U želji samo da neke stvari malo pojasnimo, jer bilo je dosta dobrih amandmana koje sam videla među amandmanima opozicije.
Ipak, za ovaj amandman smatram da ne treba da bude prihvaćen, ne zato što dolazi iz redova opozicije, nego zato što bi ovaj amandman bitno oštetio ovaj član. Ovaj član zakona je dobar, za razliku od nekih za koje smatram da nisu tako dobri ni po medije ni po javnost Srbije, ali ovaj član je zaista mislim po meri novinara i javnog informisanja.
Cenzura je nešto što je konkretno vidljivo u društvu i može da se prepozna i sankcioniše. Autocenzura je pretpostavka da postoji, ne možemo niti da je dokažemo, niti da je utvrdimo, niti da je vidimo. Autocenzura je, pre svega, ne samo psihološki čin, autocenzura je moralni čin, bez obzira kakav moralni, ona je moralni čin i ona je za svakog, i novinara i čoveka lično, i svako od nas svakodnevno je pod autocenzurom u svim situacijama gde imamo bilo koje javno obraćanje ili komunikaciju, interakciju sa drugim ljudima. Jednostavno, to ne može zakonom da se sankcioniše. Ne može da se predvidi i ne treba da se propisuje zakonom. Ovakve kategorije ne mogu stajati u zakonu.
Upravo ovaj član zakona je jedan od članova koji ne treba da bude menjan, nego da bude usvojen upravo ovako kako je predložen. O drugima ćemo nadalje raspravljati.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, pa ja sam neko ko nerado podnosi amandmane u ovom tekstu, da se briše određeni član. Kao junak iz „Mosta na Žepi“, nekoliko verzija amandmana sam pokušala da napravim i svaki sam precrtavala i shvatila, gledajući član 5. i član 9. ovog zakona, da ovaj član zaista nema smisla da stoji u zakonu. Zbog čega vam to govorim?
Član zakona odnosi se na položaj nosilaca javnih i političkih funkcija, što smo svi mi ovde. Znači, izabran i postavljen, odnosno imenovan nosilac javne i političke funkcije dužan je da trpi iznošenja kritičkih mišljenja koji se odnose na rezultate njegovog rada itd, bez obzira na to da li se oseća lično povređen iznošenja tog mišljenja.
Dakle, imate član 5. i član 9. koji ovo lepo uređuju, a ovo „dužan je da trpi“, molim vas, to koliko smo mi dužni, koliko sam ja dužna da trpim, ne možete vi da odredite zakonom. To je odredila biologija, psihologija i sve moje lične karakteristike. Trpim do praga moje izdržljivosti. Znači, to je nešto što ovaj član čini toliko proizvoljnim, toliko priprema spinuje u javnosti, čak i medijskoj javnosti, neke posebne okidače koje će te vi, pre svega, kao umetnik, kao stvaralac, kao vrlo senzibilna osoba prepoznati i zavist i sujetu i inferiornost i onda ćemo imati problem sa nečim što će preoblikovati neke momente u javnom mnjenju.
Reći ću vam jednu situaciju. Ja sam neko ko je svestan svoje javne političke funkcije i živi u skladu sa tim i spremna sam za javno kritičko mišljenje. Nikada ga ne osporavam, branim svoje stavove u ovom domu već desetak godina. Nedavno smo imali jednu situaciju, svih 250 ljudi, imenom i prezimenom, da smo u jednoj teškoj situaciji za Srbiju, kada su se desile poplava, odvojili od svojih prihoda po 45.000 dinara. Provučeni smo najstrašnije kroz medijsko blato. Išlo se do toga da se ocenjuje kako smo mi to nerado učinili, kao i ostale slične paušalne kvalifikacije.
Dakle, nismo mogli ničim odbranimo. Komentari građana koji su stavljeni u te tekstove, preko 2.000, su bili najstrašniji, a nijedan nije u skladu sa onim što ljudi ovde svim srcem i dušom rade i saučestvuju. Pre svega, ovde su ljudi koji dolaze iz tih gradova. To je samo jedan od primera.
Zbog toga sam smatrala da je ovaj član trebalo obrisati. Ako već nećete poslušati moj amandman i prihvatiti ga, mislim da su kolege posle mene, iz dve poslaničke grupe iz opozicije, dali možda bolje rešenje. Ja nisam bila toliko mudra, ali barem podržite to, jer je nedopustivo da ovako stoji ovaj član. Hvala.

Zaista mi je žao što gospodin ministar nije trenutno u sali, ali stvarno smatram da će mu saradnici preneti da ovaj amandman može, odnosno da ovaj amandman treba da bude usvojen, pre svega jer je razložan i samo čini ovaj član zakon konkretnijim i usaglašava ga samog sa sobom. Zašto? Zato što amandmanom predlažem da se u stavu 2. reč „mogu“ menja rečju „moraju“. Zašto? Zato što se govori o predstavnicima inostranih medija i dopisništva inostranih medija.
Drugi stav glasi: „Radi lakšeg obavljanja novinarskog posla, predstavnik inostranog medija i dopisništvo inostranog medija mogu da se upišu u evidenciju inostranih predstavnika i dopisništva koji se vode u ministarstvu nadležnom za poslove javnog informisanja, na osnovu čega se izdaje odgovarajuća legitimacija“. Treba da stoji glagol – moraju da se upišu ako hoće legitimaciju. Tri ostala stava, prvi, treći i četvrti stav govore upravo o tome da oni moraju da se upišu. Mogu znači da i ne moraju. To je vrlo konkretna razlika između sadržaja tog glagola.
Znači, u zakonskom tekstu treba da stoji – moraju da se upišu da bi dobili odgovarajuću legitimaciju. Ako kažemo – mogu da se upišu, to znači da mogu dobiti legitimaciju i ako se ne upišu. Podrazumevaju ova druga dva stava da oni upravo moraju da se upišu i upravo to treba da stoji u ovom drugom stavu. Zbog toga sam podnela ovaj amandman i mislim da je to vrlo prihvatljivo i u ovom trenutku i da ministar može naknadno da se izjasni, a i treba da se izjasni da se ovaj amandman usvoji. Hvala lepo.

Samo ću kratko. Zahvalila bih se za razumevanje i prihvatanje ovog amandmana, koji je u suštini po svojoj prirodi isti kao prethodni amandman koji sam podnela. Znači, samo jednu tehničku stvar popravlja u samom članu zakona i zahvaljujem se za to razumevanje. Upravo zato ne vidim razloga da onaj prethodni nije prihvaćen. Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, pred Narodnom skupštinom i pred javnošću Srbije našli su se  medijski zakoni o kojima se dugo u javnosti pričalo i bili su izloženi kritičkom sudu javnosti. Ako pođemo od toga da je informisanje jedan od najznačajnijih resursa posle zdravlja nacije, posle obrazovanja nacije, svakako treći resurs koji je važan za svakodnevni život građana onda moramo biti svesni odgovornosti koju imamo pred sobom kada donosimo ove zakone.
Kada smo pogledali tri predložena zakona, Zakon o javnom informisanju i medijima, Zakon o elektronskim medijima i Zakon o javnim medijskim servisima, mi iz poslaničke grupe NS pomno smo pročitali svaki član i podneli jedan zaista skroman broj amandmana kojima smo želeli da konstruktivno reagujemo i učinimo ove zakone koji predstavljaju iskorak u bolje informisanje javnosti još boljim. Nadamo se da će ministar imati razumevanja za ono što smo predložili.
Ono što nas je pre svega opredelilo da ćemo podržati ovaj set zakona jeste nešto što je dugo nedostajalo u informativnom prostoru Srbije, a svesni toga da je informacija najskuplja roba u ovom trenutku, to je svakako član 4. Zakona o javnom informisanju i medijima. Član 4. kaže – javno informisanje je slobodno i ne podleže cenzuri. To je ono što je Srbiji zaista veoma važno, a o autocenzuri, to ćemo drugačije komentarisati.
Drugi stav ovog člana kaže – zabranjena je neposredna i posredna diskriminacija urednika medija, novinara i drugih lica u oblasti javnog informisanja prema njihovoj političkoj opredeljenosti i uverenju ili drugom ličnom svojstvu. Što takođe predstavlja ozbiljan iskorak u novinarstvu i odnos društva prema medijima i informisanju.
Treći stav kaže – ne sme se ugrožavati slobodan protok informacija putem medija kao ni uređivačka autonomija medija, a naročito vršenjem pritiska pretnjom, odnosno ucenom urednika, novinara ili izvora informacija. Takođe je uređeno ovim istim članom fizički napad na urednika, novinare i druga lica koja učestvuju u prikupljanju i objavljivanju informacija putem medija kažnjava se na osnovu zakona. I sloboda javnog informisanja – ne sme se povređivati zloupotrebom službenog položaja i javnih ovlašćenja, svojinskih i drugih prava kao ni uticajem ni kontrolom nad sredstvima za štampanje i distribuciju novina ili mrežama elektronske komunikacije koje se koriste za distribuciju medijskih sadržaja. Dakle, to je član zakona koji zaista ozbiljno unapređuje ovu delatnost kod nas.
Sistem javnog informisanja ima poseban značaj. Ustav Republike Srbije garantuje slobodu mišljenja, izražavanja i slobodu medija u skladu sa najvišim međunarodnim standardima. Zakonom se obezbeđuje i štiti pravo građana na istinitom, potpunom i blagovremeno informisanje. Vlada Republike Srbije usvojila je u septembru 2011. godine Strategiju razvoja sistema javnog informisanja u Republici Srbiji do 2016. godine. To je bio jedan od ključnih uslova da Republika Srbija 2012. godine stekne status kandidata za članstvo u EU.
