kaže da se nije zaista zauzeo da njegov grad ima više, da mu bude bolje i da već od sutra zaista se učinak u ovom domu našeg posla, našeg rada vidi.
Dolazim iz grada za koji uvek sa ponosom kažem da je bio evropski grad pre dva i po veka, kada je Beograd bio turska kasarna. Dolazim iz Sombora koji vek i po ima železnicu, koji skoro vek i po ima pozorište, muzej, iz istog onog grada u kome je nastao tekst himne "Bože pravde" u našoj velikoj sali velikog župana, njegov sekretar je napisao taj tekst, iz istog onog grada gde se još uvek svako jutro prvo pomete ispred svoje kuće. Dakle, to je ono što volim da kažem. Da vam kažem, o toj neraskidivoj vezi u ove kasne duge sate našeg posla, Vojvodine i Srbije ili Sombora i Srbije, čak i ovi čuveni trubači u Guči su potekli iz Sombora. Šlezinger je otišao iz Sombora i napravio prvi trubački orkestar za vreme kneza Miloša u Srbiji. To je nešto čime Sombor može da se ponosi i drago mi je da to mogu da kažem. No, da se vratimo zakonu.
Dakle, kada se donosi jedan ovakav zakon, onda imate nešto što jeste vidljivi tok stvari i nešto što jeste nevidljivi tok stvari. Pozdravljam da moj grad sutra ima više, da može da raspolaže sa svojom imovinom, jer moj će grad to sigurno i da ceni i da ume to da čini, kao što je umeo u ova dva i po veka, koliko smo se izborili da budemo slobodan kraljevski grad. Za to ne brinem. Više me brinu oni, kako volim da kažem, politički komesari iz neomalterisanih kuća, koji sebi prigrabe više moći, više vlasti, više prava i naravno, mnogo toga uskrate građanima Srbije u ime političke moći.
Gospodine potpredsedniče, ima dosta toga sa čime se u ovom zakonu ne slažemo. Mi smo podneli amandmane, ali ću vas zbog vremena pitati za jedan član, koji me je zaista zaintrigirao i to je nešto što sam smatrala da pripada onom delu nevidljivog toka stvari. To je član 31. – otuđenje nepokretnosti ispod tržišne cene. Inače mi je kao jezičaru skrenuo pažnju upravo taj glagol "otuđiti" koji se previše, moj ukus, previše često ponavlja u ovom zakonu.
Član 31. kaže – izuzetno od člana 29. stav 1. ovog zakona, nepokretnosti se mogu otuđiti iz javne svojine i ispod tržišne cene, odnosno bez naknade, ako postoji interes za takvim raspolaganjem, kao što je rešavanje socijalno-humanitarnih pitanja, to ste danas amandmanom ukinuli, otklanjanje posledica elementarnih nepogoda, ili uspostavljanje dobrih odnosa sa drugim državama, odnosno, sada, ovo mi je stvarno jako zasmetalo, više nego ova prethodna sintagma, međunarodnim organizacijama i u drugim slučajevima predviđenim posebnim zakonom.
Koje su to međunarodne organizacije i druge države, gde vi smete da date da neka vlada sme da da javnu svojinu građana Republike Srbije, da je otuđi, u ime kojih to odnosa? Volela bih da mi objasnite, pošto nisam pravnik, verujem da se radna grupa time ozbiljno bavila, koje to države u Evropi imaju na sličan način uređen odnos prema svojoj imovini? To bi mi bilo zanimljivo pitanje.
To je jedan od amandmana koji smo podneli na ovaj zakon i za koji zaista smatramo da biste ga trebali drugačije, bar ovaj član, rešiti. Otuđenje imovine je nešto što je konačni cilj, nešto na šta su građani Srbije, a mi znamo da smo narod koji je uvek voleo tapije, voleo da ima papire u imovini, da se to zna, dakle i ovaj zakon ide u prilog tome. Otuđenje imovine je nešto na šta smo svi jako osetljivi.
