Pre svega, u potpunosti se slažem sa svojom koleginicom Milicom Vojić Marković. Drago mi je ono što sam upravo čula, ono što ste i vi, predsedniče, rekli.
Budući da se ovde radi o amandmanima koje su u istovetnom tekstu podneli različiti poslanici, a tiču se toga šta je pravopisno a šta nije, pa se reč: "pismeni" menja rečju: "pisani" i u tom pravcu idu svi ovi tehnički amandmani, moram da ukažem upravo na činjenicu da smo malopre primili mišljenje od Vlade kojim je prihvatila određene amandmane odbora. Pošto Vlada valjda bolje zna od nas poslanika, ona je rekla da je ipak pismeno, a ne pisano. Hvala.

Poštovani predsedniče, kolege i koleginice narodni poslanici i narodne poslanice, pre svega imam pitanje za ministra poljoprivrede.
Naime, pošto je već skoro mesec dana prošlo od kako nema vakcine protiv klasične kuge svinja, čime je ugrožen celokupni stočni fond svinja, naročito velike farme, moje prvo pitanje jeste šta će Ministarstvo poljoprivrede i resorni ministar učiniti po tom izuzetno važnom pitanju, posebno ukoliko se uzme u obzir činjenica da ukoliko se pojavi ova bolest, svinje se ubijaju?
Drugo, zalihe vakcina protiv besnila trajaće još sedam meseci, a besnilo je, kao što većina to zna, zarazno, time opasna i povrh svega neizlečiva bolest. Moje pitanje je kada će Ministarstvo poljoprivrede obezbediti i jedne i druge vakcine?
Pre četiri dana veterinarskim stanicama plaćen je mesec februar za urađene preventivne mere. Sada je skoro maj, tako da ističe i treći mesec. Plaćanja veterinarskim stanicama nisu izvršena za urađene preventivne mere. Mislim da će se možda tek sada videti da je Ivan Sočo bio neopravdano smenjen, te da je umesto njega trebao biti smenjen ministar finansija, jer nije obezbedio dovoljna finansijska sredstva za plaćanje veterinarskim stanicama.
Takođe, pitanje upućeno ministru poljoprivrede jeste da li se resorno ministarstvo pita šta će biti ukoliko kuga svinja dospe na farme PKB i ko će u tom slučaju nadoknaditi štetu i odakle?
Moje drugo pitanje je upućeno ministru pravde. "Grafito vrtovi", društvo sa ograničenom odgovornošću, zapravo privredno društvo za razvoj projekata o nekretninama koje je aktivno privredno društvo i osnovano je 2008. godine čiji je direktor Dimitrije Filaktov, koji je ujedno i zakonski zastupnik istoimenog privrednog društva. Jedini kao takav samostalno zastupa ovo privredno društvo. To su sve zvanični podaci sa sajta APR. Moje pitanje je da li je i koliko krivičnih prijava podneto protiv navedene firme "Grafito vrtovi", odnosno da li je i koliko krivičnih prijava podignuto protiv direktora i jedinog zakonskog zastupnika te firme Dimitrija Filaktova, budući da mi se mnogi građani žale, pre svega iz prigradskih opština na radnje prevare kako navedene firme, tako prvenstveno na radnje prevare njenog direktora, odnosno zakonskog zastupnika Dimitrija Filaktova.
Ukoliko su krivične prijave podnete i ukoliko je preuzeta bilo koja radnja po tim postupcima, moje sledeće pitanje je dokle se stiglo i u kojoj fazi se predmetni krivični postupci nalaze? Hvala.

Hvala. Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram povredu člana 106. i 107. a donekle ovako izlaganje gospodina Rističevića može se podvesti pod član 104. Bojim se da je pogrešno protumačio predlog izmena i dopuna.
` Naime, nisu dva lica pomenuta, nego tri lica. Osim toga ovaj zakon jeste parcijalan, ali kod nas se vremenom sve donosi parcijalno. Sem toga zašto je donet u ovom obliku i zašto je menjana samo jedna, budući da je sve pogrešno protumačeno. Za to bi trebalo da traži odgovor od ministra pravde, budući da smo ga i mi pitali, ali ministar pravde iz nekog razloga danas nije prisutan, a na nekim drugim sednicama, kada se govori o aflatoksinu je prisutan.
Tako da, sva ova pitanja gospodina Rističevića, mislim da bi pre bila upućena, i da bi merodavniji za davanje odgovora na njih bio ministar Selaković, pošto je i sam rekao - neko ko je pravnik trebao bi da predvidi neko krivično delo. Imamo mi tog nekog pravnika, i odaziva se na Nikola Selaković, ministar pravde, pa kao ovlašćeni predlagač nek učini sve što je moguće, a za početak, složiću se sa mnogim govornicima da je neophodno da se uradi ono što sam već nekoliko puta nagovestila ovde kao ovlašćenom predlagaču, a to je da konačno Ministarstvo pravde uradi jedan potpuno nov predlog ZKP, a ne ovako parcijalno, nažalost, da mi kao opozicioni poslanici, da menjamo ili dopunjujemo pojedine njegove odredbe. Hvala

Poštovana predsedavajuća, mislim da ste povredili član 106. budući da ovde već sat vremena unazad nema nikakvog govora o predlogu Zakona, o objavljivanju Zakona, niti o predlogu Zakona  o izmenama Zakona o krivičnom postupku. Ovde slušamo kao i uvek u nedostatku bilo čega da se pametno kaže na temu predloga zakona koji su na dnevnom redu, prepucavanja i najveće opozicione i najveće pozicione stranke, sada se umešao i URS, naravno, naknadna pamet je uvek dobra, ali na kraju krajeva, naknadna, a moram mojim kolegama iz opozicije da kažem da su nekada trebali da uvaže i savete svojih mnogo manjih saboraca, jer ono o čemu oni danas govore, koštalo ih je izbora, neslušanja onih koji su na vreme neke stvari uvideli.
Mislim da je EU naložila ispitivanje privatizacije " Nacionalne štedionice".

Poštovana predsedavajuća, reklamiram povredu člana 106. koji kaže da govornik može da govori samo o tački dnevnog reda o kojoj se vodi pretres, kao i član 108. gde ste upravo vi taj koji u odsustvu predsednika Narodne skupštine predsedavate ovom sednicom Narodne skupštine. Naravno, ovo se uvek na kraju pretvori u prepucavanje najveće opozicione i pozicione stranke, a budući da vidim da je postala tema dnevnog reda i Mlađan Dinkić, mislim da je on trebao da bude tema dnevnog reda poslednjih deset godina, u najmanju ruku.
Što se tiče toga da li je predsednik Narodne skupštine trebao da se oglasi ili ne, mislim da su sve poslaničke grupe zajedno sa predsednikom Narodne skupštine trebale da se oglase, i to povodom svih onih bljuvotina koje je rekao, ne jedan vladika, jer on nije vladika, već otvarač kioska u Crnoj Gori. Hvala.

Hvala.
Poštovani predsedavajući, uvažena ministarka, članovi Vlade, pre svega drago mi je što danas raspravljamo o dva izuzetno značajna predloga zakona, o dva predloga zakona koja su od vitalne važnosti za naše društvo. Ono što je dobro svakako jeste što se pre svega Zakonom o pravima pacijenata na jedan jedinstven način, zapravo ona grupišu i regulišu jednim zakonom, kao što se uvode određene novine u smislu da se po prvi put uvode neka nova prava pacijenata.
Nesumnjivo je da je namera predlagača jako dobra, da je zakon pisan bez ikakvih konfuzija, bez kontradiktornosti, da je razumljiv svakome da je plitak i lak za čitanje, ali čini mi se da će i pored svih tih dobrih strana, bar po pitanju i to po pitanju oba ova predloga zakona, iako će verovatno doći do njihovog usvajanja ovde u parlamentu u danu za glasanje, mislim da će ostati samo slovo na papiru, izražavam svoju sumnju da ona svoju praktičnu primenu nažalost neće doživeti ili ne mogu doživeti, kako god želite.
U 2012. godini, kada govorimo o kvalitetu zdravstvene zaštite u našoj zemlji, ona se našla na poslednjem mestu na listi od 34 evropske zemlje i to prema evropskom zdravstvenom potrošačkom indeksu.
