Hvala.
Što se tiče ovog navedenog amandmana, ja ću prvenstveno da ostanem dosledna stavu koji sam iznosila u načelnoj raspravi. Drago mi je što sam na neki način kao prvi ovlašćeni po prijavi za reč i nametnula temu o celishodnosti ovog člana 14a, bar u ovom obliku u kojem se predlaže izmenama i dopuna Predloga zakona o Vojsci.
Naime, kada su u pitanju izmene i dopune Zakona o Vojsci, donete 2009. godine, tada je upravo najviše primedaba izazvala polemika oko uvođenja još uvek važećeg, naravno, u ovom momentu člana 14a, a kojim je jednom imperativnom odredbom u potpunosti bila predviđena zabrana pripadnika vojske u organizacije građanskog društva, a koje se neposredno ili posredno bave pitanjima odbrane i bezbednosti. U tom momentu, govorim o 2009. godini, u još uvek važećoj zakonskoj odredbi, kada tome dodate i strana udruženja koja se isto bave takvim pitanjima, koja pak nisu osporena, te je udruživanje u tako nešto moguće, što samo ukazuje na protivpravnost, protivustavnost takve jedne odredbe zakona, koja je egzistirala. Nadam se da u buduće neće. Bila sam stava, i u načelnoj raspravi to sam vrlo jasno i iznela, da je potrebno brisanje takvog jednog člana 14a.
Naravno, ovako predloženim izmenama i dopunama nije došlo do potpunog brisanja člana 14a, već je predviđeno da se profesionalnom pripadniku Vojske Srbije može, uz prethodnu saglasnost ministra odbrane, odobriti učešće u aktivnostima.
Naime, kada god postoji nekakva odredba kojom se daju diskreciona ovlašćenja koja se nalaze u rukama samo jednog lica, mislim da se time povećavaju mogućnosti zloupotreba i nikada onaj element selektivnosti ne možete da isključito.
Prihvatamo ono što je ministar Gašić u raspravi u načelu, a povodom člana 14a rekao, da će se takvo jedno pitanje urediti podzakonskim aktima. Smatram da je to ispravno rešenje, ali mislim onda da u tom smislu takav jedan podzakonski akt treba da bude i naveden u samoj ovoj odredbi, pa u smislu da član 14a bude potpuniji i precizniji, te kaže da on glasi da se profesionalnom pripadniku Vojske može, uz prethodnu saglasnost ministra odbrane, odobriti, pa onda sve ovo šta je navedeno, pa onda umesto tačke da bude zarez, a sve na osnovu podzakonskih akata u kojima će se precizirati i taksativno navesti u kojima to profesionalni pripadnik vojske može da bude, odnosno u kojim udruženjima može da pripada, a u kojima ne. Mislim da sve suprotno. Naravno, kada je ovako nešto u pitanju, može se osporiti.
Protivnik sam uopšte opstanka i egzistiranja i dalje ovako postojećeg člana koji je, naravno, bolji od onog prethodnog važećeg. Jednostavno, kada se god ranije dovodila, u istoj rečenici ste imali reč „vojska“ i reč „udruženje građana“, znate, to je bilo prilično retrogradno, pa je asociralo na one nesrećne devedesete, gde se apriori smatralo da ako ste pripadnik nekog udruženja građana, vi ste zapravo državni neprijatelj.
Kažem, ovim članom 14a, čini se jedan pomak, ali umesto tačke trebalo je dovršiti rečenicu do kraja, pa reći ono što je i sam gospodin Gašić rekao - a u skladu sa podzakonskim aktima, i onda lepo da se taksativno navedu koja to udruženja i gde je to pripadnost moguća, a gde nije moguća, upravo iz razloga da bi ovakav jedan član zakona bio precizniji, bio potpuniji i na kraju krajeva, da bi dao potpuni smisao ono što cilj predlagača jeste, a ja taj smisao nikada nisam dovela u pitanje, niti sporim. Hvala.

Po amandmanu, drugi put.
Mislim da je ovde došlo do jedne klasične zamene teza. Moja namera nije ni kada sam u raspravi u načelu, niti danas u pojedinostima rekla, mislim da to nije namera predlagača, odnosno podnosioca amandmana, da se spori bilo kakva uloga vojske ili, ne daj Bože, pripadnost vojske u nevladinim organizacijama, u udruženjima građana, kako je to nekad bilo, već naprotiv.
Pazite situaciju, tražila sam da se u potpunosti izbriše član 14a, a ne da se nekome nešto, kao što je ranije bilo, 2009. godine, zabranjuje profesionalnim pripadnicima vojske ili sada da im se ograničava, odnosno da im se izuzetno dozvoljava, ali samo po diskrecionoj oceni ministra.
U potpunosti podržavam Vojsku i moj stav je više nego širokogrud. Za ukidanje sam svih zabrana, za jednu apsolutno učešće pripadnika Vojske u onim organizacijama i onim udruženjima građana za koje oni nalaze da je shodno i primereno, a naravno, tako nešto u onim zabranjenim, imamo i takve situacije, naravno, postoje i neki drugi mehanizmi, gde se pripadniku vojske koji postane član, recimo, takvog nekog udruženja, može se pokrenuti disciplinski postupak.
Moja namera nije ni malo loša, čak naprotiv, ja nisam ni za ovakvo ograničavanje, već za davanje apsolutno svih prava predstavnicima vojske u apsolutno nevladinom sektoru. Hvala.

Hvala poštovana predsedavajuća, naravno lično ću govoriti u svoje ime i u danu za glasanje podržati ovaj amandman koji je na član 44. podneo uvaženi kolega Arsenović, a od koga smo mnogo toga mogli da čujemo upravo po ovoj ni malo lepoj temi, a koja naravno nije regulisana na način koji je to već trebalo da bude regulisana.
Nemam nešto posebno da dodam, budući da je podnosilac amandmana, gospodin Arsenović, sve lepo objasnio, ne samo sada u svom izlaganju, nego prvenstveno u raspravi u načelu.
Sem toga, zastupnik sam stava da u nedostatku nekog rešenja, nekada je bolje nemati rešenje, pa doneti kako ono treba da bude u nekom kasnijem periodu, nego se sada privremeno jednostavno obazirati i pažnju posvećivati nekim polovičnim rešenjima, a polovična rešenja, privremena rešenja ili kako god da ih ovom momentu nazovemo, ništa dobro u praksi ne može proizvesti, tako da sam u potpunosti saglasna sa onim što je uvaženi kolega Arsenović rekao. Na kraju krajeva, on tu temu mnogo bolje pokriva za razliku od nas koji ne pripadamo, odnosno moramo da ukažemo na činjenicu da, ako ništa drugo, sve to je već lepo objašnjeno u raspravi u načelu, a sem toga i ovaj sam amandman, amandman je podnet od strane penzionisanog, profesionalnog pripadnika Vojske Republike Srbije koji zasigurno toj vojsci i svim njenim pripadnicima, pa i penzionisanim želi apsolutno sve najbolje. Hvala.