U akcionom planu za sprovođenje strategije kao najvažnija aktivnost predviđeno je donošenje novih zakona kojima će se regulisati oblast javnog informisanja u skladu sa najvišim evropskim standardima. Na ovaj način između ostalog ispunjavamo i preuzete obaveze na zacrtanom putu daljeg približavanja članstvu u EU iz lepeze osnovnih ciljeva koji se Predlogom novog zakona o javnom informisanju i medijima žele postići, a koje navodi predlagač, a posebno bih izdvojila sledeće.
Slobodan razvoj nezavisnih i maksimalno profesionalnih medija. Pošto ću govoriti o nekim drugim članovima zato naglašavam posebno ovu sintagmu. Definitivno povlačenje države iz većine medija osim u za to posebno utvrđenim slučajevima. Dakle, država ipak ima interes da ostane prisutna u nekim od medija. To je ono što pozdravljamo. Jasno definisanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja. Mislim, da nam odavno nedostaje da se odredimo prema tome šta jeste javni interes u informisanju, šta mi želimo informisanjem da zaštitimo, šta želimo da oblikujemo. Pre svega moramo biti svesni da mediji oblikuju i svest i savest jednog naroda ili ono što bi se nazvalo etno psihologija. Svesni smo uticaja medija na formiranje ličnosti.
Ono što se nekada sprovodilo kroz neke druge oblike vaspitavanja sada se ubrzalo upravo uticajem medija i mi ne smemo zanemariti da našu budućnost i našu decu, a mislim da je o tome malopre govorio kolega Čikiriz, upravo oblikuje velikim delom mediji. Mi moramo zaštiti generacije mladih od sadržaja koji su pogubni za njihovo odrastanje, a samim tim pogubni za društvo uopšte.
Zatim, ono što ovde vidimo kao definisano, to je postizanje transparentnog sistema finansiranja u oblasti javnog informisanja iz budžeta i prelazak na sistem projektnog finansiranja.
Regulisanje i suštinsko popravljanje položaja urednika kao i unapređenje zaštite prava novinara. To sam već pročitala upravo u ovom članu 4. koji to vrlo jasno i konkretno definiše.
Transparentnost vlasništva u medijima kroz formiranje registra medija, sprečavanje nedozvoljenog udruživanja u oblasti javnog informisanja, zabrana govora mržnje, poštovanje ljudskog dostojanstva i prezumcija nevinosti.
Sada kada govorimo ovde da u medijima moramo da vodimo računa i o poštovanju ljudskog dostojanstva, skrenula bih pažnju samo na član 8. Zakona o javnom informisanju o medijima, koji je po meni i po našem nekom skromnom mišljenju nedopustivo koncipiran, on glasi ovako, pročitaću ga zbog javnosti Srbije, odnosi se na položaj nosilaca javnih i političkih funkcija i kaže – izabran, postavljen, odnosno imenovan nosilac javne i političke funkcije, dužan je da trpi iznošenje kritičkih mišljenja koje se odnose na rezultate njegovog rada, odnosno politiku koji sprovodi, a u vezi je sa obavljanjem njegove funkcije bez obzira na to da li se oseća lično povređenim iznošenjem tih mišljenja.
Mislim da ovo ostavlja prostor, priličnoj proizvoljnosti, čak i neprofesionalnosti.
Mislim da prvo ne možemo zakonom da popišemo šta je neko dužan da trpi, jer trpljenje je nešto što se malo već meša u zonu psihologije.
Trpljenje je nešto što podrazumeva i prag mogućnosti trpljenja itd, tako da ako ovaj član ne budemo na odborima ili amandmanima malo preoblikovali da on ipak nosioce javnih i političkih funkcija vrati na ovaj deo poštovanja, ljudskog dostojanstva, jer ljudi nosioci javnih političkih funkcija su zaista javno i došli do tih funkcija, a za neku drugu, neki drugi oblik delovanja, snose krivičnu i materijalnu odgovornost kao i svi drugi građani.
Dakle, ne treba se ostaviti ovaj prostor, čak ni u tragovima kao moguća zloupotreba nekih neistomišljenika, nekih ličnih frustracija i svega ostalog, zato što onda ulazimo u nešto što nije profesionalno informisanje, a vi znate šta je vest, to je jedno staro pravilo, vest je prosut džak perja, demant je pokušaj da ga pokupite. Dakle, to je ono o čemu sam želela da govorim.
Dakle, poslednje što ovde izdvajam kod ovog zakona kao kvalitetnog, 10. tačku koju sam primetila, to je obezbeđivanje uslova za adekvatnu sudsku zaštitu u slučaju povrede prava na javnom informisanje i to zaista takođe pozdravljamo.
Kada pominjem razvoj nezavisnih i profesionalnih medija kao jedan od ciljeva zakona, navešću da odredba u jednom od uvodnih članova zakona propisuje da je javno informisanje slobodno i da ne podleže cenzuri i rekoh to je ono što nas je zaista opredelilo da ćemo ovaj set zakona podržati.
Znamo koliko smo se dugo, kao politička stranka, sa mnogim strankama u ovom parlamentu zalagali da mišljenje bude javno izrečeno i vrlo transparentno.
Mislim da je kod nas trenutno autocenzura mnogo veći problem i da će se mnoge stvari svakako popraviti sa dostizanjem adekvatnog nivoa transparentnosti vlasništva nad medijima, što je takođe jedan od osnovnih ciljeva ovog predloga zakona.
S toga su izuzetno važne odredbe u članovima 37. do 44. zakona kojima se uređuje postojanje registra medija.
Konkretno član 39. propisuje koji se podaci obavezno upisuju u registar medija, a posebno je bitno rešenje gde se navodi da se u registru evidentiraju podaci o pravnim i fizičkim licima koja neposredno ili posredno imaju više od 5% udela u osnivačkom kapitalu, izdavaču.
Podaci o njihovim povezanim licima, kao i podaci o drugim izdavačima u kojima ta lica imaju više od 5% udela u osnivačkom kapitalu. Dakle, tako će se jasno videti ko želi koliki uticaj da ima na medije i ko želi u stvari da formira ili utiče na formiranje svesti i savesti u Srbiji.
Takođe, je bitna odredba u članu 40. koja propisuje da se svaka promena podataka koji podležu registraciji mora prijaviti registru u roku od najviše 15 dana od dana njenog nastanka.
Član 44. predviđa adekvatno finansijsko sankcionisanje za izdavača onih medija koji se ne upišu u registar i na taj način pokušaju da izbegnu ovu obavezu koja će stupiti na snagu početkom naredne godine.
Kod nas je trenutno netransparentna vlasnička struktura medija, jedan od najvećih problema, prepreka daljem razvoju ovog segmenta u društvu. U javnosti se konstantno licitira neproverenim podacima o tome ko je stvarni vlasnik, koji, odnosno nedeljnih listova.
Čak smo i svedoci toga da se pojedini mediji na mahove besomučno, međusobno prepucavaju svakakvim saopštenjima, tako da prosečni čitalac, građanin ne može da se razabere i snađe u opštem galimatijasu informacija koje mu se svakodnevno nude i čime se automatski potire Ustavom zagarantovano pravo na istinito, potpuno i blagovremeno informisanje.
Mišljenja sam da će novo rešenje kojim će vlasnička struktura medija biti transparenta koliko je to realno moguće svakako uticati na popravljanje trenutnog stanja. Takođe, država je odlučna u nameri da se povuče iz vlasništva u medijima do polovina naredne godine što će rezultirati i promenom statusa Tanjuga, Radio Jugoslavije i Panorame.
Drugi zakonski predlog o elektronskim medijima zahvaljujući izuzetno dinamičnim promenama koje imaju karakter prave tehnološke revolucije ima obavezu da uredi zakonskim ovo polje, i već duže vremena dominantnu ulogu u sistemu javnog informisanja Republike Srbije svakako imaju elektronski mediji. Ovo iziskuje stalnu unapređivanje postojećih tehničkih standarda kao i prateće pravne regulative.
Brzi razvoj doveo je do stvaranja mnogobrojnih međunarodnih standarda koji se nalaze u konvencijama i preporukama Saveta Evrope i direktivama EU.
Između ostalog sve članice EU moraju do 2015. godine da pređu sa analognog na digitalno emitovanje programa. Ovo takođe zahteva izmenu i dopunu prateće zakonske regulative.
U martu 2010. godine EU je direktivom Evropskog parlamenta i Saveta o pružanju audiovizuelnih medijskih usluga utvrdio novi regulatorni okvir u vezi sa pružanjem audiovizuelnih medijskih usluga.
S obzirom da je Republika Srbija dobila status kandidata za članstvo u EU ova direktiva je u daljem procesu približavanja i prijema Republike Srbije punopravno članstvo EU nametnula potrebu usaglašavanja sadašnjeg zakonodavstva Republike Srbije sa standardima koji su utvrđeni u direktivi.
Od međunarodnih dokumenata u ovoj oblasti posebno treba pomenuti evropsku konvenciju o prekograničnoj televiziji Saveta Evrope koju je Republika Srbija ratifikovala Zakonom o potvrđivanju evropske konvencije o prekograničnoj televizijskog saradnji 2009. godine.
