Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, narodne poslanice, poslanička grupa SPO i DHSS uopšte, ne sumnjam možda u dobru nameru koja je postojala prilikom donošenja ovakvih zakona, s tim što je pravna tehnika malo diskutabilna.
Naime, smatramo da treba ovako ove predloge zakona menjati, pre svega u onim delovima koji pogoduju nekim kriminalnim strukturama, isto tako i emigrantima. Slikovito rečeno, prema ovom predloženom zakonskom predlogu govorimo o zakonu o dopunama Zakona o vanparničnom postupku. Ukoliko bi recimo, neko lice iz Avganistana ušlo u gepeku na teritoriju Republike Srbije, onda bi u roku od 90. dana mogao da postane državljanin, isto tako naše zemlje. Svako ko bi želeo, da se tako izrazim, da dobije nov identitet, pa makar to bio i kriminalac, on bi korišćenjem ovakvog zakonskog rešenja isto tako mogao da dobije novo ime, novo prezime, novi matični broj i naravno novo, odnosno srpsko državljanstvo. Najpre, potrebno je da neko uđe na teritoriju Republike Srbije, potom da uništi ili da sakrije svoja lična dokumenta. Onda lepo, na primer, otputuje u neki mali grad na jugu Srbije, tamo nađe dvojicu građana Republike Srbije, plati im novčani iznos, recimo po hiljadu, dve-tri hiljade ili koliko god hoćete hiljada eura i tako pokrene vanparnični postupak za dokazivanje svog rođenja u Republici Srbiji, jer predlog upravo ovog zakona navodi da je potrebno da dva svedoka posvedoče o tome da je određeno lice rođeno na teritoriji Republike Srbije i da sud takvu odluku može da donese.
Prema ovakvom predloženom rešenju, sud bi u tom slučaju morao da postupi na sledeći način - prvo bi morao da se utvrdi jezik na kome će se voditi postupak. Primera radi, ukoliko bi se radilo o državljaninu Albanije, čiji je jezik u službenoj upotrebi, recimo, u pojedinim opštinama na jugu naše zemlje, ili se može raditi, recimo, o Rumunskom državljaninu čiji je službeni jezik takođe u upotrebi u pojedinim opštinama u Republici Srbiji, može se raditi o pripadnicima Romske zajednice, recimo iz bivše Jugoslovenske republike Makedonije koji žele da dobijaju državljanstvo naše republike.
U svim tim slučajevima bi kao službeni jezik postupka, mogao se proglasiti Albanski jezik u sudskoj jedinici u Preševu. Rođak, recimo, takvog nekog lica bi mogao u Preševu da pronađe jedno dvadesetak ljudi koji bi o tome posvedočili, da to lice umesto u Albaniji zapravo rođeno u Republici Srbiji.
Prema predloženom zakonskom rešenju, za ovakav postupak ne plaća se ni taksa, a troškovi veštačenja, veštačenje prema predloženom zakonskom rešenju se isključivo odnosi na godine rođena tog lica, padaju na teret budžeta. Tako da osim eventualnog troška koji je ovde potreban i koji se može koristiti, jer je ovakvo zakonsko rešenje problematično, tiče se korumpiranja svedoka. Lice koje može da bude upisano u matičnu knjigu rođenih u Republici Srbiji, faktički ne bi imalo apsolutno nikakvih troškova.
Pri tom, Zakon propisuje da je za dokazivanje rođenja nadležan bilo koji sud u Republici Srbiji. Onda bi se takođe dogodilo da državljani nekih drugih država koji žele da budu upisani u matičnu knjigu u našoj zemlji, može da, recimo, državljanin Albanije mogao da pokrene takav postupak u Bujanovcu ili recimo u Preševu. Lice iz Rumunije takav isti postupak moglo bi da pokrene u Negotinu, a državljanin Bugarske isti postupak mogao bi da pokrene u Bosilegradu. Ukoliko znamo situaciju na terenu, onda znamo gde vođenje ovakvog postupka vodi.
U predlogu zakona nalazi se odredba člana 71 stav 2, po kome organ koji je nadležan da sprovede postupak za sticanje državljanstva Republike Srbije, nije vezan pravosnažnim rešenjem o mestu i vremenu rođenja. Međutim, prema stanju srpskog pravnog sistema, ukoliko MUP odbije da u knjigu državljana upiše lice koje po predloženom postupku bi dobilo rešenje suda o vremenu i mestu rođenja, onda bi Upravni sud Srbije o tužbi toga lica morao da poništi odbijajuća rešenja MUP, i da ministarstvu naloži upis tog lica u knjigu državljana Republike Srbije. Ovo zbog toga što je Zakonom o državljanstvu propisano da će se u državljanstvo Republike Srbije primiti lice koje je rođeno na teritoriji Republike Srbije, na osnovu rešenja suda, ovim zakonom predloženog postupka, to bi se lice najpre moralo upisati u matičnu knjigu rođenih, a potom bi se od MUP-a zatražilo državljanstvo. Ukoliko bi MUP to odbio, onda to lice ima pravo da podigne tužbu pred Upravnim sudom Srbije, a taj sud bi morao da naloži MUP takav upis, jer prema izvodu iz matičnih knjiga to lice jeste rođeno na teritoriji Republike Srbije i to je dovoljno da bude državljanin Republike Srbije, i sud bi poštujući Zakon jedino to morao i da učini.
