Zahvaljujem predsedavajuća.
Uvaženi članovi Vlade, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici. Imala bih nekoliko pitanja za ministra za regionalni razvoj i lokalnu samoupravu, gospodina Igora Mirovića.
Lokalne samouprave imaju obavezu i prema građanima i prema državi da sa što manje troškova ostvare što veće efekte u ukupnom razvoju zemlje. Međutim, gospodine ministre, naše lokalne samouprave se suočavaju sa velikim brojem zaposlenih, imaju probleme sa troškovima administracije, imaju probleme sa velikim brojem partijskih kadrova. Uopšte, mnogo je nepravilnosti i nelogičnosti u regulisanju radnog statusa zaposlenih u lokalnim samoupravama.
Moje mišljenje je da nam nedostaje princip profesionalizacije, nedostaje nam stručno usavršavanje službenika u lokalnim samoupravama, a nedostaje nam i transparentnost prilikom zapošljavanja službenika u lokalnim samoupravama. Najveću odgovornost za stanje u lokalnim samoupravama snosi država. Do sada nije bilo ni jednog zakonskog rešenja koje bi na pravi način regulisalo radno-pravni status službenika u lokalnim samoupravama.
Vaše ministarstvo je predložilo taj zakon. Javna rasprava je završena. Trebalo bi uskoro da se nađe u Narodnoj skupštini Republike Srbije pred poslanicima na raspravi i moje pitanje vama je na koji način ovaj zakon reguliše radno-pravni status službenika u lokalnim samoupravama?

Strategija EU za budžetska sredstava u periodu od 2014. godine do 2020. godine stavlja akcenat na pojačavanje kapaciteta lokalnih samouprava i na reformu administracije.
Ključno pitanje je kako da se pripremimo da sredstva iz EU koja će nam biti na raspolaganju povučemo i na najbolji način uložimo. Kada kažem kako da se pripremimo, onda mislim pre svega na pripremu projektno tehničke administracije i podizanje kapaciteta na lokalnom i regionalnom nivou za njihovu uspešnu primenu.
Ako želimo da Srbiju predstavimo kao ozbiljnu i odgovornu zemlju, onda ne smemo da dozvolimo sebi da neki projekat koji je potpisan iz bilo kog razloga ne realizujemo da li zbog promene vlasti ili nečije volje da obezbedi ili ne obezbedi sredstva za njihovu realizaciju.
Dugo, po meni, veoma važno pitanje je koji je pravi nivo decentralizacije u smislu raspodele tih sredstava i kako objektivno postaviti kriterijume prilikom raspodele tih sredstava.
Treće, potreban nam je plan regionalnog razvoja. Vi ste ga najavili, ali ja želim da vas podsetim da je u Srbiji do sada u novijoj istoriji napisano 115 strategija. Skoro sve su mrtvo slovo na papiru. Zbog svega što sam rekla, moje pitanje, ministre Miroviću – da li ministarstvo u okviru svojih nadležnosti priprema izmene Zakona o lokalnoj samoupravi? Novi Zakon o finansiranju lokalnih samouprava kako bi opštine i gradovi bolje funkcionisali u cilju rešavanja problema građana?

Hvala, gospodine predsedavajući.
Uvaženi građani Srbije, kolege narodni poslanici, za poslaničku grupu Nove Srbije ova rezolucija je od ključnog značaja pred početak pregovora Srbije sa EU. Cilj ove rezolucije jasno se vidi da je da Srbija što pre postane punopravni član u EU, kao i aktivna i transparentna uloga Narodne skupština Republike Srbije u harmonizaciji zakonodavstva sa evropskim.
Ne mogu ovom prilikom da ne pomenem značaj Rezolucije o pridruživanju EU iz 2004. godine, koja je takođe na jedan vrlo jasan način izrazila čvrsto opredeljenje Skupštine Republike Srbije tada da državna zajednica Srbija i Crna Gora što pre postane punopravni član.
U međuvremenu je Srbija prošla veoma dug put, kako je to i rekla predsednica Odbora za evropske integracije, narodna poslanica Nataša Vučković i ova rezolucija iz 2013. godine, današnja o kojoj raspravljamo o ulozi Narodne skupštine o pregovorima o pristupanju Republike Srbije EU je operativnog karaktera i bavi se konkretnim detaljima vezanim za predstojeće pregovore o pristupanju. Ona na jedan vrlo jasan način pozicionira samo Narodnu skupštinu u toku trajanja predpristupnih pregovora Republike Srbije sa EU.
Tačno je i vrlo se jasno precizira ovom rezolucijom da Vlada vodi pregovore, ali da Skupština veoma aktivno prati preko izveštaja koji će Vlada dostavljati Narodnoj skupštini Republike Srbije sve o čemu se razgovara i pregovara u toku ovih pregovora. Po mom mišljenju je na vrlo jasan i precizan način definisana i uloga Narodna skupština Republike Srbije i Vlade činjenicom da se upravo Narodnoj skupštini Republike Srbije sveobuhvatno i pravovremeno daju informacije od strane pregovaračkog tima i Vlade Republike Srbije o svim planiranim aktivnostima u pregovaračkom procesu, kao i to da je pregovarački tim i Vlada Republike Srbije da na svakih šest meseci podnosi izveštaj o toku pregovora, a da će se o tom izveštaju raspravljati na plenarnoj sednici Narodne skupštine Republike Srbije.
Za mene kao člana Odbora za evropske integracije je veoma važno što je ovom rezolucijom ustanovljena vrlo jasna i precizno definisana, odnosno bitna uloga skupštinskog Odbora za evropske integracije, jer njen tekst obavezuje Vladu da ovom odboru dostavlja rezultate bilateralnog skrininga za svako pregovaračko poglavlje, ali je takođe Vlada dužna da uzima u obzir sve izveštaje i predloge koje će Odbor za evropske integracije upućivati na svojim sednicama i u svojim zaključcima pregovaračkom timu.
Svih 26 tačaka ove rezolucije su veoma bitne. Ono što bih posebno istakla u toku ovih pregovora i što smatram da građani Srbije treba da znaju je činjenica da je cilj Srbije da u toku ovog pregovaračkog procesa očuva teritorijalni integritet i suverenitet države Srbije, kao i da u toku pregovaračkog procesa vodi računa o poštovanju tradicije i zaštiti kulture jezika, kao osnovnog nacionalnog identiteta Srbije.
Znači, ova rezolucija u svakom svom članu vodi računa o nacionalnim interesima države Srbije. Vrlo je važno što se ukazuje važnost zaštite privrednih grana koje su od vitalnog značaja za Srbiju u uslovima tržišne ekonomije i što se pregovori moraju voditi na način kojim se čuva i unapređuje postignuti nivo socijalnih prava i njihove zaštite građana Republike Srbije.
Mislim da je veoma važno da građani Srbije, upravo preko parlamenta, budu na vreme i u svakom trenutku informisani o toku pregovora sa EU i da od početka pregovaračkog procesa što pre osete boljitak za sebe i za svoje porodice. Poslanička grupa Nove Srbije će u danu za glasanje podržati ovu rezoluciju. Hvala.