Hvala.
Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, pripadnici Vojske Srbije, kolege i koleginice, dame i gospodo, danas raspravljamo o izuzetno, kako je to već navedeno o izuzetno dva važna Predloga zakona. Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o odbrani i Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vojsci Srbije.
Ja ću naravno, u ovoj načelnoj raspravi na prvom mestu govoriti upravo o drugoj tački dnevnog reda tj. o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o vojsci.
Naravno, za to imaćemo vremena nešto detaljnije da raspravljamo i u raspravi u pojedinostima o svakom konkretnom članu, bez obzira o kom predlogu zakona da se radi sigurna sam da ima i amandmana koji idu u cilju poboljšanja upravo ovih zakonskih tekstova, ali naravno to ćemo ostaviti kada budemo raspravljali u pojedinostima.
Naime, 2009. godine u tadašnjem sazivu Narodne skupštine Republike Srbije, poslanici su raspravljali o nekoliko predloga zakona, tačnije o radilo se o setu Predloga zakona, kao i dve strategije iz domena bezbednosti i odbrane.
Pomenute strategije u tadašnjoj raspravi 2004. godine na koje se u istinu dosta dugo čekalo, kao i zakoni, odnosno predlozi zakona o vojnim službama, bezbednosti i upotrebi oružanih snaga u multinacionalnim operacijama, nekako su zavredile više pažnje i time potpuno, ne potpuno, ali bar donekle skrajnule i sklonile u zapećak tadašnji Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o vojsci.
Najviše kontraverzi i najviše primedaba tada u ovom domu, u Narodnoj skupštini, izazvalo je uvođenje tada potpuno novog člana 14a, kojim se suštinski u potpunosti, dakle, apsolutno zabranjuje svaki kontakt, odnosno svaki kontakt između profesionalnih pripadnika vojske i onih organizacija građanskih društava koji se bilo neposredno, bilo posredno bave pitanjima odbrane i bezbednosti. Kada se njima dodaju ista takva udruženja iz spoljnog udruženja koja se isto tako bave pitanjima odbrane i bezbednosti onda smo dolazili do broja udruženja do te cifre koja nije apsolutno, a ni malo zanemarljiva, čak je bila prilično upozoravajuća, mislim da se dovoljno pažnja na tako nešto nije ukazala.
Ta zabrana imperativna, sadržana je i dalje u još uvek naravno, važećem Zakonu o vojsci, njegovom važećem članu 14a koji se ovim predloženim izmenama i dopunama i menja, dodala bih u prilično dobrom pravcu, ali sa druge strane mišljenja sam i u samo jednom delu, a naravno takva izmena ranije, prvo nije bila ni pravno utemeljena, a osim toga takva izmena je bila i protivustavna i ne samo što je bila pravno neutemeljena, nego je bila i protivustavna, ali više od toga bila je daleko retrogradna, vraćala nas je u neke one tužne i nesrećne 90-te godine, kada su udruženja građana u najmanju ruku bila etiketirana kao državni neprijatelji broj jedan, a samim tim i neprijatelji u potpunosti sistema, odnosno sektora bezbednosti.
Članom 14. još uvek važećeg Zakona o vojsci profesionalnim vojnim licima kako se ovim Predlogom zakona vrši, rekla bih na potpuno ispravan i opravdan način i usklađivanje, odnosno potpuno terminološki uvođenje novih pojmova koji odgovara sadašnjoj strukturi, odnosno stanju u Vojsci Srbije, predviđeno je brisanje tog termina i njegova zamena terminom „profesionalni pripadnik vojske“.
Sve u cilju kako bi se tako jedna zabrana bila šire postavljena i obuhvatila pripadnost određenoj političkoj stranci, koja će se odnositi na sve profesionalne pripadnike vojske, dakle, i profesionalna vojna lica, ali isto tako i na ona civilna lica, a koja su na službi u Vojsci Srbije i upravo, takav jedan član već je bio uskratio pravo na političku pripadnost konkretnoj političkoj stranci.
Međutim, ono što je i tada Ustav Srbije predviđao, jer ga u međuvremenu menjali nismo, ne ograničava apsolutno pravo nikoga da učestvuje u aktivnostima udruženja građana, pa samim tim ni pripadnicima Vojske Srbije.
Već sam rekla, drago mi je što se ovako postojeće rešenje menja, kada je u pitanju ovaj sporni član, a zasigurno predstavlja pomak, koji kao nov glasi da se profesionalnom pripadniku vojske može uz prethodnu saglasnost ministra odbrane odobriti učešće u udruženjima itd. neću čitati ceo predloženi član da ne oduzimam nikome vreme.
Ono što je činjenica, jeste da se upravo ovakvim predlogom, meni je zaokupilo najviše pažnje, pa sam upravo tome i posvetila najviše vremena, otkanja jedan potpuni pravni apsurd, otklanja jedan paradoks, usudiću se da kažem, jedna potpuna besmislica koja iz nekog razloga jeste ostajala sve ovo vreme do danas u postojećem predlogu zakona, kojima je pripadnicima vojske bilo onemogućeno i zabranjeno da zauzmu učešće u aktivnostima domaćih udruženja, a da apsurd bude još veći, omogućavao je da učestvuju i da budu članovi stručnog stranog udruženja.
Istine radi, moram da primetim da ovo poslednje nije menjano ni izmenama ni dopunama o kojima danas raspravljamo.
Ovako predložena formulacija, barem meni lično, ukazuje na činjenicu da se sada radi o diskrecionoj oceni ministra odbrane, da li će ili neće nekom pripadniku vojske dati tu saglasnost, pa u vezi sa tim imam jedno pitanje, koje meni lično predstavlja nedoumicu.
Naime, od čega će zavisiti davanje takve saglasnosti, koje se pretpostavke moraju ispuniti, da bi se takva saglasnost dobila i čime ćete ograničiti mogućnost selektivnosti koja je potencijalno moguća.
Naravno, kao laik postavljam već ova pitanja, ali na osnovu nekih zaključaka do kojih sam došla, nakon razgovora sa eminentnim profesorima iz sfere bezbednosti i odbrane, ali isto tako i sa nekim pripadnicima vojske i čini mi se da je moguće da i ovako sada, a predloženi član uzrokuje svojevrsne probleme u praksi.
Više sam stava i to je naravno moj lični sud. Dozvoliću sebi da pogrešim, jeste da je trebalo ići u pravcu potpunog brisanja ovog člana 14a.
Ukoliko me pitate zašto i kako sam došla do takvog jednog zaključka, onda bih mogla prvenstveno na ovom mestu da kažem da je temelj demokratske civilne kontrole Sektora bezbednosti pored naravno, svih ostalih subjekata, mislim na parlamentarnu kontrolu od strane izvršne vlasti i unutrašnju kontrolu, sudsku proveru, počiva upravo na nadzornoj ulozi javnosti, apsolutno svih nas, i naravno građanskog društva.
Zato sam iz navedenih razloga stava da član 14. u potpunosti treba brisati. Tamo gde je bilo neophodno da se izvrše određene izmene, to je i učinjeno, pa je članom 38. ovog predloga zakona predložena izmena i dopuna člana 90. usled neophodnosti i usklađivanja odredaba dva zakona koja su na pravnoj snazi u našoj zemlji, Zakon o vojsci i Zakon o spoljnim poslovima, i to po pitanju plata, dodataka, naknada i drugih primanja zaposlenih u diplomatsko-konzularnim predstavništvima, uz obuhvatanje specifične vojne službe.
Ono što je novina i što zavređuje pažnju a mislim da je normiranje bilo svakako neophodno i u tom smislu pohvale i ministru odbrane i uopšte ministarstvu odbrane, odnosi se na predlaganje novog člana 90, a ovim predlogom zakona kojim se reguliše status profesionalnih pripadnika Vojske Srbije, upućenih na rad u inostranstvo, u slučajevima koji nisu bili obuhvaćeni, postojeći članom 90a odnose se na izvršavanje obaveza preuzetih zaključenim sporazumima.
Mislim da takvo jedno rešenje i uvođenje ovog novog člana 90. predstavlja i više nego potrebno stvarnosti nametnuto rešenje da se ono sada i zakonski normira, budući da u praksi postoji i to predstavlja pomak u odnosu na onu dosadašnju praksu, a to je da se stvari koje sama stvarnost potvrđuje rešavaju sporadično, ad hok, donošenjem podzakonskih akata, odnosno da se pojedine stvari koje se tiču Vojske Republike Srbije uređuju uredbama i sada se to radi na jedan sistematičniji način. Konačno se takvo jedno pitanje i zakonski normira.
Dobro je takođe što se vrše izmene člana 91. kojim se određenim licima, a koja su taksativno navedena u ovom novopredloženom članu ovog Predloga izmena i dopuna Zakona o Vojsci, a to su vojnik-učenik, kadet vojnoškolskih ustanova i lica na drugom stručnom osposobljavanju za oficira i podoficira, ministar odbrane određuje i druge naknade pored onih novčanih primanja koja su već dobro poznata.
Polazeći upravo od evropskih standarda, republički organ koji je nadležan za poslove statistike više ne publikuje podatke o prosečnoj mesečnoj zaradi po zaposlenom u privredi Republike Srbije i to takođe predstavlja dobro rešenje.
Nadam se da će i član 70 ovog predloženog zakona u potpunosti biti ispoštovan, te da će se u tom smislu propisi za izvršavanje ovog zakona zaista i doneti u onom roku koji je naveden u samom tekstu Predloga zakona i u njegovom obrazloženju, dakle u roku od 90 dana od dana stupanja na snagu, jer uvek kada se regulisanje određenih pitanja, naravno, imam određenu skepsu da ma o kom predlogu zakona da se radi, kada se ostavlja rok za donošenje podzakonskih akata, sumnja uvek postoji, a najbolja je ona situacija gde se ujedno podzakonski akti donose, a takođe najređa kada su oni već u potpunosti pripremljeni odmah nakon stupanja na snagu određenog predloga zakona.
Svakako je intencija predlagača i ovog Predloga zakona, kao i Zakona o izmenama i dopunama Zakona o odbrani, usklađivanje važećih rešenja sa iskustvima u praktičnoj primeni Zakona o Vojsci Srbije i otklanjanje svega onoga što uzrokuje probleme, prvenstveno u praksi, a onda u tumačenju odredaba i kako to predlagač u razlozima za donošenje ovog zakona navodi, otklanjanje uočenih nepreciznosti, a ja bih dodala i otklanjanje kontradiktornosti, protivustavnosti, manjkavosti, praznih praznina, pa ukoliko želite na određenim mestima i dualiteta odredaba, a čime su u priličnoj meri obilovale poslednje izmene i dopune Zakona o Vojsci.
Iskoristiću ovo vreme koje mi stoji kao ovlašćenom predlagaču poslaničke grupe SPO i DHSS da ukažem na činjenicu da ovakve izmene i dopune predstavljaju odraz stvarnosti, te da tu istu stvarnost oslikavaju, ma kakva ona bila, budući da se u ocenu naše opšte stvarnosti upuštati neću. Socijalni aspekt čini mi se da je od ključnog značaja kada govorimo o Vojsci Srbije, jer on u sebi sublimira i obnavljanje ugleda, ali isto tako, pored obnavljanja ugleda, i obnavljanje poverenja, obnavljanja atraktivnosti vojnog poziva, odnosno vojne profesije i to je već izvesno vreme i par godina unazad vidljivo, što je svakako opšte poželjno i tako nešto treba pohvaliti.
Imali smo mi u ne tako davnoj prošlosti prilično mračne, usudila bih se reći čak i najmračnije godine naše vojske. Tu pomenutu socijalnu dimenziju vojska ne može nikada i nikako ni u jednoj zemlji ostvariti bez podrške javnosti, jer javnost je ta koja vojsku percepira ili kao deo sistema, što, kažem, u poslednjih nekoliko godina stanje je prilično poboljšano i to treba javno izgovoriti, ili kao državu u državi, a što je fakat ona bila u već tim pomenutim najmračnijim godinama upravo po našu vojsku.
Čitajući određena vojna dela različitih autora, ovom prilikom izvinjavam se, autora ne znam pa mu ime ne mogu izgovoriti, ali parafraziraću jednu rečenicu koju sam donekle zapamtila i koja glasi otprilike ovako – da je reformski zamah u Srbiji započeo nakon petooktobarskih promena, da je onda stigao do vojske negde 2003. godine, ali da je već sa proleća 2004. godine drastično oslabio u jednom potpunom odsustvu, u potpunom nedostatku političke artikulisanosti i uopšte unutrašnje spremnosti za promene. Mislim ova rečenica je zaista oslikavala nešto što prošlosti i pripada.
Naime, setimo se kraja 2004. godine, setimo se 2005. godine, pa i 2006. godine. Tada je u vojnim objektima širom Srbije, znate, u najmanju ruku stradalo toliko vojnika kao da smo bili u ratu, kao da u zemlji Srbiji nisu postojale mirnodopske prilike. Setite se ubijenih gardista Dragana Jakovljevića, Dražena Milovanovića, ubijenih u vojnom objektu „Karaš“ na Topčideru 5. oktobra 2004. godine. Setite se vojnika ubijenog u Leskovcu. Setite se vojnika ubijenih u Boru i u mnogim drugim kasarnama tih godina i svih mladih vojnika koji zapravo u želji da se odazovu vojnom pozivu, da čestito i časno služe ovoj državi, ali ne i ovakvoj državi, bili su u potpunosti žrtve jedne ratne politike, po mom sudu najnesposobnije Vlade u istoriji sa epitetom u javnosti poznate kao neobaveštene, a koja se u mirnodopskim uslovima zapravo pretvorila u skrivanje počinilaca ratnih zločina, što u istinu u navedenim godinama te Vlade to je očigledno bio i najznačajniji državni posao.
Budući da sam se udaljila od ove teme, neću mnogo govoriti. Budući da je naša poslanička grupa podnela i nekoliko amandmana, naravno, amandmane uvek podnosimo u cilju poboljšanja zakonskih tekstova, o svemu detaljno raspravljaćemo u raspravi u pojedinostima.
Na kraju želim samo da kažem u kontekstu pomenutih vojnika, mislim da ih Vojska Srbije ne treba nikada zaboraviti i nikako zaboraviti. Treba da bude ponosna što je tako čestite i poštene mlade ljude imala u svojim redovima. Ukoliko mi se učini da tako nešto vojska i zaboravi, uvek će postojati neko ko će biti tu da tako nešto podseti.
Naravno, u danu za glasanje poslanički klub SPO i DHSS podržaće i glasaće za predložene izmene i dopune i Zakona o odbrani i Zakona o Vojsci Republike Srbije u prvom redu zato što oslikavaju stvarnost i potrebe našeg stanja u vojsci, a sa druge strane može se zaključiti da oni predstavljaju u dobroj meri jedno tehničko usklađivanje i time u potpunosti usavršavanje sa već neki važećim zakonima koji su na pravnoj snazi u našoj zemlji. Hvala.

