Iako lično nisam podnela amandman na navedeni član zakona, u danu za glasanje podržaću amandman koji je moja koleginica obrazložila, a koji je podnet na član 23. Predloga zakona o državnom premeru i katastru.
Ono što ću još da zamolim ovom prilikom ministra Ilića jeste da svaki sledeći put kada se raspravlja bilo u načelu, bilo u pojedinostima, da u obrazloženju kojim se neki amandman odbije više se ne navode reči kao što je – amandman se ne prihvata jer je u suprotnosti sa osnovnim konceptom predloga zakona. Taj koncept mi, naravno, nismo razumeli. U ogromnoj smo većini u ovom parlamentu. Ili obrazloženje – amandman se ne prihvata jer je predloženo rešenje prikladnije.
Znate, za pisanje amandmana mnogi od nas rade i zato mislim da ovlašćeni predlagači ne treba da nas potcenjuju. Neko čita ovaj zakon, neko se konsultuje sa ljudima iz struke, sa ljudima koji jako dobro razumeju ovu materiju, pa tek onda pišu amandmane i daju jako iscrpna obrazloženja, a kada vam se amandman odbija jednom jedinom rečenicom, zato što to nije u skladu sa nekakvim konceptom predloga zakona, koji opet ostaje nepoznanica ili zato što je predlog predlagača prihvatljiviji, mislim da to na neki način vređa sve nas kao narodne poslanike. Hvala.

Složiću se sa mojim prethodnicama, koleginicom Milicom Vojić Marković i Radmilom Gerov. Meni takođe nije jasno zašto je potrebno najmanje sedam godina rada u struci, a ne nešto manje godina.
Ako ćemo ići nekom analogijom, pa, evo predlažem da tih sedam godina u struci uvedemo izmenama i dopunama Zakona o Vladi, pa recimo da i resorni ministri imaju sedam godina rada u struci. Mislim da bi bili objektivniji. Hvala.

Hvala, poštovana predsedavajuća.
Uvaženi ministre, načelniče, izborni članovi DVT, svoje izlaganje ću možda početi malo neuobičajeno. Naime, ima već 659 godina od kako je usvojen Zakonik cara Dušana, koji je u našoj zemlji poznatiji kao Dušanov zakonik. Za one koji to ne znaju, taj zakonik usvojen je 21. maja na Saboru u Skoplju 1349. godine. Taj zakonik je, opet za one koji to ne znaju, dopunjen pet godina kasnije na Saboru u Seru. Za one koji ne znaju gde je Ser, to je područje današnje severne Grčke. Tačne koordinate vam ne mogu dati, ali recimo da se nalazi nekih stotinak kilometara severno od Svete Gore. Za one koji vole da putuju na Tasos, kad stignu do Tasosa treba da znaju da su prošli upravo kroz Ser.
Isto, čini mi se, toliko godina je prošlo u svom našem pravnom neznanju. Naime, zapravo jedini pravnik s naših prostora koji je shvatio šta je to pravo, a šta to pravo nije, bio je Valtazar Bogišić, koji je savremenik još jednog pravnog velikana, Teodora Taranovskog. Ako me pitate ko je Teodor Taranovski, to je onaj isti čovek zahvaljujući kome i ono malo što neki znaju o Dušanovom zakoniku, znaju upravo zahvaljujući njemu.
Ako me pitate šta je to zajedničko između Valtazara i Teodora, jednog Srbina koji je bio profesor prava u Rusiji i jednog Rusa koji je bio profesor prava u Srbiji, svakako je zajedničko da s obzirom da su proveli zasigurno i jedan i drugi nešto vremena na istoku, nešto vremena na zapadu, činjenica je da su bili i pristalice jedne iste škole. Ako me pitate koja je to škola, Fridriha Savinjija. Ko je taj Fridrih Savinji? Recimo, danas da je živ, prvo što bi uradio, ukinuo bi kopaoničku školu prirodnog prava. Ko se sa njim ne bi složio? Ne bi se složio, recimo, Žan Žak Ruso. Ko bi se sa njim složio i odmah stavio katanac na istu tu školu, obožavanu kopaoničku školu? Recimo Maks Veber. Zamislite, gle čuda, i Vlatazar Bogišić i Teodor Taranovski i Maks Veber su shvatili da pravo ima svoju istoriju, pa zapravo čak i da priroda ima svoju istoriju. Mi to ne shvatamo.
Lepo je biti član prirodno-pravne škole, jer u toj školi prava padaju sa neba. Ali, kada se govori o istorijsko-pravnoj školi, to je malo teže. Tu moraju da se zasuču rukavi, mora istorija dobro da se prouči, pa onda da se pišu neki zakoni. To samo pokazuje, nažalost, da u našem pravnom sistemu postoji mnogo više pravnih lenština nego pravnih radilica.
Možete me pitati kakve sve ovo veze ima sa Predlogom zakona o prekršajima. Ima, naravno, uvek ima. Oni koji traže, uvek mogu da nađu neku vezu. Zapravo, nije samo jezik ono što se prenosi vekovima sa kolena na koleno. Prenose se pravila, prenose se, ako hoćete, i čitavi pravni sistemi. Ne pere čovek kosu i ne tušira se zato što je to propisano pravilnikom o fitosanitarnoj zaštiti, nego zato što se to uobičajilo, ali nekim drugim putem. Daću i definiciju običajnog prava.
Naime, da bi doputovali do ovog predloga zakona o prekršajnom postupku i time do glavnog problema koji se zove propast srpskog pravosuđa, moramo da putujemo preko Dušanovog zakonika. Nije Dušanov zakonik toliko poznat, tako velik zato što ga je tamo napisao naš neki vladar. Pisali su i drugi vladari neke druge zakone, ali znate li čije ime oni nose?
Poznat je taj Dušanov zakonik i upravo iz jednog razloga, zato što ga je Srbija primenjivala sama od sebe, to ću opet ponoviti, sama od sebe. Primenjivala ga je za života cara Dušana, posle njegove smrti. Primenjivao se taj isti Dušanov zakonik i za vreme Mrnjavčevića i za vreme Kosovske bitke. Kladim se da mnogi ne znaju da se taj isti zakon primenjivao i za vreme Turaka. Primenjivao se i u 18. veku, sa početkom 19. veka itd. Za svo to vreme primene Dušanovog zakonika, Srbija ga je primenjivala doduše više kao običaje. Ali, ono što je paradoks, jeste da ga je primenjivala mnogo doslednije nego što mi danas primenjujemo bilo koji zakon koji u ovom parlamentu izglasamo.
Ako me pitate sada zašto ga je primenjivala posle njegove smrti, kada niko nije imao obavezu da nas na tako nešto natera? Otkriću vam i tu tajnu, jer tu dolazimo do glavnog problema koji sam vam već rekla, a zove se propast srpskog pravosuđa, i time i do Zakona o prekršajnom postupku.
Mogu da se osvrnem na jednu činjenicu. Naime, poštovala je Srbija taj isti zakon cara Dušana, zato što je Dušan odmah po svom krunisanju 1346. godine naredio pripremu tog zakona. Ono što ću posebno naglasiti, taj zakon pripreman je, pazite, četiri godine. Znači, pripreman je četiri godine, a onda je devet godina trajao rad na njegovom usavršavanju. Dakle, taj zakon u potpunosti je završen tek nakon 13 godina rada i zamislite još jednu činjenicu – broji 201 član.
Zašto sam sve ovo rekla? Zato što mi danas pred sobom imamo Zakon o prekršajima koji broji 343 člana, obimniji je od Dušanovog a rađen dosta kraće. Naravno, kada neki zakon uđe u skupštinsku proceduru pa, mogu reći, onako na prečac, a sa dobrom namerom da uredi prekršajni postupak, mislim da to i nije baš najbolje rešenje.
Naravno, posle već pomenutog cara Dušana, Teodora, Fridriha, kako god hoćete, moram napomenuti i Mihajla Konstantinovića, onog istog tvorca čuvenog Zakona o obligacionim odnosima, koji je i danas na pravnoj snazi i koji i danas primenjujemo. Svi su oni shvatili sve ovo što sam već napomenula.
Možda će neko reći da su ovo prejake reči za jedan zakon o prekršajnom postupku. Ja ne smatram tako. Objasniću vam i zašto ne smatram tako. Zato što smatram da Zakon o prekršajnom postupku, pored Zakona o opštem upravnom postupku jesu, zapravo, zakoni na kojima treba da počiva jedna država.
Ako me pitate - zašto? Evo odmah i odgovora. Prvo zato što država i mi kao društvo treba da funkcionišemo na tri sistemska pravna nivoa. Ako me pitate - koji je prvi? Zasigurno je prvi Zakon o opštem upravnom postupku jer on, naravno, reguliše ponašanje administracije. Drugi nivo jeste upravo pomenuti Zakon o prekršajnom postupku. On sankcioniše ponašanje svih onih drugih povodom funkcionisanja države. Treći nivo jeste, naravno, Zakon o krivičnom postupku, koji sankcioniše ona najteža ponašanja. Dakle, svako ono ponašanje koje nije krivično delo, a kojim se sistem funkcionisanja našeg naroda i našeg društva, ukoliko hoćete, i našeg pravnog sistema ugrožava, onda to jeste prekršaj. Baš iz tih razloga, sistem utvrđivanja prekršajne odgovornosti, kao i čitav sistem izvršenja prekršajnih sankcija mora da bude apsolutno besprekoran.
Ovaj zakon da bi ostvario svoju bukvalnu primenu, odnosno on treba da ostvari svoju primenu baš iz razloga što ukoliko, čini mi se, upravo ovaj zakon o prekršajima, bude imao i jednu jedinu manu, bojim se da će se ta mana odraziti i na primenu sijaset drugih zakona, ne samo onih koji su doneti i koji su već na svojoj pravnoj snazi, nego i one koje u budućnosti bude usvajala ova Skupština.
Naravno da je ministarstvo moralo da organizuje jednu široku razmenu. Čuli smo da je organizovana i javna rasprava, ako sam dobro zapamtila, 23. oktobra 2012. godine, ali jedna. Čula sam i ranije neka opravdanja, ne samo od ministra pravde nego i drugih ministara – o svemu možete podrobnije da se upoznate na sajtu. Znate kako, mene ne interesuje šta stoji na nekom sajtu, moje je pravo da me to ne zanima, na sajtu možete stavljati mnogo toga. Jedino me zanima ono što zvanično kao predlog nekog zakona uđe u skupštinsku proceduru.
S druge strane, Ministarstvo pravde je upravo to koje treba da organizuje neke rasprave i to ne samo jednu raspravu, koja treba da organizuje seminare, koja treba da organizuje skupove, okrugle stolove, šta god hoćete, da se o svemu raspravlja, da se o svemu debatuje i tek na kraju da se iznađe onaj predlog koji će ući u Skupštinu, a ta Skupština da ima na raspolaganju ne mesec dana, možda čak i malo više, kako bi se videlo da li je baš Predlog zakona neko najbolje rešenje, ili mi kao narodni poslanici možemo doprineti da on bude još bolji.