Gospođo predsedavajuća, uvažene kolege i koleginice narodni poslanici, gospodine ministre, građani Srbije danas sa pažnjom prate ovu raspravu očekujući da Narodna skupština Republike Srbije u Danu za glasanje ratifikuje ovaj sporazum i ovaj kineski kredit odobri, kako ne bi bilo zastoja u radu, kako bi se autoput kroz Šumadiju izgradio u predviđenom roku za 36 meseci kako ste vi gospodine Iliću u decembru prošle godine i obećali.
Takođe, želim da izrazim zadovoljstvo što ste gospodine ministre sa timom svojih stručnjaka iz Ministarstva za veoma kratko vreme uspeli da uradite sve što je potrebno za dobijanje ovog izuzetno povoljnog kredita od kineske Eksport – Import banke.
Takođe želim da izrazim svoj stav i mišljenje da je veoma važan infrastrukturni projekat kao što je bila koncesija za izgradnju autoputa Horgoš-Požega, biti i privi poslednji projekat koji je u ovom parlamentu ratifikovan, a koji nije realizovan. Neprocenjiva je šteta koja je naneta građanima Srbije zbog toga. Takođe mi je drago što ste u relativno kratkom roku uspeli da uradite sve što je potrebno, naravno uvažavajući sve ono što je prethodno uradio i ministar Mrkonjić, da izgradnja ovog autoputa teče ovim tempom, kako sada teče, izražavajući uverenje da će tako biti i u narednom periodu.
Potpuno je razumljivo interesovanje kineske države, kineskih kompanija, kineske banke, za izgradnju ovog autoputa. Naime, Kinezi kroz izgradnju ovog autoputa vide povezivanje severa i juga i zbog Luke Bar, a takođe veoma je važno i što će se veliki broj dunavskih luka, odnosno doći do povezivanja dunavskih luka sa Jadranskim morem i što će se na taj način povezivati i zemlje u okruženju.
Veoma je važno što će država Srbija kroz izgradnju ovog auto puta, i kako ste i sami rekli aerodroma Lađevaca, kargo centra, i gasovoda biti isprepletana sa svim infrastrukturnim projektima i na taj način kroz izgradnju tih infrastrukturnih projekata postati veoma atraktivno mesto za buduća ulaganja.
Takođe, želim da kažem da građanima 14 gradova Srbije, na ravno i svim građanima Srbije, ali pre svega 14 gradova kroz koje prolazi ovaj autoput, izgradnja na vreme ovog Koridora 11 je važna ne samo za privredni oporavak zemlje, nego je ona veoma važna i za opstanak svih građana na ovom području.
Koliko je ovaj projekat ozbiljan i koliko izaziva pažnju građana može se videti po tome što smo imali prilike da u ovom periodu od nekoliko meseci ranije, malo češće preko televizije i preko pisanih glasila vidimo kakvim tempom ide izgradnja ovog koridora, odnosno da građani Srbije podržavaju upravo napore koje vi činite, uopšte i cela Vlada, da nema zastoja u izgradnji ovog autoputa.
Verujem da nepristupačan teren je činjenica da će se kroz ovu deonicu izgraditi i mnogo mostova, i da će biti mnogo izmešteno regionalnih puteva, ni na koji način neće usporiti ovu izgradnju. Naprotiv, da će kroz ovaj kredit, kako ste i sami rekli, biti uposleno još preko dve hiljade ljudi i da će na ovaj način negde početkom sledeće godine Srbija biti jedno veliko gradilište.
Što se tiče potvrđivanja Ugovora između Republike Srbije i Kraljevine Maroko o izbegavanju dvostrukog oporezivanja u odnosu na porez na dohodak, vrlo je važan ovaj ugovor pre svega zbog privredne saradnje obe zemlje, i zbog toga što odredba člana 25. ovog ugovora propisuje jednak tretman državljanima obe ugovorne strane.
Mislim da će ovaj ugovor doprineti još boljoj privrednoj, odnosno ekonomskoj saradnji obe zemlje, i kao što je moj kolega Miroslav Markićević, u danu za glasanje poslanička grupa NS će podržati oba ova ugovora. Hvala.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, uvažene kolege, poštovani građani Srbije, na početku svog izlaganja želim da izrazim zadovoljstvo u ime poslaničke grupe NS što je veliki broj suštinskih amandmana, koje je poslanička grupa NS u prethodnom sazivu podnela, uvršten u ovaj zakon, tako da na jedan indirektan način smatramo i nas kao ljude koji su učestvovali u kreiranju ovog zakona.
Nije bilo promena Zakona o železnici od 2005. godine. Ovaj zakon doživljavamo kao zakon koji ima za osnovni cilj poboljšanje kapaciteta železničkog sistema i ovaj zakon po našem dubokom mišljenju stvara uslove za nezavisno poslovanje železničkih preduzeća uz povećanje konkurentnosti i poboljšanje kvaliteta železničkog prevoza u celini. Takođe smatram dobrom odredbom ovog zakona što se razdvajanje železničkog sistema na neki način mora uraditi i to odvajanjem za upravljački deo kada je u pitanju infrastruktura i deo koji je odgovoran za prevoz u putničkom i teretnom saobraćaju.
Po mom dubokom mišljenju ovaj zakon ima i dva vrlo precizna rešenja kada je u pitanju intermodalni, odnosno kombinovani saobraćaj, ali i nadležnosti Direkcije za železnicu koje su ovim zakonom vrlo precizno definisane. Kada je u pitanju kombinovani prevoz, smatram da je u članu 83. vrlo jasno precizirano u cilju unapređenja kombinovanog transporta da Vlada uređuje ovu oblast i vrlo jasnom državnom pomoći i stimulativnim merama, a kada smo nedavno raspravljali o Zakonu o energetskoj efikasnosti istakli smo prednosti kombinovanog saobraćaja i mnoge kolege su istakle da je upravo kombinovani saobraćaj čistiji, da imamo vrlo manje zagađenja i vrlo je važno ovaj saobraćaj precizno definisati i dalje ga unapređivati.
Što se tiče Direkcije, veliki problem je do sada bio što nadležnosti Direkcije nisu bile precizirane na pravi način, u smislu da Direkcija nije mogla da donese podzakonske akte, a nadležnost Direkcije za železnicu su ovim zakonom vrlo jasno precizirane i kao što ste i vi, gospodine ministre, rekli, Direkcija je sada telo i za licenciranje i regulatorno telo i bezbednosno.
Složila bih se takođe i sa kolegom Baureom koji je rekao da se ovim zakonom prvi put jasno predviđa da Narodna skupština Republike Srbije na predlog Vlade usvaja nacionalni program železničke infrastrukture. Na taj način mi jasno imamo nacionalni program u koji su uključeni i Narodna skupština Republike Srbije i Vlada Republike Srbije.
Problem prethodnog zakona je bio i u tome što nije bio usklađen sa zakonima EU i takođe je bio problem što nije bio primenjivan u praksi i što se nažalost, sa restrukturiranjem u železnici na osnovu prethodnog zakona nije nastavilo. Direktna posledica ovoga je bilo nesrazmerno investiranje u železnicu i u drumski saobraćaj. Dakle, više se investiralo u drumski saobraćaj. Opet se postavlja pitanje – ko da i ulaže u nerestruktuiranu i neefikasnu železnicu? Kao posledicu toga imali smo da se železnički transport umesto Koridorom 10 kao prirodno najpogodnijim i najkraćim putem iz zapadne Evrope za Tursku i Bliski Istok obavlja alternativnim pravcima kroz Rumuniju u Bugarsku.
Novi zakon sva svoja rešenja usklađuje sa pravnim okvirom EU i bez obzira na činjenicu da je u zemljama zapadne Evrope tržišni udeo kod većine železnica počeo da opada 50-ih godina prošlog veka kao posledica prelaza privrede sa tradicionalno teške industrije na industriju usluga i maloprodaje, ipak su ta zakonska rešenja u zemljama EU dala određene rezultate. Mislim da je svima nama jasno da Železnice Srbije u ovakvom obliku ne mogu izdržati konkurenciju koja će se izvesno pojaviti kao posledica usvajanja ovog zakona i zato je neophodna temeljna reorganizacija ovog javnog preduzeća.
Imajući u vidu da je Železnica vitalni deo transportnog sektora, smatram vrlo važnom odredbom ovog zakona što će se železničkim prevoznicima omogućiti status samostalnih operatera. Na taj način će oni poslovati na komercijalnoj osnovi i u skladu sa zahtevima tržišta. Budući razvoj i efikasno funkcionisanje železničkog sistema može se unaprediti samo ako se napravi razlika između pružanja transportnih usluga i upravljanja infrastrukturom.
Bez obzira na podsticaj konkurentnosti, smatram vrlo odgovornim što država i dalje odgovara za razvoj železničke infrastrukture, a zakon definiše da je upravljač u infrastrukturi uz saglasnost Vlade dužan da utvrdi pravila kojima se propisuju i naknade i cene usluga železničkih prevoznika za korišćenje železničke infrastrukture, pri čemu se mora ispoštovati princip nediskriminacije između železničkih preduzeća.
Vrlo su jasno ovim zakonom predviđeni i podsticaji za upravljanje infrastrukturom železnice, kako bi se i smanjili troškovi i kako bi se na što efikasniji način upravljalo železničkom infrastrukturom, te u tom smislu smatram da će i određeni ugovori koji će se potpisivati između lokalnih samouprava, a prethodno pokrajine i Vlade, dati određene rezultate u smislu smanjenja troškova upravljanja železničkom infrastrukturom. Smatram da će ti prihodi koji će na taj način biti ostvareni znatno umanjiti subvencije koje država Srbija u ovom trenutku daje za železnicu, što će kao direktan pozitivan cilj ovog zakona imati da se rastereti budžet.
Ovaj zakon obavezu javnog prevoza putnika uređuje na način kako su to uredile evropske zemlje i ova zakonska rešenja su preciznija i efikasnija od tradicionalnog davanja državne pomoći radi obezbeđivanja nesmetanog javnog prevoza putnika.
Da bi se javni prevoz putnika organizovao na način koji najviše odgovara potrebama javnosti, nadležni organi moraju imati mogućnost slobodnog izbora železničkog prevoza. Da bi se garantovala primena načela transparentnosti kao i ravnopravnog tretmana konkurentnih železničkih prevoznika od suštinskog je značaja da ugovor o obavezi javnog prevoza, između nadležnog organa i izabranog železničkog prevoznika, definiše prirodu obaveze javnog prevoza, kao i ugovorenu naknadu.
Sve u svemu smatram da ova rešenja treba da dovedu do porasta interesovanja za železnički saobraćaj, kako u samoj zemlji, tako i u zemljama koje su povezana železničkom infrastrukturom sa Srbijom. Smatram da će ove promene zakona privući strane investitore koji će imati pozitivan efekat za privredu i građane u celini. Zbog toga će poslanička grupa NS u danu za glasanje podržati ovaj zakon. Hvala.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, uvažene kolege, poštovani građani Srbije, na početku svog izlaganja želim da izrazim zadovoljstvo u ime poslaničke grupe NS što je veliki broj suštinskih amandmana, koje je poslanička grupa NS u prethodnom sazivu podnela, uvršten u ovaj zakon, tako da na jedan indirektan način smatramo i nas kao ljude koji su učestvovali u kreiranju ovog zakona.
Nije bilo promena Zakona o železnici od 2005. godine. Ovaj zakon doživljavamo kao zakon koji ima za osnovni cilj poboljšanje kapaciteta železničkog sistema i ovaj zakon po našem dubokom mišljenju stvara uslove za nezavisno poslovanje železničkih preduzeća uz povećanje konkurentnosti i poboljšanje kvaliteta železničkog prevoza u celini. Takođe smatram dobrom odredbom ovog zakona što se razdvajanje železničkog sistema na neki način mora uraditi i to odvajanjem za upravljački deo kada je u pitanju infrastruktura i deo koji je odgovoran za prevoz u putničkom i teretnom saobraćaju.
Po mom dubokom mišljenju ovaj zakon ima i dva vrlo precizna rešenja kada je u pitanju intermodalni, odnosno kombinovani saobraćaj, ali i nadležnosti Direkcije za železnicu koje su ovim zakonom vrlo precizno definisane. Kada je u pitanju kombinovani prevoz, smatram da je u članu 83. vrlo jasno precizirano u cilju unapređenja kombinovanog transporta da Vlada uređuje ovu oblast i vrlo jasnom državnom pomoći i stimulativnim merama, a kada smo nedavno raspravljali o Zakonu o energetskoj efikasnosti istakli smo prednosti kombinovanog saobraćaja i mnoge kolege su istakle da je upravo kombinovani saobraćaj čistiji, da imamo vrlo manje zagađenja i vrlo je važno ovaj saobraćaj precizno definisati i dalje ga unapređivati.
Što se tiče Direkcije, veliki problem je do sada bio što nadležnosti Direkcije nisu bile precizirane na pravi način, u smislu da Direkcija nije mogla da donese podzakonske akte, a nadležnost Direkcije za železnicu su ovim zakonom vrlo jasno precizirane i kao što ste i vi, gospodine ministre, rekli, Direkcija je sada telo i za licenciranje i regulatorno telo i bezbednosno.
Složila bih se takođe i sa kolegom Baureom koji je rekao da se ovim zakonom prvi put jasno predviđa da Narodna skupština Republike Srbije na predlog Vlade usvaja nacionalni program železničke infrastrukture. Na taj način mi jasno imamo nacionalni program u koji su uključeni i Narodna skupština Republike Srbije i Vlada Republike Srbije.
Problem prethodnog zakona je bio i u tome što nije bio usklađen sa zakonima EU i takođe je bio problem što nije bio primenjivan u praksi i što se nažalost, sa restrukturiranjem u železnici na osnovu prethodnog zakona nije nastavilo. Direktna posledica ovoga je bilo nesrazmerno investiranje u železnicu i u drumski saobraćaj. Dakle, više se investiralo u drumski saobraćaj. Opet se postavlja pitanje – ko da i ulaže u nerestruktuiranu i neefikasnu železnicu? Kao posledicu toga imali smo da se železnički transport umesto Koridorom 10 kao prirodno najpogodnijim i najkraćim putem iz zapadne Evrope za Tursku i Bliski Istok obavlja alternativnim pravcima kroz Rumuniju u Bugarsku.
Novi zakon sva svoja rešenja usklađuje sa pravnim okvirom EU i bez obzira na činjenicu da je u zemljama zapadne Evrope tržišni udeo kod većine železnica počeo da opada 50-ih godina prošlog veka kao posledica prelaza privrede sa tradicionalno teške industrije na industriju usluga i maloprodaje, ipak su ta zakonska rešenja u zemljama EU dala određene rezultate. Mislim da je svima nama jasno da Železnice Srbije u ovakvom obliku ne mogu izdržati konkurenciju koja će se izvesno pojaviti kao posledica usvajanja ovog zakona i zato je neophodna temeljna reorganizacija ovog javnog preduzeća.
Imajući u vidu da je Železnica vitalni deo transportnog sektora, smatram vrlo važnom odredbom ovog zakona što će se železničkim prevoznicima omogućiti status samostalnih operatera. Na taj način će oni poslovati na komercijalnoj osnovi i u skladu sa zahtevima tržišta. Budući razvoj i efikasno funkcionisanje železničkog sistema može se unaprediti samo ako se napravi razlika između pružanja transportnih usluga i upravljanja infrastrukturom.
Bez obzira na podsticaj konkurentnosti, smatram vrlo odgovornim što država i dalje odgovara za razvoj železničke infrastrukture, a zakon definiše da je upravljač u infrastrukturi uz saglasnost Vlade dužan da utvrdi pravila kojima se propisuju i naknade i cene usluga železničkih prevoznika za korišćenje železničke infrastrukture, pri čemu se mora ispoštovati princip nediskriminacije između železničkih preduzeća.
Vrlo su jasno ovim zakonom predviđeni i podsticaji za upravljanje infrastrukturom železnice, kako bi se i smanjili troškovi i kako bi se na što efikasniji način upravljalo železničkom infrastrukturom, te u tom smislu smatram da će i određeni ugovori koji će se potpisivati između lokalnih samouprava, a prethodno pokrajine i Vlade, dati određene rezultate u smislu smanjenja troškova upravljanja železničkom infrastrukturom. Smatram da će ti prihodi koji će na taj način biti ostvareni znatno umanjiti subvencije koje država Srbija u ovom trenutku daje za železnicu, što će kao direktan pozitivan cilj ovog zakona imati da se rastereti budžet.
Ovaj zakon obavezu javnog prevoza putnika uređuje na način kako su to uredile evropske zemlje i ova zakonska rešenja su preciznija i efikasnija od tradicionalnog davanja državne pomoći radi obezbeđivanja nesmetanog javnog prevoza putnika.
Da bi se javni prevoz putnika organizovao na način koji najviše odgovara potrebama javnosti, nadležni organi moraju imati mogućnost slobodnog izbora železničkog prevoza. Da bi se garantovala primena načela transparentnosti kao i ravnopravnog tretmana konkurentnih železničkih prevoznika od suštinskog je značaja da ugovor o obavezi javnog prevoza, između nadležnog organa i izabranog železničkog prevoznika, definiše prirodu obaveze javnog prevoza, kao i ugovorenu naknadu.
Sve u svemu smatram da ova rešenja treba da dovedu do porasta interesovanja za železnički saobraćaj, kako u samoj zemlji, tako i u zemljama koje su povezana železničkom infrastrukturom sa Srbijom. Smatram da će ove promene zakona privući strane investitore koji će imati pozitivan efekat za privredu i građane u celini. Zbog toga će poslanička grupa NS u danu za glasanje podržati ovaj zakon. Hvala.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, uvažene kolege, poštovani građani Srbije, na početku svog izlaganja želim da izrazim zadovoljstvo u ime poslaničke grupe NS što je veliki broj suštinskih amandmana, koje je poslanička grupa NS u prethodnom sazivu podnela, uvršten u ovaj zakon, tako da na jedan indirektan način smatramo i nas kao ljude koji su učestvovali u kreiranju ovog zakona.
Nije bilo promena Zakona o železnici od 2005. godine. Ovaj zakon doživljavamo kao zakon koji ima za osnovni cilj poboljšanje kapaciteta železničkog sistema i ovaj zakon po našem dubokom mišljenju stvara uslove za nezavisno poslovanje železničkih preduzeća uz povećanje konkurentnosti i poboljšanje kvaliteta železničkog prevoza u celini. Takođe smatram dobrom odredbom ovog zakona što se razdvajanje železničkog sistema na neki način mora uraditi i to odvajanjem za upravljački deo kada je u pitanju infrastruktura i deo koji je odgovoran za prevoz u putničkom i teretnom saobraćaju.
Po mom dubokom mišljenju ovaj zakon ima i dva vrlo precizna rešenja kada je u pitanju intermodalni, odnosno kombinovani saobraćaj, ali i nadležnosti Direkcije za železnicu koje su ovim zakonom vrlo precizno definisane. Kada je u pitanju kombinovani prevoz, smatram da je u članu 83. vrlo jasno precizirano u cilju unapređenja kombinovanog transporta da Vlada uređuje ovu oblast i vrlo jasnom državnom pomoći i stimulativnim merama, a kada smo nedavno raspravljali o Zakonu o energetskoj efikasnosti istakli smo prednosti kombinovanog saobraćaja i mnoge kolege su istakle da je upravo kombinovani saobraćaj čistiji, da imamo vrlo manje zagađenja i vrlo je važno ovaj saobraćaj precizno definisati i dalje ga unapređivati.
Što se tiče Direkcije, veliki problem je do sada bio što nadležnosti Direkcije nisu bile precizirane na pravi način, u smislu da Direkcija nije mogla da donese podzakonske akte, a nadležnost Direkcije za železnicu su ovim zakonom vrlo jasno precizirane i kao što ste i vi, gospodine ministre, rekli, Direkcija je sada telo i za licenciranje i regulatorno telo i bezbednosno.
Složila bih se takođe i sa kolegom Baureom koji je rekao da se ovim zakonom prvi put jasno predviđa da Narodna skupština Republike Srbije na predlog Vlade usvaja nacionalni program železničke infrastrukture. Na taj način mi jasno imamo nacionalni program u koji su uključeni i Narodna skupština Republike Srbije i Vlada Republike Srbije.
Problem prethodnog zakona je bio i u tome što nije bio usklađen sa zakonima EU i takođe je bio problem što nije bio primenjivan u praksi i što se nažalost, sa restrukturiranjem u železnici na osnovu prethodnog zakona nije nastavilo. Direktna posledica ovoga je bilo nesrazmerno investiranje u železnicu i u drumski saobraćaj. Dakle, više se investiralo u drumski saobraćaj. Opet se postavlja pitanje – ko da i ulaže u nerestruktuiranu i neefikasnu železnicu? Kao posledicu toga imali smo da se železnički transport umesto Koridorom 10 kao prirodno najpogodnijim i najkraćim putem iz zapadne Evrope za Tursku i Bliski Istok obavlja alternativnim pravcima kroz Rumuniju u Bugarsku.
Novi zakon sva svoja rešenja usklađuje sa pravnim okvirom EU i bez obzira na činjenicu da je u zemljama zapadne Evrope tržišni udeo kod većine železnica počeo da opada 50-ih godina prošlog veka kao posledica prelaza privrede sa tradicionalno teške industrije na industriju usluga i maloprodaje, ipak su ta zakonska rešenja u zemljama EU dala određene rezultate. Mislim da je svima nama jasno da Železnice Srbije u ovakvom obliku ne mogu izdržati konkurenciju koja će se izvesno pojaviti kao posledica usvajanja ovog zakona i zato je neophodna temeljna reorganizacija ovog javnog preduzeća.
Imajući u vidu da je Železnica vitalni deo transportnog sektora, smatram vrlo važnom odredbom ovog zakona što će se železničkim prevoznicima omogućiti status samostalnih operatera. Na taj način će oni poslovati na komercijalnoj osnovi i u skladu sa zahtevima tržišta. Budući razvoj i efikasno funkcionisanje železničkog sistema može se unaprediti samo ako se napravi razlika između pružanja transportnih usluga i upravljanja infrastrukturom.
Bez obzira na podsticaj konkurentnosti, smatram vrlo odgovornim što država i dalje odgovara za razvoj železničke infrastrukture, a zakon definiše da je upravljač u infrastrukturi uz saglasnost Vlade dužan da utvrdi pravila kojima se propisuju i naknade i cene usluga železničkih prevoznika za korišćenje železničke infrastrukture, pri čemu se mora ispoštovati princip nediskriminacije između železničkih preduzeća.
Vrlo su jasno ovim zakonom predviđeni i podsticaji za upravljanje infrastrukturom železnice, kako bi se i smanjili troškovi i kako bi se na što efikasniji način upravljalo železničkom infrastrukturom, te u tom smislu smatram da će i određeni ugovori koji će se potpisivati između lokalnih samouprava, a prethodno pokrajine i Vlade, dati određene rezultate u smislu smanjenja troškova upravljanja železničkom infrastrukturom. Smatram da će ti prihodi koji će na taj način biti ostvareni znatno umanjiti subvencije koje država Srbija u ovom trenutku daje za železnicu, što će kao direktan pozitivan cilj ovog zakona imati da se rastereti budžet.
Ovaj zakon obavezu javnog prevoza putnika uređuje na način kako su to uredile evropske zemlje i ova zakonska rešenja su preciznija i efikasnija od tradicionalnog davanja državne pomoći radi obezbeđivanja nesmetanog javnog prevoza putnika.
Da bi se javni prevoz putnika organizovao na način koji najviše odgovara potrebama javnosti, nadležni organi moraju imati mogućnost slobodnog izbora železničkog prevoza. Da bi se garantovala primena načela transparentnosti kao i ravnopravnog tretmana konkurentnih železničkih prevoznika od suštinskog je značaja da ugovor o obavezi javnog prevoza, između nadležnog organa i izabranog železničkog prevoznika, definiše prirodu obaveze javnog prevoza, kao i ugovorenu naknadu.
Sve u svemu smatram da ova rešenja treba da dovedu do porasta interesovanja za železnički saobraćaj, kako u samoj zemlji, tako i u zemljama koje su povezana železničkom infrastrukturom sa Srbijom. Smatram da će ove promene zakona privući strane investitore koji će imati pozitivan efekat za privredu i građane u celini. Zbog toga će poslanička grupa NS u danu za glasanje podržati ovaj zakon. Hvala.

