Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, podneli smo amandman na član 4, gde smo tražili amandmanom da se posle reči: "koja se odnosi na njegovo zdravstveno stanje" briše zapeta, kao i reči: "kao i pravno na poverljivost podataka koji se nalaze u medicinskoj dokumentaciji".
Naime, da pojasnimo, reč je o dokumentaciji koja se odnosi na lica koja navrše 15 godina života, znači, na maloletna lica. Naše obrazloženje glasi ovako – smatramo da je sa aspekta unapređenja prava deteta dovoljno što se detetu sa navršenih 15 godina života daje pravo da samostalno izvrši uvid u sopstvenu medicinsku dokumentaciju. Međutim, nije logično da to isto dete ima pravo da uskrati roditeljima informaciju o svom zdravstvenom stanju i stoga ovim amandmanom predlažemo ovakvo rešenje, posebno imajući u vidu odredbu člana 36. stav 2.
Naime, podržavajući sve ono što se odnosi na prava deteta, a uvek kao neko ko se bavi vaspitavanjem i obrazovanjem dece, smatram da sva prava proizilaze iz obaveza.
Zdravstveno stanje što je posebno važno u porodičnom životu, a imajući u vidu i to da smo kao nacija još uvek skloni brojnim predrasudama, razložnim i bez razložnim brigama, mislim da 15-godišnjaci, imajući opet u vidu današnje torbulentne načine života, posebno gradskim sredinama, mogu sebe da dovedu u ozbiljna zdravstvena stanja, recimo neke infekcije za koje znamo kako se šire kao pošasti i da vrlo često budu sputani i strahom od roditelja i strahom od reakcija u porodici i vrlo često su skloni da takvu jednu informaciju o svom zdravstvenom stanju prećute tamo gde će naći prvu podršku i prvu brigu i prvu pomoć kada je u pitanju rešavanje jednog takvog problema. Zbog toga smo smatrali, da zaista deci treba dati pravo da imaju uvid u svoju medicinsku dokumentaciju, ali ne treba dati zakonski, to pravo, da imaju pravo da uskrate najbližima, odnosno roditeljima i starateljima, pravo da imaju takvu vrstu informacija. Hvala vam lepo.

U vremenu moje poslaničke grupe ja ću pokušati da obrazložim amandman kolege Markićevića. Znači, u članu 5. stav 6. menja se i glasi: "Izuzetno od stava 5. ovog člana, nadležni zdravstveni radnik može saopštiti podatke o zdravstvenom stanju pacijenta i u slučaju kada pacijent nije dao pristanak na saopštavanje podataka o svom zdravstvenom stanju, ukoliko proceni da je saopštavanje tih podataka u interesu očuvanja zdravlja šire populacije koje ima prioritet u odnosu na obavezu čuvanja tajnih podataka".
Ovim amandmanom se nadležnom zdravstvenom radniku daje pravo da na bazi svog profesionalnog iskustva i medicinske etike, uzimajući u obzir sve okolnosti konkretnog slučaja, proceni neophodnost saopštavanja podataka o zdravstvenom stanju pacijenta, ukoliko je takvo saopštavanje u interesu šire društvene zajednice. Na primer, sprečavanje širenja zaraznih bolesti i tome slično.
Dakle, smatrali smo da se ne treba bazirati samo na člana uže porodice koji može biti izložen nečemu, nego, verujući apsolutno u profesionalnu etiku zdravstvenog radnika, da kada se desi slučaj koji prepozna, dijagnosticira kao moguće širenje zaraze, da treba da reaguje i da bude oslobođen obaveze čuvanja tajnosti podataka. Setite se samo slučaja variole vere, svojevremeno, u našoj sad već davnoj istoriji. Hvala lepo.

Imam obavezu da obrazložim i svoj amandman. U članu 5. stav 8. posle reči: "koje se odnosi na njegovo zdravstveno stanje" dodaje se zapeta i reči: "kao i pravo na poverljivost podataka koji se nalaze u medicinskoj dokumentaciji" brišu se. Dakle, to je ono što smo već govorili u prethodnom amandmanu. Smatramo da je sa aspekta unapređenja prava deteta dovoljno što se detetu sa 15 navršenih godina života daje pravo da samostalno izvrši uvid u sopstvenu medicinsku dokumentaciju.
Zaista smatramo, opet poštujući sve ono što je izrečeno u odbranu ovog stava i od kolege Aligrudića, smatramo da dete od 15 godina nema pravo da uskrati najbližima tu vrstu informacija, odnosno da je potrebno, imajući u obzir i naše istorijsko, kulturno i nacionalno i metalitetsko nasleđe, da porodica, najbliži, staratelji ili roditelji, budu u slučaju nekih eventualnih bolesti koje mogu biti teško preovladive, čak nekad i ne preovladive uopšte, da podeli tu informaciju sa roditeljima, odnosno da ih ne uskrati.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, upućujem pitanje pre svega premijeru Mirku Cvetkoviću, da li postoji politička volja za borbu protiv korupcije i kada misli ova vlada da izađe sa Nacrtom strategije za borbu protiv korupcije, koje je naš najveći problem u ovom trenutku.
Da se kratko našali, Grčka tragedija počiva na mitu, a srpska na mitu i korupciji i mi svi znamo da je Izveštaj koji smo podneli EU ocenjen upravo u tom segmentu kao najproblematičniji odnosno, da je najbolesnije ocenjen u tom izveštaju Ministarstvo zdravlja. Pošto je novi ministar zdravlja nedavno rekao da ne može sam da se izbori sa vremenom korupcije koje zatekao u Ministarstvu zdravlja, svako imam pitanje i za njega. Kada ministar zdravlja misli da predloži Skupštini da promeni Zakon o dopunskom radu koji je inače od EU upravo ocenjen kao jednim od glavnih izvora korupcije u srpskom zdravstvu? Kada misli da promeni u opšte taj odnos prema dopunskom radu na koji smo više puta u ovom parlamentu ukazivali kao problem, kao problem u zdravstvu jer se po svim izveštajima i po svim događanjima videlo da najviše stradaju, najviše se zloupotrebljavaju upravu najteži bolesnici u Srbiji.