Kada govorimo o pravima pacijenata, ta prava pacijenata, ma kakva ona bila, ma koliko ih bilo, da li je to 12 ili nekim budućim zakonom bilo 22, ona se nikada ali nikada ne mogu odvojiti od pitanja pristupa pacijentima, koji je nažalost u našoj zemlji na jednom poražavajućem nivou, a ja ću dozvoliti sebi da kažem, gotovo uvredljiv.
Da nam je celokupni zdravstveni sistem očajan, to je nesumnjiv i u to se svako može uveriti na svakom koraku, to je istina koja se treba javno izgovoriti, a svakodnevnica je naravno tu da je potvrđuje. Naravno, onoliko koliko se izdvaja za zdravstveno osiguranje, toliki je i kvalitet usluga, jednom rečju – očajan. Plate lekara su naravno mizerne, ali s obzirom na posao koji rade i na svoje dugogodišnje školovanje, to sve za posledicu ima ono što je u zdravstvu proteklih godina ili decenijama, kako god hoćete nesporno, a to je ona pojava ogromne korupcije koja se u zdravstvu nažalost ne može nikako suzbiti, a koja je pre svega razvijena u pojedinim granama medicine, ali s obzirom upravo na napred navedenu korupciju, to i ne treba da čudi.
Osim toga, evropska komisija našu zemlju i dalje posmatra kao vodeću zemlju upravo po pitanju korupcije u domenu zdravstva. Dobar deo problema, ovo su naravno sve kritike ne upućene vama, vi ste stupili na mesto gde vam je ostavljeno dovoljno problema od strane vaših prethodnika, ali dobar deo problema svakako leži u lošem upravljanju zdravstvenim sistemom.
Volela bih da me ministarka sasluša pošto sam ja nju pomno pratila. Drago mi je.
Mislim da dobar deo problema leži u lošem upravljanju zdravstvenog sistema, jer njime upravljaju lekari. Kao što je ministarka Slavica Đukić Dejanović, ovde ovlašćeni predlagač, potpuno primetila i potpuno ispravno zapravo zaključila da je neophodno da savetnik prava pacijenata bude pravnik, onda se postavlja pitanje, zašto zdravstvenim ustanovama ili pojedinim, u stvari, gotovo svim kliničkim centrima upravljaju lekari? Zašto je upravljanje sistema prepušteno lekarima, oni za to nisu školovani? Zašto se upravljanje nekim kliničkim centrom ne prepusti ekonomisti ili na primer menadžeru, nekome ko se za tako nešto školovao?
Verovatno zato što bi se lekari pobunili na tako nešto i zato što verovatno, ono što bih ja rekla, bilo bi proglašeno za jeres u svetu za one koji to ne znaju, a ja znam, tako nešto je pravilo. Velikim kliničkim centrima upravljaju ekonomisti, upravljaju menadžeri, upravljaju pravnici, ne upravljaju lekari i to ne iz razloga zato što se to posmatra upravo sa aspekta neke profitabilnosti zdravstvene delatnosti, već zato što su te navedene kategorije ljudi obučeni upravo da rade ono za šta su se školovali, da vode, da prate i da vrše kontrolu funkcionisanja jednog upravo takvog velikog sistema kao što je zdravstveni, a lekari su tu pozvani da vrše svoju primarnu profesiju.
Naravno da je i rad tih stručnih lica, mislim pre svega na ekonomiste, na menadžere i na pravnike, da se uvek posmatra i da je uvek kontrolisan od strane ministarstava u većini zemalja, ne samo Ministarstva zdravlja, nego i drugih ministarstava, na primer Ministarstva finansija, itd.
Međutim, naš problem oko naše zemlje je što naravno svi hoće da budu i direktori i upravnici a za rezultat toga imamo samo loše zakone, imamo neka imaginarna rešenja, ima nekakav spisak lepih želja, neracionalno trošenje para, itd.
Takođe, u svom obraćanju nama, pomenuli ste u jednom momentu i Hrvatsku. Ja ću je u ovom momentu pomenuti, pošto sam malo radila i upravno-pravnu analizu. Ukoliko pogledamo susede, gotovo svi imaju apsolutno bolji zdravstveni sistem i apsolutno svi su bolje rangirani od nas. Hrvatska je upravo najviše rangirana po kvalitetu zdravstvenih usluga, jer tamo se zdravstvene usluge kontinuinirano zapravo rade na poboljšanju zdravstvenih usluga, što se čini nabavkom nove opreme, što većim brojem lekara, što specijalizacijom tih lekara, što uspostavljanje međunarodnih veza njihovim usavršavanjem, itd.
U Hrvatskoj takođe je izvršena i kategorizacija bolnica i to prema kvalitetu. Dakle, urađena je jedna svojevrsna državna rang lista. Uveden je red u liste čekanja.
Uvedeni su i recepti i ono što ste pomenuli, što bi IT tehnologijom trebalo da bude uvedeno i kod nas. Potpuno je unapređena informisanost građana o njihovim pravima, pružena mogućnost na pritužbe na njihove usluge, što se i ovakvim predlogom zakona isto dozvoljava.
Izvršena je potpuno jedna reorganizacija mreže hitne službe uz proširenje kapaciteta. Za prevoz bolesnih uvedena je celogodišnja lekarska služba hitne helikopterske pomoći itd. Nešto slično postoji kod našeg drugog suseda, a to je Slovenija.
Ono što se meni čini da su naši najveći problemi upravo u celokupnom zdravstvenom sistemu na prvom mestu jeste jedna potpuna anahrona organizacija zdravstva koja, čini mi se, nije se menjala godinama unazad, kao i zdravstvenog osiguranja, zatim nedovoljna profesionalizacija lekara i jedna netrpeljivost umesto pomirljivosti i umesto komplementarnosti državnog i privatnog lekarskog sektora.
Mi imamo, naravno, katastrofalne uslove u zdravstvenim ustanovama. O tome možemo svakodnevno i da čitamo, što putem medija, što da se informišemo putem televizije. O korupciji sam već govorila.
Imamo naravno jako loše uslove rada svih zdravstvenih radnika i imamo, do sada smo bar imali, jedno ogromno obmanjivanje javnosti zapravo o nekakvim pravima koja samo zbunjuju upravo korisnike zdravstvene zaštite sve dok, naravno, ne dođu u određenu zdravstvenu ustanovu ili određeni dom zdravlja i ne shvate da im sva ta, pod znacima navoda, moram biti ironična, silna prava, a koja im garantuje navodno zdravstvena knjižica. Ona zapravo ne važe i ne služe ničemu.
Što se tiče prava pacijenata, evo ja ću vam navesti neka od prava pacijenata, pa vi sami protumačite da li se to može uopšte svrstati u domen prava, recimo, u Domu zdravlja Obrenovac.
Neka od prava u Domu zdravlja Obrenovac koja tamo ostvarujete su sledeća. Prvo, kod izabranog lekara na prepisivanje leka na recept čekate ceo dan. Drugo, ukoliko nemate izabranog lekara, a moguće je da nemate zato što su vam izgubili medicinsku dokumentaciju, ako vam hitno treba, ne mogu da je nađu, jer jednostavno zagubila se pa sačekajte jedno pet-šest meseci do godinu dana. Onda kod tog drugog lekara morate da sačekate dva do pet dana, bez obzira kakav zdravstveni problem imate. Na pregled kod endokrinologa ili kod oftamologa morate da sačekate duže od mesec dana. To su tamo prava pacijenta.
Na obične analize krvi, zapravo na rezultate analize krvi morate da čekate dva do tri dana. Kod privatnika, naravno, te iste rezultate analize krvi dobijate isti dan.
Ukoliko zovete hitnu pomoć, a ovde ću biti subjektivna, govoriću u svoje ime, ona vam stiže od 10-15 minuta i to ukoliko živite na udaljenosti od 300 metara od doma zdravlja i odlično je ako vam u sanitarnim kolima, pored vozača, dođe lekar, a ne samo vozač koji će vam reći da je došao da bi vas obavestio da lekara nema jer su oni negde na terenu, a on ne može da pomogne zato što nije lekar, već vozač.
To su prava pacijenata, ili kako god hoćete, u Domu zdravlja u Obrenovcu.