Obraćam se u ime građana Beograda, koji imaju svoje privatne objekte pored ugostiteljskih objekata, koji smatraju da su u neravnopravnom položaju u odnosu na svoje komšije koji žive u stambenim objektima pored ugostiteljskih objekata. Zbog čega?
Zbog odluke Skupštine grada da emitovanje muzike za ugostiteljske objekte u stambenim objektima važi do 23, odnosno petkom i subotom do 24 časa, u odnosu na ugostiteljske objekte koji nisu pored stambenih objekata za koje važi odluka da emitovanje muzike traje svih 24 časa. Broj ovih ljudi nije mali. Oni se sve više javljaju nama, narodnim poslanicima. Svi njihovi pokušaji da reše ovaj problem nisu urodili plodom, i sa komunalnom policijom koja se pojavi tog trenutka, opomene vlasnika ugostiteljskog objekta, niti sa komunalnom inspekcijom u opštinama, ali ni sa Sekretarijatom za zaštitu životne sredine, jer su pojedini tražili merenje zvuka.
Apelujem na privremeni organ grada Beograda, kada bude formiran, da uzme u obzir ovaj problem i da ponudi rešenje Skupštini grada Beograda, kada se budu stekli uslovi za to, zbog toga što ni jedan građanin Beograda u odnosu na drugog ne sme biti diskriminisan. Naravno, to za diskriminaciju važi uopšte po bilo kom osnovu. Konkretno se obraćam Skupštini grada Beograda, jer je ovo pitanje u drugim gradovima možda rešeno. Ovde nije. Veliki je broj pritužbi. Građani nemaju rešenja za problem u kojem se nalaze i smatraju da treba da budu u ravnopravnom položaju u odnosu na svoje komšije koji žive u stambenim objektima, a pored ugostiteljskih. Hvala.

Gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, poštovana gospođo Janković, kolege i koleginice narodni poslanici, pred nama je veoma važan dokument, odnosno zakon, tzv Istambulska konvencija koja ima za cilj sprečavanje nasilja, zaštitu žrtava i kažnjavanje počinilaca.
Sa zadovoljstvom, odnosno sa ponosom mogu da kažem se Srbija obavezala u aprilu mesecu da će ovaj dokument što pre ratifikovati, ali da su moje koleginice narodne poslanice u okviru Ženske parlamentarne mreže vršile određeni pritisak i svakodnevno na svojim sastancima tražile od predsednika parlamenta da ovaj zakon što pre dođe u raspravu i na usvajanje, shvatajući važnost ovog sveobuhvatnog dokumenta.
Izlazak iz kruga nasilja nije samo jedan od glavnih ciljeva Ženske parlamentarne mreže, nego odgovornost i obaveza celog društva. Na to nas opominju žrtve porodičnog nasilja i žene žrtve rodno motivisanog nasilja. Zbog čega?
Zbog toga što je svaka druga žena doživela neki oblik psihičkog nasilja. Zbog toga što je svaka treća žena doživela neki oblik fizičkog nasilja, a svaka četvrta žena je izložena pretnjama nasiljem.
Nažalost u 92% slučajeva izvršioci krivičnog dela u porodicama su muškarci, najrasprostranjeniji oblik je bračno nasilje, najčešće žrtve nasilja su supruge ili bivše supruge nasilnika. Smatram i složila bih se sa prethodnim koleginicama da je ovo prilika kada građani Srbije mogu da vide jedinstvo celog parlamenta.
Nisam za to da se ova tema politizuje i moram objektivno i vrlo jasno da kažem da je porodično nasilje i uopšte rodno motivisano nasilje problem ne samo u Srbiji nego u celom svetu. U celom svetu svaka treća žena po podacima je žrtva nekog oblika nasilja, kao što je nažalost i to slučaj u Srbiji.
Da istaknem jedan podatak, koji moje koleginice nisu istakle i ako su mnogo toga već rekle, da je 37 osoba ove godine ubijeno, ali da su 25 maloletne dece ove godine ostale bez svojih majki, ili baki, zbog toga što su njihove majke ili bake nažalost ubijene. To je već zaista alarmantan podatak, odnosno crta ispod koje se ne može ići i za koju celo društvo mora da stane i svi zajedno moramo učiniti i ovaj parlament sa svojom nadzornom ulogom, i resorno ministarstvo da se ova konvencija primenjuje.
Vrlo je važno da kažem da će koleginice narodne poslanice, kao što su mnoge rekle, nadzirati primenu ove konvencije. Vrlo često ćemo vam postavljati pitanja i tražiti vrlo jasne podatke kako se ona primenjuje. Ne smemo dozvoliti da zbog ovolikog broja porodičnog nasilja i žrtava žena ovako važan dokument koji usvajamo ostane mrtvo slovo na papiru, ni u kom slučaju.
Ova konvencija u svojim odredbama uređuje mnoge oblasti, ali je veoma važno da napomenem, da bez obzira što resorno ministarstvo ima određeni protokol od ove godine za međuresorsku saradnju, veliki je problem što imamo nedostatak saradnje državnih organa i ostalih institucija zbog toga što smatram da postoji bolja međuresorska saradnja između centara za socijalni rad, policije i ostalih institucija, da bi mnoge osobe koje su bile žrtve nasilja, a koje nažalost nisu među živima, danas bile žive.
Od 37 žena koje više nisu među nama ove godine, njih 13 je prijavilo policiji slučaj nasilja. Nažalost, policija nije odreagovala. Znači, imali smo i vi to verovatno veoma dobro znate, da su se one evidentirale i u centrima i u policiji, da su žrtve porodičnog nasilja.
Često se dešava da kada žrtva pozove policiju da nasilnik odmah bude priveden, ali je problem što se odmah pusti. Problem je u tome što se kaže tužite osobu, puštena je i tužite je. Ali, sada sa ovom konvencijom imamo vrlo jasne naznake. Znači da će država stati između osobe koja je žrtva nasilja, tako što će joj pomoći u pravnoj pomoći i tako što će i ona ako odustane od tužbe, država nastaviti da ceo postupak sprovodi. To su vrlo važne odredbe ovog zakona.
Dakle, zbog nedostatka saradnje među državnim resorima, smatram da je vrlo važno da se uspostavi dobra koordinacija, kao i da budu usvojeni i primenjeni protokoli o postupanju i saradnji sa svim ustanovama i organizacijama, kada to kažem, onda mislim i na ministarstva i na centre za socijalni rad, na lokalnu samoupravu, sudove, policiju i nevladine organizacije.
Ako smo ove godine mogli da uvedemo kontrolu pedofila usvajanjem Marijinog zakona, i ako smo postali druga zemlja u Evropi posle Velike Britanije, koja je upravo na predlog Ženske parlamentarne mreže, uspela da ukine zastarevanje seksualnog delikta, onda smatram da možemo da pojačamo ovu međuresorsku saradnju između relevantnih institucija, kako bi primenom ove konvencije sprečili nasilje.
Rekla sam već da nasilnik koji preti i fizički zlostavlja, automatski mora da dobije zatvorsku kaznu i zbog toga je po mom dubokom uverenju potrebna dopuna Krivičnog i Porodičnog zakona. Očekujem da će posle usvajanja ove konvencije i doći do izmena i dopuna Krivičnog i porodičnog zakona, reći ću i zbog čega.
Za krivično delo nasilja u porodici predviđena je kazna od jedan do osam godina, moj stav je da zakon mora da bude precizniji. Zašto? Zato što nijedan sud u Srbiji tokom prošle godine nije izdao nalog za iseljenje nijednog nasilnika iz kuće, niti je izdat i jedan nalog da se u stan useli žrtva.
Prema podacima koje ja imam za prošlu godinu, samo 49 nasilnika dobilo je zabranu približavanja članu porodice na određenu udaljenost, 434 osobe dobile su zabranu daljeg uznemiravanja člana porodice, a osam osoba dobilo je zabranu pristupa u prostor oko mesta stanovanja i mesta rada člana porodice.
Dakle, naš Krivični zakon mora biti precizniji pod jedan, a pod dva, sudovi moraju donositi mere, odnosno odluke koje će biti rigoroznije. Vrlo je važna prevencija u ovoj oblasti. Dakle, ne možemo sve postići ni izmenama i dopunama zakonskih rešenja, već je vrlo važna i prevencija. Više puta sam za ovom govornicom tražila od ministra prosvete da se promene nastavni planovi i programi i da u relevantne udžbenike se uvedu teme koje su vezane za porodično nasilje i seksualno vaspitanje. Moje mišljenje kao pedagoga je da se preventivom moramo početi od najranijeg uzrasta i uticati na naše mlade dečake da svaki oblik nasilja razara porodicu kao osnovnu ćeliju društva. Protiv sam u udžbenicima inferiorne uloge žena. Zašto se to ne promeni? Zašto u udžbenicima za prvi razred osnovne škole na svakoj trećoj ili četvrtoj strani vidimo ženu kao medicinsku sestru ili ženu kao majku ili baku koja kuva neki ručak? To je nešto što se konačno ratifikacijom ove konvencije mora promeniti.
Ono što je po mom mišljenju veoma važno, smatram da je neophodna adekvatna zdravstvena strategija za žrtve iz dva razloga. Nije dovoljno da se nasilnici leče određeno vreme u psihijatrijskim ustanovama i psihijatrijske bolnice u tom lečenju od nekoliko nedelja urade svoj deo posla, ali po izlasku nasilnika iz bolnica ne postoji kontrola da li oni uzimaju terapiju i oni se ponovo vraćaju nasilju kojem su do sada pribegavali. Koliko su potrebni programi za žrtve nasilja, toliko je potrebno i razvijanje programa za rehabilitaciju za nasilnike.
Ova konvencija doprinosi promeni načina razmišljanja, stavova i sistema vrednosti celog društva.
Htela sam samo još nekoliko rečenica da kažem o Predlogu zakona o potvrđivanju Konvencije o zaštiti dece i saradnji u oblasti međunarodnog usvajanja. Do sada je ovaj zakon usvojilo 70 država sveta uključujući SAD, Rusiju i Kinu, tako da bi se i Srbija ratifikovanjem ovog dokumenta uključila u klub država koje sarađuju u oblasti međunarodnog usvajanja sprečavajući zloupotrebe i propuste sa lošim ishodima po decu.
Zašto je važno potvrditi i ovu konvenciju? Zbog toga što nažalost kao, slobodna sam to da kažem, tradicionalno društvo nismo spremni da usvajamo hendikepiranu decu. Ukoliko postoji interesovanje stranih porodica za usvajanje ove dece treba im omogućiti da ih usvoje zato što je bolje da deca žive u porodičnom okruženju nego u ustanovama. Drugi bitan momenat koji ide u prilog ratifikaciji ove konvencije jeste pojačanje opšte pravne i faktičke sigurnosti u postupku međunarodnog usvajanja uspostavljanjem sistema saradnje između nadležnih organa u državama porekla i državama prijema. Ovom konvencijom se na vrlo konkretan način definiše način saradnje svih organa u zemlji iz koje se dete usvaja i u zemlji u kojoj je dete usvojeno. Države potpisnice se obavezuju da preduzmu sve moguće mere kako bi bila sprečena otmica, prodaja, trgovina dece radi usvajanja, što inače nije izolovan slučaj. To su po meni tri najvažnija razloga zbog čega treba usvojiti i ovaj zakon.
Na kraju želim da vam kažem da će poslanička grupa Nove Srbije u danu za glasanje podržati obe konvencije. Hvala.