Ono što nam još kod tog zakona koji ste doneli napokon, govorili smo o tih 15, 16 godina koliko se na njega čekalo, zasmetalo jeste to da smo ga dobili u vrlo kratkom roku, da može da bude ispravan politički stav i ne mora, da je trebalo da pre njega bude donet zakon o obeštećenju građana, ali o tome ćemo polemisati kroz zakon o restituciji, ali da nam danas donesete još 20 amandmana Vlade na taj isti zakon, 18 amandmana, znači, 20% tog istog zakona da već sledeći dan, odnosno prvog dana rasprave, sledeći dan pošto smo ga dobili, menjate, malo je, gospodine potpredsedniče, neodgovorno, neću reći jedan drugi pridev koji bi tu stajao.
Ni sami se niste složili sa svojim mišljenjem do kraja ili ste možda učinili neke ustupke o kojima nismo bili obavešteni. Nije dobro da ovakav zakon koji jeste zaista važan za građane Republike Srbije i za svaku sredinu i koji treba da ide u prilog decentralizaciji, prate silne polemike u kojima prepoznajemo i vizionare i mešetare. Ali, šta je, tu je, to je naša politička stvarno.
Gospodine potpredsedniče, podsetila bih vas samo da kod ovog zakona u kome je suština svojina o kojoj treba voditi računa i koja mora da se reši na duge staze, to nije jedan od onih zakona koji ćemo vrlo brzo moći ili morati da menjamo. Dakle, vi znate da se smanjuje stepen stečenih prava. Kod njih moramo biti posebno osetljivi, zato što su osetljivi i građani Republike Srbije.
Očekujemo da pokažete dovoljno razumevanja i širine za sve amandmane, da prepoznate i da budete vi vizionar, koliko to možete, onoga što može da usledi, a danas vam je vrlo jasno skrenuta pažnja šta sve može da usledi posle usvajanja ovog zakona, da vas podsetim na jedno dobro pravilo – ko vlada situacijom? To je onaj ko u šahovskoj igri kontroliše četiri centralna polja: d4, e4, b5 i f5.
Mislim da u ovom trenutku Vlada nema taj kvalitet ili tu prednost, da je izgubila u odnosu na neke druge i da oko ova tri zakona koja nas čekaju danas, sutra i prekosutra, koje građani Srbije vrlo pažljivo prate, možda pažljivije nego bilo koje donošenje zakona do sada, imamo svi jednaku i veliku odgovornost. Imate obavezu da svaki amandman sagledate kao da je već unet u zakon i šta bi on mogao da proizvede ako bude unete u zakon. To od vas očekujemo i mi i građani Republike Srbije, jer ne možemo svi biti u pravu, ali oni čiji glas bude konačan i čiji predlog bude poslednji usvojen, i koji dođe pred građane Srbije kao izvršni ima veliku odgovornost. Bojim se da ova Vlada nema baš mnogo vremena da popravlja neke rezultate.
Malo pre je koleginica rekla, upravo tri godine joj je trebalo da se ovaj zakon, na koji se obavezala pre tri godine, nađe pred poslanicima Skupštine Republike Srbije. Bojim se da je i to čak u jednoj vremenskoj iznudici pred EU i nekim misionarima koji su dolazili da vas podsete koje su sve obaveze preuzete. Dakle, očekujemo, u svakom slučaju, da zakon o javnoj svojini bude, pre svega na korist građana i da budu uvažene bez ikakvih političkih sujeta, najbolje namere i najbolje sugestije svih poslanika u ovom domu.
Zaista, ono što sam na početku rekla, ne postoji ni jedan predstavnik naroda u ovom domu koji ne želi dobro sredini iz koje je došao. Ono jedino što je u celoj priči teško, to je da ne pričamo više tu demagogiju kako će ovaj zakon biti rešenje i kako će vratiti ljude tamo odakle su došli - u Beograd. Neće. Dok god kvadrat u krugu dvojke u Beogradu, stambenog prostora bude koštao 4.000 evra, isto kao dvosobna kuća u selima mog Sombora, dotle će ipak ljudi težiti da se stisnu u tom kvadratu i prodavaće svoje kuće po 4.000 evra. To je jedna druga strategija o kojoj ova Vlada još nije htela da porazgovara i da traži rešenje, ali to ćemo nekom drugom prilikom. Hvala vam lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovana gospođo ministar, prihvaćeni su neki amandmani Nove Srbije i na tome se u potpunosti zahvaljujem. Smatrali smo da je jedan od amandmana koji je mogao biti prihvaćen upravo ovaj koji smo podneli na član 11, koji se odnosi na medijaciju.