Sada ću vam nešto reći o pojedinim pravima pacijenata u Kliničkom centra, a ona su sledeća, ovde u Beogradu. Na operaciji veštačkog kuka ili na operaciju veštačkog kolena čekate mesecima. Naravno da, iako imamo obučene lekare, to je nesporno, nemamo opremu za transplantaciju organa. Recimo, nemamo opremu za transplantaciju pankreasa ili za transplantaciju srca. Za određene retke bolesti nema ni lekova. Recimo, za "batenovu bolest".
Jako je mali broj medicinski sestara. Jako je mali smeštajni kapacitet, zapravo mali broj kreveta. U nekim zdravstvenim ustanovama leti nema klime, zimi nema grejanja ili je to grejanje jako slabo.
Na klinici za onkologiju su neopisive gužve. Ne možete ni da zamislite kolike, a na operaciju se čeka neprimereno dugo, pod uslovom da dobijete dobru dijagnozu.
O dužini čekanja za ugradnju stenta ili, recimo, za ugradnju gastro spone, posebno za ljude koji dolaze iz unutrašnjosti, čekaju neprimereno dugo. Mislim da nema potrebe više ni da govorim o tome.
Čini mi se da gotovo svaki član ovog predloga zakona o pravima pacijenata, na žalost, stvarnost na neki način demantuje, iako su oni ovako jako lepi za čitanje. Volela bih da oni zažive u praksi i da zaista ovaj zakon otpočne svoju primenu.
Skeptik sam, već sam to rekla, i mislim da se to neće ostvariti nažalost, ali moram ukazati na neke.
Prvo, pravo pacijenta na informaciju jeste često, bar se do sada događalo, da je to zapravo pravo pacijenta na određenu vrstu laži. Sada, razlika je u vrsti laži koja se pacijentu izgovara. Nekada je to laž iz neznanja. Na primer, leče vas od bronhitisa, a zapravo imate kancer jednjaka ili vas leče, recimo, od teške alergije grla, a zapravo imate kancer grla. Nekada je to laž iz samilosti. Na primer, urade vam biopsiju, pošalju isečak na histopatološki nalaz za koji vam kažu da će biti gotov od 10 dana pa do dve nedelje, a onda prođe mesec dana, pa prođe dva meseca, a vi svoj nalaz nikako da dobijete, jer ne smeju da pacijentu izgovore ono što smatraju da pacijenti ne žele da čuju, a time se samo gubi vreme koje je za svakog bolesnog čoveka jedini resurs koji ni jedan jedini lekar i zdravstveni radnik ne sme ni sekundu trošiti.
Članom 9. predviđen je kvalitet pružanja zdravstvenih ustanova gde se, između ostalog, na poslednjem kraju poslednje rečenice navodi i humani odnos prema pacijentu.
Slažem se da treba da postoji. Prirodno je valjda da postoji, ali ukoliko recimo bolesniku koji je nepokretan i koji leži, koji je osuđen da leži, a pri tom ima zatvor, na primer, ne stave klizmu tri nedelje i takav pacijent dobije, na primer, sepsu creva, teško da se može govoriti o humanom odnosu prema pacijentu. Ovo su samo primeri. O nekima od njih govorim objektivno, neki iz iskustva drugih ljudi, a neki iz ličnog iskustva.
Članom 14. propisano je pravo na privatnost i poverljivost, koje se, nažalost, danas beskrupulozno krše. Svedok sam tome i svi poslanici su svedoci tome. Mislim da ste i vi svedoci tome. Pouzdano znam da se u pojedinim slučajevima ta prava krše upravo od strane zdravstvenih radnika, zdravstvenih saradnika, uopšte lica koja su zaposlena u zdravstvenim ustanovama.
Članom 20. predviđeno je pravo uvida u medicinsku dokumentaciju. Mene jako interesuje kako će se, recimo, takvo jedno pravo ostvarivati? Šta će se desiti u onim situacijama kada vam, eto, jednostavno nestane vaš medicinski karton, kada nestane vaša medicinska dokumentacija, a recimo hitno vam treba?
Članom 21. reguliše se pravo na poverljivost podataka o zdravstvenom stanju pacijenta. Otuda se postavlja pitanje a kako mi to onda malo, malo putem sredstava javnog informisanja čitamo o zdravstvenom stanju i to o detaljima zdravstvenog stanja neke, ne mora biti iz sfere politike, na primer, javne ličnosti? Postavlja se pitanje – pa ko ih to dostavlja medijima? Evo, ja ću vam odgovoriti – obično ih dostavljaju lica koja su zaposlena u zdravstvenim ustanovama.
Naravno da vi pred sobom imate izuzetno težak zadatak sa kojim morate da se izborite. Nadam se da ste i sami svesni da mi u ovom trenutku imamo jedan potpuno neracionalan, jedan potpuno neadekvatan, jedan pogrešno postavljen zdravstveni sistem koji uopšte ne prati potrebe našeg stanovništva da nemamo dovoljna izdvajanja, da mnogi veliki zdravstveni sistemi uopšte ne plaćaju zdravstveno osiguranje.
Naravno, ogromna količina novca ide na one javne nabavke, koje se ni na koji način ne kontrolišu. Činjenica je da su danas mnoga sela u zemlji Srbiji bez i jednog jedinog lekara, dok je u gradovima na gotovo hiljade lekara nezaposleno.
Jedina svetla tačka u svemu ovome jesu lekari naši koji jesu stručni. Naravno, i među njima ima kukolja koje treba odstraniti, kao i zdravstvenog osoblja sa dobrim potkovanim znanjem, ali su slabo opremljeni i slabo plaćeni.
Već sam rekla da pred sobom imate težak zadatak. Naravno, za ono što ste u zdravstvu zatekli niste vi odgovorni. Imali ste šta i da nasledite od vaših prethodnika. Nasledili ste jednu veliku katastrofu i za tako nešto upravo su ti vaši prethodnici odgovorni, posebno decenijski ekspert ministar zdravlja. Vi ste tu, naravno, da ispravljate greške svojih prethodnika i morate naći načina da kako znate i umete da učinite bar mali korak ka boljem, a u interesu celog društva.
Naime, ovakav kakav je trenutno naš zdravstveni sistem, ukoliko njega uopšte ima, ili će se on sam urušiti i to u onom bukvalnom smislu, tako što će doći do fizičkog urušavanja zdravstvenih ustanova, neke se fizički već urušavaju ili će doći do njegovog kolapsa usled onog sa stanovišta naučnog segmenta, zbog nedostatka visoko profilisanog stručnog kadra ukoliko se nešto hitno ne preuzme. Ovo je realnost i nju kao takvu treba prihvatiti.
Ovaj predlog zakona, bez obzira na njegove dobre strane što se njime na jedinstven način grupišu prava, što ih je 12, što se uvode neke novine i sve tako, čini mi se da je poput Andersenove bajke, a nažalost u bajke veruju još samo mala deca.
Na kraju krajeva, u Turskoj, recimo, prosečna starosna granica je 16 godina. U Srbiji, nažalost, nije tako, nego je drastično veća.
Mi možemo da izgubimo i godinu, možemo da izgubimo i dve i pet godina, ali onda izgleda da se mi takmičimo samo u jednoj disciplini koja se naziva mortalitet.
O stanju u zdravstvu mora se misliti odmah, mora se delovati odmah, mora se delovati danas, 24 sata svaki dana, jer kada je ovako osetljivo pitanje kao što je zdravstvo čini mi se da svako sutra sa aspekta pacijenta, sa stanovišta jednog običnog bolesnog čoveka nažalost obično biva kasno.
Što se tiče Predloga zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama, ovaj Predlog zakona, pre svega bavi se licima koja spadaju u jednu od najosetljivijih kategorija stanovništva, stoga smo mišljenja da je vrlo bitno da se ovaj zakon uradi na najbolji mogući način i cenimo napor. Sam predlagač je u razlozima za donošenje ovog zakona naveo da mentalne smetnje ugrožavaju više od 25% ljudi u određenoj populaciji.
