Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, upućujem nekoliko pitanja ministru finansija, kao najodgovornijem u Vladi za raspolaganje budžetskim sredstvima, a nadam se da će mu to i skrenuti pažnju na neke tokove koje u prvom planu ne primećuje.
Naime, doneli smo zakon po kom se minuli rad drugačije obračunava. Po tom osnovu, svi zaposleni su pretrpeli ozbiljan materijalni gubitak. Jedno nezadovoljstvo po tom pitanju postoji kod svih zaposlenih u Srbiji. Onda je dodatno njihovo nezadovoljstvo povećalo saznanje da postoje pre svega javna preduzeća koja taj zakon nisu ispoštovala, pozivajući se na Ustav koji je stariji od zakona i minuli rad isplaćuju po ranijem zakonu. Interesuje me - da li je ministar finansija upoznat sa ovim pitanjem, koje je njegovo tumačenje i ko je u stvari u pravu, oni koji isplaćuju minuli rad po zakonu koji smo doneli u ovoj Skupštini u toku zime 2015. godine ili oni koji se ponašaju prema ranije važećem zakonu, pozivajući se na Ustav? Dakle, to izaziva nedoumicu kod zaposlenih, izaziva svakako jedan neopravdani revolt prema čak i Skupštini Republike Srbije koja je ovaj zakon donela.
Drugo pitanje je takođe za ministra finansija. Naime, u okviru ušteda koje smo svi javno promovisali, ušteda pre svega budžetskih sredstava građana Republike Srbije, koje je potpuno opravdano, najavljene su i ozbiljne restrikcije zapošljavanja i zaposlenih u javnom sektoru, pa se na različite načine javni sektor snalazi da reši pitanje zaposlenih i pitanje stvarnih, realnih poslova izvršilaca poslova. U tom smislu se vrlo često određuju izvršioci, zaposleni, da sa jednog mesta odlaze na ispomoć na neko drugo mesto gde je neko otišao u penziju pa je sada manjkao neki radnik a novog ne primamo. Ti putni troškovi za one koji odlaze na ispomoć dostižu enormno visoke cifre. Građani, zaposleni u javnom sektoru, kažu da se cifre ponekad kreću i do 100.000 dinara mesečno. Pa da li je onda za jedno radno mesto, koje košta 40-ak hiljada, opravdanije da putni troškovi još, uz platu, dostignu i tu visinu ili da se neko zaposli na mesto gde je neko otišao u penziju?
Treće pitanje, ponavljam iz ranijih saziva, uputila sam svojevremeno ministru Dinkiću. Ovo je pitanje koje sam zamoljena da pitam pre svega zbog mojih građana iz Sombora jer su im poznate situacije da su neki ljudi otišli iz javnog sektora i uzeli ozbiljnu otpremninu da se zaposle na nekom drugom mestu, da ne budu više u javnom sektoru, da se javni sektor rastereti, a onda su se ponovo zaposlili u javnom sektoru, i to na rukovodećim radnim mestima. To prilično iritira građane i to je situacija koja nije nova, to traje nekoliko godina unazad. Interesuje me – da li će ministar finansija proveriti? Gospodin Dinkić je svojevremeno odgovorio da on nema takvih saznanja, ignorisao je konkretna saznanja pa očekujem da novi ministar finansija to ipak proveri i potraži prava rešenja i kazni one koji su omogućili ovakve štete u budžetu. Hvala vam lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, danas je pred nama jedan zakon iz korpusa socijalnih zakona, koji predstavlja još jedan iskorak u brizi o invalidnim licima, o licima koja zahtevaju posebnu društvenu podršku. To je Zakon o psima vodičima.
To će se ticati vrlo malog broja ljudi, vrlo malog broja ljudi koji žele tu vrstu podrške u svom kretanju. Koleginica je malo pre upravo o tome govorila, ali kao odgovorno društvo to od nas zahteva da rešimo baš zbog toga što uvodimo zakonski jednu novu kategoriju kretanja invalidnih lica u društvu koje se ne tiče samo njih, nego se tiče i svih ostalih u društvu koji u toj interakciji učestvuju.
Kada govorimo o licu koje se kreće uz pomoć psa vodiča, onda moramo znati da će se ono kretati na javnim mestima, u sredstvima javnog prevoza i to uključuje i frustracije i iskustva svih onih lica koja će se tu nalaziti. Dakle, moramo imati zakonski predvidive takve situacije i kako ih rešiti. Nije dovoljno da samo propišemo zakonom šta mora vlasnik objekta ili vlasnik prevoznog sredstva da primeni i da omogući. Biće mnogo trenutaka na koja nismo kao društvo spremni. To nije problem ovog zakona. To je problem zato što društvo već dugo nije spremno na ovakvu vrstu kretanja invalidnih lica.
Svakog dana sazrevamo, popravljamo i ugrađujemo u svoj život nova ljudska prava i unapređujemo postojeća ljudska prava. Ovo je zakon za koji vidim da će morati da bude dorađen, ali jako je dobro da on postoji. Iskorak da se donese ovaj zakon pokazuje da ćemo uskoro imati taj problem ili tu društvenu podršku, zakonski potpuno i dobro rešeno upravo onako kako to jedno moderno društvo čini.
Pre svega, moramo ovde da govorimo o tome da moramo u obzir da uzmemo prirodne predispozicije pasa koje smo do sada u običnom životu prepoznavali ili kao kućne ljubimce ili pse koji se koriste u lovu ili pse koji se upotrebljavaju u vojsci, u policiji. Znamo da se napredne predispozicije pasa koriste pre svega u spasilačkim poduhvatima i da su tu nezamenjivi.
Dakle, ovo je još jedan od tih kvaliteta koji ugrađujemo u svoju socijalnu podršku, u društvenu podršku invalidnim licima za njihovo lakše kretanje. Sve je u ovom zakonu već rečeno, sve smo u prethodnim diskusijama dodirnuli. Problem je nedostatak odnosno nedovoljno institucionalizovano obučavanje tih pasa, nabavka pasa. Verovatno da će se uključiti i neka druga ministarstva, pre svega Ministarstvo poljoprivrede, Odsek za veterinu za zbrinjavanje pasa u nadzoru nad brigom tih pasa jer oni moraju biti na adekvatan način zbrinuti i hranjeni da bi mogli da vrše tu svoju funkciju, ali kažem biće zaista potrebno još neke stvari u zakonu doraditi upravo zbog tog kretanja na javnim površinama i zbog interakcije sa ostalim članovima društva.
Bez obzira koliko se ti ljudi kreću, koliko im je potrebna ta podrška, ako uđu u sredstva javnog prevoza ne možete očekivati da svi putnici budu spremni da imaju taj kontakt. Dakle, treba malo amortizovati kroz medije pre svega društvo da bude zaista pripremljeno za tu vrstu susreta.
Ono što bih dodala da treba doraditi u ovom zakonu, koliko je to moguće jeste da se mora brinuti šta se događa kada pas odsluži svoje, ode u penziju, ko ga preuzima? Ili ako onaj kome je pas bio dodeljen, koga je on vodio, recimo umre, ko dalje preuzima brigu o tom psu? To bi bilo važno rešiti u zakonu, ali kažem zaista smatram da je izuzetno dobro da imamo napokon ovaj zakon. Važno je da je ovaj zakon u životu, a život će sam doneti potrebne ispravke i učiniti ga korisnim za sve nas.
Zbog toga ćemo u danu za glasanje svakako podržati ovaj zakon, podržati dobre amandmane koji mogu da ga poprave, ali smatram da ćemo ga ubrzo svi mi zajedno u ovom parlamentu učiniti još mnogo boljim i smatram da smo učinili ovim što je ovo pred nama veliki iskorak, velika pomoć i društvena podrška licima sa invaliditetom koja budu želela da se na ovaj način lakše kreću u društvu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo ministar, poštovani građani Srbije, imamo pred sobom izmene i dopune tri zakona iz oblasti ekologije i poslanička grupa NS nije imala dilemu oko toga da ćemo u danu za glasanje podržati ponuđene izmene i dopune, ali smo zaista pomno analizirali predloge koji su pred nama, mada moram reći da javnost Srbije ovu temu nema dovoljno u fokusu, niti javnost Srbije ovu temu dovoljno pažljivo analizira, niti je dovoljno stručno upoznata i smatramo da jedan od benefita ove plenarne rasprave treba da bude jedan minimalni pomak u svesti građana Republike Srbije, koliko je ovo važna tema i koliko je ovo veliki problem sa kojim se suočavamo.
Malo pre je pomenuto upravo poglavlje 27. Moramo da priznamo da smo od EU vrlo loše ocenjeni po pitanju toga šta smo u zaštiti životne sredine i u održivom razvoju učinili do sada.
Moram da kažem da ono što je obrazloženje za izmene i dopune ovih zakona koje u potpunosti razumemo i smatramo u stvari jednim pokušajem da se ozbiljan problem iz jedne nove vizure reši uspešnije. Praksa naravno pokaže šta jeste ili nije uspešnije. Svaki zakon kada počne da živi, on tek pokaže svoje dobre ili lođe strane i zato postoji parlament da brzo i efikasno odreaguje na svaku zakonsku promenu, moguću promenu.
Dakle, ono što jeste u ovim zakonima prepoznato od strane naše poslaničke grupe jeste ono što oni ne kazuju, a to je da je vrlo važno da imamo pre svega Ministarstvo životne sredine i održivog razvoja što imaju sve evropske zemlje.
To smo imali u ranijim pokušajima, a sada je ta oblast uvek u okviru nekog vrlo kompleksnog ministarstva, Ministarstva poljoprivrede, svakako jedno vrlo zahtevno ministarstvo koje tretira takođe veliki broj ozbiljnih problema koji tište naše društvo.
Dakle, smatram da je to nešto o čemu treba razmisliti.
Da ne bih ponavljala podatke koje su ranije kolege govorile, dakle, sada ću da obrazložim nešto sasvim drugo, kao poslanička grupa mi smo u ranijim sazivima i u donošenju ranijih zakona uvek bili eksplicitno protiv uvođenja agencija. Naravno, postoje agencije koje treba da ima država i smatramo da upravo agencije koje su pri oblasti životne sredine, one koje opravdavaju svoje postojanje – upravo se one ukidaju. Mi imamo oko 160 agencija. Nemačka ima šest državnih agencija, Finska devet, Češka osam, Slovačka 11, naše komšije u Hrvatskoj imaju 47 a planiraju da ih svedu na polovinu.
Ako smo već hteli negde ozbiljnu uštedu, postoje mnogo agencija koje ne samo da ne opravdavaju, nego pomalo i iritiraju građane jer ne znaju svrhu njihovog postojanja. Recimo, ja bih tu navela Agenciju za procenu vrednosti državnog kapitala, Agenciju za socijalno stanovanje, Agenciju za strana ulaganja i promociju izvoza, Agenciju o lukama, Agenciju o licenciranju stečajnih upravnika, itd. Mnogo je toga na čemu se moglo uštedeti, ali na zaštiti životne sredine više ne smemo da štedimo, jer imamo ozbiljne aksidentne situacije na terenu. Ja bih pomenula jedno drugo jalovište, recimo, Zajača jalovište, koje je velik problem Srbiji u ovom trenutku i kome se treba pristupiti što pre i što hitnije ga rešiti do kraja, jer je stanovništvo u blizini Zajače u ozbiljnoj zdravstvenoj opasnosti.
Prihvatam potpuno obrazloženje koje je ministarka iznela i smatram da treba objediniti inspekcijski nadzor i saradnju tri ministarstva, pre svega Ministarstvo zdravlja, pa onda Ministarstvo finansija i Ministarstvo poljoprivrede. To će doneti bolje rezultate, ali zaista ostajemo pri tome da jedno ministarstvo mora da se bavi samo ovim problemima.
Mi imamo još jedan prisutan problem u društvu kada je u pitanju tema zaštite životne sredine i održivog razvoja. Mi se tom temom kao društvo bavimo još prilično u sferi amaterizma, a imamo u poslednjih bar deceniju, stekli smo značajan broj visoko obrazovanih i visoko stručnih vrlo respektabilnih kadrova koje treba upotrebiti upravo u ovim situacijama. Dakle, to je ono na čemu društvo treba da insistira. Imamo kadrove koji su i poštovani i priznati svuda gde se pojave sa svojim konkurentnim znanjem kao naročitim resursom, ali ovde nisu dovoljno vidljivi. To je ono što sugerišem ne samo ovom ministarstvu, nego pre svega Vladi.
Ovo su zakoni koji su već doneti, 2004. godine, neki 2009. godine, popravljani 2010. i 2011. godine. Mi ih danas ponovo popravljamo ovim intervencijama i u Danu za glasanje, posle amandmana koje su kolege predložile, imaćemo verovatno značajnu raspravu i pokušaj da ubedimo ministarstvo da neke usvoji, za šta pretpostavljam da će biti sluha. Ali, mi ne smemo odustati kao društvo da se ovom temom celovito, ozbiljno, korenito, odgovorno pozabavimo i da mi probleme u kojima smo, a imamo ih kao društvo, veliki broj problema, ekoloških i malo-malo pa negde čujemo situaciju koja predstavlja aksident, dakle, moramo ozbiljno da rešimo pitanja koja nas muče.
Zaštita životne sredine i održivi razvoj su važni, pre svega zbog zdravlja građana Republike Srbije. Rekla bih – zbog zdravlja nacije. Zdravlje nacije je najvažniji i jedini resurs koji mora da bude ispred svih ostalih resursa i svi ostali resursi da budu u njegovoj službi.
Dakle, u ovom trenutku kada je tehnološki razvoj otišao toliko daleko da on predstavlja dvosekli mač koji sa jedne strane omogućava neke blagodeti i neke kvalitete života, a istovremeno neke druge stvari ozbiljno ugrožava, ako se tome ne pristupi na dovoljno odgovoran i pre svega dovoljno stručan način, mi moramo kao društvo da podižemo svest građana o značaju ove teme, da pokažemo kao društvo da je ova tema baš zbog zdravlja jedna od prvih i najinteresantnijih tema, ne samo zato što nam to propisuje EU koja nas na to podseća, nego zbog toga što mi znamo koliko je važno, ako je negde zagađeno zemljište, zaštititi ljude od toga, kao i koliko je važno ako je negde neki hemijski eksces, koliko je važno ljude zaštititi od toga, koliko je važno ako negde postoje teški metali da deca ne dođu u kontakt sa njima, a ne samo da vršimo analizu krvne slike i da konstatujemo šta nas je snašlo. Mi moramo da se suočimo sa brojnim posledicama o kojima čak vrlo često ne želimo da govorimo kao društvo i da odgovorno te probleme rešimo.
Pretpostavljam da je namera ministarstva bila da ovim izmenama i dopunama učinimo jedan korak više ka tome. Praksa će, rekoh, pokazati da li smo u tome uspeli, ali zaista smatram da bismo kao društvo pokazali zrelost, odgovornost i, pre svega, uštedu kada bismo neke od ovih silnih agencija, za koje čak i ne znaju građani da postoje, ukinuli, a osnovali jedno ozbiljno visoko stručno ministarstvo koje ne mora biti mnogo brojno, ali mora imati određeni broj strogo stručnih osoba zaposlenih i odgovornih za pitanje zaštite životne sredine i održivog razvoja.
