Ovo nije replika. Imam pravo da prokomentarišem amandman, pošto sam na isti član podnela amandman.
Smatram da Ministarstvo pravde treba da prihvati sva tri amandmana koja su podneta na ovaj član. Iskrena da budem, to je moj stav.
Pošto se ovde sve vreme govori o blagoj kaznenoj politici i zašto ona nije stroža, ja mogu da postavim pitanje zašto nije bila strožija i nekih ranijih godina? Imali ste predlog DHSS ovde 2008. godine, imali ste 2009. godine podnet upravo u praksi izmena i dopuna baš Krivičnog zakonika, gde su se pooštravale krivične sankcije i gde se pooštravala kaznena politika upravo za najteža krivična dela. Po prvom predlogu nije glasano. Po drugom predlogu većina, takođe, nije glasala. Isti slučaj je bio i sa Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, tako da ta blaga kaznena politika nije od danas i nije od juče, ona datira malo juče. Postojala je volja nekih da se ona promeni i da budu kazne i strožije i da kaznena politika bude strožija i da danas imamo jedan krivični zakonik koji ne bi trebao da se donosi ovako parcijalno, jer ćemo verovatno iščekivati opet njegove izmene i dopune. Pretpostavljam da će se u tom pravcu ići, ali ne možemo danas zagovarati strogu kaznenu politiku, jer je ovaj parlament već imao momenata kada je o toj strožoj kaznenoj politici trebao da se izjasni, pa nešto nisam videla da se izjasnio. Hvala.

Poštovani predsedavajući, samo da napomenem, ukoliko mi istekne vreme po amandmanu, da znate da sam ovlašćeni predstavnik član 158. Poslovnika stav 3.
Što se tiče amandmana na član 5, taj amandman sam podnela isključivo iz razloga da bi se ispravile neke neusklađenosti do kojih je došlo donošenjem izmena zakonika iz 2009. godine, jer je upravo u stavu 5. tog člana ostala neizmenjena odredba koja dozvoljava sudu da ne opozove uslovni otpust i u slučaju da je uslovno otpušteni osuđen na kaznu zatvora upravo do jedne godine zatvora.
Izmenom ovako predloženog člana mislim da se uvodi jedna opšta konfuzija i mislim, pre svega, da je stav predlagača nejasan i da je u tom smislu morao da bude precizniji, jer upravo ovakvom odredbom predlagača ide se ka smanjenju reakcije države na jedno potpuno recidivno kriminalno delovanje. Naime, lice koje je na uslovnom otpustu je bilo pravosnažno osuđeno na kaznu zatvora zbog određenog dela i uvek se to mora imati u vidu, jer zna se da kazna zatvora služi generalno i u svrhu specijalne prevencije izvršenja krivičnog dela. Upravo ovako podnetim amandmanom na ovaj predloženi član 5. učvršćuje se upravo volja zakonodavca da utiče da ubuduće ne dolazi do povrede u izvršenju krivičnog dela.
Samo ću zamoliti moje kolege, pošto ja njih slušam pažljivo, da ubuduće i oni mene slušaju. Hvala.

Cilj amandmana koji sam podnela na ovaj član svakako nije bio da menjam koji je i zakonodavac imao u vidu prilikom njegovog pisanja, nego upravo da se ovakvim amandmanom učini u pravno-tehničkom smislu prilagođavanje upravo u izradi predloženog člana Krivičnog zakonika.
Naima, smatram da krivično delo koje je učinjeno iz mržnje zbog pripadnosti rase i veroispovesti, zatim nacionalne ili etničke pripadnosti, pola, seksualne orijentacije ili rodnog identiteta i drugog lica, tu okolnost sud uvek treba da ceni kao otežavajuću okolnost, osim ukoliko ona sama nije propisana kao samo obeležje krivičnog dela.
Nepotrebno je da se potpuno novim članom zakona, bar je to neko moje mišljenje, koje sam u obrazloženju amandmana takođe iznela, da se potpuno novim članom zakona naglašava predanost sprovođenja međunarodnih ugovora, a da se sa druge strane pravno-tehnički neprimereno ovakva odredba, po mom mišljenju, stavlja u zaseban član Krivičnog zakonika. Iako je cilj predlagača ovakvih izmena i dopuna zakona upravo u pogledu ovog člana i predloga amandmana, mislim da je to upravo korak više kojim ovaj amandman treba usvojiti, jer čini mi se da je on prilagođenoj pravno-tehničkoj prirodi. Hvala.

Smatram da je dobro što je ministar pravde prihatio ovakav amandman, jer je krajnje konstruktivan, i nije hir njega prihvatiti, nego je zaista realna potreba. Sa druge strane, prihvatite i neki moj amandman, pa ću možda i ja glasati za ovaj predlog zakona. Ako ne bude, onda ništa. Šalu na stranu.
Što se tiče amandmana na član 7. koji sam podnela, mislim da je on uslovljen nužnošću svega onoga što se dešava u zemlji Srbiji. Govorili smo o silovanjima, govorimo o pedofiliji, govorimo o višestrukim povratnicima i to bi značilo da ukoliko se iz člana 57. stav 2. obriše to bi omogućilo da se u slučaju teških krivičnih dela, a upravo opravdavam mogućnost brisanja kazne koje su izuzetno blage, a takva je cela naša kaznena politika.
Sudska praksa je neretko pokazala, bez obzira što se na nju često predlagač poziva u ovom predlogu zakona, da je sramna u pogledu određenih krivičnih dela i da, ne samo da ne može, već i da ne sme da se zabrani ublažavanje kazne za ono što su neki moji prethodnici rekli, a to je za krivično delo silovanja. Za to ne trebate biti pravnik, pa da imate samo malo zdrave pameti i da znate da bi tako nešto bilo protivno zdravom razumu.