Dakle, mi smo kao poslanička grupa više puta ukazivali na afere upravo u Ministarstvu zdravlja, tražeći odgovore, naravno u ime građana koji su nam to predlagali da pitamo.
Takođe, imamo pitanje za Vladu i za ministra pravde: Zašto se uporno skriva Izveštaj Evropske komisije koji sadrži analizu kako je trošen novac evropskih donacija i kredita u ovom segmentu? Ako se taj izveštaj skriva od očiju srpske javnosti, onda svakako imamo razloga da sumnjamo da neko ne želi da se zna šta se događalo u srpskom zdravstvu i kako je sva ona pomoć koja je iz Evropske unije dolazila, o kojoj se tako transparentno govorilo, kako je ona trošena i ko će ako je bilo zloupotreba za to snositi odgovornost?
Takođe smo protiv toga da u ime onoga što je rečeno da ubuduće neće biti političkih nameštenika i nameštenih direktora, da će ubuduće sve ići javno, transparentno konkursima, pa zašto je upravo bivši ministar zdravlja imenovan za direktora van takvog konkursa? Zašto upravo jedan ministar, bivši ministar, nije bio prvi primer kako se može izaći na konkurs i kako se može tu svojim referencama pobediti u odnosu na neke druge referentne kolege za koje pretpostavljam da bi tu konkurisale?
Dakle, to su pitanja koja upućujemo ispred poslaničke grupe Nove Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, poštovana predsednice, imamo pred sobom zakon o energetici, zakon na koji se dugo čekalo i zakon koji je veoma važan u ovom trenutku za Srbiju, pre svega, zato što tretira nekoliko oblasti koje su intencija iz sveta i Evrope, naravno iz Srbije, a to su obnovljivi izvori energije.
Međutim, dosadašnje analize, mada nepotpune i nedovoljno precizne, ipak daju dovoljno podataka za tvrdnju da se u našoj zemlji energija koristi još uvek na neracionalan način u poređenju sa drugim zemljama u okruženju i sa tehničkim minimumom koji današnja tehnologija dozvoljava.
Takva tvrdnja se odnosi na sve energetske sektore. Razlozi za neracionalnost leže u vrlo lošem održavanju energetskih postrojenja, zastareloj tehnologiji, nerealnim cenama i paritetima cena energenata, lošoj organizaciji energetskih službi, nasilnoj korupciji i zloupotrebama koje su prisutne u energetskom sistemu, a koje omogućavaju ugradnju u cenu mnogih zainteresovanih subjekata, a krajnju cenu plaćaju pre svega građani Srbije.
Svemu ovome treba dodati nepovoljnu ekonomsku situaciju u zemlji, nedovoljno angažovanje postojećih proizvodnih industrijskih kapaciteta i višegodišnje loše ekonomsko i političko stanje u zemlji, zanemarivanje potreba za programima povećanja energetske efikasnosti imalo je za posledicu sledeće – veliku potrošnju električne energije za grejanje stambenih objekata, nisku energetsku efikasnost u industriji zastarele ekonomski intenzivne proizvodne tehnologije, energetski neefikasne sisteme centralnog i gradskog grejanja, zastarelo energetsko rešenje o industriji, tehnički istražen energetski neefikasne i zagađujuće komunalne službe za snabdevanje energijom, mali stepen korišćenja postojećih potencijala obnovljivih izvora energije, kao i otpadne energije, zaostajanje u korišćenju efekata spregnute proizvodne električne i toplotne energije.
Ono što ovaj zakon posebno tretira, smatramo u nedovoljnoj meri, ali to je ipak značajan iskorak u članovima od 52. do 63. To su obnovljivi izvori energije. Ono na šta skrećemo pažnju je da ovome treba posvetiti posebnu strategiju, jer u tome leži budućnost i ono što se zove politika održive energetike, čemu teži ceo svet i moderna Evropa i moderna Srbija, kakvu svi priželjkujemo.
Kao poslanička grupa prihvatili smo da ste rekli da je to prioritet ministarstva, obzirom da je ovo poslednja izborna godina to će ostati kao zadatak i sledećem ministarstvu koje će se baviti ovim, jer ovo nije posao koji može da se oposli u jednom mandatu. Za ovo je svakako potrebno imati i viziju i strategiju, mnogo je energije i lične i stručne i svakako jednu dobru kampanju u kojoj će građani biti upoznati šta sve nude ti održivi, odnosno obnovljivi izvori energije.
Kao poslanička grupa stavili smo nekoliko amandmana. Samo ću vam skrenuti pažnju na nekoliko članova za koje smo smatrali da ih treba korigovati, na koje smo intervenisali amandmanski. Npr. u članu 15. Predloga zakona sa jedne strane se predviđa da operater sistema, nezavisno od vertikalno integrisanog preduzeća, čiji je operater sistema inače sastavni deo, samostalno odlučuje o raspolaganju finansijskim sredstvima, a u sledećem stavu istog člana Predloga zakona se kaže da matično privredno društvo može da odobrava godišnje finansijske planove operateru sistema i određuje granicu njegove zaduženosti.
Ovde postoji kontradikcija koju je potrebno prevazići, u eksplicitnoj formi, jer nije dobro da se u tekstu zakona podrazumeva razlika između svakodnevne finansijske nezavisnosti operatera sistema i istovremeno njegove finansijske zavisnosti od matičnog preduzeća na godišnjem nivou.
