Zahvaljujem gospodine predsedavajući.
Kolege i koleginice narodni poslanici mi danas raspravljamo o nekoliko izveštaja, pre svega o poslovanju Centralnog registra i izveštaju o radu Fiskalnog saveta za 2013. godinu i kliringa depoa i kliringa hartija od vrednosti.
Kada je reč o Fiskalnom savetu, mogu samo da kažem da je Fiskalni savet svojim mišljenjima, stavovima, preporukama i savetima prisutan i u javnosti Srbije i u Narodnoj skupštini, posebno kada se raspravlja o budžetu i o rebalansu budžeta. Mišljenja sam da Fiskalni savet dobro obavlja svoj posao, da daje objektivna i realna mišljenja i predloge koji se možda ponekad nama ne sviđaju, ali sam takođe i mišljenja da mi kao društvo i kao država u narednom periodu moramo uvažiti preporuke Fiskalnog saveta i proći kroz mere i štednje i reorganizacije zbog ekonomskog oporavka Srbije.
Složila bih se sa kolegom Arsićem u predlogu Fiskalnog saveta, da nam upravo vi svojim preporukama, predlozima, sugestijama, pomognete da mi kao narodni poslanici jačamo kontrolnu ulogu prema izvršnoj vlasti. Verujem da je to važno i za resorni odbor, ali i za sve narodne poslanike i to očekujem u narednom periodu od vas.
Iskoristiću ovu priliku da se fokusiram, pre svega na Izveštaj o poslovanju Centralnog registra depoa i kliringa hartija od vrednosti i da se osvrnem na trenutnu situaciju na srpskom tržištu kapitala.
Pre svega, moram da istaknem da sam više nego prijatno iznenađena ostvarenim poslovnim rezultatom nakon podvučene crte, kada je u pitanju Centralni registar, jer izveštaj u kojem se konstatuje da je neto dobit preko 32 miliona je za svaku pohvalu, što je koliko ste i naveli pet puta više od planiranog rezultata. Izuzetno mi je drago zbog ove činjenice, jer ona pokazuje dve stvari, da se Centralni registar i koliko ste rekli, 34 odnosno 35 zaposlenih u Centralnom registru, dobro snašao u novonastaloj situaciji i da je u periodu ove krize koja još uvek traje, registar uspeo da maksimalno razvije lepezu poslova i usluga koje se u skladu sa zakonom obavljaju.
Potpuno je jasno da je na ovaj način postignuta i adekvatna diverzifikacija očekivanih prihoda i zato je i poslovni rezultat daleko bolji od očekivanog.
Naravno, poslovanje ove institucije se ne može posmatrati izolovano u odnosu na ukupno stanje u kome se nalazi tržište kapitala u Srbiji, jer Centralni registar zajedno sa Beogradskom berzom, sa Komisijom za hartije od vrednosti, sa brokersko-dilerskim i investicionim društvima, fondovima i ovlašćenim bankama, u stvari predstavlja jedan sistem spojenih sudova. Kada se uspešno posluje na finansijskom tržištu, kada se realizuju solidni prometi tržišnim materijalom, dakle, hartijama od vrednosti, logično je da institucije koje predstavljaju noseće stubove tržišta kapitala, ostvaruju i dobre rezultate.
Imajući u vidu i činjenicu da nadležni skupštinski odbor nije prihvatio godišnji Izveštaj Komisije za hartije od vrednosti, za proteklu godinu, da se brokersko-dilerska društva sve više osipaju i prestaju sa radom, da Beogradska berza već nekoliko godina unazad beleži katastrofalan finansijski rezultat, još više upada u oči 32 miliona dobiti koje ima Centralni registar.
Kao što sam rekla, to jeste za svaku pohvalu, ali „jedna lasta ne čini proleće“ i jedna firma koja uspešno posluje u sveukupnom ambijentu, finansijskom, vrlo loše, ne može dugo opstajati na takav način na tržištu.
U izveštaju o kojem mi danas raspravljamo, eksplicitno je navedeno da se značaj tržišta kapitala ogleda u sledećem, u prikupljanju kapitala, u efikasnoj alokaciji kapitala, u mogućnosti investiranja pod jednakim uslovima, u omogućavanju transparentnosti i proceni različitih investicionih mogućnosti i omogućavanju ostvarivanja prihoda i posebno opšteg privrednog rasta.
Mislim da ćete se složiti sa mnom da je u međuvremenu propušteno mnogo prilika da se neke stvari poboljšaju. Ne mogu, a da se ne setim 2007. godine, kada je bilo to zlatno doba ili čak i 2008. godine kada je govoreno da kod nas ekonomske krize neće ni biti, da će nas ona zaobići, da će ta kriza u stvari predstavljati našu ekonomsku šansu, a još krajem 2008. godine, kada je već kriza počela da uzima maha, država Srbija i tadašnja Vlada je preuzela određene korake u cilju stabilnosti finansijskog sistema Republike Srbije, ali prevashodno se koncentrišući na rad i likvidnost poslovnih banaka.
Smatralo se da u uslovima galopirajuće krize, akcenat treba staviti na očuvanje ovog segmenta, da treba garantovati štedne uloge građana, dok je tržište kapitala ipak gurnuto u zapećak i prepušteno tržišnoj stihiji.
Time je i dobar deo naših privrednih subjekata propustio jednu veliku šansu da dođe do svežih finansijskih sredstava na način kako se to radi u razvijenim ekonomskim i demokratskim zemljama, ali na žalost, oslonili smo se na skupe kredite koji su zbog vraćanja tih kredita i drugih razloga, prisutni i danas.
Sve što se kasnije događalo svakako da nije predstavljalo nikakvo iznenađenje za upućene stručnjake iz ove oblasti. Dodatni problem je bio i u tome što se od 2008. godine, ne samo u Srbiji nego i u regionu, povukao veliki broj značajnih investitora i to je, nažalost, dovelo do potpunog urušavanja finansijskog tržišta, do sunovrata svih akcija od vrednosti i katastrofalnog pada prometa. Ostali su praktično samo oni koji realno nisu imali kuda i koji gaje nadu i veruju da će se situacija koja je jako teška u narednom periodu popraviti.
Apsolutno sam uverena da ljudi koji se bave planiranjem u Centralnom registru su svesni da bez svojih članova ne mogu dugo opstati na finansijskom tržištu. A vi u ovom izveštaju za 2013. godinu navodite da nije izvršen prijem novih članova i da je prestalo članstvo četiri člana Centralnog registra.
Iskreno se divim svim brokerskim kućama koje u ovih 10 godina uopšte posluju na ovakav način i pod ovim uslovima. I kada pominjem zavisnost Centralnog registra od opstanka članova, prvenstveno brokerskih kuća, pokušaću da tu situaciju prikažem na jednom konkretnom primeru, pre svega zbog gledalaca, naših građana koji gledaju ovaj prenos.
Zamislimo da je srpsko finansijsko tržište jedna velika zelena pijaca. Centralni registar, hartija od vrednosti, Beogradska berza i ostale institucije koje obezbeđuju adekvatne uslove za njegovo funkcionisanje bi u tom slučaju imale status javno-komunalnog preduzeća „Gradske pijace“. Reklo bi se da u funkcionisanju ovog sistema ne bi trebalo uopšte da ima problema, zbog toga što je roba na pijacama, na tržištu, trgovci zakupljuju tezge, kupci kupuju robu. Međutim, pojavljuje se jedan mali problem. Vremenom se pojavljuje konkurencija u smislu velikih hipermarketa koji imaju niže cene, kupci se odjednom povlače tamo, trgovci odnosno prodavci više nemaju taj interes da zakupljuju tezge i odjednom se jedno preduzeće koje dobro posluje nalazi u problemu.
Ovo je scenario koji se, nažalost, u velikoj meri odigrao na našem finansijskom tržištu, a država nije na pravi način reagovala. Dovoljno je samo uporediti godišnje, mesečne, nedeljne, dnevne statistike na sajtu Beogradske berze, da bi se stekla potpuna slika o devastaciji srpskog tržišta kapitala.
Kada danas razmatramo ovaj vaš izveštaj koji je odličan, moramo imati u vidu činjenicu da nikako ne možete dugoročno uspešno poslovati bez korenite promene ukupnog ambijenta.
Iako nisam, niti moje kolege iz poslaničke grupe Nova Srbija, stručnjaci u ovoj oblasti, ali smo kao narodni poslanici upućeni u fiskalnu situaciju, u ekonomsko tržište Srbije. Pripremajući se za ovu raspravu danas, ja bih samo izdvojila dva konkretna predloga koja bih predložila, a koja, naravno, ne zavise direktno od vas.
Mislim da država finansijskom tržištu mora dati taj dodatni impuls, pre svega što će omogućiti izlazak na berzu preostalim do sada brižljivo čuvanim javnim preduzećima, a čiji kapital je odavno nominovan i akcije su podeljene građanima Srbije.
Drugi konkretan predlog bi se odnosio na jedan novi finansijski instrument koji bi mogao da bude atraktivan potencijalnim investitorima. Pomenuću samo jedan koji je, po mom mišljenju, bio dobar a koji nije zaživeo – hartije od vrednosti koje emituju jedinice lokalne samouprave a koje se praktično nisu ni desilo.
Moram da budem do kraja objektivna i da kažem da ni u našem bliskom okruženju ne cvetaju ruže, ali da ipak berze i u Zagrebu i u Ljubljani normalno rade. Naravno, ne na nivou kao pre nekoliko godina i kako očekuju, ali bilo kakvo poređenje sa našom situacijom u ovom trenutku je ipak neumesno i mi smo, nažalost, u mnogo goroj situaciji.
Završiću ovo svoje izlaganje konstatacijom da država preko nadležnih institucija mora da u ovoj teškoj ekonomskoj situaciji uloži krajnji napor da se popravi situacija na našem tržištu kapitala, jer u suprotnom, u narednih nekoliko godina, po mom mišljenju, mi u ovom cenjenom Domu nećemo imati o čemu da raspravljamo. Hvala.