Gospodine predsedavajući, uvaženi ministre, kolege i koleginice narodni poslanici, pred nama je rasprava o nekoliko veoma važnih zakona i nekoliko sporazuma.
Na samom početku svog izlaganja, moram da konstatujem da je dobro što je na početku redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije prva tačka bila Zakon o legalizaciji, a sada imamo ovaj zakon o uređenju oblasti u posredovanju i prometu nepokretnosti.
Zbog čega to kažem? Zbog toga što oba zakona i Zakon o legalizaciji i Predlog zakona o posredovanju u prometu nepokretnosti imaju za cilj afirmaciju tržišta nekretnina u Republici Srbiji. Za afirmaciju tržišta nekretnina u Srbiji važna je legalizacija objekata, evidencija o upisu tih objekata, pravna sigurnost, ali, svakako, i uređenje profesije posredovanja u prometu nekretnina, što je, uostalom, i primarni cilj ovog zakona.
Svako ko se u životu našao u situaciji da treba da kupi ili proda neku nekretninu, imao je „šarena“ iskustva i nije mali broj slučajeva da su ljudi bili nezadovoljni posredničkim iskustvima agencija za nekretnine, što govori i veliki broj pritužbi u ovoj oblasti u prethodnom periodu, jer je veliki broj klijenata bio oštećen nesavesnim i neodgovornim ponašanjem posrednika. U stvari, rekla bih, jednog broja posrednika.
Stoga je, svakako, dobro da se ova oblast konačno uredi posebnim zakonom i drago mi je što je predlagač, odnosno ministarstvo koje vi vodite, gospodine Ljajiću, ovde uzelo u obzir struku, predloge struke i imalo je sluha za ono što su oni predložili ovim zakonom.
Svakako da je cilj ovog zakona da se ova profesija afirmiše po uzoru na mnoge zemlje EU i ne mogu ovom prilikom da ne pomenem Veliku Britaniju i na činjenicu da ko god je bio u prilici da bude ne u Londonu, nego u nekom manjem gradu u Velikoj Britaniji, mogao je da vidi da se na najboljim, najprometnijim mestima u agencijama za nekretnine, odnosno advokatskim kancelarijama, na njihovim izlozima, mogu videti fotografije kuća i cene. Stiče se tako utisak da je to najprofitabilnije zanimanje na svetu, a u stvari je samo dobro uređeno. Zaista bih bila zadovoljna da posle ovog zakona i naše tržište nekretnina dostigne taj nivo, kakav ima država kao što je Velika Britanija, gde su sve nepokretnosti i evidentirane i popisane vekovima u nazad.
Među problemima koje ste ovde naveli, kao razloge za donošenje ovog zakona, posebno bih izdvojila činjenicu da je veliki deo bavljenja ovom profesijom ostao u domenu sive ekonomije, kao i nekvalitetnu uslugu posrednika, uz nepostojanje zakonom regulisane odgovornosti. Moram da kažem da sam posebno bila iznenađena u obrazloženju navedenim iznosom da ukupan godišnji promet na tržištu nepokretnosti u Republici Srbiji iznosi tri milijarde evra, kao i da posrednici od toga prihoduju 3,3 milijarde dinara, uz dalju perspektivu da iznos nenaplaćenog poreza iznosi između 600 miliona i dve milijarde dinara na godišnjem nivou. Ove cifre su za prošlu godinu.
U situaciji kada je tržište nekretnina poprilično zamrlo i čeka neka bolja vremena, onda samo možemo pretpostaviti koliko je novca ostajalo van legalnih novčanih tokova, tokom 2007, 2008. i 2009. godine. Očekujem da će ovaj zakon svojim odredbama, koje insistiraju na transparentnosti, praktično iskoreniti bavljenje ovim poslom na crno.
U tom smislu, odredbama čl. 4-10. Predloga zakona, predviđeno je formiranje registra posrednika koji će pod jednakim uslovima biti apsolutno dostupan svim zainteresovanim licima. Potencijalni učesnici u prometu nepokretnosti će imati uvid u to koji su posrednici ovlašćeni da se, u skladu sa odredbama ovog zakona, bave poslovima posredovanja.
Takođe, član 12, na vrlo jasan način zabranjuje licima koja nisu upisana u registar posrednika da se bave ovom profesijom.
U istom članu, smatram da je izuzetno važno rešenje koje zabranjuje fizičkom licu, koje inače ispunjava formalno-pravne uslove za bavljenje poslovima posredovanja, da istovremeno obavlja ove poslove za dva ili više posrednika, sem uz izričitu pisanu saglasnost. Smatram da je ovo bilo zaista neophodno.
Novina je i član 13. po kojem posrednik mora da sklopi ugovor sa osiguravajućim društvom. Na taj način smatram da će ovaj zakon imati vrlo jasnu definiciju, kada je u pitanju rešavanje problema koji bi bili direktna posledica, nemarnog postupanja posrednika prilikom prometa nepokretnosti.
Takođe, član 14. teži, po meni, da dodatno podigne profesionalni nivo bavljenja ovom delatnošću, propisujući elementarne uslove koje agencije za nekretnine moraju da imaju, pre svega poslovni prostor u kome se nalaze posrednici.
Kada je u pitanju član 16. precizno su navedene obaveze posrednika, gde bih posebno izdvojila nekoliko, i to davanje objektivnog mišljenja o ceni nepokretnosti, zatim upozorenje klijenta na moguće rizike vezane za uknjižbu nepokretnosti, skretanje pažnje klijentu na sva postojeća prava, odnosno terete koje postoje na nepokretnosti, kao i obaveštavanje klijenata o svim poznatim okolnostima od značaja za ovaj posao.
Ovo je veoma važno, jer smo u dosadašnjoj praksi imali slučaj da posrednik istovremeno zastupa i kupca i prodavca i da pri tom zloupotrebljava njihovo poverenje i uskraćuje verodostojne podatke, a sve je to bilo u cilju pribavljanja što veće koristi za sebe.
Članom 18. stav 2. propisano je i da posrednik ne sme da oglašava nepokretnosti za čiji promet nema sklopljen ugovor o posredovanju, što do sada nije bila praksa.
Što se tiče posredničke naknade, odnosno provizije, smatram da je u cilju dodatne zaštite klijenta dobra odredba u članu 20. stav 2. Predloga zakona koja propisuje da posrednik ne može zahtevati delimično plaćanje provizije unapred, tj. pre zaključenja ugovora, odnosno predugovora. U tom smislu i odredba člana 24. koja predviđa da klijent nije dužan da zaključi pravni posao sa licem koje je posrednik pronašao, po meni je potpuno u redu.
S druge strane, korektna je i u interesu samog posrednika i odredba člana 26. koja posredniku daje mogućnost da sa klijentom ugovori klauzulu o ekskluzivnom posredovanju kojom se obezbeđuje od potencijalno nelojalne konkurencije.
Istovremeno, odredba člana 27. precizira materiju prestanka važenja ugovora o posredovanju i po ovoj odredbi štiti se posrednik od nepoštenog postupanja samog klijenta, što eksplicitno obavezuje klijenta da posredniku mora da isplati dogovorenu posredničku naknadu ukoliko u roku od mesec dana nakon raskida ugovora zaključi pravni posao koji je direktna posledica posrednikovog prethodnog angažmana.
Mislim da su i kaznene odredbe u članu 32. stav 1. vrlo jasno ovde date, jer kaznena odredba koja je opredeljena u rasponu od dvostruko do petostruko više vrednosti uobičajene posredničke provizije zaista obavezuje i posrednike da vode računa ubuduće o tome kako će vršiti svoju uslugu.
Što se tiče prelazne i završne odredbe, pretpostavljam da ste ovde dobro izvagali vreme koje je potrebno da bi odredbe o registru posrednika i obavezi polaganja stručnog ispita počele da se primenjuju.
Što se tiče Predloga zakona o izvozu i uvozu robe dvostruke namene, smatram da je ovaj zakon bio nužan iz dva razloga. Prvi je, prosto ne mogu da poverujem da mi od 2005. godine nismo imali zakon u ovoj oblasti, da je on bio u okviru Zakona o spoljnoj trgovini, naoružanjem, vojnom opremom i robom dvostruke namene i da je on bio donet još u vreme dok je postojala zajednička država Srbija i Crna Gora. Naravno, potpuno slažem se sa vašim obrazloženjem da je potrebno da kao samostalna država donesemo novi zakon, ali kažem, neshvatljivo mi je da do sada nismo imali regulisan zakon u ovoj oblasti. Drugi razlog je što je neophodno i usaglašavanje nacionalnog zakonodavstva sa novim pravilima i procedurama usvojenim od strane Evropske unije, pa je tako predloženi zakon u potpunosti u skladu sa odredbom člana 3. SSP.
Mislim da je dobro što član 2. ovog zakona kao osnovni cilj definiše uspostavljanje čvršće kontrole u oblasti izvoza i uvoza robe dvostruke namene, a radi zaštite i ostvarivanja odbrambenih bezbednosnih i spoljnopolitičkih interesa Republike Srbije.
Vlada je u članu 5. ta koja na predlog ministarstva utvrđuje nacionalnu kontrolnu listu robe dvostruke namene i koja lista pri tome treba da bude usklađena sa relevantnom listom na nivou EU. Takođe, članovi 7, 8. i 9. regulišu tranzit ove robe preko teritorije Republike Srbije, kao i brokerske usluge i pružanje tehničke pomoći u vezi sa ovim.
Bitno je pomenuti da kod brokerske usluge posredovanja, kao i kod pružanja tehničke pomoći, neophodno je prethodno pribaviti dozvolu resornog ministarstva, što u ovom domenu potpuno pojačava kontrolu države kada je roba koja može biti korišćena i u vojne i mirnodopske svrhe u pitanju.
Kada je kontrola države u pitanju, smatram da je dobro rešenje i u članu 13. stava 1. koja predviđa ukrštanje nadležnosti tako da resorno ministarstvo ne odlučuje samostalno o davanju dozvole, nego je u ovaj postupak ravnopravno uključeno i Ministarstvo odbrane, unutrašnjih i spoljnih poslova, kao i bezbednosne strukture Republike Srbije.
Član 26. predviđa da nadležno ministarstvo vodi bazu podataka o svim izdatim, odbijenim, oduzetim i izmenjenim dozvolama koje su prestale da važe, kao i da na mesečnoj osnovi izveštava druga državna nadleštva i carinske organe o svim pravilima, a naravno da ministarstvo, u cilju bolje kontrole, ima obavezu i da pripremi godišnji izveštaj o realizaciji izvoza i uvoza robe, kao i ostalim delatnostima iz ovog domena i da ga dostavi Vladi.
Kada je u pitanju ovaj član 26, gospodine ministre, poslanička grupa Nove Srbije je ovde reagovala amandmanom, a sve u cilju podizanja nadzorne uloge parlamenta, zbog toga što smo smatrali da treba da postoji precizno definisan rok u kojem ministarstvo i Vlada treba da dostave konačni izveštaj Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Što se tiče kaznenih odredbi, smatram kao i kod Zakona o posredovanju u prometu nepokretnosti, da je novčana kazna predviđena u visini do dvadesetostrukog iznosa vrednosti robe adekvatno odmerena i da će svakako odvratiti potencijalne prekršioce ovih normi od njihovog kršenja.
Što se tiče sporazuma koji su pred nama sa Vladom Republike Azerbejdžan i Maroko, svaki međudržavni sporazum u domenu ekonomije je u principu koristan za Republiku Srbiju, odnosno njene građane i mislim da se i kolege i koleginice narodni poslanici slažu sa sporazumima koje ste vi ovde predložili sa Republikom Azerbejdžan i Maroko. Potpuno je jasno da postoji obostrana želja obe države za rast investicija, za zajednička ulaganja u projekte od zajedničkog interesa koje će doprineti i tehnološkom razvoju i omogućiti i veći promet trgovine u oblasti informacionih i komunikacionih tehnologija, pre svega kada je u pitanju sporazum sa Republikom Azerbejdžan.
Vrlo je imperativno što Republika Azerbejdžan u poslednjih desetak godina ima vidni napredak kada je u pitanju IT sektor i potpuno je jasno da ovde postoji obostrani zajednički interes, jer bez obzira na prirodni potencijal koji Republika Azerbejdžan ima, njima očigledno još uvek nedostaju sofisticirani kadrovi kada su u pitanju visoke tehnologije.
U vezi svega ovoga što sam navela, u ovom sporazumu odredbe člana 3. stava 2. predviđaju da ugovorne strane omogućavaju zajednički nastup svojih stručnjaka radi primene stečenih iskustava u uvođenju telekomunikacija u ruralnim sredinama, digitalizaciji i slično, što je u svakom slučaju za pohvalu.
Što se tiče Predloga sporazuma sa Kraljevinom Maroko, mislim da je osnovna motivacija za potpisivanje i potvrđivanje ovog sporazuma, kao i Sporazuma sa Azerbejdžanom, stvaranje takvog ambijenta koji će pogodovati novom talasu stranih investicija u našoj zemlji, ali istovremeno i davanja šansi našim kompanijama da se dokažu na tržištima ovih zemalja.
Na kraju svog izlaganja želim da vas obavestim da će poslanička grupa Nove Srbije u danu za glasanje podržati i predložene zakone i sporazume.