U članu 59. stav 5. Predloga zakona, predviđa se, to je sada ovo što ste upravo tretirali ovim zakonom, to su obnovljivi izvori energije, da se sredstva za otkup električne energije od povlašćenog proizvođača krajnjim kupcima plaćanjem posebne naknade za podsticaja, koja se plaća uz račun za pristup prenosnom, odnosno distributivnom sistemu. Ovde se mora postaviti pitanje – da li se uopšte razmišljalo o nekom drugom modalitetu, kako da se isfinansira i stimuliše proizvodnja električne energije iz obnovljivih izvora energije, a da se pri tome makar jednom izbegne prevaljivanje novog tereta na građane ove države.
Ovakvo rešenje nikako neće doprineti popularnosti ekonomske politike koja se vodi u Srbiji. Inače smo svi ovde valjda svesni problema koje prosečno domaćinstvo inače ima u plaćanju obaveza po osnovu utrošene električne energije, a ovaj problem se dramatično pogoršao poslednjih nekoliko meseci, poslednjih godina, tako da upravo zbog te cene treba da se razmisli u interesu građana i da se možda nađe neki drugačiji modalitet kojim će se stimulisati plaćanje ovih sredstava.
U članu 76. tačka 1) predviđa se odgovornost operatera distributivnog sistema električne energije za siguran i pouzdan rad distributivnog sistema i kvalitet isporuke električne energije. Međutim, ovaj zakonski predlog bliže ne definiše odgovornost distributera električne energije za kvarove električnih uređaja u domaćinstvima koji su često posledica nenajavljenih prekida isporuke električne energije ili nedovoljno velikih oscilacija napona struje koja se isporučuje krajnjem korisniku. Mi znamo kolike štete građani zbog toga trpe i koliko su nemoćni da se od toga zaštite.
Zakon, doduše, u članu 141. propisuje da se pravo i obaveza snabdevača i krajnjeg kupca električne energije u slučaju neispunjavanja obaveze i u slučaju privremene obustave isporuke imaju regulisati ugovorom. U članu 142. navodi se da krajnji kupac uživa zaštitu svojih prava u skladu sa ovim zakonom i zakonom kojim se uređuje zaštita potrošača, a u članu 143. da će snabdevač u ponudi za zaključenje ugovora navesti penale, kompenzacije, refundacije i druga sredstva u slučaju neispunjenja ugovorenog nivoa kvaliteta usluge.
Radi potpune objektivnosti treba napomenuti da sudska praksa nekih zemalja, na primer SAD, koje predstavljaju izvorište pravnih normi u anglosaksonskom pravnom sistemu, takođe varira od jedne do druge savezne države kada je ova materija u pitanju, zavisno od toga da li se električna energija definiše kao roba ili kao usluga, što je veoma važno kada se isporučuje električna energija.
Sa druge strane, naš pravni poredak je ustrojen na principima kontinentalnog prava pa je zato bolje da se ova osetljiva problematika adekvatno zakonski normira i ne spušta na teren ugovornih relacija.
Praksa u Srbiji pokazuje da su kupci električne energije neravnopravni kada se nađu suprotstavljeni u pravnom odnosu sa distributerom električne energije, tako da predviđeno ugovorno regulisanje ove materije ne obećava pomak u ovoj oblasti.
U članu 137, koji se bavi materijom zaštite energetskih objekata, zakon predviđa da u slučaju nepokretnosti energetski subjekat ne postigne sporazume u pogledu spornog pitanja, odluku o tome donosi nadležni sud. Imajući u vidu efikasnost naših sudova, koja ni slučajno nije slična energetskoj efikasnosti, plašimo se da ovakvi sporovi mogu da se razvlače u nedogled što može imati ozbiljnih posledica na obnavljanje energetske delatnosti koja je od opšteg interesa.
Smatramo da je u smislu odredaba ovog predloga zakona neophodno da resorno ministarstvo u najkraćem mogućem roku temeljno preispita postojanje, kao i dosadašnji rad Agencije za energetsku efikasnost jer je Srbija, na žalost, zemlja u kojoj se malo toga popravilo kada je u pitanju situacija u energetskom sektoru poslednjih desetak godina.
Odredbe ovog zakona daju dovoljno prostora ministarstvu i Agenciji za energetiku Republike Srbije, pa bi u cilju realizacije državne uprave valjalo razmisliti o gašenju Agencije za energetsku efikasnost jer u cilju svih mogućih ušteda, gašenje jedne agencije bi zaista bio ozbiljan iskorak unapred.
U članu 195. u prelaznim i završnim odredbama, ovo smatramo greškom koja se potkrala, jer nije naveden broj člana na koji se upućuje u smislu donošenja propisa za izvršenje ovog zakona, pa molimo da predlagač precizira koji član zakona je imao u vidu.
Na samom kraju, mislimo da nakon usvajanja ovog zakona država treba da prekine sa praksom da se vezuje naplaćivanje televizijske pretplate zajedno sa računom za električnu energiju. Ovde je već bilo reči o čitljivim računima za električnu energiju. Građani koji imaju električno brojilo ne znači da istovremeno imaju i televizor niti da ga prate. Prema tome, molimo da se ta praksa prevaziđe.