Tada bismo i EU pokazali nameru da to Poglavlje 27 uskladimo sa svim onim što ono propisuju. Mi to pre ili posle moramo učiniti, jer vazduh, voda i zemljište nemaju podele. Sve što teče, ono teče u svim pravcima. To je ono sa čim moramo da se suočimo.
U danu za glasanje Nova Srbija će, rekoh, podržati ove predložene zakone, a kasnije ćemo videti predloge amandmana kolega, pa ćemo verovatno podržati i neke kvalitetne amandmane kolega iz drugih poslaničkih grupa. Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, poštovani gospodine ministre i saradnici gospodina ministra, govoriću pre svega o ovom setu sporazuma koje imamo pred sobom i da kažem da će poslanička grupa Nove Srbije sa zadovoljstvom podržati sve sporazume, zato što su oni uvek, bilo da je u pitanju bilateralni ili multilateralni sporazum, uvek u korist građana Srbije. Posebno nam je zadovoljstvo što možemo da podržimo i sporazum kojim se otvaraju dva nova granična prelaza prema Rumuniji, sa kojom imamo tradicionalno dobre odnose i sa kojom nikada nismo imali teritorijalnih sporova.
To će biti jedna nova šansa za građane i sa jedne i sa druge strane granice, svakako, lakša komunikacija i nacionalnih manjina i građana koji žive i u Rumuniji i u Srbiji i u svakom slučaju, bolja trgovinska razmena u tom području.
Drugi zakon o kom želim da govorim, koji je danas pred nama, je zakon o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti od požara. Kada u društvu neki zakon nazovemo po imenu neke osobe, onda je to uvek metafora neke tragedije, a obično nas neka tragedija podstakne i podseti gde nismo bili dovoljno savršeni, dovoljno oprezni ili dovoljno odgovorni i zato danas pred sobom imamo upravo izmene i dopune ovog zakona i dobro je da ga imamo, jer nikada nije ni dovoljno rano, a uvek je dovoljno kasno da preventivno delujemo kada su u pitanju ovakve opasnosti.
Ovaj predlog izmena i dopuna je iznuđen, jer su nedostatak zakonskih regulativa iz ove oblasti neki ljudi platili životima. Zato predlog koji imamo pred sobom posmatramo kao prevenciju koja će doprineti da sigurnije, bezbednije i srećnije funkcionišemo kao društvo.
Pozdravljam nekoliko značajnih iskoraka u ovom predlogu zakona, koji nam garantuju da će projektovanje i izgradnja objekata biti takvi da će pružiti bezbednost od požara. Takođe, da će edukovanje stanovništva o postupanju u slučaju opasnosti biti temeljitije i obuhvataće decu već u osnovnoj školi.
Nadam se i očekujem da će stručna lica, inženjeri koji su stekli adekvatno obrazovanje na visokim školama za protivpožarnu zaštitu napokon i opet biti dovoljno zaposleni, jer svakodnevno iskustvo i praksa nam govore da su u velikom broju baš ti kadrovi, koji su do nedavno radili u velikim sistemima, u velikim preduzećima, pre privatizacija, ostali bez posla, i to u velikom broju. Verujem da će biti angažovani na pravi način i od strane Ministarstva prosvete da uđu u škole i obuče decu o ispravnom postupanju u slučaju opasnosti od požara. Njihova stručnost i znanje su jedan nedovoljno iskorišćen resurs u našem društvu.
Već smo na hiljade primera i teških iskustava videli kada su nas greške i neoprez koštali skupo, a da je najjeftinije kada se opasnosti predvide i preventivno spreče. Odgovorna, moderna društva, kakvo težimo da postanemo, gase požar dok je on još u upaljaču.
Mi, nažalost, do sada na zgarištima stičemo i znanja i iskustva. Iskustvo je najskuplji univerzitet. Imali smo dosta zgarišta. Nismo bogato društvo da smemo ovakvu oblast usavršavati iskustveno. Mi moramo ulagati u prevenciju, prevenciju svake elementarne nesreće, nepogode i na taj način ćemo osnažiti sve naše resurse, ali i postati bogatiji.
Obrazovanje, usavršavanje kadrova za protivpožarnu zaštitu, kao i upošljavanje postojećih, ovim zakonom će sigurno biti garancija da ćemo sačuvati značajna materijalna dobra i zaštiti živote građana.
Svesni smo da je u požaru dovoljno jedno drvce, jedna šibica da nestane jedna cela šuma. Da bi se napravilo to drvce šibice, potrebna je decenija da ta ista šuma izraste. Toliko o redu veličina i opasnosti od požara.
Nova Srbija je će u danu za glasanje podržati upravo ove ponuđene izmene i dopune Zakona o zaštiti od požara.
Što se tiče Predloga zakona o oružju i municiji, na samom početku mog izlaganja o ovom zakonu o oružju i municiji moram da konstatujem da je predlagač potpuno u pravu kada tvrdi da su se društvene prilike dramatično promenile od 1992. godine kada je donet postojeći zakon koji uređuje ovu materiju.
Da li je u pitanju samo uticaj neposrednog ratnog okruženja tokom 90-ih godina prošlog veka, bombardovanje koje smo, kako-tako, preturili preko glave 1990 godine, ekonomska kriza koja, manjim ili većim intenzitetom, traje poslednje tri decenije, a njene posledice se najviše osećaju poslednjih nekoliko godina nakon neuspešno sprovedene privatizacije ili je, nažalost, pre svega, u pitanju potpuni poremećaj elementarnih ljudskih vrednosti koji je doveo do opšte kriminalizacije u mnogim sferama našeg društvenog života, tek mi smo danas pred ozbiljnim zadatkom da ovu materiju zakonom uredimo.
Svi mi smo manje više svesni situacije u kojoj se kao društvo nalazimo, ali nekako po inerciji ne preuzimamo gotovo ništa kako bi doprineli preokretu ovog negativnog trenda. Ne čudi onda konstatacija predlagača da je atmosfera opšte nesigurnosti uticala na to da veliki broj građana nabavi neku vrstu oružja radi lične zaštite. Znajući da je strah jedan od najznačajnijih okidača u svakom pojedincu, onda smo svesni koliko je strah opasan okidač kada se nađe prst onog ko je uplašen na okidaču oružja.
Želim da kažem da je dovoljno samo letimično prelistati većinu dnevnih novina pa da se stekne nepodeljeni utisak da ljudski život nikada nije bio jeftiniji, da se nikada lakše nisu potezali pištolji, noževi i drugo oružje sa merom da se drugom licu oduzme život. Pri tom su počinioci, i to je jedna od tragičnih konstatacija, sve mlađi i mlađi. Maloletničko i vršnjačko nasilje, nasilje u porodici, nesrećni slučajevi kao posledica lakog pristupa raznih lica, registrovanom, pa i neregistrovanom oružju, koje se ne čuva na adekvatan način, su tek posebna priča za sebe.
U okolnostima u kojima većina dnevnih novina, koje su u suštini tabloidi, a pretenduju da budu dnevne novine, na naslovnim stranama, isključivo radi tiraža i brze zarade, favorizuju osobe koje objektivno pripadaju onoj kategoriji koju često nazivamo polusvet. Zadatak da promenimno opštu svest o pravim vrednostima, pa i odnos prema nasilju i oružju, tada se pomalo čini sizifovim. Zato se mnogo realnijim čini pokušaj da se odredbama novog Zakona o oružju i municiji radi opšte prevencije konačno smanji ogromna količina oružja koja se nalazi, pre svega, u ilegalnom posedu. Tu ideju svakako pozdravljamo.
Međutim, cifra od 200 hiljada do 900 hiljada komada oružja je uznemirujuća. Prvo, zato što sama po sebi deluje zastrašujuće, a drugo, može se opravdano postaviti pitanje - kako je uopšte moguće da je procena napravljena u ovako ogromnom rasponu, jer stiče se utisak da ne postoji ni približno validna procena učinjena od strane nadležnih organa o količini ilegalno posedovanog oružja? Ako znamo koliki je broj stanovnika u Srbiji i pogledamo ove cifre, onda imamo još jedan dodatni razlog za strah, a o psihologiji straha ne treba mnogo govoriti.
Kada pominjem generalnu prevenciju, moram da izrazim sumnju da će legalizacija, odnosno uvođenje postojećeg oružja iz ilegalne sfere u domen registrovanog i evidentiranog, u bitnoj meri rešiti naše probleme i smanjiti broj onih koji stradaju od oružja, jer dobar deo nastradalih je ubijen upravo oružjem za koji onaj ko ga je upotrebio već je imao važeću dozvolu za držanje i važeću dozvolu čak i za držanje i nošenje. Inače, kada pominjemo oružje kao predmet ovog zakona, najčešća asocijacija su pištolji, odnosno revolveri svih kalibara. Zakon taksativno nabraja i druga ubojna sredstva.
Procenjeni broj pištolja i revolvera na svetskom nivou je oko 775 miliona komada od čega se čak ¾ nalaze u posedu privatnih fizičkih lica. Zastrašujuće zvuči podatak da prosečno hiljadu ljudi na globalnom nivou nastrada od ovog oružja svakog dana, a pri tome ne računamo ratna žarišta i ratne sukobe.
S tim u vezi, pre par meseci, pomenula sam veoma bitnu paralelu između SAD i Velika Britanije. Naime, opšta je poznata stvar da je u SAD više nego jednostavno nabaviti oružje kako god poželite i da je svako prosečno američko domaćinstvo snabdeveno pravim malim arsenalom. Zato u periodu od nekoliko poslednjih godina više od 30 hiljada ljudi u SAD svake godine izgubi život, dok više od 60 hiljada ljudi bude ranjeno, što čini broj od približno 100 osoba koje u većoj ili manjoj meri budu povređena upotrebom vatrenog oružja ili izgube život.
Istovremeno, u Velikoj Britaniji broj osoba koje na godišnjem nivou izgube život od vatrenog oružja varira između 150 do maksimalno 200 ljudi.
Kada bi postavili čistu matematičku proporciju između populacija ove dve države, SAD imaju 320 miliona stanovnika, a Ujedinjeno Kraljevstvo oko 65 miliona stanovnika, bilo bi logično očekivati, imajući u vidu druge sličnosti između ove dve države i njihovih društava, da broj nastradalih u Ujedinjenom Kraljevstvu bude oko 6,5 hiljada. SAD imaju pet puta više stanovnika nego Ujedinjeno Kraljevstvo, a 100 puta više stradalih od vatrenog oružja.
Međutim, logično je pitanje – šta je osnovni razlog za ovakvu ogromnu disproporciju, kada su ove cifre u pitanju, u korist Ujedinjenog kraljevstva? Odgovor je samo jedan. Potpuno suprotna politika koju sprovodi država kada je držanje i posedovanje oružja u pitanju.
U Velikoj Britaniji izuzetno mali broj službenih lica ima ovlašćenja da poseduje i nosi oružje, čak i jedan od zaštitnik znakova Velike Britanije, popularni „bobi“ ili kako ga Englezi zovu „konstanbl“, nema pravo da nosi oružje dok vrši svoje svakodnevne dužnosti.
Postavlja se pitanje – šta je sa lovcima? Englezi su praktično izmislili lov na lisice i slične. U Engleskoj se oružje pri ulasku u lovište najčešće iznajmljuje, kao kada dolazite u skijalište i iznajmljujete skije. Inače, moji prijatelji koji su članovi lovačkih organizacija u Srbiji, kojih je oko 75 hiljada, vrlo ozbiljno i vrlo odgovorno naoružanih, predstavljaju jednu respektabilnu oružanu silu Srbije i stavili su ozbiljne sugestije kojima žele da poprave zakon i mislim da će mnogi amandmani biti usvojeni u korist toga.
U Engleskoj kada se nađete sa oružjem u ruci, van lovišta, ne možete da izbegnete višegodišnju zakonsku kaznu. Ne postoji mehanizam, ni veza, koji bi vas toga oslobodila. U Velikoj Britaniji je politika, kojom su se odredili prema upotrebi, korišćenju i nošenju oružja, dovela do te male cifre stradalih od vatrenog oružja. Svaka cifra je prevelika, čak i jedan život koji se izgubi je previše, ali govorimo sada o statistici kao takvoj.
Dakle, u potpunosti uvažavam argumente predlagača kada u obrazloženju navodi da je jedan od ciljeva zakona da se legalnim i savesnim vlasnicima oružja omogući da nesmetano poseduju, koriste svoje oružje u svrhu lova, sporta, kolekcionarstva, pa i samoodbrane, ali uvek ostaje i jedno veliko – ali.
U ostalom evo nekoliko podataka do kojih sam došla, a koji najslikovitije ilustruju trenutno stanje stvari. Procenjena ukupna količina vatrenog oružja u posedu privatnih fizičkih lica u Srbiji, legalno plus ilegalno je oko tri miliona i 50 hiljada. Broj pušaka u vlasništvu privatnih fizičkih lica je oko 450 hiljada. Među 178 država sveta Srbija je na 25 mestu po količini vatrenog oružja u posedu privatnih fizičkih lica. Kada se ovaj apsolutni iznos uporedi sa brojem stanovnika Srbija se nalazi na izuzetno visokom, rekla bih respektabilnom, petom mesto između svih 178 država. Ukupan broj registrovanih pištolja u Srbiji iznosi 1.172.468. Mislim da imam tačne podatke. Količina oružja u ilegalnom posedu u Srbiji se prema ovim podacima procenjuje na oko 944 hiljade što je neuporedivo veći broj od donje procenjene granice od 200 hiljada. Dakle, imamo razloga i za strah i za brigu.
Naravno, da ogromna količina ilegalnog oružja jednostavno vapi da država preduzme planske mere u koje spada i legalizacija kao način da se ovako oružje na dobrovoljnoj bazi prevede u legalne tokove i stavi pod kontrolu države. Ali, u bliskoj budućnosti treba razmišljati o dodatnom pooštravanju politike države kada je u pitanju posedovanje i nošenje oružja. Jer, da se vratim ponovo na cifre i proporcije Republika Srbija ima devet puta manje stanovnika od Velike Britanije, a broj nastradalih osoba od vatrenog oružja kod nas je čak i u apsolutnom iznosu na godišnjem nivou veći i iznosi između 250 i 300 osoba. Dakle, još jedan razlog za razmišljanje.
Svest o poštovanju svog i tuđeg života direktno se odražava i na svest i odnos prema oružju, odgovornost za njegovo nabavljanje, posedovanje i nošenje. Imamo razlog kao društvo da razmislimo, da ozbiljno brinemo i da zaista državnu politiku uskladimo prema pooštravanju mera, kada je u pitanju oružje i njegova upotreba.
Ovaj zakon je svakako korak napred, predložili smo kao poslanička grupa 20-ak amandmana, nadamo se da ćete prepoznati našu i kooperativnost i dobru nameru. Smatramo da ćemo doprineti značaju da ovaj zakon bude, pre svega lakše za upotrebu, primenjiviji i u korist građana bolji i očekujemo da jedan broj svakako bude prihvaćen, a mi ćemo zakon u danu za glasanje podržati. Hvala vam lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovani roditelji male Zoje, danas je pred nama zakon koji je napisao sam život. Kako bi Tolstoj rekao, svaka srećna porodica liči jedna na drugu, a svaka nesrećna nesrećna na svoj način.