O konkretnom zakonu imam gomilu pohvala. To ću javno izneti. Moja prva pohvala ide, pre svega, zato što je regulisano izdavanje prekršajnog naloga. Mislim da to uvođenje prekršajnog naloga kao instituta treba da unese jednu revoluciju u naš pravni sistem, ali mislim da neće uneti revoluciju u naš pravni sistem samo iz jednog prostog razloga, zato što drugi delovi prekršajnog sistema neće moći da ga isprate.
Zato su jako bitne javne rasprave, ne samo jedna i ne samo da bi se neko tamo svađao, već zato što su dva mozga uvek pametnija od jednog i, naravno, 200 uvek od 20.
Taksativno ću navesti šta je dobro u ovom zakonu. Odlično je to što se definiše odgovornost pravnog lica, što se uvodi rad u javnom interesu koji podržavam svakako, to što se novčana kazna može zameniti radom u javnom interesu, što se zapravo kroz čitav ovaj predlog zakona teži da se zastarevanje prekršajnih postupaka svede na najmanju moguću meru, zato što se oštećenom daju veća prava u prekršajnom postupku i, čini mi se, ide se u pravcu što boljeg funkcionisanja upravo tog prekršajnog postupka, zato što se javnom tužiocu daju ovlašćenja, zapravo, bolje se definišu ovlašćenja koja su i do sada postojala, zato što se proširuje i zato što se konkretizuje institut prekršajnog naloga, što je fantastična ideja i mislim da je jedna od ključnih u ovom zakonu, koji treba da doprinese i omogući njegovu efikasnost u primeni, zato što se izvršenje sankcija sada pokušava ovim predlogom zakona učiniti efikasnijim, zato što se definiše jedinstveni registar.
S druge strane, moram imati i neke kritike. Bila sam dokona pa sam za vikend spremila nekih 30 amandmana, gore-dole, manje-više, nije ni bitno, ali ću se osvrnuti i na to šta je loše u ovom zakonu. Naravno, to je moje mišljenje a vi ga doživite kako god hoćete.
Loše je što iako se spominje odgovornost stranih pravnih lica, mislim da se nije vodilo računa o tome da će se približavanjem, a svakako idemo u cilju približavanja Srbije EU, biti kod nas na domaćem tržištu prisutno sve veći broj stranih pravnih lica koja će obavljati poslove bez otvaranja ikakvih predstavništva. Štaviše, po zakonskoj terminologiji iz člana 31. stav 2. nijedno strano pravno lice koje bude poslovalo u Republici Srbiji, na našoj teritoriji, neće biti odgovorno za prekršaj, jer zakon kaže da će za prekršaj odgovarati samo ona strana pravna lica koja budu imali svoja predstavništva ovde.
Mislim da je to toliko divno, da već sutra kada bude bilo moguće njihovo poslovanje bez otvaranja predstavništva, nijedan strani direktor koji bude imao imalo mozga neće otvarati predstavništvo, jer bez otvaranja predstavništva će njegova firma moći da funkcioniše a da ne bude kažnjena ni za kakav prekršaj, iako posluje na našem tržištu.
S druge strane, već sam rekla u ime DHSS da izuzetno podržavam rad u javnom interesu. Žao mi je što je takav institut postojao a do sada nije primenjivan, ili je izuzetno retko primenjivan. Naravno, podržavam predlagača i imam potpuno razumevanje za tako nešto kada se to predviđa ovim predlogom zakona.
U članu 35. Predloga zakona je predviđeno da se rad u javnom interesu može propisati i uredbom. Čini mi se da se baš nije znalo u kom pravcu treba da se ide, pa se opredelilo za kompromisno rešenje, upravo zato što je postojala dilema da li dozvoliti podzakonskim aktima da propisuju ovu kaznu, a pod tim podzakonskim aktima podrazumevam i propise lokalnih samouprava, ili to dozvoliti samo da bude regulisano zakonom, pa se zauzelo, usled dileme, jedno kompromisno rešenje da se to može učini i uredbom.
Nisam podnela amandman na ovaj član zato što smatram da postoje, možda, i dobri i loši argumenti za ovakvo pitanje. Na kraju krajeva, moguće je donekle prihvatiti i te obe krajnosti, posebno u pogledu subjekata koji rade u javnom interesu može da propisuje kao kaznu, ali nismo imali prilike da o tome stručno raspravljamo, ili bar da čujete i mišljenje nekih od nas.
Mislim da kada već pominjemo ovaj rad u javnom interesu, mislim da se struci, pre svega pravnoj struci, a ima ih ovde gomila poslanika pravne struke, trebalo dati jedna šansa kako bi i oni predložili neke svoje modalitete sprovođenja jedne ovakve ideje koju, naravno, podržavam.
S treće strane, Srbija mora da vodi računa i o svojim interesima. Mora da kažnjava strance na onaj način na koji ne kažnjava domaće subjekte. Zato je bilo, po mom ličnom mišljenju, potrebno uvesti i stvoriti kroz sistem prekršajnih sankcija jednu tzv. crnu listu. To nije ništa čudno, jer to postoji i u drugim zemljama za strane kompanije. Pojedine zemlje EU će u slučaju najznačajnijih propisa očas posla zabraniti nekoj stranoj kompaniji ne sam da posluje nego da promoli nos na njihovo tržište u bilo kom segmentu, nezavisno od toga da li ona na tom tržištu imaju otvorena predstavništva ili ta predstavništva uopšte nemaju. Upravo se na taj način jedan sistem, pa ako hoćete i ekonomski, u krajnjoj liniji ako hoćete i pravni sistem, štiti upravo od napada s polja. U sistemu zaštitnih mera nije predviđena jedna takva mogućnost već samo zabrana pojedinih delatnosti na određeno vreme.
Mislim da država, pa ukoliko hoćete i pravosuđe, mora da bude odlučnije od toga. Država mora da obezbedi jedan takav sistem u kome nijedno pravno lice koje je u vlasničkim vezama sa počiniocem prekršaja, sa prekršiocem, ne sme da promoli nos na ovo tržište. Danas postoji gomila fiktivnih kompanija. Svi smo mi svedoci toga. Ništa čudno u zemlji Srbiji. One napadaju naše tržište ispaljujući one svoje čuvene fantomske metke na primer sa nekih ostrva, recimo Devičanskih ostrva, i onda država mora da gradi sistem, a to je pravosuđe pre svega, koje će nas čuvati od takvih napada. Mislim da su to upravo ove crne liste koje sam pomenula, koje sam pokušala kroz amandman da predložim. Mislim da se prihvatanjem amandmana, ako ne mogu dati neki rezultati, onda bar načeti jedan put ka tome. Mislim da ste po ovom pitanju trebali da organizujete jednu ozbiljnu javnu raspravu.
Iako sam možda u manjini, možda nisam, to ću govoriti u raspravi u načelu i u raspravi u pojedinostima, a i kada budem koristila vreme svoje poslaničke grupe, mislim da produženje roka zastarelosti je apsolutno loše rešenje. Podsetiću da su oni profesori pravnog fakulteta i to oni koji su unapredili pravni fakultet, ne samo Pravni fakultet u Beogradu jer ne postoji samo Pravni fakultet u Beogradu, postoji i u drugim gradovima u našoj zemlji, postavili sistem u kome apsolutna zastarelost nastupa za dve godine i puno je razloga zašto je to tako i puno je razloga upravo za tako nešto.
Sve poslaničke grupe su dobile dopis "transparentnosti Srbije", koji su mišljenja da taj rok treba da bude duži. Mislim da oni greše zato što imaju u vidu samo jedno. Imaju u vidu korupciju, ali prekršaji se ne propisuju zbog korupcije jer ukoliko recimo polomite staklo na nekom izlogu, to neće imati nikakve veze sa korupcijom, ali će sa prekršajem imati i te kakve veze.
Naime, lično sam shvatanja da onaj prekršaj koji se ne sankcioniše u najkraćem mogućem roku ne vredi ga ni sankcionisati kasnije i onda postavljam pitanje – čemu svrha da sankcionišete za tek četiri godine, a činjenica je da se mnoge presude u prekršajnim postupcima upravo donose pred kraj isteka roka zastarelosti. Mislim da će sa druge strane povećanje tog roka zastarelosti uticati na povećanje broja nerešenih predmeta, ali o tome ću nešto kasnije u pojedinostima.
Konačno, smatram da su i dobre izmene koje se odnose na izvršenje prekršajnih kazni i da je jako dobro što se konačno definišu i registri koji su toliko potrebni našoj zemlji. Međutim, da ste pisali DHSS i da ste nam dali mogućnost da vam pomognemo u kreiranju ovog zakona, imali smo dobru volju, ali nismo naišli na sluh od strane vas, onda bi mogli da čujete i neke naše argumente koje bi verovatno usvojili, a to je da se osnuje jedinica za naplatu prekršajnih kazni, jer dosadašnji sistem pokazuje gomilu manjkavosti u svom svom punom obimu, a samo ona kazna koja se izvrši u prekršajnom sistemu jeste kazna koja ima smisla.
Imajući u vidu širinu polja na koje se prekršaji odnose i imajući u vidu brojnost prekršaja, potrebno je centralizovati sistem izvršenja prekršajnih sankcija kako bi to izvršenje bilo što efikasnije, jer badava vam prekršajni postupak, naročito ukoliko on traje četiri godine, koliko bi po ovakvom jednom Predlogu zakona trebao trajati, ako na kraju prekršilac izbegne da plati kaznu, a vest o tome se jako brzo čuje i onda dolazite do toga da to nepovoljno utiče na primenu propisa.
Sa druge strane, imajući u vidu koliko se novca naplati za sistem prekršajnih sankcija, tako jedna jedinica uopšte ne bi povećala državne rashode ni za jedan jedini dinar, već bi kroz povećanje efikasnosti naplate na ukupne prekršaje i prihode povećala, a kroz učvršćivanja sistema izvršenja kazni učvrstila bi i sama pravni sistem, pravosuđe, pa i samu državu. Ako hoćete, mi u DHSS smo imali plan za tako nešto. Pokušali smo da vas dobijemo i nismo uspeli. Više sreće neki drugi put.
Na kraju, želim da napomenem još jednu stvar, a to je da zbog ovakvih novih instituta koji su predloženi ovim predlogom zakona DHSS će naravno podržati ovakav predlog zakona zbog gomile ovakvih rešenja kojim se ovakvim predlogom zakona predviđa. Naš glas nećemo ucenjivati prihvatanjem amandmana. Ne morate da ih prihvatite, iako ima dosta ozbiljnih amandmana koji zahtevaju i ozbiljno čitanje. U vidu jedne neobavezne preporuke, preporučujem vam da ih podrobno pročitate, jer od njihovog usvajanja neću imati ja koristi, gospodine ministre, već će korist imati Ministarstvo pravde, a u krajnjoj instanci imaće je i Vlada Republike Srbije.