Mislim da je prethodni ministar, gospodin Petar Škundrić rekao da se traži modalitet kako bi se to pitanje rešilo, ali to je sada već nešto što građane izuzetno opterećuje i o čemu ovo ministarstvo u interesu građana Srbije ako želi zaista osim energetske efikasnosti, na kojoj se insistira i koju ćemo morati da sprovedemo i kojoj moramo da težimo, morati da reši i ovo goruće pitanje koje svi građani razumeju.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovani gospodine Jankoviću, primili smo Izveštaj u roku naravno, 15. marta i do sada smo mogli da se upoznamo sa onim što ste vi u njemu izneli, da u tome steknemo neki stav, s obzirom da mogu da kažem da je obim izveštaja obrnuto proporcionalan uvek onome što su naše želje i očekivanja, odnosno stanje u društvu, da je ovaj izveštaj mnogo obimniji, to bi značilo da imamo mnogo problema ili da ste vi mnogo radili, opravdali svoja primanja. Naša želja je svakako da Zaštitnik ljudskih prava i sloboda ima što manje posla i onda ćemo mi biti jedna država kakvu želimo. Nikad se to neće desiti, ali treba da težimo tome da Izveštaj Zaštitnika bude ovoliki. Dakle, onda ćemo zaista postići sve ciljeve ovog društva.
Ono što ovaj Izveštaj sadrži, videli smo da ste se pomno bavili svim segmentima društva onoliko koliko jesu vaše ingerencije, videli smo da ste konstatovali neke opšte problematike i da ste se bavili pojedinačnim slučajevima. Ne možemo biti zadovoljni time da je kroz vaše kancelarije ili kroz vaše delovanje u jednoj godini prošlo osam i po hiljada građana sa svojim problemima, a opet, znamo pri tom da ih je sigurno bar pet puta više koji su imali potrebe, a nisu znali gde treba da se obrate ili nisu imali dovoljno čak ni poverenja da se obrate u vaše institucije.
U vašem Izveštaju mnogo toga je već rečeno u diskusijama kolega, a ja ću se dotaći samo nekoliko segmenata koji se možda nisu drugi dotakli. Vidim da ste se bavili onom delu ostvarivanja i zaštita prava i sloboda građana u Srbiji u jednom opštem pregledu koji ste dali. Govorili ste o dobroj i lošoj upravi. Tu se pominje onaj zanimljiv termin – ćutanje administracije, koji ste i lepo objasnili, a mi svi znamo koliko administracija može da učini lošom jednu državu, koliko može da bude balast i kočnica i zaista u nekoj budućnosti neka buduća vlada će morati da se bavi raščišćavanjem partijskih kadrova, a pravljenjem jedne ozbiljnije, efikasnije, jeftinije, a vrednije administracije.
Vidim u tom delu da ste se dotakli slučaja nestalih beba i da ste malo tretirali kao više administrativni problem ili propust. To je mnogo veći problem nego što se ovde govori. Ja koja sam bila poslanik u mandatu 2000. godine, koja sam imala priliku, ne smem da kažem neki drugi izraz, da 2002. godine budem jedna od privih koja je srela te roditelje, tada ih povezala sa predsednikom Odbora za zdravlje i porodicu gospođom Živodarkom Dacin, koja je i posle toga konkretne poteze preduzela. Dakle, mislim da ovim treba mnogo više da se bavi celo društvo i da vi treba o tome jedan javni stav da iznesete koji nije samo administrativan problem.
Ono što ste govorili, kažem, dodirnuću se nekih segmenata, pritužbe na rad PIO, pritužbe za ostvarivanje prava iz radnog odnosa, pritužbe inter raseljenih osoba, a posebno kod prava iz radnih odnosa, koja se vrlo često krše, imate malo mogućnosti da intervenišete. Postojite da bi ljudi imali, tako slobodno da kažem, ponekad rame za plakanje. Više su tu omeđene nekim drugim zakonima. Zanimljiva je tu neka druga oblast kojom, takođe, treba da se pozabavite, više da biste kao savest ovog društva stvorili. Nemate, naravno, ingerencije, svest kod ljudi da mogu da kažu i da iznesu problem, a to je problem penzija invalidskih.
Mi se ovde nismo dotakli, kao društvo, u dovoljnoj meri i dovoljno odgovorno, problema kupovine invalidskih penzija. Svedoci smo i vrlo često nas, kao poslanike, građani opominju ili nam donose predmete. Oni gradovi ili one sredine gde je došlo do nekih skupih privatizacija, gde su ljudi mogli kroz privatizaciju svoje firme da dođu do velike količine novca, vrlo često su kupovali i to vrlo transparentno, kupovali penzije. Dolazim iz jednog takvog grada gde je to vrlo poznato i vrlo prisutno. Da bi sad PIO fond došao u situaciju da ljudi koji zaista ostvaruju to pravo, bivaju odbijeni, postavljaju se nemogući zahtevi, stalno moraju iznova i iznova da prolaze lekarske preglede i da dokazuju pravo koje imaju da ga ostvare. Dakle, to je nešto što, takođe, treba da bude u jednom delu i predmet vašeg interesovanja.
Smatram da ste bili aktivni po pitanju saradnje na unapređenju pravnih propisa. Možda ste mogli i nešto više da se uključite, pogotovo kad su u pitanju zakoni o školstvu, a to smo nedavno imali slučaj kad je gospodin Obradović bio tu, pa je rečeno da niko nije bio kao predstavnik Zaštitnika građana prisutan na Odboru da da konkretan predlog. To je jedna od stvari gde su stvari već jasno uređene unapred.
Dolazimo sad do rodne ravnopravnosti, u kojoj ima jedan deo kojim ste se bavili, koji vam lično zameram zbog načina, jer smatram da se sa njom nepotrebno vrši, da bi se otklonila neka druga nasilja, kojih je u našem društvu mnogo. Jedno je nasilje nad jezikom. Čitavu jednu oblast ste nazvali "rodno senzitivna upotreba jezika", pa ste izvršili nasilje nad jezikom rečju "senzitivan", jer mi imamo reč, svoju reč "osetljiv". Reč "senzitivan" para uši i ruši osnovne principe srpskog jezika. Molim vas da nasilje nad jezikom ne bude način kako ćemo komunicirati. Vi ste, inače, u tom delu objasnili ko vam se sve obraćao, ali ljudi koji su osetljivi na tu stvar, neka se pozabave na ono što stvarno jeste nasilje u ovom društvu u kom, nažalost, ne manjkamo kao društvo, a jezik treba sačuvati, jer je jezik naša prva otadžbina. Negovati ga, čuvati, unapređivati ga, nikako ga kvariti usvajanjem tuđih reči koje ćemo podvrgavati srpskim pravopisnim i lingvističkim normama.