Mi smo amandmanom predložili da se član 11. menja i da glasi: "Sud je obavezan da uputi stranke na medijaciju, ili na informativno ročište za medijaciju, u skladu sa zakonom. Sud je pri tome dužan da ukaže strankama da su u obavezi da pokušaju da prethodno reše spor medijacijom, odnosno na drugi sporazuman način."
U obrazloženju smo naveli – smatramo da je u cilju rasterećenja sudova i samim tim poboljšanje efikasnosti njihovog rada neophodno u članu Predloga zakona eksplicitno istaći obavezu suda da uputi stranke na medijaciju, kao i da im ukaže na to da su bez izuzetka u obavezi da pokušaju da svoj spor reše uz posredovanje medijatora pre upuštanja u sudski postupak. Time se smanjuju često nepotrebni troškovi samih stranaka.
Dakle, obzirom da je parnični postupak nešto što građane zaista i finansijski i na svaki drugi način iscrpljuje, treba radi efikasnosti sudstva, naravno, samim tim radi njegovog većeg ugleda, koristiti institut medijacije i što više usmeravati stranke da ovakve sporove reše na lakši, brži i po sebe efikasniji način. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsednice, poštovana javnosti Srbije, imamo pred sobom dve odluke i obično kada dođe ova tačka dnevnog reda uvek je malo zainteresovanih za diskusiju i u sali, a verujem da i javnost Srbije delimično sa manje pažnje prati ovakvu tačku dnevnog reda.
Na početku ću reći da Nova Srbija neće podržati ove dve odluke vrlo argumentovano, vrlo jasno zbog toga što u vreme promovisanja svih mogućih ušteda i jedne velike i široke priče o tome kako se mi zalažemo da smanjimo troškove u javnom sektoru, donosimo dve odluke o naknadama za dva veoma važna tela, koja takođe izglasava ovaj visoki dom, a čiji izveštaj, kako reče koleginica pre mene mi pred sobom nemamo.
Dobili smo samo vrlo jasno obrazloženu potrebu kolike naknade treba da se isplate tim članovima. Da je slučajno prisutan gospodin ministar Žarko Obradović, verujem da bi me u potpunosti podržao jer znam da sam lično odlazila kod njega, upravo zbog ove komisije za akreditaciju, moleći, tražeći, pomažući ljudima da ta komisija nešto i uradi.
Bilo bi vrlo zanimljivo videti posebno izveštaj o radu Komisije za akreditaciju jer, po nekim mojim saznanjima, znam da nisu doneli ni neka svoja osnovna akta po kojima moraju da rade, ali će naknade da primaju. To su prilično visoke naknade.
Ono što je licemerno i što je zaista ponižavajuće za ovaj dom, upravo ono što je gospodin Konstantinović rekao, neka se ne smatra prozvanim, ali rekao je istinu – mi smo poslanici koji smo najmanje plaćeni u regionu sa platom od 75.000 dinara koju je čak degutantno pominjati, da će to ostati trend i do kraja, da smo provlačeni kroz trnje i granje i vatru i vodu upravo zbog nekih smešnih stvari, izloženi jednom medijskom linču, ljudi koji jedini predstavljaju građane i koji mogu ovde u ime građana da govore, koji nekoliko stotina kilometara svakodnevno prevale da bi bili u ovom domu da bi mogli da se obrate u ime građana sa nekom temom, a danas treba da podržimo plate, vrlo visoke plate u ovom trenutku u Srbiji, ljudi koji se povremeno sastanu da bi nešto radili, koji već na nekom drugom mestu primaju plate i taj njihov izveštaj o njihovom radu pred sobom danas nemamo, pa bar da poslanici vide šta su oni za tu ozbiljnu visoku platu, naknadu, uradili do sada da bismo mirne duše mogli u danu za glasanje da glasamo za.