Potpuno je ista situacija i kada govorimo o emigrantima kao i sa licima koja su osuđena ili licima koja se nalaze na poternici. Tako recimo, određeno lice bi nezavisno od toga čiji državljanin koje on zemlje, da li je on državljanin Republike Srbije, BiH ili je možda državljanin Zimbabvea mogao da pokrene ovakav postupak u bilo kojoj sudskoj jedinici, recimo, na primer, u opštini Tutin da korumpira tri svedoka, da navede da nikad nije upisan u istu matičnu knjigu rođenih, navede novo ime i prezime, novi dan i novo mesto rođena a sprovede postupak ili dobije novi identitet samim tim i dobije srpsko državljanstvo.
Kada se imaju u vidu sve ove činjenice, onda se plašim da se predloženim dopunama Zakona o vanparničnom postupka, ostavlja jedan ogroman prostor, pre svega nepregledan prostor za zloupotrebu i korupciju.
Pre svega imajući u vidu da na predlog zakona o dopunama Zakona o vanparničnom postupku, čak ne stvara obavezu sudovima ni da vodi evidencije koje bi dostavljali zainteresovanim državnim organima, onda je jasno da država pokušava i odnosno da gubi kontrolu nad našom emigracionom politikom i na emigrantima uopšte, kao i na licima koji pokušavaju da uteknu od krivičnog zakona, jer imajući u vidu stanje i ažurnost ili još bolje rečeno, neažurnost sudskih evidencija, onda niko u državi neće znati koliko je na ovaj način u toku jedne godine bilo novih upisa u matične knjige rođenih, što posledično, bez izuzetka uvek i samo vodi sticanju državljanstva.
Smatram da ovakvi zakonski predlozi mogu dovesti do prekomernog i do nekontrolisanog naseljavanja teritorije Republike Srbije i do nekontrolisanog upisa u državljanstva svih onih lica koja zapravo na tako nešto nemaju pravo.
Stanje u ovom trenutku i uopšte stepen korupcije u zemlji Srbiji, jasno govori da će do toga doći i to je neminovno, jer za razliku od svih drugih državnih sistema prema ovom predloženom zakonskom rešenju nije potrebno korumpirati čak ni sudije, potrebno je, je li tako korumpirati dva svedoka, ne morate dva, može i više od dva, ali to izgleda nema veze. Svedoci u svemu tome, mogu biti rođaci, poznanici, prijatelji koji se ne moraju korumpirati koji to mogu vama učiniti iz neke dobre namere, ali svakako bi morali da lažno posvedoče tvrdeći da recimo njegov rođak iz neke države pre 30 godina, zapravo rođen na teritoriji Republike Srbije.
Jasna je dobra želja i dobra namera zakonodavca da se omogući upis u knjigu matične knjige rođenih onim licima koje do sada u nju nisu upisana i na njih naravno ima. Zaista su rođena na teritoriji Republike Srbije i prema proceni predlagača to je okvirno oko tih 6,5 pravno nevidljivih lica i potvrda za tako nešto uopšte nije sporna, ni naravno potreba da se tako nešto i učini, ali da bi se to nešto učinilo onda u postupku upisa u matičnu knjigu rođenih što posledično vodi sticanju državljanstva Republike Srbije moraju se uključiti i drugi državni organi osim suda.
Prema zakonskom predlogu jedinu obavezu u pogledu drugih državnih organa sud ima prema MUP i to samo obavezu da od MUP zatraži obaveštenje da li možda oni imaju bilo kakvu evidenciju o licu koje se u sudu predstavlja na određen način, a to lice budući da tvrdi da nije upisano u matičnu knjigu rođenih, može se predstavljati bilo kako.
U slučaju zloupotreba to vodi posledici da će MUP odgovoriti da nema podatke o tom licu i da shodno predlogu zakona, sud će dalje postupak nastaviti bez učešća MUP.