Dakle, ono što u ovom izveštaju stoji uglavnom je, rekoh, manje – više korektno prezentovano stanje i vaše preporuke gde ste mogli da intervenišete. Vidim da ste bili vrlo kritični prema Vladi. Pozdravljam tu vrstu otvorenosti. Dosta ste pokazali hrabrosti, sagledavajući neke manjkavosti. Zamerili ste što se odlaže donošenje zakona o restituciji, za koji znate koliko je važan, a koliko ga je istovremeno i teško doneti. On tek dolazi pred sve nas i biće veliki ispit i za ovaj saziv i za ovu vladu, a posebno za budućnost ove zemlje.
Mislim da trebate mnogo više da žigošete baš kroz ovo iskustvo koje stičete svakodnevno kontaktirajući građane i postavljajući se i dobijajući pravo da budete njihov zaštitnik, da budete institucija Zaštitnika građana. Znači, sve pojave koje štete ovom društvu vi imate pravo da iznesete i vaša institucija treba da bude ta koja će dati neke smernice budućem životu i etici ovog društva. To je vaša vrlo važna uloga.
Dakle, ono što vama institucija treba da predstavlja za ovo društvo jeste da budete savest, a neki se ponašaju kao da ste mrlja na savesti, tako da je to nešto što se od Zaštitnika građana očekuje. Svakako da niste uzrok svih ovih stvari sa kojima se srećete, ali nažalost nećete moći ni da im ponudite rešenje. Možete samo posredno da pomognete da kao društvo budemo bolji i da imate reč, mišljenje, stav kao institucija koja će biti poštovana i koja će kreirati ono što stoji pred svima nama.
Želim da ostanete što duže nezavisni i samostalni, mada sumnjam da je to lako, poznavajući breme sa kojim se srećete u društvu, u ovakvom kakvo jeste. Videvši i znajući šta ova vlada radi, ono što možemo da sagledamo, nije vam lako, ali izdržite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, govoriću u prilog onog što je rečeno u odbranu prethodnog amandmana, a pošto nisam bila u sali kada je pročitan moj amandman za koji mislim da ima istu intenciju kada su u pitanju izmene i dopune ovog zakona koji je pred nama, Zakon o lokalnim izborima.
Naime, svedoci smo nekako vrlo nečasnih postupaka u toku izbornih kampanja a naravno i posle izbornih kampanja. Ovim predlogom koji je pred nama pokušava se uticati na sledeći izborni ciklus. Inače nije dobro kada se bilo koji zakon ove vrste menja u toku same izborne godine ili u predizbornom periodu, ali, evo, to je pred nama i dodatno neće poboljšati stanje na srpskoj političkoj sceni, neće olakšati izborni ciklus.
Ono što smo mi predložili našim amandmanom na član 2. da ostane maksimalno 90 dana za izbornu kampanju mislim da je sasvim suvislo i da je skraćivanje na 60 dana nešto što otežava lokalne izbore. To mislimo zato što na lokalnim izborima očekujemo da se pojave pre svega političke stranke koje su profilisane, jasne i poznate građanima.
Ali, lokalni izbori, za razliku od republičkih izbora, imaju potrebu nekih građana koji ne žele da se svrstaju u bilo koju političku opciju a žele da budu korisni svojoj sredini, dakle, imaju tu mogućnost da se tu kandiduju i da pokažu šta mogu, šta umeju, šta znaju i šta hoće i da ostvare neke svoje ambicije u tom pogledu. Upravo njima je predizborni rok od 60 dana prekratak. Prekratak je da ih građani prepoznaju, da oni dokažu i da budu i izabrani. Nešto što je optimalno je 90 dana, za tek formiranu neformalnu grupu građana, da svoje sugrađane ubede u svoje dobre namere i da te namere kasnije mogu i da realizuju. To je ono što smo razmišljali kao politička stranka da treba upravo na lokalnim izborima omogućiti građanima – da biraju i one koji nisu politički svrstani.
Pre svega, to je važno zato što smo na prethodnim lokalnim izborima imali jedno vrlo nemilo iskustvo. Inače, lokalni izbori se u toku jednog izbornog ciklusa ponove u nekim opštinama i više puta. Dakle, oni nisu isti kao republički izbori. Imali smo jednu nemilu situaciju da je za manje od 90 dana, kada je ustrojena poslanička većina, odnosno kada je dogovorena poslanička većina, za manje od 90 dana u preko 60 opština je srušena izborna volja građana, upravo prema onom što se desilo na republičkom nivou i prisilno su negde građani morali da menjaju lokalnu vlast. Koliko znam, samo u jednom slučaju, u jednoj opštini, mislim da je to opština Apatin, gradonačelnik je smogao snage i održao ono što jeste izborna volja građana, ne menjajući ništa po principu gore dogovorenih novonastalih situacija i principijelnih ili neprincipijelnih koalicija. To je ono čime smo se rukovodili predlažući ovaj svoj amandman koji je odbijen.
Ali, iz ovog predloga koji imamo i prateći sve ono što jeste usvojeno, odnosno usvojeni su samo amandmani koje je sama Vlada predložila a ne niko od poslanika, ne vidimo da će lokalni izbori ovde rešiti na ovaj način i sa ovim izmenama i dopunama ono što poništava princip demokratije, što će onemogućiti političku trgovinu, što će učiniti građane sigurnijim i više poverljivim prema institucijama ove vrste. Dakle, ovaj predlog zakona to ne nudi i to ne garantuje.