Hvala.

Uvaženi predsedavajući, uvaženi hrabri Bojana i Danilo Mirosavljević, dragi predlagaču Milisavljeviću, kolege i koleginice, ja ću možda ovo svoje, do duše kratko, obraćanje pošto sam vrlo limitirana vremenom, možda kažem opteretiti i nekim grubljim rečima, neprimerenim ono o čemu danas raspravljamo, ali u nedostatku nekih i ne iznalaženju nekih drugih, mislim da mi jedino takve ne preostaju.

Vidite, kada danas govorim o nekakvim nevidljivim kategorijama ljudi, nevidljivoj deci, nevidljivim pojedincima, nevidljivoj vlasti, itd, onda treba jasno izgovoriti istinu, ma koliko ona za izgovaranje bila teška i ma koliko bolno bilo i teško tu istu istinu slušati.

U tom kontekstu, poslanici, setite se, njih 157 narodnih poslanika bili su nevidljivi, a logikom stvari nevidljivi nevidljive ne vide.

No, vratiću se na početak, na ono što sam i htela da kažem.

Kada je naš uvaženi kolega predlagač ovog zakona Dušan Milisavljević, sa kojim sam, vrlo rado to ističem, često istomišljenik, predložio da se mnogo ranije ovakav jedan predlog zakona nađe na dnevnom redu, poznat kao tzv. Zoin zakon, zakon o kome danas raspravljamo i raspravljaćemo i u pojedinostima potpuno ignorišući razloge humanosti koje predstavljaju sinonim za ovakav jedan zakon.

Naravno, većina poslanika je ćutala. Vidite, to ćutanje, sve i da želite, mislim da se danas opravdati ni na koji način ne može. O toj tzv. svojevrsnoj omerti koja ovde vrlo često ume da vlada, pisali su i pišu i dalje mnogi mediji. Građani su o tome takođe upoznati. Građani su se takođe o tome izjasnili, davali svoje komentare, bilo je to već pomenuto, kod odgovarajućih društvenih mreža, gde je između ostalog i objavljen spisak poslanika koji ovakvu ideju i suštinu ovog zakona, ne njegovu formu i ne njegovu normativu, nisu videli i nisu prepoznali na vreme.

Budimo iskreni do kraja, svaki zakon se da popraviti kada postoji želja za tako nečim. Nismo mi jutros uveli amandmane. Amandmani postoje kao institut, regulisani su Poslovnikom, stoje na raspolaganju svakom poslaniku, a to kada je neki narodni poslanik predlagač zakona, tim pre više svaka čast, treba tako nešto i uraditi i tim pre više i Vlada na takav jedan predlog zakona, ma koliko on može da bude najgori na svetu, može da reaguje pravovremeno i da ispravi sve ono što ne valja, tako da opravdanje zašto ovo nismo ranije usvojili nego danas usvajamo, opravdanja nema i mislim da po tom pitanju, ovde ću biti prilično izričita.

Žao mi je što se uvek rukovodimo nekakvim principom negativne selekcije. Ovde na žalost prvo mora u našem društvu uvek nešto da se loše desi, kao što je ovaj zakon, koji je posledica onoga što se u našem društvu dešava, a to su upravo smrti i Zoje, ali i druge dece koje su bolovale od retkih bolesti, da bi mi onda nekakvom naknadnom svešću i naknadnom pameću reagovali. Mislim da to nije za pohvalu, niti može tako nešto biti za pohvalu.

Naravno, nikada se, govorim u svoje lično ime ispred DHSS, nisam obazirala iz koje poslaničke grupe dolazi neki predlog zakona i ubuduće ću podržati svaki predlog zakon koji bude bio dobar, jer dobar predlog je dobar predlog, dobra namera je dobra namera i tu mislim da raspravi nema nikakvog mesta.

Suština ovog zakona jeste ono što je dobrim delom sam predlagač već rekao, a to je pravo na dijagnozu, a ja bih rekla – tačnu, pravovremenu, valjanu, blagovremenu. Onima koji boluju od retkih bolesti, a pre svega deca, jer ona su kategorija lica koja se primarno moraju štititi, bar to tako čine sva civilizovana društva, potrebna je podrška apsolutno svih nas, kad kažem nas, ne mislim samo na narodne poslanike, nego mislim na državu, mislim pre svega na društvo, a sam način našeg ophođenja prema toj istoj deci jeste zapravo naš odraz.

Na žalost, u ukupnom procentu ljudi obolelih od retkih i drugih genetičkih bolesti, često neizlečivih, najveći procenat čine upravo deca. Zasigurno i ovaj zakon jeste fakat da on neće rešiti mnoge probleme. Međutim, ovaj zakon se ni ne predlaže da bi rešavao sve probleme koji postoje u srpskom zdravstvu, ali zato predlaže se upravo da doprinese po pitanju konačnog i preko potrebnog uvođenja, odnosno registra za retke bolesti, kako se u istom navodi. Upravo pristup koji ovaj predlog ima jeste povezivanje genetike, povezivanje ginekologije i pedijatrije koje po pitanjima dijagnostike moraju biti ne samo upućene jedna na drugu, već jednostavno njihov kontinuindirani splet mora biti potreban.

Znate, vreme je od svih najdragoceniji resor. Troši se u bescenje onda kada se deci koja pada od retkih bolesti ne može postaviti dijagnoza i onda dolazimo do te uzročno posledične veze – bez postavljene dijagnoze, pravo na lečenje, i pored sve želje za dostupnošću i korisnošću takvog jednog prava, ostaje u domenu virtuelnog. Naravno, bez postavljene dijagnoze nema ni svega onog drugog što proizilazi iz tog primarnog prava, već pomenutog prava na lečenje. Zato se potpuno opravdano navodi da je cilj ovog zakona zapravo svođenje dužine ovog procesa na najkraću moguću meru, čime bi se efikasnost lečenja zapravo povećala.

Svi znamo da dijagnoza prethodi lečenju. Naime, ona se duguje pacijentu. Ona je u pravu, budući da ja nisam lekar, nešto poput prethodnog pitanja. Jednostavno, samo po sebi predstavlja nešto poput prethodnog pitanja koje se mora rešiti kako bi se pravo na lečenje i ostvarilo i učinilo dostupnim.

U pravnom smislu ovaj zakon upotpunjuje ono što se u razlozima za njegovo donošenje i navodi, a to je da upotpunjuje odredbe drugih zakona iz oblasti zdravstva čije su se odredbe pokazale nedovoljnim i još uvek se pokazuju nedovoljnim kada govorimo o prevenciji i kada govorimo o dijagnostici genetičkih bolesti i genetički uslovljenih anomalija i retkih bolesti.