U ovom parlamentu imali smo Marijin zakon, sada imamo Zojin zakon, očekujemo Tijanin zakon. Kao društvo suočavamo se sa teškim trenucima i suočavamo se sa velikim izazovima i mogućnostima, a danas je jedan od tih dana da na njih delujemo na pravi način, da ih menjamo, jer sigurno je da svako od nas može da izmeni bar jedno parče svemira. To je ono u kome je on sam. Mi smo danas u prilici i odgovorni smo da napravimo jednu značajnu promenu.

Ovo je moderan zakon koji uvodi moderne standarde u nešto, u oblast zdravstva koje do sada nije bila na ovaj način uređena. To je veliki korak. Svaki ovakv veliki korak jeste graditeljski korak boljeg zdravstva, boljeg društva, srećnije budućnosti. Nažalost, u svaki takav veliki korak mi ugradimo po neku žrtvu. Upravo nas to obavezuje da ovaj posao koji je pred nama uradimo i dobro i kvalitetno.

Ono što ovaj zakon, kako rekoše, pisan emocijama, a najbolji su oni koji se pišu emocijama, treba da uredi je pre svega rano dijagnostikovanje retkih bolesti i genetskih bolesti. Ono što ovaj zakon donosi to je mogućnost i prenatalne dijagnostike, mogućnost izbora pri tome da li će se neko odlučiti za roditeljstvo ukoliko je suočen sa nekom teškom mogućom bolešću. Dakle, ovo je nešto što će menjati svest. Ovo je zakon koji će menjati svest i građana i zdravstva, zdravstvenih radnika.

Ovaj zakon takođe ne samo što unapređuje zdravstveni sistem. Unapređivaće obrazovanje zdravstvenih radnika unapređivaće obrazovanje građana po ovom pitanju. Nije kod nas bilo nedostatka empatije. Ono sa čime se mi uvek suočavamo to je problem administracije i rešavanje administrativnih problema.

Nažalost, porodice čiji članovi, najčešće deca, boluju od retkih bolesti teško nose breme koje nose i ne možemo reći da su toliko nevidljivi koliko je društvo nespremno da odreaguje na pravi način i da brz način, a donošenje ovakvog zakona mislim da će upravo otkloniti neke od takvih barijera pred kojima se ljudi čija deca najčešće boluju od retkih bolesti suoče.

Svakako da je rana dijagnostika polovina ozdravljenja, da je pravovremeno reagovanje po pravoj dijagnozi gotovo sigurno ozdravljenje. Ka tome i idemo.

Zdravlje nacije je najvažniji resurs kojim raspolaže jedna država. Nikada ga dovoljno i nikada dovoljno savršeno nije uređeno. Ovaj zakon koji smo u prilici da donesemo jeste sigurno ozbiljan iskorak ka dobroj, zdravoj naciji koja će imati bolju budućnost. Sigurno je da ćemo biti jednog dana ponosni što smo učestvovali upravo u ovom delu rada i što smo doneli jedan ovakav zakon.

Naravno da ćemo ga pokušati popraviti amandmanima. Nikada ni jedan zakon nije savršen dok ne počne da živi, dok ne vidimo njegovu primenu, ali za to postoji ovo visoko telo, da ono što je, rekoh već na početku, život napisao, kasnije i život uredi na zadovoljstvo svih nas i na dobrobit svih nas.