Mislim da je bar na lokalnim izborima ovim zakonom trebalo omogućiti građanima da imaju veću želju, veću sigurnost, veću volju da se kandiduju kao neko ko nije svrstan u političke tabore, političke stranke, a želi dobro svojoj zajednici, može to dobro da realizuje i ima sa čim to da sprovede. Mislim da smo dužni kao država, kao neka demokratija koja se promoviše, da to svakom građaninu u Srbiji da omogućimo – da bira i da bude biran, da ga stimulišemo da na izbore izlazi, da promoviše svoje želje, da promoviše potrebe svoje sredine, da uveri građane da je on taj koji to može da realizuje, bez obzira da li je u nekoj političkoj stranci ili ne.
To će biti vrlo poučno i za političke stranke, koje će moći da prate potrebe građana svuda. Političke stranke inače imaju svoje legitimno pravo da se kandiduju, drugačije to realizuju, a mislim da smo ovim izbornim rokom od 90 dana koji je do sada važio bili u mogućnostima da građanima budemo korisniji i da oni na taj način budu više sigurni da mogu da se kandiduju i da ostvare više toga. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, ja se iskreno nadam da ću vas možda navesti da se predomislite i prihvatite ovaj amandman koji se odnosi na član 27, odnosno amandman na član 8. koji uređuje član 27. stav 3, gde se na kraju teksta tačka zamenjuje zapetom i dodaju reči: "u skladu sa kriterijumima i standardima koje propisuje ministar".
Mi smo tražili da se ova promena dopuni promenom: "Na osnovu pribavljenog mišljenja Ministarstva zdravlja". Reč je o inkluziji. Amandman je odbijen sa obrazloženjem – Amandman ne treba prihvatiti iz razloga što je u novom konceptu inkluzivnog obrazovanja prihvaćen socijalni model koji podrazumeva da se očuvaju kapaciteti deteta i učenika, da dete odnosno učenika treba podržati, podići njegove kapacitete i pronaći ono što dete može. Uključivanjem Ministarstva zdravlja stavio bi se akcenat na medicinski pristup koji se zasniva na pristupu lečenja i definisanjem onoga što dete odnosno učenik ne može i na ono što je problem.
Bojim se da, ako govorimo o praksi i inkluziji u praksi, upravo ono što ste dali u obrazloženju za odbijanje amandmana opovrgava ono što suština inkluzije jeste. Znači, mora se znati i sa medicinske strane, upravo sa te strane, šta dete može, šta ne može i koji pristup sa te strane možemo prosvetno-pedagoški zasnovati gradeći njegov socijalni odnos u socijalnoj sredini sa drugom decom. To je vrlo osetljiv pristup. Deca umeju biti vrlo surova kada su različita, deca umeju veoma teško da pate kada su različita a mi ovim pristupom želimo da ih naučimo jednakosti, solidarnosti i humanosti na delu i pristupu jedne drugačije vrste.
Do sada je to rešavano u prosveti na jedan drugi način. Sada se uvodi inkluzija. Ona je veoma težak zadatak. Ko nije u prosveti, neće to tako lako shvatiti, ali ko jeste u prosveti i ko je, sticajem nesretnih okolnosti, i roditelj deteta koje je predmet inkluzije, zna o čemu govorim. Dakle, nemoguće je, verujte mi na reč, moraćete to kasnije da menjate ili neko drugi da menja, ili ćete možda i vanzakonski to uraditi, ali, bilo bi dobro da u zakonu bude predviđeno da Ministarstvo zdravlja da svoje mišljenje u ovakvom slučaju, jer su to vrlo osetljive kategorije. To mišljenje nije obavezujuće, ali će ministru prosvete koji najčešće ne bude lekar nego bude odličan prosvetar, pomoći da upravo ove standarde i kriterijume precizira i da ih potpiše. Jer, onog momenta kada ih potpiše, on stoji iza toga i cela srpska prosveta stoji iza toga u svom praktičnom delovanju.
Zbog svega ovoga sam smatrala da bi vam ovo u ovom članu zakona bilo veoma važno. Inkluzija će biti još mnogo i dugo predmet analize prosvete, prosvetnih zakona, prosvetne prakse. To je jedan od najtežih koraka u koji smo ušli u prosveti, ali u prosveti se ništa ne može ni lako ni brzo menjati. U prosveti se najmanje može trgovati vremenom, jer vreme ne radi za nas, vreme teče nemilosrdno brzo i ništa nam ne vraća, ne daje nam reprizu ničeg, ne daje nam rezervu, nego nas tera da odmah, istog momenta budemo praktični i mudri.
Zbog toga smatram da ste ovaj amandman, gospodine ministre, mogli prihvatiti. Hvala.

Poštovani gospodine ministre, poslanička grupa Nova SRbija je podnela amandman na član 15. stavove 1. i 2, da se brišu. Vi ste u obrazloženju, odnosi se na neopravdane izostanke, rekli zašto ne treba prihvatiti ovaj amandman, jer ste preneli obavezu isključivo na roditelja, odnosno staratelja, da pravda učeničke izostanke.
Mi smo ovako obrazložili svoj amandman: "bez obzira što je novim stavom precizirano ko opravdava izostajanje učenika, nepotrebno se briše tačka 7) kojom je data mogućnost i obaveza učenika da i sam opravda izostanak o kome će morati da se izjasni i roditelj ili staratelj". Postoje okolnosti u kojima to neće biti uvek moguće da uradi roditelj ili staratelj i nepotrebno je da se ova tačka briše. Predloženi novi stav ovog člana precizno određuje i smanjuje mogućnost zloupotrebe instituta pravdanja izostajanja sa nastave.