U duhu onoga kako sam i započela ovo svoje obraćanje, a na temu današnjeg predloženog zakona, završiću ga rečima da u danu za glasanje apsolutno svi treba da podržimo ovaj zakon. Trebali smo da ga podržimo i onda kada je bio predložen da se stavi na dnevni red. Setite se, prošlo je dosta vremena od tada i neka nam humanost bude ispred svega. Skrajnimo politiku u neku drugu stranu, ostavimo je za neke druge predloge zakona, gde politici jednostavno ima mesta, a imajući u vidu samo jedno, da svako naše premišljanje da li ćemo nešto danas ili sutra staviti na dnevni red, kada se radi o ovoj temi znači jedan život manje za neko dete koje boluje od retke bolesti. Hvala.

Hvala uvažena predsedavajuća.
Ministre, predstavnici ministarstva, uvažene kolege advokati, narodni poslanici i poslanice iako sam ja načelno i protiv ovakvog amandmana kao i protiv prvog amandmana koji je obrazložila uvažena koleginica Gordana Čomić, moram ovde napraviti jednu digresiju, pa reći da su po jednom pitanju u pravu, a to je ono što su već iscrpno obrazložili, a tiče se da li neki rok treba da bude propisan u roku od osam radnih dana ili samo u roku od osam dana. S tim, što moram priznati da u procesnom pravu Zakona o parničnom postupku, u Zakonu o krivičnom postupku, u Zakonu o izvršenju i obezbeđenju nigde se rokovi ne propisuju u roku od osam radnih dana nego u roku od osam dana. Hvala.

Hvala.
Mislim da je gospodin Neđo Jovanović, delom dobro obrazložio i naravno, na Odboru smo se saglasili zapravo da ovakav amandman Odbora u sebi sublimira i amandmane koje je podnela grupa poslanika koje je uvažena koleginica Gordana Čomić i navela, iz razloga što smo potpuno saglasni da bi ostajanje ovakvog jednog člana u predloženim izmenama i dopunama, zapravo predstavljalo direktno kršenje Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, a koje je Republika Srbija ratifikovala još od 2009. godine.
Naravno, takva jedna diskriminatorska odredba osim toga, što je samim tim po svom nazivu, dakle diskriminatorska, javni beležnici nikako nisu ovlašćeni, nikako ne mogu biti ovlašćeni da meritorno utvrđuju navedene činjenice, a koje se konkretno navode predlogom zakona koji se ovakvim amandmanom Odbora, ali i amandmanom grupe poslanika DS, otklanjaju. Hvala.

Hvala, uvaženi predsedavajući.
Trudiću se da govorim samo o amandmanu na predloženi član 9, koji je podnela grupa narodnih poslanika.
Naime, nemam ništa protiv kada se amandmani podnose, čak, štaviše, meni je drago, budući da uvek polazim da je namera najbitnija i da je namera podnosioca amandmana uvek dobra i uvek u interesu što boljeg zakonskog regulisanja, ali, ovde moram da spomenem da do sada nije bilo prakse da bilo koje ministarstvo bilo kom resornom odboru podnosi bilo koje izveštaje po pitanju analize efekata bilo kog zakona. Ne isključujem da u nekom narednom periodu bi tako nešto možda i bilo celishodno.
Osim toga, ovde je spomenuto da se ovakve odredbe obično unose u prelazne i završne odredbe nekog zakona, što apsolutno nije tačno, jer ovakve odredbe i ovakav član nikada ne ulaze u prelazne i završne odredbe, ne samo ovog zakona, nego i bilo kog drugog zakona.
U ovom amandmanu se govori o izveštaju o efektima. Mislim da efekte treba procenjivati mnogo pre i podnošenja samog zakonskog predloga. Recimo, žao mi je što naši zakoni ne mogu da sadrže klauzulu o evaluaciji, kao što to, recimo, postoji u Švajcarskoj, gde je predlagač u obavezi da, ukoliko konkretni zakon ne da rezultat na period na koji je donet, bude u obavezi automatski da podnese nov zakon, a ne izmene i dopune.
Ovakvim tekstom amandmana ne stvara se obaveza za Ministarstvo, iz jednog jednostavnog razloga. Obaveza za Ministarstvo proizilazi iz onoga što je zaključeno 8. januara 2014. godine, a zove se sporazum stručnih timova Advokatske komore Srbije i Ministarstva pravde Republike Srbije, a gde se kaže da su se članovi stručnih timova sporazumeli da se ubuduće unapredi saradnja Ministarstva pravde i Advokatske komore Srbije, a naročito u pogledu zakonodavne aktivnosti. Meni će biti drago ukoliko ovako nešto zaista ubuduće i bude manir.
Osim toga, imam i jednu potpuno načelnu primedbu na ovakav predložen tekst amandmana. Naime, ovde se kaže – član 9. menja se i glasi: „Ministarstvo nadležno za poslove pravosuđa dužno je da u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona podnese nadležnom odboru Narodne skupštine Republike Srbije izveštaj o efektima primene ovog zakona sa prethodno pribavljenim mišljenjem nadležnog organa Advokatske komore Srbije“. Vidite, mi danas raspravljamo o izmenama i dopunama Zakona o javnom beležništvu, pa onda na kraju nikako ne može kao institut stajati: „Advokatska komora Srbije“, već bi morala stajati: „Javnobeležnička komora“. To bi bila neka moja logika, a pri tom isključujem ono pravno.
Na kraju krajeva, moram da spomenem ono što se ovde dosta puta spominjalo, a što mnogi time licitiraju. Advokatura danas prevazilazi mnogo više od esnafskog udruženja. To je ustavna kategorija. Ustav Republike Srbije je taj koji, ne samo prepoznaje, nego advokaturi daje legitimitet pružaoca pravne usluge. Zato danas bez kvalitetne advokature nema kvalitetnog pravosuđa. Advokatura je deo pravosuđa i zato kažem da je ona mnogo više nego njeno poimanje samo kao nekog esnafskog udruženja.
Na ovom mestu moram napomenuti da smo, recimo, u skorijoj prošlosti imali štrajk advokata u Francuskoj. Trajao je duplo više nego štrajk advokata u Srbiji, ali se završio tako što se izašlo uvek u susret i u najvećoj meri upravo zahtevima advokata.
Neću govoriti o onom političkom delu, da se ova stvar mogla i drugačije rešiti, jer to drugačije rešenje vodilo bi nekakvim represivnim merama, a to po našu zemlju apsolutno ne bi bilo dobro, niti po Vladu, a niti po Advokatsku komoru i uopšte po advokaturu kao jednu čestitu, česnu i ugodnu profesiju u Srbiji. Hvala.

Hvala.
Što se tiče amandmana o kom trenutno govorimo mislim da nema osnova da se isti prihvati iz razloga što se kao i u prethodnom amandmanu, koji je podnosilac obrazložio, bez obzira na sam tekst amandmana, u to neću zalaziti i neću posebno obrazlagati, pošto svako isti može i da pročita, ali permanentno se brkaju dva instituta – institut solemnizacije i institut alegalizacije. Osim toga, ukoliko se već ima ono što ste vi želeli postići za cilj podnošenjem ovakvog amandmana, onda ste tu doslednost trebali da iskažete kada smo prethodni put, raspravljajući o izmenama i dopunama Zakona o javnom beležništvu, kada je moj uvaženi kolega Neđo Jovanović govorio i solemnizacija i legalizacija, onda ste trebali da prihvatite takav stav i da podržite sve ono što je on rekao pre nego što je stupio uopšte i na snagu Zakon o javnim beležnicima, pa ste onda isto tako trebali da potvrdite njegov stav da treba opstane i solemnizacija koja je tada predviđena i legalizacija.
Podnošenjem ovakvog amandmana očigledna je nedoslednost u prethodnom stavu i današnjem. Hvala.

Ja sam se javila na amandman mog uvaženog kolege i, naravno, meni lično najinspirativnijeg podnosioca amandmana, gospodina Pavićevića, ali niste mi dali tada reč iako sam se javila, pa ne znam da li mogu sada pošto smo već prešli na amandman koji je podneo Odbor za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu?

Po amandmanu, ali pitali ste ministra da li prihvata amandman Odbora i prešli ste. Ja sam se javila po amandmanu gospodina Pavićevića i iz nekog razloga reč nisam dobila.

Pošto niste videli, onda ćete mi dozvoliti?