Takođe, današnji stresan način života dovodi do većeg broja ljudi koji pate od depresije, koji pate od drugih bolesti, koje takođe spadaju u mentalne smetnje i neophodno je ovaj zakon doneti sa što manje nedostataka i prihvatanje amandmana o kome će biti, naravno reči i u raspravi u pojedinostima. Među njima ima jako kvalitetnih kako bi se lica iz ove grupe zaista i dovela u bolji položaj. Pre svega, treba istaći da promene koje su napravljene u odnosu na nacrt zakona, jesu dobre i tu pre svega mislim na deo koji se odnosi na rokove u delu koji se tiče zadržavanja osoba sa mentalnim smetnjama bez njihovog pristanaka. Međutim, čini mi se da ima još nekih propusta na koje moram da ukažem. Imajući u vidu stanje u kome se zdravstvene i druge ustanove nalaze, a koje je, činjenica posebno loše, pogotovo je loše stanje ustanova koje se bave zbrinjavanjem ove kategorije stanovništva, neophodno je predvideti i druge vidove lečenja koja više uključuju porodicu i trebalo bi da se odvijaju u zajednici. Naravno sve u zavisnosti od stepena i od tipa samog oboljenja.
Takođe, čini mi se da se kao nedostatak javlja i način na koji je organizovano pod znacima navoda, lečenje dece sa mentalnim smetnjama. Maloletna lica svakako da spadaju u jednu posebnu kategoriju stanovništva, lica sa manje od 18 godina sa mentalnim smetnjama, ma koje to bile smetnje, neću ih ovde navoditi, svakako zaslužuju više prostora od jednog pukog nabrajanja i treba predvideti posebno negu za njih u odnosu na lica starija od te dobi, što mi se čini, ovakvim jednim predlogom zakona, nije u dovoljnoj meri učinjeno. Za razliku od Zakona o zdravstvenoj zaštiti, ovde deca od 15 godina ne mogu sama donositi odluke o svom lečenju u slučaju dobrovoljnog pristanka i mislim da bi trebalo jednu posebnu glavu posvetiti za decu.
Smatramo da je ovakav predlog zakona na dobrom putu i da mu želimo da zaživi u praksi, ali svakako da ima još dosta prostora za njegovu doradu, pre svega u smislu dobrih amandmana koje sam već pomenula i koje treba da razmotrite, kako bi oni bili usvojeni i kako bi se na taj način što više doprinelo i pomoglo licima sa mentalnim smetnjama i pre svega pomoglo licima sa mentalnim smetnjama, a onda kako bi se i učinio jedan pomak u pogledu njihovog uključivanja u jedne potpune normalne tokove života upravo iz onih razloga koje ste sami naveli, a to je da ne budu posmatrani kao što su do sada, kao što ste naveli, kao građani drugog reda. Hvala.

Poštovani predsedniče, molila bih samo da me saslušate, pa onda komunicirajte sa gospodinom Stefanovićem.

Hvala.
Reklamiram povredu Poslovnika. Malopre ste rekli da treba da se govori o dnevnom redu. Time ste vi prekršili član 106. Poslovnika, koji kaže da govornik može da govori samo o tački dnevnog reda.
Znam koja je tačka dnevnog reda i poslanička grupa kojoj pripadam takođe zna koja je tačka dnevnog reda, kao i neke druge. Nisam znala da je tačka dnevnog reda Jagodina, nisam znala da je tačka dnevnog reda mrtvi, pokojni, ni DOS, ni zajedno koalicije ostale. Nisam znala da je tačka dnevnog reda Zoran Đinđić. Zato vas molim da opomenete narodne poslanike da se ubuduće i da se danas na ovoj sednici govori o onom što je zaista tačka dnevnog reda ove sednice i da više prekinete ovakvu lakrdiju od onoga što danas građani Srbije pomno gledaju i da ne dajete materijal onima koji sada imenom i prezimenom prozivaju poslanike Narodne skupštine, nazivajući ih izdajnicima. Toliko.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre, predstavnici Ministarstva pravde, kolege i koleginice, i ja sam podnela amandman kako na član 5, tako i na mnoge druge članove. Ima ih ukupno devet.
Prijavila sam se ovom prilikom da kažem da nijedan od svojih amandmana neću usmeno obrazlagati jer, na kraju krajeva, kada podnesete amandman, ispod toga stoji tekst koji nosi naziv obrazloženja, pa je svima jasno ukoliko tako nešto čitaju.
Ponoviću nešto što sam rekla. Nije mi manir da ubeđujem predlagača da prihvati nešto što Vlada nije prihvatila, niti ću postupati onako u ucenjivačkom maniru - pogledajte još jednom, pa ću razmisliti da li ću glasati za vaš zakon. Ova poslanička grupa kojoj pripadam već je rekla da će glasati za "Marijin zakonik". Sem toga, danas se mnogi pozivaju na izmene i na dopune Krivičnog zakonika, pa ako ništa drugo, imali su prilike da pročitaju bar one izmene i dopune Krivičnog zakonika koje sam ja dala, a nisu pogledali, niti pročitali, nisu čuli, nisu videli itd, pa mislim da ni nemaju prava sada mnogo da se na to pozivaju.
Moje lično mišljenje je da o bilo kom predlogu nekog rešenja, pa makar to rešenje bilo i u formi amandmana, znate, mišljenje, na kraju krajeva, i svoj sud daće vreme, a ne bilo koji ovlašćeni predlagač, niti bilo koja Vlada, ma ko tu Vladu činio.
Osim toga, važnije od ove teme i važnije od svakog amandmana bilo kog podnosioca, pa time svrstavam i sebe, budući da sam dosta amandmana podnela, jeste žrtva po čijem, nažalost, imenu ovaj zakon nosi svoje ime.
Obrazlagati, mišljenja sam, i onako odbijene amandmane, koji neće biti prihvaćeni, verovatno neće većina biti prihvaćena i time samo sebi povećavati minutažu, a mnogi od poslanika to ovde svesno zloupotrebljavaju, mislim da neće doprineti ni unesrećenoj porodici Jovanović, ni mnogim drugim porodicama koje dele istu takvu tragičnu sudbinu, a koji s nestrpljenjem čekaju da upravo "Marijin zakonik" bude izglasan i koji znam da ovo izlaganje danas i ovu raspravu o pojedinostima pomno prate i prate sve ko šta izgovori i način na koji se ponaša prilikom izlaganja svojih stavova. Hvala.

Neću obrazlagati svoj amandman. Želim da ukažem na jednu činjenicu, a vi me opomenite ako zloupotrebljavam ovo vreme, a to je da se nadam da će kao u prethodnim sazivima konačno Odbor za pravosuđe i podnosioce amandmana pozivati na svoju sednicu, što do sada u ovom sazivu nikada nisu učinili, posebno kada sam ja u pitanju. Ako me toliko vole, molim ih da me što manje vole i da me ubuduće pozivaju.

Hvala, gospodine Mikoviću na prozivci, usvojen je amandman upravo u onom tekstu, imali ste obrazloženje i nije nikakva gramatička greška, znači nije "od", nego " o značaju".Toliko samo.

Uvažena predsedavajuća, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, budući da su ovlašćeni predlagači već izneli svoje stavove koji se nekada podudaraju, neki su, naravno, različiti, izneli gomilu statističkih podataka, ali ukazali i na neke realne probleme, pre svega mislim na procenat ljudi sa invaliditetom u našem društvu, o njihovim pravima i nemogućnosti da ostvaruju ista, kao i o njihovim potrebama u kojima ostaju uskraćeni, ali i nemogućnosti države da im, usled propale ekonomije, izađe u susret, trudiću se da budem što kraća.
Naime, profesionalna rehabilitacija jeste jedna od karika u lancu one sveukupne rehabilitacije osoba sa invaliditetom a čiji je prvenstveni cilj socijalna integracija i potpuno učešće osoba sa invaliditetom, i to u apsolutno svim sferama društvenog života.
Različite zemlje imaju različite socijalno ekonomske i političke uslove koji utiču i koji formiraju jedan takav model profesionalne rehabilitacije i primenu podrške usluga i naknada. Naravno, profesionalna rehabilitacija je upravo ta koja ima za cilj i koja treba da omogući osobama sa invaliditetom postizanje i održavanje jednog optimalnog funkcionisanja u potpunoj interakciji sa svojim okruženjem, sa svakim od nas, nizu usluga zasnovanih na individualnim potrebama, kao i akomodaciji radnih mesta.
Složiću se sa nekim kritikama koje su ovde iznete, jer smatram da ova rešenja ne utiču znatno na poboljšanje kvaliteta ovakvog jednog zakona, ali zasigurno ću podržati nameru predlagača koja ide u dobrom pravcu.
Ono što imam kao prvu primedbu jeste moja potreba da ukažem na to da profesionalnu rehabilitaciju nikako ne možemo odvajati od edukativne rehabilitacije. Upravo ta edukativna rehabilitacija jeste nužnost i jeste nešto što je profesionalno i što prethodi.