Dakle, ono što bih još skrenula pažnju u trećem predlogu zakona, Predlog zakona o javnim medijskim servisima to je ono što su već kolege dodirnule ovde, da li ćemo, a ranije smo kao politička stranka mnogo govorili upravo u ovom domu o televizijskoj pretplati ili taksi kako će se zvati u budućnosti.
Ministar je lepo objasnio da je pretplata nešto što ima u sebi karakter dobrovoljnosti, a ta taksa je nešto što je obavezno. Mislim da ćemo se tu suočiti sa jednim ozbiljnim problemom koji smo do sada imali oko te naplate bez obzira što je to taksa. Upravo sa nekoliko praktičnih problema zato što neko ko ugovara odnos sa Elektrodistribucijom ne garantuje da će time koristiti jasan ugovorni odnos o kupovini određene vrste usluga. Ne garantuje da će time imati obavezu da kupi i televiziju, ili da li će uopšte biti neko ko će koristiti usluge javnog servisa.
Nekada, pre nekih četrdesetak godina, tridesetak godina, Srbija je imala jednu dobru praksu svako je ugovarao svoj odnos sa javnim servisom i plaćao ga. I nije bilo nikakvih problema čak mislim da je to bila jedna od pretplata koje sam najurednije u to vreme plaćala.
Mislim da je trebalo takvo jedno zakonsko rešenje po uzoru na to, naravno mnogo modernizovanije ili modernije i primerenije današnjem vremenu primeniti u ovom slučaju, jer bismo tada izbegli kršenje nekoliko zakona koji će ceo slučaj, pre svega o davanju podataka, itd, pojedinačnih koji će se pojaviti, jer mislim da će to zaista u praksi doneti određene probleme.
Dobrovoljnost i sklapanje ugovorne obaveze između građanina i javnog servisa će između ostalog podići svakako i dignitet i odgovornost javnog servisa, ali i građana. Kažem, to je već bilo u praksi Srbije, to nije nepoznato, bilo je tada vrlo popularno, odnosno bilo je prihvaćeno i mislim da mi građane Srbije možemo vratiti jednim takvim iskorakom onome što su oni bili, a građani Srbije hoće da budu odgovorni građani, bez obzira koliko je teško i koliko su se neki standardi i neka gledišta izmenili. Pre svega, javno informisanje može svakako da oblikuje i taj deo svesti kod građana. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovana gospođo ministarka, podnela sam amandman na član 42. zakona koji se odnosi na javnost podataka o dodeljenoj pomoći. To je nešto na šta će građani Srbije biti posebno fokusirani, odnosno pažnja građana Srbije će biti posebno fokusirana.
Moj amandman se upravo tiče toga da Narodna skupština koja je najviše zakonodavno telo, telo gde su predstavnici građana, koje ima pravo, obavezu da kontroliše rad Vlade, a Vlada rad kancelarije, dakle, da u ovom članu dodamo još jedan stav.
Pročitaću radi javnosti Srbije pre svega kako član 42. glasi, koji nije sporan: „Podaci o dodeljenoj pomoći i o primaocima pomoći predstavljaju javne podatke i kancelarija ih objavljuje na svojoj internet prezentaciji“.
Svojim amandmanom dodajem još jedan stav u ovaj član koji bi glasio, ako bi ga usvojila gospođa ministar, odnosno Vlada Republike Srbije – kancelarija podnosi izveštaj o realizaciji Narodnoj skupštini Republike Srbije svaka tri meseca, izveštaje usvajaju nadležni odbori i Narodna skupština.
U obrazloženju za odbijanje mog amandmana stoji da se ovaj amandman ne prihvata s obzirom da je članom 11. Predloga zakona predviđeno da Kancelarija tromesečno, a na zahtev Vlade i češće, što je takođe nesporno, dostavlja izveštaj Vladi o finansijskoj i nefinansijskoj pomoći, kao i izveštaj o prilivima i odlivima sredstava namenjenih za otklanjanje posledica na područjima pogođenih poplavama. Po usvajanju navedenih izveštaja Vlada ih dostavlja Narodnoj skupštini, a ovi izveštaji se objavljuju i na internet stranice Kancelarije, te predlagač smatra da je javnost rada obezbeđenja kroz navedeni član Predloga zakona. Nije dovoljno, gospođo ministre.
Znači, ova Skupština treba da te izveštaje usvoji. Onog momenta kada oni postanu predmet usvajanja, oni postaju i predmet javne analize i zaista javnog uvida u njih. Verujte mi, građani Srbije će sa posebnom pažnjom pratiti upravo ovaj segment rada Vlade. Biće tu mnogo sumnji, mnogo nedoumica, mnogo zlonamerno plasiranih informacija. Da se to ne bi događalo, a u ime dobronamernosti, pre svega ovog visokog Doma gde su predstavnici građana, i u ime učvršćivanja institucija poverenja građana prema ovom Domu i prema Vladi Republike Srbije, mislim da je ovaj amandman apsolutno opravdan i apsolutno prihvatljiv i u ovom trenutku da postane sastavni član zakona.
Dakle, ono što jeste u zakonu predviđeno, da se dostavljaju izveštaji Narodno skupštini i to je njihov kraj. Izveštaj treba da usvoji Narodna skupština. Usvajala je i neke mnogo važne izveštaje, a ovi su u ovom trenutku najvažniji, da ih ovaj visoki Dom usvoji i da na taj način građani dobiju kompletnu sliku i zaista na pravi način učestvuju u praćenju realizacije ovog velikog posla Vlade. Hvala vam lepo.

Poštovana gospođo ministre, mi se apsolutno ne razlikujemo u tom stavu. Dakle, mi isto mislimo i ja znam da će Vlada svakodnevno da kontroliše i treba da kontroliše rad Kancelarije i, naravno, da vam podnosi svakodnevno izveštaj. Rekoh već, javnost Srbije će biti posebno fokusirana na ovaj segment rada Vlade.
Ali, malopre ste upravo konstatovali nešto kod jednog drugog člana oko glagola „može“ i „mora“. Vi ne sporite da mi možemo da iskoristimo svoje mehanizme, ali baš zbog toga što može nešto, ne mora da bude. Ako se već zakonom precizira, onda će to biti sigurno sprovedeno i sigurno i građanima Srbije, koji nisu toliko upućeni u sam rad parlamenta, gotovo je naređeno da će oni biti u prilici da u ovom visokom Domu, čiji rad oni vrlo pažljivo prate, mogu da vide ovaj izveštaj kako ga mi analiziramo, odnosno kako ga precizno sagledavamo i samim tim, kroz svoje predstavnike, učestvovaće u tom radu. Eto, samo to. Dakle, ne sporim sve ono što ste rekli, ali između glagola „može“ i „mora“, da, mi možemo da iskoristimo svoje poslovničke mogućnosti.
Kolega Babić je malopre govorio o anektnom odboru. Apsolutno se ne slažem u tom segmentu, anektni odbor nastaje kod problematičnih situacija, a ovo nije problematična situacija, ovo je problem koji je nastao sticajem nekih drugih okolnosti i Vlada želi što uspešnije, što brže i što efikasnije da ga reši. Upravo zbog tog instituta poverenja mislim da bi to bilo dobro. Ali, evo, prihvatiću vaše obrazloženje.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsednice, poštovani ministre, danas pred sobom imamo dva zakona koji su u poslednje vreme izazvali ozbiljne reakcije javnosti i, mogu reći slobodno, bili čak i predmet zloupotreba raznih grupacija u javnosti. To su izmene i dopune Zakona o radu i izmene Zakona o PIO.
Naravno, to su dva zakona na koje smo svi posebno osetljivi. Zakon o radu treba da uredi osnovno pravo na rad i život od rada, da bi neko mogao da živi dostojan život. Uslov je samo jedan – da imate gde da radite.
Danas smo čuli mnogo kvalifikacija o ovom zakonu, ali ono što smo se svi složili, to je da on poboljšava upravo odnos, da je zakon sam bolje rešenje u odnosu na prethodno rešenje Zakona o radu, odnosno da ove izmene i dopune unapređuju Zakon o radu kakav je do sada bio u praksi.
Naravno, ne postoji savršen Zakon o radu koji će istovremeno zadovoljiti sve interese i potrebe zaposlenih i sve interese i potrebe poslodavaca. Zakon o radu je uvek kompromis onog što je najbolje za celokupno društvo i ono što će sigurno celokupno društvo povesti napred.
Ono što nas istinski brine, to je jedan egzaktan podatak koji je gospodin ministar danas izneo, a to je da u Srbiji imamo manje od milion zaposlenih, a milion i 700 hiljada penzionera. Znači, jedan zaposleni izdržava gotovo dva penzionera, a jedan penzioner izdržava mnogo više članova svoje porodice.
Došli smo u jedan začarani krug kao društvo i ovo je jedan pokušaj da se iz tog začaranog kruga racionalno, pozitivno, što lakše i što brže izađe. Tako smo mi u Novoj Srbiji shvatili izmene i dopune Zakona koje su pred nama.
Moja uvažena koleginica Dubravka Filipovski je pojedinačno po članovima govorila naše stavove i našu analizu Predloga zakona koji je pred nama. Gospodin ministar je danas upravo jednom kolegi poslaniku rekao da nije izneo konkretan predlog promene, a ja imam jednu molbu za gospodina ministra, upravo znajući da je benevolentan po pitanju osoba sa invaliditetom. Mislim da je to samo omaškom propušteno da se uradi u članu 43. da odbor može još da predloži ovaj amandman.