Zahvaljujem gospodine predsedavajući.
Kolege i koleginice narodni poslanici, imamo priliku danas da razgovaramo o izveštaju Komisije za javne nabavke po primeni novog zakona koji je prethodni saziv parlamenta doneo 1. aprila 2013. godine. Vi u ovom izveštaj navodite predmet konkretnih pregleda i situacija u kojima je Komisija postupila u periodu od početka primene novog Zakona o javnim nabavkama, pa zaključno sa krajem prošle godine.
Ovaj izveštaj je nadzorni odbor Narodne skupštine Republike Srbije za finansije, i usvojio i apsolutno smatram da u svojstvu jačanja kontrolne uloge Narodne skupštine Republike Srbije, u obavezi smo da razmatramo ovaj izveštaj, da analiziramo preporuke koje ste nam dali, sa jednim jedinim ciljem da u praksi smanjimo razloge za neadekvatno, odnosno, pre svega bih rekla, otežanu primenu ovog zakona koji se u određenim situacijama pojavljuje.
Pripremajući se za raspravu o izveštaju Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki, došla sam do podataka koje je izneo direktor Uprave za javne nabavke Predrag Jovanović, i koji je izneo krajem 2013. godine, istakavši da se vrednost javnih nabavki u prvih devet meseci 2013. godine, dakle od 1. aprila do 31. decembra 2013. godine iznosi 178 milijardi dinara, što je za 25,6 milijardi manje, nego u istom periodu 2012. godine. To znači da je oko 220 miliona evra manje potrošeno u javnim nabavkama od kada se primenjuje novi Zakon o javnim nabavkama.
Takođe, prema njegovim rečima, od početka primene novog zakona, učešće u pregovarački postupcima je 10%, a 2012. godine je bilo, recimo, 28%, što znači da je tri puta smanjen ovaj netransparentan i nekonkurentan postupak, a istovremeno otvoreni postupak kao najpoželjnije povećan sa 56 na 79%.
Svakako da ovi podaci ohrabruju i pokazuju da je novi Zakon o javnim nabavkama već u prvih devet meseci svoje primene dao određene rezultate, ali vi takođe, u svom izveštaju uočavate i ističete nam i brojne nepravilnosti koje se pojavljuju u primeni ovog zakona.
Izneli ste ih nekoliko, pre svega, nepoštovanje odredbi podzakonskih akata prilikom izrade konkursne dokumentacije, zatim nepreciznu i nejasnu konkursnu dokumentaciju u primeni postupka javne nabavke, zatim definisanje tehničkih specifikacija u postupcima javnih nabavki na način koji je diskriminatornog karaktera, sužavanje konkurencije među ponuđačima određivanjem dodatnih uslova i ipak, forsiranje pregovaračkog postupka.
Moje pitanje za vas je, kako pooštriti primenu zakona i kako po vašem mišljenju eliminisati ove nepravilnosti koje ste izneli? Sve navedene primedbe komisije zapravo pokazuju da se loše navike teško iskorenjuju, da se postojeći dugogodišnji odnosi između tradicionalnih naručilaca i ponuđača zasnivaju na već ustaljenim šemama, i da mi i dalje imamo probleme u primeni zakona koje zajedno sa vama i drugim organima nadležnim u narednom periodu moramo rešiti.
Ja podržavam kadrovsko jačanje komisije u svim sektorima i nadam se da ćete sa stručnim i kvalitetnim ljudima, novim ljudima u komisiji upravo efikasnije i lakše rešavati probleme koje sam navela.
Kada pominjem adekvatnu primenu zakona, smatram da je komisija u pravu kada konstatuje da je ujednačena primena propisa kojima se reguliše oblast javnih nabavki, osnova stabilnog i efikasnog sistema javnih nabavki. Smatram da je potpuno u redu i slažem se sa ova četiri načelna pravna stava koja ste vi zauzeli u skladu sa tumačenjem i primenom članova 75, 78, 85. i 153. Zakona o javnim nabavkama.
Svakako da veća transparentnost u primeni javnih nabavki je značajna i treba nastojati da se ona u narednom periodu još poveća. Dobro je što je ustanovljena praksa kontinuiranog komuniciranja na relaciji Komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki, Uprava za javne nabavke i DRI, na taj način je sigurno da vi postižete međusobnu koordinaciju koja je u pitanju zauzimanja jedinstvenih pravnih stavova po određenim pitanjima veoma važna.
Mislim da je veoma bitna i edukativna funkcija Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki i da je ona od neprocenjivog značaja.
Nerealno je i očekivati da primena zakona od samog početka teče bez poteškoća, ali ja mislim da ovi podaci koje je izneo direktor Uprave za javne nabavke ohrabruju, da ćemo ih u narednom periodu zajedno otkloniti i naravno.
Kao član Gopaka očekujem da ćemo u narednom periodu uspostaviti saradnju i da ćemo zajedno raditi na otklanjanju ovih teškoća. Mislim da imate podatke, da ste upoznati sa činjenicom da je Nacionalni ogranak Gopaka u Srbiji osnovan pre godinu dana i da je sastavljen od članova svih političkih stranaka i poslaničkih klubova u Narodnoj skupštini Srbije i da je naš prevashodni cilj uspostavljanje nadzora nad trošenjem javnih finansija.
Takođe, želim da vas obavestim da će poslanička NS u danu za glasanje podržati ovaj izveštaj.

Kolege i koleginice narodni poslanici imam pitanje za ministarku poljoprivrede Snežanu Bogosavljević Bošković.
Moje pitanje se odnosi na to kada će biti izmene i dopune zakona iz vodoprivrede, s obzirom da smo 5. maja 2010. godine u ovom parlamentu doneli Zakon o vodama. Po mom mišljenju i po mišljenju struke ovaj zakon nije dobar i velikim delom je odgovoran za posledice katastrofalnih poplave koje su nas zadesile. Nije dobar zbog toga što je odgovornost za odbranu od poplava prebacio na opštine, a opštine u Srbiji nemaju ni kapacitet, niti stručnu, niti tehničku, a najmanje finansijski kapacitet da rade posao koji im je dodelio zakon iz 2010. godine. Drugi problem ovog zakona je što je on na neprirodan način podelio reke po opštinskim granicama, a ne po slivovima.
Treći nedostatak, veoma važan, je što nedostaju sankcije koje moraju biti jasno definisane i pooštrene. Hitnost, izmena i dopuna Zakona o vodama je neophodna i paralelno sa saniranjem posledica od poplava, po mom mišljenju treba ubrzati rad na donošenju novog zakona.
Drugo pitanje, takođe za ministarku poljoprivrede je kada se sprema zakon o protivgradnoj zaštiti? Poljoprivrednici u selima širom Srbije strahuju za svoje voćnjake, za svoje useve zbog toga što nema ovog zakona, a i nemamo dovoljno protivgradnih raketa.
Treće pitanje bih imala takođe za ministarku Bogosavljević Bošković, ali mislim ovo pitanje može biti istovremeno upućeno i ministru rudarstva i energetike gospodinu Antiću. Naime, u Srbiji postoji vodoprivredni informacioni sistem u kojem ne postoje podaci o bujičnim tokovima. To je jedna informacija. S druge strane, stručnjaci iz geologije kažu da redovno obilaze teren i da u Srbiji, po njihovoj evidenciji ima nekih 30.000 klizišta. Potpuno je jasno posle mesec dana od poplava da su ljudi gradili u koritima bujica koje su im sada prošli direktno kroz kuću.
Moje pitanje glasi – ako imamo podatke kako tvrde geolozi, kako je moguće da nam se ovako nešto desilo? Da li će nadležno ministarstvo i poljoprivrede i energetike i rudarstva preduzeti mere protiv nadležnih koji su odgovorno za ovakvo stanje? Šta će konkretno Ministarstvo rudarstva i energetike učiniti kako bi imali u vodoprivrednom informacionom sistemu kompletne podatke o bujičnim tokovima.
Ovo sve govorim zbog toga što su ove katastrofalne poplave prošle. Posledice ćemo osećati još dugi niz godina, ali niko od nas ne može predvideti da li će se ponovo one desiti i zato moramo biti spremni i sa zakonskim rešenjima i sa drugim konkretnim potezima, kako bi im na pravi način izašli u susret. Hvala.