Zbog svega toga, Nova Srbija će u danu za glasanje podržati ovaj zakon.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsednice, imam nekoliko pitanja. Prvo pitanje se odnosi na zaštitu životne sredine i upućujem ga resornom ministarstvu. Pre svega, zainteresovani smo i građani Beočina su zainteresovani za pitanje rešavanja problema koji nastaju zagađenjem životne sredine od strane Lafarža. Nedavno je tamo održana jedna značajna tribina koja se bavila upravo tom temom. Predstavnici Lafarža se nisu odazvali ni ispratili tu temu, pa me interesuje kakva je saradnja i šta se tu preduzima po pitanju rešavanja upravo problema zaštite životne sredine u opštini Beočin.
Drugo pitanje je za ministarku Kori Udovički i dolazi iz Šimanovaca. Šimanovci su mesna zajednica opštine Pećinci, opština koja je u ovom trenutku jedna od najatraktivnijih za strane investitore i to nam svakako služi na ponos i svakako će biti korisno za budućnost Srbije i ispunjava sve uslove da postane samostalna opština. Građane interesuje put i način zakonski na koji mogu da ostvare tu svoju težnju da zaista postanu i opština.
Treće pitanje upućujem ministru trgovine. Ono dolazi od malih proizvođača zdrave hrane u Srbiji kojih je mnogo i koji se muče sa trenutnom ekonomskom krizom, sa svim onim što tržište nameće, svim problemima društva. ali, imamo informaciju da bi sajam u Milanu 2015. godine, sajam Ekspo, koji je izuzetno atraktivan i za njih gotovo pod nekim drugim uslovima nedostižan cilj, zaista mogao da promoviše Srbiju kao proizvođača zdrave hrane u svetskim razmerama. Dakle, imamo informaciju da je Srbiji italijanska vlada dodelila kao donaciju 500 kvadrata prostora upravo za izlaganje hrane i ostalih proizvoda koji su vezani za hranu, odnosno tema je hrana, ishrana, zdrava ishrana planete u budućnosti. Zainteresovani su na koji način mogu da preko Ministarstva dobiju informaciju na koji način da budu izlagači na tom velikom sajmu i na taj način da promovišu izvorne zdrave proizvode u Srbiji. Mislimo da bi to bila jedna zaista velika šansa za Srbiju, a kažem, to je donacija italijanske vlade koja je vredna pola miliona evra. Hvala vam lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, mi smo danas dobili dva predloga zakona - Predlog zakona o izmenama Zakona o zdravstvenom osiguranju, gde se faktički menjaju dva člana 222. i 225. i Predlog zakona o zdravstvenoj dokumentaciji i evidencijama u oblasti zdravstva.
Obično to zovemo tehničkim zakonima koji pomažu da se jedna ovako važna oblast, kakva je javno zdravlje i kakvo je uopšte zdravstvo u Srbiji, bolje i modernije uredi.
Prvi Predlog zakona o izmenama Zakona o zdravstvenom osiguranju u stvari predviđa u ova dva člana da se menja broj članova u upravnom i nadzornom odboru. U potpunosti podržavam ovu promenu, zato što se racionalizuje broj članova, smanjuje se broj sa 21 na sedam u upravnom odboru i sa sedam na pet u nadzornom odboru. Naravno, to bi trebalo da rezultira bitnim uštedama, finansijskim uštedama, ali pre svega, trebalo bi da doprinese efikasnosti rada i upravnog i nadzornog odbora.
Ono što, takođe, smatramo racionalnim, to je da je ovde veći uticaj države na funkcionisanje Republičkog fonda za zdravstvo. Obzirom da je budžet vlasništvo, uvek tako kažem, budžet je vlasništvo građana Republike Srbije, koji se u jednom mandatu poveri Skupštini i Skupština izabere Vladu koja će time da upravlja. Dakle, svi smo za to odgovorni i taj stepen odgovornosti ne treba da bude nešto u šta treba stalno da iskazujemo sumnju. Mi treba to da pratimo. Mi smo dali poverenje jednoj Vladi i očekujemo da ona radi u najboljem interesu građana, a ukoliko to ne bude slučaj, sledeći izbori donesu neke nove ljude.
Nikada budžet nije idealno raspoređen. Nikada budžetska sredstva nisu dovoljna i uvek ćemo se oko toga prepirati, kako ih je trebalo rasporediti. Apsolutno tvrdim da u Srbiji svi znaju da naprave reprezentaciju, da naprave Vladu i da rasporede budžetska sredstva. Svako pojedinačno to čini na najbolji način, naravno iz svog ugla.
Dakle, Predlog zakona o izmenama Zakona o zdravstvenom osiguranju, odnosno o izmenama ova dva člana i ovu novu uštedu i novu ponudu Nova Srbija će podržati u danu za glasanje, jer zaista želimo da vidimo i u kvalitativnom smislu bolje rezultate kada stupi na snagu ovaj zakon.
Pozdravljamo i to da će biti predstavnici najdominantnijih, odnosno najbrojnijih kategorija među članovima upravnog odbora i da će na taj način direktno moći da utiču na zdravstvenu politiku.
Što se tiče Zakona o zdravstvenoj dokumentaciji i evidencijama u oblasti zdravstva, taj zakon smatramo veoma važnim i smatramo da će u skladu sa napretkom savremenih tehnologija omogućiti ono što je u zdravstvenom sistemu veoma važno, a to je kvalitetniji i brži protok informacija.
Ovaj zakon donosi nekoliko znatnih kvalitetnih promena u vrsti i sadržaju u vođenju zdravstvene evidencije, pa i u odgovornosti prema toj zdravstvenoj evidenciji koja se vodi. Naravno, propisuju se konkretni rokovi i sakupljanja i čuvanja dokumentacije. Zdravstvena dokumentacija je veoma važan segment jednog društva. Zdravlje je najbitniji resurs jednog naroda i ovakva evidencija je vrlo važna u svakom smislu. Pre svega, rokovi čuvanja, gospođa Slavica Đukić Dejanović je govorila upravo o tome, su izuzetno bitni i u forenzičkom smislu.
Ono što je veoma važno, odredbe člana od 44. do 49, osnovni smisao postojanja zakona jeste da obezbedi dostupnost zdravstvenih podataka svim činiocima zdravstvenog sistema. Osim dostupnosti zdravstvenih podataka, bitan je i kvalitet tih zdravstvenih podataka. Inače, zakon kao osnovna načela proklamuje, kako smo prepoznali: načelo obaveznosti, načelo srazmernosti i svrsishodnosti, načelo zaštite podataka o ličnosti, načelo kvaliteta podataka i načelo racionalnog korišćenja raspoloživih resursa.
U smislu toga, mi smo kao poslanička grupa želeli da podnesemo jedan amandman, ali smo prevideli rok, odnosno jedan zakon je po hitnom, a drugi nije po hitnom postupku i nismo uspeli da ga stavimo u proceduru i ja ću sada, čisto dobronamerno, sugerisati gospodinu ministru, a konsultujući kolege poslanike, pre svega od struke, da li je svrsishodno da ga predložim da ga usvojite kao amandman odbora.
Amandman se odnosi na član 37. gde smo predložili da se posle stava 3. doda novi stav 4. koji glasi, a odnosi se na prikupljanje dokumentacije – u slučaju upisivanja podataka na način iz stava 3. ovog člana unosi se i napomena da su podaci upisani u zdravstvenu dokumentaciju i evidenciju dobijeni na osnovu izjave lica od koga se uzimaju podaci.
Dakle, smatramo da je vrlo bitno, jer je bitna razlika kasnije u operativnoj upotrebi podataka, kada ima lekar one podatke koje uzima iz zdravstvenih kartona, iz nalaza, mišljenja stručnjaka, specijalista, lekara, kolega, a drugo kada lice lekaru neke podatke da i on ih unosi na osnovu izjave. Smatramo da je bitno da to bude u napomeni. Lekaru će to biti veoma značajan putokaz u daljem odnosu prema bolesti i prema pacijentu.
Dakle, sugerisali smo da ako može takav jedan amandman kasnije bude, i ako smatrate da je to nešto što bi kvalitetno popravilo ovaj član, da se usvoji kao amandman odbora. Rekoh, kolege od struke smatraju da bi to bilo prihvatljivo.
Ono što je posebno u poslednje vreme sa pojavom novih oboljenja i zaraznih bolesti, koje su do skora bile nepoznate na našem prostoru, dobija se na težini odredba člana 31. koji definiše registar lica obolelih od bolesti od većeg javnog zdravstvenog značaja i ovaj registar vode zavodi, odnosno instituti za javno zdravlje, radi praćenja i proučavanja zdravstvenog stanja stanovništva, planiranja i programiranja zdravstvene zaštite, kao i informisanja javnosti šta je u poslednje vreme od izuzetnog značaja.
Dakle, u smislu praćenja posebnih novih bolesti i bolesti koje su nedovoljno poznate, one bolesti koje upravo iz neobrazovanosti građana, neinformisanosti izazovu neželjene reakcije i budu predmet raznih manipulacija, veoma je važno upravo da su definisani ovim članom 31, gde će se posebno voditi.
Odgovornost kao kategorija mora biti maksimalno individualizovana i to je ovim zakonom predviđeno i to zaista pozdravljamo, tako da su rešenja u ovom zakonu u smislu korektnosti više nego prihvatljiva što se tiče poslaničke grupe Nove Srbije.
Smatramo da će ovaj zakon doprineti modernom pristupu zdravstvenom sistemu, modernom pristupu informacijama koje su nužne da bi se resurs nacionalnog zdravlja, zdravlja nacije zaista sačuvao na najbolji način. U danu za glasanje Nova Srbija će ova predložena zakonska rešenja podržati. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovana gospodo ministri, imamo pred sobom posle pet meseci ove Vlade Predlog rebalansa budžeta, kako se popularno zove ovaj dokumenat, jedan dokumenat koji govori o izmenama budžetskih iznosa predviđenih i to samo mesec dana pre nego što ćemo po memorandumu o budžetu donositi budžet za 2015. godinu.
Obzirom da sam u četvrtom mandatu poslanik, znam da je donošenje zakona o budžetu i rasprava o budžetu najzahvalnija tema da se udvaramo biračima, pogotovo što budžet nikada nije idealan i sa opozicionog stanovišta sve u njemu može da se napadne i ništa u njemu ne valja.
Znate, u Srbiji se tri posla savršeno rade. Svako zna da sastavi fudbalsku reprezentaciju koja je garantovano pobednik, svako zna da sastavi Vladu i svako zna da sastavi budžet. Međutim, to je izuzetno težak i odgovoran posao za svaku Vladu i kroz istoriju najneomiljeniji su ministri finansija, jer oni donose vrlo teške odluke, vrlo nepopularne odluke, a obzirom da smo u ovoj Vladi najavili ozbiljne promene i ozbiljne reforme, naravno, to će biti vrlo bolni zahvati.
Uvek je nepopularno kada se mora ući u politiku kojom se smanjuje zarada ili penzija i to je bolan zahvat koji nijedna Vlada ne čini ako to zaista ne mora. Obzirom da je to oročena promena, da je to nešto što je u zajedničkom cilju da dođemo do nečeg boljeg, sigurnijeg, taj otpor koji je u ovom trenutku prisutan u javnosti, jer svako ko zna da će raditi više, a dobiti manje ima prirodno otpor, biće svakako racionalno savladan.
Ono što mi u Novoj Srbiji posmatrajući ovaj rebalans budžeta, smatramo izuzetno dobrim, to je reformski pristup ozdravljenju privrede, jer nema dovoljno budžeta ni dostatnog budžeta ako nemamo privredu. Ne može budžet da bude najveći poslodavac. Mora privreda da bude najveći poslodavac da bi budžet bio bogat i da bi mogao da izvrši sve svoje obaveze prema svim budžetskim korisnicima.
Mi u ovom trenutku imamo privredu koja je devastirana i to je nešto što je ova Vlada nasledila. Ova Vlada je nasledila zaista ozbiljne finansijske probleme. Mislim da ne bi bilo ni korektno, ni pošteno da pričamo da je za pet meseci moglo bilo šta revolucionarno da se uradi i promeni, obzirom da je u tih pet meseci bilo ozbiljnih problema u vidu poplava i elementarnih nepogoda koje su istovremeno morale biti urgentno i vrlo skupo rešavane u interesu građana.
Dakle, prepoznat je pristup, nov pristup, značajnim privrednim resursima koje imamo i dopada mi se, i nama u Novoj Srbiji, kada smo analizirali rebalans budžeta, posebno smatramo važnim i vrednim to što se odnos prema subvencijama u poljoprivredi menja u smislu veće odgovornosti i zagovaranja stimulacije poljoprivrede na jedan, kako mi vidimo, bolji način. Takođe, i socijalna davanja koja znatno iscrpljuju svaki budžet će biti odgovornije i racionalnije raspoređivana.
Ono što ću ponoviti, a što je rekao i moj kolega Dragan Jovanović u svom uvodnom izlaganju i što ću skrenuti pažnju, jer sam bila poslanik u mandatu od 2008. do 2012. godine, to je broj agencija o kojima smo govorili u predizbornom našem obraćanju građanima i obećali da ćemo tu nešto drastično preduzeti, obzirom da ih zaista doživljavamo kao krpelje na kičmi budžeta.
Srbija ima preko 140 agencija. Podsetiću javnost Srbije od 2008. do 2012. godine najveći broj agencija je nastao. Bile su to, odgovorno tvrdim, bila sam poslanik u tom sazivu, bile su to zaista političke tvorevine, smišljene i legalizovane u ovom visokom domu da bi mogli da se smeste brojni partijski kadrovi. To jeste u najvećem broju njihova funkcija. Postoji jedan broj agencija čije je postojanje opravdano.
Ono što predlažem, ja znam i gospodin premijer je to rekao, da zaista ima ozbiljan problem oko toga da ugasi neke agencije. Da, oni su zaštićeni brojnim zakonima, brojnim pritiscima, brojnim drugim arbitriranjem, ali zar zaista agencije i direktori agencija moraju da imaju plate preko dve i tri hiljade evra. U ovom trenutku kada cela Srbija grca i trudi se sa maksimalnom tolerancijom, čak i svi građani, da prevaziđemo ovu krizu našim strpljenjem i našim davanjem i našim odricanjem.
Dakle, ako već ne možemo zbog nekih pritisaka da ih pogasimo, ili zbog nekih drugih zakonskih teškoća, možemo da ih dovedemo u red da primaju primanja koja su primerena Srbiji u ovom trenutku i onom što Srbija jeste. To je jedna od naših dobronamernih sugestija. Opet kažem, poštujući da je to nešto što je ova Vlada nasledila.
Uvek kada je bilo u svakom zakonskom projektu 2008.-2012. godine, predlog da se uz određeni zakon uvede agencija i sve ono što je u nekoliko članova obrazlagalo šta će ta agencija da čini i radi, ko će sve njom da rukovodi, kao poslanik sam uvek davala samo jedan amandman koji ne rado dajem, da se taj član briše i obrazlagala zbog čega smatram da to ne treba da bude. Posle toga, znajući da kao opozicioni poslanik mi neće biti prihvaćen amandman, još jedan amandman da ako se agencija već uspostavi, polaže račun o svom radu ovom visokom domu. Nijedan nikada nije prihvaćen. Mi o uspostavljenim agencijama nikakav izveštaj o njihovom radu nemamo, niti to, kakva je njihova korist što postoje. Ne znam kako ću u mom Somboru objasniti postojanje brojnih smešnih agencija od čijeg postojanja moji građani nemaju apsolutno nikakvu korist.
S obzirom da je vreme NS isteklo, želim da kažem da će NS podržati ovaj rebalans budžeta u danu za glasanje, jer u NS ova Vlada ima i saradnika i saborca za bolju novu Srbiju kakvu svi želimo. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća predsednice Skupštine, razlog za naše ponovno javljanje je želja da se utvrde činjenice i istina u vezi poslovanja Srpskih železnica u vreme kada je na njihovom čelu bio Milanko Šarančić.