Hvala puno, poštovana predsednice, uvaženi ministre Antiću, kolege i koleginice. Na prvom mestu ću se, budući da sam vremenski limitirana vremenom, baviti izmenama i dopunama Zakona o privrednim društvima, budući da ih u ovoj objedinjenoj tački smatram pre svega najhitnijim i nečemu što posebno zavređuje pažnju.
Naime, kao što to obično biva, više puta sam po različitim pitanjima to isticala, pred nama je zapravo još jedna izmena i dopuna važećeg zakona koji je i pre toga nekoliko puta bio menjan. Otuda se postavlja pitanje - zašto bismo mi mislili na vreme i u startu donosili kvalitetne zakone koji će bez menjanja postojano trajati, kada je gotovo postala praksa, odnosno manir, da se mi ovde bavimo izmenama i dopunama i naravno da zakone menjamo svake godine, neretko i nekoliko puta godišnje, a u najboljem slučaju svake druge godine? Na kraju krajeva, paradoks je što se može postaviti pitanje – uostalom, šta bismo radili kada ne bismo usvajali kvalitetne zakone? Očigledno je da bismo se bavili izmenama i dopunama, kao što danas i radimo.
Iskreno, lično bih volela da svaki ovlašćeni predlagač, ma o kom predlogu zakona mi u ovoj Narodnoj skupštini debatovali, u razlozima za donošenje i u obrazloženjima istih navede koje su to izmene i dopune po redu osnovnog teksta zakona kako bi građanima bilo jasno, a iz toga proizilazi samo jedan zaključak, da ukoliko idemo ka što češćim izmenama i dopunama bilo kog zakonskog teksta, pravne nesigurnosti u Srbiji je manje.
Zakon o privrednim društvima, kao što je poznato, donet je 2011. godine i te iste godine je, nažalost, već menjan. Sada su pred nama, naravno, opet izmene i dopune istog zakona. Odmah po primeni ovog zakona, dakle, po njegovom usvajanju i stupanju na pravnu snagu, a onda i zaživljavanja u praksi, javile su se brojne nedoumice i brojne nejasnoće u pogledu njegove primene.
Naime, osnovni tekst ovog zakona iz, kako sam rekla, 2011. godine na mnogim mestima ostao je nedorečen. Iako je danas 2015. godina i pred nama se opet nalaze izmene tog zakona, mislim da se predlagač nije setio da, kada je već išao putem ovih izmena i dopuna, predloži narodnim poslanicima i one suštinske izmene, a to su pre svega one izmene koje je struka predložila, a radi dosledne i radi što jasnije primene istog tog zakona. Doneti zakon je jedno i to je manje važna stvar, ali primeniti zakon i procenjivati efekte primene određenog zakona je nešto sasvim drugo.
Na kraju krajeva, te izmene koje su trebale biti, čini mi se, učinjene već danas, a ponavljam, stručne su prirode, treba upravo da olakšaju sve ono što je zakonom navedeno i zapravo treba da olakšaju dostizanje cilja samog Zakona o privrednim društvima. Iz nekog razloga, eto, one se ni dan danas ne nalaze u skupštinskoj proceduri, tako da sam skeptik po tom pitanju i izražavam sumnju da ćemo u nekom doglednom vremenu opet raspravljati o nekim novim izmenama i dopunama Zakona o privrednim društvima. Neka od tih pitanja jesu obaveznost Komisije za reviziju u dvodomim društvima, budući da zakon, dakle, još uvek važeći Zakon iz 2011. godine za dvodoma akcionarska društva uputio je na primenu odredbe o jednodomim akcionarskim društvima i time zapravo ustanovio obaveznost postojanja već ove spomenute komisije koju sam pomenula, iako se samo postojanje i sama svrha takve jedne komisije zapravo iscrpljuje samo kod jednodomih društava, dok kod dvodomih akcionarskih društava ta ista komisija apsolutno gubi na značaju.
Ono što je dodatno prouzrokovalo ove probleme koji su se javili jeste to da su neki sudski postupci pokazali upravo da odredbe još uvek važećeg zakona bez izmena i dopuna o kojima danas raspravljamo, a koje se odnose na isključenje člana društva sa ograničenom odgovornošću ili na isključenje akcionara iz akcionarskog društva, ne štite dovoljno prava manjinskih akcionara.
Ono što je sudska praksa nedvosmisleno pokazala jeste da su se i povodom toga događale zloupotrebe koje ni sam sud nije mogao da otkloni i po tom pitanju postoji neujednačenost sudske prakse, ali sudom i sudskom praksom baviću se nekim drugim putem jer je i sud naveo u nekim odlukama da su te pravne praznine i te kontradiktornosti omogućavale zapravo upravo većinskom akcionaru, samo ukoliko je dovoljno brz u preuzimanju pravnih radnji, da u potpunosti devastira prava manjinskog akcionara, a sve zbog proste odredbe koja glasi, citiraću, da ukoliko član koji je podneo tužbu za poništaj odluke društva bude isključen, postupak će se obustaviti. To je, naravno, u praksi stvorilo brojne probleme jer je time nesumnjivo uneto zapravo da nezakonito isključeni član ili bilo da govorimo o društvu o ograničenoj odgovornosti ili da govorimo o akcionarskom društvu, dakle, ili akcionar društva ne može da pobija odluke društva.
Mislim da je to katastrofalno rešenje i mislim da se takvo rešenje trebalo menjati i trebalo menjati danas da u nekom doglednom periodu ne bi se bavili izmenama i dopunama ovog istog zakona. To nije moja pamet, to je nešto što su sudovi u Republici Srbiji konstatovali i što su naveli kao apsurd i kao neverovatan propust zakona iz 2011. godine.
Međutim, ovako loših primera zakona u primeni tog zakona jeste puni i svi oni potiču iz istog izvora, a to su upravo nedostaci samog važećeg zakona. Ipak, ni ova prilika nije iskorišćena da se ta loša zakonska rešenja prevaziđu, niti da se sam tekst zakona učini dosta kvalitetnijim. Umesto toga mi sad zapravo razmatramo onu promenu zakona koji je predložena samo apsolutno i isključivo zbog jednog privrednog društva, a to je „Telekom Srbija“.
Mnoge primedbe iznete od strane mog prethodnog govornika stoje na mestu, ali ću ja ovde izložiti nekoliko načelnih primedbi sa kojima lično imam problem kada su u pitanju ovakve izmene i dopune.
Naime, imam i jedno pitanje, ili ukoliko hoćete jedan primer, možete ga dvojako posmatrati. Zamislite, ukoliko bismo recimo, Krivični zakonik menjali samo zbog neke pojedinačne osobe. Njegovo ime i prezime nije bitno. Nega bude evo, tajkun, vidim da je to aktuelna tema i onda recimo, u obrazloženju Predloga za izmenu i dopunu na primer Krivičnog zakonika navedemo da se on menja zbog te i te osobe. To je jedan primer.
Moje pitanje jeste – da li vi smatrate da bi tako nešto bilo ustavno? Ja mislim da ne bi. Zašto bi onda neko uopšte i pomislio da promena Zakona o privrednim društvima koja je rukovođena, vođena, kako god hoćete, motivima isključivo vezanim za samo jedno privredno društvo, a ovde govorimo o „Telekomu Srbije“, i to sa naravno navodi u obrazloženju za donošenje ovakvih izmena i dopuna da je uopšte to ustavno. E, sad, kako se ne može Krivični zakon recimo, menjati i personifikovati, a moramo biti svesni činjenice, pa i javno priznati da ne samo u ovom sazivu nego u mnogim prošlim sazivima nažalost izmene i dopune zakona su bile su personifikovane, imale su svoje ime i prezime. Isto tako, ne može se ni Zakon o privrednim društvima menjati samo zbog jednog privrednog društva pa makar to bio i „Telekom Srbije“ i pri tom da se to ne unese u tekst.
Ukoliko je već neko želeo da menja zakon na način na koji je činio, da predlaže izmene i dopune, za koje lično smatram da nisu dobre, a morale su biti sveobuhvatnije radi ostvarivanja opravdanog interesa koji donekle, ogradiću se, donekle postoji kada je u pitanju „Telekom Srbije“, onda je vidite taj neko morao da posmatra jednu širu sliku, da u kontekstu predloženih izmena i dopuna bude u najmanju ruku celishodniji i da navede neko drugo obrazloženje koje bi recimo, glasilo – preduzeće od javnog značaja u kojima je Republika većinski vlasnik imaju drugačiji pravni tretman nego neka privatna. Onda je logično kada bi takva formulacija postojala da drugačiji tretman svakako imaju i kada je u pitanju sticanje i raspolaganje sopstvenim akcijama. Ali, unošenje u obrazloženjem zakona da se on menja samo zbog državnih interesa u jednom akcionarskom preduzeću, po mom stanovištu, po mišljenju DHSS stranke apsolutno apsurd.
Znači, mi ovde govorimo o tome da se nešto menja samo zbog jednog privrednog društva. Znate, ne može se jedan opšti akt kakav je zakon, ne može se menjati zbog jednog akcionarskog društva. Ponavljam, ukoliko bi se pravo odnosilo ili ukoliko se to pravo odnosi na zaštitu državnih interesa u „Telekomu Srbija“ onda predlagač je morao drugačije da postupi u ovom slučaju, pretpostavljam naravno da niste vi pisac izmena i dopuna nego neko iz vašeg ministarstva, pretpostavljam. Onda nije smelo da se piše u obrazloženju da se ovaj zakona, odnosno ovakve izmene i dopune donose samo zbog jednog jedinog akcionarskog društva.