Zahvaljujem gospodine predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, sistem odbrane predstavlja ključni instrument u oblasti ostvarivanje državne politike i koliko je važno da imamo Vojsku kao jedan dobro organizovan sistem videli smo u nedavnim poplavama koje su zadesile Srbiju. Zaista je nemerljiv bio učinak i doprinos vojnika Srbije.
Naravno da je jedan od osnovnih težišta politike odbrane između ostalog i intenzivna međunarodna saradnja. Dobro je što učešće u mirovnim misijama i multinacionalnim operacijama naših vojnika ima trend konstantnog rasta sa krajnjim ciljem da Vojska Srbije uzme učešće u očuvanju mira, stabilnosti skoro u svim delovima sveta.
Vrlo je važno što se posle duge pauze Srbija vratila na mapu onih zemalja koje u multinacionalnim operacijama UN angažuju svoje vojne jedinice, kao i da Srbija sve više jača svoje kapacitete za učešće u mirovnim operacijama.
Građani Srbije su ponosni što pripadnici Vojske Srbije u najboljem svetlu predstavljaju našu Vojsku i zemlju, kako pred građanima Kipra, Libana, Liberije, Konga, Obale Slonovače, a vidimo sada da se te zemlje proširuju i dobro je što pripadnici naše Vojske unapređuju bezbednost tih zemalja i na najbolji način i u najboljem svetlu se prikazuju i pred građanima tih zemalja, kao i pred pripadnicima stranih oružanih snaga koji zajedno sa njima učestvuju u mirovnim operacijama.
Svakako nam je svima imponovalo kada je pre dve godine šefica Misije na Kipru pohvalila učešće našeg kontingenta, tadašnjem ministru odbrane, Aleksandru Vučiću, citirajući da naš kontingent obavlja posao u „skladu sa pravilima službi i u skladu sa potrebama stanovništva, ne mešajući se u politiku“.
Činjenica je da su pripadnici Vojske Srbije u svim mirovnim misijama pokazali visok stepen obučenosti i pripremljenosti i da to svakako podiže ugled Srbije u svetu.
Konačno, učešće Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama UN važan je element naše spoljne politike, jer jača diplomatski potencijal Srbije za ostvarivanje interesa naših građana i doprinosi da se Srbija tretira kao ravnopravni partner u odnosima sa drugim zemljama članicama UN i Partnerstva za mir.
Srbija prednjači i u regionu po učešću u mirovnim operacijama, ispunjava sve očekivane standarde i doprinosi miru u sva tri kontinenta u kojima mi imamo naše učesnike.
Mislim da je vrlo važno da danas pomenemo jednu činjenicu da Vojska Srbije ne učestvuje u misijama u kojima se na bilo koji način ostvaruju interesi velikih zemalja. Ne treba da idemo u bezbednosne integracije zato što se na taj način dokazujemo našim partnerima ili zato što na taj način ispunjavamo naše međunarodne obaveze. Mislim da je ova politika koju sada vodimo pravi put i da praktično samo tako treba da nastavimo.
Ne mogu ovom prilikom a da ne pohvalim da me lično raduje što sve više žena oficira Vojske Srbije učestvuje u mirovnim misijama i, koliko je meni poznato, mislim da žene učestvuju u Libanu, Kipru i Kongu i da odlično rade svoj posao. Verujem da će ih u ovim novim misijama imati sve više.
U svakom slučaju, poslanička grupa Nove Srbije podržava i Godišnji plan i učešće naših pripadnika u mirovnim misijama i u Danu za glasanje podržaćemo ovaj predlog.