Zahvaljujem gospodine predsedavajući.
Uvaženi gospodine ministre, kolege i koleginice narodni poslanici, zadovoljstvo mi je da konstatujem da mi danas vodimo jednu veoma konstruktivnu raspravu, iako moram da primetim da su česte izmene Zakona o visokom obrazovanju i da one govore samo o tome da su nam potrebne suštinske reforme i da mi samo na ovaj način, čestim izmenama ovog zakona, gasimo požar, gasimo vatru, a ne rešavamo suštinska pitanja. To što svake godine pribegavamo izmeni obaveznog broja bodova znači da fakulteti nisu prilagodili svoj naslovni plan i program zakonu, odnosno Bolonji. Bolonja traži od nas smanjenje rokova i povećanje bodova, a mi se još uvek nismo makli od 48 bodova. Da, podržavam zahteve studenata i slažem se sa vama, iz obrazloženja, da smo zbog ekonomske situacije u kojoj se Srbija nalazi izašli u susret zahtevima studenata, ali vas opet, sa druge strane, pitam – kako ćemo stići do 60 bodova i do smanjenja rokova, kada godinama nemamo pomake?
Međutim, ključno pitanje reforme visokog obrazovanja je kvalitet, a ne količina znanja i samo takvo znanje će biti prepoznato i na tržištu rada, a samo se tako i tržište rada može prinuditi da zahteva kvalitetne kadrove.
Gospodine ministre, mi imamo strategiju obrazovanja do 2020. godine, ali nemamo strategiju jasno definisanu – koji su nam kadrovi potrebni u budućnosti. Primer je ovogodišnji upis u srednje škole. Imali smo veliki broj srednjoškolaca koji su upisali gimnazije, ekonomske, medicinske škole, a srednje stručne škole nam se gase, a nama nedostaju zanatska zanimanja. Procena je da Srbiji fali tri i po hiljade vatrogasaca, nemamo tesara, nemamo armirača. To je veliki problem. Dakle, potreban nam je plan Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja po kome ćemo, u skladu sa potrebama privrede i javnog sektora, upisivati određeni broj i đaka i studenata, a tamo gde nemamo potrebe za tim smanjivati broj koji je potreban. Nemojte me pogrešno razumeti, verujem da je ovo sve lako reći, a da je vrlo teško uraditi, ali smo ovde da vam pomognemo našim konstruktivnim predlozima, da pokušamo da stanje što pre dovedemo u neku normalu, da prosto ne budemo u situaciji da svake godine imamo neke tehničke izmene, nego da imamo suštinske izmene. Naravno da su promene u obrazovanju i reforme obrazovanja usko povezane sa privrednim razvojem.
Takođe sam mišljenja da nikako da uhvatimo korak sa opštim trendom i promenama koje se događaju u društvu. Tehnološki razvoj je toliko dinamičan, da ću navesti samo jedan prime iz SAD. Deset najtraženijih top zanimanja 2004. godine kod njih, 2010. godine se uopšte ne pojavljuju kao zanimanja koja su tražena. Dakle, privreda, nauka i tehnologija, bez obzira na ekonomsku krizu, se ipak vrtoglavom brzinom razvijaju, da moramo ići u korak sa tim promenama i imati strateške planove.
Navešću jedan primer sa naših prostora. Četrdeset posto privrednika ističe ozbiljne teškoće unapređenja svoje proizvodne tehnologije zbog nedostataka veština nezaposlenih. Mi imamo 6% visokoobrazovanih ljudi. Po strategiji koju sam pomenula, do 2020. godine treba da imamo nekih 20% visokoobrazovanih ljudi. Prosek je u Evropi negde oko 30 do 35%, u SAD 50%, u Japanu 60%. Ali, u stvari je ključno pitanje – koliko je nama potrebno akademski obrazovanih građana i kojih profila.
Takođe smatram da je veoma važno, ipak ste na početku mandata, u narednom periodu definisati dva ključna koraka. Prvi – kakvi su nam profili i zanimanja potrebni da bi država i društvo mogli efikasno da funkcionišu, a drugi, vrlo važan takođe – da prosveta u stvari efikasno odškoluje takva zanimanja i da pruži društvu kvalitetne i kvalifikovane kadrove.
Ne mogu ovom prilikom a da ne spomenem podatak koji je vama i vašim saradnicima i te kako dobro poznat, da imamo 250.000 ljudi koji se potpisuju palcem, da imamo preko milion ljudi koji nisu završili osnovnu školu, iako je osnovno obrazovanje obavezno već dugi niz decenija kod nas i da spadamo u najnepismenije narode u Evropi sa najnižim budžetom za obrazovanje i nauku. Mislim da je ovo bilans koji nam nikako ne bi oprostili ni Vuk Karadžić, ni Dositej Obradović. Ne shvatljivo je da smo jedna od najsiromašnijih zemalja u Evropi, a da još uvek ne prepoznajemo i da je izlaz krize u kvalitetnom obrazovanju. Kada kažem da je izlaz iz krize u kvalitetnom obrazovanju, onda mislim da je vrlo važno da od tog malog budžeta koje Ministarstvo prosvete ima, ako je ikako moguće, rasporedi se dodatni deo sredstava, odnosno od tog predviđenog budžetom, za usavršavanje nastavnika. Jer, po meni posao nastavnika nije profesija, to je misija. Jedino kvalitetan nastavni kadar, uz dobre i prilagođene nastavne planove i programe je preduslov za dobro obrazovanje.
Verujem da je vama, gospodine ministre, potpuno jasno šta naša stručna javnost misli o našem kvalitetu obrazovanja, odnosno o nedostacima obrazovanja i ja ću vam ovde izneti to. Dakle, stručnjaci, pedagozi, moje kolege psiholozi iz Srbije smatraju da su najveći nedostaci obrazovanja udaljenost od svakodnevnog života, anahron pristup nastavnim programima, preopterećenost učenika i studenata podacima, manjak funkcionalnog znanja i, kao što sam i spomenula u nekoliko primera, kaskanje za naučnim i tehničkim dostignućima.
Želela sam ovom prilikom da vam skrenem pažnju još na dva velika problema sa kojima se suočavaju naši diplomirani akademci, pre svega. Prvi je da ne postoji jedinstven pravilnik za sve visoko školske ustanove koji će biti obavezujući i na osnovu kojeg će fakulteti u Srbiji izdavati diplome na stranom jeziku, pre svega na engleskom jeziku. Sad imamo da, na primer, Univerzitet u Novom Sadu izdaje diplome po sopstvenim pravilima, neki ih i ne izdaju, a najviše ima onih koji na zahtev studenata izdaju samo potvrde o broju položenih ispita.
Dakle, verujem da uočavate problem u ovoj oblasti. To se rešava samo jednim pravilnikom koji će biti obavezujući za sve naše univerzitete.
Ne mogu da ne spomenem, a i više puta sam u prošloj godini spominjala i prethodnom ministru Obradoviću, a danas su i moje kolege to ovde istakle, problem nostrifikacije diploma. Nedopustivo je da se na nostrifikaciju diploma čeka godinu dana, da ona košta hiljadu ili hiljadu i nešto evra, a da se u Hrvatskoj diplome nostrifikuju za dva meseca i da to košta 40 evra. Sada imamo apsurd da vaš kolega ministar Krstić radi sa srednjom stručnom školom.
Što se tiče uvođenja nacionalne bezbednosti u smislu visokoškolskih ustanova, za razliku od mojih kolega, ja sam za potpunu profesionalizaciju i policijskih kadrova i vojnih. Smatram, ukoliko to obrazovanje bude kvalitetno na toj visokoškolskoj ustanovi, da će ono samo unaprediti rad ovih službi.
Dakle, poslanici Nove Srbije će u Danu za glasanje podržati ovaj zakon, a očekujem da sve konstruktivne predloge koje smo mi danas imali uzmete u obzir i da se vrlo brzo vidimo ovde u parlamentu sa rešenjima koja ćete sa svojim saradnicima predložiti.