U našem zakonodavstvu ne postoji usaglašenost između profesionalne i edukativne rehabilitacije. Ta edukativna rehabilitacija, posebno sada, uvođenjem inkluzije u redovan sistem školovanja ove populacije, mislim da nije dovoljno sasvim jasno definisan i da ne proizvodi one kadrove koji bi bili osposobljeni i pripremljeni za zapošljavanje i uključivanje u proces rada i za ceo svet rada.
Takođe, mislim da je ovaj zakon opasno posmatrati samo parcijalno, već ga treba sagledati i treba ga porediti sa svim onim zakonima u kojima se regulišu sva prava osoba sa invaliditetom.
Moja druga kritika je zapravo moja druga sugestija predlagaču. Nadam se da me ministar sluša, pošto je pomno pratio sve ostale ovlašćene predlagače, a prva sam po prijavi za reč i nadam se da će saslušati. Opet je reč o kritici.
Drugi bitan element u ovoj profesionalnoj rehabilitaciji jeste da se, zapravo, zakonskim rešenjem opet ne pruža jedno jedinstvo i ne pruža se potpuno određenje osoba sa invaliditetom.
Često se zapravo u celoj zakonskoj materiji vrlo uopšteno tretiraju, pre svega govorim o pravima osoba sa invaliditetom, tako da ne postoji njihova konkretizacija kroz definisanje načela i mera za sprovođenje. Takođe treba imati na umu i sagledati sa pozicije osoba sa invaliditetom. Ukoliko se propusti uređivanje jedne oblasti društvenog života, onda lično smatram da se tiče direktno onemogućava osobama sa invaliditetom da koriste i neka druga prava koja su brižljivo urađena.
Treća sugestija ili kritika, kako god hoćete, jeste da se ovim izmenama i dopunama Zakona nije tretiralo pitanje mehanizma nadzora nad sprovođenjem prava, odnosno nije precizirano pitanje ko prati kršenje prava osoba sa invaliditetom. Ono što je pohvalno i jeste namera predlagača, koju sam spomenula, se na kraju krajeva donekle ovim zakonom, kažem donekle jer smatram da ima mesta da se pre konačnog usvajanja poboljša, ove najnovije izmene Zakona o profesionalnoj rehabitilitaciji i zapošljavanju idu u pravcu harmonizacije sa pravnim rešenjima pre svega onih zemalja koje imamo u svom okruženje, pre svega mislim na zemlje EU.
Na kraju krajeva, ne mogu da ne spomenem samo jedan bitan podatak. Pozvaću se na svoju koleginicu Donku Banović koja je bila vrlo jasna kada je govorila i kada je rekla ministru da se nada da će usvojiti neke od amandmana, a moram da spomenem činjenicu da smo juče dobili Vladino mišljenje da je usvojen samo jedan amandman, a svi ostali amandmani narodnih poslanika iz različitih poslaničkih grupa su odbijeni, pa mislim da predlagač još jednom treba da razmisli jer u tim odbijenim amandmanima ima jako dobrih rešenja. Njihovim prihvatanjem se može napraviti pomak i može doprineti da ovaj predlog izmena i dopuna bude što konstruktivniji, što celishodniji i da pruži jedan potpuniji Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji osoba sa invaliditetom. Hvala.

Hvala poštovana predsedavajuća.
Pre svega ću pozdraviti predlog gospodina Stefanovića, pre svega zbog njegove namere koja je nesumnjivo dobra, ali i zbog činjenice i hrabrosti da je sam stao i potpisao se ispod ovog predloga zakona, što je, naravno, politički mudro i ubiraju se tako politički poeni, naravno, ukoliko dolazite iz najveće pozicione stranke, a s nama koji pripadamo opoziciji tako nešto nije slučaj.
Baziraću se, pre svega, na nekim sugestijama, jer pohvale je izneo moj kolega Mirko Čikiriz, ali ja sam zadužena ovde za kritike.
Naime, ustavno-pravni osnov za donošenje ovog zakona nalazi se u odredbama člana 97. i to tački 8) Ustava Republike Srbije, kojim je uređeno da država uređuje i obezbeđuje sistem u oblasti radnih odnosa, zapravo, zaštite na radu, zapošljavanja, socijalnog osiguranja i svih drugih oblika socijalne sigurnosti, kao i na član 66. i to st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije, prema kome majka u Republici Srbiji uživa posebnu zaštitu i to u skladu sa zakonom i prema kome se majci pruža posebna podrška i zaštita, kako pre, tako i posle porođaja. Ali, ovaj član 66. Ustava Republike Srbije treba sagledati u njegovoj celosti, pa je otuda indikativno zašto se izvlače pojedine odredbe u pojedinom kontekstu koje uopšte nemaju nikakvih dodirnih tačaka sa konkretnim odredbama o radu, osim onih koje se odnose na to da deca mlađa od 15 godina ne mogu biti zaposlena, kao ni mlađa od 18 godina, da ne mogu da rade na poslovima štetnim po njihovo zdravlje ili moral, što i nije tema ovog predloga zakona.
Predlagač, čini mi se da izbegava činjenicu postojanja nekih drugih odredbi u ovom Ustavu, recimo, člana 48. stav 2. koji određuje da deca, trudnice, majke tokom porodiljskog odsustva, samohrani roditelji sa decom do sedme godine i stari ostvaruju zdravstvenu zaštitu iz javnih prihoda, ako je ne ostvaruju na drugi način, opet u skladu sa zakonom.
Potreba za implementacijom u domaće zakonodavstvo odredaba o majkama i dojiljama iz Konvencije broj 183. o zaštiti materinstva, koju je donela Međunarodna organizacija rada i koju je ova Skupština ratifikovala tvrdnjom da ista nije bila razmatrana prilikom donošenja Zakona o radu, je naime netačna. Iako je ova konvencija pomenuta, o zaštiti materinstva, ratifikovana 2010. godine i time postala sastavni deo našeg pravnog sistema, ista je bila upravo poznata predlagačima već navedenog zakona iz 2005. godine. Samim činom ratifikovanja takve jedne konvencije, ona je postala sastavni deo našeg pravnog sistema, te otuda nema nikakve posebne potrebe za njeno ugrađivanje u bilo koji zakon, pa ni u Zakon o radu. Pomenuta konvencija daje pravo predlagača da u Zakonu o radu predloži da se posle člana 93, a koji se nadovezuje na član, kako 91, tako i 92, predlaže i nov član 93a. Kao dobronamernu preporuku ovog člana koji neću sad čitati, nemam toliko vremena, možemo razumeti da se skrati radno vreme za 90 minuta, ali ne možemo da shvatimo odredbu o jednoj ili više dnevnih pauza u toku dnevnog rada i to u ukupnom trajanju od 90 minuta, u kojem intervalu će zaposlena žena dojiti svoje dete.
Odredbe iz člana 10. Konvencije upravo navedene, o zaštiti materinstva, koju je donela Međunarodna organizacija rada, određuje da ženi treba obezbediti pravo na jednu ili na više dnevnih pauza ili na skraćenje radnog vremena, kako bi mogla da doji svoje dete. Stav 2. istog člana određuje da vreme u kome se dozvoljavaju pauze za dojenje ili skraćenje radnog vremena i njihov broj, trajanje pauze i postupak za skraćenje radnog vremena, propisuje se domaćim zakonom i praksom. Ove pauze ili skraćeno radno vreme računaju se kao radno vreme i plaćaju se u skladu sa tim.
Svakom poznavaocu međunarodnog prava, u šta ne sumnjam da je magistar Nebojša Stefanović, to i jeste, nije promakao stav 2. ovog člana, odredbe koje govore da se zapravo postupak propisuje domaćim zakonom i praksom, pa je u tom smislu i dat predlog da jedna ili više dnevnih pauza u toku dnevnog rada budu u ukupnom tajanju od 90 minuta, u kom će zaposlena žena i dojiti svoje dete. Međutim, ono što se zaboravilo da se u ovakvom predlogu zakona navede, jeste da je u našoj zemlji 30% ljudi bez posla, da je nacionalni dohodak po glavi stanovnika najniži u Evropi, dok o standardu građana neću ni da govorim.