Ono što je sada moje drugo pitanje, a naravno volela bih da na njega dobijem odgovor ukoliko budete u mogućnosti, a to je ukoliko se ovakve i ove izmene donose samo zbog „Telekoma Srbije“ zašto onda recimo član 287. i njegov stav 5. umesto da glasi, ali citiraću onako kako je on predložen – izuzetno u slučaju akcionarskog društva koje nije javno, zašto onda recimo taj isti član ne bi glasio – izuzetno u slučaju „Telekom Srbije“, jer to je suština ovih izmena i dopuna i to treba i građanima Srbije da bude jasno. Znači, govorimo samo o izmenama koje se tiču „Telekoma Srbije“. Recimo onda da član 288. stav 2. na primer da glasi – u slučaju „Telekoma Srbije“ i tako dalje, neću oduzimati vreme da čitam ceo stav navedenog člana umesto što sada glasi – u slučaju jednog akcionarskog društva.
Ono što je suština i što je moja načelna zamerka jeste da ne može u obrazloženju predloga zakona da se ubacuje nešto što nema veze i što je potpuno suprotno od onoga što piše u samom predlogu zakona, a fakat da u ovom slučaju tako neslaganje postoji. Odnosno ne može da se obrazloženje predloga zakona formuliše tako da se samo obrazloženje odnosi na „Telekom Srbije“, a pri tom da se sam predlog o izmenama i dopunama ovog zakona odnosi na sva moguća akcionarska društva, ma koja ona bila. Dakle, apsolutno sva akcionarska društva.
Ako se u obrazloženju samog teksta zakona tako direktno unosi, jasno je da se on odnosi, donosi samo zbog jednog privrednog društva, onda se može postaviti pitanje – a da li to zapravo predstavlja diskriminaciju u odnosu na ostala druga privredan društva, ima ih još u ovoj Srbiji, „Telekom“ nije jedini? U kontekstu Ustava Republike Srbije Narodna skupština na ovaj način, ako bi u ovom obliku se doneo, zapravo usvojio ovakav jedna predlog o izmenama i dopunama zakona, čini mi se da bi vršila diskriminaciju u odnosu na druga društva koja sam spomenula, jer prilikom donošenja zakona bi se rukovodilo i upućivalo bi na činjenicu zapravo da se ovakav zakon donosi samo radi upodobljavanja pojedinačnih interesa pojedinog privrednog društva umesto da se on donosi u onom duhu u kome je to neophodno, a to je u duhu svih privrednih društava i da se poštuje ono što treba da bude primat, a to je apsolutno opšti interes svakog privrednog društva.
Nadalje, sam novi stav 2. člana 288. je nejasan i prkosi ne samo pravnim principima na kojima se ja baziram, jer mi jako smeta način na koji je ovo uređeno, nomotehnički je potpuno neuređen i nesređen, bar po mom mišljenju, ceo predlog zakona o izmeni i dopunama.
Dakle, ne prkosi samo pravnim principima na kojima se ja ovde baziram u svojim kritikama već je sam formulacija suprotna i pravopisu. Tako se navodi, citiraću – prilikom otuđenja sopstvenih akcija društvo je dužno da omogući da lica koja su akcionari društva na dan donošenja odluke iz stava 1. ovog člana imaju pravo preče kupovine. Pazite, u tom članu zapravo piše da je društvo dužno da omogući akcionarima da imaju pravo. Ovakva odredba ne postoji ni u jednom zakonu, ni u jednoj zemlji, posebno ne u onim zemljama razvijenijih od nas, a mislim ni u onim zemljama koje se trenutno nalaze ispod našeg, barem rekla bih pravnog nivoa.
Postavlja se pitanje, a kako to društvo omogućava da akcionari imaju pravo. Pa, pobogu, akcionari ili imaju pravo ili to pravo nemaju, i to pravo im ustanovljava zakon, ustanovljava im neki opšti akt, ustanovljava im neki propis, a nikako nije društvo to koje nekome nešto omogućava ili neomogućava. I taj neko pravo ili ima ili nema.
Šta uopšte znači formulacija društvo je to koje je dužno da omogući da neko ima pravo. Postavlja se pitanje u praksi kako bi se realizovala ova odredba kada bi se on primenio u ovom obliku u kome se sada nalazi, odnosno kako se to nekom omogućava i kako to neko nekome daje pravo. Da li ova odredba zapravo znači treba da menja svoje osnivačke akte, a reklo bi se da će u tom pravcu morati da ide, dakle u pravcu menjanja svojih osnivačkih akata kako bi u statute unosilo odredbu kojom će da omogući pravo tako što će tako nešto da konstatuje svojim stalnim statutom.
Ova odredba, omogućavanje prava, znači da društvo treba da, u ime i za račun akcionara, digne tužbu protiv sebe samog, a i to može da se desi u praksi, zamislite apsurd da društvo podiže tužbu protiv sebe samog, a sve kako bi tužbom akcionaru omogućilo pravo preče kupovine.
Ili možda i treća varijanta, a to je da ova odredba o omogućavanju prava zapravo treba da znači da jedno akcionarsko društvo treba da prikuplja potpise od strane naroda i evo, recimo, podnese Narodnoj skupštini predlog za izmenu zakona kojim bi se konstatovalo pravo preče kupovine sopstvenih akcija društva.
Dakle, prava se ne omogućavaju. Prava ili postoje ili ne postoje. Kada pravo postoji, ono postoji isključivo zato što je negde predviđeno kao takvo, predviđeno kao pravo, kao pravo ili u Ustavu ili u zakonu ili u statutu ili u pravilniku, u presudi, rešenju, odluci, itd. I kada je neko pravo, zamislite, predviđeno kao pravo, ono se ne omogućava, jer pravo samo po sebi nije pitanje mogućnosti i pitanje želja, pa sada kada neko kaže – u mogućnosti sam da dam pravo ili nisam u mogućnosti da dam pravo, e, vidite, onda to nije pravo, onda je to samovolja. A čini mi se da se ovakvim izmenama i dopunama ta samovolja mora ukloniti, a vi morate naći načina kako da to učinite. Da li tako što će odbor podneti amandmane, ili tako što ćete prihvatiti neke od već podnetih amandmana, a sigurna sam da ih ima jako kvalitetnih i jako dobrih, samo ih treba pažljivo čitati. I ne samo ono što glasi kao tekst amandmana, već posebno ono što se navodi u onom što je najbitnije, a to je u njegovom obrazloženju. Dakle, pravo se ostvaruje i to je pitanje ostvarivanja.
Stoga, u članu koji sam već spomenula, može da stoji da akcionari imaju ili nemaju pravo preče kupovine sopstvenih akcija akcionarskog društva, a nikako ne može da stoji da je društvo dužno da omogući da akcionari pravo imaju, jer oni to pravo, već sam rekla, ili imaju ili nemaju. Ako ga nemaju, onda o tome odlučujemo mi, nekim izmenama i dopunama ili donošenjem potpuno novog zakona, a ako ga imaju, onda će oni to pravo ostvarivati onako kako se ostvaruje, a to je odgovarajućim sudskim postupcima pred stvarno i mesno nadležnim sudom, ukoliko im akcionarsko društvo takvo pravo prekrši.
Ukoliko pogledamo pojašnjenje zakonskih odredaba iz obrazloženja Predloga zakona, videćemo da za ovaj, u najmanjem smislu, po meni, prilično neprihvatljiv član, navedeno je da on znači da: „samo u slučaju javnog akcionarskog društva u postupku otuđenja sopstvenih akcija postoji pravo preče kupovine u korist lica koja su akcionari društva na dan donošenja odluka o otuđenju sopstvenih akcija“. Vidite, u ovakvom slučaju dogodio bi se jedan apsurd, ukoliko hoćete i pravni nonsens, a da obrazloženje zakona bude smisleno i jasno a da zakonska odredba i ono što stoji u predlogu zakona formulisano kao član koji se menja bude potpuno besmisleno i potpuno nejasno i sada je pitanje zašto upravo nije napisano sve to lepo, onako kako je lepo napisano u obrazloženju ovih izmena i dopuna?
Prema tome, ono što je bitno jeste da se ovakvim Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o privrednim društvima ukida pravo preče kupovine i to sopstvenih akcija od strane ostalih akcionara i mislim da je to više nego jasno.
S druge strane, u obrazloženju je napisano i to da ovo zakonsko rešenje ne isključuje pravo privrednih društava koja nisu javna da svojim konstitutivnim aktima predvide pravo preče kupovine sopstvenih akcija. Konačno, u članu 3. je predviđeno da se ova odredba Predloga zakona ima primeniti i na sopstvene akcije koje su stečene pre stupanja na snagu ovog zakona.
Međutim, ako se ovim zakonom ukidaju prava preče kupovine onih sopstvenih akcija koje su stečena pre stupanja na snagu zakona, onda imam jedno pitanje za predlagača, ako može da mi odgovori, a ono glasi: Da li znate koliko danas u ovom momentu akcionara na skupštini svih akcionarskih privrednih društava koja u Srbiji postoje, glasa za emisiju akcija kojim će kasnije postati sopstvene akcije društva, a iz isključivog motiva da će te akcije kasnije kupiti, upravo po pravu preče kupovine? Hvala.