Kolege i koleginice narodni poslanici, gospodine ministre, moje mišljenje je da danas imamo tri izuzetno dobra predloga zakona. Moram vam reći da sam se spremajući se sa za ovu diskusiju pre svega radovala zbog toga što u ime poslaničke grupe NS mogu da argumentovano govorim o predlozima ovih zakona. Jedino što moram da konstatujem i složila bih se sa mojim kolegama prethodnicima, imali smo zaista zbog hitnosti donošenja ovog zakona vrlo malo vremena da se pripremimo i to svakako utiče na kvalitet diskusije u parlamentu koja uvek mora da bude argumentovana, konkretna i sa činjenicama.
U obrazloženju ovog zakona, a i vi ste gospodine ministre danas rekli da je cilj Zakona o zaštiti potrošača pre svega jedna sveobuhvatna i konkretna zaštita potrošača na teritoriji Republike Srbije. Pri tome se prevashodno misli na edukaciju i informisanje potrošača, na zaštitu njihovih ekonomskih interesa, na rešavanje potrošačkih problema, kao i zastupanje potrošačkih interesa, ali i dostupnost roba i usluga.
Mislim da ni u jednom trenutku ne smemo zanemariti činjenicu da je ova oblast veoma važna u zemljama EU i da se tako tretira i u njihovim zakonima. Razlog za to je više nego jednostavan, jer svi mi bez obzira kojom se delatnošću bavimo, bez obzira na naše trenutno materijalno stanje koje imamo, na našu kupovnu moć smo deo te jedinstvene armije potrošača u okviru ne samo jedne države nego i šire. Svet nije postao globalan pre svega samo zahvaljujući munjevitom brzinom razvoja informacionih tehnologija nego i zahvaljujući izuzetno dinamičnoj razmeni dobara i usluga.
Kada budemo analizirali pojedine odredbe ovog zakona treba da imamo u vidu činjenicu da su i oni najveći trgovci i prodavci istovremeno u privatnom životu potrošači. Složiću se sa konstatacijom da je efikasna zaštita potrošača moguća samo ukoliko se kreira takvo okruženje koje će omogućiti da ostvaruju i koriste svoja prava. Šta to zapravo znači? To znači da svi mi treba da budemo svesni u svakom trenutku svojih prava i odgovornosti kao potrošači, da imamo nesmetan pristup svim informacijama i savetima, te da su nam dostupna sredstva pravne zaštite kao i odgovarajuća nadoknada štete.
Međutim, moram ovom prilikom da kažem da je primena ovog zakona koji, još jednom moram da naglasim izuzetno dobar, neće imati svoj puni efekat i zavisiće od toga da je prosto krajnji trenutak da se kod nas razvije zdrava konkurencija i istinski tržišna utakmica. Moram ovom prilikom i da apelujem na sve one, a pre svega na resorno ministarstvo i Vladu, koji učestvuju u kreiranju naše ekonomske politike da vode računa o sebi, da se u narednom periodu pojave novi, kako bih rekla, značajni igrači koji bi tržišnu utakmicu učinili zanimljivijom. Ali, da bismo imali i strane i domaće investitore koji bi učestvovali na pravi način u toj tržišnoj utakmici, prvi i osnovni preduslov je da se popravi položaj potrošača u Republici Srbiji i to ukidanjem neformalnih monopola i kvazi monopola koji na žalost kod nas i dalje postoje i vrlo su dominantni.
Dok se ovo ne desi plašim se da ćemo i dalje biti svedoci brojnih primera koji idu u prilog tvrdnji da je naš potrošač u podređenom položaju u odnosu na trgovca, jer samo zdrava konkurencija štiti potrošača u suštinskom smislu reči. Ni jedan zakon koliko god on bio dobro napisan, ni jedna inspekcijska služba koliko god ona bila dobro organizovana neće naterati trgovca, odnosno prodavca da promeni ustaljeni sistem ponašanja bez zdrave konkurencije. Znači, jaka konkurencija je ta koja vas tera da spuštate cene, da poboljšate kvalitet usluga, da jednostavno učinite sve što je potrebno da kada recimo dajete popuste da to zaista suštinski budu popusti. Navešću primer jednog autlet centra koji je u Pandorfu nadomak Beča koji u vreme božičnih praznika je nezaobilazno mesto za većinu turista.
Dakle, u razvijenim tržišnim privredama kupac u punom smislu te reči nosi naziv njegovo veličanstvo kupac. Dakle, u razvijenim demokratskim evropskim zemljama kupac je uvek na prvom mestu i nadam se da ćemo se mi kao društvo kretati u tom pravcu.
Svakako da novi zakonski predlog predstavlja pomak u odnosu na postojeće rešenje, jer imajući u vidu dinamičnost ove oblasti logično je da je došlo do promena u odnosu na period od pre tri godine i da te promene zakonska regulativa treba da isprati na adekvatan način. Naravno da je tu potrebno i preciziranje nadležnosti resornog ministarstva. U institucionalnom pogledu potrebno je po mom mišljenju pre svega pojačati rad svih nadležnih inspekcijskih službi na terenu.
Samo bih želela da navedem jedan primer za ovo. Član 6. svojom standardnom formulacijom propisuje da je trgovac dužan da na nedvosmislen, čitak i lak i uočljiv način istakne prodajnu, odnosno jediničnu cenu robe ili usluge u skladu sa propisima koje uređuje trgovinu. Međutim, uđite u bilo koju našu trgovinu, prodavnicu uverićete se da se ova zakonska odredba masovno krši, tako da bi inspekcijski organi kada bi imali kapacitet pre svega da se bave ovom pojavom imali pune ruke posla pišući kazne, odnosno prijave.
Član 8. ovog zakona propisuje da je trgovac koji nudi ili oglašava vršenje usluge trajnog snabdevanja električnom energijom, gasom, toplotnom energijom ili vodom dužan da u ponudi jasno istakne pod jedan, jediničnu cenu potrošene električne energije ili toplotne energije, jediničnu cenu potrošene vode ili gasa. Ne znam za vodu ili gas, ali moram da kažem da za račune za električnu struju mnogi od nas i dalje za njihovo razumevanje moraju da imaju pre svega fakultetski nivo poznavanja matematike, a da ne pominjem ukoliko treba da reklamira taj račun za električnu energiju na šalterima distribucija vam kažu pre svega platite taj račun, pa onda reklamirajte.
Veoma je važno što član 14. Predloga zakona propisuje da potrošač nije dužan da plati bilo kakav oblik dodatnih troškova, uključujući poštanske troškove i troškove transporta i isporuke, ako trgovac nije dobio izričitu saglasnost potrošača za konkretne dodatne troškove, što je svakako dobro rešenje.
Član 15. predviđa da se novčana obaveza koju potrošač plaća putem banke, javnog poštanskog operatera ili drugog nosioca platnog prometa, ima smatrati izmirenom na dan kada su nosioci platnog prometa primili nalog za plaćanje potrošača.
Moram da kažem da sam više puta bila u situaciji, i ja i veliki broj građana Srbije, koji su se suočili sa činjenicom da kada plate porez na imovinu, u poreskoj upravi kažu da smo kasnili po nekoliko dana i da nam se zbog toga obračunavaju kamate. Znači, zaista je potrebno uvesti red, što ovaj zakon vrlo jasno i ukazuje. Praktično, na taj dan kada se evidentira uplata, to treba da bude evidentirano i u poreskim upravama, da jednostavno nema razloga da tu bude bilo kakvog zastoja, uračunavanja nepotrebne kamate i da se na taj način više građani Srbije ne mogu oštećivati.
Smatram da je jako dobro rešenje u članu 16. koje predviđa da osnovni principi zaštite potrošača treba da postanu sastavni deo i nastavnih programa u osnovnim i srednjim školama, ne samo zbog toga što se deca kroz naš školski sistem, u najranijem periodu obrazovanja uče o pravima i obavezama potrošača, nego što će na pravi način steći znanje o tome i donekle popraviti deformisanu predstavu o tome šta je zapravo smisao kupovine.
Čl. 17-26. preciziraju pojmove – nepoštene, obmanjujuće, nasrtljive poslovne prakse, što je izuzetno važno, s obzirom da se svi mi u praksi, u trgovinama, susrećemo sa ovakvim pojavama, a one do sada, nažalost, nisu na pravi način mogle biti zakonski sankcionisane.
Evo jednog konkretnog primera. Nedavno se pojavila informacija da su tržišni inspektori povukli iz prodaje na hiljade pari obuće vredne 9,4 miliona dinara. Akcija je, ako se ne varam, sprovedena početkom aprila ove godine, zbog velikog broja reklamacija potrošača. Čak trećina svih primedaba kupaca na kvalitet kupljene robe odnosila se na obuću, najčešće patike koje bi se samo posle nekoliko nošenja pohabale, rašile, odlepile ili bi im pukao đon. Veliki je problem što je u prodavnicama gotovo nemoguće pronaći obuću za kišno vreme u kojoj nisu prelepljene akreditacije na stranom jeziku koje obaveštavaju sve potrošače o kvalitetu te obuće, odnosno da li je ona vodootporna ili ne.
Pripremajući se za ovu raspravu, pročitala sam konstataciju gospodina Petra Bogosavljevića, predsednika Pokreta za zaštitu potrošača, koji je rekao da je to uobičajeni trik trgovaca, uvoznika ili proizvođača, koji se na taj način štite ako obuća odnosno čizme ili cipele propuste vodu.
Navešću i drugi primer – reklamiranje da je proizvod bez aditiva, da je proizveden u EU, da je organskog porekla, a da to zapravo nije slučaj, što takođe spada pod nepoštenu poslovnu praksu. Da ne zaboravim ovom prilikom i obaveštenja mobilnih i kablovskih operatera o promeni cene i uslova paketa bez prethodnog pristanka potrošača ili besplatan bankarski kredit iza koga se kriju administrativni troškovi.
Predloženi tekst zakona sankcioniše nesavesne trgovce, što je naravno odlično, ali treba imati u vidu i činjenicu da mnogi potrošači nisu svesni da su žrtve ovakve prakse i stoga treba poraditi na opštoj edukaciji.
Potpuno je jasno da potrošač mora da zna šta tačno kupuje, pa je svaka nerazumljiva i dvosmislena informacija deo nepoštenog poslovanja. Koliko često smo se samo susreli sa nečitkim deklaracijama koje su napisane sitno, koje su napisane bledim i mutnim slovima? Takođe, sa unošenjem nepravičnih i štetnih odredbi uopšte i pivske ugovore čiji je smisao stavljanje potrošača u neravnopravan položaj, sa dovođenjem u zabludu, sa skrivanjem važnih odredbi u tekstu i tako unedogled.
Zato smatram da je odredba člana 41. izuzetno važna, jer propisuje da ugovorna odredba obavezuje potrošača samo ako je izražena jednostavnim, jasnim i razumljivim jezikom, kako bi ga shvatio razuman čovek, potrošačevog znanja i iskustva.
Odredba u članu 42. favorizuje potrošača tako što predviđa da se nejasne odredbe ugovora između potrošača i trgovaca moraju tumačiti u korist potrošača.
Vrlo je važno što član 84. ovog zakona prepoznaje pojam ugroženog potrošača kao socijalne kategorije, što Vlada bliže uređuje kriterijume za definisanje ugroženih potrošača kao i specifične uslove za obezbeđivanje usluga od opšteg ekonomskog interesa ovoj kategoriji potrošača, što je u našoj ekonomskoj situaciji apsolutno neophodno.
Član 86. sadrži nekoliko izuzetno važnih rešenja kojima se maksimalno štite potrošači u odnosu na snabdevanje strujom, vodom, gasom, toplotnom energijom i mislim da je to dobro, kao i članovi od 123. do 126, koji na jedan vrlo jasan način definišu strategiju zaštite potrošača, jer, pre svega, pored Narodne skupštine, Nacionalnog saveta za zaštitu potrošača, uključuju i nevladine institucije koje svojim stavovima i svim onim što čine odgovaraju zahtevima sveobuhvatne zaštite potrošača.
Smatram da postojeća udruženja i organizacije koje se bave ovom problematikom rade dobar posao u datim okolnostima i da ih treba svakako dodatno afirmisati, što je i intencija predlagača zakona.
Član 126. na jedan jasan način definiše poslove nadležnog ministarstva. Ne bih to posebno obrazlagala.
Na kraju ove rasprave o Zakonu o potrošačima želim još jednom da ponovim jednu veoma važnu stvar – da samo jaka i zdrava konkurencija može realno da nametne našim trgovcima nove standarde i obrasce ponašanja.
Moram da navedem još jedan konkretan primer iz Velike Britanije. Kada u Velikoj Britaniji kupite bilo kakav odevni predmet, garderobu ili obuću, imate pravo da u roku od 14 odnosno 28 dana, bez ikakvog posebnog obrazloženja što ste se predomislili, vratite taj odevni predmet i garderobu i uredno dobijete novac. Priznaćete da ovo deluje kao apstrakcija u našim uslovima, ali je to isključivo posledica konkurencije koja jednostavno tera trgovce da adekvatno tretiraju potrošače.
Što se tiče izmena i dopuna Zakona o elektronskim komunikacijama i zakona o dopunama Zakona o poštanskim uslugama, vrlo ću kratko reći da su potrebe donošenja ovih zakona motivisane pre svega potrebom za racionalizacijom rada državne uprave u Republici Srbiji, da su takođe ova dva zakonska predloga vrlo dobra i jasna i obaveštavam vas da će poslanička grupa NS u Danu za glasanje podržati sva tri predloga zakona.