Pošto sve to nemamo, a pošto imamo saznanja da je i taj rad vrlo često upitan, Nova Srbija u danu za glasanje sigurno neće podržati ovakvu odluku.
Pridružićemo se, ali ne samo deklarativno, onoj politici koja se bori da se u ovoj državi napokon mora stegnuti kaiš i mora se videti koliko se para iz budžeta odliva na ovakva i slična tela, pa i da ta tela koja manje rade, daleko nego poslanici Republike Srbije, malo naviknu da štede u ime građana u ime kojih sede tamo. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovana gospođo ministar, u članu 51. stav 2. amandmanom smo predložili da se reči: "oštećeni ima pravo da podnese prigovor u roku od osam dana od dana kada je primio obaveštenje i pouku iz stava 1. ovog člana", kao i reči: "ako oštećeni nije obavešten može da podnese prigovor u roku od tri meseca od dana kada je javni tužilac odbacio prijavu, obustavio istragu ili odustao od krivičnog gonjenja", da se te reči brišu.
Dakle, rečenica čije je brisanje ovim amandmanom predloženo je u direktnoj koliziji sa eksplicitno propisanom obavezom javnog tužioca iz stava 1. istog člana Predloga zakona. Naime, sa jedne strane izričito se nalaže javnom tužiocu da u roku od osam dana obavesti oštećenog o obustavljanju istrage ili o odustanku od krivičnog gonjenja, a sa druge strane se ipak predviđa mogućnost da tužilac prenebregne svoju zakonsku obavezu i propisuju rokovi za oštećenu stranu.
Rokove za prigovor ne treba propisivati, treba da važe opšti rokovi zastarelosti koji viši javni tužilac ceni u svakom konkretnom slučaju. Za nesavesne javne tužioce, koji postupaju suprotno odredbi člana 51. stav 1. ovog predloga zakona, treba propisati oštre zakonske, odnosno disciplinske mere.
Dakle, danas smo mnogo govorili uopšte o novim ili većim ovlašćenjima tužilaca, ukazivali na sve moguće posledice nekih previda u ovom zakonu, pa smo mislili da bi bilo dobro da uvažite i ovaj amandman. Hvala lepo.

Dakle, podneli smo amandman na član 74. tačka 2) kojim smo tražili da se posle reči: " za koju je propisana kazna zatvora" reči:"od osam godina ili teža kazna" menjaju rečima: "preko osam godina". U obrazloženju smo naveli - u Krivičnom zakoniku Republike Srbije za mnoga krivična dela su propisane vremenske kazne u veoma širokom rasponu, od najniže do maksimalne. Recimo, od tri do osam ili od pet  do deset godina zatvora. Ovo često dovodi do nedoumica u sudskoj praksi, prilikom opredeljivanja nadležnosti za suđenje sudija pojedinac ili sudsko veće i sl. Zato smatramo da je prilikom definisanja zakonskih uslova za dodeljivanje branioca po službenoj dužnosti potrebno preciznije definisati uslov koji se tiče zaprećene kazne za konkretno krivično delo i stoga rešenje predloženo ovim amandmanom smatramo sasvim primerenim.

Ovaj član 76. je uneo zaista jednu ozbiljnu zebnju u pravnoj javnosti Srbije i mislim da bi trebalo da ga preispitate, prepakujete i, uvažavajući sve ono što je rekao gospodin Zoran Krasić u okviru svog amandmana, podržava apsolutno njegov amandman. Mi imamo amandman koji se u istom tom članu odnosi na stav 2. gde smo rekli da se tačka na kraju briše, dodaje zapeta i reči: "kao i da se sa spiska izostavi advokate koji se izričito izjasne da ne žele da postupaju kao branioci po službenoj dužnosti". Govori se o spisku advokata koji se određuje po službenoj dužnosti, o kome je gospodin Aligrudić malo pre govorio i takođe dao jednu suvislu kvalifikaciju koja je prihvatljiva i mi smo u svom obrazloženju rekli ovako – upravo u cilju obezbeđivanja kvalitetne odbrane okrivljenog, u situaciji kada mu se dodeljuje branilac po službenoj dužnosti, mišljenja smo da je potrebno zakonom predvideti mogućnost da se advokati koji ne žele da postupaju kao branioci po službenoj dužnosti na vreme na svoj izričit zahtev izostave sa predmetnog spiska.