Znači, u članu 43. kojim se menja član 101. dodaje se novi stav 2. koji glasi: „Poslodavac je dužan da zaposlenom, osobi sa invaliditetom, obezbedi razumno prilagođavanje radnog mesta i procesa rada“. Unošenjem ove odredbe ostvarila bi se Ustavom zagarantovana posebna zaštita osobe sa invaliditetom u oblasti radnih odnosa, član 60. stav 5, i izvršile međunarodne obaveze Republike Srbije, Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom, koju je Srbija ratifikovala 2009. godine.
Zaista mislim da nije nikakav problem da se ova konkretna promena kroz odbor unese u zakon. Mislim da zakon neće učiniti manje kvalitetnim. Naprotiv, biće još kvalitetniji. Upravo ono što je ministar govorio i što su neke kolege danas zapazile, zakon je neke do sada manje vidljive ili, kako mi kažemo, ranjive kategorije, zaista njihova radna prava unapredio.
Ono što jeste problem Srbije u ovom trenutku, što je sociološko pitanje, to je da je rad devalvirao u Srbiji. To je ono što treba da nas kao društvo zabrine. Jedino je porasla cena ili vrednost radnih mesta i to u javnom sektoru.
Srbija treba da se zabrine nad tim što svi žele da im poslodavac bude budžet, a ne privreda. Najveći poslodavac u Srbiji mora da bude privreda da bi Srbija imala bogat budžet. To je jedino pravilo i čista, prava zakonitost koja postoji kada je u pitanju razvijanje jedne države.
Što se tiče drugog predloga zakona, Zakona o PIO, naravno, i oko toga se možemo danonoćno sporiti i nijedno rešenje neće biti idealno i neće zadovoljiti sve one koji su zainteresovani, ali pravo na penziju stiču građani i niko nema pravo da im ga uskrati. Društvo je dužno da im obezbedi mirnu i dostojanstvenu starost nakon minulog rada. Teško je obezbediti sredstva. Danas smo čistim, egzaktnim podacima došli do one istine da je to u ovakvom trenutku, u Srbiji koja je u krizi, u Srbiji koja je u tranziciji, u Srbiji koja ima mnoge sociološke traume, posle svega onoga što se u poslednje dve decenije događalo na ovim prostorima, zaista teško. To je odgovornost svih nas.
Sporićemo se kada i koliko treba pomeriti odlazak u penziju. Mislim da je ovo što je ponuđeno, posebno kada su u pitanju žene, nešto za šta ćemo se zalagati u sledećem periodu, da se ipak na penzionisanje žena i njihovu starosnu penziju malo drugačije sagleda opšte stanje, jer žene u Srbiji koje odlaze u penziju nisu u istom ni zdravstvenom, ni socijalnom položaju kao žene u nekim drugim evropskim državama.
Dakle, žene u Srbiji su iza sebe ostavile ne jedan nego tri radna veka kada su došle u godine kada treba da steknu svoju penziju. Ali, o tom - potom.
Pred nama je jedan predlog koji smo kao poslanički klub rekli da ćemo podržati, međutim, i ovde smo imali jedan konkretan predlog. Videli smo da u članu 9. kojim se menja član 60. u stavu 2. posle tačke 2), gde se navode tačke u kojima se ženama omogućava, tačka 1) i tačka 2), da se za jedno rođeno dete upisuje pola godine radnog staža ženi, za dva rođena deteta cela godina radnog staža. Mi imamo predlog kao poslanička grupa, i mislim da ćemo se za to zalagati u nekom periodu koji je pred nama, bez obzira koliko to teško bude da se realizuje u društvu, da se dve godine radnog staža upiše ženi koja je rodila troje dece a tri godine koja je rodila četvoro ili više dece. Naravno, i da se ta granica pomeri nešto ranije, na, recimo, 2020. godinu. Zbog demografske slike Srbije u ovom trenutku i zbog toga što Srbija jeste jedna od najstarijih nacija u Evropi, mislim da moramo razmisliti o tom aspektu, mada smo svesni koliko je to u ovom trenutku teško realizovati. Zahvaljujem se.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovani građani Srbije, imam nekoliko pitanja za današnju sednicu.
Pre svega pitanje gospodinu ministru Srđanu Verbiću u ime prosvetnih radnika Srbije. Naime, gospodin Verbić je najavio vrlo ozbiljno i vrlo pohvalno da će jedan od njegovih koraka koje preduzima u reformi obrazovanja svakako biti povlačenje udžbenika sa materijalnim greškama iz opticaja.
Pošto svi koji rade u nastavi, koji se svakodnevno služe upravo tim udžbenicima znaju koliki je to problem u živoj nastavi i obrazovanju, nestrpljivo čekaju da vide koji su koraci do sada preduzeti. Obzirom da od današnjeg dana do početka školske godine imamo samo dva meseca, zanima nas šta je ministarstvo do sada preduzelo, na koji način planira da sprovede takav ozbiljan iskorak i da li se zaista od 1. septembra mogu očekivati ispravni udžbenici u nastavi.
Drugo pitanje, odnosno molbu upućujem gospođi Jovanki Tabaković, guverneru NBS. Ovo je molba građana Republike Srbije, s obzirom da su na sajtu NBS osvanule izmene i dopune Zakona o korisnicima finansijskih usluga, koje se planiraju u nekom doglednom vremenu.
Interesuje nas samo da li postoji mogućnost da se i član 34. izmeni? Gospođa Tabaković, koja je zaista osvedočeni borac za interese građana Srbije, razumeće o čemu govorim. Dakle, i član 34. da se izmeni tako da građani mogu lakše, bolje i po sebe korisnije da reše svoje probleme sa kreditima koje su svojevremeno uzeli. Znamo svi kolika je zaduženost građana Srbije i koliko je teško servisirati kredite u ovako teškom ekonomskom trenutku.
Treće pitanje upućujem i Ministarstvu finansija i Ministarstvu za rad i socijalna pitanja. Ovo je samo dobronamerna sugestija i odgovor da li je moguće izmeniti Zakon o finansijskoj podršci porodica sa decom u članu 13.
Naime, mi ćemo uputiti jedan predlog kao poslanička grupa NS, jedan predlog izmene toga zakona, ali očekujemo da oba ova ministarstva vrlo brzo odreaguju i da pokažu spremnost da samo operativnije reše problem u zakonu koji se tiče pomoći porodicama sa decom.
Naime, predlažemo da se član 13. izmeni tako da glasi: „Obračun i isplatu naknade zarade korisnicima prava iz člana 10. stav 1. ovog zakona vrši uprava jedinice lokalne samouprave i sredstava obezbeđenih u budžetu Republike. Poslodavac je dužan da upravi jedinice lokalne samouprave dostavi dokaz o visini osnovne zarade zaposlenog za 12 meseci koji prethode mesecu od počinjanja odsustva u roku od osam dana od dana otpočinjanja porodiljskog odsustva. Upravo jedinica lokalne samouprave vrši prenos sredstava jednom mesečno zaposlenom iz stava 1. ovog člana iz sredstava obezbeđenih u budžetu Republike na osnovu rešenja o priznanju prava na naknadu zarade koja se izdaje u roku od 15 dana od dana dostavljenih dokaza stava 2. ovog člana od strane poslodavca. Ministar nadležan za finansije i ministar nadležan za socijalna pitanja sporazumno propisuju način i postupak prenosa sredstava za isplatu naknade zarade zaposlenima za vreme porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta i odsustva sa rada radi posebne nege deteta.
Dakle, ništa se u troškovima u budžetu ne bi menjalo, ali bi se administrativni put bitno skratio i operacionalizovala bi se cela ova procedura tako da bi pored porodice sa decom lakše i brže, sa manje administrativnih zapreka, dolazile do ostvarenja svojih prava. Hvala vam lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovani predstavnici nezavisnih regulatornih tela, danas su pred nama tri izveštaja o kojima možemo da polemišemo i mnogo duže i mnogo kraće, izveštaji su takvi kakvi jesu. Prošli su skupštinske odbore i predloženo je da budu usvojeni.
Izveštaj uvek može da se uradi mnogo bolje, a i mnogo slabije. Neću govoriti o tome, neću komentarisati posebno ono što je u izveštajima navedeno, osim nekoliko stavki. Mnogo toga su rekle kolege pre mene.
Međutim, činjenica je da su ovo tri nova tela, tri nove institucije države, koje treba da učvrste ili da povrate poverenje građana u institucije države. Kako smo uopšte došli do toga da država negde izgubi poverenje, to je drugo pitanje, na koje pre svega možemo tražiti odgovor u tranziciji. Mi smo država u tranziciji. Više puta sam u ovom Domu, kao dugogodišnji poslanik, govorila da tranzicija nije ništa drugo nego revolucija, a revolucija u ovom slučaju nije oružana, ali nije bez žrtava. Upravo zbog toga što postoje one nevidljive ili vidljive žrtve revolucije, imamo ova regulatorna tela koja pomažu da taj proces prođemo što bezbolnije. Građani su gladni pravde, a na nju imaju pravo i Ustav im garantuje da imaju pravo da ostvare pravdu koju traže.