Naravno, budući da nemam još mnogo vremena, što se tiče člana 187. i njegovih izmena kojim se ovi predlažu, zalažemo se za to da za vreme trudnoće, porodiljskog odsustva i odsustva radi nege deteta poslodavac ne može zaposlenom otkazati ugovor o radu i u slučajevima kada se radi o ugovoru kojim je zasnovan radni odnos na određeno radno vreme, ali nam nije jasno zašto se poslodavac, bez ikavke namere i nemam nikakve simpatije prema bilo kom poslodavcu, unapred osuđuje i zašto mu se nameću obaveze za koje on objektivno ne mora da zna.
Budući da mi ubrzo ističe vreme, u cilju poboljšanja ovog zakonskog rešenja, predložila sam neke amandmane, za koje se nadam da će ih predlagač bar pročitati. Sa druge strane, moram da ukažem da treba da budemo svesni i one činjenice da Evropska komisija upravo od nas zahteva formiranje jedne posebne agencije koja će se upravo baviti pitanjem istraživanja krađe beba u našim porodilištima, a o čemu sve možemo čitati u današnjoj dnevnoj štampi. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre, predstavnici Ministarstva pravde, dame i gospodo narodni poslanici, ja ću se na prvom mestu pozabaviti prvom tačkom današnjeg dnevnog reda, a to je Predlog zakona o posebnim merama za sprečavanje vršenja krivičnih dela protiv polne slobode maloletnim licima ili takozvanim "Marijinim" zakonom. Veoma je važno shvatiti da se o njemu može govoriti sa dva aspekta. Prvi aspekt jeste pravne i tehničke prirode koje se tiču same primene zakona, a drugi su razlozi suštinske prirode.
Ja bih se na ovom mestu bavila suštinom, umesto u jednom nepoželjnom maniru da se stvari posmatraju isključivo tehnokratski, a ne da se uđe u suštinu problema.
Naime, Srbija jeste pretežno hrišćanska zemlja, ali čak i u onim krajevima u kojima ona to nije, sve religije imaju isti stav o najvišim vrednostima, a u hrišćanstvu porodice je zasigurno najviša vrednost, ta deca jesu osnova postojanja, gde je osnovni motiv ljudskog postojanja, nezavisno od različitih liberalnih shvatanja i potrebom za donošenjem ovakvog jednog zakona, koji proističe prvenstveno iz naše tradicije.
Raduje me činjenica što će Skupština danas raspravljati o ovom zakonu kojim se štiti porodica kao temelj našeg društva, kako na ovaj zakon, tako i na onaj o kome ćemo tek raspravljati, a to je Zakon o radu. Veoma je važno da jedno društvo, svako svom članu, svako svom pojedincu osigura slobodu i da se postara, a tu govorim o polnoj slobodi, koji tu slobodu beskrupulozno gaze, budu sa jedne strane najstrože kažnjeni, a sa druge strane da se država postara da oni za takva svoja zlodela jednostavno ne ponavljaju, jer se takvom pošasti današnjeg društva na jedna najgrublji način gazi vekovima građana Srpska tradicija.
Naravno da imam potpuno razumevanje po pitanju zašto je predlagač insistirao upravo na posebnom predlogu zakona. Molim predlagača da me sasluša, ako je ikako moguće. Hvala.
Dakle, imam razumevanje po pitanju toga zašto je predlagač insistirao na jednom posebnom zakonu, ali treba imati u vidu da pravni sistem uvek treba da teži kodifikaciji koja uređuju određenu oblast. U ovom slučaju to je Krivični zakonik i otuda je stav DHSS da su pravila iz tzv. "Marijinog zakonika" trebalo biti uneta u Krivični zakonik i to putem njegovih izmena i dopuna.
Upravo u tom cilju isprek DHSS i podnela sam predlog izmena i dopuna Krivičnog zakonika, kojima bi kao posebna mera bezbednosti bila uvedena hemijska kastracija ili, kako je to kod nas opštepoznato, a zapravo njen stručni naziv jeste antilibidinalni tretman, koji je implementiran u dobrom broju zemalja, čije zakonodavstvo naša zemlja može samo slediti jer, na kraju krajeva, nije ni sramota kopirati dobra rešenja.
Ukoliko pođemo od činjenice da su seksualni prestupi rezultat dubokih poremećaja ličnosti, ili da budem još direktnija pa ću reći, rezultat čiste patologije pojedinih umova, onda se takvi problemi rešavaju samo retributivnim merama koje podrazumevaju zapravo i koje znače da nema resocijalizacije i da nema prevaspitavanja i da je mogućnost promena svesti i strukture tih ljudi unapred osuđena na neuspeh i to je ono o čemu DHSS govori već deceniju unazad i nažalost u tome, iz nekog razloga, ostaje usamljena.
Treba imati na umu, takođe, činjenicu da ljudi takvih profila, govorim o silovateljima, naravno i pedofila, a vidim da mnoge poslanike ova tema ne zanima, a posle će se upravo na borbu protiv njih pozivati, obično ponavljaju, ili čine neka, zapravo i teža krivična dela, te otuda insistiranje upravo na hemijskoj kastraciji jeste jedan celishodan i potpuno opravdan način sprečavanja silovatelja da ponove ona dela za koja su već osuđena.
Kako je primetno da je naše društvo već ogrezlo u takav jedan oblik devijacije čije smo, nažalost, svedoci svakodnevno, jer sve češći su slučajevi kako silovanja, tako i slučajevi pedofilije. Takva pošast, naravno, može da se štiti i da se suzbija jedino zajedničkim delovanjem, kako stručne, tako isto i političke javnosti. Imajući pre svega u vidu progresivan rast ovakvih monstruoznih zločina, evidentno je da se ona opšta svrha kažnjavanja i to kako represivna, tako i socijalna, može postići samo uvođenjem nove mere bezbednosti, a to je upravo hemijska kastracija.
Ovakav stav DHSS o kome govorimo već godinu dana unazad, jeste opravdan, posebno ukoliko pođete od činjenice da su čak i kriminolozi saglasni u svojoj oceni da je povratništvo kod silovatelja i kod pedofila nažalost stoprocentno i to je nešto što ne trebamo smetnuti sa uma, za razliku od počinilaca drugih krivičnih dela.
Ukoliko imate blagu kaznenu politiku, kao što je to slučaj kod nas, onda takvu kaznenu politiku pooštravate. Ukoliko, kao kategoriju lica na kojima se sprovode prinudne mere bezbednosti, imate narkomane i alkoholičare, pa zašto onda ne uvesti meru bezbednosti, antilibidinalnog tretmana i sprovoditi je na pedofilima i silovateljima?
Osim toga, posebno je bitno da se kod povratništva uzme u obzir jedna činjenica, a to je da zaposleni u pritvorskom sistemu, moraju uzeti zapravo u obzir tu činjenicu, kako bi se u potpunosti onemogućila primena instituta uslovnog otpusta i tek kada primenite sve ove metode, pa tek kada svi ovi efekti izostanu, onda je neophodna primena, naravno, ono o čemu govorim, a to je upravo hemijska kastracija.
Ako me pitate – kako ona funkcioniše, pošto mnogim poslanicima to nije jasno, nije jasno ni mnogim građanima Republike Srbije? Reč je zapravo o jednom jednostavnom postupku hormonske kastracije primenom lekova. Antiandrogeni lekovi zapravo uništavaju seksualni nagon i to je jedan reverzibilni postupak koji u potpunosti ne utiče ni na kakva fizička oštećenja onog na kome se primenjuje, već je u pitanju jedan metod vremenski ograničene kontrole, hormonske promene slike kod osoba sa previše izraženim libidom, onih osoba koje zapravo ne mogu da kontrolišu svoj nagon.
Ovo je lako izvodljivi tehnički postupak, zato što se lekovima jednostavno prekida veza između hipofize i organa koji luče testosteron, a to su testisi. Da ne bih dalje ušla u nekakva medicinska objašnjavanja ovoga, a mogla bih i te kako, mislim da ću se na ovome zadržati, mislim da sam dovoljno o ovoj temi rekla.
Naravno, na ovom mestu citiraću pokojnog dr Vladana Batića, svog oca, za druge je Vladan Batić, koji je zbog svoje inicijative i zalaganja za uvođenje hemijske kastracije naišao na tešku osudu javnosti, jer se time navodno krše nekakva ustavna načela. Naime, kako je rekao, citiraću ga: "Član 23. Ustava Republike Srbije, proklamuje dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, a član 24. proklamuje pravo na život. Država je garant prava na život i dostojanstvo ličnosti, mora ih štititi svim raspoloživim sredstvima. Ubiti nekog prilikom silovanja je najstrašnija povreda dostojanstva ličnosti, povrede prava na život i zato je hemijska kastracija potpuno primeren, čak jedan skroman ekvivalent na zaštiti ovih sloboda i prava".