Drugo krivično delo je obljuba nad nemoćnim lice, obljuba nad detetom, najteži oblici otmice, teški oblici iznude. Ono što je već pomenu, a ministar je to, čini mi se, izgovorio, a to je promet opojnih droga. Upravo zbog zakonskog minimuma i zbog ove pomenute sudske prakse, koja u tom pravcu nije dovoljno dobra, pokazalo se da upravo se narko dileri izvlače od strogih kazni, da im se često iz neke nemogućnosti ili, moram biti potpuno nepristrasna, pa reći da nekada zbog nesposobnosti dokazivanja, upravo organizovane kriminalne grupe, koju je neko pomenuo, već se utvrđuje obična grupa.
To je ono što je gospodin Selaković napomenuo, a to je da nije predviđen najteži oblik krivično dela – organizovana kriminalna grupa, već se utvrđuje obična grupa. Imamo da se umesto izricanja najmanje 10 godina zatvora organizatoru primenom instituta ublažavanja kazne izrekne tri godine, pa onda prema odredbama o uslovnom otpustu izađe na slobodu za dve godine, a kada se recimo na takvog narko dilera primeni minimum odredaba o ublažavanju kazne, kazna će se onda smanjiti na godinu dana, a primenom instituta uslovnog otpusta, on će se pustiti na slobodu posle osam meseci.
Ne može se dozvoliti mogućnost ublažavanja kazni kod krivičnih dela, kao što su nedozvoljeni prelaz državne granice, kao što je trgovina ljudima. Ovde se radi o izuzetno teškim krivičnim delima za koje mogućnost ublažavanja kazni ne sme da postoji.
Sa druge strane, vidim da se ovde pojedini poslanici, pre svega zahvaliću kolegi Milivojeviću što je pomenuo nešto što mislim da je zaista vredno pomena, jer se svi ovde, upravo je ušao, kolega Milivojeviću upravo sam vas pohvalila povodom onoga što ste izneli, zgražavaju nad silovanjima, nad pedofilijom, nad višestrukim povratnicima, a kada je DHSS i Vladan Batić podneo predlog Skupštini o hemijskoj kastraciji i to upravo višestrukih silovatelja, pedofila, moram napomenuti da se tako nešto radi u Poljkoj, Češkoj, da je tako nešto usvojeno i u Rusiji, na koju se mnogi pozivaju i Medvedev je potpisao, usvojila ga je i državna Duma, ovde su se mnogi zgražavali nad tim, a pre svega oni koji su bili zagovornici ljudskih prava, pa su se pozivali na odredbe člana 34, člana 23. i 24. Ustava Republike Srbije, jer se time krši pravo na život i pravo na duševni i telesni integritet.
Izvinite, ali zar silovatelj ili višestruki pedofil ima pravo na život i na bilo kakav integritet. Mislimo da nema. U tom smislu je bio predlog o izmenama i dopunama Zakona o izricanju kaznenih sankcija. U tom smislu je bila predložena hemijska kastracija. Isto kao što je bio predložen i registar koji je na kraju krajeva prošla vlada usvojila. Isto kao što je bilo predviđeno i čipovanje. To nije ništa strašno. To države Evrope primenjuju bilo da se radi o dobrovoljnoj ili hemijskoj kastraciji, to je drugo pitanje.
Podsetiću takođe da je ovde premijer, gospodin Dačić, pre tri godine, ima to u pres klipinzima i može da se nađe, ali da se on pita on bi fizički kastrirao silovatelje i pedofile.
Sada kažem i naravno da ću naići na negodovanje svih onih boraca za ljudska prava, moje intimno mišljenje je tako, pa bih i ja fizički kastrirala. Ali, ako već ne možemo da idemo u tom pravcu, jer će oni da se bune, hajde bar da učinimo neki pomak da nam žrtve silovanja i pedofila ne budu samo neka NN lica koja čitamo u crnim hronikama svakodnevno, nego da učinimo nešto za njih, jer ukoliko se ti borci budu pozivali na ljudska prava, prvo neka konsultuju svoje ćerke, neka konsultuju svoje žene, neka konsultuju svoje majke i svoje sestre, pa onda neka brinu o pravima silovatelja i višestrukih pedofila. Hvala.

Mislim da sam već prethodno iznela kada sam obrazlagala amandmane podnete od strane drugih poslanika, ali složiću se sa vama, pa ću sama predati predlog izmena i dopuna Krivičnog zakonika, upravo u pravcu pooštravanja kaznene politike za navedena krivična dela, da ih sad opet ne bih ponavljala, pa ćemo videti da li će postojati volja ovog parlamenta da tako nešto usvoji. Hvala.

Izvinjavam se, da li ste rekli amandman na član 8?
(Predsednik: Na član 12.)
Izvinjavam se, puno sam amandmana podnela.
Pre svega, što se tiče amandmana na član 12, isto smatram da njegovo podnošenje nije hir nego potreba i podnetim amandmanom zapravo sam predložila izmenu jer Krivičnim zakonikom ne samo da se predviđaju krivična dela gde se pribavlja imovinska korist, već se predviđaju i krivična dela koja se vrše i koja se upravo često čine na štetu nečije imovine.
Imovina i imovinska korist nisu sinonimi i ne mogu se nikada tako razumeti, jer su oni zapravo daleko od toga. Treba imati na umu da se veliki broj krivičnih dela vrši upravo bez imovinske koristi, a da se sa druge strane upravo ta krivična dela vrše na štetu nečije imovine. Mislim da takve stvari ovde treba razgraničiti.