Niti ja kao poslanik, ni poslanička grupa NS nemamo nameru da štitimo zloupotrebe, naravno, tamo gde ih ima. Pravosnažne presude u ovom slučaju, koje treba to da dokažu, još nema. Počela je druga godina čekanja kako je Šarančić uputio žalbu Apelacionom sudu preko Specijalnog, koji je doneo prvostepenu presudu, ali žalba još uvek nije stigla do Apelacionog suda. Pre nekoliko meseci smo postavili pitanje zašto žalba putuje devet meseci? Predsednik Veća je pismeno odgovorio da je bilo neophodno presudu i zamolnicu poslati Privrednom društvu iz Londona, koje je bilo jedan od ponuđača vozova, što je pokušano preko Ministarstva pravde i državne uprave u septembru prošle godine, ali je posle mesec dana vraćena, jer nije bila prevedena na engleski jezik.

Ovo je očigledno propust iza koga stoji nestručnost ili neka, nećemo da budemo skeptični, loša namera. Englesko pravosuđe vraća presudu na prevod i tek posle višemesečnog čekanja na prevod, presuda i zamolnica su poslate u London 26. maja ove godine. Dakle, više od četiri meseca Specijalni sud nije dobio dokaz iz Engleske o uručenju presude, jer žalba ne šalje na apelaciji.

Postavljam pitanje ministru pravde – da li naše pravosuđe može u nedogled da čeka na uručenje presude Privrednom društvu u Londonu i time neogračeno donošenje pravosnažne presude ili postoje zakonski rokovi? Zašto se presuda dostavlja Privrednom društvu iz Londona koje nije učestvovalo u sudskom postupku ni kao oštećeni, ni kao optuženi, ni kao svedok? Zašto presuda nije dostavljena Privrednom društvu iz Trsta, koje je dokazano učestvovalo u ovim nabavkama i čiji je vlasnik učestvovao u sudskom postupku kao svedok? Zašto je sudsko veće Specijalnog suda prvostepenom presudom obavezalo privredna društva iz Trsta i Londona da imovinsku korist uplate solidarno u budžet Republike Srbije, iako je u sudskom postupku dokazano da budžet Republike Srbije nije oštećen, niti je iz njega vršena isplata, već su ova vozna sredstva, sopstvenim radom i zaradom, isplatila sama sebe?

Takođe, Železnica je, uoči završnih reči, obavestila sud da nije obračunala nikakvu štetu u ovim nabavkama, a Milanku Šarančiću u presudi piše da je osuđen, jer je Železnica oštećena.

Obzirom da mi je Ministarstvo za infrastrukturu samo delimično odgovorilo na pitanja koja smo postavili 19. juna ove godine, i to o prihodima i rashodima koja su ostvarena u mandatu Milanka Šarančića, a tražili smo da se daju uporedni rezultati u periodu pre, toku i posle njegovog mandata, počev od 2001. godine, pa do poslednjeg završnog računa, pa ćemo ovog puta biti konkretniji.

Molimo da se prezentuju podaci za svaku godinu, u periodu od 2001. – 2013. godine, o sledećem: koliki je bio devizni prihod od tranzita, koliki je bio ukupan dinarski prihod, koliki je bio broj neto tonskih kilometara, broj remontovanih vagona sopstvenim sredstvima bez pomoći iz budžeta Republike Srbije, broj nabavljenih teretnih vagona za potrebe saobraćaja, broj ispravnih lokomotiva u saobraćaju, broj remontovanih kilometar pruga uključujući i započeti remont pruge Batajnica – Golubinci, broj uređenih i obezbeđenih pružnih prelaza sa sopstvenim sredstvima, broj adaptiranih staničnih zgrada, ambulanti Medicinsko-železničkog zavoda, broj radnika u železničkom preduzeću, koliki su obračunati finansijski penala u milionima evra za kašnjenje i realizaciju info kredita, koliko naplaćena kamata na deviznu štednju.

Kako je moguće da je gubitak Železnice, u periodu januar, septembar 2008. godine, bio oko šest milijardi dinara, a posle smene Šarančića, za tri meseca, narastao preko 16 milijardi dinara?