Hvala, pošto mi vreme ističe, nastaviću kasnije pošto ću koristiti i vreme svoje poslaničke grupe.

Poštovani predsedniče, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, danas pred sobom imamo Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o državnom premeru i katastru.
Naravno da, ovo kako je gospodin ministar rekao, jeste ozbiljan problem i upravo na takav način svako od nas treba da mu pristupi.
Lično smatram, kao i poslanička grupa SPO-DHSS, da je nekada bolje ne ići u pravcu izmena i dopuna, ukoliko niste sigurni da će one dati što bolja i kvalitetnija rešenja, a to je valjda cilj svih nas.
Naravno, zamolili ste ovde, rekli ste da treba da izađemo i da vam pomognemo, pa sve što budem rekla, shvatite krajnje dobronamerno, a ne samo kao kritiku zarad kritike, kao što ste to shvatili kada smo raspravljali o onom posebnom Zakonu o posebnim uslovima za upis prava svojine na bespravno izgrađenim objektima.
Znam da je namera predlagača ovog zakona bila dobra i ovde možemo govoriti da treba da se zaštite zaposleni, celokupna geodetska struka.
Zadržaću se da i ta namera ostaje nekako na nivou pretpostavki, budući da je nju jako teško uočiti iz predloženih izmena i dopuna. Znam, takođe, ministre da niste vi bili ti koji ste pisali izmene i dopune, ali nisam sigurna da li ste ih potpuno pročitali i ako ste ih pročitali, da li ste ih potpuno razumeli.
Naravno, pokušaću da pođem nekim redom. Sigurno je da ova materija treba da bude lišena svake politike i naravno, ja se u većini svojih izlaganja upravo obazirem samo na stručnost, pa ću to učiniti i ovog puta.
Dakle, da pođem nekim redom. Naime, ovakvim predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o državnom premeru i katastru, predlagač predlaže da se dodaju neki novi članovi na njenom samom početku, pa se tako predviđa kao novi članovi – član 10a, član 10b i član 10v, kojima će se rešiti pitanje izvršilačkih radnih mesta u Republičkom geodetskom zavodu, plate državnih službenika geodetske struke u Zavodu, pitanja kadriranja službenika, koje je Vlada postavlja na položaj u Zavodu, a pre upuštanja, nešto detaljnije o ova tri člana, o njima ću svakako podrobnije kada bude rasprava u pojedinostima, moram da predočim neke sledeće činjenice koje ovde morate da imate u vidu.
Naime, Zakon o državnom premeru i katastru jasno u svom članu 1. daje definiciju koja se odnosi na predmet kojim se uređuje ova materija, pa se tako tim zakonom uređuju stručni poslovi, poslovi državne uprave koji se odnose na državni premer, katastar nepokretnosti, zatim katastar vodova, osnovni geodetski radovi, adresni registar, topografsko-kartografska delatnost procena vrednosti nepokretnosti, geodetsko-katastarski informacioni sistem i nacionalna infrastruktura geoprostornih podataka i geodetski radovi u inženjersko-tehničkim oblastima.
Dakle, gospodine Iliću, mislim da je i laicima jasno da nema potrebe da se u ovakvom jednom ozbiljnom zakonu, koji za svoj predmet ima regulisanje materije državnog premera i katastra rešavaju pitanja za koja mislim da se na silu žele progurati ovakvim izmenama i dopunama. Ja ne znam da li su tvorci ovih izmena i dopuna pogledali malo uporedno-pravnu praksu, ako jesu, onda znaju da u toj istoj uporedno-pravnoj praksi i to onih evropskih zemalja, na koje ste se upravo vi pozvali, a težnja je i naša da budemo jedna od njih, onda ovako nešto mogli su da primete da apsolutno ništa slično nikada ne postoji, niti će ikada u budućnosti postojati.
Ukoliko govorimo o izvršilačkim a radnim mestima u Republičkom geodetskom zavodu, onda je jasno da se ona jedino mogu regulisati već postojećim zakonom. Imamo mi neke i pozitivno-pravne propise koji su na snazi, koji važe, a to je Zakon o državnim službenicima koji u svom članu 1. i stavu 2. daje mogućnost upravo da se pojedina prava i dužnosti državnih sekretara u pojedinim državnim organima mogu, kako se tamo eksplicitno navodi, posebno urediti i drugačije ako to proizilazi iz prirode njihovog posla. Naravno, ovo neće značiti da se takva pitanja mogu urediti bilo kojim zakonom, koji po svojoj složenosti, što zbog složenosti, što zbog opširnosti, a materije su sigurno prioritetnije od ovog zakona na koji se tražene izmene i dopune odnose.
U najmanju ruku, moram nazvati "nebulozom", ovom koja se pre svega ogleda u navođenju zvanja državnih službenika geodetske struke na izvršilačkim radnim mestima u Zavodu sa citiranim odredbama iz Zakona o visokom obrazovanju i mislim da je to nešto što predstavlja onako jedan potpuno pravni nonsens i predstavlja sve suprotno što je zapravo i kod onih koji površno poznaju ovu materiju, predstavlja jedan potpuni paradoks.
U pogledu člana 10a, koji kao novopredložen se ovim izmenama i dopunama uvodi, on zapravo predstavlja jednu neprirodnu mešavinu, jednu veštačku tvorevinu i to već pomenutog Zakona o državnim službenicima i nekog prikrivenog posebnog zakona, tako da će čas važiti odredbe Zakona o državnim službenicima, zapravo odredbe iz ovog zakona, ako on bude usvojen, a nadam se da u ovakvom obliku neće biti usvojen, a mi ćemo vam svojim amandmanima pomoći da ne bude, a čas će važiti neke odredbe iz Zakona o državnim službenima.
Kada govorimo isto o ovim izmenama i dopunama o platama državnih službenika geodetske struke u Zavodu, koje bi se regulisale i to novopredloženim članom 10b, mislim da je to zasigurno najveći apsurd i najgora odredba koja se mogla naći u ovakvom jednom predlogu o izmenama i dopunama Zakona o državnom premeru i katastru. Objasniću vam i zašto tako nešto smatram.
Naime, ukoliko neko navodi da državni službenici geodetske struke u Zavodu imaju pravo i to na osnovnu platu koja se obračunava tako što se osnovica pomnoži sa koeficijentom, i to utvrđenim u skladu sa zakonom kojima se bliže uređuju plate državnih službenika, onda uvećano za taj dodatni koeficijent u skladu sa ovim zakonom, pazite, u rasponu od tri pa sve do 50% od prethodno utvrđenog koeficijenta, u zavisnosti od zvanja, posebnih uslova rada, odgovornosti, složenosti posla, obima, težine i prirode posla, kao i osnovne plate državnih službenika geodetske struke, pri čemu dodatni koeficijent svakom državnom službeniku određuje, ono što je posebno interesantno, pa moram opet da kažem, to određuje rešenjem direktora Zavoda, pa u najmanju ruku kao da je taj Republički geodetski zavod njegovo lično vlasništvo ili kako god hoćete, njegova privatna firma. Mislim da sam dovoljno rekla o ovom članu, a konkretna rešenja i konkretne predloge dala sam u formi amandmana kojih ima nebrojeno mnogo.
Što se tiče partokratskog kadriranja službenika koje je Vlada postavila na položaje u Zavodu, to se naravno ogleda u novopredloženom članu 10v, a kada pročitamo upravo taj novi član 10v koji govori da prethodni članovi, takođe novopredloženi, 10a i 10b ne važe za ta njihova veličanstva, tj. te bogom dane državne službenike koje Vlada postavlja na njihov položaj. Dakle, iako su oni državni službenici, kao i svi drugi državni službenici, oni zbog svog političkog statusa imaju posebne uslove rada, ne bi me čudilo naravno da zaboravim da imaju neke posebne novčane prihode, samo zato što su eto zaboga politički delegirani upravo od strane Vlade.
Ukoliko svemu ovome dodate još navode iz objašnjenja pojedinih instituta, kao i pojedinih rešenja koje upravo nudi predlagač, a koja se odnose na sve ono što sam već unapred rekla, onda dolazimo da je suludo ovakvih jednih izmena i dopuna, pre svega i dalje govorim o novopredloženim članovima, potpuno vidljiva.
Dalje, iako je Zakon o državnom premeru i katastru izašao gotovo u isto vreme kada i Zakon o planiranju i izgradnji, a radi se u periodu od preko tri godine, znači za oba zakona, sada kao da nam neko ukazuje da neka saksija još ima rupu, pa se tu kaže – Zakonom o planiranju i izgradnji, propisana je konverzija prava korišćenja u pravu svojine na nepokretnostima, upis po zahtevu i upis po službenoj dužnosti, što je dovelo do višestrukog povećanja broja predmeta. Mi kao da nismo znali da to uvećanje broja predmeta, svakodnevno postoji.
Sada ću navesti nešto što je gospodin Ilić navodio u razlozima za donošenje zakona o posebnim uslovima za upis prava svojine na objektima izgrađenim bez građevinske dozvole.
Tako ste, gospodine Iliću, ovde u raspravi, a i u Predlogu zakona koji je nažalost usvojen, rekli. Za sprovođenje ovog zakona nisu potrebna finansijska sredstva u budžetu Republike Srbije, drugo, pojednostavljenje administrativnih procedura koje se sprovode u procesu ostvarivanja prava za upis prava svojine na bespravno izgrađenim objektima, smanjenjem broja dokaza koji se pribavljaju pred drugim posebnim organima i organizacijama, što istovremeno znači i skraćenje vremena potrebnog za ostvarivanje ovog prava. Treće, primenom ovog zakona neće se stvoriti nikakvi troškovi za građane, odnosno, neće se stvoriti nikakvi troškovi za privredu. Pomenutim zakonom se u skladu sa propisanom nadležnošću stvara mogućnost za angažovanje novih privrednih subjekata, čime se omogućava tržišna konkurencija.
U kontekstu svega ovoga navedenog, meni nije jasno da li će vaše ministarstvo biti to koje će iz džepa izvaditi i obezbediti sva ona sredstva za one dodate koeficijente u rasponu od tri do 50% od prethodno uvećanog koeficijenta na plate svakom državnom službeniku ili će to možda umesto vas učiniti to vaš kolega iz Vlade, koji se odaziva na ime i prezime Mlađan Dinkić, to mi jedino nije jasno, pa bih vas molila da mi objasnite.
Interesantna je, takođe, činjenica, što se ovde takođe radi o jednom, u najmanju ruku, evidentnom nepoznavanju radnog zakonodavstva. Moram nažalost i na to da ukažem, jer tvrdi se da Zakon o državnim službenicima, kojima su uređena zvanja državnih službenika i njihovo napredovanje u svim državnim organima nije adekvatno. Ne znam ko procenjuje, dajte nam definiciju adekvatnosti, da se i mi sa tim upoznamo.
Dakle, nije adekvatan. Zaposlenima geodetske struke u Republičkom geodetskom zavodu, a on, eto, nije adekvatan, jer predlagač tako kaže – nije adekvatan i mi svi treba da se složimo, klimnemo glavom i da to bude tako.