Poštovana predsednice i kolege narodni poslanici, poštovana gospođo Bogosavljević Bošković, pred nama su nekoliko međunarodnih sporazuma i potvrđivanja amandmana na član 20. stav 1. Konvencije o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena. Poslanička grupa NS će u danu za glasanje podržati sva četiri međunarodna sporazuma, kao i Sporazum o operativnoj, strateškoj saradnji između Republike Srbije i Evropske policijske kancelarije i ovaj amandman koji je preporučio Međunarodni komitet za eliminaciju, diskriminaciju žena.
Smatram da se uticaji jedne države i njen značaj u međunarodnim odnosima pored njene ekonomske i vojne moći meri i njenim učešćem i aktivnošću u multilateralnim i međunarodnim organizacijama, ali i raznovrsnošću bilateralnih kontakata. Svaki bilateralni sporazum sa drugom državom može biti od koristi našoj državi, odnosno pre svega našim građanima. Iako se u prvi mah može učiniti da su neki partneri manje bitni od drugih i da nema neke preterane koristi od pojedinih međunarodnih sporazuma, mišljenja sam da se bogatstvo jedne države na međunarodnom planu upravo može kvantitativno iskazati kroz veliki broj važećih sporazuma o najrazličitijim vidovima saradnje pa i o ukidanju viznog režima za državljane ugovornih strana.
U ovom konkretnom slučaju Republike Srbije i Mongolije o ukidanju viznog režima za nosioce službenih i diplomatskih pasoša, kao i između Republike Srbije i države Laos, mislim da će doprineti lakšem kretanju naših državljana i samim tim to će predstavljati i potencijalnu mogućnost uspostavljanju tešnje ekonomske saradnje sa navedenim državama.
Što se tiče potvrđivanja Sporazuma između Republike Srbije i Crne Gore o uzajamnom zastupanju u pružanju konzularne zaštite i usluga u trećim zemljama, izdvojila bih dve veoma važne stvari. Prva je da je regionalna saradnja za Srbiju veoma važna, da se u poslednje dve godine popravljaju odnosi između Republike Srbije i Crne Gore i da je ovaj sporazum, takođe, i u sklopu sveobuhvatne štednje na osnovu koje se predviđa racionalizacija našeg diplomatsko-konzularne mreže, te je sasvim logično da sa Republikom Crnom Gorom sklopimo jedan ovakav sporazum koji je veoma značajan zbog toga što će našim državljanima u tim zemljama omogućiti da pre svega imaju jednak tretman kao i ostali građani tih zemalja i što će im se pružiti svaki oblik zaštite i pomoći koji im je potreban.
Što se tiče ovog Sporazuma o operativnoj i strateškoj saradnji između Republike Srbije i Evropske policijske kancelarije, o njegovom značaju posebno ne treba govoriti. Vrlo je važno što potpisujemo ovaj sporazum, pre svega zbog toga što ćemo imati pristup operativnim podacima kojima raspolaže Evropol i što će to svakako biti od velike koristi našim nadležnim organima u borbi protiv svih oblika organizovanog kriminala, ali i što će omogućiti da se ovi operativni podaci iskoriste i u sklopu prevencije protiv potencijalnih pretnji terorističkim aktima.
Saradnja sa Evropolom, pored pristupa operativnim podacima, je, po mom mišljenju i mišljenju mojih kolega iz poslaničke grupe Nove Srbije, značajna i zbog toga što ono obuhvata i razmenu stručnih znanja, opštih izveštaja o stanju u ovoj oblasti, što obuhvataju rezultate strateških analiza. Imaćemo i podatke o kriminalističkim istražnim postupcima, podatke o metodama prevencije i mnoge druge.
Na kraju bih želela da kažem nekoliko reči i o potvrđivanju Amandmana na član 20. stav 1. Konvencije o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena.
Borba protiv svih oblika diskriminacije i nasilja je odgovornost i obaveza celog našeg društva. Srbija je do sada potpisala veliki broj međunarodnih sporazuma i obavezala se kao država, demokratska država i mi kao društvo da ćemo se boriti protiv svih oblika diskriminacije.
Vrlo je važno što Komitet za eliminaciju diskriminacije žena pre svega ceni sve ono što država članica preduzela u ovoj oblasti, ali je i ohrabruje da preduzme nove korake, nove zakonske mere, nove aktivnosti i akcione planove u oblasti zaštite protiv svih oblika diskriminacije.
Takođe, ohrabruje državu članicu da podstakne nivo podizanja svesti žena o njihovim pravima, da menja zakone u cilju efikasnog sprečavanja svih oblika nasilja, da podstakne žene u svakoj zemlji, koje su žrtve nasilja, da prijave te oblike nasilja, da takođe podstakne da sve žene, zajedno sa muškarcima, imaju jednake zarade i da poboljša pristup kvalitetnoj zdravstvenoj zašiti.
Kao i što sam rekla, mi smo do sada i u prošlom sazivu usvojili nekoliko vrlo važnih zakona, pre svega Istambulsku konvenciju. Međutim, u praksi i dalje imamo veliki oblik diskriminacije na svim nivoima.
Žene su žrtve i porodičnog i seksualnog nasilja i, jednostavno, moramo svi shvatiti da žene nisu statistika, nisu prazni brojevi na papiru, da one imaju svoje ime i svoje prezime i da su one nečije ćerke i majke. One ne smeju da postanu svakodnevno nešto sa čime smo se mi pomirili i na šta smo navikli i zbog toga moramo tražiti kao društvo i kao država odgovore na sve oblike diskriminacije.
Iskoristila bih ovu današnju raspravu i istakla nekoliko vrlo konkretnih predloga koje u narednom periodu moramo preduzeti. Ti koraci se, pre svega, odnose na poboljšanjem međuresorske, međusektorske saradnje. Kad to kažem, onda pre svega mislim na bolju koordinaciju između policije, tužilaštva, centara za socijalni rad i svih ostalih institucija. Nedostaje nam prevencija kada je u pitanju diskriminacija.
Potrebna nam je i promena Krivičnog zakona zbog toga što smatram da je on prilično neprecizan, jer za krivično delo nasilja u porodici predviđena je kazna od jedne do osam godina. Moj stav je da mora biti vrlo precizan.
Potrebna nam je i promena nastavnih planova i programa od najranijih uzrasta. U predškolske i osnovne škole moramo uvesti predmete koji se odnose na seksualno nasilje i zdravstvenu zaštitu kako bi naši najmlađi učenici, pre svega dečaci bili obučavani i vaspitavani da diskriminacija i nasilje razara državu i društvo.
Potrebna nam je i adekvatna zdravstvena strategija. Zbog čega to kažem? Zbog toga što su mnogi nasilnici smešteni u psihijatrijske ustanove i psihijatrija u tim ustanovama odradi svoj deo posla. Oni tamo borave 10 do 15 dana, međutim, kada se vrate kući, kada se vrate u svoje porodice nemaju adekvatnu kontrolu i oni ponovo podstiču nasilje.
Takođe, policija je ne mali broj puta do sada privodila nasilnike na osnovu prijava žena koje su bile žrtve nasilja i posle nekoliko sati ti nasilnici su puštani svojim kućama i mnoge žene danas nisu žive zbog toga.
Postavljam još jednom pitanje ko će dati odgovor na sve ovo što sam rekla? Mislim da u narednom periodu moramo tražiti vrlo konkretne odgovore na ova pitanja, s obzirom da se kao društvo i kao država suočavamo sa velikim brojem i diskriminacije i nasilja. Hvala.

Poštovana predsednice, moje pitanje će biti upućeno ministru prosvete Srđanu Verbiću, s obzirom da se suočavamo sa hiperprodukcijom visokih ocena u školama i na univerzitetima i da je to jedan od naših najvećih problema u oblasti obrazovanja u Srbiji.
Prema podacima Zavoda za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja, svaki drugi učenik osmog razreda je odličan, a prošle godine u generaciji maturanata osnovne škole imali smo činjenicu da je svaki sedmi učenik bio vukovac. Slično je i na univerzitetima. Godine 2001. na svim državnim univerzitetima bilo je 1147 akademaca sa prosečnom ocenom višom od 8,5, a danas ih je oko 17500, a prosečna ocena u tom periodu od 2001. godine do današnjeg dana je podignuta sa 7,5 na 8,5.
Deljenje visokih ocena bez pokrića je veliko društveno zlo, daje lažnu sliku o našim školama, a đacima neće pomoći kada jednog dana budu hteli da se zaposle. Škole se više-manje utrkuju koja će da ima bolje uspehe. Na osnovu toga oni dobijaju velike nagrade. Neki nastavnici koji drže stroge kriterijume često su pod pritiskom celog kolektiva da popuste.
Posledice ovakvih trendova u školama su ogromne razlike između ocena i postignuća đaka na nezavisnim testiranjima. Tako naše petice na PISA testovima jedva postaju trojke i za odlične đake se na osnovu rezultata PISA testova ispostavlja da su funkcionalno nepismeni.
Previše reproduktivnog znanja naših đaka, a manjak reproduktivnog znanja je dugo ukorenjen problem i ministru prosvete Srđanu Verbiću je odlično poznat. S obzirom da niste do sada bili u situaciji da menjate naš sistem obrazovanja, moje pitanje za vas je – šta ćete konkretno preduzeti kako bi se smanjio broj vukovaca i to reproduktivno znanje zamenilo funkcionalnim?
Moj predlog je da imamo što više nezavisnih testiranja. Država mora obezbediti sredstva za to, ali me interesuje šta će konkretno Ministarstvo obrazovanja preduzeti po ovom pitanju? Hvala.