Takođe, postavljam pitanje ministru policije – da li je prikupljanjem operativnih podataka od strane policije utvrđena zloupotreba u milionima evra prilikom nabavka magnetne rezonance 2004. godine za potrebe Železničko-medicinskog zavoda i, ako jeste, ko je i zbog čega tu pljačku svesno pokrivao do sada? Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, danas imamo pred sobom četiri međunarodna sporazuma koje Republika Srbija treba da potpiše, i to pre svega sa susednim zemljama. Znači, sporazume koji su regionalnog tipa, posebno korisni za građane Republike Srbije.
Znači, jedan se odnosi na saradnju sa Republikom Hrvatskom, našim zapadnim susedom, drugi sa Rumunijom, našim istočnim susedom, i jedan na Republiku Makedoniju, našim južnim susedom.
Prvo ću se osvrnuti na izuzetno značajan Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Hrvatske o saradnji i zaštiti prirodnih i drugih katastrofa.
Pre svega, ovaj sporazum je značajan iz mnogo razloga koji nam omogućavaju upravo ono o čemu je gospodin ministar govorio, preventivno da rešimo neke probleme koje bismo mogli imati u budućnosti. Prirodne i druge katastrofe su nešto što ne priznaje ni državne ni političke granice i nijednu drugu vrstu podela. Po sistemu spojenih sudova one se prelivaju onoliko kolika je njihova moć, a njihova moć je mnogo veća i često teško savladiva od strane ljudi.
Dakle, bez obzira na nepomirljive stavove koje imamo u odnosima sa Hrvatskom mi smo shvatili i prvi put možda pokazali jedan izuzetno pragmatičan pristup i nadam se da ćemo na mnogim drugim poljima tako delovati. Dakle, da napravimo jedan sporazum koji će i nama i Republici Hrvatskoj pomoći da, pre svega, preventivno, a onda i kasnije delujemo kada su u pitanju prirodne i druge katastrofe.
U samom tekstu Sporazuma istaći ću nekoliko najbitnijih momenata. Na primer, u članu 2. – kao cilj Sporazuma definisana je obaveza ugovornih strana da pomognu jedna drugoj u slučaju katastrofe i to u situaciji kada bilo koja od njih nije u stanju da se samostalno svojim resursima suprotstavi posledicama katastrofe.
Dakle, već rekoh katastrofe su velikih dimenzija i male zemlje, kakva smo u ovom trenutku i mi i Hrvatska, ne mogu da imaju dovoljne resurse da se suprotstave i izbore sa takvim situacijama.
U članu 4. definiše se obaveza razmene podataka u adresama i telekomunikacionim vezama nadležnih organa i obaveza postojanja stalno dostupnih kontakata, dakle, bez obzira na vreme i okolnosti.
Imajući u vidu potrebu daljeg razvoja naše privrede i saradnje, važna je odredba u članu 6, gde se kaže da ugovorne strane podstiču saradnju privrednih subjekata i državnih organa u oblasti tehnološkog razvoja i proizvodnje u sprovođenju zajedničkih programa za zaštitu i spasavanje.
Član 8. predviđa da ugovorne strane treba da podstiču uzajamnu saradnju u cilju stručnog osposobljavanja i usavršavanja spasilačkih timova i to na najrazličitije načine. Naravno, strategija, operatika i taktika su veoma važne u pristupu svim katastrofama koje smo već napomenuli. Naše iskustvo pokazuje da mogu imati ogromne razmene.
Solidarnost je svakako u osnovi ovog sporazuma, što manifestuje i odredba člana 11. gde se predviđa da jedna od strana može i samoinicijativno u slučaju prirodne ili druge katastrofe na teritoriji druge strane obavestiti svog partnera o mogućnostima koje u konkretnom trenutku ima kada su u pitanju resursi za spasavanje i pružanje pomoći, uključujući i spasilačku opremu koju može da joj stavi na raspolaganje.
Član 12. olakšava proceduru prelaska državne granice za spasilačke timove i pojedince koji učestvuju u spasavanju i pružanju pomoći i dozvoljava mogućnost prelaska i van zvaničnih graničnih prelaza kada to okolnosti zahtevaju. Isti član takođe, ovo je veoma važno, propisuje da članovi spasilačkih timova ne mogu prenositi vatreno oružje, municiju i eksplozivna sredstva preko granice.
Životno važna je i odredba u istom članu sporazuma koja predviđa da evakuisani državljani ugovornih strana naravno u slučaju krajnje nužde usled katastrofe mogu prelaziti državnu granicu bes putnih isprava i na graničnim prelazima i van njih.
Član 13. kaže – da se zabrane i ograničenja za međunarodni i robni promet ne odnose na prevoz zaštitne spasilačke i druge opreme, kao i humanitarne pomoći, što je u ovom slučaju zaista logično i preko potrebno rešenje.
U članu 14, se između ostalog, precizira obim i način upotrebe vojnih i protivpožarnih aviona koji pripadaju jednoj od strana na teritoriji druge strane.
Član 17. se bavi načinom finansiranja troškova pomoći i bazira se na solidarnosti, reciprocitetu kada definiše da strana koja pruža pomoć nema pravo da zahteva povraćaj troškova od druge strane kojoj se pruža pomoć.
Životno je važna i odredba u članu 19. koja precizira da se licima koja su iz razloga krajnje nužde evakuisana preko granice pruža sva potrebna pomoć, tu uključuje smeštaj, ishranu i medicinsku pomoć, i to sve do trenutka dok se ne steknu uslovi za njihov povratak.
Kada već pominjem, u našim odnosima postoje još mnoga otvorenih pitanja, bitna je odredba u članu 25. Sporazuma koji kaže – da odredbe ovog sporazuma ni u čemu ne prejudiciraju utvrđivanje, razgraničenje i označavanje zajedničke državne granice Srbije i Hrvatske.
Dobrosusedski odnosi su izuzetno važni, moramo ih negovati, moramo ih unapređivati i podsetiću vas da naš narod kaže – „bolje se ograditi dobrim komšijom, nego čvrstom ogradom“, jer dobar komšiluk je najčvršća ograda.
Sporazum sa našim južnim susedom Makedonijom omogućiće da ono što jeste istorijska veza i ono što jeste činjenica i potreba, mnogi naši građani koji tamo privremeno borave mogu lakše i jednostavnije da putuju i mislim da će pojednostaviti i pojeftiniti putovanje kroz teritoriju Republike Makedonije.
Znači, uzajamno priznavanje vozačkih dozvola će naše dosadašnje dobrosusedske odnose unaprediti, pojednostaviti, svakako omogućiti kvalitetnije veze između Republike Srbije i Makedonije.
Potvrđivanje Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Rumunije o dva nova granična prelaza je veoma važno, jer omogućava, rekli smo, kvalitetniji protok roba i usluga, kvalitetniji protok ljudi i održavanja dobrih veza. Rekli smo da i sa jedne i sa druge strane državne granice uvek postoji mešano stanovništvo. Dakle, državne granice nikada nisu identične sa etničkim granicama.
Ono što otvaranje ova dva granična prelaza za koje je ministar sasvim lepo rekao da jesu ogledalo kada se ulazi u jednu državu i očekujemo da će tako biti i urađeni da budu naš ponos i da će svi ostali granični prelazi sigurno kvalitetno unaprediti i rešiti, popraviti i predstavljati Srbiju kakva jeste dostojna da bude pred licem Evrope.
Ali, ono što želim da naglasim to je da ova dva sporazuma svakako meni kao poslaniku koji dolazi iz Sombora daju nadu da ćemo uskoro razgovarati i o nekim graničnim prelazima u Somboru, jer mi smo izuzetno zainteresovani za kvalitetno rešavanje graničnog prelaza u Bačkom Bregu koji je prilično skrajnut u ovom trenutku, a omogućava ne samo da Sombor reši mnoga svoja ekonomska pitanja. Mađarska strana je izuzetno zainteresovana za ovaj granični prelaz. Mislim da veće interesovanje postoji u zemljama EU pre svega zato što ovaj prelaz skraćuje put u Evropu u jednom pravcu za 120 kilometara, što nije neznačajno u ovom trenutku kada svi imamo u vidu i ekonomsku krizu i uštede na svim poljima.
Takođe, postoji interesovanja da se još jedan granični prelaz u Somboru otvori prema Republici Mađarskoj i kažem da mi ova dva sporazuma daju nadu da ćemo imati mogućnost da na tu temu uskoro razgovaramo sa Vladom Republike Srbije i možda rešimo to povoljno, ne samo u korist građana Sombora, nego i u korist šire regije Vojvodine.
Nova Srbija će u Danu za glasanje podržati sva četiri sporazuma jer su, kako rekosmo, izuzetno značajni za svakodnevni život građana RS, a ono što sam već napomenula, prvi sporazum sa Republikom Hrvatskom jeste jedan od zakona koji omogućava da preventivno delujemo u mnogim teškim situacijama, da ih predupredimo pre nego što one iznenade nas. Hvala vam lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo ministar, zaista bez ikakve posebne političke konotacije, predlažem da usvojite ovaj amandman. Amandman je zaista samo tehničke prirode.
Amandmanom se traži da se reči: „pismenu belešku“ zamene rečima: „belešku u pisanoj formi“. To jeste ispravna sintagma koja treba da stoji.
Pismena beleška je potpuno drugo značenje. Biti pismen i nepismen je nešto drugo u odnosu na to biti pisan ili nepisan. To su dva različita značenja u jeziku.
Mi smo i ranije intervenisali na zakone koji su imali ovu formu i svi su imali dovoljno sluha da to isprave. Dakle, pismenost i nepismenost je različit sadržaj pojma u odnosu na pisano i nepisano.
Verujte, ovaj amandman je potpuno tehnički i ja ga podržavam zato što on zaista doprinosi kvalitetu ovog člana i jasnoći ovog člana i pismenosti celog zakona.

Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, želela sam da se javim još po amandmanu gospodina Živkovića i gospodina Pavićevića, pa nisam dobila reč, mada sam bila u sistemu. Obzirom da je rasprava otišla veoma daleko, iskoristila sam priliku da se javim po amandmanu poslaničke grupe Demokratske stranke.

Naime, prihvatanjem ili neprihvatanjem ovog amandmana, ovaj predlog izmena i dopuna zakona, koji je zaista kvalitetan i zaista unapređuje prethodni zakon, bi možda dobio još jednu kvalitetniju dimenziju. Ali, ono o čemu ovde danas govorimo i što smo otvorili ozbiljnu raspravu, jeste pitanje čestitosti, ne samo akademske, i očigledno da je naše društvo postalo gladno ove kategorije.

Zašto smatram da je mogao biti usvojen ovaj amandman, a takođe sam saglasna i da ne bude usvojen? Zato što se ta kategorija, etička kategorija, ne propisuje zakonom. Kako reče malopređašnji govornik, ona mora da postoji u društvu. Sa njom se ne rađamo, tu moram da ispravim gospodina Babića, ona se stiče. Rađamo se samo sa četiri bazična straha. Dakle, to je jedna etička kategorija koja se u životu stiče i nju u akademsku zajednicu donosite iz svog prethodnog života i vaspitanja, dugogodišnjeg obrazovanja i vaspitanja. Prekasno je da mi akademsku čestitost u društvu propišemo a da nam na svim ostalim segmentima društva i delatnosti i delovanja ona ne postoji.

Zato ću vas sada sve podsetiti, kao i javnost Srbije, na jedan trenutak čestitosti ili nečestitosti i podsetiti uopšte građane Srbije da čestitost ne nastaje zakonom i izmenama Zakona o visokom obrazovanju. Za čestitost u društvu smo svi odgovorni, kao i ovaj dom, naravno, iza svih onih naših nekoliko desetina hiljada birača koji stoje iza svakog od nas koji je ušao u ovaj dom. Ali, kada smo o obrazovanju, obrazovanje kao sistem je najodgovornije za postojanje ove kategorije u društvu, za vaspitavanje ove kategorije. I ne može se ona vaspitati na visokim školama. Ona se vaspitava u predškolskim ustanovama i osnovnim školskim ustanovama. Tu je koren čestitosti. Naravno, i u porodici, pre svega.

Opet ću vas vratiti na jedan trenutak od pre dve godine. Ako se sećate, i tada smo, a ja ne želim da se na ovaj način udvaram biračima, smatram ih vrlo odgovornim za ono što se desilo, dakle, tada smo bili svedoci jednog nemilog događaja u osnovnom školskom obrazovanju, kada su se prodavali ili provalili testovi u osmom razredu za prijem u srednje škole. Bili smo tada spremni da razvrgnemo ministra, koji je najmanje odgovoran, odnosno najmanje kriv zato što se desilo. I cela zajednica i novinari i javnost su se uzburkali i unemirili. Ali, postaviću sad pitanje te čestitosti. Šta je sa roditeljima? Šta je sa građanima koji svom 15-to godišnjaku, tinejdžeru, kupe testove na početku ulaska u neki ozbiljan život? Kakvi su oni vaspitači? Ko su ti ljudi? Gde je njihova čestitost? Kakvu poruku šalju svom detetu? I kakav će to akademski građanin da bude?

O tome kao društvo moramo da se zamislimo. Ne možemo pred tim da zatvaramo oči, bez obzira što to jesu ili nisu nečiji birači. Ljudi to rade. Građani to rade. Dakle, mi moramo kao društvo imati jasan cilj šta želimo u svom društvu da imamo u budućnosti. Želimo čestitost, ne akademsku čestitost, želimo da budemo društvo čestitih ljudi. Opet ću se vratiti na prethodnog govornika da svako bude čestit i vozač i trgovac i kafe kuvarica i žena od koje kupujemo na pijaci neke proizvode.

Dakle, mi treba da budemo čestiti ljudi. To se vaspitava na mnogo nižem nivou. To je princip mnogo nižeg nivoa. To je ona reforma o kojoj sam govorila u svom uvodnom izlaganju gospodinu ministru i obzirom da je mlad čovek želim mu više mandata jer to jeste kontinuirani proces koji stalno traje u društvu i to jeste pravi i jedini način da dobijemo jedno moderno, bogato i srećno društvo i to jeste naš cilj. Dakle, čestitost na svim nivoima.

Moramo da se setimo svih momenata gde smo pokazali kao društvo, ne samo mi u politici, ne samo akademski građani da nismo čestiti i svi oni bezimeni koji su pokušali nečestitošću da nešto ostvare nedovoljno odgovorni i nedovoljno obavešteni, spremni da prihvate da taj postupak pokazuje mnogo ozbiljnije probleme u društvu i mnogo ozbiljnije rane društva i mnogo ozbiljniju metastazu osnovnih etičkih principa koji moraju da nam budu zakonodavni, koji moraju da budu zakonomernost života da bismo imali društvo u kome će naše buduće generacije, o kojima danas govorimo, akademski građani naši, naši mladi kojima ostavljamo ovo društvo, moći da naprave Srbiju koja će biti po njihovoj meri.