Na ovaj način sud će kroz posledicu sticanja državljanstva indirektno da se umeša u najvažniju evidenciju koju MUP vodi, a to je evidencija upisa u državljanstvo, a MUP u pogledu toga neće imati apsolutno nikakva ovlašćenja, niti će svojim informacijama moći da doprinese ispravnosti postupka, jer lice koje pokreće takav postupak neće imati nikakvu obavezu da se javi MUP radi operativne kontrole.
Na kraju krajeva, što se tiče rešenja, smatramo da nije moguće amandmanima ispraviti ovakav predlog zakona, moguće ga je donekle samo ublažiti. Ovo sve zbog toga što je radi ispravnog cilja i sužavanja i mogućnosti zloupotreba o kojima sam govorila, potrebno izmeniti niz drugih propisa i to, Zakon o državljanstvu Republike Srbije, Zakon o matičnim knjigama, Zakon o policiji, Zakon o Javnom pravobranilaštvu, Zakon o parničnom postupku, sudski Poslovnik koji propisuje Ministarstvo pravosuđa, kao i pravilnici koji se odnose na unutrašnju organizaciju svih organa. Ovo pre svega iz sledećih razloga, Zakonom o policiji se radi sprečavanja ovako široke mogućnosti zloupotreba moraju predvideti obaveze MUP u situaciji kada sud zatraži podatke, u pogledu lica koje je pokrenula postupak za utvrđivanje rođenja i koje tvrdi da ima određeno ime i da je rođen na određenom mestu, radi onemogućavanja zloupotreba, MUP, potrebno je da na jedan krajnje operativan način raditi na terenu i utvrditi da li je takvo lice ikada postojalo na određenoj teritoriji.
Dalje, imamo Zakon o javnom pravobranilaštvu, mora se predvideti obaveza Republičkog javnog pravobranioca, jer lošije je rešenje da bude gradski, umesto Republički, da kao protivnik predlagača obavezno učestvuje u predloženom postupku za utvrđivanje rođenja, jer prema predloženom rešenju, osim sudije i predlagača, niko i ne učestvuje u tom postupku, što znači da nema nikakve kontrole.
Republički pravobranilac mora da učestvuje jer je pitanje sticanja državljanstva, pitanje koje predstavlja interese Republike Srbije i pravobranilac, odnosno njegov zamenik, kroz učešće u postupku, treba da zastupa interese, pre svega naše zemlje, kako bi mogao da stavi odgovarajuće predloge i kako bi mogao da obaveštava i druge izvršne organe, da im daje inicijativu.
Ovo je potrebno još iz razloga, zato što prema predloženom zakonskom rešenju, ukoliko sudija pozitivno reši po zahtevu nekog lica, onda nema nikoga ko bi mogao da izjavi žalbu na takvu odluku sudije, osim predlagača, a prema predloženom zakonskom rešenju, jer ne postoji ni jedan drugi učesnik u tom postupku. Ovde se postavlja vrlo važno pitanje, a to je, koliko je potrebno novca da bi se određeni pogranični sudija korumpirao, ukoliko nema suprotne strane u predmetu u kome on odlučuje.
Dalje, imamo Zakon o državljanstvu Republike Srbije kojim se mora predvideti da li lice koje je upisano u matičnu knjigu rođenih na osnovu odluke suda koja je doneta u ovakvom postupku ne može steći državljanstvo Republike Srbije dok ne prođe određen broj godina njegovog realnog i stvarnog boravka na teritoriji Republike Srbije. U suprotnom, sticanje državljanstva Republike Srbije na ovaj način bi bilo lakše mnogo, nego venčanje sa državljaninom ili državljankom naše zemlje, jer bi za taj drugi način, stranac ili strankinja trebalo da budu najmanje tri godine u braku sa državljaninom ili državljankom Republike Srbije i to je član 17. Zakona o državljanstvu Republike Srbije.
Prema predloženom zakonskom rešenju, sticalac treba samo da uništi, odnosno sve što treba da uradi jeste da uništi svoja lična dokumenta da korumpira dva svedoka, kako bi dobio državljanstvo Republike Srbije.
Dalje, imamo Zakon o matičnim knjigama. Zakonom o matičnim knjigama je potrebno propisati poseban način poništenja upisa u matične knjige rođenih i to ukoliko pred sudom nadležni organ pokrene postupak za poništaj rešenja o dokazivanju rođenja.
Zatim, Zakonom o parničnom postupku, potrebno je predvideti poseban parnični postupak za dokazivanje činjenice rođenja, a ovo zbog toga što, najpre, a to je i predmet amandmana, potrebno je u vanparnični postupak uključiti i MUP i javnog pravobranioca, te ukoliko postoji saglasnost MUP i upravo javnog pravobranioca, onda bi sud u vanparničnom postupku mogao da donese pozitivno rešenje.