Uvažena predsednice, kolege i koleginice narodni poslanici, gospodine ministre, verujem da nije bilo ni malo lako sklopiti ovako povoljan aranžman, sporazum i zajam Republike Srbije i Ujedinjenih Arapskih Emirata. Međutim, ako uporedimo neki period koji je neposredno iza nas i kada smo se zaduživali po mnogo većoj kamatnoj stopi, ovo je svakako napredak. Ja verujem da će mere Vlade Republike Srbije i konkretna ulaganja u proizvodnju, u tehnologiju, u nova radna mesta iz ovih zajmova i sporazuma omogućiti da naša privreda postane što razvijenija i da ćemo mi, kao što je rekao kolega iz JS, kao Turska jednog dana uspeti da vratimo sve dugove.
Zbog građana Srbije koji nas gledaju želela bih da kažem samo nekoliko rečenica o Ujedinjinim Arapskim Emiratima.
Mislim da je vrlo važno što su oni pokazali veliko interesovanje za ulaganje u Srbiju, s obzirom da kao jedna velika zemlja sa razvijenom privredom vrlo pažljivo biraju gde će ulagati svoj novac. Poznato je da su u Ujedinjeni Arapski Emirati šesta zemlja po bogatstvu, koja je prošle godine imala BDP od 368 milijardi dolara, odnosno 49 hiljada dolara po glavi stanovnika, što je 10 puta veći BDP nego što ga ima Republika Srbija.
Godišnji suficit Emirata u razmeni sa svetom iznosi oko 50 milijardi dolara. Sektor usluga je takođe u velikoj ekspanziji. Recimo, samo u građevinskoj industriji oni imaju projekte od 350 milijardi dolara.
Navešću jedan podatak koji je za mene bio vrlo interesantan iz 2006. godine, da su Emirati, Dubai i Katar širom sveta kupili kompanije u ukupnoj vrednosti od 78 milijardi dolara.
Saradnja Srbije sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, sa zemljom koja beleži ovakvu ekspanziju svakako nam ide u korist.
Ovaj ugovor o zajmu, kao i prethodni, je logična posledica Sporazuma o saradnji između Vlade Republike Srbije i Vlade Ujedinjenih Emirata, potpisanog u februaru mesecu prošle godine.
Naša poljoprivreda kao privredna delatnost je ovim sporazumom nekako stavljena u prvi plan. Ideja je da Ujedinjeni Arapski Emirati obezbede finansijska sredstva za modernizaciju celokupne srpske poljoprivrede, dok bi Republika Srbija, što je po mom mišljenju veoma važno, ovako uložena sredstva otplaćivala višegodišnjim garantovanim isporukama najrazličitijih poljoprivrednih proizvoda, pšenice, kukuruza, deteline, mesa, mlečnih proizvoda. Ovi proizvodi bi se iz Srbije izvozili posredstvom kompanije „Al Dahra“ na tržište ne samo Ujedinjenih Arapskih Emirata, nego i na tržište trećih zemalja.
Na primer, nedavno je vodeći lanac hipermarketa u tom regionu, koji ima više od 110 prodajnih objekata sa 600.000 kupaca dnevno, pokazao veliko interesovanje za plasman svežeg, sušenog voća i konditorskih proizvoda iz naše zemlje.
Kada je upitanju međudržavna saradnja, veoma je važno reći da naša Vlada prdviđa i osnivanje zajedničke kompanije u kojoj bi „Al Dahra“ preuzela 66,7% vlasništva za iznos od 100 miliona evra, a koja bi u dugoročni zakup dobila 16.000 hektara zemlje u državnom vlasništvu uz plaćanje godišnje rente od 250 evra po hektaru.
Prvi konkretan rezultat ove naše zajedničke saradnje između dve zemlje jeste i Ugovor o zajmu za finansiranje razvoja sistema za navodnjavanje, potpisan u martu ove godine.
Svi znamo da se u našoj zemlji navodnjava samo jedan mali procenat obradivog zemljišta, da se u Republici Srbiji u stvari u ovom trenutku navodnjava svega oko 100.000 hektara obradivih površina, a ovo, naravno, za posledicu ima veliku zavist naše ukupne poljoprivredne proizvodnje od klimatskih prilika, odnosno neprilika. Kako to izgleda u praksi, suočili smo se svi ovih dana sa velikim poplavama, a pre dve godine sa velikim sušama.
Mislim da mi više nismo u situaciji da priuštimo sebi i nove suše i nove poplave, već moramo preduzimati konkretne mere i planove kako bi se zaštitili. Projekat za koji su nam Ujedinjeni Arapski Emirati odobrili ovaj zajam u iznosu od 97 miliona američkih dolara je po izuzetno niskoj kamatnoj stopi od svega 2,5% na godišnjem nivou i on obuhvata u prvoj fazi izgradnju sistema za navodnjavanje nekih 31.000 hektara obradivog zemljišta na 11 lokacija u Vojvodini i na tri lokacije u centralnoj Srbiji.
Ovo podrazumeva ne samo realizaciju projekta za navodnjavanje, već i građevinske radove, instaliranje hidromehaničke i električne opreme, opreme za navodnjavanje i svih pripadajućih instalacija. Ovo je izuzetna prilika i šansa i za naše privredne subjekte, pre svega, vodoprivredna preduzeća, koja se bave proizvodnjom i održavanjem navedene opreme i uređaja i izgradnjom i rekonstrukcijom postojećih objekata vodne infrastrukture.
Planira se da u bliskoj budućnosti oko milion hektara obradive površine bude pokriveno mrežom modernih sistema za navodnjavanje, a pošto je u ovom prvom delu predviđeno da se navodnjava obradiva površina u Vojvodini i u centralnoj Srbiji, očekujem da će se ovi projekti vrlo brzo proširiti i na jug Srbije. Ovaj zajam je predviđen za 20 godina i sa grejs periodom od pet godina.
Želela bih još nekoliko reči da kažem o finansijskom ugovoru koji pruža mogućnost malim i srednjim preduzećima u Republici Srbiji da uz posredovanje države i Narodne banke Srbije povuku kredite od izabranog kruga poslovnih banaka pod povoljnijim uslovima, nego što je to bio slučaj do sada i kada je u pitanju opšta standardna politika kreditnih banaka. Pri tome, vrlo je važno reći da se ne stavlja isključivo akcenat na finansijske uslove i rokove otplate, već uporedo i na pojednostavljene kreditne procedure i ublažavanje opštih uslova za dobijanje kredita.
Na kraju, želim da vas obavestim da će u danu za glasanje poslanička grupa Nove Srbije podržati sva tri sporazuma. Hvala.

Gospodine predsedavajući, koleginice i kolege narodni poslanici, gospodine ministre, vi ste jutros u obrazloženju rekli dva veoma važna razloga zbog kojih treba usvojiti izmene i dopune ova dva zakona, iako smo danas u toku parlamentarne debate čuli različita mišljenja, što je uobičajeno i potpuno normalno.
Prvi vaš razlog na osnovu kojeg ste vi preporučili poslanicima da u Danu za glasanje podrže ovaj zakon je olakšica za novo zapošljavanje u iznosu od 65 do 75%, u zavisnosti od broja zaposlenih, gde ste vrlo jasno i precizno rekli da je to samo jedna od mera koja će suzbiti sivu ekonomiju.
Drugi razlog po kojem ste preporučili da podržimo predlagača u Danu za glasanje je što se izmenama i dopunama Zakona o porezu na dohodak građana i Zakona o izmenama i dopunama Zakona za obavezno socijalno osiguranje menja visina stope doprinosa za PIO i Fond zdravstvenog osiguranja, tako što se težina prebacuje sa Fonda zdravstvenog osiguranja na PIO fond.
Potpuno je jasno da je namera predlagača odnosno Vlade Republike Srbije da izmenama i dopunama ovog zakona pojača investicioni ambijent u Srbiji i ubrza fiskalnu konsolidaciju. To su, po meni, dva veoma važna argumenta zbog kojih će poslanička grupa Nove Srbije u Danu za glasanje podržati ovaj zakon.
Ovim zakonom je vrlo jasno rečeno da se delimičnim i privremenim oslobađanjem od obaveze plaćanja poreza na zaradu, kao i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, stimulišu postojeći, kao i novi poslodavci za legalno zapošljavanje. Moram da kažem, istine radi, da su ovi podsticaji postojali i u prethodnom zakonu, samo što oni nisu na pravi način iskorišćeni i što se ovim izmenama i dopunama Zakona oni na mnogo precizniji način definišu, odnosno određuju pojam novozaposlenih lica i što je jako važno – ukidaju se sva postojeća ograničenja i diskriminatorske odredbe kada su u pitanju godine života, radno iskustvo i slično.
Takođe smatram da je vrlo važno što je na jedan precizan način određen rok za olakšice preduzetnika za zapošljavanje, to je ovaj 31. mart 2014. godine i što se na ovaj način smanjuju moguće zloupotrebe. Takođe, smatram veoma važnim što se na jedan vrlo precizan način određuje i smanjuju zloupotrebe i činjenicom da prijavljeni radnici moraju biti u službi za zapošljavanje u periodu od šest meseci. Znači, ova odredba, po mom mišljenju i mišljenju mojih kolega iz poslaničke grupe Nove Srbije, treba da dodatno spreči zloupotrebe u zapošljavanju, što je uostalom i mišljenje Fiskalnog saveta.
Namera Vlade je da se predloženim rešenjem stimuliše prelazak određenog broja radnika iz sive zone u legalne okvire, mada, i Fiskalni savet očekuje da samo po osnovu ove mere to neće biti dovoljno i da je, po mišljenju ovog tela, vrlo važno stimulisati i osnažiti poresku upravu, kako bi delovanje poreskih vlasti bilo neuporedivo efikasnije nego što je to trenutno slučaj.
Smatram da je vrlo važno da čujemo i drugačija mišljenja, kao što je i mišljenje Fiskalnog saveta. Međutim, Fiskalni savet je pored određenog broja kritika koje je uputio na ovaj zakon, uputio i određene pozitivne preporuke, odnosno složio se sa određenim odredbama ovog zakona, pre svega u činjenici da Fiskalni savet smatra da povećanje stope penzijskih doprinosa sa 24 na 26% i smanjenje stope doprinosa za zdravstveno sa 12,3 na 10,3 jeste korektno i iznuđeno rešenje, jer je Fond za zdravstveno osiguranje beležio blagi suficit u proteklom periodu, što nije slučaj sa penzijskim fondom. Ovo rešenje bi upravo po mišljenju Fiskalnog saveta trebalo da utiče u određenoj meri na smanjenje budžetskog deficita.
Poslanička grupa Nove Srbije je, kada su u pitanju izmene i dopune ovog zakona, reagovala sa jednim amandmanom, o kojem će govoriti više moj kolega Dragan Jovanović, koristeći vreme poslaničke grupe, ali bih vas zamolila da obratite pažnju na taj amandman, jer on praktično predviđa da se upravo stimuliše zapošljavanje osoba sa invaliditetom.
Želim da vam još jednom kažem da će poslanička grupa Nove Srbije u Danu za glasanje podržati izmene i dopune ova dva zakona, zbog toga što smatramo da treba podržati Vladu Republike Srbije u nameri da se što pre ubrza fiskalna konsolidacija i da se počne sa postupkom i merama za smanjenje sive ekonomije. Hvala.