Takođe mislim da će brisanjem ove definicije imovine mnogi postupci koji su u toku biti ugroženi, jer u mnogim postupcima nije moguće dokazati uopšte, odnosno postupajuće sudije imaju problem sa dokazivanjem da je pribavljena imovinska korist, jer jeste dokazivo, shodno posebnom delu Krivičnog zakonika, da je učinjena povreda imovine, npr. imovine na štetu Republike Srbije. Samo u tom cilju sam i podnela amandman na predloženi član. Hvala.

Hvala.
Ja neću podržati predlog pravosudnog Odbora, ali podržaću amandman koji je podnela koleginica Snežana Stojanović Plavšić.
Ne iz razloga što sam član pravosudnog Odbora ili tako nešto, nema tu nikakve sujete, nego zato što mislim da je celishodnije. Osim toga, gospođo Plavšić, možda jeste načinila neke tehničke greške koje se kroz dopune mogu omogućiti da one budu ispravljene u svakom slučaju, dešavalo se to i ranije da se nekom dopusti da to učini naknadno, ali u načelnoj raspravi vrlo jasno je rekla i vrlo jasno je obrazložila primer službenog policajca, jednog mladog momka koji je na najmonstruozniji način ubijen. Javnost je jednostavno bila zgranuta takvim jednim monstruoznim činom. Moram podsetiti da pravda mora da bude ista za sve. A čini mi se, da se, upravo kroz ovakvo krivično delo omogućava i njena selektivnost. Mislim da treba razmisliti o kategoriji lica koja će biti obuhvaćena ovakvim jednim krivičnim delom, ako sa jedne strane dodajete policijske službenike i obuhvatate im ovim krivičnim delom, zašto to krivično delo ne bi proširili na pripadnike vojske?
Sa druge strane ću navesti, žao mi je što niste bili prisutni u Skupštini da vidite selektivnost pravde na delu kada je za predlog odluke o formiranju Ankentnog odbora za ispitivanje i utvrđivanje svih činjenica, vezano za ubistvo gardista. Časni mladi momci su od 20 i nešto godina ubijeni na dužnosti u vojnom objektu, u centru Beograda, rano ujutru i za njih nema pravde. Počinioci se i dalje ne znaju, istraga traje osam godina i nikada se neće saznati. Ova Skupština to nije prihvatila. To znači da ova Skupština ne podržava, zapravo podržava selektivnost u sprovođenju pravde.
Razmislite dobro o kategoriji lica koja će biti obuhvaćena ovim krivičnim delom. Podržaću amandman koji sam već rekla da ću podržati. Hvala.

U svakom slučaju ću podržati takođe rešenje predlagača. Zagovornik sam ukidanja klevete, kao što su neke moje kolege ovde već to rekle, jer osuđujuća presuda zapravo u krivičnom postupku, koja je uvek doneta po krivičnom delu klevete, obično za oštećenog nije nikakva satisfakcija, već njemu samo jedan jači dokaz i jedan argument više koji će on koristiti u parničnom postupku koji bude pokrenuo podnošenjem tužbe za naknadu nematerijalne štete.
Tek je potpuni apsurd i u tom smislu isto podržavam zakonodavca i smatram da je gubljenje dragocenog vremena, kako onog koji se upušta u krivične i parnične postupke po kleveti, tako i postupajućeg sudije, jer je u praksi uvek obično stav da se parnični postupak zapravo prekida dok se ne okonča krivični postupak upravo po krivičnoj prijavi za krivično delo klevete, tako da se gotovo upravo taj parnični postupak prekida.
Satisfakcija oštećenog po privatnoj krivičnoj tužbi, kao što je kolega Konstantinović lepo primetio, nije nikada osuđujuća presuda, već onaj iznos koji će oštećenom na ime naknade nematerijalne štete zbog raznih pretrpljenih duševnih bolova biti dosuđen i ostvaren u parničnom postupku.
Na kraju krajeva, saglasna sam sa tim i takođe podržavam predlagača u tom delu što je ostavio čak i uvredu. Dakle, ne moraju da nas kleveću, dovoljno je da nas vređaju, a i šire je krivično delo, tako da apsolutno podržavam takav predlog. Hvala.

Isto ću se zahvaliti Vladi, ako mi prihvati ovaj amandman.
Već sam pohvalila u pretresu u načelu nameru predlagača što je propisao novo krivično delo koje se zove dogovaranje ishoda takmičenja. Takođe smatram da je odredba takvog predloženog člana paušalna iz razloga što se inkriminiše samo dogovor, nezavisno od svojstva lica. Upravo sam zato i podnela amandman na ovaj predloženi član zakona i učinila konkretizaciju izvršioca krivičnog dela.
Predloženim amandmanom se zapravo propisuju svojstva koja izvršilac ovog krivičnog dela, a radi se o krivičnom delu dogovaranje ishoda. Mislim da sam ovim predloženim amandmanom učinila konkretizaciju izvršioca krivičnog dela, jer sam propisala svojstva koja izvršilac mora da ima da bi se upravo on smatrao izvršiocem navedenog, a ne nekog drugog krivičnog dela, jer termin dogovor smatram izuzetno paušalnim, posebno u krivično-pravnoj terminologiji.

Podržavam uvođenje novog krivičnog dela zloupotrebe položaja službenog lica, iako lično smatram da ne treba brisati krivično delo nesavestan rad u privrednom poslovanju, jer se samo biće tog krivičnog dela primenjuje ne samo na društvena preduzeća, kako to kaže predlagač, već se primenjuje i na javna preduzeća. Upravo rukovodioci tih javnih preduzeća vrlo često umeju i znaju, što je praksa i dokazala, da nesavesno posluju i da nanose štetu upravo našoj zemlji. Preporučujem, takođe, da se još jednom amandman detaljno analizira.