Od svih izveštaja koji su se našli danas pred nama, posebno bih se zadržala na izveštaju Zaštitnika građana. Mi smo u ovom Domu izabrali svojevremeno jednoglasno gospodina Sašu Jankovića i ne govorim o njemu kao personalnom rešenju, nego govorim o toj instituciji, jer on ovde predstavlja pre svega instituciju Zaštitnika građana. Mislim da je u tom izveštaju sadržano sve ono na šta građani ukazuju i sve ono što jesu potrebe građana da se obrate Zaštitniku građana tražeći svoja prava u odnosu sa državom.
Vrlo često građani nisu svesni gde mogu ili nisu dovoljno informisani gde sve mogu da ostvare ili gde sve mogu da ukažu na to kada su im prava ugrožena. Mi smo zaduženi da omogućimo zakonsko funkcionisanje i države i institucija koje ova država bira.
Nekoliko stvari koje smo u izveštaju zapazili i zbog čega lično smatram da je izveštaj dobar i u Danu za glasanje ću ga podržati, jeste ono na šta je vrlo podrobno ukazao Zaštitnik građana, a mnogo toga je u jednom društvu slojevito, složeno i jedno na drugo deluje povlačeći jednu reakciju za drugom.
Mnogo toga u ovom trenutku u Srbiji može i mora da se popravlja. Svi smo na tom zadatku zajedno angažovani. Ono što je jedna od stvari na koju ću danas ukazati jeste ono što je Zaštitnik građana vrlo dobro uočio, prezentovao i posle čak i kroz neke primere u praksi dokazivao u svom izveštaju. To su mediji.
Pročitaću zbog građana samo nešto što je naveo u svom izveštaju o medijima. U Srbiji je medijima zagarantovana sloboda. Međutim, i građanima je Ustavom zagarantovano pravo na obaveštenost i to na način da imaju pravo da istinito, potpuno i blagovremeno budu obaveštavani o pitanjima od javnog značaja, a sredstva javnog obaveštavanja dužna su da to pravo poštuju. To pravo, sa onim elementima koji su propisani Ustavom, u Srbiji se ozbiljno krši, posebno u pogledu istinitosti i potpunosti.
U trci za tiražima i gledanošću, ali i pod neposrednim uticajem ili pritiskom različitih centara moći, građanima se uporedo sa istinitim informacijama plasiraju selektivne, nepotpune, poluinformacije, pa i potpuno lažne, činjenično netačne dezinformacije.
Naravno, kada imate jednu lažnu ili netačnu informaciju, vi je nemate, ali imate problem. Samo želim da govorim o jednoj situaciji koja se tiče svih kolega ovde, jer ovde je 250 ljudi imenom i prezimenom, predstavnika građana, o jednoj takvoj ružnoj i nepoštenoj dezinformaciji, zlonamerno plasiranoj od strane medija upravo protiv ovog visokog Doma, koji pre svega predstavlja građane i gde, potpisujem, svaki kolega koji je došao kao predstavnik građana, časno i posvećeno vrši svoju dužnost narodnog poslanika.
Srbija je u ovom trenutku u jednom teškom momentu. Osim ekonomske krize, pogodila nas je i jedna strašna prirodna katastrofa. Srbija je dokazala i pokazala kao država da je dorasla jednom tako teškom momentu. Svi, od Vlade do građana, smo bili u svakom momentu spremni da se sa tom teškom situacijom borimo, nosimo i da je prevaziđemo najbezbolnije moguće za sve građane Srbije, posebno one koji su pogođeni tom katastrofom.
Međutim, svi smo svedoci da jedan deo medija je vrlo ružno, netačno izneo i vrlo zlonamerno plasirao informaciju o pomoći koju su uplatili narodni poslanici. Svi smo bili revoltirani. Nismo reagovali u želji da ne iziritiramo te medije. Evo, ja reagujem i reskiram ponovo još jedan linč medija, ali ako se sećate, prvo, članak je bio potpuno netačan. Članci su, u nekoliko medija preneti, išli toliko daleko da je neko zaključivao o tome da li smo ili nismo sa ovoliko ili onoliko emocija dali neku pomoć. Članak je pozvao građane, izuzetno osetljivo u tom momentu, na linč ovog visokog Doma i nas. Ja sam to tako doživela. Pročitala sam silne, uglavnom negativne, s pravom iziritirane građane koji su ga komentarisali.
Odgovornost medija i sloboda medija moraju da idu ruku pod ruku. Situacija koju svakodnevno možemo da pratimo u medijima treba da bude zaista na visini zadatka, nikako tabloidna. Moramo da se nosimo kao jedno odgovorno društvo sa procesom u kom se nalazimo.
Nadam se da će Zaštitnik građana, koliko može, koliko su njegove ingerencije, više i češće reagovati i u tom slučaju, mada sam sa zadovoljstvom pročitala da je 399 usvojeno njegovih predloga ili sugestija kada su u pitanju ugrožavanja ljudskih prava.
Ovo je samo jedna opservacija koju sam imala potrebu da iznesem ovde u javnosti, jer do sada je nismo ovde izneli, a ljudski je da građani znaju da su predstavnici u ovom visokom Domu ljudi koji zaista svoj zadatak i posao rade i odgovorno i posvećeno. Neko sam ko je četvrti put u parlamentu, sa velikim zadovoljstvom mislim da mogu da kažem za svakog kolegu koji je prvi put i više puta od mene, da sam prepoznala iskreno zalaganje za interese građana.
Ono što u ovom trenutku mogu reći o izveštajima, mislim da se prepliću neke nadležnosti između ovih regulatornih tela, da možda postojanje tri regulatorna tela koja se bave pravima građana mogu malo ekonomičnije da se reše, možda i efikasnije, jer po malo će to zbunjivati građane. Imamo jednu ozbiljno uvećanu administraciju na svim poljima.
Govoriću jednom drugom prilikom o brojnim agencijama, o tom ogromnom trošku koji građani baš ne vide kao efekat u svom svakodnevnom životu, a znamo da je administracija nešto što ozbiljno opterećuje budžet građana. U ovom trenutku građani su izuzetno osetljivi na svaki poseban ili uvećan trošak koji se tiče svakog njihovog davanja. Zbog toga je možda gospodin Janković ovih dana bio tema i prozivan više puta zbog plate za koju je on vrlo jasno rekao kako je doneta u ovom domu i sa čime je ona upoređena, kako je proizišla tolika svota. Opet su to mediji i opet je to prozivanje koje treba proveriti, dokazati.
Činjenica je da je Srbija zemlja koja ima težak trenutak i sva nepotrebna, prevelika, opterećujuća davanja treba da se preispitaju. Ako je to nešto što je doneto u ovom domu, predlažem da ovaj dom preispita i ukine svaki mogući ili smanji svaki mogući trošak koji bi mogao da se uputi ili usmeri u nešto što je korisnije, neophodnije, potrebnije građanima Srbije. Budžet nisu sredstva Vlade. Budžet su sredstva građana Srbije. Budžet je vlasništvo građana Srbije i oni treba u svakom momentu da imaju uverenje da se on troši na najbolji mogući način i u najboljem interesu. To je jedan od načina da im to dokažemo. Zbog toga postoje nezavisna regulatorna tela, kako bi ona svojim delovanjem, svakim svojim zadatkom dokazala građanima da rade u najboljem interesu i da postoje zbog toga što je to najbolji interes građana. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovani članovi Vlade, danas je pred nama set zakona koji je veoma važan za Srbiju, ali ne samo ovaj set zakona. U ovom domu svaki član zakona, svaki amandman o kome se raspravlja i onaj koji je usvojen i onaj koji ne bude usvojen je veoma važan za Srbiju, jer svaki član zakona, svaki predlog zakona i svaki amandman menja nečiji život.
To je ona odgovornost sa kojom, kao poslanici, ulazimo u ovaj visoki Dom i ona odgovornost sa kojom se mi svakodnevno nosimo. To je ono što treba, podržavajući ono što je rekla koleginica Obradović, novinari da isprate kada prate rad ovog visokog Doma.
Međutim, čuli smo danas mnogo važnih teza, tvrdnji. Ja ću se zadržati upravo na ovom Predlogu amandmana kojim se u Konvenciji zalažemo za eliminisanje svih oblika diskriminacije žena. Ako verujemo da diskriminacija postoji, ona će i postojati.
Možda ću malo drugačije govoriti u odnosu na svoje prethodne sagovornike, jer sam četvrti put u ovom domu i dokaz sam da nije diskriminacija žena, na to sam ponosna, u Srbiji baš toliko prisutna, koliko želimo da naglasimo. Ima mnogo toga zbog čega u Srbiji treba da se ponosimo i zaista Srbija spada među emancipovanija društva u svetu.
Posebno sam zahvalna muškim kolegama sa kojima sam sarađivala ceo život, muškom okruženju u kom sam rasla, obrazovala se i moram da kažem, kao žena, sada sa respektabilnim godinama i stažom, političkim i ličnim, životnim, da nikada u životu nisam bila diskriminisana zbog toga što sam žena. Mnoge žene nisu. To koliko nas je danas ovde, to što imamo priliku da tako govorimo, pokazuje da treba da budemo kao društvo ponosni na mnoga svoja dostignuća. Činjenica je da se ovako razvijaju predrasude, ovako one čak i nastaju. Moramo shvatiti da predrasude moramo uklanjati kad god smo u prilici, jer lakše je pobediti elementarnu katastrofu i brže, nego bilo koju predrasudu koja nastane u društvu.