Poznato je da u našoj praksi mnogi advokati iz najrazličitih razloga ne praktikuju bavljenje krivicom i da su u potpunosti fokusirani na parnice, privredne sporove i slično. Zato smatramo da je radi zaštite integriteta advokatske profesije i obezbeđenja kvalitetne odbrane, pragmatično ostaviti mogućnost da se oni advokati koji to izričito naglase izostave sa predmetnog spiska.
Svakako moramo poštovati i praksu i iskustvo da advokati koji ne žele da budu advokati po službenoj dužnosti to sigurno neće raditi iz mnogih motiva kvalitetno, pogotovo kvalitetno po branjenika i smatramo da je ovaj amandman potpuno prihvatljiv i da bi ovaj član zakona, koji je inače problematičan, iz ova tri prethodna amandmana ste videli, da se preispita i da se usvoje.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, danas smo sasvim neočekivano dobili da branimo i napadamo zakon o poslovnoj tajni, a očekivali smo jedan mnogo značajniji zakon koji je jutros povučen. Mnogo bi mudrija bila ova Vlada da je jutros povukla ovaj zakon, a da je preostalo vreme ipak posvetila zakonu o rehabilitaciji, koji su građani zaista nestrpljivo iščekivali da čuju. Da čuju bar stavove predstavnika naroda koje su izabrali da ih ovde predstavljaju, jer između 50 i 100 hiljada neobeleženih grobova politički progonjenih ljudi zaslužuju da bar čuju danas nešto više u ovom domu u ime te pravde.        
No, pravda obavezno kasni, kao u dobrim starim kaubojskim filmovima, a mi se bavimo još jednim zakonom za koji je rečeno da je na agendi evropskih zakona. Onda smo došli u onu zanimljivu situaciju da od drveta ne vidimo šumu. Tako i od ovog zakona ne vidimo šumu zakona koji upravo uređuju ovu oblast koju smo do sada, takođe po toj agendi evropskih zakona, ovo što mi danas pokušavamo da definišemo kao poslovnu tajnu, manje-više, ugradili već u zakone koje smo predložili. Samo ću jedan navesti, znam da je kolega Stevanović naveo jedan značajan broj tih zakona, ali, recimo, Zakon o biocidnim proizvodima, koji se inače ovde pominje. Inače, 20 skromnih članova ovog zakona neće rešiti ovaj problem koji se tiče poslovne tajne, mada mi to jako liči na Pravilnik o poslovnoj tajni, koji je donela Beogradska berza 2006. godine, koja je u 18 članova, otprilike, obradila ovu temu. Možda se čak tu predlagač zakona i oslanjao na taj pravilnik.
Ono što u Srbiji jeste poslovna tajna, to je zaista značajno pitanje. Ovaj zakon je štošta rekao, štošta nije dorekao, i bojim se da ono što mu je bila namera nije zaštitio. Možda je efekat toga da će se samo neko malo uplašiti u Srbiji šta jeste poslovna tajna, pa će možda razmisliti da li će odati, ali već su kolege o tome pričale, da u Srbiji nema tajne. Tajna se čuva na jedan vrlo drastičan način, koji je malopre naveden, i to je nažalost naša suštinska realnost.
U članu 1. već imamo nešto što govori da zakon može da se tumači na razne načine, a kod nas kada je u pitanju primena zakona, posebno kada je u pitanju sprovođenje, odnosno kada je sankcionisanje neke zloupotrebe, onda se vrlo često sretnemo sa pojmom tumačenje, a kad dođemo do tumačenja, tu onda dolazi do jedne pesničke slobode sudija i jedne širine koja ima svoju cenu. Dolazimo vrlo često do toga da je put do pravde zaobilazan, a ponekad i nedostižan. Dakle, mogla bih pojedinačno o svakom članu da govorim i da ukazujem na ono što zameram ovom zakonu, jer ih je 20, a jedno 18 bi se moglo osporiti. Evo, reći ću, član 4. – poslovnom tajnom, u smislu ovog zakona, smatra se bilo koja informacija koja ima ili može imati komercijalnu vrednost, zato što nije opšta poznata, niti je dostupna trećim licima koja bi njenim korišćenjem ili saopštavanjem mogla ostvariti ekonomsku korist. To zaista može biti bilo koja informacija.