Sa druge strane opis ovog krivičnog dela identičan je opisu krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja. Nedostaje reč "službeno" i nedostaju reči "povrede prava drugog". U svemu ostalom inkriminacija i biće ovog krivičnog dela u potpunosti ostaje ista. Sve ostalo, dakle, jeste identično i ništa nije promenjeno. Šta to zapravo znači? To znači da zloupotreba službenog položaja upravo u onom obliku povodom kog nas Evropa stalno kritikuje i povodom koga stručnjaci lupaju u sva zvona zapravo se nimalo nije izmenila. Dakle, ovde u pitanju nije šija nego vrat, prosto rečeno.
Ne može se brisati zloupotreba službenog položaja odgovornog lica, a da to ne bude pravo istinsko, zapravo suštinsko brisanje tog krivičnog dela, da se potom ne propiše čitava paleta novih krivičnih dela. Onda nismo trebali, kao što sam već to napomenula u raspravi u načelu, da zamajavamo bilo koga, posebno ne EU, da smo mi zapravo nešto ukinuli, kad nismo ukinuli. Sa druge strane ima neka pitanja na koja bih volela da me ministar sasluša i ako je moguće da mi da i odgovor na ta pitanja.
Naime, zbog zabrane retroaktivne primene krivičnog zakonodavstva postavljam pitanje da li će nastati dilema i da li će tekući postupci za zloupotrebu službenog položaja koja je izvršena upravo od strane odgovornog lica, da li će sada biti obustavljena, budući da odgovorna lica ne mogu po predlogu izvršiti to krivično delo, ali mogu izvršiti krivično delo iz člana 245. Krivičnog zakonika, koje nije postojalo kao krivično delo u vreme izvršenja. To je moje prvo pitanje. Ili će gotovo identična ova formulacija zloupotrebe službenog položaja, zapravo sa formulacijom zloupotrebe položaja odgovornog lica voditi stavu da je zapravo ovo prvo delo konzumiralo drugo delo, te da je kao takvo bilo i propisano u vreme izvršenja dela. Ono što bi treće postavila pitanje, to je naravno pitanje zastarelosti. Šta u pogledu toga u ovom slučaju.

Želim samo da kažem da na sve naredne amandmane neću se javljati da bi ovaj radni narod koji je ostao do kasno bio odmoran i spremio se za sutrašnju sednicu. Hvala.

Poštovana potpredsednice, poštovani ministre, državni sekretaru, danas kada je u jeku borba protiv korupcije i kriminala što pozdravljamo, a za koju se DHSS godinama unazad zalagala i borila, kao između ostalog, i SPO, usled čega je trpela i dramatične posledice koje su se često ogledale u otvorenom revanšizmu svih onih snaga povodom čijih hapšenja se javnost i raduje, ovaj parlament danas raspravlja o Predlogu izmena i dopuna Krivičnog zakonika, koji smatram verovatno kao i većina vas jednog od najvažnijih, ako i ne najvažnijim zakonom jedne zemlje.
Koliki je njegov značaj, nema potrebe posebno da naglašavam, jer Krivični zakonik predstavlja jednu barijeru koja štiti osnovne vrednosti svakog pojedinca, svakog od nas, pa i samog našeg društva, osnovne principe i osnovne postulate, koji treba da omoguće oslobađanje svog stvaralačkog potencijala i zaštitu prava svih ljudi.
Ono što je opšte poznato, jeste da je kazna obeležje krivičnog zakonodavstva, a i teorija isto kao i praksa. Vrlo dobro znaju da se kazna kao represivno sredstvo treba primenjivati, a na kraju krajeva, samo izuzetno, krajnje izuzetno, jer jedno od osnovnih principa, savremenog, civilizovanog društva, jeste taj da se društveni sistem vrednosti treba štiti, pre svega nekim drugim sredstvima, pa tek onda u poslednjoj liniji, poslednjoj instanci kada na pojedinca ne može ništa drugo da deluje, onda treba primeniti kaznu.
Bojim se da naša zemlja godinama unazad nije uopšte sigurna koje su to vrednosti koje se trebaju štiti, pa ne može da da odgovor ni na pitanje koji su to krucijalne vrednosti, koje zahtevaju krivično pravno zaštitu i koliko to krivično pravna zaštita treba da bude snažna. Usled toga što država barem poslednjih 20 godina upravo svojim građanima ne pokazuje principijelnost u pogledu zaštite osnovnih vrednosti, dolazimo u situaciju da građani sve manje veruju ovoj državi, da je pravosudni sistem urušavan iz godine u godinu, tako da i u pravosudni sistem veruju sve manje i manje, a čiji su bukvalno, na kraju krajeva i vlasnici, a mnogi su krvarili za postojanje ove, ali ne i ovakve države, ne i ovakvog pravosuđa.
Zato svaki put kada se pred ovim parlamentom počne razmatranje i nađe Predlog zakona, odnosno u raspravi, Krivični zakonik, mi moramo da imamo u vidu i na umu jednu prostu stvar, a to je da, pre ispitivanje Krivičnog zakonika znači preispitivanje svih osnovnih vrednosti našeg društva koje bi Krivični zakonik morao ultimativno da štiti.