Hvala puno, poštovani predsedavajući.
Uvažena ministarka, predstavnici ministarstva, kolege i koleginice, naime, prilikom sprovedene analize efekata ovog predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji, taksativno su navedene slabosti još uvek važećeg Zakona o planiranju i izgradnji, a o čijim izmenama i dopunama danas raspravljamo. Ličnog sam stava da tih slabosti ima daleko više od onih koje su pobrojane u samom zakonskom tekstu.
Ukoliko ćemo biti potpuno iskreni i potpuno objektivni, oni su se gomilali. Ti problemi nisu nastali ni 2009, ni 2006, ni 2003, ni 2000. godine, itd. Ti problemi su se taložili, ne godinama, već na žalost decenijama unazad. Nisu se ispravljali, niti su se otklanjali donošenjem bilo kog novog zakonskog teksta, niti njegovim kasnijim, dosadašnjim izmenama i dopunama po pitanju ove materije, čak šta više, daću sebi slobodu da kažem da je po pitanju ove materije, dakle planiranje i izgradnja, čini mi se, svaki ministar je donosio zakon koji njemu odgovara, koji je tu materiju upodobljavao sopstvenim interesima, a ako ne sopstvenim interesima, onda bar interesima svojih saboraca, kada kažem saboraca, osnovano dodajte pridev političkih, jer to i mislim, ili je to pogodovalo određenim interesnim grupama i ono što je postalo pravilo, i to pravilo bez izuzetka, jeste da je svaki poslednji zakon koji je uređivao ovu materiju bivao sve gori i gori od onog prethodnog.
Time je upravo na planu, od državnog značaja, materije stvoren jedan potpuni javašluk. Ukoliko bi sagledali sve ono što je on u praksi proizveo, uočili bi sledeće. U prvom redu dozvoljavao je divlju gradnju, i to u svom punom vidu, bez mogućnosti da se takvoj divljoj gradnji stane na put, a dodala bih – kakva gradnja, takva i zemlja. Smanjivao je investicije, a tamo gde je investiranje bilo moguće, kao neki posao rezervisan za pogodne i podobne, stvoreno je savršeno tle za vršenje koruptivnih, krivičnih dela, a dodaću, čiji vinovnici nikada nisu procesuirani do dana današnjeg. Omogućio je investitorima da se bave svojim omiljenim hobijem, a taj hobi se zove utaja, poreska, razume se. Podsticao je rad na crno, umesto da se protiv takvog istog rada na crno bori, čak šta više, stimulisao ga je, umesto da stvara jedan potpuno zdrav ambijent, stimulisanje razvoja malih preduzeća. Da ne govorim o tome da je pojeo hiljade i hiljade radnih mesta, da budem potpuno precizna, desetine hiljada radnih mesta i time apsolutno onemogućio stvaranje šansi za otvaranje novih radnih mesta.
Čini mi se da geneza samog problema ne leži u svemu ovome, ma koliki broj kritika izneli ovde, a čini mi se kada bi ih nabrajali, bilo bi nam potrebno mnogo više vremena od današnjeg dana. Geneza problema, kao što sam navela, ne datira od juče, ne datira od donošenja još uvek važećeg Zakona o planiranju i izgradnji. Ako bi to pak postavili u formi pitanja, onda bi ono glasilo – kako smo mi to kao država, kao društvo sistemski uništavali, kako planiranje, tako i izgradnju, i zašto smo danas tu gde jesmo po pitanju ove izuzetno značajne materije? Tu gde jesmo nije ni blizu onome gde treba da budemo.
Naravno, neću, slušala sam pažljivo svoje prethodnike i vas kao predstavnika Vlade, i mislim da je dosta toga već rečeno, a posebno u pogledu ciljeva koje se ovim zakonom žele postići, a oni su svakako nesporni, tako nešto niko od nas ne može da dovede u pitanje, kao i brojna pozitivna rešenja o kojima ću u načelu, u pojedinostima, kada o amandmanima budemo raspravljali, na ovom mestu.
Baš iz razloga da se ne bi ponavljala, navešću da je u Srbiji još 1961. godine donet Zakon o urbanističkom i regionalnom, prostornom planiranju, čime je izvršena prva i temeljna zakonodavna obrada najznačajnijih instituta urbanističkog prava i zakonodavstva. Tim zakonom iz 1961. godine utvrđeni su osnovni pravni pojmovi, definisana je pravna priroda prostornog plana, urbanističkog plana, urbanističke dozvole, urbanističke saglasnosti, propisani su odgovarajući postupci, a pre propisivanja odgovarajućih postupaka, podrazumeva propisivanje prava i obaveza subjekata po pitanju uređenja prostora. Naravno, propisane su i sankcije, zaštite prostora.
Sada imamo period od 1974. do 1990. godine. To je čuveni period pod uticajem samoupravnog socijalizma, gde dolazi do potpune grobnice centralnog planiranja, a urbani razvoj, uređenje prostora, uređenje gradova i naselja potpuno se prepušta lokalnim zajednicama.
Sada, u okviru toga šta imamo? Imamo doprinos za stambenu izgradnju, imamo različite komunalne doprinose, imamo naknadu za korišćenje imamo naknadu za uređivanje građevinskog zemljišta. Razvija se, zasigurno u određenoj meri, tada republičko-urbanističko zakonodavstvo, ali onako sa segmentarnim, pojedinim elementima savremenog, ali moram priznati, prilično parcijalnog i prilično partikularnog pravnog sistema, a kako je to u svom delu i naveo Dušan Pajović, naime, u urbanističkim zakonima južnoslovenskih zemalja.
Dakle, urbanističko i prostorno planiranje gube svaki karakter, gube svaki smisao svi instrumenti regulacije društvenih odnosa u prostoru, jer se prelazi na planiranja shodna koncepciji udruženog rada, zatim, nacionalne i dogovorne ekonomije čime se broj urbanističkih i prostornih planova uopšte ne ostvaruju u republikama i autonomnim pokrajinama, onda se donose urbanistički zakoni, a na osnovu ustavnog rešenja iz čuvenog Ustava iz 1974. godine, a čije posledice jesu sledeće, na prvom mestu to je potpuno parcijalno obuhvatanje relevantnih urbanih procesa i jedno, rekla bih, potpuno sistemsko slabljenje državnih funkcija po ovom pitanju.
Do kojih posledica to dovodi? Dovodi do toga što se sve to manifestuje kroz potpuno derogiranje grada, prostornog entiteta, jer sva naselja postaju izjednačena u svom pravnom statusu, dok između osnovne prostorne jedinice i nivoa države nije stvoren srednji oblik regionalne prostorne organizacije, što potpuno vodi ka devalvaciji urbanih tokova u postojećoj državi.
Može se reći da je taj proces okončan stupanjem na snagu republičkih i pokrajinskih prostornih planova, i to u periodu od 1967. do 1986. godine, osim opet naravno, u zemlji Srbiji, u kojoj je prostorni plan rađen zamislite od 1967. godine do 1993. godine, a usvojen 1996. godine. Nažalost, mislim da je to dovoljno poražavajuća činjenica koja govori naravno o nama i načinom na koji smo se mi bavili uređenjem ove materije, dakle zakonom o planiranju i izgradnji.
Bilo kako bilo, u kontekstu navedenog, zakoni o donošenju republički i pokrajinskih prostornih planova, zasigurno jesu stvorili jednu od tzv. inicijalnih kapisla za omeđavanje republika kao budućih samostalni država, prvenstveno samostalne Srbije na sreću DJSS.
Dakle, rezime bi mogao biti sledeći, da sve do kraja 20. veka urbanističko zakonodavstvo je bilo opterećeno apsolutno svim i svačim, apsolutno svime što možemo da zamislimo u ovom momentu, od neodgovarajućih ustavno-pravnih rešenja na prvom mestu, do potpuno parcijalnog zakonskog regulisanja, pre svega prostora, kao pravnog fenomena, a bez učvršćivanja poretka i pravnog zakonodavstva koje bi tako nešto i pratilo. Jer, pazite, ustavno pravna priroda a i karakter ove pravne materije ni jednim ustavnim rešenjem tadašnje države nisu mogle razrešeni. Sve to govori o kompleksnosti ove materije koja se uređuje.
Ono što je najbitnije, čini mi se, da se može zaključiti u sledećem, koncepcije zakona i razlike, sada govorimo o raspadu SFRJ, o tim novostvorenim suverenim samostalnim državama, karakteristične su jasno uočljive u većini zakonodavstava, i to sa onim što ste vi dobro primetili, a to je tada predstavljao koncept, jedan preovlađujući koncept posebnog regulisanja materije uređenja prostora, regulisanja naselja, i odvojeno, ali isto tako povezanog i paralelno usklađenog regulisanja građevinskog zemljišta i građenja, kao što je to učinjeno u Federaciji BiH, kao što je to učinjeno u Crnoj Gori, kao što je učinjeno u Hrvatskoj, Sloveniji i Makedoniji. U svim tim zemljama takvi zakoni slični su i po strukturi, slični su i po obimali, jedino Srbija iz nekih razloga, pod geslom nekakve kodifikacije, vrši eksperiment jednog mehaničkog sažimanja pravnih materija urbanizma, građevinskog zemljišta i građenja u jedan jedini zakonski tekst. Kada sam rekla, ispravno ste primetili, da ova materija, stava sam ličnog, definitivno je treba podeliti da se ona treba urediti, potpuno odvojenim zakonskim tekstom. Ali eto, ništa čudno, mi smo voleli da eksperimentišemo u svim oblastima, pa smo spajali i nespojive pod prividom nekakvih kodifikacija. Eksperimenti nam uvek naravno idu od ruke, a pacijent umre. Pacijent vazda bila Republika Srbija.
Nakon što je 2003. godine donet Zakon o planiranju i izgradnji, koji je stupio na snagu aprila meseca iste godine, u postupku primene uočeno je da njegova pojedina rešenja predstavljaju smetnju za njegovu primenu, što dovoljno govori o tome koliko se procenjivala efikasnost primene u praksi, naročito u pogledu rokova za donošenje prostornog i urbanističkog plana i naravno čuvene legalizacije i to legalizacije objekata bez građevinske dozvole. Onda je Narodna skupština 17. aprila 2006. godine donela zakon o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji, jer je postupak primene opet pokazao neefikasnost. Onda se zaključilo da treba doneti nov zakon koji bi se uskladio sa tada donetim onim čuvenim ponoćnim usvojenim Ustavom te iste 2006. godine i to usklađivanje izvršiti u pogledu svojina nad gradskom građevinskom zemljištu, usklađivanje sa propisima EU, a govorimo o 2006. godini.
Onda je 2009. godine donet Zakon o planiranju i izgradnji koji je stupio na snagu 11. septembra 2009. godine i evo danas 4. decembra imamo zakon o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji iz 2009. godine. Ono što je interesantno se ogleda u jednoj činjenici, a to je da su svim ovim predloženim, do sada važeći, pa i oni koji su prestali da važe, u svim zakonskim rešenjima se navodila jedna ista star – da se donose radi usklađivanja sa propisima EU. Ne znam da se propisi EU tako brzo menjaju, u to čisto sumnjam, ali da ne možemo da se uskladimo sami sa sobom decenijama unazad u to apsolutno ne sumnjam.
Pri izradi odgovarajućeg propisa u Republici Srbiji se traži usklađenost sa primarnim, sekundarnim i drugim izvorima EU. Neke analize usklađivanja, urbanističkih propisa sa propisima država, članicama EU ukazuju na potrebu nacrta urbanističkog zakona koji bi imao posebnu strukturu, koji bi pre svega činio urbanističko planiranje. Pod tim se podrazumeva sadržaj i donošenje planova, zatim sprovođenje urbanističkih planova i to sprovođenje kroz sve one mehanizme usklađivanja privatnog i javnog interesa, zatim regulisanje korišćenja zemljišta i uređenje građevinskog zemljišta primenom urbane komasacije, finansiranje građevinske komunalne infrastrukture, obaveze finansiranja kod priključivanja, urbanističke standarde itd.
U razlozima za donošenje ovog zakona navodi se da je osnovni razlog zbog kojeg se izmene i dopune predlažu jeste poboljšanje uslova gradnje u Srbiji i to implementacijom objedinjene procedure za izdavanje građevinskih dozvola, da su opštine, kako se to navodi u razlozima za donošenje, primenjivale zakon onako kako one hoće, kako im se može, da su rokovi za izdavanje građevinske dozvole varirali u rasponu od nekoliko dana, do nekoliko godina. Tu je radio ko je šta hteo da se za izdavanje građevinske dozvole čekalo preko 250, čini mi se da je 269 uzet kao broj koji se navodi u predlogu zakona i upravo ta činjenica je i rezultirala rangiranjem Srbije na fantastičnom 186 mestu, od ukupno 189 država, sve po studiji koju je sprovela Svetska banka u oblasti pribavljanja građevinskih dozvola.
Moje pitanje je da li verujete da će jedinice lokalnih samouprava, one su nam najspornije bile do sada, bar kada je reč o ovoj materiji, kao jedne od nekoliko imalaca javnih ovlašćenja nadležnih za izdavanje građevinskih dozvola, upravo u okviru te objedinjene procedure za izdavanje građevinskih dozvola, zaista poštovati, po meni lično, vrlo ambiciozno postavljene rokove i još pri tom pokazati efikasnost?
U jedinicama lokalne samouprave mnogi se odupiru i da tako kažem – ježe, zbog bilo kakvih izmena postojećih zakonskih rešenja, primene bilo čega što je novo, uvođenjem bilo kakvih novih instituta, već sam spomenula. Mnogi od njih zakone primenjuju potpuno ad hok, dvostruki aršimi su i dalje na snazi, a koruktivne radnje su i dalje, nažalost, sve prisutne.
Što se tiče softverskog rešenja, koji treba da obezbedi sprovođenje objedinjene procedure kroz naravno elektronsku razmenu elektronskih dokumenata, to smatram jako dobrim rešenjem, čak šta više izuzetno dobrim rešenjem, a ukoliko bi se moglo to softversko rešenje da se kroz njega omogući nekako i uvid u izvode iz kaznenih evidencija za pojedine šefove odeljenja za urbanizam u pojedinim lokalnim samoupravama, mislim da bi već to bilo epohalno.
Znači, izvode iz kaznenih evidencija ako bi i to moglo kroz to softversko rešenje da se obezbedi, posebno za one koji se urbanizmom bave. Mislim da bi se znatno smanjio procenat korupcije u našoj zemlji.
Kada se govori o upisu prava svojine, navodi se da se na taj upis čeka 45 dana. Reći ću vam, čak i duže, to iz prakse znam, a prema predlogu rešenja iz Predloga zakona nadležni organ za katastar nepokretnosti dužan je da izvrši upis prava svojine u roku od 15 dana od dana pribavljanja potpune dokumentacije.
Vidite, mnogi problemi u našoj zemlji su se taložili i to isto tako godinama i godinama i decenijama i decenijama i mislim da bi se ti isti problemi isto tako jako brzo mogli razrešiti ako bi se pristupilo kao hlebu nasušnom, kao preko potrebnoj svojevrsnoj reviziji državnog premera i katastra. Mislim da je to ono što je našoj zemlji neophodno i mislim da je to bio prvi korak od koga se moralo poći.
Ovo opet govorim iz iskustva i verujem da ćete se samnom složiti, jer to bi isto smanjilo korupciju i to u velikom procentu. Takođe, kada se pozivamo na susede, ako izvršenoj uporednoj pravnoj analizi sa temom – koliko je kod njih taj rok za izdavanje građevinske dozvole, mislim u najmanju ruku da se sa nekim od njih ne možemo porediti, bar ne u kontekstu pomenutog, bar ne kada je u pitanju državni premer i katastar, jer neki naši susedi imaju zemljišno – knjižne sisteme ne decenijama, nego vekovima unazad. Po tom pitanju svako poređenje bilo bi apsolutno neumesno.
Lično znam koji su to efekti, da li su rađeni neki efekti procene koji će se prvenstveno uvideti na planu borbe protiv korupcije, a kroz primenu ovog novog zakonskog rešenja. Što se tiče same transparentnosti u pogledu tada predstavljanja još uvek nacrta zakona, a danas već Predloga zakona, o kom raspravljamo, zasigurno je bila na visokom nivou i ta transparentnost se apsolutno ne može osporiti, ako se pogleda broj održanih okruglih stolova, ali isto tako javnih rasprava.
Neki prisutni, kao što možemo videti u Predlogu zakona, jesu i oni čije je ime sinonim za sporne privatizacije, ali im niko ne može oduzeti pravo da prisustvuju, a za čiju sudbinu i čije ishode se recimo posebno prošle nedelje interesovao evalucioni tim Greka kada je boravio u Beogradu.
Što se tiče konkretnih odredbi, pošto mi vreme ističe, o njima ću govoriti u raspravi u pojedinostima budući da sam podnela neke amandmane, kao i moj kolega Mirko Čikiriz ispred poslaničke grupe i na kraju krajeva, dodala bih samo da jedan zakon ma koliko on savršen u svom zakonskom obliku bio ne znači da će imati efikasnu primenu u praksi. To je ono što ste i vi sami dobro primetili, da postoje zakoni koji se delimično ili nepotpuno primenjuju, a nažalost svedoci smo toga da se u prošlosti neki zakoni nikada nisu primenili. Primer toga recimo jeste zakon koji je opšte poznat i na koji ću se uvek pozivati, a to je Zakon o lustraciji. To je jedan merodavni pokazatelj koji će pokazati efekte i rezultate i primene ovog zakona.
Volela bih da u nekom budućem periodu po pitanju bar ove materije ne bude nikakvih izmena i dopuna, ali to su samo moje želje i ne moraju da se ostvare.