Gospodine ministre, možda svi ovde živimo u zabludi, jer mi, zapravo, možda ne vidimo ono što ste vi želeli da postignete ili zapravo mi ne vidimo dalekosežnost ovog predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o državnom premeru i katastru, gde se, između ostalog, kaže još i sledeće – na ovaj način obezbeđuje se kadrovska stabilnost i pozitivna motivacija za povećan obim posla, koja sada ne postoji.
Gospodine Iliću, moram ovde na ovom mestu da kažem da ste vi zaposlenima upravo povećali taj obim posla, upravo zbog zakona koji ste predlagali i to posebno onog sramnog zakona o posebnim uslovima upisa prava svojine na bespravno izgrađenim objektima, pa dalje ću nastaviti, jer postojeći sistem plata nedovoljno motiviše zaposlene za rad i, zapravo, dodatkom na platu eliminiše se prostor za korupciju.
Mislim da ukoliko se na ovaj način budemo borili protiv korupcije, a vi ste u svom izlaganju upravo borbu protiv korupcije i spomenuli, plašim se da će nas ta korupcija da pojede i to vrlo brzo. Prvo, katastar, a onda zaposlene u katastru, celu geodetsku struku, a onda i sve nas.
U pogledu člana 2. jasna je jedino namera da se pravi prostor za neku buduću izmenu, jer kako se bude menjala Vlada, pa kako se budu menjali ministri, opet će nam biti poturena, sve, naravno, onako u jednoj prikrivenoj formi, neka nova pravna ujdurma, ali to ništa nije čudno, tako da izmenu nazivam ministarstva, kad bude neka buduća Vlada, kada bude neki budući ministar, opet možemo očekujemo. To nije ništa novo - dođu ministri, prođu, promene naziv svog ministarstva itd.
Ne znam zašto tu ne stavljate jednostavno formulaciju i završite sa problemima koje imate. Stavite, recimo, formulaciju - nadležno ministarstvo, tačka i lepo prekinete ovaj začarani krug, a ne sada ćemo da brišemo prostorno planiranje zato što je bivši ministar bio i ministar prostornog planiranja i građevine. Vi ste ministar građevine, neki sledeći će dodati opet nešto, pa ćemo onda opet da menjamo, pa neće biti Ministarstvo građevine itd, ali, dobro. Navikli smo i na neograničene izmene i dopune, izmene izmena i dopuna i kako god hoćete.
Rešenje ne samo ovog problema, već gotovo svih problema koje sam uočila u ovim izmenama i dopuna ovakvog predloga zakona, dala sam u formi amandmana, kako sam i navela. Ima ih jako puno.
Što se tiče člana 3. iskreno mislim da ste se šalili ovde sa nama i očekujem da me demantujete. U ovom članu 3. meni ništa nije jasno. Znam da se članom 12. osnovnog zakona reguliše obavljanje geodetskih radova i to mi je potpuno jasno, budući da se radi o visokostručnim, odgovornim poslovima, ali u pogledu dodavanja novih tačaka i to tačke 4, pa tačke 5, pa tačke 6, mislim da to nije normalno da se za obične poslove, a može se reći da to nisu ni obični poslovi u geodetskoj struci, nego se mogu smatrati sporednim poslovima u geodetskoj struci, kao što su izrada geodetskih podloga u inženjersko-tehničkim oblastima, za koje se ne izrađuje glavni projekat, izrada projekata geodetskog obeležavanja u oblasti urbanističkog planiranja, realizacija projekata geodetskog obeležavanja u oblasti urbanističkog planiranja. Pazite, tražite ovako nečim rešenje od Republičkog geodetskog zavoda?
Gospodine Iliću, valjda je normalno i svakom ko ima iole zdravog razuma je jasno da ako neka geodetska organizacija može da obavlja poslove i to radove oko
glavnog projekta, pa valjda može da se bavi i nekim sitnijim stvarima, pa da obavlja i neke poslove manje složenosti.
Član 4. mi je takođe jako zanimljiv i jako je inspirativan. Naime, njime se određuje da se licenca može izdati geodetskoj organizaciji iako nema zaposlene sa odgovarajućom licencom. Dovoljno je da ima zaposlene geodetske struke.
Naravno da se i ovde nije moglo zaobići pitanje jednog pravnog nonsensa u smislu odredbe da se pravnom licu, koji je korisnik budžetskih sredstava, i javnom preduzeću može izdati licenca za rad i radove iz člana 12. ovog zakona, ali samo za svoje potrebe i tu ste stavili tačku. Ne znam iz kog razloga, pa bih molila da mi i to objasnite.
Ovaj član predviđa i jednu visokoškolsku ustanovu koja realizuje studentski program u naučnoj, odnosno stručnoj oblasti geodetskog inženjerstva. Meni ovde zaista nešto nije jasno. Iskreno, ne znam šta je gore od goreg. Prvo, da li to što se izrada tehničke dokumentacije i stručni nadzor nad izvođenjem geodetskih radova, za koje je predviđena izrada glavnog projekta i izvođenje geodetskih radova u održavanju katastra nepokretnosti i održavanju katastra vodova, poverava ustanovi naučnim programom ili je gore što se ti isti poslovi jednostavno poveravaju nekakvoj nedefinisanoj grupi studenata i profesora. Da apsurd bude veći, niti su oni grupisani, niti je ta ustanova identifikovana ni kao institut, ni kao stručna ustanova.
Što se tiče člana 5. kojim se predviđa da se u članu 17. stav 7. briše, nadam se da je tu reč samo o pukoj grešci predlagača i omašci koju će on odmah možda da otkloni.
Članom 7. izmena i dopuna menja se član 17, koji mene u ovom obliku koji se nalazi u ovakvom predlogu izmena i dopuna Zakona o državnom premeru i katastru fascinira. Ne znam šta je bio cilj menjanja ovog člana? Da li se išlo u pravcu da se uradi član sa najvećim brojem stavova koji poznaje neki zakon? Ne znam zaista koji je njegov motiv? Donekle imam neko skromno poznavanje nomotehničke delatnosti. Znate, to je nauka o izradi propisa, ali upravo iz tog razloga neću sebi dopustiti da se upustim u bilo kakvu dalju diskusiju ili da ga komentarišem.
Budući da vidim da mi vreme ističe, na vašu sreću, a moju žalost, naravno, gospodine Iliću, sve ovo što sam rekla možete da shvatite kako god hoćete. Prošli put ste to shvatili kao kritike zarad kritika. Ovaj put sam dala amandmane. Amandmanima sam predložila rešenje. Vi ste rekli da treba da pristupimo kao ozbiljnom problemu. Svakom problemu pristupam kao ozbiljnom problemu i treba da sve ove sugestije koje sam vam rekla upravo uvažite kao dobronamerne, jer one to jesu.
Kada sam vam prošli put predložila da u izradi nekog propisa, posebno ukoliko se bavite izmenama i dopunama, uvek konsultujete ili bar za pomoć upitate nekog ko je dugogodišnji poznavalac te materije, pa se nadam da ona spomenuta imena kada smo o poslednjem vašem zakonu raspravljali, a to su dr Zoran Birovljević i mr Dušica Birovljević niste zaboravili i nadam se da će se ta imena jako dobro zapamtiti, jer će vam zasigurno ubuduće pomoći da bez ikakvog stida branite bilo koji zakon, posebno ukoliko ga budete u nekoj skorijoj budućnosti imali.
Već sam napomenula da u cilju davanja svog doprinosa, a da vi sve to ne bi doživeli kao kritiku zarad kritike i da ne bih bila neka mala koja samo kritikuje, čula sam i takve opaske na svoj račun, podnela sam amandmane. Sami po sebi predstavljaju rešenje. Dovoljno je da ih pogledate. Sigurno su bolji od ovakvih izmena i dopuna, bar u ovom obliku u kome se nalaze u Predlogu zakona koji pokušavate da danas odbranite, ali nećete uspeti u tome. Biće dovoljno da amandmane koje sam podnela sa dužnom pažnjom pročitate i onda se iskreno nadam da će vam celokupna materija kako državnog promera, tako i katastra, ali i sve ono što ima veze sa tim i sve ono što treba da bude predmet ovakvog jednog zakona biti daleko jasnije.

Gospodine Iliću, hvala puno na vašoj konstruktivnosti. Zakone ćete dobiti, eto ja ih pišem, o planiranju i izgradnji, spreman, mogu i sutra da vam dam. Da ste me konsultovali i za ovaj bio bi u jako kvalitetnijem tekstu.
Pričam sa nekim stručnjacima, pričam sa nekim isto profesorima, pa mi oni ukažu da nešto ne valja, nisam geodeta, nego sam pravnik, pa je moje da se bavim i ovakvim zakonima, a ono što ne znam, pitam stručnije od sebe, nije to ništa sramota. Moram da kažem, čak sam vas i hvalila, ne znam kako vi to niste primetili. Stigla sam u svom obrazlaganju, s obzirom da sam imala 20 minuta, da se osvrnem na svega par članova, tako da to treba da doživite kao pohvalu, a ne kao kritiku.
To što sam uložila 20 amandmana i to je pohvala, a ne kritika, tamo imate rešenja. Već sam vam rekla. Pročitajte ih, a zadovoljstvo će mi biti da vam ponudim neki stvarno kvalitetan zakon. Zasigurno, ovde ćete ga odbraniti. Hvala puno.

Poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ja ću se držati isključivo strategije, koja je lepa i pitka za čitanje, zapravo, sama predstavlja spisak želja, bez akcionog plana, ali kada bude akcioni plan na dnevnom redu, tada nešto više o njemu.
Ono što je posebno izazvalo ovde rasprave, naravno ne zvanične rasprave, što se Strategijom za reformu pravosuđa predviđa potreba za izmenom ustavnog okvira i zapravo njime se predviđa promena Ustava.
Ukoliko je ta Nacionalna strategija za reformu pravosuđa, zapravo, povod za otvaranje pitanja promene Ustava i to istog onog Ustava, onog hajdučkog i kozačkog koji je donet 2006. godine, preko noći kao da je u stilu zasedanja AVNOJ-a, što su i demohrišćani o tome govorili 2006. godine, pa čak i Obala Slonovače je raspravljala o svom Ustavu šest meseci, onda bismo bili spremni da podržimo ovakvu strategiju i bez potrebe da smo pročitali i jedno slovo, ali smo je pročitali dobro, pročitali smo i akcioni plan, ali ovde nije ključno pitanje promene Ustava, o tome neki drugi put.
Ovde je reč, odnosno pitanje da li razlozi koji su navedeni u ovoj strategiji zapravo opravdavaju njegovu izmenu. Pokušaću da krenem nekim redom, držeći se isključivo navedene strategije.