Poštovani gospodine ministre, pre svega da vam zahvalim što ste od tri ponuđena predložena amandmana NS jedan prihvatili. Sva tri amandmana koje smo podneli odnosila su se na skraćenje pojedinih rokova u procedurama.
Već sam rekla da smo poslanička grupa koja će podržati ove predloge izmena i dopuna zakona u Danu za glasanje, ali smo smatrali da bi zakon zaista bio još kvalitetniji da su i ova tri amandmana usvojena.
Amandman na član 4. koji sam podnela takođe se odnosi na skraćenje roka po pitanju davanja odgovora na žalbu Nacionalnog saveta. Prihvatljivo je upravo iz razloga koje je izneo kolega Atlagić, godinu dana rok da se odgovori na akreditaciju, ali smatramo da je neprimereno dug rok od 90 dana da se odgovori na žalbu i da je 30 dana sasvim dovoljno i objektivno da se na žalbu može odgovoriti obzirom da se u tih godinu dana steknu sve potrebne informacije kojima se može Nacionalni savet vratiti u svom eventualnom odgovoru na žalbu onome ko se žali, jer vreme je resurs koji je jedini nekupiv i nepotkupljiv i sa njim uvek moramo biti posebno odgovorni.
Dakle, ovim zakonom uređujemo visokoškolsko obrazovanje, uređujemo najvažniji resurs koji imamo kao društvo, a to je znanje, najmoćniji i najskuplji resurs, a uštedom u nekim procedurama, uštedom vremena doprinećemo da taj naš resurs, resurs znanja bude još atraktivniji, još kvalitetniji i da budemo i kao društvo i kao država atraktivni i za one koji se mogu zainteresovati da u Srbiju dođu upravo po tu robu, po znanje kao neki naši budući studenti.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre sa saradnicima i poštovana javnosti Srbije.
Kada govorimo o ovoj važnoj temi u Srbiji i kada govorim ja lično onda se moram vratiti pre svega na svoje lično polazište i izvorište, a ja dolazim iz grada koji ovde baštini zaista najznačajniju tradiciju u obrazovanju. Dolazim iz Sombora u kom je još 1778. godine osnovana prva preteča današnjih visokih škola „Učiteljska norma“ po ugledu na najznačajnije nemačke škole tog vremena, koja je već 1816. prerasla u „Preparandiju“, a u Beogradu je „Visoku školu“ Dositej Obradović osnovao 1808. godine uz najznačajnijeg svog saradnika polaznika iste te somborske „Norme“ Ivana Jugovića. Dakle, volim da to istaknem zbog mog grada koji zaista baštini tu najsvetliju i najznačajniju tradiciju, možda čak i u ovom delu Evrope.
To je ono što me direktno upućuje i preporučuje da govorim danas o ovom zakonu, jer sam i ja učenik upravo te tradicionalne učiteljske škole Sombora koja je postala i ostala značajan izvor kadrova obrazovanja.
Što se tiče vas, gospodine ministre, moram da vam kažem ono što rado kažem svakom ministru obrazovanja, jer ja sam ovde četvrti mandat ovde, kao što i vama želim da kao mlad čovek budete bar četiri mandata ministar prosvete, jer kontinuitet u obrazovanju je jako važan. Vi kao naučni radnik to znate. Hoću da kažem da ste vi ministar najznačajnijeg ministarstva u ovoj zemlji. Ministar ste ministarstva koje raspolaže najskupljim resursom ove zemlje, a to je znanje. To treba da znate. Bez obzira koliko ekonomska kriza diktira interesovanje za neke druge oblasti i neka druga ministarstva, zaista kroz istoriju se pamte ministri finansija i pamte se ministri prosvete.
Jedna država koja gradi svoj temelj u obrazovanju ima odličan krov. Visoko obrazovanje je krov obrazovanja ove države. Ono sa čime se ne bih uslovno složila u vašoj današnjoj diskusiji je to kada ste rekli da smo prepoznatljivi, da je naše visoko obrazovanje najkvalitetnije, to ne sporim i na to sam ponosna kao i vi. Rekla bih da je ono najvidljivije, ali samo jedan dodatak tu. Naše visoko obrazovanje je najkvalitetnije upravo zato što smo uspeli da očuvamo koliko smo god mogli u ovim turbulentnim i teškim vremenima, najkvalitetnije osnovno obrazovanje. Osnovno obrazovanje je izvorište celokupne građevine obrazovanja jedne države, kvalitetno osnovno obrazovanje.
Dopustiću sebi da budem lična i da budem emotivna i da kažem da u svakom od nas i u svakom našem ličnom uspehu je ugrađen uspeh našeg učitelja. Dakle, pravi učitelji su temelj jednog dobrog društva. U vašem mandatu gospodine ministre i u vašem ličnom uspehu, svakako će te prepoznati onaj davni koren postavljen u tim vremenima.
Ono što je svojevremeno rekao Klauz Mozer – obrazovanje je skupo, ali je neznanje mnogo skuplje i mnogo više se plati u društvo, mi se danas bavimo izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju za koje ste i sami rekli da smo ga menjali 2008, 2010, 2012. i 2013. godine, menjaćemo i ovaj zakon. Ovo neće biti kraj jer ćemo donositi nov.
U svakom slučaju, obrazovanje je živ proces. Ono nikada ne prestaje. Osvajanje znanja je živi proces, nikada ne prestaje. To je doživotni proces i kako reče Lao Ce - slično je veslanju uzvodno, čim stanete, krenuli ste nazad.
Dakle, jeste naporno, ali je znanje jedini resurs lični i neotuđivi. Ono što se Srbiji dogodilo i zbog čega se ovaj zakon danas našao pred nama, to je da nikada više nije bilo ljudi sa diplomama a nikada manje funkcionalnog znanja. To je suština.
Dakle, do diploma se dolazilo na različite načine, čak, nećemo kriti, ponekad i na vrlo problematične načine ali diplome nisu bile, visokoškolskih ustanova, nisu bile u recipročnom odnosu sa osvojenim znanjem. To je problem koji mi prepoznajemo u našem svakodnevnom životu.
Priznaćete da je ekonomski analitičari kažu da je bruto društveni proizvod upravo dramatično pao zbog nedostatka funkcionalnog znanja. Da bi se funkcionalno znanje osvojilo i usvojilo i postojalo i moglo efikasno da služi u jednom društvu, ono se ne osvaja na visokoškolskoj ustanovi, njegovo osvajanje počinje mnogo ranije, čak i pre osnovne škole u predškolskoj ustanovi, ali osnovna škola je zaista temelj. Osnovna škola nije osnovna zato što je ona manje važna, nego zato što ona zaista jeste osnov sveg društva i sveg kasnije nadogradnje.
Pozdravljam zaista rešenja u ovim izmenama i dopunama zakona koje su pred nama. Mislim da ste uspeli ponuđenim rešenjima da jedan značajan deo problema u postojećem zakonu rešite. Jedan značajan deo dilema da rešite, da ga vrlo jasno usmerite da bude efikasan, da bude primenjiv. Život će pokazati da li ste i vi i mi, da li smo bili upravu kada ovaj zakon stupi na snagu.
U svakom slučaju ono što ovaj zakon treba da omogući, to je da se u visokom obrazovanju smanji korupcija koje smo svi svesni, na ovaj ili na onaj način i da se vrati dostojanstvo visoko obrazovnim ustanovama. Dostojanstvo koje one zaslužuju.
Da bismo imali sve to, pošto govorimo o obrazovanju, o jednom vrlo specifičnom i neospornom procesu jednog društva, bez kog društvo ne može da opstane, ja ću se vratiti na ono što sam svojevremeno još 2010. godine govorila tadašnjem ministru prosvete i tada mu u ovoj istoj skupštinskoj sali predala, predlog jednog zakona, jer danas je ministar govorio da će doći u proceduru neki novi zakon. Znači, Zakon o inspekcijama, takođe to pozdravljam i smatram da treba da to bude vrlo brzo.
Takođe ste najavili, mislim da sam videla negde u novinama, da ćete vršiti izmene i dopune Zakona o udžbenicima ili doneti čak i nov. To je zaista nešto što je veoma važno i nužno. Ono što vam sugerišemo i predlažemo visokom obrazovanju za koje smatram da će morati opet malo da se menja i što ću vam, i vama kao ministru lično podneti predlog, to je da se donese zakon po ugledu na neke druge države u okruženju koje su to rešile i neke države koje nisu u našem direktnom okruženju, to je Zakon o učiteljskim vežbaonicama.
Visoko obrazovanje onih koji obrazuju druge. Znači, to je polje koje nije uređeno, gde su učitelji kao prvo polazište obrazovanja u životu, prvo polazište obrazovanja jednog društva, prvo polazište sticanja znanja, najznačajniji u našim životima. Pazite, vi možete da provedete život da nikada ne sretnete lekara, ako imate sreću i dobro zdravlje. Možete da provedete život da nikada ne sretnete sudiju, advokate, živite jedan život u kom vam te institucije, ne sretnete se sa njima. Možete da nikada ne sretnete policajca ili neke druge profesije, ali niko od nas u 21. veku i 20. veku i tome celo društvo, ceo svet teži, ne može da proživi život, a da nema učitelja. Dakle, to je ono što je nezaobilazno. Zbog toga na tome insistiram i lično i profesionalno, ali zaista onako i kao čovek koji poznaje tu profesiju i živi u nekom životu gde jednostavno vidim značaj te institucije.
Da bi se ta institucija visoko obrazovana zaista očuvala, jer kako rekoše Kinezi – vojska vas nauči kako da koristite oružje, ali učitelj protiv koga, toj profesiji moramo vratiti dostojanstvo. Da bi smo njih obrazovali najvažnija je spona, onaj metodično didaktički pristup, a to su mentori učitelji, oni koji su iz praktičnog rada, koji buduće učitelje uvode u praktični rad sa svim onim resursom znanja.
Tu nećemo zanemariti i onaj problem koji se u ovom tržišnom razmišljanju nametnuo u Srbiji, a govorimo o znanju kao najskupljem resursu, da bi se znanje kao najskuplji resurs osvajalo i njime moglo biti konkurentan na svetskom tržištu, sada govorim tim ekonomskim rečnikom, ono mora biti usvojeno na adekvatan način i kvalitetan način, a mi imamo zaista jedan problem i to sam postavila kao poslaničko pitanje ministru i dobila sam odgovor, a to je problem velikog broja udžbenika sa materijalnim greškama. Kao naučni radnik svesni ste šta je materijalna greška u usvajanju znanja.
Dakle, to je nešto što je nedopustivo. Udžbenik je institucija. On nije knjiga. Udžbenik je institucija. On mora biti neprikosnoven u svakoj svojoj naučnoj činjenici. Naučni rad je kontinuitet rada. Činjenice moraju biti jasne, nedvosmislene, neoborive jer na osnovu tih činjenica gradite i oblikujete jednu svest, jedan svet i ako dopustite, oblikujemo društvo.
Ono što smatram, gospodine ministre, u vašem odgovoru koji sam dobila da nije adekvatno, rekli ste mi da će se pristupiti ispravljanju udžbenika, odnosno materijalnih grešaka. Tu je toliko toga da vrlo stručno u pojedinim predmetima moraju biti angažovani ljudi i biće vrlo zahtevno i teško, jer je to pre svega skup proces za izdavače koji su već uložili u to i samo očekuju da to prodaju, a dopustili smo šumu izdavača i dopustili smo neselektivno štampanje udžbenika i njihovo distribuiranje. Dakle, biće vrlo teško izboriti se sa tim. Mislim da će vam to biti jedan od težih zadataka kao ministra i da ćete naići na ozbiljan otpor i ozbiljno neprijateljstvo, ali rizikujte. Imaćete i sa druge strane vrlo ozbiljnu podršku da taj posao izgurate do kraja.
Udžbenik sa materijalnom greškom, da ne kažem sa brojnim materijalnim greškama ruši autoritet svih institucija. Znate, kada sam jednom bila u prilici da sa jednom koleginicom razmatram konkretnu materijalnu grešku u jednom udžbeniku, baš u mom predmetu, srpskom jeziku, pitala sam je kako se postavlja pred decom kada dobije taj zadatak u kom ili morate da dete učite namerno pogrešno ili da mu kažete da udžbenik ne valja? Kako se snaći u toj situaciji? Koji autoritet zaštiti, svoj ili udžbenik, a morate da delujete jedinstveno. Udžbenik, škola i nastavnik. To je jedna od sitnica za koju koristim priliku da mogu da govorim, uopšte u visokom obrazovanju i ovom zakonu. To su izmene i dopune. Moraćemo menjati u tom delu obrazovanja, visokog obrazovanja učitelja i obrazovnog kadra u nastavi.
Ono što očekujemo svakako je da ovaj zakon, ove izmene i dopune zakona skrate nedopustivo duge rokove i mi smo kao poslanička grupa uneli, predali nekoliko amandmana koji se odnose upravo na te rokove jer osim znanja jedan drugi resurs ne može ni da se nadoknadi ni da se kupi, ni da se potkupi, a to je vreme i zaista postoji prostor da se u nekim segmentima neke procedure još više skrate u odnosu na ono što ste vi predložili. Dakle, ti su amandmani čisto dobronamerni. Očekujemo da ako bude dovoljno razumevanja, ja ću obrazlagati u raspravi u pojedinostima, da ih usvojite, a ako ne, bože moj, biće prilike da još neke stvari popravimo ako se pokaže u praksi da to nije dobro.
U svakom slučaju, moramo poštovati vreme koje imamo pred sobom i gledati da zakon bude efikasan, a zakon je efikasan samo ako se brzo, lako i jednostavno sprovodi. To jeste cilj svakog zakona i da bude, naravno, pravedan za sve.
Pozdravljamo dosta transparentnost ovog zakona, pozdravljamo jasnost i transparentnost akreditacija univerziteta koja je veoma važna, ono što sada sve postaje javna informacija i jasna i ono što treba da bude cilj visokog obrazovanja u Srbiji.
Ne bih se složila sa nekim stanovništvima, čak našeg društva, da obrazovanje, visoko obrazovanje treba da omogući da mladi odu odavde sa jednim kvalitetnim znanjem. Naše visoko obrazovanje sa zaista visokim kvalitetom, koje ste naveli u svom uvodnom izlaganju, treba da bude konkurentno u tom smislu da nam mladi iz sveta dolaze da se obrazuju ovde. Mi moramo da imamo univerzitete, mi moramo da budemo izvoznik znanja, ne mladih ljudi. Dakle, da se naši univerziteti svrstaju u red po kvalitetu i da budu atraktivni za studente iz EU, kako je predviđeno jednim članom, da dođu ovde da se obrazuju po svim kriterijumima, da znaju da će znanje koje ovde osvoje biti kvalitetno, primenjivo bilo gde da odu.
Ono što mi očekujemo, bilo je jedno retoričko pitanje u jednom izlaganju jedne prethodne koleginice šta mladi ljudi mogu da očekuju od našeg visokog obrazovanja. Ako se budemo obračunali sa onim problemima profesija koje ne postoje i koje su iznuđene nekim pomodnim trendovima u obrazovanju i koje su neprimenjive, kao što su neprimenjiva i znanja koje oni kroz te profesije steknu, ako izostavimo te razne kič kvalifikacije zvanja i znanja, onda ćemo doći do toga da mladi ljudi treba da očekuju da sa ovih visokoškolskih ustanova izađu spremni, obrazovani, obučeni i naoružani znanjem da promene svet u kojem žive, da aktivno oni menjaju svet u kojem žive, odnosno Srbiju u kojoj žive u novu modernu zemlju po svojoj meri.
Dakle, mi smo kao generacija učinili ono što smo mogli, a naše je da im samo pripremimo teren na kome će oni steći potrebnu snagu, samouverenost, znanje, sposobnosti i veštine i, kako već rekoh, da im to bude polazno oružje da promene svet u kojem žive, da ga učine poželjnim i bogatim mestom u kome će se dobro osećati, prema svojoj meri.
Visoko obrazovanje ima veliku šansu u ovom trenutku u Srbiji da povrati svoje dostojanstvo, da ga učvrsti i da bude upravo jedan od najznačajnijih promotera moderne Srbije i Srbije kakvu želimo. Hvala vam lepo.