Ovo je Vladan Batić govorio pre četiri godine. Takođe, citiraću nešto što je takođe rekao: "Hemijsku kastraciju predlažem ne kao sankciju, već kao meru bezbednosti. U srpskom pravnom sistemu moramo primetiti da postoje one koje se prinudno sprovode, npr. obavezno lečenje narkomana i alkoholičara. Onda se pitam, zašto to sa tako istim žarom i entuzijazmom nisu reagovali oni isti borci za zaštitu ljudskih prava, tražeći ukidanje i postojećih mera bezbednosti, jer kada se takvi ljudi vezuju lancima i kada im se ubrizgavaju različite supstance, onda tu niko ne postavlja pitanje o povredi njihovog integriteta, niti se iko poziva na ustavne odredbe". Ovo je govorio dr Vladan Batić pre pet godina.
E, sad, sigurna sam da je hemijska kastracija i da sama reč kastriranje izaziva jako negativnu asocijaciju, ali ne možemo prenebregnuti određene činjenice, a to je da se ta metoda preventivnog antikriminalnog, kako god hoćete, monstruoznog delovanja primenjuje u zemljama EU i to je nešto što je najbitnije, hteli mi to da priznamo ili ne. Hoćete li primer zemalja u kojima se ona primenjuje na dobrovoljnoj osnovi? Nema nikakvog problema, uzmite npr. Norvešku, uzmite Dansku, uzmite Švajcarsku, Veliku Britaniju. Hoćete li primer zemalja gde se ona primenjuje kao obavezna prinudna mera? Uzmite Češku gde je do prošle godine izvršeno 24 kastracije, uzmite Poljsku gde ju je predložio tadašnji premijer Donald Tusk, itd. Možete da uzmete i zemlje van Evrope, recimo kao što je Južna Koreja, uzmite parlament Estonije. Na kraju krajeva, danas se mnogi pozivaju na Rusiju. Ruska Duma je usvojila prinudnu meru obavezne hemijske kastracije 2012. godine i to na predlog Dmitrija Medvedeva.
Naravno, ovakav zakon, nesporna je činjenica da bi uvođenje hemijske kastracije bilo burno pozdravljeno, ali neophodno je da se naravno preuzmu sve one prethodne mere pre nego njene eventualne primene, kao što je propisivanje dužih kazni zatvora za silovatelje i pedofile, a što sam predlogom zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika podnela, što naravno ova Skupština nije usvojila.
Nadam se da je predlagač imao vremena da takav predlog bar pročita, a tek iscrpljivanjem takve jedne mogućnosti, smatram da bi uvođenje hemijske kastracije bilo neophodno, bilo nužno, posebno ukoliko govorimo o kategoriji povratnika, a takva mera se isključivo za povratnike i predviđa.
Naravno da ćemo u ovaj poseban zakon o posebnim merama zapravo za sprečavanje krivičnih dela protiv polne slobode prema maloletnim licima, poslanička grupa SPO-DHSS će podržati u svemu onome što se može doprineti, čak i u jednom malom delu, kada se radi o najvećim monstrumima i o najvećoj pošasti savremenog srpskog društva, čije su žrtve maloletna lica. Međutim, mislim da se treba učiniti jedan ozbiljniji, jedan teži korak i da se trebalo ići upravo na izmenu i dopunu Krivičnog zakonika.
Naravno, imam jedno pitanje i za predlagača, iako nije konkretno vezan za ovaj predlog zakona, ali recimo – kako ćete u budućnosti štititi neku devojku od recimo 19 – 20 godina, dakle punoletno lice, koja je žrtva silovanja, posebno ukoliko uzmete u obzir praksu da je prosečna kazna za silovanje pet i po godina, naravno, ona koja se izriče prvostepenom presudom, a po žalbi može biti i smanjena?
Naravno da ovakav stav i sve ono što sam do sada iznela neće deliti borce za ljudska prava, ja ne očekujem da delim, neka i naiđem na negativne kritike, to me apsolutno ne zanima, budući da oni odlučno stoje na stanovištu da je kastracija sama protivna ustavnom poretku. Međutim, pre nego što je negiraju, kao što to uvek čine, a danas to obično čine oni kada u nedostatku sopstvenog zanimanja moraju da se svrstaju u neku kategoriju, pa postaju upravo borci, ja ih pitam – šta je to sa pravima silovatelja i silovanim licima i šta je to sa njihovim pravima? Neka se više ne bave pravima silovatelja i pravima pedofila, nego njihovim žrtvama.
O tome treba da brinu ti takozvani borci za zaštitu ljudskih prava.
Lako je pozivati se upravo na povredu ustavnih odredbi i time negirati hemijsku kastraciju uopšte kao mogućnost implementiranja u naše krivično zakonodavstvo, ali je izuzetno teško opravdati povredu fizičkog, isto tako i psihičkog integriteta, kao i prava na život, pre svega onih ljudi koji su taj svoj život izgubili time što su upravo bili žrtve monstruoznih umova.
Lako je, takođe, pozivati se na Ustav i dok su tuđa deca žrtve silovatelja ili žrtve pedofila. Upravo zbog toga DHSS nikada neće odustati od ideje uvođenja mere bezbednosti kao što je hemijska kastracija, budući da je smatramo potpuno opravdanom i nećemo dozvoliti da žrtve silovatelja i žrtve pedofila budu samo neka n.n. lica o kojima danima čitamo po stranicama crne hronike. Zato neka oni isti borci za zaštitu ljudskog prava, pre nego što krenu sa negativnim reakcijama, znam da će ih biti i rekla sam, ne zanima me, pa ću još jednom da pomenem, a sve povodom onoga što sam iznela kada je u pitanju hemijska kastracija, neka se prvo konsultuju sa svojim ženama, neka se konsultuju sa svojim devojkama, sa svojim majkama, sa svojim ćerkama, itd. Mislim da će imati šta i da čuju. Toliko o ovoj prvoj tački ove objedinjene rasprave.
Što se tiče Predloga zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, moram da pohvalim predlagače i Ministarstvo pravde. Konačno se desilo i to čudo, da se ova materija upodobi Ustavu.
Nije potrebno da budete diplomirani pravnik, možete da budete i student Pravnog fakulteta pa da vam bude jasno da je ranija odredba zakona, koja je dozvoljavala trajno oduzimanje imovine iako krivični postupci nisu bili okončani, bila dramatična, ne samo u suprotnosti sa Ustavom, nego i sa elementarnom pravnom logikom. U tom smislu smatramo da je ispravno što je predlagač sada ovu materiju upodobio najvišem pravnom aktu. Naravno da se nekome ne može oduzeti imovina koja je proistekla iz krivičnog dela, a da pritom sud nije izrekao presudu da je krivično delo zaista krivično delo.
Po pitanju ovog zakona imam jednu malu kritiku, za koju se nadam da će je predlagač uvažiti kao dobronamernu. Smatram da je predlagač pogrešio što nije odmah upodobio Ustavu i odredbe zakona koje sada prestaju da važe. Naime, u prelaznim i završnim odredbama ovog zakona predviđeno je da će se otpočeti postupci po odredbama prvog zakona, okončati upravo po odredbama tog, a ne po odredbama ovog novog zakona. Time mi produžavamo zapravo primenu neustavnih odredaba tog prvog zakona. Trebalo je u prelaznim i u završnim odredbama predvideti da se postupci za trajno oduzimanje imovine, započeti po tom zakonu, tamo gde još nije doneta pravosnažna presuda, imaju obustaviti ukoliko je doneto rešenje o privremenom oduzimanju imovine, a da se postupak za trajno oduzimanje imovine sprovede po odredbama upravo ovog zakona, odnosno da se taj postupak u tim slučajevima započne tek kada bude bila doneta pravosnažna presuda.
Naravno da smatramo da ovaj predlog zakona ima nedostatke koje sam pokušala da otklonim amandmanima. Ima ih dosta. Nadam se da će ih predlagač pomno pročitati, a koje se prvenstveno tiču zaštite savesnih sticalaca, zaštite oštećenih i sličnih stvari.