Svoj sud o predloženim izmenama i dopunama kako Krivičnog zakonika, tako i Zakona o krivičnom postupku, daću u svom daljem delu izlaganja, ali vas takođe podsećam da kao i država i društvo, nemamo taj izgrađen sistem vrednosti o kojem sam već pričala i koji bi bio prepoznatljiv, jasan i našim građanima bio potpuno neupitan. Mi nemamo konsenzus kao društvo oko toga šta je to neprikosnoveno i šta to bez izuzetka treba štiti, povodom koje zaštite će se i propisivati dramatične sankcije koje ulivaju strah i potencijalni strah svakog onoga ko te vrednosti želi da uruši.
Bojim se da se decenijama upravo unazad krećemo u obrnutom smeru i tako se nikada ne desi da mi zapravo imamo društveni konsenzus oko toga šta država svojim kaznama treba da štiti, pa da se zbog toga kazne propišu, već se desi obrnuto.
Prvo se dese nekakvi problematični problemi koji ovakvu urušenu državu još dodatno urušavaju i vode sve većoj njenoj dekadenciji, a tek potom država se doseti da te probleme zaista i otklanja.
Mislim da, idući takvim stazama nikuda nećemo stići.
Povodom predloženih izmena i dopuna Krivičnog zakonika, imam i pohvale i zamerke, o čemu sam naravno svoj stav delom i dala kroz brojne amandmane koje sam na ovaj predlog podnela. Predlagač je predložio da se briše odredba po kojoj se, osobi koja je prijavila korupciju, vraća ono što je na ime korupcije dala. Ukoliko to izbrišemo, opet ćemo pokazati da u sistemu vrednosti mi zapravo tumaramo sa nekakvim povezom na očima. Ovo zbog toga što brisanjem upravo ovakve odredbe koja tek nekoliko godina živi u našem zakonodavstvu, država pokazuje da ni ona nije ujednačena po stavu da li je prijavljivanje korupcije ili da li to samo prijavljivanje korupcije treba stimulisati ili ga treba destimulisati. Od kada je to pravilo usvojeno u našem Krivičnom zakonodavstvu, građani su pred državne organe upravo odlazili sa svešću da ukoliko im neki službenik zatraži miti u iznosu od 100 ili 200 evra, ukoliko oni taj mito daju, pa potom odu u policiju i to prijave, pa policija pronađe tih 100 ili 200 evra, onda oduzmu, građani su znali da će im taj iznos koji predstavlja nekada i pola njihove plate ili pola njihove penzije biti vraćen.
Uprkos toj svesti koja je zaživela i tek bi trebalo stimulisati, danas predlagač predlaže brisanje takve odredbe. Kada se taj slučaj desi građaninu koji ne zna da se to pravilo promenilo, a mnogi od običnih građana Srbije neće znati da je promenjena ovakva zakonska odredba, ne preostaje ništa drugo nego da kinje sopstvenu državu, jer je do juče važilo nešto drugo, drugo pravilo, on je dobronamerno to krivično delo prijavio i da ga nije prijavio, niko ne bi ni znao da je taj službenik upravo bio korumpiran.
Umesto da se takav građanin koji prijavi krivično delo korupcije nagradi, on bi se po Predlogu zakona zapravo kažnjavao, tako što bi mu se na primer pola plate ili pola penzije koju je maltene investirao radi prijavljivanja korupcije, ovakvim predloženim odredbama ne bi vraćalo.
Neću ulaziti u pitanje da li je to dobro ili loše, u to ću ulaziti u raspravi u pojedinostima kada budem govorila o svojim amandmanima, ali morate imati na umu, ukoliko je jednom ukinuta smrtna kazna ne možete je vraćati opet. Ukoliko je jedno pravilo ukinuto, ne možete ga vraćati opet, jer ste upravo ukidanjem promenili sistem vrednosti i uspostavljate jedan novi.
Identična stvar je i sa gotovo svakom drugom odredbom predloženih izmena i dopuna, pa ukoliko smo uveli princip da se ne može ublažiti kazna narkodilerima i silovateljima, ne možemo tek tako taj princip da menjamo.
Potpuno razumem razloge koje je predlagač za te primere naveo u obrazloženju, ali predlagač mora da ima na umu i u vidu, da njegovo mišljenje, niti je neprikosnoveno, niti većinsko. Treba uvažiti i nas kao opoziciju. Mislim da u ovom momentu, u ovom trenutku, manjinsko, kada neko mišljenje, upravo iz tog razloga u krivičnom pravu ne zadobije većinu, mi ne možemo tek tako da menjamo odredbe Krivičnog zakonika, jer su one postale deo našeg društva koje krivično pravo svojim sankcijama štiti i u koje se vrednosti naši sugrađani uzdaju.
U prilog svega ovoga što sam navela, stoji činjenica da se ovim zakonom ukida kleveta kao krivično delo.
Vi znate sami, kao što znam ja, znaju i većina pravnika ovde, ali i mnogi nepravnici, da je to sa kriminalne političke tačke gledišta, može biti ili ispravno ili neispravno, zavisi ko kakav stav zagovara i mišljenja su podeljena. Uprkos tome se princip po kome novinari ne smeju da budu izloženi krivičnom postupku zbog svojih reči, nametnuo kao sistem vrednosti u našem društvu već neko vreme unazad i kada se kao takav nametne, onda Krivični zakonik tu vrednost prati.