Naš Ustav je proklamovao načela jednakosti i ravnopravnosti i mnogi zakoni su proizašli upravo iz tog našeg Ustava, oslanjaju se na to. U ovom Domu smo doneli zakone kojima smo omogućili da svi imaju jednake šanse.
Ovde se govorilo o sporadičnim slučajevima kada su žene oštećene ili manje plaćene. Moramo posmatrati naše društvo u kontekstu onoga što se zaista događa. Ako pogledamo naše pravosuđe, od 2200 sudija 1800 je žena. U Srbiji je pravda u rukama žena. Ako pogledate prosvetu, zdravstvo, državne institucije, zaista smo u većem broju što se zaposlenja tiče, ali su neki segmenti industrije propali. Propala je tekstilna industrija, gde su uglavnom bile zaposlene žene. Ako govorimo o pitanjima koja se postavljaju ženama, a protiv čega se sve zajedno zdušno borimo, kada se zapošljavaju da li će rađati, uvećavati svoju porodicu, da li planiraju da budu majke u nekom skorijem periodu, moramo reći da je to modni oblik ponašanja, pomodni, koji su kod nas uveli strani poslodavci. Manji je broj domaćih poslodavaca koji se tako ponaša prema nekome koga će zaposliti. To je istina. Oni koji pričaju o tim pravima su svojim osvajanjem našeg ekonomskog tržišta uveli taj oblik ponašanja.
No, uspostavili smo institucije koje se bore za ljudska prava. Kao društvo smo dorasli tom pitanju i mi se kao društvo znamo izboriti. Biće sporadičnih slučajeva, biće problema, biće nasilja, teško ćemo sve to eliminisati, ali idemo ka tome da budemo jedno dobro, bogato i srećno društvo za svakog pojedinca, koji će naći svoje mesto u njemu, i od toga nikada ne treba odustati i nikada ne treba da prestanemo da se borimo da ovo društvo bude idealno.
Ono što mogu da kažem, nije da nije učinjeno mnogo u Srbiji i Srbija, po pitanju diskriminacije, spada među zemlje, po bilo kom osnovu, koje su to uredile na način da mogu da budu ponosne po tom pitanju. Ovde su se sva ljudska prava u velikoj meri poštovala, kad god je to bilo potrebno i neophodno, u svakodnevnom životu i u političkom smislu. Pitanje diskriminacije, pitanje jednakih šansi je duboko kulturološko pitanje, sociološko pitanje, ako dopustite, psihološko i etnopsihološko. Ono je pitanje za svakog pojedinca. Ako želimo da menjamo društvo na bolje, moramo biti svesni da sve promene počinju u sopstvenoj glavi. Problem je što ljudi vrlo često žele da menjaju svet, a nisu spremni da promene sebe. Ako hoćemo da budemo poštovani, moramo početi od ovog trenutka da poštujemo svakog drugog i njegova prava. To je odgovor na sva pitanja.
Zahvalna sam svima što su lepo i pozitivno diskutovali na ovu temu. Mislim da se dobro razumemo. Mislim da je ovo pitanje za svakog pojedinačno i svako pojedinačno može da napravi boljitak u ovom društvu tako što će početi da se prema ovom problemu odnosi sa poštovanjem.
Nova Srbija će u Danu za glasanje podržati ovaj set zakona. Smatramo da je ovaj set zakona korak ka boljoj Srbiji. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovani članovi Pokrajinske Vlade, ne mogu da se ne osvrnem na to da ovaj Statut koji je predložen danas u plenarnom zasedanju posmatram iz vizure poslanika koji dolazi iz Sombora. Sombor je pre svega grad koji je postavio temelje i visoke standarde po pitanju autonomije. Sombor je grad koji je svoju autonomiju izborio još 1749. godine, 100 godina pre Majske skupštine. Dakle, to me kvalifikuje i obavezuje da sa posebnim poštovanjem danas govorim o ovoj temi.
Pre svega to me obavezuju seni onih koji su se izborili za slobodan kraljevski grad Sombor i naravno ne mogu a da ne pomenem jednog velikog somborskog političara, jednog od prvih predsednika Narodnog odbora kada je Sombor učestvovao aktivno u usvajanju srpske Vojvodine, doktora Joce Jovana Laloševića.
Dakle, sve to je ugrađeno i sve to prepoznajem u ovom tekstu statuta koji je danas pred nama. Zahvaljujem se gospodine Pastor što ste izneli ono što smo mi kao poslanici NS pre nekoliko godina u ovom istom domu zastupali, a to je da onaj prethodni statut nije bio u skladu sa Ustavom, a to mu je prva i osnovna obaveza. Ono zbog čega ćemo kao poslanički klub NS sigurno podržati ovaj predlog statuta jeste sadržano već u članu 1. stav 2. u odrednici koja kaže – AP Vojvodina je neodvojivi deo Republike Srbije u kojoj se neguju evropski principi i vrednosti. To je ono što mi sigurno zastupamo do kraja svojim političkim stavovima.
Ono što je u ovom statutu posebno pohvalno i za primer celoj Evropi jeste upravo ono što je i gospodin Lajčak u nedavnoj poseti rekao da je Vojvodina primer čitavoj Evropi po negovanju prava svih nacionalnih manjina i ljudskih prava uopšte i to je sadržano u članu 6. i u članu 7. ovog statuta, vrlo precizno, vrlo jasno, vrlo konkretno. Imam jednu malu opasku i zamerku, možda je zbog toga član 8. izlišan, jer je u članu 6. već sve predviđeno.
Takođe, ono što pozdravljamo to su članovi 21, 22, 23, 24. gde se postavljaju zaista najviši standardi u negovanju prava i obaveza života u Vojvodini, višenacionalne zajednice. Mi u Vojvodini smo oduvek umeli da živimo jedni sa drugima. Istorija je pokazala da su Vojvođani umeli da prepoznaju šta su prave vrednosti i da se za njih izbore. Kada ste govorili o pitanju autonomije kao o jednom političkom pitanju koje se često zloupotrebljavalo, a Srbija je država koja je upravo na pitanju autonomije i toga smo svi svesni u bližoj istoriji preživela, podnela ozbiljne političke i državne frustracije.
Vojvodina je imala drugačiji put, vrlo hrabar i vrlo smeo, ali vrlo jasan. Kada ste rekli da je možda majska skupština otvorila neka pitanja, pitanja autonomije, mislim da je majska skupština 1848. godine, trajala je ta srpska Vojvodina do 1849. godine, upravo zatvorila to pitanje i da je Austrija kao ozbiljna država to prepoznala kao ozbiljno pitanje i pokušala jednim političkim manevrom proglašavajući srpsku Vojvodinu, Srbiju i tamiški Banat već 1849. godine da prevaziđe taj politički problem koji se na ovim prostorima otvorio, ali i da ispoštuje jednu ogromnu nacionalnu državotvornu energiju koja je tu postojala i koja je tu opstala.
U svetlu toga mi danas posmatramo taj statut, ovaj predlog statuta i mi smo svesni da ako je jedno pitanje, a ja vam kažem majska skupština u stvari je ne otvorila nego zatvorila 1918. godine Velika narodna skupština je to pitanje zapečatirala. Tog momenta se srpska Vojvodina odlučila da se prisajedini Srbiji, da postane sastavni deo iako se sećate reči našeg velikog tribuna Jaše Tomića koji je rekao – Vojvodina će u Jugoslaviju samo ako tamo nađe preko Beograda Srbiju. To je zauvek ostalo opredeljenje Vojvodine.
Dakle, Vojvodina poštuje svoje posebnosti, naše istorijske momente koji nas razlikuju i na koje svi imamo pravo, jer mi uvek kažemo da imamo pravo na različitosti i da nas različitosti čine bogatijim, svesni onoga svega što smo prošli na ovim prostorima i svesni upravo toga koliko je ovaj današnji statut, predlog statuta državno-politička prepoznatljivost Vojvodine i čin unapređenja države Srbije.
Zbog toga i zbog svega onoga što imamo u obavezi, mi poslanici NS, nacionalne stranke u Danu za glasanju ćemo podržati predloženi statut Vojvodine. Hvala vam lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsednice, poštovana gospođo ministarka, poštovana javnosti Srbije, NS je kao nacionalna stranka sa izuzetnom pažnjom propratila ovaj zakon koji je danas pred nama, pre svega jer znamo da poštujući prava manjina mi postajemo većina za poštovanje i to je ono što nas je rukovodilo, a kao politička stranka učestvovali smo u donošenju zakona 2009. godine u ovom istom visokom domu. To je ono što nas je rukovodilo i opredelilo da ovaj zakon, posebno i pažljivo izmene i dopune ovog zakona analiziramo, da se uključimo u moguće popravke već postojećih predloženih članova zakona i da zaista doprinesemo da slika o Srbiji kao multietničkoj zemlji bude još bolja.
Ono što nas je izuzetno ohrabrilo jeste poseta visokog političara i diplomate Miroslava Lajčeka, ministra spoljnih poslova Slovačke, koji je prošle nedelje kada je bio naš gost rekao da je Vojvodina primer sredine gde se više nacionalna prava ostvaruju na način koji bi mogao biti model celoj Evropi. To je ono na šta smo mi ponosni. Kao poslanik koji dolazi iz Vojvodine, iz Sombora živim sa tim i znam da je bio upravu i ponosna sam što to mi možemo da dokažemo u svakom trenutku tamo gde želimo da se prezentujemo kao zemlja.