Ono što je važno istaći ovim članom zakona i omogućiti ovim članom zakona, u situacijama kada učenik koji je maloletan ima poverenje razrednog starešine i ima autoritet u svojoj vaspitačkoj sredini da je on neko ko može da izostane i da se sam o tome izjasni, treba vaspitati kod učenika i mogućnost da sami stoje iza svojih izostanaka. To su slučajevi kada učenik nema možda roditelja ili staratelja ili ima staratelja koji nije u mogućnosti tog momenta da dođe, pa ga ne treba dovesti dodatno u nemogućnost da opravda svoj izostanak ili da mora da laže da bi otišao kod lekara i doneo neko fiktivno lekarsko opravdanje itd.
Dakle, institut poverenja kod pravdanja izostanaka ne treba potpuno ukloniti iz upotrebe samih učenika. Odeljenski starešina uvek zna ko od učenika zloupotrebljava ili ne zloupotrebljava. Treba vaspitati kod učenika i tu vrstu iskrenosti i odgovornosti da se pri izjasni o svom izostanku, a naknadno da konačnu reč kaže roditelj ili staratelj, odnosno da bude obavešten. Govorimo o tim izostancima koji su problematični. Govorimo, na svu sreću, o malom broju učenika, daleko manjem broju učenika koji će ovaj institut neopravdanih izostanaka koristiti, odnosno koji će imati štetu od takve vrste ponašanja, koji će trpeti kasnije sankcije zbog takve vrste ponašanja.
Kažem, treba uvek ostaviti mogućnost i onima koji jesu izuzetni i koji će se na pravi način odnositi prema svojim izostancima, da i oni mogu vrlo otvoreno i iskreno da se izjasne i da ta njihova reč ima specifičnu težinu, bude poštovana, vrednovana i bude prava. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, poslanička grupa NS je podnela amandman na član 17. koji glasi: "U vaspitno-disciplinskom postupku učenik mora biti saslušan i dati pisanu izjavu, a ako je maloletan, postupak se vrši u prisustvu roditelja ili staratelja. Roditelj ili staratelj potpisom potvrđuje prisustvo".

Ovo je jedno osetljivo pitanje u prosveti i obrazovanju. Svesni smo vremena u kom živimo i mogu reći da svako vreme nosi svoje breme. Naša prva obaveza je da vaspitamo naraštaje koji dolaze iza nas, jer su oni na ovaj svet došli ne svojom voljom nego našom voljom i mi prema njima imamo obavezu, a njihova prava o kojima svi ovde rado govorimo i sa kojima se, kada su u pitanju dečija prava, bojim se mnogo više koketira nego što se stvarno radi, proizilaze, pre svega, iz obaveza i dužnosti. To je ono što mi njih moramo naučiti.

Ovde je nešto što uređuje problematično ponašanje učenika. Ja sam neko ko dolazi iz prakse, usput sam i roditelj pa na svu sreću mogu da vam kažem da to nisu česti slučajevi. Na našu veliku žalost, ponekad, za takvu decu škola učini više nego roditelji. Iz sopstvenog iskustva ću vam reći da, kada sam imala drastičan vaspitni problem sa učenikom, prvi kontakt sa roditeljem mi je uvek ukazivao da je roditelj mnogo veći problem. To je praksa iza koje stojim kao neko ko je 25 godina proveo za katedrom. Dakle, smatrali smo da baš ovaj deo u zakonu treba najpreciznije urediti, da školu, kao instituciju, treba zaštiti da sačuva svoje dostojanstvo i uticaj, najvažniji uticaj.

Prosveta je jedan od tri sveta stuba svake države i beskrajno navijam za misiju prosvetnih radnika, koja uvek ide zajedno vaspitanje i obrazovanje. To su dva nedeljiva procesa. Ponekad nam se dešavaju ove ekstremne situacije. One zakonom moraju biti uređene. Mora biti zaštićena škola, mora biti zaštićeno dete, mora biti zaštićena budućnost. Zakon tu mora preventivno da deluje, da bi oni koji slučajno žele ili su navedeni na bilo koji način da se o njega ogreše, na vreme znali da to ne treba da čine.

Usput, mnogo se govori o tome šta je trebalo da se uradi, šta je još moglo da se popravi. Ovaj zakon može da se popravi. Moramo mi mnogo toga da popravimo. Moramo mi prvo sebe da popravljamo svi zajedno svagde, da bi ovoj deci koja treba da naslede od nas breme o kom sam govorila i koje nije nimalo lako, bar malo olakšali. To je naša dužnost. Ne vidim, zaista, dovoljne napore društva, pa i tu neka Ministarstvo prosvete malo samo porazmisli. Sugerišem da maloletnici, ovde govorimo o srednjoškolcima, ne treba da izlaze uveče u jedanaest i vraćaju se kući u pet. Tu, doduše, škola nema velike ingerencije ali roditelji imaju. Celo društvo o tome mora da razmisli, prvo sa zdravstvenog stanovišta, o kom niko neće ni na jednom mediju da govori, a znamo šta to znači. Samo da se ugledamo na te zapadne demokratije, ako već ka njima hrlimo u Evropu, recimo u Nemačkoj onaj ko je maloletan posle osam sati uveče ne može da bude u gradu bez roditelja ili staratelja. To se kažnjava. Dakle, o tome, samo jednim ovako drastičnim članom koji bi, bog zna kako, promenio mnogo bi se toga doprinelo celom društvu.

Dakle, ono što se tiče prihvatanja, odnosno neprihvatanja našeg amandmana, mogu da kažem, zahvaljujem gospodinu ministru, prihvatio je možda celishodniji amandman. Nadam se da će ovaj član dati neki rezultat u praksi. Hvala vam.