Hvala uvaženi predsedavajući.
Zapravo sam ovim amandmanom na član 2. Predloga zakona tražila da se u članu 2. i njegovoj tački 1. iza reči: „informacije o“, dodaju reči: „izvršenju krivičnog dela“, a u tački 7. da se iza reči, koje ste vi u obrazloženju dobro primetili, pa rekli da je to pravno-tehnički problem, a ja mislim samo da je greška u kucanju, tražila da se dodaju reči: „odnosno preuzimanje drugog ponašanja koje predstavlja zlostavljanje na radu, u smislu propisa koji regulišu sprečavanje zlostavljanja na radu“.
Što se tiče ovog prvog dela člana 2. i tačke 1, informacije o izvršenju krivičnog dela, mislim da se na taj način vrši preciznije definisanje upravo ovog pomenutog stava, jer kada se u obrazloženju kaže da Vlada ne prihvata amandman iz razloga zato što je rešenje iz Predloga zakona primerenije i sveobuhvatnije, ja se sa tako nečim ne mogu složiti, tim pre, što se u sledećoj rečenici dodaje – u Predlogu zakona kršenje propisa označava svaku vrstu nedozvoljenog, zakonom zabranjenog ponašanja, pa i krivičnog dela. Vidite, onda je redosled rečenice trebao da bude drugačiji, pa se prvo stavi – krivično delo, pošto u ovakvoj formulaciji kakvoj stoji u članu navedenog zakona, a to je otkrivanje informacija o kršenju propisa, kršenje ljudskih prava, vršenje javnog ovlašćenja protivno svrsi zbog koje je povereno, opasnosti po život, javno zdravlje, bezbednost, životna sredina, sprečavanje šteta velikih razmera, to već sve predstavlja inkriminacije već postojećih, zapravo, delovi inkriminacije već postojećih krivičnih dela. Zato smatram da je ovakvo rešenje predloženo u amandmanu bilo daleko potpunije.
Što se tiče tačke 7, iza nedozvoljenog položaja, tu se naravno radi, vi ste rekli tehnička greška, saglasiću se sa time. Ali, nije tehnička greška već je samo greška u kucanju, pa je to učinjeno i navedeno u nedozvoljen položaj, umesto nepovoljnog položaja, ali bez obzira na tu činjenicu, mislim da se trebala nastaviti rečenica do kraja te, da se nakon tačke dodaju reči: „odnosno preuzimanje drugog ponašanja koje predstavlja zlostavljanje na radu, a sve u smislu propisa kojim se reguliše sprečavanje zlostavljanja na radu“, jer se na taj način i takvom formulacijom proširuje da se ona upravo odnosi i na sve one slučajeve koje predstavljaju suštinski zlostavljanje na radu. Hvala.