Inače, informacija je najskuplja roba na svetu. Na njoj počiva špijunaža. Špijunaža je nešto čime se mi nijednim zakonom nismo bavili, niti možemo da sankcionišemo. Ona je jedan od najstarijih zanata na svetu i svet je uglavnom, manje-više, i stari i moderni svet, time ustrojen. Dakle, pod bilo kojom informacijom možemo smatrati bilo šta, bilo koju upotrebu, a onim članom 3. isto tako možemo svaku upotrebu pretvoriti u zloupotrebu i tako možemo karikirati i jedan zakon i institucije koje su ga donele i institucije koje treba da ga sprovedu.
Zanimljiv je meni bio ovaj član 8, gde u stavu 2. pod tačkom 4) se govori i o prevari. Kaže se šta sve može da bude suprotno dobrim poslovnim običajima, a dobri poslovni običaji su inače jako širok pojam jer zavise, pre svega, od mnogo stvari u etno-psihologiji jednog naroda. Kod nas je to prilično upitna stvar. Kaže se: "Povreda ugovornih odredbi o čuvanju poslovne tajne, zloupotreba poslovnog poverenja – to je jako širok pojam i pod njim se svašta može podrazumevati – industrijska ili komercijalna špijunaža, prevara". Znamo koliko imamo prevara i znamo da se jednim ozbiljnom prevarom nikada nismo ni počeli baviti. Ima preko 25.000 prevarenih građana kupovinom stanova od kojekakvih tajkuna koji su se bavili izgradnjom i koji nikada nisu ušli u svoje stanove, a ne postoji zakonski način da prevaranti budu kažnjeni, itd. Dalje, posle prevare, imamo pod pet: "navođenje na bilo koju radnju iz tač. 1-4. ovog stava". Baš me zanima kako je moguće dokazati da smo nekada navodili na neku od ovih tačaka i kako će to ovaj zakon da uredi?
Dakle, ono što je po nama sporno, kao poslaničkoj grupi koja ovaj put čak nije htela ni da udostoji ovaj zakonski projekat amandmanom, mi smo poslanička grupa koja s obzirom na broj poslanika ima najviše usvojenih amandmana i ministar zna da smo u svim zakonima bili kreativni i korektni saradnici i podnosili vrlo primerene amandmane, zato su i usvajani, ovde nismo hteli da stavimo amandman. Jer, zaista, jedini amandman koji bismo mogli da pravdamo jeste da je ovaj zakon trebalo jutros da povučete iz procedure i time da nas obradujete, da ne učinimo smešnim neke stvari i da se bavimo jednim zakonom koji od nas ovaj narod očekuje i koji posle više od pola veka zaslužuje. Dakle, trebali bismo da se bavimo uspostavljanjem i povraćajem izgubljenih prava, vraćanje u ranije stanje, vraćanje dobrog glasa i časti onima koji su politički komesari koji su bili brži od života to uzeli pre više od pola veka.
O poslovnoj tajni u Srbiji svi sve znaju, bez obzira koliko javnost Srbije i koliko svi pokušavaju građane uputiti na poslovnu tajnu, ovde se sve zna. Ovo je mala zemlja da bismo imali tajne, a svi smo jako zainteresovani za svaki dan svoga života.