Mi danas moramo da vodimo računa, posebno kada govorimo o borbi protiv korupcije i kriminala, o tome da ta naša težnja u vezi sa suzbijanjem kriminala ne stvori kolateralnu štetu svim onim ljudima koji sa kriminalom nemaju veze.
Primećujem da je predlagač, kako ranijeg, tako i ovog zakona u težnji da se obračuna sa kriminalom zapravo zaboravio da zaštiti savesne i zakonite vlasnike imovine, kao i oštećene.
Potpuno podržavam napor da se kriminalom stečena imovina oduzme, ali u ovom parlamentu moram da branim i one ljude koji nemaju nikakve veze sa kriminalom, kojima može biti naneta šteta u sudaru dva golijata. S jedne strane to je država, a sa druge strane to je organizovani kriminal.
Upravo u cilju zaštite navedenih kategorija lica sam i podnela amandmane za koje se nadam da ćete ih pročitati.
Deo amandmana koje sam podnela odnose se i da se javnom tužilaštvu negde daju znatno šira ovlašćenja, ali mislim da treba omogućiti da se ovaj zakon primenjuje na sva krivična dela, za pojedina krivična dela uvek, a za pojedina krivična dela po odluci tužioca. U tom smislu sam i predložila da mu se na taj način prošire ovlašćenja u jednom i drugom delu. Predložila sam da se njegova ovlašćenja, na primer, po pitanju njegovih nadležnosti u vezi sa sefovima smanje.
U svakom slučaju i DHSS i SPO i ovom predlogu zakona prišla je krajnje konstruktivno sa iskrenom namerom da ovo zakonsko rešenje bude što bolje, jer treba imati u vidu da se ovde radi o borbi sa kriminalom.
Što se tiče treće dnevnog reda, Predlog zakona o izmenama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala i drugih posebno teških krivičnih dela, naša poslanička grupa zasigurno će podržati ovaj zakon, jer se njime vrši usklađivanje i jedna dobra korektura, a u cilju sve veće preciznosti, posebno zato što nema nekih bitnijih izmena.
U članu 1. i tački 4) malo mi je nejasno zašto vrednost pribavljena imovinske koristi prelazi iznos od 200 miliona dinara. Mislim da je taj imovinski prag možda mogao biti manji, ali u svakom slučaju je dobar Predlog zakona.
Što se tiče Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku njega ćemo isto tako podržati. Pre svega pohvale za ovaj prvi član, kojim se onemogućuje dosadašnja atraktivna diskriminacija advokata po osnovu njihovog staža.
Na kraju moram da iskoristim prisustvo ministra pravde ovde i da kažem da je Skupština danas imala mogućnosti, niste bili tu, da se glasa za pooštravanje jedne kaznene politike koja se tiče pre svega silovatelja i pedofila, što je bio cilj izmene i dopune Predloga izmena i dopuna Krivičnog zakonika koje sam podnela, ali to nije učinjeno. Bojim se da onda ti isti koji danas nisu podržali, a nisu ga podržali gotovo svi, nemaju moralno pravo da raspravljaju o prvom predloženom predlogu, o takozvanom Marijinom zakonu. Naravno da ubuduće nemaju pravo ni da se pozivaju na borbu protiv silovatelja i na borbu protiv pedofila ili da se danas pozivaju da svojataju takozvani Marijin zakonik za to, jer bitno je da danas podnete predloge zakona nisu ni pročitali.
Ova skupština danas imala je takođe priliku da glasa o produženju važenja lustracije, poznato kao zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava. Takođe mnogi ništa nisu čitali, mnogi nisu ništa slušali pa nisu glasali ni za isti, ali oni koji su glasali kada je taj zakon donet, a podsetiću ovde prisutne da je donet 2003. godine, kada su sedeli u toj istoj Vladi dr Zorana Đinđića, ali danas kada se postavi pitanje produženja frustracije oni ćute, ne slušaju, ne vide itd. Mislim da su se malo zaneli i zaboravili. Toliko o ozbiljnosti, a čast onim malobrojnim izuzecima, koji su takve predloge zakona, što lično moje, što predloge zakona poslanika poslaničke grupe SPO i DHSS podržali, a to su pre svega poslanici SDPS i SVM.
Hvala puno.

Uvaženi predsedavajući, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pažljivo sam pročitala i osnovni tekst zakona kao i usvojene amandmane, tako da ću se držati njih budući da je ovo rasprava u pojedinostima.
Podnela sam i ja amandman na član 4. koji nije prihvaćen. Nemam nikakav problem sa tim što nije prihvaćen, prihvaćen je amandman koji je bolji, ali koji svakako ne menja nešto posebno suštinu osnovnog teksta zakona kao što to podnosilac amandmana navodi. Razlog tome se ogleda u činjenici i u pogledu poslednjeg stava člana 4. i dokaza koji su potrebni da bi organ nadležan za upis prava svojine nekome upisao pravo svojine na objektu.
Krenuću redom. Naime, u stavu 1. člana 4, bez obzira na amandman za koji smatram da delom poboljšava tekst zakona, i dalje nastavljaju da se ugrožavaju prava trećih lica i da se promovišu privatni interesi, suprotni javnim interesima. U stavu 2. je potrebno izvršiti potpuno jedno terminološko usklađivanje ovih zakonskih odredaba, prilikom pozivanja drugih zakona sa ostalim odredbama ovog nacrta zakona.
Ovo je sve iz razloga, ono što je koleginica Judita Popović pomenula, pre svega Zakona o eksproprijaciji, koji određuje da se nepokretnosti mogu eksproprisati ili da se svojina na njima može ograničiti samo u javnom interesu, i to, utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Javni interes za eksproprijaciju nepokretnosti se utvrđuje zakonom ili odlukom Vlade u skladu sa ovim zakonima, a nepokretnostima se u smislu ovog zakona smatraju zemljište, zgrade i drugi građevinski objekti. Danom pravosnažnosti rešenja o eksproprijaciji se menja sopstvenik na eksproprisanoj nepokretnosti i to vam je tzv potpuna eksproprijacija.
Stav 3. navedenog amandmana propisuje osnov za upis prava svojine vlasnika bespravno izgrađenog objekta. Ono što je poseban apsurd ne samo u ovom članu nego i u svim drugim članovima ovog nacrta zakona je da se koriste različiti termini za iste kategorije objekata. Da li su to objekti namenjeni za stanovanje ili objekti koji se koriste za porodično stanovanje? Tu se non stop prepliću dve kategorije objekata, suštinski u potpunosti iste.
Propisivanje osnova za upis je izvršeno nabrajanjem potrebnih isprava koje treba podnositi. To se navodi u tačkama poslednjeg stava ovog člana. Nejasno je ostalo da li te isprave treba podneti alternativno ili kumulativno, kako nadležni ogran ne bi tumačio ovu odredbu i kako ne bi različito postupao od slučaja do slučaja.
Velika enigma nastaje u onom trenutku, pažljivo čitajući, kada treba odgovoriti na pitanje – da li se navedeni potrebni dokazi odnose na dokaze o plaćenim naknadama, računima ili se odnose, kako to ovim usvojenim amandmanom ostaje, na izdate račune? Ministre, i vi i ja i bilo ko od nas ovde može da dobije 200 izdatih računa i da ih ne platimo. Izdato i plaćeno nije jedno isto. Tako da mislim da je u tom smislu isto trebalo da se izvrše korekcije u ovom predlogu zakona.
Na kraju krajeva, ono što je ostalo neizmenjeno i prihvaćenim amandmanom, za koje opet napominjem da delom rešava i doprinosi poboljšanju ovog zakona, mada što se mene tiče ja sam svakako za brisanje ovakvog jednog člana i stavljanje potpunog novog, jeste što se u navedenu u navođenju potrebnih dokaza poslednjim stavom ovog člana 4. koristi upravo rečica - i slično. Ne znam šta je to - slično, koji su to slični dokazi, pošto se ovde navode rešenja izdati računi, potvrde, obaveštenja itd. Što znači da nadležni organ ovde koji odlučuje o upisu prava svojine sam treba zapravo da ceni koji su to potrebni dokazi i da li oni predstavljaju zapravo osnov za upis prava svojine bez ikakvih pravnih ograničenja ili prava stranke na žalbu. Hvala.