Poslanička grupa Nova Srbija je podnela dva amandmana na ovaj isti član. Moram da zahvalim gospodinu ministru što je jedan od ova naša dva amandmana, bez obzira što nije moj, nego od kolege Miroslava Markićevića, prihvatio. Mada, mislim da je isto mogao biti prihvaćen i amandman koji smo podneli moja koleginica i ja. Oba ova amandmana se odnose na uređenje  imenovanja i razrešenja direktora Narodne biblioteke.
Pošto je ovo vrlo osetljiva oblast i vrlo osetljiva funkcija, zahvaljujem se što ste imali razumevanje i za naše druge amandmane. Mislim da ste prihvatanjem amandmana kolege Miroslava Markićevića, uradili pravu stvar.

Podneli smo amandman na član 38. gde smo tražili da se on menja i glasi: "Bibliotečko-informaciona građa i izvori čuvaju se na adekvatnim nosiocima informacija u prostorijama u kojima su na odgovarajući način zaštićeni od požara, vlage, fizičkih, bioloških, hemijskih i drugih uzročnika koji bi mogli dovesti do njihovog oštećenja, uništenja, zloupotrebe ili neovlašćene izmene".
U obrazloženju smo naveli da ako se amandmanom poboljšava odredba ovog člana zakona u jezičkom i logičnom smislu, s obzirom da se tumačenjem predloženog teksta može zaključiti da je moguće i čuvanje bibliotečke građe i van adekvatnih prostorija, mislili smo da je to trebalo precizirati. Nije prihvaćen ovaj amandman mada je veliki broj naših amandmana usvojen, smatrali smo da bi možda naknadnim usvajanjem ministar mogao ispraviti ovu grešku. Zaista, smatramo da ovim preciziranjem u prostorijama poboljšava se odredba ovog člana.

Doduše javila sam se po prethodnom amandmanu. Ovaj amandman je prihvaćen i zahvaljujemo se gospodinu ministru a kod prethodnog amandmana koji se odnosi na član 46. on nije prihvaćen. Smatrali smo da smo malo preciznije odredili zakonske odredbe koje se odnose na obavljanje poslova diplomiranog bibliotekara, ali prihvatili smo obrazloženje ministra.

Poslanička grupa Nove Srbije na ovaj član je podnela dva amandmana. Dakle, jedan je amandman koji je prihvaćen. Ovaj se član inače bavi kaznenim odredbama zakona. Mislim da smo u načelnoj raspravi svi vrlo korektno, i gospodin ministar konstatovali da su novčane kazne koje inače kod nas malo uređuje neki drugi zakon, pa se po toj inerciji pratilo verovatno i u ovom zakonu. Prevelik je kad je u pitanju ova vrsta delatnosti jer ako znamo prvo da svaka država, kad počne da štedi, prvo počne da štedi na kulturi, onda znamo i u kakvom teškom finansijskom materijalnom položaju su sve naše biblioteke. Knjige se prvo svi odreknu, a oni ljudi koji rade u ovom poslu, uvek sam stajala iza te tvrdnje, su zaista iskreni zaljubljenici u ovaj posao i ljudi koji vole i poštuju knjigu. Setiće se gospodin Ministar da je Dositej svojevremeno rekao – čovek koji ukrade knjigu treba da bude nagrađen. Dakle, to je jedina krađa koju možemo da tolerišemo i da oprostimo.
Zahvaljujem vam se što ste prihvatili amandman koji se odnosi na smanjenje novčane kazne za biblioteke. Zaista 500.000 dinara kada bi platio neko za ovakve prekršaje, koji su predviđeni, mogao bi odmah da stavi katanac na tu istu biblioteku, a znamo kakvi se prekršaji inače u drugim privrednim delatnostima čine pa nisu tako surovo sankcionisani, da ne kažemo da su vrlo često i nagrađeni. Smatrali smo da ste mogli prihvatiti i ovaj amandman kolege Miroslava Markićevića i Koleginice Aleksandre Ilić jer bitno bi se precizirao ovaj član i možda bi doprineo tom kvalitetnijem radu, ali u svakom slučaju i sa ovim prihvatanjem mislim da će ovaj zakon pomoći bibliotečkoj delatnosti da bude i uređena i kvalitetna, onako kako je i do sada bila, a sad još mnogo bolja.

Dakle, poslanička grupa Nove Srbije je podnela amandman na član 9. stav 1. Mi smo predložili da se posle reči: "proglašava Narodna skupština" briše tačka i dodaju reči: "po pribavljenom mišljenju Narodne biblioteke Srbije".
Naime, taj prvi stav glasi: "staru i retku bibliotečku građu za kulturno dobro od izuzetnog značaja proglašava Narodna skupština". Smatrali smo da ovim delom, da se pribavi mišljenje Narodne biblioteke Srbije, ne remetimo koncept zakona, naprotiv, činimo ga mnogo kvalitetnijim, jer smatramo da je prirodno da Narodna biblioteka Srbije, kao centralna nacionalna biblioteka i referentna institucija, kada je u pitanju bibliotečka delatnost u Srbiji, bude institucija čije će mišljenje Narodna skupština uvažiti prilikom proglašavanja konkretne bibliotečke građe za kulturno dobro od izuzetnog značaja.
Pre svega, to pribavljeno mišljenje će izneto u javnosti, izneto na ovaj način pred visokim Domom, osvetliti mnoge kulturne momenta i, da budem slobodna da kažem, vaspitno obrazno delovati, ne samo na ovu instituciju, nego i na građane Srbije koji treba da budu upoznati kroz rad ovog visokog Doma i njegovog usvajanja ovakvih
dokumenata i o tome šta je sadržaj tih dokumenata. Niko nije pozvaniji od Narodne biblioteke Republike Srbije da jedno takvo mišljenje da i ovaj dom obaveže o usvajanju takvog jednog dokumenta.