Na samom početku, moram da naglasim da svaka strategija o reformi pravosuđa predstavlja jedan dostignut nivo svesti o svim značajnim pitanjima za pravosuđe i bez obzira kakav je zakonodavni okvir u kome pravosuđe jedne zemlje deluje, primena tih zakona, uvek ostaje na individualnom nivou, odnosno u rukama sudija, koja nisu, naravno, nikakva mitska bića, bogom dana, već samo ljudi od krvi i mesa i nema nikakve sumnje da je jako teško postići tu ravnotežu, između, sa jedne strane, nezavisnosti i sa druge strane, nepristrasnosti sudija, efikasnosti, pravičnosti, a sa treće i četvrte strane, ako hoćete i tim pre zbog toga što nezavisnost i nepristrasnost zahteva visok stepen slobode, a naravno koji je među pravnicima formulisan kao slobodno sudijsko uverenje, a ja vas molim da u nekom narednom periodu detaljnije formulišete to slobodno sudijsko uverenje, budući da tu slobodu mnogi shvataju bukvalno.
Dakle, pravičnost kao jedno posebno osećanje za pravdu koje sudija godinama treba da neguje jeste izraz osobina ličnih sudije koje se izgrađuje godinama.
Ravnoteža koju sam pomenula ni u jednoj zemlji u svetu nije bila posledica intervenisanja izvršne vlasti u pravosuđu, u sudskoj vlasti, je l' tako, kao treća grana vlasti, već tamo gde je takva jedna ravnoteža postignuta. Ona je dobijena jednom višedecenijskom pravosudnom izgradnjom pravosudnog sistema i to onim štelovanjem te kompleksne društvene institucije.
Imam potpuno razumevanje prema toj već izlizanoj upotrebi reči reforma, od koje mi je iskreno muka. Moram da kažem da nijedno pravosuđe koje se reformiše, ne može u doglednoj budućnosti da bude dobro. Znate, reformu ne možete da sprovedete preko noći.
Svaka reforma pravosuđa prvo uništi to pravosuđe, a tome smo već svedoci, a potom sledi duga i mukotrpna izgradnja i to smo videli na prošloj reformi, ali uprkos mnogobrojnim kritikama tada, ovaj parlament je rešio da neke stvari mora da lomi preko kolena. Par godina kasnije, došli smo u situaciju da postupamo po onom principu, hajdemo sve ispočetka.
Moj konačni sud, zavisiće od akcionog plana, o čemu imam da govorim mnogo toga, kada on bude prezentovan. Ono što je dobro u ovoj strategiji, jeste što se ne predviđaju nekakvi dramatični lomovi, ali istorija je tu da nas pouči, da je svaki nagli poraz, upravo u tom sistemu, zapravo u pravosuđu urušava sudijsku funkciju, čini nesigurnom, a onaj ko sudi, sudi uvek o životima i pravima nekih ljudi i ne sme osećati nesigurnost u svom položaju, jer ako ga oseća, onda neće suditi onako kako treba.
Da bismo sagledali ovu strategiju u svoj svojoj ukupnosti i da bismo je pravilo ocenili, prvo moramo da vidimo, zbog čega je to srpsko pravosuđe toliko loše. Loše je iz jednog prostog razloga koji je formulisan davno u jednoj izreci. Onih dana kada je naše društvo od 1990. godine pa nadalje ušlo u procese menjanja i ekonomskog i političkog i administrativnog sistema i svih drugih mogućih sistema, koji god oni bili, ova država je prvo odlučila da skoči, pa da tek onda kaže – hop.
Bojim se da ova država nikada nije shvatila i da mi kao društvo nismo shvatili jednu prostu stvar, a to je da nije suština pravosuđa da donosi pravdu. Mislim da u tom smislu nije ni adekvatan naziv Ministarstvo pravde, pre ministarstvo pravosuđa ili ministar prava, ali to nekom drugom prilikom, jer onaj koji misli da je pravda nešto što čovek može da donese, zapravo smatra sebe ni manje, ni više, nego Bogom, a pravda je religiozni pojam. Ako hoćete, ona je i filozofski pojam, a ako hoćete još detaljnije, imate i onaj Aristotelov pojam pravde, možete ga pročitati, ali o tome ću nešto kasnije kada budem govorila o ovom načelu kvaliteta pravde, jako zanimljivom načelu.
Naprotiv svrha pravosuđa jeste da rešava društvene sukobe. Naravno od Hamurabija, pa sve preko Cicerona, Konstantina Velikog i Cara Dušana, sudovi imaju osnovni zadatak da rešavaju sve sukobe u jednom društvu, i to kako one proste sukobe među ljudima koji su se okončavali krvlju, tako i sve one druge sukobe koji nastaju oko imovine, zaposlenja, porodice itd. Od svih stvari koje sam do sada navela, imam naravno jednu dilemu, a naravno to je da nam ni za jedan jedini dinar neće porasti standard sve dok sudovi aktivno i ažurno ne počnu da rešavaju svoje probleme, a njih ima na pretek. U kontekstu ekonomije sukobi oko ekonomije jesu urgentni. Ako pogledamo statistiku onda možemo da učinimo da su mnoge firme propale upravo zato što su bile posledice dugogodišnjih sudskih procesa.
Naravno, ako pogledamo tekst strategije vidi se jedna tačna brojka. To je da u Srbiji postoji nešto oko 3,5 miliona sudskih postupaka. Na sedam miliona stanovnika, ako ih okvirno uzmemo da ih ima sedam u našoj zemlji, to je dramatičan broj. Pri tom imamo oko 2000 sudija, što znači da mi zapravo na jednog sudiju imamo oko 1.700 sudskih predmeta. Ako gledamo uporedno-pravnu analizu u Srbiji je 2012. godine Srbija sa sedam miliona stanovnika imala 1.900.000 novih sudskih postupaka. Velika Britanija je sa 63 miliona stanovnika te iste godine imala svega 2.340.000 novih sudskih predmeta. Dakle, u Srbiji na svaka 3,6 stanovnika dolazi po jedan sudski predmet, a u Velikoj Britaniji je npr. na jedan sudski predmet dolazio na svakog 27 stanovnika. Sada ne treba biti pametan da bi se shvatilo da u Srbiji po glavi stanovnika ima sedam i po puta više sudskih predmeta, nego zamislite u Velikoj Britaniji.
U kontekstu ovog moram naravno dati jedan primer. Nemačka je 1971. godine u svom pravosudnom sistemu imala oko 13.000 sudija. Međutim, kako je postalo izvesno da će Berlinski zid pasti, da će doći do ujedinjenja Istočne i Zapadne Nemačke, tako se istovremeno u toj istoj Nemačkoj razvijala svest o tome da će zapravo transformacija one komunističke Istočne Nemačke u jedno potpuno tržišno, i jedno demokratsko društvo izazvati veći broj sukoba u društvu nego ranije. Ta svest dovela je do činjenice da se tamo išlo u cilju povećanja broja sudija i to na 21.000 te iste 1971. godine.
Iako je Zapadna Nemačka tada već bila uređeno društvo, za razliku od Istočne Nemačke, koja će to postati naravno tek kasnije, kao takva predstavljala oslonac njenog razvoja, uprkos tome broj sudija je povećavan kako bi pravosuđe upravo bilo efikasno, i kako bi ono uspelo da se izbori sa svim onim izazovima koje je donela i ekonomska i politička transformacija.
Međutim, mi uporno izbegavamo da kažemo istinu, a to je da Srbija nema dovoljan broj sudija. Srbiji je neminovno potrebno povećanje broja sudija. Ekonomisti ne treba da brinu zbog moje čežnje za povećanjem broja sudija, jer budite sigurni da svaki dinar koji je uložen u pravosuđe višestruko se vraćao, ukoliko to pravosuđe jednog dana bude efikasno, ukoliko se poveća brzina rešavanja sudskih predmeta, a ta brzina rešavanja sudskih predmeta smanjuje ukupne troškove ekonomije, a samu privredu, zapravo oslobađa jednog dugotrajnog čekanja na rešavanje problema čije odugovlačenje zapravo privreda nikada ne može da trpi.
Naravno, sada ću krenuti nešto konkretnije malo o samom tekstu reforme pravosuđa. Na prve strane, moram da kažem da imam neke kritike. Na strani 1. vi kažete novom strategijom obezbeđujete kontinuitet reforme pravosuđa. Na drugoj strani govorite o tome da zapravo to nije kontinuitet nego je nova strategija. Na strani tri to je reforma reforme. Sada meni nije jasno šta od toga ova strategija predstavlja?
U pogledu ovih ključnih načela i prioriteta, vi ste ih onako lepo sistematski složili u pet, meni samo molim da objasnite ovo načelo kvaliteta pravde. Ja ga zaista ne razumem. Znam za Aristotelov pojam pravde. Znam da zemaljska bića teže pravičnosti, a ta pravičnost ista, zapravo znači konkretizaciju pravde u pojedinačnom slučaju, a tome se teži, s tim da sve što je zakonito ne mora biti i pravično. Molim da mi objasnite to načelo kvaliteta pravde. To je nešto što meni ovako ostaje nepoznanica.
Govorite o rešavanju predmeta u razumnim rokovima. To je nešto što moram da pohvalim. Konačno i prošle godine Ustavni sud je prvi put ustanovio povredu prava na suđenje u razumnom roku i pravo na život i to u predmetu "Topčider" o kome istraga traje već devetu godinu. To je ta efikasnost pravosuđa. Naravno, pohvaliću ono što je predviđeno, što se zove rešavanje predmeta u razumnim rokovima.
U pogledu unapređenja statusa Visokog saveta sudstva, Državnog veća tužilaca i normativnog regulisanja odgovornosti ova dva tela. Ovde se zapravo priča o nekoj svetloj budućnosti pravosuđa, mada ja mislim da ona ne može da bude svetla. Ne može da bude svetla iz razloga što čitavom strategijom, bar u ovom obliku u kome se ona nalazi, zapravo se stvara oligarhija i to zahvaljujući Pravosudnoj akademiji koja preuzima nadležnosti i Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca u vezi predlaganja kandidata. Oni zapravo formalno nastavljaju da predlažu te kandidate, ali sa onog spiska koji im dostavi Pravosudna akademija, tako da osnovna uloga ovih institucija se svodi na samo prosleđivanje spiska dalje, tj. parlamentu, a dok se i parlament kao zakonodavno telo jednog dana potpuno ne isključi iz svega ovoga. Vidimo da ova strategija i njen akcioni plan idu upravo u tom pravcu.
Naravno, moram ovom prilikom, budući da ste prisutni, da iskoristim priliku da neki koji su zaposleni na Pravosudnog akademiji kažu da je nikako ne opravdavaju, ali moraju da je brane "eksoficijom", šta god to značilo.
Što se tiče ujednačavanja sudske prakse, ovde se pominje Vrhovni kasacioni sud. Nemerljiv značaj, imaće dostupnu sveobuhvatnu bazu sudskih odluka, itd. To je sve u redu, ali ovakav način na koji ste formulisali ujednačavanje sudske prakse, bojim se, mi pripadamo, koliko ja znam, kontinentalnom pravnom sistemu, a ovim doprinosite njegovom približavanju anglosaksonskom pravnom sistemu, pa u najmanju ruku, mi se približavamo i precedentnom pravu.