Uvažena predsednice, gospodine ministre, slažem se sa kolegama koji su u dosadašnjoj raspravi rekli da danas treba da budemo efikasni zbog toga što je vreme od presudne važnosti za Srbiju zbog toga ću samo nekoliko rečenica reći o izmenama i dopunama današnjih zakona.
Vi ste gospodine ministre i na Odboru za odbranu i unutrašnje poslove i danas ovde pred nama rekli razloge za donošenje ovog zakona. Potpuno je jasno da Vlada u svom tehničkom mandatu nije mogla da donese ovaj zakon, pa to radimo sada u ovoj situaciji, vanrednoj u kojoj je Srbija, i drugi veoma važan razlog je zbog građana Srbije zato što novac koji treba da izdvoje za novu dozvolu u ovom trenutku nemaju tako da je opravdanost izmena i dopuna ovog zakona vrlo jasna.
Želim da kažem samo još nekoliko rečenica o novom zakonu koji se predviđa i praktično očekivanja građana za taj novi zakon o bezbednosti koji će, nadam se, vrlo brzo biti kod nas na dnevnom redu. Građani Srbije očekuju da taj novi zakon praktično treba da predvidi vožnju potpuno bez alkohola, da za pijane vozače predvidi strožije sankcije i da stradanje na putevima zbog nebezbednosti praktično se smanji, jer smatramo da treba da bude veća odgovornost preduzeća.
Mi i po ovom sadašnjem zakonu predviđena je analiza opasnih mesta i crnih tačaka na putevima. Međutim, kao da se u sadašnjem zakonu prosto ne vodi dovoljno računa o tome. Mi u novom zakonu očekujemo precizniju odgovornost putara i krivično gonjenje ukoliko se dokaže da je nesreća uzrokovana i nebezbednim putem, odnosno odronom ili rupom na putu.
Takođe, bih rekla da tim novim zakonom koji se očekuje moramo izvršiti veću kontrolu sredstva koje država izdvaja za bezbednost puteva. Ima nekih informacija da se za bezbednost puteva izdvaja oko 10.000 evra po kilometru, ali da se taj novac u potpunosti ne koristi za sve ono što je potrebno da bi se bezbednost povećala. Tako da sam sigurna da će i radna grupa i svi vi uzeti u obzir sve ovo što sam rekla. To je sve samo sa jednim ciljem, ne treba nam mnogo novca da bismo smanjili smrtnost na putevima.
Neposredno pred izmene i dopune ovog zakona dobila sam i mnogo poziva od vlasnika auto škola koji jednostavno kažu da po sadašnjem zakonu ne mogu da ispune sve uslove, kako bi se te auto škole otvorile i radile. Negde je podatak da je oko 900 tih auto škola do sada ugašeno, zbog toga što imaju teške propise, ne znam poligon mora da bude dugačak 51, a širok 7 metara i mnogi drugi propisi koji su za njih predviđeni. Na taj način će biti dovedeno i u pitanje sama obuka i uopšte izdavanje tih vozačkih dozvola, tako da vas molim da negde nađemo sredinu između strogih pravila i podsticaja za privatno preduzetništvo.
Na kraju želim da vas obavestim da će poslanička grupa Nove Srbije u danu za glasanje podržati ovaj zakon. Hvala.

U poslednjih šest meseci imamo učestala trovanja dece hranom, dece školskih i predškolskih ustanova. U ime roditelja te dece postavljam pitanje ministru prosvete Srđanu Verbiću, tražeći od Ministarstva da mi u zakonskom roku odgovori šta konkretno Ministarstvo prosvete preduzima kako bi se ovaj problem rešio ili, za početak, u najmanju ruku, smanjio.
Dakle, u poslednjih šest meseci imali smo tri škole u Beogradu čija su deca bila otrovana hranom. Juče smo dobili informaciju da su otrovana deca u predškolskoj ustanovi u Rašci. Ako tome dodamo i predškolsku decu iz Valjeva i Novog Sada, moram da primetim da je trovanje dece hranom postalo česta i nedopustiva pojava.
Roditelji ove dece traže krivicu, traže odgovornost onih koji su to prouzrokovali. Kada ovo kažem, onda tu ne mislim na razne inspekcije i službe za nadzor koje u tim situacijama odrade svoj deo posla. Recimo, oni su prijavili službe preventivnog nadzora da prostor u kome se prodavala hrana đacima škole „Stevan Sremac“ u Borči nije ispunjavala osnovne higijenske uslove. Zatim, Prosvetna inspekcija je utvrdila da je ova škola imala problem sa neadekvatnim zakupom prostora.
Roditelji ove dece smatraju i da direktori škola čija su deca bila otrovana hranom raskidaju ugovore sa dobavljačima, pa zbog neadekvatne kontrole ponovo uspostavljaju sa dobavljačima te iste ugovore.
Prosto, mislim da je trenutak da shvatimo da je ovo problem u državi i da on mora da se reši na jedan drugačiji način. Podsetiću, i u prošlom sazivu ministar Jovanović je rekao kada se jedan od slučaja trovanja desio da će neko završiti u zatvoru, da će biti sudskog postupka. Ništa od toga se nije desilo. Sam ministar Srđan Verbić je nedavno rekao da mu je poseta školi „Stevan Sremac“ u Borči bila prvi radni dan i da nije očekivao da će mu tako proteći prvi radni dan.
Zbog toga ga pitam – šta konkretno ministarstvo preduzima u smislu rešavanja ovog problema? Hvala.

Uvažena predsednice, gospođo ministre, kolege i koleginice narodni poslanici, po mom mišljenju izmene i dopune Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina imaju tri veoma bitne novine.
Prva je što se unapređuje postupak izbora za savete nacionalnih manjina i tom izmenom se pre svega naglašava stručnost organa koji sprovodi izbore. Do sada je izbore sprovodila Centralna izborna komisija. Od sada će izmenama i dopunama ovog zakona to činiti RIK, kao stručni organ koji će omogućiti doslednije i zakonitije sprovođenje izbora.
Druga veoma važna novina jeste uvođenje tzv. vanrednih izbora u samim nacionalnim savetima manjina. Do sada ta mogućnost nije postojala pa se u praksi dešavalo da se nakon konstituisanja saveta nacionalnih manjina on raspusti i ministarstvo formira privremeni organ koji je obavljao funkciju nacionalnog saveta, što posle usvajanja izmena i dopuna ovog zakona više neće biti moguće.
Treća po mom mišljenju veoma važna novina izmena i dopuna ovog zakona su veće nadležnosti saveta, veća transparentnost rada, pravna sigurnost i vladavina prava. S obzirom da nas očekuju izbori za nacionalne savete krajem godine, smatram da ih je neophodno dočekati sa jasnom, nedvosmislenom i preciznom izbornom procedurom i zbog toga smatram veoma važnim što su izmene i dopune ovog zakona maltene odmah na početku zasedanja ovog saziva parlamenta.
Takođe, veoma je važno što su u izmene i dopune ovog zakona ušle sve, praktično bih rekla da su izmene ovog zakona rezultat konsenzusa rada i radne grupe i svih 19 nacionalnih saveta i što su u izmene i dopune ovog zakona uzete sve primedbe nezavisnih regulatornih tela, koje su se pre svega odnosile na način biranja članova nacionalnih saveta, na njihove mandate i obaveze koje imaju prema onima koji su ih izabrali.
Kada kažem obaveze prema onima koji su ih izabrali onda ću pomenuti samo jedan od niza primedaba koje su imali članovi nacionalnih manjina u Srbiji koji su nama kao narodnim poslanicima dostavljali. Recimo, mnogi članovi manjinskih zajednica nisu znali kako se troše sredstva koja se godišnje iz budžeta Republike Srbije izdvajaju za nacionalne savete, a kojima raspolaže predsednik Nacionalnog saveta. Izmenama i dopunama ovog zakona postiže se ne samo transparentnost u radu, nego se preciznije dakle definišu i nadležnosti samog predsednika Nacionalnog saveta.
S ponosom mogu da kažem da manjine u Srbiji imaju pravo na svoj jezik, pismo, obrazovanje, informisanje na maternjem jeziku, kao i pravo na zaštitu kulturnog identiteta. Ustavom i nizom zakona stvoreni su pravni okviri koji poštuju njihova prava i mislim da je to veoma važno za razvijanje demokratičnosti u svakoj zemlji. Takođe, manjine u Srbiji aktivno učestvuju u političkom životu preko nacionalnih stranaka kojima je obezbeđen ulazak u parlament, ali preko lista velikih stranaka oni imaju funkcije u Republičkoj pokrajinskoj Vladi, u lokalnim samoupravama, a učestvuju u državnoj administraciji.
Sigurno je da svi mi imamo mnogo problema u ovim teškim ekonomskim uslovima, ali mislim da će ovaj zakon stvoriti uslove za jedan bolji izbor nacionalnih saveta i ovo svoje izlaganje završiću izjavom gospodina Lajčeka koji je pre sedam dana bio u Srbiji koji je rekao da je Vojvodina primer kako se poštuju nacionalne manjine. Hvala.