Interesi nacionalnih manjina i njihova prava nama nisu nepoznanica i ona su ovde mnogo starija od donetog zakona 2009. godine čijim se izmenama i dopunama danas bavimo. Jedan zakon tek kada krene u život onda se njegove manjkavosti vide.
Ovaj zakon je danas pred nama sa svih 68 članova koji se menjaju. Znam da je radna grupa imala ozbiljnu dilemu da li da donese nov zakon ili da pristupi izmenama i dopunama postojećeg zakona. Pristupilo se ovom drugom rešenju i mislim da će verovatno u nekom doglednom vremenu biti potrebno da se izmene još neki članovi tog zakona, ali svakako život će dati pravi odgovor na život ovog zakona.
Predloženim izmenama i dopunama Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina uvodi se nekoliko novih rešenja i instituta kojima se u velikoj meri popravlja aktivni zakonski tekst. Smatram da je jako dobro što će Narodna skupština usvojiti ove izmene i dopune na samom početku svog mandata, tako da će izbori za nacionalne savete nacionalnih manjina moći da budu održani u skladu sa poboljšanim odredbama zakona već do kraja ove godine.
U vezi sa izbornim postupkom posebno je važno novo rešenje u zakonu koje praktično sve nadležnosti prenosi na RIK kao zvaničan državni organ koji ima stručne i profesionalne kapacitete da izborni proces sprovede na adekvatan način od početka do kraja. Nadležnosti RIK-a kao vrhovnog izbornog organa odnose se kako na neposredne izbore tako i na posredne izbore putem elektorske skupštine. Republička izborna komisija će sprovesti izborni postupak trudeći se da maksimalno koristi analogna dobra rešenja Zakona i izboru narodnih poslanika.
Zakon zbog promene nadležnosti ukida CIK, Centralnu izbornu komisiju čiji stalni sastav po aktuelnim zakonu imenuje ministar državne uprave i lokalne samouprave, kao i izborne komisije za biračka područja.
Bez obzira na poboljšanja koja se ogledaju u čvrsto postavljenom pravnom okviru za sprovođenje izbora i po neka dilema se potkrala obzirom na specifičnosti izbornog procesa za članove nacionalnih saveta nacionalnih manjina. Konkretno, izmenjeni član 65. propisuje da birački odbor čine predsednik i najmanje četiri člana koji imaju i zamenike, po analogiji sa parlamentarnim izborima. Potencijalno, problem u praksi može nastati kao posledica odredbe da RIK obrazuje birački odbor, imenuje predsednika, članove i njihove zamenike od lica koja su upisana u poseban birački spisak, a to su pripadnici konkretne nacionalne manjine.
Realizacije ove odredbe neće predstavljati problem u sredinama gde pripadnici određene nacionalne manjine žive u većem broju, kao što su Vojvodina, Sandžak, jug Srbije. Ali, postavlja se opravdano pitanje – šta u sredinama gde predstavnici određene nacionalne manjine žive u minornom broju, a neophodno je obezbediti uslove da mogu da ostvare svoje zakonsko pravo, svoje Ustavom garantovano pravo da učestvuju u izbornom procesu?
Možda bi zato ipak trebalo preispitati i ovu limitirajući odredbu kada je upitanju sastav biračkog odbora.
Bitna novina u zakonu jeste odredba u novom članu 4b, koja u suštini predstavlja sankciju, a to je mogućnost brisanja nacionalnog saveta iz registra. Ovo se dešava u dva slučaja. Ukoliko nacionalni savet bude raspušten zbog obustavljanja postupka izbora saveta ili ukoliko broj članova saveta padne ispod polovine Statutom predviđenog broja.
Obe situacije predstavljaju postojanje nezainteresovanosti određene nacionalne manjine za ostvarivanje Ustavom i zakonom garantovanih prava. To je logično da dođe do brisanja nacionalnog saveta iz odgovarajuće evidencije koju vodi nadležni organ državne uprave, tako da se očekuje apsolutno puna odgovornost i nacionalnih manjina u ovom izbornom procesu.
Nacionalna manjina ovim ne gubi pravo da u perspektivi ostvaruje svoja prava, ali će zato morati da sačeka do narednog termina predviđenog za održavanje redovnih izbora za članove nacionalnih saveta. Smatramo da je ovaj član izuzetno dobar.
Što se tiče unutrašnje organizacije nacionalnog saveta, Predlog zakona o izmenama člana 7. predviđa izvršni odbor, kao organ koji bi trebalo da na operativniji i brži način donosi određene odluke u ime nacionalnog saveta. Sa strogo formalno-pravnog aspekta problematično je uvođenje izvršnog odbora odredbom zakona u situaciji kada statut, kao najviši pravni akt nacionalnog saveta, ne predviđa postojanje ovakvog organa.
Inače, nacionalni savet po aktuelnom zakonu ima predsednika, izvršni organ i odbore za obrazovanje, kulturu, obaveštavanje i službenu upotrebu jezika i pisma. Predviđa se da se predsednik i članovi izvršnog odbora biraju iz reda i članova nacionalnog saveta na predlog predsednika nacionalnog saveta. Možda bi bilo bolje rešenje da se propiše da sastav izvršnog odbora bude proporcionalan sastavu samog nacionalnog saveta, recimo, po analogiji, sa sastavom odbora u Narodnoj skupštini, kojim se oslikava odnos snaga u aktuelnom sazivu najvišeg zakonodavnog tela.
Na ovaj način bi se smanjio rizik da dođe do situacije da nacionalni savet ne potvrdi neku od odluka izvršnog odbora, čime automatski prestaje mandat samog izvršnog odbora.
Ukazala sam samo na neke činioce koje smo sagledali u ovom zakonu koji bi možda mogli biti sporni u realizaciji, odnosno, kako rekoh na početku, u životu samog zakona.
Ono što ću još dodati i zbog čega je ovaj zakon veoma važan za Srbiju, ne samo za nacionalne manjine, nego i za one koji čine većinu, jeste što se i izbori koji se sprovode prema ovom zakonu i rad samog nacionalnog saveta finansira najvećim delom iz budžeta Republike Srbije.
Budžet Republike Srbije nisu sredstva Vlade, budžet Republike Srbije su sredstva svih građana Republike Srbije. On je njihovo vlasništvo i oni imaju pravo da svakog momenta prate kako se njihov novac iz budžeta troši.
Upravo zbog toga smatramo da ovaj zakon moramo veoma odgovorno, pravilno, precizno i što pravednije doneti u ovom visokom domu, jer odgovoran odnos prema nacionalnim manjinama pokazuje nas i dokazuje kao odgovornu većinu. To je ono što Srbija želi da pokaže.
U danu za glasanje Nova Srbija će podržati ovaj predlog zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovani građani Srbije, Nova Srbija je saglasna sa predlogom Zakona o ministarstvima i Zakonom o Vladi koji se danas nalaze na plenarnoj raspravi.
Ono što sam želela da kažem javnosti Srbije i na šta sam posebno obratila pažnju jeste član 14. u Predlogu Zakona o ministarstvima koji govori o Ministarstvu prosvete i nauke.
Očekujemo od nove Vlade da napravi novi profil, državni profil Srbije. Svakako da nova ministarstva imaju veliku obavezu i veliku odgovornost da odgovore svojim zadacima pred građanima Srbije koji su dali bez rezervnu podršku i poverenje.
Zašto govorim o Ministarstvu prosvete i nauke? Pre svega zato što profesionalno dolazim iz tog resora i zato što sam dugo vremena provela za katedrom, ispred table sa kredom, sa učenicima u nastavi i znam da se do sada mnogo koketiralo sa reformom u prosveti i obrazovanju, a da se istinski malo uradilo.
Možda zbog toga što u tom resoru vrlo retko budu prepoznati, poznati i angažovani ljudi koji dolaze iz onog zanatskog dela posla i uvek se mnogo govori o naukama koje suštinski ne utiču na izmenu i reformu obrazovanja i zanemaruju se dve osnovne zanatske struke, metodika i didaktika.
Zanemarujući ovo do ovog trenutka kada zaista pred ovu Vladu stavljamo ozbiljne zadatke, došli smo do toga da se suočimo sa resorom koji treba da donese suštinske promene u svim ostalim resorima. Ozbiljne i bogate države kao što su Finska i Japan su prepoznale ovaj resor kao garant sigurne i bogate budućnosti. Reforme u tom resoru su spore, ali greške su dalekosežne ako se naprave.
Ono o čemu se malo govori i što je suština u promeni, odnosno što bi trebalo da bude suština promene i reforme obrazovanja jeste promena paradigme znanja. Već dugo srpska prosveta upravo iz razloga koje sam navela ima nedostatak funkcionalnog znanja koji je doveo do pada BDP. To je nešto o čemu se namerno ili nenamerno malo govori.
Reforma obrazovanja mora da promeni paradigmu znanja. Ta reforma počinje od predškolskih ustanova, od reformisanja kadrova koji treba da prenesu funkcionalno znanje, ali nemamo ih dovoljno jer nisu na taj način obrazovani. Osnovno obrazovanje nije osnovno zato što je značajno, nego upravo zato što ono jeste osnovno za sve ostalo u ovom društvu i ono je osnovni temelj celog društva.
Kako kažu Kinezi – možda vas vojska nauči kako da upotrebite oružje, ali prosveta sigurno protiv koga. Podsetila bih vas i na ono što je svojevremeno rekao Čerčil kada je počeo Drugi svetski rat i kada je svojoj Vladi najavio ulazak u rat i rekao – trebaće nam mnogo veća finansijska sredstva, gde da ih nađemo? Neki mudrac mu je predložio da se uzme od obrazovanja, a on je rekao – a šta ćemo onda da branimo? To je suština odgovornog odnosa prema ovom sektoru.