Zahvaljujem gospodine predsedavajući.
Gospodine ministre, u dosadašnjoj raspravi čuli smo izlaganja i predloge kolega koji ovaj zakon podržavaju. Čuli smo i predloge onih kolega koji ne podržavaju ovaj zakon, ali su se trudili da budu konstruktivni, ali smo čuli i izlaganja kolega koji kritikuju ovaj zakon više nego što je potrebno, po mom mišljenju, ali smatram da i jedini i drugi i treći se u ovoj sali i svi mi zajedno slažemo da problem bespravno izgrađenih objekata koji je u Srbiji decenijski problem treba rešiti.
Smatram da ova Vlada i resorno ministarstvo na početku svoje druge godine vrlo konstruktivno i na jedan sveobuhvatan način uzimajući u obzir sve dosadašnje manjkavosti prethodnih zakona, sagledavaju ovaj problem, potpuno uverena da će se, ukoliko narodni poslanici u ovoj sali podrže ovaj zakon i ovaj veliki problem bespravno sagrađenih objekata rešiti.
Nesumnjivo je da smo do sada imali problem sa svojinskom evidencijom objekata u Srbiji, bez obzira što su katastarske službe u Srbiji koliko – toliko modernizovane i stoga direktna posledica i činjenica da proizilazi ogromna pravna nesigurnost koja postoji u oblasti prometa nekretnina, kao i nesrazmerno mala tržišna vrednost velikog broja nelegalizovanih objekata.
Ovaj zakon vidim kao važan korak koji će uspostaviti pravnu sigurnost u prometu nepokretnosti, povećati tržišnu vrednost objekata koji će biti predmet legalizacije, kao i da će omogućiti vlasnicima legalizovanih objekata da se obrate poslovnim bankama sa neuporedivo većim šansama, da dobiju željeni kredit radi, npr, daljeg investiranja u predmetni objekat ili u neki privati unosan biznis.
Iako je to kolega Petar Petrović juče uradio, želim da naglasim još jednu veoma važnu činjenicu, da je Ministarstvo građevinarstva i urbanizma uložilo poseban napor da u najkraćem mogućem roku donošenje ovog zakona eliminiše pravnu prazninu nastalu kao posledicu odluke Ustavnog suda kojom se odredbe člana 185. do 200. Zakona o planiranju i izgradnji, a koje su se ticale legalizacije objekta, stave van snage.
Takođe, smatram da je članom 3. Predloga ovog zakona precizno definisana situacija u kojima se za konkretne objekte izgrađene bez građevinske dozvole ne može naknadno izdati građevinska dozvola.
Mi smo juče vas čuli da vrlo iskreno govorite o problemima sa kojima ste se suočavali u svom mandatu za ovih godinu dana, sa činjenicom da je bio veliki broj podignutih objekata bez građevinske dozvole, a da nije postojao zakon koji je mogao tu oblast na vrlo jasan način da uredi.
Takođe, kolege narodni poslanici su juče istakli da je birokratija u građevinarstvu veliki problem i da se ona mora iskoreniti. Mislim da nema nijednog građanina Srbije, nijednog kolege u ovoj sali koji smatra da to nije veliki problem, ali, takođe, iskreno verujem da je ova rasprava poslednja rasprava u kojoj će se govoriti da je za izdavanje bilo koje građevinske dozvole potrebno 279 papira ili da će Srbija posle donošenje ovog zakona, a posebno posle donošenje Zakona o planiranju izgradnji biti na 179. mestu u svetu po dobijanju dozvola.
Da ovaj zakon o legalizaciji smanjuje tu potrebnu papirologiju govori član 6. i 7. koji predviđa da nadležni organ jednim jedinstvenim rešenjem dodeli i građevinsku i upotrebnu dozvolu.
Za mene je vrlo važno i rešenje u članu 7. stava 3. kojim se obaveza plaćanja naknade za uređivanje građevinskog zemljišta prenosi na vlasnike posebnih fizičkih delova višeg stambenog objekta, čijim vlasnicima će istovremeno biti omogućeno sukcesivno izmirivanje ove obaveze.
Istakla bih još nekoliko vrlo važnih odredaba koje ovaj zakon uređuje. To je član 20. stav 1. koji obavezuje onoga ko želi da legalizuje nadziđivanje, da kao dokaz o rešenim imovinsko-pravnim odnosima dostavi ugovor zaključen u skladu sa odredbama zakona kojima se uređuje održavanje stambene zgrade, što će svakako doprineti velikoj pravnoj sigurnosti i čistim računima kada su u pitanju potencijalno neraščišćeni odnosi među vlasnicima stanova u stambenim zgradama.
Vrlo su važne i kaznene odredbe koje ste predvideli u ovom zakonu. Izdvojila bih član 36. stav 1. gde se predviđa kako novčana, tako i kazna zatvora za odgovorno lice u nadležnom organu uprave ukoliko ne dela u zakonom propisanim rokovima.
Vrlo je važna, po mom mišljenju, i ova prelazna odredba u članu 39. da ne predviđa obavezu podnošenja novog zahteva za legalizaciju, što je svakako u interesu vlasnika nelegalnih objekata, koji su prethodno već aplicirali, a zaključno sa 11. martom 2010. godine.
Očekujem da ćete i u raspravi u pojedinostima prihvatiti određeni broj amandmana koji će ovaj zakon poboljšati i omogućiti da ovaj decenijski problem rešimo i da 1.300.000 nelegalizovanih objekata u jednom kraćem vremenskom roku bude rešeno.
Takođe, za mene je vrlo važna činjenica koja preovladava u ovom domu, a i vaše mišljenje sa jednim brojem objekata koji su u tzv. vakumu. Mislim da je važno, i tu bih se složila sa kolegom Zelenovićem, da nam kažete koji je toj broj objekata. Vrlo je važno što su i nadležni, odnosno pomoćnici ministra iz Ministarstva za građevinu i urbanizam, dolazeći u parlament na resorne odbore, istakli da je 90% podzakonskih akata već spremno.
Dakle, zbog svega ovoga što sam rekla, poslanici Nove Srbije će u danu za glasanje podržati ovaj zakon.

Gospodine predsedniče, uvažene kolege i koleginice narodni poslanici, poštovani potpredsednici, ministri i kandidati za ministre, pre svoje diskusije bih samo želela da svim našim đacima, učenicima osnovnih i srednjih škola, danas poželim uspešan i srećan početak.

Ulazimo u treći dan rasprave o rekonstrukciji Vlade i potpuno je jasno da će građani Srbije, kao i do sada, na nepogrešiv način znati da dobro sude o svakoj našoj izgovorenoj reči i o svakom postupku. Međutim, ono što je sigurno, ovu rekonstrukciju nisu tražili ni građani, ni javnost, ni opozicija. Po mom dubokom mišljenju, budućnost ove rekonstruisane Vlade zavisiće od ciljeva koje je ona sama sebi postavila.

U proteklih godinu dana najveći rezultati ove vlade bili su potpisivanje Briselskog sporazuma, borba protiv korupcije i kriminala i vraćanje poverenja najvažnijih evropskih zemalja u Srbiju, što je rezultiralo dobijanjem datuma za početak pregovora sa EU u januaru mesecu sledeće godine.

Ukoliko ne želimo da zatvaramo oči i da zabijamo glavu u pesak, već da pogledamo istini u oči i da budemo realni i pred sobom i pred građanima Srbije, onda je potpuno jasno da je ključ daljeg napretka Srbije u reformama ekonomskim, društvenim i političkim, jer nam u suprotnom sledi kolaps.

Nije prvi put da u Srbiji čujemo reči suštinske, sveobuhvatne temeljne reforme. Razlika je u tome i jedna nesumnjiva činjenica je u tome što ni jedna vlada od 2000. godine do današnjeg dana nije imala hrabrosti i snage da započete reforme sprovede do kraja. Zbog toga smo od 24. septembra 2000. godine do današnjeg dana imali 18 izbora i svaka vlada je u proseku trajala nepune dve godine, osim prethodne Vlade, na čijem čelu je bio Mirko Cvetković.

Zbog izneverenih obećanja, zbog arogancije i samovolje opalo je poverenje u političare. Danas nije ni malo popularno biti političar u Srbiji. Građani Srbije mogu da podnesu i siromaštvo, i bedu i nemaštinu, ali ne mogu da podnesu činjenicu da se većina političara bavi sobom i svojim problemima i da je to do sada bila gotovo nesumnjivo ustaljena praksa.

Zbog toga potpuno razumem i gospodina Dačića i gospodina Vučića što su za ministre pozvali nestranačke ličnosti iz zemlje i iz inostranstva, ne zbog toga što SNS, SPS, NS ili neka druga stranka vladajuće koalicije u ovom trenutku nema stručne kadrove, nego upravo zbog toga što je opalo poverenje u političare i što je potrebno vreme da se to poverenje vrati. To je jedino moguće modernizacijom Srbije, nastavkom reformi i promenom nas samih. Dakle, prvo moramo promeniti sebe da bismo to tražili i od građana.