Predsedavajuća, kolege i koleginice narodni poslanici, gospodine ministre, podnela sa zajedno sa koleginicom Zlatom Đerić amandman na član 2. zbog toga što sam smatrala da izmene i dopune ovog zakona treba da imaju vrlo jasno i precizno rešenje koje se odnosi na subjekte, poverioce subjekata privatizacije koji ne podnesu, pokrenu postupak prinudnog izvršenja u roku od 30 dana. Pretpostavlja se da će oni tu učiniti u roku od ovih 30 dana, ali se postavlja ta pravna dilema i pitanje šta se sa njima događa ako to oni ne učine, koji je njihov status.

Predložili smo amandmanom da se propuštanje roka od 30 dana sankcioniše gubitkom prava na pokretanje bilo kakvog postupka prinudnog izvršenja dok samo izvršenje ostaje nesporno. Ovakvi poverioci praktično se izjednačavaju sa državnim poveriocima kada je u pitanju postupak naplate potraživanja u skladu sa zakonskom odredbom u članu 20ž stav. 2.

Međutim, Vlada je u obrazloženju navela da bi prihvatanje ovog amandmana ponovo uvelo na mala vrata odredbu zakona za koju je Ustavni sud ustanovio da je u suprotnosti sa Ustavom, jer bi sada propuštanje roka od 30 dana bilo sankcionisano gubitkom prava na pokretanje postupka izvršenja, što bi po analogiji sa mišljenjem Ustavnog suda ponovo predstavljalo ograničavanje Ustavom garantovanog prava na mirno i nesmetano uživanje imovine.

Međutim, ukoliko ostane ovakvo rešenje ostaje i otvoreno pitanje zašto je uopšte u startu propisan rok od 30 dana za podnošenje zahteva i šta sa poveriocima koji iz bilo kakvog opravdanog ili neopravdanog razloga taj rok propuste. Smatram da mi ovde definitivno imamo pravnu prazninu.

Drugo, diskutabilno je da li se može povući analogija sa osporenom odredbom zakona, jer u njoj je pravo ograničeno….

Gospodine ministre, kolege i koleginice narodni poslanici, činjenica je da ni posle 13 godina i nekoliko zakonskih rokova privatizacija nije završena. Ovo je šesta izmena i dopuna Zakona o privatizaciji. Osnovni je usvoje još 2001. godine, pa smo onda imali izmenu 2003, pa 2005, 2007, 2010, 2012. godine i ovu šestu danas.
Da je zakon bio pun propusta govori i podatak da je oko 2300 prodatih preduzeća, da je do sada bilo raskinutih privatizacija oko 680, a od 2001. godine do danas 800 hiljada radnika je ostalo bez posla.
Cilj izmene i dopune Zakona o privatizaciji, o kojem danas raspravljamo, je da se reguliše pitanje naplate dugova koji imaju preduzeća u restrukturiranju. Šta to konkretno znači? To znači da zakon predviđa da će privatni poverioci moći da traže i dobiju novac koji im preduzeća u restrukturiranju duguju, dok će država i državna preduzeća nastaviti da štite firme za dugovanja nastala pre 2008. godine. Ti dugovi će biti isplaćeni iz prodajne cene nakon što preduzeća budu privatizovana, restruktuirana ili prodata.
Tek po okončanju celog procesa Predlog zakona predviđa da Agencija za privatizaciju obavesti sudove i druge organe za prinudnu naplatu o uplati novca od postignute prodajne cene.
Prema Predlogu zakona o privatizaciji svim poveriocima preduzeća u restrukturiranju i privatizaciji dat je rok od 30 dana za prijavljivanje potraživanja, a u roku od 90 dana, kako i stoji u obrazloženju, Agencija treba da evidentira sva ta potraživanja i sačini predlog namirenja dugova.
Potpuno je jasno da je ova izmena učinjena prvenstveno sa namerom da se spreči stihijska naplata potraživanja i masovno otvaranje stečajeva nad 164 preduzeća u restrukturiranju koja bi mogla da usledi za nekoliko dana.
Moram da kažem da je poslanička grupa NS, kada je u pitanju Predlog ovog zakona, reagovala sa nekoliko amandmana. Samo ću spomenuti, a o tome ćemo u raspravi u pojedinostima više govoriti, šta se događa sa onim preduzećima koja u roku od 30 dana ne budu stigla da sva svoja potraživanja reše. Mi tim amandmanom predlažemo i nudimo rešenje da se propuštanje roka od 30 dana sankcioniše gubitkom prava na pokretanje bilo kakvog postupka, prinudnog izvršenja, dok samo potraživanje ostaje nesporno.
Vrlo je verovatno da će rok od 30 dana biti dovoljan za sva preduzeća da podnesu sve što je potrebno kako bi ispunili zakonsku obavezu, ali smatramo da zakon mora da bude precizan. Postavlja se pitanje – šta ako se desi da neki poverioci, neka preduzeća ne podnesu prijave u tom roku od 30 dana? Zbog toga smo reagovali ovim amandmanom, smatrajući da zakon mora da bude potpuno precizan.
Preduzeća u restrukturiranju su godinama zakonski zaštićena od poverilaca. Te odredbe zakona u novembru prošle godine je Ustavni sud proglasio neustavnim i odluka treba da stupi na snagu 14. maja ove godine. Potpuno je jasno da Vlada nije reagovala ovim predlogom zakona da bismo mi praktično imali tu stihijsku naplatu koja bi jednostavno izazvala naplatu dugovanja koje se mere milijardama evra i koje bi zaista izazvale veliki poremećaj na tržištu. Pitanje da li bi to uopšte mogli finansijski da izdržimo.
Samo IMT, IMR „Galenika“, „Jumko“ i ostala preduzeća, od ukupno 157, duguju jednu i po milijardi evra državi, odnosno Poreskoj upravi i javnim preduzećima za struju, vodu i ostale komunalije.
Posle rasprave i usvajanja i ovog zakona ovde u parlamentu, izjašnjavanja o njemu, mislim da je veoma važno da usledi razvrstavanje preduzeća u tri grupe, kako je i najavila nova Vlada, odnosno premijer u ekspozeu, i to na ona koja mogu da nađu strateškog partnera, ona koja idu u stečaj i ona koja će biti likvidirana.
Moram da kažem da je prethodnim zakonskim rešenjima bilo propisano da od preduzeća u restrukturiranju, kojih ima 157 i negde oko 55.000 zaposlenih, niti jedan poverilac, bio on privatni ili državni, ne može na prinudno ili da na drugi način da naplati svoje dugove. Svi sudski postupci koji su se vodili protiv tih firmi bili su automatski prekidani. Takav zakon je imao nameru da zaštiti pomenuta preduzeća i radnike zaposlene u njima od propasti, a zapravo je naneo velike štete srpskoj privredi. Mnoge male privatne kompanije su morale da budu zatvorene, jer nisu uspele da naplate svoja potraživanja. Naravno, štetu su trpeli i državni giganti, poput Elektroprivrede, Srbija gasa, a na kraju krajeva, i svi građani, jer preduzeća u restrukturiranju nisu uplaćivala svoje poreske obaveze prema budžetu.
Po procenama Svetske banke, država je godišnje zbog toga trpela štetu od 750 miliona evra. Za razliku od državnih poverioca, privatnici će sva svoja potraživanja moći da počnu da naplaćuju u jednom relativno kratkom roku po utvrđenoj dinamici predloga izmena i dopuna ovog zakona.
Sa druge strane, poverioci će sada moći da nastave sudske postupke, koji su bili prekinuti kada je sadašnji zakon stupio na snagu. Takođe, poverioci će moći da pokrenu i nove sudske postupke koji nisu smeli da se vode zbog zakonske zabrane, ali tek nakon što odluče da nisu zadovoljni rešenjem za isplatu, a koju će im predložiti Agencija za privatizaciju.
Dakle, namera i cilj predloga ovog Zakona o privatizaciji je potpuno jasna. Želim da vas obavestim da će u danu za glasanje poslanička grupa Nova Srbija podržati ovaj predlog zakona.

Uvažena predsedavajuća, kolege i koleginice narodni poslanici, mogu da prihvatim argumente da kolege i koleginice žele da zadrže jednu instituciju kao što je Uprava za rodnu ravnopravnost, ali ne mogu da prihvatim argument koji dolazi od pojedinih kolega da buduća Vlada želi da ukida institucije u Republici Srbiji, kao što je Uprava za rodnu ravnopravnost. Mislim da to vrlo jasno stoji u ovom Zakonu o ministarstvima i da je upravo cilj buduće Vlade da se i u ovoj oblasti napravi reorganizacija, da se jednostavno pojača efikasnost i koordinacija i sa drugim ministarstvima i sa lokalom.
Tačno je, nije podnet amandman, ali sam sigurna, uz uvažavanje svih preporuka Evropske unije i međunarodnih organizacija, da niko od nas ovu oblast ne želi da zapostavi. Ima samo dobre namere da je reorganizuje na drugi način, ne kroz Upravu za rodnu ravnopravnost, nego kroz jedno telo ili kancelariju koja će se na efikasniji način baviti ovom oblašću. Dajmo šansu da se to telo ili ta kancelarija formira, da pokaže svoje rezultate, plan i namere, pa ćemo onda svi zajedno kritikovati ili pohvaliti to buduće telo. Hvala.