Hvala lepo.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, dobro je što se pomenula Nacionalna strategija obrazovanja koja je okvir u kome se svi zakoni obrazovanja moraju donositi i moraju kretati.
Uvek se govori o reformi, ma šta ona značila. Da vam kažem, kada je upitanju obrazovanje, reforma je proces koji je trajan, koji se nikada ne prekida, ona samo u određenim momentima možda menja neke svoje tačke. U obrazovanju koje je trajan proces i reforma je trajan proces.
Tako smo shvatili i ovaj Predlog izmena i dopuna zakona koji je pred nama i zaista moram reći da mi kao poslanička grupa smo pažljivo pogledali sve članove koji su nam predloženi, uporedili sa onim šta oni u osnovnom zakonu, u zakonu koji menjaju menjaju i nismo našli nikakve ozbiljnije, osim, kako rekoh, zamerke na rokove koje mogu da stoje, mogu da budu prihvaćene, ali neće suštinski izmeniti nameru i namenu zakona, osim što će se možda dobiti na uštedi vremena.
Osvrnuću se na nekoliko članova Predloga izmena i dopuna zakona, na primer na član 2. koji predviđa ono što je po nama izuzetno pozitivno, da član komisije može da bude razrešen pre isteka mandata, dodaje se tačka 4. koja glasi – ukoliko se bez opravdanog razloga ne okonča postupak akreditacije u propisanom roku u oblasti za koje je član komisije zadužen, odnosno sada član komisije može biti razrešen ako ne radi. To je zaista pravi i vrlo prihvatljiv razlog za nečije razrešenje, jer svi smo mi u političkom životu Srbije, ovakva kakva jeste, nagledali se ljudi koji dođu na određena mesta i imaju jedini, vrlo lak i lep zadatak, da primaju neku apanažu ili neku platu, a da pri tom efekti rada izostanu.
Ovo je zakon predvideo i to je ono što smo zapazili odmah na početku, izuzetno se pohvalno o tome izrazio. Takođe, u istom tom članu pozdravljam i ovo da se u stavu 15. posle reči javnost koja se do sada obaveštava, obavesti i dostavlja izveštaj i Narodnoj skupštini. Dakle, od sada će zakonom i Narodna skupština biti informisana o radu komisije. To je ono što će bitno doprineti javnosti, odgovornosti i ozbiljnosti rada komisije.
U članu 3. istog zakona, ono što smo smatrali kvalitativnim pomakom, to je, član 3. se odnosi na član 14. posle stava 3. dodaje se stav 4, koji glasi – kod akreditacije studijskog programa, doktorskih studija najmanje jedan recenzent mora biti nastavnik, naučnik ili umetnik zaposlen na visokoškolskoj, odnosno naučnoj ustanovi iz inostranstva koji ispunjava uslove da bude mentor na tom studijskom programu u skladu sa standardima iz člana 11.
To je jedan ozbiljan kvalitativni pomak koji ovaj zakon približava onome što treba da bude stvarno jedan moderan Zakon o visokom obrazovanju. U tom istom članu smo podneli amandman gde smo, stav koji glasi – po žalbena rešenja iz stava 10. ovog člana odlučuje Nacionalni savet u roku od 90 dana od dana podnošenja žalbe. Mi smo predložili da taj rok bude 30 dana. Zaista smatramo da u ovom trenutku u Srbiji obim poslova može da dopusti mnogo kraći rok, odnosno da je rok od 30 dana sasvim opravdan.
U članu 8. menja se jedna sintagma na koje sam inače kod svih zakonskih projekata uvek insistirala i jako mi se dopada što je neko ko je sastavljač zakona na vreme reagovao, kaže – u stavu 3. reči „koji može biti i“ zamenjuje se rečima „koji je“. Kad god u zakonskom predlogu vidimo „koji može biti“ odmah se setimo onoga da nešto i ne mora. Ovde je zakonodavac prepoznao ovo pravo zakonodavno merilo i na vreme ispravi ono što je u prethodnom zakonu bila manjkavost. Sitna, ali bitna.
Takođe, smo u istom članu stavili amandman, predložili amandman koji se odnosi - kopiju sadržaja koji se čuva u repozitorijumu univerzitet je dužan da u roku od tri meseca od odbrane dostavi u centralni repozitorijum koji vodi ministarstvo. Smatramo, takođe, da je dovoljno jedan mesec da se dostavi takav dokument.
Dakle, u članu 15. takođe, imamo jedan ozbiljan kvalitativni pomak na bolje gde se posle stava 6. dodaje stav 7. koji glasi – merila za utvrđivanje visine školarine i odluka o visini školarine dostupni su javnosti na zvaničnoj internet stranici visokoškolske ustanove. Posebno ovo, merila za utvrđivanje visine školarine. To je ono što je uvek bilo problematično u javnosti o čemu se uvek mnogo diskutovalo izazivalo mnogo sumnje, nedoumice. Ovo je nešto što će zaista doprineti kvalitetnom radu i kvalitetnom informisanju javnosti o radu neke visoko školske ustanove.
Ono što smatramo još kvalitetnim pomakom od donošenja ovog zakona na mnoge članove predložene, ne da nemamo primedbu nego smo izuzetno njima zadovoljni, to je ono što se odnosi na profesore merituse. Mislim da ste i ove članove kojim se uređuje priznavanje, isprave, visokoškolske isprave izdate u inostranstvu zaista uredili. Smatram da je i to jedan ozbiljan i kvalitetan pomak. Zatim zapošljavanje saradnika van radnog odnosa, takođe je dobro uređeno ovim predlogom zakona.
Strukovne master studije su nam bile neophodne i to je dobro urađeno. Verovatno da će praksa i život zakona tražiti još neke dodatne izmene, ali rekoh već reforma obrazovanja i obrazovanje je trajan proces i stalno ga treba poboljšavati, usavršavati po onome što sagledamo u praksi da nije do kraja savršeno.
Dakle, to je ono o čemu sam govorila u svom izlaganju kao ovlašćeni predsednik svoje grupe da mi treba da proizvedemo one generacije koja će imati znanje, sposobnost i veštine i želju da Srbiju menjaju nabolje i upravo je to jedna od mogućnosti da se takvo vreme upravo proizvede za sve nas. To je ono što jeste naš osnovni zadatak. Zadovoljni smo predloženim dopunama zakona. Rekoh već ako i ne budu usvojeni naši amandmani, a smatram da ćete imati sluha i usvojiti ih, jer ste zaista dobronamerni, Nova Srbija će u Danu za glasanje podržati predlog ovog zakona. Hvala.