Ta vrednost je lagano građena čitavu deceniju, ona nije od skoro uvedena i kada bi na kraju svoju kulminaciju doživela promenom Krivičnog zakonika upravo u tom delu. Zato je pogrešno da se krivično pravne odredbe posmatraju samo sa statističkog gledišta. Umesto smera u razmišljanju, ja apelujem, ne samo na ovu vladu, nego i na bilo koju buduću Vladu i vas kao ministra pravde, bilo kog, da kao vrednost uvek promovišete princip po kome će se krivično zakonodavstvo, izuzetno može menjati, jer svakom promenom krivičnog zakonodavstva mi menjamo ceo sistem vrednosti, a ukoliko se sistem vrednosti olako menja, onda se i vrednost jednog društva menja, a to znači da mi kao naš sistem vrednosti nismo ni labilni, veoma smo nejasni, konfuzni, kao takvi nepouzdani i ne zaslužujemo poverenje onih ljudi koji svoje živote žive uzdajući se u bolje sutra ili u neki bolji sistem vrednosti.
Oni koji u takav sistem nemaju poverenja, postaju ili kriminalci, neradnici, alkoholičari, nešto četvrto ili peto, nije ni bitno, ali ono što najviše boli, dobar deo njih odlazi u beli svet tražeći sistem vrednosti u koji veruju i koji zaslužuje njihovo poverenje.
Demohrišćanska stranka Srbije, kao i SPO su stranke koje poštuju određena vrednosna shvatanja i od kojih ne odustaju. Zato smo uvek na putu da se lako odupremo iskušenju i u tom smislu, možda ću biti neskromna, ali ću reći da po tom pitanju mnogi treba da se ugledaju na nas, jer bi onda ova zemlja bila daleko i srećnija zemlja.
Mnogo puta smo upozoravali, istupali, iznosili mnoge kriminalne afere, kada dobar deo njih nije imao hrabrosti, a drugi deo nije smeo da ih iznese, zato što je u iste te kriminalne aktivnosti bio i umešan.
Ja ću na ovom mestu biti kritična, tamo gde smatram da za mesta ima kritiku, a pohvaliću i biću konstruktivna tamo gde smatramo da možemo našim rešenjima da doprinesemo. U skladu sa tim, pohvaliću propisivanja pojedinih novih krivičnih dela, naročito uvođenje krivičnog dela zloupotrebe u vezi sa javnim nabavkama.
Lično smatram da je predlagač zakona trebao da uvede mnogo veće, po meni, drakonske kazne, ali iz razloga baš zato što se ovde radi o novom krivičnom delu. Ovo treba podržati i u tom cilju ja u pogledu njega nisam ni podnela amandman.
Takođe, smatram da je izuzetno dobro što je zabranjeno dogovarati sportska takmičenja i da se ta zabrana sada uzdiže u jedan rang koji se posebno štiti krivičnim pravom, dakle, uvodi se kao novo krivično delo i u tom smislu ga podržavam, ali sam ličnog mišljenja da tu dobru ideju treba preciznije definisati, što jesam u amandmanu koji ćete moći pročitati i videti.
Međutim, uprkos tome što je predlagač naveo da je praksa evropskih zemalja da se, citiraću – skoro po automatizmu odobrava uslovni otpust u slučaju kada je ispunjena specijalna prevencija. Smatram da je takvo rešenje krajnje loše i smatram da se kosi sa osnovnim postulatom našeg srpskog sistem vrednosti, koji glasi po principu – grešniku se može oprostiti, ali zločincu se ne može oprostiti, zločincu se ne treba ni praštati.
U cilju očuvanja te prednosti, predložila sam amandman, po kome će se običnom "grešniku", moći po automatizmu odrediti uslovni otpust, ali onom koji je počinio najstrašnija krivična dela. Najmonstruoznije zločine ili bilo koje krivično delo koje je izuzetno teško, ne može se po automatizmu određivati uslovni otpust, već to sudija treba da određuje, tako što će prethodno utvrditi da li su ispunjeni uslovi, ne samo uslovi specijalne prevencije, nego znači i da li su ispunjeni uslovi generalne prevencije i da li je takvo uopšte jedno krivično delo proizvelo snažno društveno zgražavanje.
Ako jeste proizvelo, onda je time nama samo društvo pokazalo da je izrazilo jednu vrednost koje krivično pravo mora neprikosnoveno da štiti, nezavisno da li se osuđenik od takvog, recimo, dela u zatvoru popravio, kao da se radi o veš mašini, pa pozovete majstora, on se opravi i sada on može da se uslovno otpusti. Mislim da to tako ne može.
Jednostavno rečeno, ukoliko kriminalac nije imao milosti, ne znam zašto bi država prema njemu imala milosti. Tako, gde god se radi o onim krivičnim delima, gde se ne radi o takvim krivičnim delima, dakle, gde se radi o lakim krivičnim delima, država treba da izrazi milost, treba da oprosti, ali samo ukoliko sve okolnosti tako nešto opravdavaju. Mislim da predlagač nije u pravu kada uspostavlja automatizam, a mislim da i ta reč automatizam uopšte nije prikladna za krivično pravo.
Uostalom, iako je to tema za neki drugi zakon, kao što je recimo Zakon o izvršenju krivičnih sankcija, složićete se da su ta dva zakona izuzetno povezana, mi ne možemo da se pohvalimo dobrom resocijalizacijom zatvorenika, čak naprotiv. Naši zatvori funkcionišu na taj način da je verovatno da će i zakon doprineti da se osuđenik dodatno obuči za neka druga dela, nego što će se on resocijalizovati, nažalost, ali tako je.
Vi znate isto kao i ja da samo ono društvo jednakih šansi, može da izvrši resocijalizaciju, pa u skladu sa tim, isto tako znate da moderno srpsko društvo, nažalost takvo društvo nije.