Mislim da ćete ovako nešto teško sprovesti u praksi, tim pre što se narušava bar ovim načinom na koji je formulisano ujednačavanje sudske prakse, narušavate samostalnost sudijske funkcije, a posebno, ono što sam već rekla, slobodno sudijsko uverenje.
Evo, konkretan primer, gospodine ministre, za nasilje u porodici, jedno veće kaže da je za postojanje tog dela dovoljna jedna radnja. Veće nekog drugog suda će reći da je za postojanje tog krivičnog dela potrebno da je radnja izvršenja kontinuirana, odnosno da je trajna, dok će na primer veće nekog trećeg suda reći da za postojanje tog krivičnog dela mora da bude preuzeto više radnji prema oštećenom. Recimo, od ovakva tri stava, mene baš zanima šta bi vi izabrali? To je što se tiče ujednačavanja sudske prakse.
U pogledu aktera reforme, to sam već naravno iznela, što se tiče Pravosudne akademije, ali kada se govori o potrebama za izmenama ustavnih okvira, pa onda govorite o rešenjima, isključenje Narodne skupštine iz procesa izbora predsednika sudova, sudija, javnih tužilaca, itd, neću sve čitati, moram da kažem, da li mi to zapravo, da li ova strategija za reformu pravosuđa ima tendenciju da menja Ustav samo zato da bi ona se sprovela. Reći ću i zašto se zahteva promena Ustava?
Znate kako, sistem, odnosno Ustav, služi ne da se menja sistem, kako kome padne na pamet, zato je i najviši pravni akt, ma šta ja mislila o Ustavu. Ono što sam mislila, rekla sam. To vam je kao kad pogrešimo i kupimo naravno pogrešna vrata za kuću, pa onda umesto da kupimo prava vrata za kuću, mi rušimo kuću da bi nju podobili kupljenim vratima.
Naravno, ovde kao da provejava namera ili se bar tako meni čini, da se sudska vlast potpuno marginalizuje i zapravo stavlja pod kontrolu izvršne vlasti, kontroliše iz jednog centra, a taj se centar naziva Pravosudna akademija. Ono što je jako zanimljivo jeste činjenica da direktor te Pravosudne akademije nema ni položen pravosudni ispit.
Odgovornost za realizaciju ciljeva aktivnosti predviđenih strategijom reforme, sastavljeno od 15 članova i sad se tu nabrajaju koji su članovi i meni je ovde jako zanimljivo što nigde niste pomenuli kategoriju pomoćnika, dakle, oni koji rade jako puno i kao da su nekako namerno izostavljeni.
U ovom momentu imate 2.500 pomoćnika, pa mislim da bi bar i oni trebali da zasluže, ako ništa drugo, da budu pomenuti upravo u ovoj strategiji, nešto kasnije o tome, zaslužuju da budu pomenuti u ovoj strategiji posebno zato što imaju udruženje i to zamislite, na republičkom nivou. Podneli su inicijativu Ustavnom sudu, a kada smo već kod ustavnog suda, postoje tri inicijative podnete ustavnom sudu, a sve u vezi člana 40. Zakona o Pravosudnoj akademiji, i to njegovog stava 8, o tome naravno nešto kasnije, ukoliko mi vreme bude dozvolilo i koristiću i vreme svoje poslaničke grupe.
U pogledu nejasnih standarda izbora, opoziva, rezultata rada, napredovanja za sudije, itd, vi ovde govorite, zapravo, negde ste stavili tačku, a trebali ste da stavljate zarez pa onda da završite rečenicu do kraja u ovoj strategiji pravosuđa.
Kažete – Državno veće tužilaca nije podnelo podzakonski akt. Napisalo je Pravilnik o vrednovanju rada tužilaca i zamenika javnih tužilaca i to je poslato u Brisel i to bi vi trebalo da znate, pošto ste po funkciji član Državnog veća tužilaštva.
Kažete dalje – Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca nisu podneli podzakonske akte kojima bi utvrdili kriterijume, merila i postupak za napredovanje i vrednovanje rada sudija i javnih tužilaca, odnosno zamenika javnih tužilaca, iako su na to bili obavezni po zakonu od 90 dana od dana konstituisanja Saveta.
Sve je to tačno, samo što ste morali da ubacite i sledeću rečenicu, a to je da je to bila obaveza prvog saveta Državnog veća tužilaštva iz 2009. godine, a ne onog Državnog veća tužilaca koji je izabran aprila 2011. godine. Trebalo je ovde da stavite zarez, pa da nastavite rečenicu do kraja.
Sa druge strane, kažete da je u pogledu VSS u decembru 2010. godine doneo etički kodeks, a Državno veće tužilaca tek treba da ga donese. Ne treba da ga donese, budući da ga je već uradilo, samo treba da se ozvaniči naravno.
Što se tiče toga, takođe kažete, ne završavate rečenicu u pogledu opet Državnog veća tužilaca, ne znam iz kog razloga, Državno veće tužilaca je 20. maja 2013. godine izabralo svoje disciplinske organe. E sad, etički kodeks DVT nalazi se takođe u završnoj fazi. Ne znam zašto ove podatke o Državnom veću tužilaca niste stavili u strategiju, a budući da su tačni.
Naravno, što se tiče izrade programa SAP, tu bi mogla i sat vremena, o tome, ali nemam vremena. U okviru Javnog tužilaštva, uvođenje SAPO softvera uključeno je u IPA 2008. projekat, itd. Moram ovako brzo da pričam da bi stigla da kažem sve što imam.
Ovde se može govoriti da se ovde radi o jednoj klasičnoj otimačini na jednom neozbiljnom projektu, a koji nema čak ni smisao koji mu je inicijativno postavljen.
Zamišljen je tako da treba zapravo da se omogući elektronsko praćenje predmeta, tako što se skenira sve ono što stigne u Javno tužilaštvo, međutim, napravljen je sistem da se skenira samo prva strana na kojoj se nalazi bar kod – to je ono kad odete u prodavnicu i kupite neki proizvod, one crtice i brojevi ispod onoga što vam otkucaju na kasi. Jedan moj kolega, koji je sticajem okolnosti javni tužilac, šaljivo je karikirao kada je krenuo na ovu obuku, pa je pitao devojku koja ih je obučavala: "A šta ako meni dođe, recimo, 10 kg dokaza? Hoćete li sve to skenirati? Hoću li ja sve imati u elektronskoj formi?" Ona mu kaže: "Ne. Imaćete samo prvu stranu". Toliko o tome.
Kod privrednih sudova situacija je još katastrofalnija. Skenira se samo ono što je bitno. Ne znam koji je taj ko će procenjivati šta je bitno? Ako će procenjivati, onda ste trebali da stavite da će ono bitno procenjivati sudeći sudija, a ne da neko od administrativnog osoblja ili, ne daj bože, neko iz pisarnice, odlučuje o tome šta je bitno a šta nije.
Dakle, rezultat ovog trenutnog elektronskog praćenja propisa i ove trenutne obuke jeste sadašnja libra plus skeniranje prve strane sa sve kodom.
U pogledu delotvornog korišćenja resursa u sudstvu i tužilaštvu, ima jedna rečenica: "Proces prenošenja odgovornosti za dostavu pismena na privatni sektor nije započet. Dostava se svim sudovima vrši preko pošte i dostavljača zaposlenih u sudovima". To je jako zanimljivo jer otvara širok spektar mogućnosti zloupotrebe. Recimo, nezainteresovane i one koji su potpuno profesionalni dostavljači, u vidu službenika pošte, treba zameniti zaposlenima u privatnom sektoru, koji su po pravilu slabo plaćeni i koji te poslove često rade kao privremene i nemaju šta da izgube i to može dovesti upravo do štetnih posledica o kojima sam govorila, a u vidu neuručivanja otpravka i slično. Na primer, zamislite mene da budem u dosluhu sa nekim dostavljačem i da mi kaže da mi ne dostavlja, na primer, iz nekog vremena. Savršeno za zloupotrebu i za dalje širenje korupcije.
Ovde ću završiti. Hvala.

Hvala, uvaženi predsedavajući.
Samo ću se nadovezati na ovo, budući da sam bila ovlašćeni predlagač. U pogledu otvorenog procesa izbora napredovanja odgovornosti i prestanka sudijske funkcije, koja je takođe uređena Strategijom, u četvrtom pasusu kažete – kriterijumi za izbor predsednika sudova trebalo bi da uvažavaju stručnost i moralni lik kandidata, ali i njegove organizacijsko-upravljačke sposobnosti, odnos prema kolegama i sudskom osoblju koja je ispoljio u dosadašnjem radu, bilo kao sudija, bilo kao predsednik.
To je dobro, budući da je iz one verzije koja je bila u maju, a znam šta se radili celo proleće budući da sam pratila vrlo dobro sve one izmene i dopune ove strategije, ali isto tako i Akcionog plana. Dobro je što ste ovde stavili tačku, jer sledeća rečenica je glasila – izbor predsednika sudova bi trebalo učiniti manje politički podložnim. Naravno, da je to ostalo bilo bi nedopustivo.
Dalje kažete – praćenje, analiziranje, vrednovanje rada sudije i javnih tužilaca se može koristiti kako bi se odredio optimalan broj sudija i sudova, kao i njihova ravnomerna opterećenost itd. Ovde se nadzire izuzetan talenat šarmiranja izvršne vlasti i sudstva.
Što se tiče odgovarajućeg pristupa informacijama i sudskih evidencija i postupaka, postavljate pitanje i sami se pitate da li je opravdano da se objavljuju adrese učesnika u postupku itd? Imate Zakon o zaštiti podataka o ličnosti. Dakle, bez onih podataka koji bi individualizovali ličnost, je li tako? Dakle, bez JMBG, adrese i svega ostalog. Na kraju krajeva, imate i druge relevantne propise i ne znam zašto i njih niste ubacili u Strategiju, budući da se u nekim institutima potpuno neprikladno bavite akcionim planom, kao što je oportunitet ili kao što je sporazum o priznanju krivice.
Dalje imamo delotvorno upravljanje predmetima. Tu sam već rekla - skeniranje ključne dokumentacije iz predmeta. Niste odredili ko vrši to ključno? Da li je to sudeći sudija, ili je administrativni radnik, šef pisarnice, neko od zaposlenih itd?
Kažete – delotvorno korišćenje resursa u sudstvu i tužilaštvu. Kada je u pitanju delotvorno korišćenje tih istih resursa, predvidela je Strategija reforme u sistemu krivičnog postupka uvođenje tužilačke istrage itd.
Kažete – Narodna skupština je usvojila tehničke izmene i dopune Zakonika iz 2011. godine. U iščekivanju njegove pune primene u sudovima i javnim tužilaštvima, opšta nadležnost je od oktobra 2013. godine. Mislim da je ovo nemoguća misija, taj njen peti deo, jer od 2006. godine se mnogo toga govorilo i, nažalost, ništa se od toga nije uradilo.