Zbog toga, kada ste, gospodine Vučiću, pozvali Lazara Krstića i Svetlanu Živanović da se vrate u zemlju, niste poslali samo poruku našim građanima iz dijaspore da dođu u zemlju ili da želimo da na najvažnija mesta u državi Srbiji budu najsposobniji ljudi, već ste, po meni, poslali jednu vrlo važnu poruku, da se učenje isplati i da onaj ko je obrazovan zaista ima moć da menja svet, kao što je to rekao Nelson Mandela.

Privreda i reforme nisu samo pitanje svih pitanja ovde kod nas u Srbiji, već i u drugim zemljama EU u kojima su izbori, pre svega u Nemačkoj. Jedinstvene su političke partije upravo u toj trenutno najmoćnijoj zemlji u Evropi da reforme moraju da se sprovode i kod njih, da mora da se ulaže u obrazovanje, u infrastrukturu, u ekonomiju da bi Nemačka, jednostavno, zadržala svoju vodeću ulogu. Srbija nema iste probleme kao Nemačka, ali ako želi da se promeni, ako želi da napreduje, onda je pitanje daljih sprovođenja reformi jedno od najvažnijih pitanja, odnosno prvo pitanje koje mi kao društvo postavljamo pred sebe.

Potpuno je jasno da i privrednici očekuju od ove rekonstruisane Vlade jedan potpuno drugačiji poslovni ambijent, da u njoj mogu da rade, građani da se zaposle i zbog toga nema mesta ni cinizmu, ni pesimizmu, ni podsmehu kada budući ministar finansija kaže da Srbija ne sme više da se zadužuje i da ne sme da troši više od onoga što ima.

Gospodine Krstiću, imate našu punu podršku, želimo vam da do sredine sledeće godine, kako ste to u nekim intervjuima rekli, ostvarite sve vaše ciljeve, da uspete da izvršite restrukturiranje u 179 firmi zajedno sa budućim ministrom privrede, da sprovedete sve mere, pre svega da manjak u budžetu svedete na nekih 4% kako ste to i najavili. Znam da nemate čarobni štapić, da odmah probudite zaspalu srpsku ekonomiju, ali me raduje što ste kao mlad i obrazovan čovek na vreme i odmah na početku sagledali sve probleme sa kojima se Srbija suočava, a to su nezaposlenost, restrukturiranje, plaćanje poreza i finansijska konsolidacija.

Potpuno je jasno da se ova Vlada uhvatila u koštac sa mnogim problemima. To govori činjenica da je inflacija smanjena, da smo smanjili zaposlenost sa 25,5 na 24,4%, da će u Parlament uskoro doći i izmene Zakona o radu i preko potreban Zakon o planiranju i izgradnji.

Tačno je da smo nezadovoljni tim rezultatima, ali oni su jedan pomak na bolje i pokazuju da su u Srbiji počele stvari da se menjaju. Kada vršilac dužnosti direktora EPS Aleksandar Obradović kaže da EPS do kraja godine neće imati 21 milijardu manjka koliko je to predviđeno na početku, onda je to dobra vest i za zaposlene u EPS građane Srbije i to da je nadu da se svi problemi koje imamo u javnim preduzećima mogu rešiti. Što se tiče investicija do sada je za ovih godinu dana uloženo pola milijarde evra stranih investicija. Manje od očekivanog, ali više od prošle godine kada je uloženo 352 miliona dolara investicija, ili 2011. godine kada je uloženo milijardu, ali je to kao što znamo bilo od prodaje „Maksija“ „Delezu“. Tačno je da je Srbija tada unela u budžet 25 miliona evra poreza, ne investicija u proizvodnju i ne otvaranje novih radnih mesta, kao što će to recimo biti sa investicijom „Boša“ u Pećincima ili sa „Etihadom“ koji treba da uloži 40 miliona dinara u „Er Srbiju“ sa još 60 miliona dolara u kreditne linije.

Očekujem da ćete i sa kompanijom Mubadala realizovati investiciju za izgradnju fabrike čipova, ali i početkom 2014. godine početi izgradnju fabrika delova za avione i mnoge druge investicije koje su planirane i koje će ova rekonstruisana Vlada rešiti.

U Srbiji je mnogo problema u svim oblastima. Poljoprivreda je naša razvojna šansa, ali srpska sela ostaju bez ljudi. Napušteno je više od 50 hiljada kuća, poljoprivrednici štrajkuju i zamolila bih budućeg ministra poljoprivrede da vrlo ozbiljno shvati upozorenja Odbora za selo SANU. Oni predlažu novu agrarnu i socijalnu politiku koja obuhvata pravno i tehničko uređenje obradivog zemljišta, uređenje vodotoka, ukrupnjavanje poseda, ali i oživljavanje zadruga.

S obzirom da je zadrugarstvo u Srbiji na marginama po podacima koje sam našla samo 2.124 zadruge su osnovane u Srbiju, a svega 123 hiljade zadrugara, dok u svetu imamo 750 hiljada zadruga sa više od 800 miliona članova.

Žao mi je što gospodin Dačić nije ovde, ali moram da podsetim sve članove Vlade, kolege i koleginice narodne poslanike, da je on u svom ekspozeu 27. jula 2012. godine obećao promene u populacionoj politici Srbije. Znam da je ekonomija uslov svih uslova i očekujem da će nas premijer sa time uskoro obavestiti, jer Srbiji preti nestajanje.

Na kraju želim da kažem da mi je žao kao i koleginicama narodnim poslanicima, što u ovoj Vladi nema više žena. Hvala.

Hvala.
U Srbiji se u poslednjih šest meseci, nažalost, beleži porast porodičnih tragedija. Javnost je zgrožena porodičnim nasiljem i porodičnim tragedijama i u Maloj Ivanči, u Arilju, u Jagodini, u Atenici i ove godine, za prvih šest meseci, žrtve porodičnih tragedija su bile 26 žena u Srbiji, dok je prošle godine od 47 ubijenih žena, 29 su bile žrtve porodičnog nasilja.
Zbog toga smatram da je ovo trenutak kada država i ceo sistem mora da reaguje sveobuhvatno i konkretnim pojačanim merama.
Zbog toga ću uputiti nekoliko pitanja i Ministarstvu pravde, Ministarstvu prosvete i Ministarstvu zdravlja. Prvo, smatram da su potrebne strožije mere i zatvorske kazne za svakog nasilnika koji pokaže oblike nasilja.
Ako smo mogli da usvojimo "Marijin zakon" i ako smo na osnovu tog zakona mogli da uvedemo kontrolu pedofila i da ukinemo zastarevanje seksualnog delikta, onda je potrebna strožija kontrola i nasilnika koji su evidentirani i u centrima za socijalni rad i u MUP.Prema podacima mreže žrtava nasilja, devet ubijenih žena je ove godine prijavilo porodično nasilje.
Dakle, nije postojala strožija kontrola nad prijavljenim porodičnim nasiljem. Drugo moje pitanje je upućeno Ministarstvu prosvete. Da li će Ministarstvo prosvete prema protokolu koje ima još iz 2009. godine izmeniti nastavne planove i programe i u relevantne udžbenike uvesti porodično vaspitanje, seksualno vaspitanje koje je neophodno radi prevencije našim mladim generacijama. Vrlo je važno da se vaspitna uloga škola pojača i da mladi ljudi od ranog uzrasta stvaraju svest o tome koliko porodično nasilje razara svako društvo. Moje treće pitanje biće upućeno Ministarstvu zdravlja, jer smatram da je potrebna jedna sveobuhvatna zdravstvena strategija, pre svega iz oblasti psihijatrije za nasilnike.
Nažalost, nije dovoljno da se nasilnici leče u psihijatrijskim bolnicama, sedam, 10 ili 15 dana i da posle toga bez bilo kakvog nadzora budu pušteni kući. Poremećeni porodični odnosi, nažalost, i poremećene porodice ne mogu kontrolisati da li bolesnici uzimaju lekove.
Na kraju, u ovom mom apelu i pitanju, želim da navedem još jedan podatak. Od 38 osoba ove godine koje su ostale bez svoje majke ili bake, 22 su maloletna deteta.

Uvažena predsedavajuća, kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije, 7. maja ove godine Zaštitnik građana, Saša Janković je podnoseći Izveštaj Odboru za prava deteta podneo i Predlog izmena i dopuna Zakona o radu i finansijskoj pomoći porodicama sa decom. Uz zahtev za izmenu ovog zakona priložio je i 60.000 potpisa. Bilo je 50.000 potpisa roditelja teško obolele dece i 10.000 potpisa građana sa ciljem da se roditeljima teško obolele dece izmenama i dopunama Zakona omogući i odredi status roditelja – negovatelja.
Međutim, Vlada je na predlog Ministarstva za rad i socijalnu politiku odbila ovaj predlog zakona. Želim da verujem da je Vlada odbila taj zakon samo zbog toga što je Ministarstvo za rad i socijalnu politiku predložilo da primeni ovog zakona, kao i Zakona o radu treba pristupiti na jedan sveobuhvatniji način i da osim ove odredbe treba da postoje i određene druge odredbe i članovi zakona koje treba promeniti. To je ipak izazvalo revolt roditelja teško obolele dece koji su 14. juna ove godine protestvovali, pa ih je zbog toga primio predsednik parlamenta, gospodine Stefanović i prvi potpredsednik Vlade, gospodin Vučić.
Upućujem pitanje Ministarstvu za rad i socijalnu politiku – da li je ovo ministarstvo pripremilo sveobuhvatnu promenu ovog zakona i Zakona o radu? Da li su u okviru izmena i dopuna Zakona o finansijskoj podršci porodicama sa decom i Zakona o radu prihvaćeni ovi predlozi roditelja teško obolele dece, koji traže da im se odredi status negovatelja i da država socijalnom pomoći pomogne one roditelje koji uopšte nisu u mogućnosti da zasnuju radni odnos zbog toga što su primorani da 24 sata brinu o svojoj deci?
Drugo moje pitanje odnosi se na predlog Preduzetnica Srbije koje su Ženskoj parlamentarnoj mreži uputile zahtev da se pojednostavi procedura dobijanja novčane naknade za trudnice i porodilje. Mi smo takođe taj zahtev uputili Ministarstvu za rad i socijalnu politiku. Moje pitanje je – da li su oba predloga uvrštena u izmenu i dopunu Zakona, da li je zakon u potpunosti pripremljen, kada će biti upućen Vladi Republike Srbije na razmatranje i da li je resorno ministarstvo ovim rebalansom predvidelo budžetska sredstva za roditelje koji treba da dobiju status negovatelja? Hvala.