Ministre, možda imate još priliku da se predomislite i da kao jedan ministar koji je korektno obavljao svoju dužnost, po tome ćete sigurno biti upamćeni, ne budete u situaciji da zakon branite, zakon koji u obrazloženju za donošenje ima daleko više strana nego što sam ima a ne rešava zaista ništa, povučete ovaj zakon iz parlamenta.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovana gospođa ministar, poštujući sve ono što su kolege pre mene i ono što će kolege posle mene govoriti, moram da kažem da sam videla da su uglavnom govornici ljudi se koji se profesionalno bave zakonom i zaista njihova reč i njihov sud ovom zakonu za mene je dragocen.
Neko sam ko će u ovom slučaju govoriti iz vizura običnog građanina koji može da dođe, kao i većina građana, dakle, pod udar ovog zakona i sa te strane sam veoma zainteresovana da taj zakon omogući ne samo efikasnost nego i dostupniju pravdu za svakoga ko dođe pod udar ovog zakona.
Ono što je danas izneto kao primedba i što se zaista može podržati jeste upravo ta nova drugačija uloga tužioca, veća ovlaštenja, ono što se može dovesti pod sumnju svakako da će pod istim uslovima ili bar pod približno jednakim uslovima odbrana i tužilac moći da izvode dokaze, jer ako pogledamo kako se odnose, pogotovo u krivičnom postupku, branioci po službenoj dužnosti, a to je kod onih slučajeva kada su ljudi zaista najugroženiji i materijalno i na svaki drugi način na koji se vrlo lako može obrušiti neki postupak čisto da bi se zadovoljila pravda i da bi se demonstrirala pravda. Onda, sagledavši tu motivaciju branioca po službenoj dužnosti, vidimo da oni baš nisu u situaciji da konzumiraju pravdu koju je država dužna da obezbedi svakom građaninu jednako.
Dakle, ono što je ovde stavljeno kao bitna primedba jeste da je u prezunkciji nevinosti sada pretpostavljena prezunkcija krivice. Do sada se tvrdilo da je svako nevin dok se ne dokaže njegova krivica, a sada će biti da je svako kriv dok se ne dokaže da je nevin. Ako ćemo logično to posmatrati onda ćemo videti da je to prilično ozbiljna razlika kada neko dođe u situaciji da bude pod udarom krivičnog zakonika.
Ono što me zaista interesuje kao građanina to je problem pritvora i odnos tužilaca prema pritvorenicima i prema dužini pritvora. Do sada je u praksi bilo vrlo često da su ljudi u pritvoru dok se ne dokaže njihova krivica, da budu oslobođeni pritvora i da oni pokrenu postupak za naknadu štete za takav postupak, da to država mora da isplati, pa bi bilo zanimljivo videti kolike su štete nanesene do sada takvim postupcima i ko je za tako nešto odgovoran, jer tužilac je taj koji predstavlja državu.
Ono što očekujemo od ove reforme pravosuđa koja se do sada nije baš pokazala najefikasnijom svakako je da građani imaju jedno pravičnije sudstvo, jedno nepristrasno sudstvo i da mogu u svakom trenutku da osete da je država u kojoj žive za sve jednaka i pravična.
Inače, ako ne budemo o tome vodili računa i ako ovaj zakon ne bude u toku usvajanja amandmana imao bitne izmene u nekim članovima, odnosno ne budu prihvaćeni amandmani koji bitno menjaju neke članove i omogućavaju da bude pravda dostupnija svim običnim građanima u čije ime govorim, onda ćemo biti u situaciji da se često prisetimo da deljenje pravde u Srbiji pomalo liči na najbolje vesterne kada su pravdu delili Gari Kuper i Džon Vejn, a to nikako ne želimo. Želimo da ona justicija ima onaj ravnomeran tas za svakoga kome treba da presudi.
Dakle, ovakav predlog zakona, mislim da i moj kolega Srđan Spasojević koji je advokat to vrlo stručno obrazložio, Nova Srbija neće podržati u danu za glasanje.

Poštovani gospodine ministre, da se ne bi smo ponavljali na kraju rasprave, čuli smo već dosta toga o železnici i svi smo se složili i vi i poslanici opozicije i poslanici pozicije da je železnica u Srbiji u jako teškom stanju i to nije nešto novo, u svakom slučaju, treba postaviti pitanje kako to da u vremenu promovisanja opšte racionalizacije i opšte energetske efikasnosti, jedan ovako jeftin prevoz izgubi trku sa svima ostalim koji su mnogo skuplji, ali to je jedno strateško pitanje, široko, gde bi Vlada morala na duže staze da razmisli i da donese neku strategiju.