Gotovo je izvesno da će od jeseni biti ponovo odložena primena ovog Zakonika, jer se od neophodnih pretpostavki, a to je udvostručivanje ljudstva makar kada su u pitanju veliki centri, obezbeđivanje adekvatne opreme, dok obezbeđivanje prostorije gotovo da ništa nije uradilo, osim što su javni tužioci počeli da se obučavaju, pa tako znanje koje su oni stekli, primenjuju na druge tako što i njih obučavaju. Cifre iz ostalih predmeta se gomilaju, a pri tom dodajte i sve one nove predmete, tako da je prebacivanje na nov, govorim sada o tehničkom sistemu, prosto nemoguće u ovim postojećim uslovima i dovešće do potpunog kolapsa.
Naravno da je jedno od najvažnijih pitanja pravosudnog sistema upravo kako će se obezbediti to da centralna figura, odnosno da sudija ili tužilac dalje postupaju. U našem pravosudnom sistemu koje se potpuno menja i koje se upodobljava u skladu sa modernim trendovima, jer je sad bitno jedino da su moderni, uvek je bilo različitih noviteta, ali još ništa nije viđeno niti primenjeno kao što je Pravosudna akademija. Rekla sam već da su podnete tri ustavne inicijative za ispitivanje ocena ustavnosti član 40. stav 8. Jednu od tih ustavnih inicijativa je podnelo i fizičko lice, inače je član SNS, što moram da naglasim.
Postavlja se pitanje – kako jedna takva institucija koja pre svega treba da se bavi edukacijom, koja je proistekla iz pravosudnog centra, koja je namenjena usavršavanju i koja je namenjena konstantnoj edukaciji svih zaposlenih u pravosuđu, zapravo postaje tvorevina zarad čijeg postojanja se zapravo i provejava ono pitanje promene Ustava kao najvišeg pravnog akta itd?
Naravno, o Pravosudnoj akademiji je loše govorila prethodna opozicija, moram na to da vas podsetim, a podnela je i ustavnu inicijativu. Prema tome, činjenica je da se broj njenih članova nekontrolisano povećavao iz godine u godinu, govorim i dalje o Pravosudnoj akademiji i to posebno u onoj godini kada je vraćeno oko 1.000 sudija i javnih tužilaca, što šalje signal javnosti da rukovodstvo Pravosudne akademije brine samo o sebi i o svojim radnim mestima.
Obuka još uvek nije počela. Pomoćnicima koji tu rade se šalje jedna negativna poruka i stavljaju se u jedan ponižavajući položaj, znate? Malo ko, 60% sudskog ili tužilačkog posla pada na teret sudijskih pomoćnika. Zamislite, zar nije ponižavajuće činjenica da neko ko je sudijski ili tužilački pomoćnik deset godina, on jednostavno neće pristati da mu nakon toliko iskustva i toliko rada dođe i on zapravo postane saradnik nekom priučenom sudiji ili zameniku tužioca sa Akademije.
Interesantne su mi oblasti koje Strategija obuhvata, pa se sada opet navodi kvalitet pravde. Znate kako, pravde ili ima ili nema. Ne znam o kakvom kvalitetu govorite? Ne znam da je pravda merljiva, da je ona deljiva itd. Ukoliko mislite da je kvalitetnija pravda zapravo nešto što brže dolazi na videlo od neke nekvalitetnije pravde, onda to jednostavno treba da podvedete pod stručnost, a ne pod kvalitet pravde.
Najzad, selektovanje kroz Pravosudnu akademiju će dovesti do te činjenice da ćete za jedno tri godine, i to sa svega provedenih jedno šest meseci, posmatrajući samo rad sudija i samo rad njihovih pomoćnika u organu u koji će biti izabrani, zapravo oni deliti pravdu. Pitam se – da li ste mislili na to načelo kvaliteta pravde?
(Predsedavajući: Molim vas, završite misao.)
Završiću. Mogu govoriti mnogo budući da sam pomno pročitala i o strateškim ciljevima i o smernicama. Akcioni plan je pročitan i mislim da je u mnogo čemu trebalo staviti zareze umesto tačke, rokovi su preambiciozni itd. Hvala.

Nemojte da se brinete. Pošto sam ovde više puta ovde spominjana, red je da i ja nešto kažem.
Imam jedan predlog, da u ponedeljak kada krene nova sednica, predložiću da se po hitnom postupku, kao jedna od tačaka, uvrsti i Olgica Batić, pa neka komentariše svako ko šta hoće. Hvala.

Hvala puno, nemojte da brinete, neću dugo.
Poštovana predsedavajuća, Zaštitniče građana, gospođo Petrušić, pre svega moram da napomenem da mi je jako žao što ste prisustvovali i jučerašnjem danu i današnjem danu i te s toga mogli da primetite da neretko, nažalost, Narodna skupština obično posle 15 ili posle 17 ili 18 časova pretvara u rijaliti šou, nije to ništa. U jednom momentu, videla sam Zaštitnika građana kako se drži za glavu, ali dobro.
U svakom slučaju, mislim da ono što je danas i što smo trebali više vremena da posvetimo, to su svakako izveštaji koji su se nalazili na dnevnom redu i što je poražavajuće po sve nas koji sedimo ovde u ovom zakonodavnom telu, izveštaji o kojima se prvi put razmatra u parlamentu.
Ne mogu da ne kažem i to da sam ja još juče bila spremna za raspravu o ovim izveštajima, kao što sam spremna i danas. To ste mogli da primetite, jer se nisam mrdala sa svoje klupe, da tako kažem, ali interesantno je da sam od strane onih kojima pripadam, opozicionih stranaka, okvalifikovana kao izdajnik, jer sam vam dala kvorum zato što sam želela da vi zapravo nešto i kažete o svojim izveštajima, ne samo da ćutite.
Naravno, danas smo mogli ovde čuti i razne kvalifikacije. Neki su vas danas nazvali i prijateljima. Ja vas neću nazvati prijateljima, ne poznajem vas, ne družim se sa vama, ali ti isti prijatelji trebali su da znaju da juče, da su davali kvorum, ne daju kvorum za političkog neprijatelja, nego daju kvorum vama političkim prijateljima koji ste svoje izveštaje trebali da obrazložite, a onda ti isti prijatelji, uslovno rečeno prijatelji, jer dolazimo isto iz opozicije, mene kvalifikuju kao izdajnika, zato što zapravo hoću da dam podršku Zaštitniku građana i Poverenici za zaštitu ravnopravnosti, kako još imam smelosti da stavim karticu u svoju klupu, pa još nešto i usput da vam kažem?
Naravno, u Danu za glasanje neću biti dugo, već sam obećala svima, podržaću naravno vaše izveštaje i smatram da upravo u takvom cilju i samo takvim tempom treba i da radite, jer smatram da ste poslednja brana ovog društva, jer ako se vi sami ne možete odbraniti od svega onoga što urušava, niko drugi ne može, nažalost. Hvala.

Hvala poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, moje prvo pitanje jeste – kada će članovi Vlade, tj. ministri u ovoj vladi poštovati institut koji nama, kao narodnim poslanicima, stoji na raspolaganju, a zove se postavljanje poslaničkih pitanja i to upravo kao instrument kontrole nad radom Vlade i svoje odgovore dostaviti u roku koji je predviđen Poslovnikom Narodne skupštine, jer se neretko dešava, konkretno u mom slučaju dva odgovora na postavljena pitanja nikada nisam dobila, a sem toga česta je situacija da izostane dostavljanje odgovora narodnim poslanicima, čak i u onom roku koji je predviđen, zapravo po isteku roka koji je predviđen članom 206. i njegovim stavom 3. koji se odnose samo na izuzetnost, kada je postavljanje poslaničkog pitanja, zapravo davanje odgovora potrebno radi odgovarajuće pripreme?
Ovo prvo pitanje upućeno je predsedniku Skupštine ili vama ako možete da odgovorite. Drugo pitanje takođe je upućeno predsedniku Skupštine. Naime, kada će se na dnevnom redu ove Narodne skupštine naći Predlog odluke o formiranju anketnog odbora u vezi utvrđivanja svih činjenica i okolnosti vezanih za ubistvo vojnika na Topčideru u vojnom objektu Karaš, koji sam ispred DHSS predala u novembru prošle godine, a o kom Predlogu odluke je Vlada dala pozitivno mišljenje 8. aprila? Zapravo, moje pitanje je kada će se takvo jedno pitanje naći na dnevnom redu?
Moje treće pitanje koje je takođe upućeno predsedniku Narodne skupštine, a možete i vi odgovoriti, ukoliko ste u mogućnosti – koji to član Poslovnika Narodne skupštine, pošto ovde od strane svih predsedavajućih imamo različita tumačenja, slobodna i autentična, koji to član Poslovnika eksplicitno određuje da se u, kako smo juče čuli, takozvanom toku rasprave po replikama isključuje mogućnost narodnih poslanika da reklamiraju povredu Poslovnika i to jednog od najbitnijih članova, člana 106. i drugo, koji to član Poslovnika Narodne skupštine određuje da se replike narodnim poslanicima omogućuju, kako smo to juče isto čuli, samo u vezi dopuštanja, zapravo davanja replika onim poslanicima koji će diskutovati zapravo o aktuelnim temama, pošto mislim da o tako nečemu imamo jedan poseban institut, a zove se sazivanje posebne sednice u vezi aktuelne teme? Hvala.

Poštovani predsedavajući, predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici,  navedenim amandmanom sam tražila upravo da se posle član 3. doda novi član 3a, koji bi regulisao obaveznost srednjeg obrazovanja, kao i dostupnost i besplatnost takođe srednjeg obrazovanja.
Sa delom obrazloženja iz kojih razloga se ovakav amandman ne prihvata mogu se složiti, zato što Ustav Republike Srbije propisuje, i to članom 71, samo obavezno obrazovanje, a onda tim istim stavom 2. predviđa besplatno srednje obrazovanje, a sledećim članom predviđa jednak pristup visoko školskom obrazovanju. Zapravo ispada da se zbog loše ustavne odredbe ne može prihvatiti dobar amandman, a ne znam na koji način se može doći do visoko školskog obrazovanja preskakanjem obaveznosti srednjeg obrazovanja.
Moram dalje da napomenem da sam videla da se upravo ovakav stav, kakav sam iznela u amandmanu, podudario i sa zahtevom Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije, u kojem oni upravo navode, citiraću - statistika kaže da se u Srbiji svake godine u srednju školu ne upiše šest do sedam hiljada učenika koji završe osnovnu školu, a kada bi srednja škola bila obavezna, to bi značilo 200 odeljenja više i preko 400 izvršilaca više.