Još jedna stvar u ovom zakonu, pohvaliću, jer smatram da treba da se pohvali, to je izmena člana 336b stav 2, kojim se biće krivičnog dela, ometanja pravde proširuje, tako da se može izvršiti i prema advokatu. Da me pogrešno ne razumete, ne pohvaljujem ovaj zakon zato što sam po profesiji advokat, već zbog toga što sam navela da se ovim zakonom predlažu izmene sistema vrednosti o kojima sam govorila.
Time što je predložena ovakva promena tog krivičnog dela, znači da se lagano u našem društvu kristališe i ono što je DHSS, isto kao i SPO, godinama u nazad pričao, a to je da postoje četiri stuba pravosuđa koja su podjednako važna, to su tužilaštvo, to su sudstvo, to je Ministarstvo pravde, ali to je i advokatura.
Zato pohvaljujem ovakvo predloženo rešenje i kada se ovakav stav bude duboko ukorenio kao vrednost u našem sistemu, a promena Krivičnog zakona u tom cilju upravo i jeste prvi korak ka tome i to izuzetno važan, onda će se ostvariti uslov da advokatura jednog dana u Srbiji postane potpuno ravnopravna ostalim pravosudnim elementima i da se kao takva dalje reformiše, kako bi ona mogla da podnese onaj deo odgovornosti koji na nju u pravosudnom sistemu, prirodno i pada. To je moj stav kao narodnog poslanika, dakle kao političara i kao predsednika jedne opozicione stranke.
Kao advokat po profesiji, mogu da kažem da ovu promenu zakona, koju advokate čini ravnopravnim sa sudijama, shvatam kao vrstu odgovornosti koju svaki advokat mora da opravda, jer ukoliko država štiti advokate, onda i advokati moraju isto tako da štite državu.
S druge strane, meni je donekle žao što predlagač zakona takav stav nije inkorporisao u ceo ovaj predlog izmena i dopuna Krivičnog zakona, kao na primer u delu koji se odnosi na mogućnost, odnosno nemogućnost ublažavanja kazne.
Želela bih da skrenem pažnju da za neka praktična pitanja, za koja mi se čini da su izuzetno važna, predlagač nije vodio dovoljno računa. Naime, nije se vodilo dovoljno računa za Predlog zakona o stvarnoj nadležnosti suda i problemima u pogledu kog se ovo naše pravosuđe unazad nosi, kao i u pogledu ostvarenja ideje pravde uopšte.
Činjenica je da naši sudovi jesu prenatrpani i mislim da nema potrebe dodatno to raspravljati. Čini mi da je apsurd i to što su neki svojevremeno broj sudija u Srbiji, koji Srbija treba da ima, poredili da brojem sudija koje ima Austrija i to posmatrajući broj stanovnika i posmatrajući površinu zemlje. Svima je jasno da Austrija, na primer, nema deo problema koji ima naše pravosuđe. Jasno je da Austrija nema sporne privatizacije kao što ima zemlja Srbija, da nema stopu kriminala kao što je imamo mi, da nema masovno otpuštanje radnika koji potom ostaju neotpušeni, da ima zemljišno knjižni sistem koji je vekovima unazad građen. Srbija to, naravno, nema. Postoje razne inspekcijske i razne druge službe koje decenijama tamo unazad izvršavaju mnoge probleme. Na kraju krajeva, ti problemi, što se tiče naše zemlje, redovno se prelivaju i redovno padaju na pleća suda u poslednjoj istanci koji mora da ih rešava.
Srbija kada je započela reformu svoje ekonomije, kada je započela reformu svojinsko-pravnih odnosa, radnih odnosa, odnosa kapitala i svega drugog, nije vodila računa o tome da će upravo takve promene voditi brojnim sporovima. Tako su, recimo, otpušteni radnici zatrpavali sudove tužbama. Privatizacije su izazvale dramatično povećanje broja sudskih postupaka, kako krivičnih, tako i parničnih postupaka. Vraćanje oduzetog zemljišta opet je angažovalo državni aparat, a državni aparat je nesposoban i opet greši, pa ga građani opet tuže itd. i ulazimo u jedan začarani krug iz kog na kraju ne možemo da izađemo.
Kada je naše pravosuđe u pitanju, moram iskreno reći da sve one reforme koje su kod nas u okviru njega sprovedene, pokazale su se kao generator masovnih sudskih postupaka.
Ukoliko do sada nismo imali dovoljno pameti ili dovoljno znanja, ne bi ni krenuli u te reforme dok se ne ojača sudska mreža, dok se ne odredi broj sudija i dok se taj broj sudija ne poveća do onog broja tako da oni mogu svoj posao da obavljaju efikasno, da mogu da sude efikasno i da mogu vremenski da deluju pravovremeno. Dakle, moramo da shvatimo da veliki broj sudskih postupaka nije posledica hirova naših građana, već je posledica velikih promena u društvu, usled kojih su građani osetili brojne nepravde zbog kojih su se u velikom broju u sudovima i obraćali. To je pretrpanost sudova. Pretrpani sudovi s jedne strane, veliki broj grešaka, izazivali su ogroman broj grešaka u svojim sudskim odlukama. S druge strane, enormno je rastao broj sudskih postupaka, te se povećavala sama mogućnost zloupotreba, jer lakše je kontrolisati onog sudiju koji vodi 50 sudskih predmeta, nego onih kojih ima 500 i više u radu. To je za posledicu prouzrokovalo nesrazmerno duge postupke bez ikakvog razumnog roka trajanja.
Naravno da je ovaj problem u srpskom pravosuđu teško rešiti. Svi znamo da što je država uređenija, to je i broj sudskih postupaka po glavi stanovnika manji. To nije nikakva filozofija, to je vrlo jednostavan zaključak koji iz svega ovoga proizilazi.