Železnica je, kako rekoste, u članu 7. železnička infrastruktura je dobro u opštoj upotrebi u svojini Republike Srbije i upravljanje železničkom infrastrukturom je delatnost opšteg interesa. Taj opšti interes bi treba da nas sve rukovodi, u dobrim namerama da ovaj zakonski tekst bude dobar, da bude zaista onako kako ste u obrazloženju rekli, da bude efikasan, jer kada se pomene reč efikasnost u vezi sa železnicama, onda se svi osećamo malo groteksno, jer ako neko dođe na ideju da putuje železnicom kao putnik, onda se mora priznati da ima avanturistički duh. Nikada se ne zna kada će stići a vrlo se često ne zna ni da li će krenuti.

Pošto dolazim iz grada Sombora, koji 145 godina ima železnicu i na to je dugo bio ponosan, bilo bi vrlo zanimljivo videti danas kako izgleda naša železnička stanica, kako su se pogasile linije iz Sombora koje su vodile na sve strane sveta, čak i u Evropu i kada smo imali neku lokalnu inicijativu da se revitalizuje jedna pruga prema Mađarskoj koja je postojala dugo vremena i dugo vremena nas povezivala sa nekim drugim državama, onda smo shvatili da je pokušaj revitalizacije nekog železničkog pravca ravan pokušaju da transfuzijom pokušate da oživite egipatsku mumiju.

Mnogo je problema na železnici. O korupciji i svemu ostalom nije mesto da se priča. Mi imamo zakon koji treba da bude donet po hitnom postupku. Očekivali smo da to bude ipak vremenski jedan duži period, da se amandmanski može ozbiljnije delovati, ali mi smo kao poslanička grupa podneli amandmane i očekujemo da vi kao ministar pogledate i prihvatite one koje jesu zaista u cilju poboljšanja zakonskog teksta.

Ima jedan zanimljiv problem koji ovde nije pomenut, znate da je problem, i to se i u zakonu, odnosno, u pratećem tekstu zakona pominje, donošenje podzakonskih akata koji u stvari omogućavaju primenu jednog zakona i to jeste bio problem i sa prethodnim zakonom koji je donet 2005. godine, pa je zanimljivo je pitanje, mislim da je u pitanju Pravilnik o bezbednosti 201, dakle, podzakonski akt koji nikako da prođe zakonodavstvo. Zašto se toliko dugo koči upravo donošenje toga pravilnika koji je vrlo važan, vrlo bitan za ovaj deo infrastrukture, odnosno za železnički saobraćaj?

Ako pogledamo primere u okruženju, kako se države odnose prema železničkom saobraćaju, ono što ste rekli to zaista stoji. Ni jedna država u Evropi, čak ni ove bogate zemlje u Evropi, nemaju profit od putničkog saobraćaja na železnici, ali moraju da ga čuvaju zato što je u delu infrastrukture kao jedan krvotok koji drži Evropu na okupu i to je ono što moramo prihvatiti, a svakako i sugerisati, obzirom da dolazi ovaj ruski kredit koji je veoma važan, da se taj deo železničkog saobraćaja prema Rusiji, da se o tom delu razmisli, bar o tom teretnom saobraćaju zato što to jeste jedna od svetlih tačaka ne za taj deo infrastrukture nego za poljoprivredu Srbije. Znamo da našu poljoprivrednu proizvodnju i ono što naši seljaci proizvedu na tržištu kao hranu u ovom momentu samo jedna Moskva može da potraži. Nama je jedno takvo tržište zaista dobronamerno tržište i zaista neophodno. Železnica u ovom momentu mora da bude sa jednom vizijom, da vidi i taj interes.

Da ne bi smo mnogo komentarisali i ponavljali, gospodine ministre, očekujemo da amandmane poslaničke grupe Nove Srbije pogledate i neka od tih usvojite. Hvala vam lepo.