Dakle, od toga mora da krene novo ministarstvo i novi ministar. Očekujem da ovaj problem bude prepoznat, da bude tretiran, da bude odgovarajućim zakonskim rešenjima predviđen. Imam skromnu mogućnost i šansu da kažem da smo u prethodnom sazivu Predlog zakona o učiteljskim vežbaonicama predala gospodinu ministru Žarku Obradoviću, sa kojim sam imala solidnu saradnju, ali to nikada niko nije uzeo u obzir i to je jedna od osnovnih korenskih promena u reformi obrazovanja. Dakle, oni koji obrazuju buduće učitelje moraju biti dobro obrazovani. To je najznačajniji sektor društva.
Obrazovanje je spor proces, ali jedini proces koji daje sigurne dalekosežne odgovore na sve i sigurno društvo se gradi tu i sigurna ekonomija se gradi tu. To treba da bude sektor kojim ćemo se posebno obratiti, kojim ćemo se posebno baviti i koji ćemo posebno i sigurno reformisati. Bilo je do sada u ovih, koliko sam ja u politici, 20-ak godina, a u prosveti sam skoro 30, raznih odgovora na ovaj izazov, ali pravog iskoraka nije bilo. Odgovornog pristupa ovome, odgovorno kažem, nije bilo. Ovo je momenat kada više ne možemo da čekamo. Moramo da vratimo dostojanstvo srpskoj prosveti i srpskom obrazovanju. Moramo da mu vratimo značaj. Moramo da ga reformišemo tako da ono bude zaista koren sigurnog, stabilnog, budućeg društva. Moramo u škole i u naciju da vratimo funkcionalno znanje, znanje sa kojim će buduće generacije moći da budu operativne i da budu konkurentne na svim tržištima znanja, jer znanje je najveći resurs jednog naroda, siguran resurs koji nikada nikom niko ne može ni da vam opljačka ni da vam oduzme i sa kojim ćete uvek moći da obnovite društvo bez obzira kakva posrnuća i kakve izazove budemo imali.
Iz te reforme bi moralo da se reformiše i sve ono što je sada u obrazovanju i prosveti korumpirano, od tržišta udžbenika sa onim groznim materijalnim greškama koje svakodnevno gledamo u svojim učionicama, a koje plaća ministarstvo. Takođe, da se reformiše i problematično visoko školstvo u kom imamo ono što imamo i čega smo svi svesni, more problematičnih diploma iza kojih ne stoji znanje. Sve to treba da se sagleda u ovom novom ministarstvu i da se počne vaspitavati kod budućih generacija ono što smo izgubili u poslednjim decenijama, pozitivan i odgovoran odnos prema javnom dobru, a najviše javno dobro kod svih nas je država. Hvala lepo.

Poštovani građani Srbije, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, rasprava o budžetu je najzanimljivija rasprava u toku mandata jednog poslanika. Pre svega najvažniji zakon. Meni je ovo deveti budžet o kom se raspravlja. Gospodinu ministru je ovo prvi i nadam se da ćemo posle današnje rasprave uspeti da neke stvari ipak pomerimo na bolje.
Gospodine ministre, Pašić je svojevremeno rekao za Srbe da su možda mali narod, ali da većeg od Carigrada do Beča nema. Tako je i sa našim budžetom. On je možda mali, ali mi većeg u ovom trenutku nemamo. Da vam kažem nešto utešno. Kako god da ste sastavili ovaj budžet i ko god da ga je u ovom trenutku u Srbiji pravio, on ne bi bio dobar i ne bi mogao da zadovolji sve naše želje i sve naše potrebe.
Poštujem da ste pokušali između realnosti i želja da nađete i napravite jedan objektivan kompromis. Svakako, što je rekao moj poštovani kolega Velimir Stanojević u jučerašnjoj svojoj diskusiji, ovaj budžet jeste rezultat iznudice i rezultat objektivno teškog trenutka.
Da li ćemo svi govoriti o građanima Srbije. Svi govorimo o građanima Srbije i svi govorimo u ime građana Srbije, i svi pokušavamo da u ovom budžetu nađemo između ostalog i neke svoje političke poene.
Gospodine ministre, kada ste najavljeni kao novi ministar u Vladi ja sam kao profesor prvo obratila pažnju na vaše obrazovanje. Tada mi je rečeno, biću malo plastična u tom objašnjenju zbog građana Srbije, da je vaše obrazovanje zaista respektabilno, ali da to u našem dijalogu izgleda ovako. Kada sednemo vi i ja i razmenimo mišljenje, vaša je obaveza da ja odem sa vašim mišljenjem. Ja ću kao profesor, koristeći metodu heruističkog razgovora pokušati danas da vas ubedim da odete odavde sa delimičnim mojim mišljenjem, samo po jednom pitanju i u pitanju jednog problema, koji mislim da možemo da rešimo.
Naime, ja sam poslanik iz Sombora. To je grad na sever Srbije. To je grad koji je bio slobodan kraljevski grad u vreme kada je Beograd bio turska kasaba i to na periferiji carstva. U to vreme Sombor je imao više stanovnika nego Beograd i do dana današnjeg ostao je poznat u svim evropskim državama kao kulturna prestonica, ili kako ga mi volimo nazvati mi u Bačkoj, srpski Hajdelberg, svakako ako je Novi Sad srpska Atina, Sombor jeste srpski Hajdelberg. U tom gradu je nastala i naša himna „Bože pravde“. To je grad koji je dao sedam akademika, nekoliko patrijarha i mi smo ponosni na sve ono što on predstavlja.
Vraćam se na to da ste rekli da je ovaj budžet pokušaj da se približimo EU. Evo jednog praktičnog predloga, a mislim da vi to možete da sagledate, upravo kroz prizmu budžeta. Sombor je grad koji je u blizini mađarske granice i mi imamo građanski prelaz, o kome je juče govorio jedan moj mladi kolega, takođe Somborac, somborski poslanik.
Imamo granični prelaz Bački Breg. To je granični prelaz koji put u EU, dakle i praktično, skraćuje za više od 100 km. Obzirom da su Evropljani vrlo pragmatični i da vrlo poštuju utrošak i vremena i goriva svakako bi veoma rado koristili i veoma često, baš ovaj granični prelaz iz mnogih ekonomski opravdanih razloga. Mađarska država je zaista u svim mogućim dogovorima sve ispoštovala i sa svoje strane sve uradila da taj granični prelaz bude rekonstruisan i omogućen saobraćaj na onaj način kako to propisuju sva pravila EU.
Nedostatna su sredstva od 35 miliona. Mi imamo amandman u ovom sazivu. Amandman je podneo kolega iz DS, pa bih vas ja molila obzirom da su ovde četiri poslanika iz Sombora, da tu vrstu sujete zbog toga što je amandman iz DS zanemarimo. Mi ćemo podržati svakako taj amandman jer je to u interesu našeg grada.
Moramo da se vratimo u naš grad i svi ćemo govoriti o tom amandmanu, jer to zaista praktičan put da se nešto konkretno u budžetu i poboljša i omogući da ceo naš okrug, samim tim i Srbija u širem smislu, dobije jedan značajan protok i jedan mali ali vrlo respektabilan izvor dodatnog finansiranja u ovom smislu.
To je ono što sam htela praktično da predložim u ovom budžetu. Ne bih opterećivala nekom pričom šta u budžetu sve ne valja, šta je dobro, rekla sam vam na početku svoje diskusije da budžet ne može niko da napravi tako da on bude idealan, da bude dostatan za sve naše potrebe, da zadovolji sve one koje treba da zadovolji. Poštujem kada ste rekli da je on pre svega, realan, da ste ispoštovali sve ono u što se ovom trenutku moramo ispoštovati u Srbiji, da li je to u dovoljnoj meri, videćemo, ali ono što svakako očekujemo je da učinite neke male minorne korake, upravo posmatrajući amandmane poslanika koji su vrlo konkretni, koji su vrlo dobronamerni. Pozivam vas da razmotrite ovaj amandman i da zaista pomognete jednoj ozbiljnoj regiji i uopšte Srbiji, da samo ovim malim iskorakom napravi veliki korak i obogati budžet, jer budžet nisu sredstva koja mi u ovom trenutku imamo, budžet su sredstva koja očekujemo, a naše potrebe postoje već sada. Tako da je to taj raskorak koji teško mirimo, godina je duga, poštujem i to kada ste rekli da nećete dopustiti rebalans budžeta ili ga bar nećete dopustiti lako. U svakom slučaju, svi vaši napori su za divljenje i očekujemo da ćete držati reč do kraja.
Imali smo ovde različite ministre finansija, uvek smo ukrštali koplja, ministri finansija se u Srbiji pamte dugo. Nisu omiljeni, ali dugo se pamte i svakako jedan od ministara finansija koji zaslužuje da bude pomenut danas jeste gospođa Dijana Dragutinović koja je bila izuzetan ministar, koja je imala uvek čvrstu argumentaciju, na najnežniji način saopšteno poslanicima, bez ikakve zle krvi. Rado je se sećamo svi. Hvala na strpljenju što ste me saslušali. Još jednom vas molim da pokušate da ispoštujete ovaj amandman. Hvala.