Broj sudskih postupaka koji su danas pred sudovima govori samo o tome koliko je naše društvo neuređeno. Nadam se da krenulo putem njegovog uređenja.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Evo, završiću ubrzo.
Pozdravljam što je takođe predlagač zakona imao želju da smanji imovinski prag za krivično delo sitnog razbojništva, ali smanjivanje imovinskog praga vodiće za posledicu da će smanjivanje broja krivičnog postupaka u kojima se primenjuju odredbe o skraćenom postupku, a istovremeno će se povećati broj postupaka u kojima se sudi po redovnom postupku, jer, npr, za stav 1. predviđena je kazna od dve do deset godina, a za stav 4. kazna zatvora od tri godine. Ako spustimo taj imovinski prag koji pravi razliku između stava 1. i stava 4, to znači da će se broj redovnih postupaka povećati, a broj skraćenih postupaka biće smanjen. S druge strane, nesporno je da viši sudovi imaju veći autoritet, nego što imaju osnovni sudovi, da su sudije tih sudova obučenije i iskusnije itd, i upravo i u tom smislu predložila sam, to ćete videti u amandmanu, povećanje kazne sa 10 na 12 godina kako bi se upravo uspostavila u tom cilju nadležnost viših sudova.

Izvinite, imam još samo jednu rečenicu.

Imam još samo jednu rečenicu. Dozvolite mi da završim. Hvala.
Želim da poručim sa ovog mesta da će svaka borba protiv korupcije i kriminala biti podržana i od strane DHSS i od strane SPO.
Kada je u pitanju Predlog izmena Krivičnog zakonika, želim da verujem da će svaki zločini biti kažnjen, da država neće imati milosti prema zločincima i baš upravo zarad tog cilja, isključivo u tom cilju podnela sam amandmane, ne radi kritike kao kritike ili kvantiteta umesto kvaliteta, već kao mogućnost da se doprinese jednom kvalitetnijem i jednom efektivnijem i svrsishodnijem zakonskom rešenju. Hvala puno.

Poštovana potpredsednice, uvažene dame i gospodo, prvo pitanje upućujem ministru pravde, gospodinu Selakoviću. Budući da je ministar pravde juče izjavio da je gospodin Miroslav Mišković učestvovao u sastavu nekoliko vlada do sada, pitam ministra pravde – na koje vlade je to konkretno mislio? Da li je gospodin Miroslav Mišković imao pojedine ministre u nekim prethodnim vladama pod svojom kontrolom, za koje je navedeno, ikako iz medija saznajemo, iz izjava pojedinih članova Vlade, koje je plaćao od 30 do 50 hiljada evra, kao i da li je Miroslav Mišković istovremeno finansirao pojedine političke stranke? Ovaj poslanički klub to pita čistog obraza, budući da smo sigurni da nikada nijedna istraga koja eventualno bude otvorena neće pokazati da je Miroslav Mišković finansirao ni DHSS ni SPO.
Moje drugo pitanje upućujem ministarki energetike. Naime, na koji način država sada i na koji način će država ubuduće subvencionirati obnovljive izvore energije? Konkretno mislim na vetro-parkove. Da li je država definisala sa koliko procenata će obnovljivi izvori energije učestvovati u ukupnoj proizvodnji električne energije u Srbiji?
Ovo pre svega pitam zbog poslednje najave upravo ministarstva da će garantovanu cenu od 9,5 evra na jedan kilovat, spustiti na 9,3 evra, povodom čega je Udruženje investitora u vetro-parkove poslalo, oglasilo se i uputilo svoje saopštenje u kome navodi da takva cena nije stimulativna i da će ugroziti izgradnju vetro-parkova u Srbiji.
U vezi toga, moram da pitam ministarku – na osnovu kojih kriterijuma je utvrđeno da cena treba da bude smanjena baš za toliko, dakle, za 0,2 evra?
Za ministra ekonomije takođe imam jedno kratko pitanje, a to je koliko je poreskog prihoda upravo od poreza za dodatu vrednost, računajući od nedavnog povećanja PDV ubrano, koliko je za isti period ubrano tokom 2011. godine, kao i za period 2010, 2009. i 2008. godine? Ovo pitam iz razloga što se DHSS i ranije, a i sada, protivi povećanju tog poreza.
Moje poslednje pitanje upućeno je ministarki zdravlja. Naime, upravni odbor Doma zdravlja Ćićevac podneo je na predlog izmena i dopuna Pravilnika o bližim uslovima za obavljanje zdravstvene delatnosti u zdravstvenim ustanovama i drugim oblicima zdravstvene zaštite, a po kom Pravilniku je predviđeno i kako u njemu stoji, citiraću – u opštoj stomatologiji postoji jedan doktor stomatologije i jedna stomatološka sestra tehničar sa srednjom stručnom spremom i to na 10 hiljada stanovnika.
Postavljam pitanje ministarski zdravlja – da li su i zašto su na ovaj način ugrožene sve one opštine koje broje ispod 10.000 stanovnika? Zašto one nemaju prava na jedan tim stomatologa? To bi značilo da odraslom stanovništvu u takvim sredinama koje broje manje od 8.000 stanovnika, nije očigledno potrebna stomatološka zdravstvena zaštita, koja je inače obuhvaćena obaveznim zdravstvenim osiguranjem.
Takođe, moje dopunsko pitanje ministarki zdravlja je – kada će se otkloniti ovaj nedostatak navedenog pravilnika, koji sam citirala, kako građani manjih opština ne bi bili ugroženi, odnosno kako pojedine opštine koje broje manje od 10.000 stanovnika, ne bi bile diskriminisane? Hvala.