Ukoliko takve saglasnosti ne bi bilo, ukoliko bi ona izostala, onda bi predmet morao da bude ustupljen parničnom sudu.
Ovo je od izuzetne važnosti, jer u vanparničnom postupku sud nije ovlašćen, on ne može i nema pravne instrumente da utvrđuje sporne činjenice i to je osnovna razlika između parničnog i vanparničnog postupka. U vanparničnom postupku, sud sudi samo činjenice koje nisu sporne, a ako su sporne, upućuju se stranke na parnični postupak.
Da bi se dala šansa da on što stranka bude iznosila, kao bilo šta sporno, onda se u postupak mora uvesti i druga stranka, to bi jedino mogao biti Republički javni pravobranilac, odnosno njegov zamenik. Čim se onda utvrdi da među strankama postoji sporna činjenica, vanparnični sud bi shodno zakonu i shodno srpskom pravnom sistemu morao da predmet ustupi parničnom sudu koji će utvrditi šta su činjenice i šta to jeste zapravo činjenica, a šta nisu činjenice i parnični sud jedini za to ima pravne instrumente, a ne vanparnični, kroz ona ovlašćenja koja su data upravo Zakonom o parničnom postupku. Zato Ministarstvo unutrašnjih poslova i Republički javni pravobranilac, za koje smatramo da bi apsolutno morao da zauzme učešće u ovakvom vanparničnom postupku i to kao suprotna strana, moraju da imaju uvid prvenstveno pred svim onim što se pred sudom iznosi i mogu da se izjasne da li su činjenice, na primer izjave svedoka, sporne ili nesporne. Ako su nesporne, sud će naravno doneti pozitivno rešenje, ako su sporne, na primer, ukoliko Ministarstvo unutrašnjih poslova smatra da se radi o emigrantu, onda će sud predlagaču uputiti na parnični postupak, u kome će se tužbom dokazivati da on nije emigrant, a MUP i pravobranilac će odgovornom na tužbu dokazivati da je emigrant i parnični postupak je jedini postupak koji to omogućava, jer jedini on daje takva ovlašćenja, kako strankama, tako i sudu.
Na ovaj način će se istovremeno omogućiti i učešće centralnih organa izvršne vlasti, jer jedino takvi organi mogu imati ispravne podatke u pogledu činjenica koje stvaraju ili ne stvaraju sumnju u pogledu toga ko je i gde rođen. Istovremeno, to je i dovoljna vrsta kontrole, da bi se odvratila lica koje nameravaju da zloupotrebe ovaj postupak, jer zbog učešća MUP, odnosno kroz njihov operativni rad i pravobranioca smanjila bi se šansa za zloupotrebe koje su ovom momentu izuzetno velike.
Sudski poslovnik, takođe, posle svih zakona, došao je na red i sudski poslovnik, mora se promeniti u delu koji se tiče evidencije koju sud vodi i tako njime mora biti propisana posebna evidencija o broju i načinu rešenja ovih zahteva. Naročito mora biti propisana obaveza da se ista periodično dostavlja i drugim državnim organima, a naročito MUP, kako bi se na bazi nje mogla dalje graditi jedna ozbiljna emigraciona politika i kako bi se stekao uvid u broj zahteva i mesta u kojima je taj broj nesrazmerno velik.
Dalje imamo pravilnike koji propisuju unutrašnju organizaciju i sistematizaciju unutar MUP i Republičkoj javnog tužioca koji moraju biti tako izmenjeni da službena lica u tim organima mogu da odgovore zadacima koji se pred njih stavljaju u pogledu ovakve vrste postupka.
Postavlja se jedno izuzetno važno pitanje – zašto se uopšte žuri u uspostavljanju jednog potpuno novog sudskog postupka, jer uopšte, imajući u vidu ovakvo stanje stvari, naročito ključnu potrebu za uvođenjem ovakvog novog sudskog postupka kroz izmenu zakona, odnosno dopune vanparničnog postupka koja prati izmenu niza zakonskih rešenja, onda se u poslednjem amandmanu i predlaže da se usvojeni zakon primeni od početka sledeće godine. Nekoliko novih meseci je potrebno da se dobije uvid u mogućnost, pre svega da se predoče opasnosti koje sa sobom nosi ovakav novi postupak i da se predlože najbolja rešenja koja odgovaraju državnim interesima, pritom da se ne nanosi šteta građanima koji još uvek nisu upisani u matične knjige.
Kao što sam već pretpostavila i rekla na samom početku, ne sumnjamo u nameru osnovanosti i neophodnost donošenja ovakvih zakona, pre svega zakona o dopunama vanparničnog postupka, pošto sam njega obrazlagala, ali mislim da pravnu tehniku treba izmeniti, a da je kroz podnete amandmane to apsolutno nemoguće. Hvala.