Mislim da bi ovo upravo bio razlog za usvajanje ovakvo podnetog amandmana, a kao dodatni razlog njegovog usvajanja moglo bi da se navede da bi to imalo za posledicu i težnju zapravo usklađivanjima sa evropskim standardima. Ako nismo jedina, onda smo među jedinim zemljama u svetu koja ne predviđa obavezno srednje obrazovanje. To je činjenica koju treba svi da imaju na umu. Više puta u raspravi smo govorili o onom mizernom procentu visoko obrazovnih i činjenici da se broj nepismenih u zemlji Srbiji, nažalost, što je i porazno i sramotno, meri milionima.
Budući da sam već juče iznela da su svi ovi zakonski predlozi išli u cilju upodobljavanja donetoj Strategiji o razvoju obrazovanja u Srbiji, otuda ne znam zašto bi se po ovakvom jednom pitanju pravio presedan, osim te ustavne odredbe koja predstavlja tzv. kočnicu za usvajanje amandmana. Ali, kada govorimo o pomenutoj Strategiji obrazovanja, onda je tamo decidno navedena obaveznost srednjeg obrazovanja i pri tome ga je ministar lično i podržao u toj strategiji. Sada se obaveznost srednjeg obrazovanja, kada se on amandmanom predlaže, ne može inkorporisati, jer se zapravo postupa suprotno ustavnoj odredbi.
Sada imam pitanje za ministra. Da se vi potajno ne nadate nekoj promeni Ustava? Da? Dobro. Hvala na odgovoru.
Takođe, što se tiče ovog amandmana koji sam podnela, moram spomenuti i sledeće činjenice. Prvo, kada je reč o srednjem obrazovanju i vaspitanju, a upravo u pogledu strategije postizanja onih svih vizija koje su tamo navedene, politike, akcije i mera, i to na strani 75, pošto sam Strategiju detaljno pročitala, govorite o kvalitetu rada, pa se tamo kaže – obezbeđivanjem visokog kvaliteta obrazovanja u gimnazijama i srednjim umetničkim školama osnovni je uslov za ispunjavanje misije strategije u Republici Srbiji.
Mislim da ovaj uslov ima jedan preduslov, a to je da bi u budućnosti zapravo postojao jedan visok kvalitet obrazovanja, upravo u srednjim školama, kako se to u donetoj Strategiji o razvoju obrazovanja i govori, prvo mora da se uvede njegova obaveznost. Mislim da bez ovog preduslova, koji zapravo i predstavlja sadržinu mog amandmana, nema ostvarivanja vizije potrebnog i ostvarivog stanja u obrazovanju, predviđenog Strategijom do 2020. godine, niti strateških ciljeva. To ću opet citirani, naravno, iz donete Strategije – obuhvat, kvalitet efikasnosti i relevantnost, o kojima se podrobnije objašnjava sve to na stranama 88 i 89 navedene Strategije.
Naravno, neću tražiti da se ovaj moj amandman usvoji, budući da ustavna odredba, zapravo član 71, kao loša ustavna odredba onemogućava da se zapravo jedan dobar amandman, kojim bi se predvidela obaveznost srednjeg obrazovanja, usvoji. Hvala.

Hvala. Poštovana predsedavajuća, mislim da ste vi povredili Poslovnik, i to član 106, budući da govornik može da govori samo o tački dnevnog reda o kojoj se vodi pretres, a mislim da se ovde ne govori uopšte o raspravi o pojedinostima, ni o amandmanu koji je na dnevnom redu.

Konačno ste mi dali reč posle pola sata, moram to da primetim. Upravo sam i ja htela da reklamiram povredu člana 106, da se konačno ova rasprava nastavi upravo o tačkama koje su danas na dnevnom redu, a to je rasprava o pojedinostima.
Moram se složiti sa onim što je gospodin Petronijević rekao. Ne može se ovde kroz replike govoriti o aktuelnim temama, a ako to želite zakažite posebnu sednicu …

Hvala puno.
Podnela sam neki amandman, pa dobila konačno reč da nešto kažem. Verovatno danas ni po kom osnovu drugačije ne bih dobila reč.
Preći ću konkretno na ovaj amandman koji sam podnela.
Slažem se i predložiću amandman i poslanika iz poslaničke grupe Zajedno za Srbiju i sve ono što je obrazložio gospodin Zelenović. Ali, ministre, moram ovde da kažem da, ukoliko prihvatite ovakav amandman, a podnet je od poslanika, u tom smislu ću se ponoviti, to bi samo za posledicu imalo zapravo poboljšanje i povećanje kvaliteta nastave, a isto tako i ostvarenja veće efikasnosti u radu.
Pominjali ste nešto što ste već iznosili u raspravi u načelu. Sada ako ponavljate sve to što ste izneli u raspravi u načelu, možda vas mogu citirati, pa su tu mnogi od nas, uključujući i vas, govorili o nekoj demografskoj slici našeg društva, o povećanoj nezaposlenosti, o siromaštvu, o katastrofalnoj ekonomskoj situaciji, i to naročito u ruralnim sredinama, o sramnim prosečnim zaradama, o stopi mortaliteta itd, onda se opravdano nameće pitanje - zašto mi očekujemo da će se bilo šta izmeniti do 2020. godine? Da li ćemo se mi to kao nacija podmladiti ili u tolikom broju povećati, pa ćemo, sada predviđamo ovakvim članom, odeljenje od 30 učenika a ne odeljenje od 25, kako je to, moram da napomenem, upravo predviđeno navedenom strategijom o obrazovanju? Bila sam na javnom slušanju, a i detaljno sam je pročitala. Moram da kažem, tamo se to eksplicitno navodi.
Kažem, radi veće pedagoške efikasnosti, broja učenika u odeljenju, u svim školama broj ne bi trebalo da bude veći od 22 do 25 učenika. Budući da se u celom ovom setu svih zakona o obrazovanju upravo išlo u cilju upodobljavanja ovakvoj jednoj strategiji, onda ukoliko želite potpuno upodobljenje, onda ovakav jedan amandman morate prihvatiti, bez obzira od koga dolazi, a dolazi od poslanika iz potpuno različitih grupa opozicionih, naravno. Mislim da je takva nužnost usvajanja ovakvog amandmana u potpunosti obrazložena.
Mogu ja i dalje da obrazlažem na temu ovoga, ali svi su se ovde, i vi ste kao Vlada, prilikom mišljenja o ovom amandmanu i razloga usled kojih odbijate ovaj amandman, naveli da ne prihvatate ovakav amandman, i to od strane podnosioca svakog narodnog poslanika ponaosob, dali ste isto obrazloženje – nepostojanje materijalnih i prostornih mogućnosti.
Sada ste pominjali ekonomske uslove pa imam za vas jedan predlog, a to je da vašem kolegi u Vladi ministru finansija kažete da podnese ostavku, pa možda mi stvorimo te uslove i možda vi tako ispunite sve ono što je u strategiji navedeno, a što se neće ostvariti u suprotnom do 2020. godine. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, moje prvo pitanje upućeno je ministru poljoprivrede.
Naime, budući da je neodložno preuzimanje mera kako bi se stanje u poljoprivredi, posebno u veterini i u stočarstvu popravilo, a pre svega mislim zbog nedostatka vakcina protiv klasične kuge svinja, i znam da je pre nekih tri, četiri dana došlo oko 680 hiljada doza za celu Srbiju, što je u svakom slučaju dovoljno za nekih desetak dana, a postoji potreba vakcinisanja za oko tri miliona, pa se otuda nameće pitanje šta da radi onaj veterinar koji je dobio 300 doza, a ta količina se može utrošiti na dnevnom nivou, a trebovao je oko 1200 doza vakcina i pri tom je sve to konstatovano od strane inspektora, a zbog postojanja materijalnog dokaza?
Tu je prisutan i nedostatak vakcina protiv besnila. I u tom pogledu je pre nekoliko dana stigla određena količina doza, ali u svakom slučaju mizerna, koja nikako ne može odgovoriti stvarnim potrebama.
Prisutan je i nedostatak dijagnostičkih sredstava za ispitivanje dijagnostičkih sredstava za ispitivanje zaraznih bolesti životinja. Otuda je moje pitanje ministru poljoprivrede da li je uopšte Ministarstvo poljoprivrede svesno činjenice da se upravo neplaćanjem od strane država terenskoj službi i veterinarskoj službi već oko 100 dana ozbiljno ugrožava stočni fond, njegov opstanak i egzistencija same službe?
Šta će Ministarstvo poljoprivrede preduzeti, jer je već pitanje sada, a ne danas, kada može izbiti zaraza svinja ili pojava besnila? Naravno, nijedna od ovih bolesti se ne može lečiti, a posledice mogu biti nesagledive.
Da li Ministarstvo poljoprivrede zna da se pojavom zaraze uništava stočni fond, a to je pogubno i štetno pre svega po srpskog seljaka, zatim po sve nas, kao
i za celu državu, a štete bi se ogledale i one bi se merile milijardama dinara?
Pitanje koje je upućeno ministru poljoprivrede, ali i ministru Dinkiću, jeste, budući da veterinari imaju obaveze u pogledu plaćanja poreza, doprinosa, a da ne govorim o tome da se već zadužuju u pogledu podizanja komercijalnih kredita kod banaka kako bi na sve svoje obaveze odgovorili, kada će im konačno biti isplaćeno ono što im država duguje za urađen posao, a budući da je poslednja uplata izvršena poslednji put u februaru mesecu? Napomenuću da je danas 18. jun.
Moje sledeće pitanje upućeno je Ministarstvu pravde. Budući da je DHSS u januaru 2009. godine podnela Predlog odluke o obrazovanju anketnog odbora radi utvrđivanja okolnosti nabavke i upotrebe vakcina protiv gripa H1N1 i da isti nikad nije stavljen na dnevni red, moje pitanje upućeno je Ministarstvu pravde. U kojoj fazi se nalazi krivičan postupak, koji je opšte poznat kao afera u vezi sa vakcinama, da li je saslušan tadašnji ministar zdravlja i da li su saslušani svi njegovi saradnici? Da li je kojim slučajem o ovakvom jednom predmetu možda povređena pretpostavka nevinosti, a posebno u pogledu Smiljke Mileusnić Adžić i Svetlane Vukajlović?
Na kraju imam pitanje i za ministarku zdravlja i molim da mi da precizne odgovore. Taksativno ću ih navesti. Prvo, zašto se kasnilo sa nabavkom vakcina i da li igde postoji podatak ko to određuje njene količine i kada epidemije više nema? Ko plaća penale što se odustalo od nabavke tri miliona vakcine? Ko je bio zastupnik "Novartisa" i koliko proviziju je imao, odnosno kolika je bila cena vakcine po jednoj dozi, a kolika je bila provizija? Zbog čega nisu izvršene analize da li je postojala stvarna potreba Srbije za ovakvom jednom vakcinom? Moje poslednje pitanje jeste ukoliko o svim ovim taksativno navedenim pitanjima ne odlučuju i odluke, ne donosi ih Ministarstvo zdravlja kao resorno ministarstvo, ko onda zapravo uopšte ovoj zemlji Srbije odlučuje o zdravlju svih nas? Hvala.